У ВРЕМЕНУ када се ћирилица код нас потискује, негде чак, забрањује, па и нестаје, Милован Витезовић се огласио монографијом „Вук наш насушни“, о утемељивачу нашег писма, наше азбуке. Ово је, како каже, право време за књигу о Вуку Караџићу, првом човеку српске духовне обнове после Светог Саве.

– У монографији сам показао вишеструке везе ова два национална просветитеља, од митолошких до поимања језика – почиње у разговору за наш лист Витезовић. – Као што је код Светог Саве реч језик имала двојако значење, и језик и народ, тако је Вук у мом поимању био и човек и народ. Вук је, на крају, тотем српског народа, а вукови су хртови Светог Саве.

* Јесте ли му нешто замерили, и може ли се уопште нешто Вуку замерити?

– Свакако. Ни дрвета без грана, ни човека без мана – вели народ. Вук је био у пуном смислу човек. Уосталом, он је записао пословицу: Добар коњ може да има и сто мана, а лош само једну – не ваља! Филолошка спорења и замерке које се данас стављају Вуку или не стоје или се могу ставити на нашу вековну историјску усудност, јер смо своју писменост вековима морали да заборављамо. Вук је спасилац српског језика, обновитељ његове писмености и реформатор ћириличне ортографије.

* После Вукове смрти пале су анатеме на поједине личности, а ви сте их у овој књизи скинули…

– Део вуковаца био је искључив. Ко год се супротставио Вуку, они су их протерали. Рехабилитовао сам, на неки начин, митрополита Стратимировића, песника Јована Хаџића, па чак и кнеза Милоша Обреновића. Писмо које је Вук упутио кнезу Милошу било је својеврсна критика тадашњег друштва, али би требало знати да је он умро у кнежевој кући. То је била прећуткивана чињеница.

* Потрошили сте године и године истражујући живот Вука Караџића и пишући о њему. Је ли исплативо данас писати о српским вредностима и великанима?

– Да сам мислио о исплативости, не бих урадио што сам урадио. А опет, нема тих пара којима би се то исплатило. Отужно би било цењкати се о вредностима и величинама.

* Може ли данас ћирилица сама да се брани?

– За ћирилицу би било довољно пуно поштовање Устава. Међутим, то не поштују многи, да не кажем сви, почев од доносиоца Устава. Заштита ћирилице је у исти мах и заштита уставности земље. Ја је браним својим рукописом, пишући наливпером и мастилом. Мислим да у одбрани ћирилице треба да буде и велико поштовање латинице, јер је и она наше писмо, што је потврђено у многим договорима о језику и на њој су штампане хиљаде и хиљаде српских књига. Одбрану ћирилице треба да прати и поштовање нашег језика и његових норми. Поздрављам рад Катедре за српски језик Филолошког факултета и Библиотеке града Београда и њихову акцију за правилан језик и говор, коју можемо видети на плакатима широм престонице, на телевизијама и у аутобусима. Поносан сам на то што је дизајнер тих плаката моја кћерка, примењени уметник и филолог, Амалија Витезовић.

* Како оцењујете поплаву туђица у српском језику, да ли то значи да је српски језик сиромашан?

– Поплаву туђица доносе политика и бирократија. Због њих губимо достојанство, а добијамо дигнитет. Повређени нам постају фрактурирани. Постајемо без мере, добијамо димензије. Не идемо у завичај, него у провансу. Више нисмо занети, него у трансу. Не одседамо у кући, него у депандансу. У нескладу смо дискрепанције. Итд. Туђице долазе и пролазе, али нажалост, ми притом губимо изворне речи. Кад власт, која највише употребљава туђице, то непрекидно обнавља, она се отуђује од народа. Вук је сматрао да све речи морају изаћи из народа, и у том смислу сматрам да није био у праву, а то сам и показао кад се супротставио стварању називословног речника које је у Дружеству српске словесности предлагао Јован Стеријин Поповић.

* Млади, чини се, готово да и не знају ко је утемељио српску азбуку, шта бисте поручили генерацијама које више интересују ријалити програми, од, на пример, ликова из серије „Шешир професора Вујића“ или филма „Лајање на звезде“?

– То није питање младих људи, то је питање образовања у држави. Млади које познајем знају често више од својих учитеља, међу које убрајам и родитеље. Да вам цитирам Домановића: Нека васпитаници буду бољи од својих васпитача. То је најискренија жеља наша. Кад сам писао и „Лајање на звезде“ и „Шешир професора Косте Вујића“, та мисао ми је била водиља.

* Мислите ли да се можемо похвалити кадровима који воде нашу културу?

– Има кадрова и кадрова. Повремено сам се питао за коју културу раде наша министарства за културу.

