Пише: Вили ВИМЕР

ПОКЛИСАРИ Велико-атланског радија праве једну фину разлику. Она се види када упоредимо начин на који се третира амерички председник Обама, а на који његов руски пандан, председник Путин.

Сваке божје недеље Обама убија људе по свом смртоносном списку за одстрел. Ништа се није променило ни у погледу његове одговорности за озлоглашени логор у Гвантанаму.

Због ратова које је потпалио у Сирији, Ираку, Јемену и Либији – покренуо је највеће таласе избеглица последњих деценија ка Европи и нама. И опет, он код немачке „индустрије истине“ и даље плива на таласу егзалтираног додворничког извештавања.

Последњи пут смо то доживели поводом његове посете породици у Најробију.

У случају председника Путина ствари стоје сасвим другачије. Њему сваки новинар може да забибери и досоли, у зависности од медија за који ради. При томе они не пропуштају ниједан повод да то ураде.

Тако смо недавно имали прилику да се чудом чудимо емисији на ZDF-у о неком занимљивом путовању од Бугарске до Санкт Петербурга које се завршило бочним ударцима по Путину.

Индокринирају нас до бесвести. Новинарство нити претпоставља, нити жели зреле грађане који би били у стању да сами донесу свој суд. Као што их не претпоставља, нити их жели држава.

У земљи смо Гитерсло.

Упркос томе, свако може слободно да формира суд због чега се ово догађа у случају председника Путина. Изгледа да је иза свега огромна фрустрација што не могу да га „сломе“ и што односи који владају у Берлину или у другим престоницама нису заживели и у Москви. Ово важи подједнако за политику као и за медије.

Није ред да се из јавних фондова згрћу тајне плате на граници луксуза, a да се у исти мах буде члан дружина страних сила које усмеравају јавно мњење. Ту убрајамо и истраживачке мреже, повезане са комбинацијом медија који се финансирају по сили закона са медијима приватних власника који морају да се подреде „NATO-ШТАМПИ“ у Вашингтону.

Никоме више ни не пада напамет да САД доведе у икакву везу са старинском вредношћу слободе штампе. Много је вероватније да ће медији, по правилу, разрађивати резултате шпијунаже од стране NSA. Такозване „мреже новинара истраживача“ са седиштем у Вашингтону су контрадикција по себи.

Чисти медијски дронови.

Потапање државних институција Немачке

Уопште не чуди што се људи буне против оваквог развоја догађаја.

Влада која више не зна у чему се састоји њена одговорност према немачком народу не би требало да се притворно узбуђује што се око ње жонглира идејама које не воде побољшању стања: на тржишту се може наћи штагод ко пожели, почев од захтева за новим мировним уговором, преко свесних захтева за успостављањем Немачког Рајха, до оних за изласком из NATO. Чуди ли ово икога?

Чак ни они медији који претендују да нам саопштавају „истину“ не могу да прикрију да је Савезна влада исувише слаба у поређењу са моћном каскадом прислушкивања у којој су се нашле Немачка и Европа.

Ову ионако минималну моћ владе још више умањује понашање нашег министра унутрашњих послова у вези са таласом избеглица огромних димензија: он је већ месецима нестао из видног поља нације тако да се питамо да ли савезна влада у својим редовимa уопште има нешто што би се могло назвати министром унутрашњих послова.

Из угла државне политике свакако је кобно то што је укључивањем BND-а у англосаксонску шпијунску мрежу („Five Eyes“- алијансу прислушкивања читавог света) настао један утисак са тешким последицама: неке друге силе су „потопиле“ немачке државне институције, а наша рођена влада о томе не жели ништа да зна.

Овај модел нам је познат и поводом смакнућа дроновима у другим деловима света. Рамштајн и Визбаден су у визури оних који уопште не желе нити ће хтети да се помирe са овим подмуклим убијањем које се изводи са наше територије.

У питању је иста ствар као и у случају „Команде САД за Африку“ у Штутгарту: немачка територија се користи на такав начин да би Међународни кривични суд могао сваког часа да закуца на врата нашој влади у Берлину, само да САД прихвате његов статут.

У овим примерима се манифестује шта људи осећају када им се запоседне или преузме извршна моћ након безусловне капитулације која траје и траје. Ово ће нам се већ следећих недеља разјаснити на начин да ћемо занемети: наиме, онда када фактичким одустајањем Парламента од своје обавезе да доноси одлуке о ангажовању немачких војникиња и војника, као и цивилних службеника Бундесвера, препустимо de facto NATO, а тиме и председнику САД, за њихове војне интервенције широм света.

