Пише: Вили ВИМЕР

         ЗАШТО Русија?

         Ово питање је легитимно и морамо га поставити управо сада. Првог септембра ћемо обележити датум избијања Другог светског рата, а управо је Совјетски Савез морао да по броју изгубљених живота  и потенцијала без примера поднесе последице овог страховитог рата.

         Није остало ни много недеља када ћемо свечано прославити и двадесет пет година од дана када је Немачка поново постала једна земља која је кривицом свог тадашњег врха ратом изгубила своје јединство, а и још много тога више. Поред снажне подршке из Вашингтона управо је Москва била та која је нама Немцима отворила овај пут. Михаил Горбачов је био човек који је говорио о  Европи као о ”заједничкој кући”. Сви ми у Европи смо били сигурни да можемо да се ослободимо страхота прошлости и да можемо да се уселимо у један од њених станова. Рат је био даље од нас него икада раније.

         И  опет је суштински Русија била та која је након страшног рата дошла ка нама са концептом о могућем миру, као што су већ једном, након Наполеонових ратова, идеје цара Александра и аустријског  канцелара Метерниха о ”Светој алијанси” могле да постану стварност. Изгледало је да је Европа као заједничка кућа имала чврст темељ, јер се Хелсиншка конференција, која је у непосредно после Другог светског рата у бити произашла из совјетско-пољске идеје, показала изузетно успешном.

         У њеним оквирима  могле су чак и моћно наоружане непријатељске државе да воде успешне преговоре о разоружању.

         Када се данас осврнемо на ово време, размишљајући о 1. септембру, схватамо колико нам је већ сада загорчана прослава 3. октобра. Уместо велике свечаности са онима у Берлину који су присуствовали свечаности – онда и са другим државницима који их данас представљају, у нас се увлачи застрашујућа брига да ли ћемо уопште и доживети 1. септембар идуће године.

         Недалеко од руске границе, међународним трупама, крцатим нуклеарним арсеналом, поново оштро командују немачки генерали. У Украјини се трупе са војним обележјима која без имало устезања подсећају на она из нацистичких времена шаљу ка граници једне земље  која управо са таквим обележјима нужно повезује огроман страх, смрт и уништење.

         Они који још увек нису у НАТО преплављују се великодушним институционалним понудама и увлаче се у прекограничне војне операције чији циљ може бити само Русија. Рат је ближи него икада раније.

         Све ово није дошло преко ноћи. Немоћ Европе да у Кијеву обезбеди мирну промену власти у једном крајње турбулентном времену упарила се са вашингтонским плацем окренутим на доле. Није у питању била само Украјина, чије су шансе и наде до данас неразјашњеним масакром на  Мајдану разнете по команди.

         Ови догађаји су погодили и у жилу куцавицу Европе јер је тотална конфронтација преовладала над европском стратегијом хармонизације. Данас би сви у Европи морали да се питају како би широки слојеви њиховог становништва реаговали када би се пучистички режим преко ноћи намерио да им одузме права.

         И пре свега како када би се успут одстранило присуство руске морнарице са њеном функцијом снабдевања Блиског Истока. Данас нам се намеће утисак да нас је стварни ток догађаја на Криму спасао рата који данас постаје утолико вероватнији.

         Шта се то са нама свих ових година у ствари догодило да се поново нађемо у положају противника једне земље и њених људи, земље која је током Зимске олимпијаде у Сочију импресивно пружила  доказе у којој мери је сидриште заједничке европске културе?

         При трезвеној анализи, морамо да признамо себи да је неспособност европских министара спољних послова на Мајдану у Кијеву представљала врхунац европске немоћи која је почела давно пре и непосредно након немачког уједињења, по окончању поделе Европе и након Париског акта из јесени 1990.

         Ми у Немачкој смо то први осетили и ми смо морали да стекнемо свест о томе да ”социјалну тржишну привреду” и ”демократску правну државу” дугујемо искључиво околности након Другог светског рата да у подељеној  Европи нисмо смели да допустимо да територија наше државности падне у руке противничке стране.

         Тек што смо размислили о последицама поделе из угла економије када је у Немачкој преко идеје „shareholder value“ уклоњен веома успешан и хармонизујући поредак социјалне тржишне привреде.

         Данашња канцеларка је себи дозволила да изнесе захтев да се демократија прекомпонује компатибилно тржишту. Ако се не варамо, ово ће и успети путем државно-правних консеквенци намераваног Споразума о слободној трговини ТИПП које су досада допрле у јавност. Истовремено са њим, биће сахрањена и демократска правна држава која у Немачкој има далеко дубље и јаче корене од оних које има савезничка власт на немачкој територији.

         Како уопште даље да судимо о миротворној снази међународног права – показао нам је НАТО рат против СР Југославије којим је прослављен НАТО јубилеј. Њиме је требало да се демонстрира као успешан нови светски поредак у складу са интересима САД. За ту сврху сахрањена је не само идеја Хелсиншке конференције већ и целокупан међународно-правни поредак.

         Није ли се, међутим, променило много више од овога?

         Ових дана нас поново упозоравају да је у нашој – aх, тако просперитетној – земљи на делу слом средње класе и да сиромашни постају све сиромашнији. Да породице више не знају како да саставе крај са крајем.

         Наше школе усађују деци у главу какву слику о човеку будућности, молим лепо, треба да стекну.

         Таласи миграција, који који се обијају о беспомоћну немачку савезну владу и непостојeћи европски став, доводе у нашу земљу људе којима смо ми својом политиком и ратови наших савезника одузели животне основе. Како ови људи већином долазе из земаља Блиског Истока које означавамо као колевку наше културе тако да смо ми разорили и њихово и наше наслеђе.

         И сада да кренемо на Русију? Јесу ли то у питању руска рудна блага која треба ставити под своју контролу онако како се то већ једном, пре више од десет година, у случају «Јукоса» чинило могућим, иако се изгледа данас више хватамо у коштац са Саудијцима због фракинга? Или је у питању нешто друго?

         Aко се боље загледамо у трезвену слику о себи самима – биће да се ради о нечем другом, а то можемо и рећи у једној земљи из које сваке године више од пола милиона људи оде преко Атлантика.

         Овде мало њих долази на идеју да посао потражи у Самари уместо у Силиконској долини.

         Међутим, Русија данас ипак означава нешто што изгледа да представља огроман трн у оку онима који су наше државе изравнали скоро као ваљком.

         Отаџбина, хришћанство, породичне вредности – све то би могло да постане важније од материјалних ствари које колико сутра могу да се промене или нестану.

         На Западу који одређују ратови и финансијске кризе, такве вредности су поодавно потпуно уништене.

         Без обзира како стварност у самој Русији доиста изгледа, ово би морало да наведе људе у Европи, којима се поново извлачи подлога испод ногу, да се замисле.

         Шта је то ослонац?

         Је ли то оно због чега смо поново доведени у ситуацију да заузмемо бусију против Русије и људи тамо? Зато што се она тако упорно противи крвавим сновима о изузетној нацији?

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/vimer-rat-je-blizi-nego-ikada-ranije-povratak-krima-rusiji-bar-ga-je-odlozio

Прочитај без интернета:
3 гласa