* Имали сте судбину да вам збирка афоризама „Срце ме је откуцало“ буде забрањивана, чак спаљивана. У шта сте то забрањено дарнули?

– Реч је о књизи афоризама, за коју је предговор написао Бранко Ћопић. Објављена је 1969, а забрањена због афоризма: Народ се забавља вешањем слика свога вође. Под паском је био и афоризам: Стара је Југославија била трула, нова је зрела. Књигу у то време забрањују, уместо да она буде дијагноза. Можда се још нешто могло спасавати.

* Како се осећа писац када му књиге шаљу на ломачу, гори ли у тој ватри и оловка?

– Како пролазе године, све сам поноснији што сам био забрањиван. Чак ме хвата и носталгија. Довијали смо се како да изокола кажемо нешто што није смело да се каже. Сада није тако, може да „одвали“ ко шта хоће. Мислим да би нам са забранама живот био занимљивији. Али, данас је све мање оног што би вредело забрана. Што се горења књига тиче, песник Бранислав Петровић је записао, цитирам по сећању: Када гори човек, цео свет се греје. Кад изгори човек, тад пепео све је. Пренесите ово на писце и књиге.

* Поучени овим немилим искуством, јесте ли од тада пред нечим, ипак, устукли?

– У политичком смислу сигурно нисам. А ако јесам устукнуо, било је то зато што неке људе нисам желео да повредим. Дуго одлажем објављивање романа о Бранку Ћопићу. То је тешка прича. Задржавао сам га да не бих повредио неке људе. Они нису више са нама, па ће роман највероватније изаћи до Сајма књига. Говори о томе како је Ћопић натеран да сам себе оптужи, да претпостави казну и да је сам изврши.

 

* Бисте ли барем једним афоризмом описали ово време и садашње прилике?

– Кад год свет крене против нас ми се с њим удружимо!

* Уз сатиру је вазда ишла и цензура, шта је опасније, цензура или аутоцензура? Шта је, по вашем мишљењу, данас присутније?

– И цензори могу бити корисни. Бечки цензор Јернеј Копитар је забранио први Вуков спис, али је, захваљујући томе, препознао даровитог писца, са којим се спријатељио.

* Шта је било са вашим наумом да пишете о Петру Петровићу Његошу, па и о Светом Сави?

– Била је давна идеја да пишем серију о Његошу, још док смо били у истој држави. Црна Гора није хтела. И на томе је остало. Што се тиче Светог Саве, мене још држи та жеља и верујем да ће се то можда урадити ако буде здравља, воље и новца.

* Зашто је Црногорцима засметало да радите серију о Његошу?

– Били смо једна земља и било је нормално да се ради копродукција, а да телевизија Титоград буде носилац пројекта, без обзира на то колико ће ко дати новца. Мислили смо да смо се договорили, али је изненада стигла одлука из Црне Горе да су одустали. Некакво образложење било је да они не би улазили у тај подухват, зато што свако има своју визију Његоша, па нико неће бити задовољан. Касније сам чуо да им се није допало како је Његош изгледао у мојој серији о Вуку Караџићу.

* Жалите ли за Берлинским зидом?

– Берлински зид је остао у историји, као и моји афоризми исписивани на њему. Ако ко треба да жали, нек жале Берлинци, могли су у њему направити неколико малих Бранденбуршких капија.

* На свој начин сте, а готово пророчки видели судбину Брозовог времена, како данас видите Титову еру?

– Као жал за младошћу која се у старости воли иако је можда била најтежа.

КУЛТУРНЕ ВЕЗЕ СА ЕВРОПОМ

– НЕМА до сада у нашем издаваштву ликовно богатије књиге о Вуку и епохи, од ове коју је објавила „Православна реч“ – објашњава наш саговорник.

– Захваљујући дизајнеру Вељку Дамјановићу, који се лепотом књиге бавио, она је, иако сложена, у исти мах и прегледна, да се и прелиставањем може појмити значај Вука и српска историја. Посебна димензија монографије је јасно указивање на велике културне везе које је Вук остваривао са Европом, посредством Гетеа, Грима и Ранкеа.

ПОНАВЉАЈУ СЕ ПОНАВЉАЧИ

* Говорили сте у више наврата да су Срби жртве сопствене историје. Како је могуће да нам се она стално понавља?

– Срби су жртве непознавања сопствене историје. И кад хоће да је знају, знају је на прескок и на празан стомак. Не понавља се историја, понављају се понављачи. Седмог фебруара 1864. године умро је у Бечу Вук Караџић. Дан неписмених!

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:562659-Витезовић-Ћирилицу-данас-нико-не-поштује

0 гласовa