Немачку је досада одликовало то што је немачки Бундестаг имао обавезу да донесе одлуку о ангажовању наших трупа. Сада се трансатлантистима исплатио вишедеценијски труд да се то промени. И ништа више неће бити исто. У којој мери? То смо већ видели прошле године у Украјини где су деловали немачки војници и где их и даље ангажују. Брига о овим припадницима Бундесвера се суштински састојала у томе да послуже као мете „friendly fire“ (пријатељске ватре), или „false-flag“ (лажне заставе) операција, не би ли се Немачка коначно покренула да удари на омражену Руску Федерацију.

Од чисто одбрамбеног савеза до најбоље агресивне формације на планети

То исто сада видимо и у случају ратних операција Турске. У време политике коју је последњих година турска влада водила према Сирији, а пре свега према Израелу, била су недопустива дејства немачких противваздушних ракета или војника у курдским подручјима. Овим јединицама би требало да се нареди хитан повратак у Немачку пре него што неко од наших буде рањен или погине, што у овoј комбинацији САД/Турска у овом подручју може итекако да се деси.

Људи су запрепашћени у којој мери немачки државни врх не поштује Устав који Немачку обавезује да доприноси миру у свету. Унутарполитичка околност што се осећамо као окупациона зона и стални ратови у које нас тера NATO интензивирају ово осећање.

Са чиме овде имамо посла, можемо закључити по једном за државнополитички живот пажње вредном случају: сам догађај пада у рану историју поновног уједињења Немачке. Марта 1992. г. један високи службеник је на првој страни новина које су тада словиле за орган државне политике објавио чланак о томе како би требало да изгледа будући однос Вашингтона и Брисела. Према овом чланку, то је требало да буде однос на истој равни. Тo je некада биo и став и пракса дугогодишњег немачког министра спољних послова. Овај службеник се увече тог истог дана, када је овај чланак објављен, нашао у Токију као амбасадор.

Нови министар спољних послова је брзом брзином схватио у којој се цркви треба молити. То је у сваком случају било више од вести о могућем тренду развоја догађаја. Ово и данданас одређује наш живот. При томе будућност изгледа много страшније него што то многи слуте.

Ми живимо у јазу генерација који не може бити гори него што је. На једној страни су они који су у имали прилике да стичу искуства са Вилијем Брантом у једној свакако не идеалној, али довољно доброј земљи. Он је говорио о томе како се у једној земљи велике демократске традиције треба усмерити ка „више демократије“.

На другој страни на делу је сазревање генерације која је морала да искуси како се корак по корак успоставља „тржишна економија“ у стилу Меркелове. Ономе ко своју партију води у складу са моделом „демократског социјализма“ тешко да можемо да докажемо до које мере „тржиште“ и „демократија“ не могу заједно да пређу ни најмањи комад пута ако је демократија подређена тржишту. А то смо доживели када су крајем 90-их година разграђене државне компетенције како би биле пренете на Брисел. Међутим, оне тамо нису ни стигле.

Оно што је тамо приспело пало је у руке разбојницима или тзв. „councils“ који су се острвили на остатак државних компетенција. Они при томе нису испуштали из вида Берлин тако да су одређене комисије немачког Бундестага изгледале као истурена парламентарна тела англосаксонске индустрије јавног мњења.

Наравно да је у оваквом контексту могло да успе оно што су попут лавине покренули „нови стратешки концепт NATO“, донет у Вашингтону, у пролеће 1999. г., поводом педесетогодишњице од оснивања војног пакта и пригодни „јубиларни рат“ против Југославије.

На делу је било ни мање ни више до комплетна реорганизација NATO: један чисто одбрамбени савез претворен је у најбољу на свету агресивну формацију какву планета није видела од краја Другог светског рата. Овом плану испречило се само једно: за формирање одбрамбеног савеза су кроз своје парламенате гласали народи. Међутим, ниједан народ и ниједан парламент није никада гласао за NATO као агресивну машинерију!

Политички одговорни за овакву мизерију у Немачкој – црвенo/зелена савезна влада скупа са опозицијом – били су потпуно свесни димензија ове промене. Уопште није било ни трачка нејасноће у вези са вотумом народа. Гласање о промени ове парадигме морало је да се спречи по сваку цену. Зато је у помоћ позван Савезни уставни суд да све ово објасни као суштински хвале вредну идеју даљег развоја. Резултати NATO-а су стотине хиљада мртвих – а крај убијању није на видику…

Непријатељство САД према пријатељима

Данас су многи свесни чињенице да се неће стати на прeсуди Савезног уставног суда у случају дејстава авиона „Торнадо“ у Афганистану. Колико год били добро дефинисани разлози овакве одлуке и колико год интересантно било мишљење о овој одлуци надлежних коментатора из редова пензионисаних судија Уставног суда, они уопште не дају никакав одговор на тужбу групe Левица/Гаувајлер/Вимер.

