СЕДМОСПРАТНО здање светогорског манастира Симонопетре крововима додирује облаке над Егејским морем, а темељи су јој тако вешто усађени у врх 230 метара високе вертикалне литице да грађевина изгледа као да је изникла из камена. Архитекте кажу да је ово најсмелије изведено дело средњовековних неимара на Атосу. Данашњи поклоници који напорно пешаче стазом од манастирског пристаништа до Симонопетре, где остају без даха пред градитељским чудом, углавном не знају да је његов ктитор српски племић, деспот Јован Угљеша Мрњавчевић.

 Црква као да је изникла из камена, Фото: Б. Субашић

О томе сведочи документ који је чудом преживео турске похаре и страшне пожаре који су опустошили ризнице и архиве Симонопетре. Реч је о препису даровне повеље начињене 1622. по заповести мудрог васељенског патријарха Кирила, који је знао да је „људско памћење варљиво“, а „од стране блаженог деспота Јована Угљеше написана хрисовуља је у току многих година подерана и овештала“. Данас су деспот Јован и други велики српски дародавци Свете горе готово ишчезли из сећања свог народа, као и племенитост духа тих људи који су далековидо помагали светогорске манастире.

Захваљујући њиховим задужбинама очувана су кроз мрачна османска времена до данас сведочанства о великом српском средњем веку. Нажалост она су мало истраживана, а један од ретких научника који се њима предано бавио био је велики историчар др Душан Кашић. Он је пронашао и превео хрисовуљу деспота Јована Угљеше који је у њој оставио сведочанство о духу српског племства.

Деспот је послао свог духовника Јефтимија с радницима и новцем на „пусто место“ где се налазила разрушена капелица Нови Витлејем. Њу је, по предању, подигао пустињак Симон над стеном изнад које се указала звезда налик оној која је објавила Христово рођење.

Ктитор је био Деспот Јован,Фото: Б. Субашић

Тај свети испосник је, по истој легенди, на овој стени исцелио кћи деспота Јована, а господар Серске области српског царства је у знак захвалности подигао величанствено здање. Светогорско предање помиње и сина деспота Јована, који је преживео Маричку битку. Тад је погинуо и деспот Јован, а његов син је лутајући стигао до врлети Атоса. Предање наводи да је у порту Симонопетре дошао „леп младић војничког изгледа“ али исцрпљен и одрпан, тражећи да постане монах. Игуман га је примио да буде искушеник, а овај се поштујући завет ћутања бавио најтежим пословима игноришући пакост и бахатост других калуђера. Тек кад се смртно разболео, открио је своје порекло.

Ктитор је био Деспот Јован,Фото: Б. Субашић

НАУЧНИЦИ СКЕПТИЦИ

НАУЧНИЦИ кажу да предање о деспотовом сину историјски не мора бити тачно, јер се он у документима нигде не помиње. Истовремено, истичу да то не умањује вредност легенде, јер њен циљ и није научна историчност, већ преношење моралних вредности. Предање је том смислу врло прецизно испунило и научни циљ, јер нам је пренело дух и кодекс части српских племића.

Архитектонско чудо уклопљено у стену,фото Б.Субашић

 

Прочитај без интернета:
9 гласовa