Претварањем NATO у агресивну машинерију одузет је основ стационирању страних трупа у Немачкој. Све оно што је од 50-их година па све до споразума који се тичу поновног уједињења Немачке договорено тим поводом, полази од премисе присуства страних трупа на територији немачке државе у одбрамбене сврхе. То је било тада а и данас је тако конципирано уставом. Одређени су органи овлашћени да одлучују. Гласали само за овакав концепт.

И шта сада? Хелмут Шмит је дао одговор на ово питање: он је желео да очува NATO као трансатланску окосницу. Интеграција оружаних снага није долазила у обзир, а самим тим ни било каква посебна уговорна обавеза за Немачку која би је везивала за NATO.

Свакако, ми можемо да се бавимо анализом стања споразума и да проучимо све степене његовог отказивања. Можемо да замишљамо пролазак једног могућег републиканског председничког кандидату, у пратњи Џона Мекејна, кроз контролу обезбеђења у седишту немачког канцелара. Препоручујемо да се баци поглед и на америчко наоружање и сврху америчког атомског оружја на немачкој територији у склопу америчких трупа стационираних на немачкој територији.

Немачки драмски писац Ролф Хохут је недавно скренуо пажњу на посебне међународноправне одредбе које су на штету немачке територије у случају евентуалног коришћења нуклеарног оружја. Не треба испустити из вида ни улогу Европе као пред-попришта ка Русији као великом противнику у складу са принципима конференције у Братислави, одржане у мају 2000. године.

Све речено јесте непријатно, али оно тера немачку владу, која жели да с правом носи овај назив, да промени данашњу ситуацију. САД, какве су данас, нису способне да поступају пријатељски са пријатељским државама. И тек не са оним другим.

Морамо још једном дoбро да размислимо o приговору да САД меркају или да већ стреме ка владавини светом. У крајњој линији, оне нам саме без икаквог околишања нуде доказе за то, не остављајући при томе заробљенике у животу.

САД се очигледно не устручавају да ствари назову правим именом. Тако је крајем jула лист Rheinische Post, који излази у Дизелдорфу, у интервјуу са надлежном ЕУ-комесарком Цецилијом Малмстрем, цитирао вероватну будућу америчку председницу, госпођу Клинтон, у вези са TTIP (Transatlatic Trade and Investment Partnership). У овом цитату Хилари је TTIP означила као „економски NATO“. А зашто да га и не означи тако када је погодила право у срж овог споразума?

Шта ће остати од нас и наше привреде када почне примена овог пројекта? Ми немамо појма о Порторику и о томе да ни једна фирма са седиштем у овом америчком банкрот протекторату није доминантна на америчком тржишту.

Након вештачког спасавања тржишне вредности приватног капитала требало је даљим аквизицијама оробити и немачку средњу класу. Она је, са јаким регионалним тежиштем у Јужној Немачкој, пре свега у Баден-Виртенбергу, освојила светска тржишта. Управо ту је требало скинути кајмак да рачуне није помрсила банка Lehman Brothers. Зато сада треба TTIP да створи бољи оквир за остварење овог стратешког циља.

Немцe доле, Русe напоље, Американцe свуда унутра!

Ово је усмерено на разарање економске супстанце. Оно што остане од основног ДНК наше земље, бар је то америчка замисао, демонтираће арбитражни судови кojи творе темељ владавине адвоката на пољу уговарања. Овоме се придружују такозване експертске комисије које ће, по ратификацији евентуалног Споразума о слободној трговини, учинити сувишним парламенте и у њиховој и онако већ сада редуковонај форми.

Шта ће након тога уопште остати од нас може без проблема да се сажме у формули првог генералног секретара NATO: Немци доле, Руси напоље, Американци свуда унутра!

У комбинацији свих фактичких и вероватних развоја догађаја, не постоји ни један разлог да трпимо економско и политичко уништавање европских држава што ће им се са TTIP догодити. Изгледа да је бар-вице-канцелар Зигмар Габриел схватио колико је драматично озбиљна ситуација у вези са предвиђеним арбитражним судовима. У последње време покрајинске фракције Хришћанско-демократске уније захтевају од Берлина да организује рекламне скупове о овом пучистичком споразуму.

Било би боље да канцеларка напусти сунчани балкон у Јужном Тиролу и да не посматра са те чеке како немачки градови падају на колена због неуспеха владе.

Нашој земљи не предстоји ништа што би јој дало наду.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/vimer-nemackoj-sa-amerikancma-ne-predstoji-nista-sto-bi-joj-dalo-nadu

Прочитај без интернета:
2 гласa