Кад Чанак крене да брани војвођанску имовину сви војвођани се хватају за џеп. Због наших новаца представља се као наш, а заправо је увек њихов, увек у служби оних који имају паре и моћ. Нико није опљачкао Војводину као они који су је бранили. А, Чанак то ради већ 25 година, при чему је Војводина све сиромашнија а он све дебљи, тако да су га и аутономаши прочитали. Не сме више ни у шали да пита „ди су наши новци“ јер сви знају да он то најбоље зна. У власт је ушао са паролом „Тачку на пљачку“, која му се све чешће враћа као ехо „Пљачка им материна“, закључује Таблоидов колумниста Миле Исаков, дугогодишњи новинар, бивши потпредседник у Ђинђићевој влади, а потом амбасадор у Тел Авиву.

Ненад Чанак је постао популаран међу војвођанским аутономашима вицкастим питањем „Чији су наши новци“, али како за више од две деценије није успео да пронађе „наше новце“, баш као Динкић и Демократе новац који је Милошевић сакрио на Кипру и другим острвима, све више војвођана се пита чији је заправо Чанак. Јер радио је са многим тајкунима и мафијашима, уредно се шлихтајући свакој власти у Србији, обезбеђујући тако залеђину. Био је „наш“ само у почетку, док није дошао у позицију да одлучује о судбини оних који су нас пљачкали деведесетих. Уместо да их победи придружио им се и наставио да ради заједно са њима. Опчињен нашим новцима у њиховим џеповима постао је њихов роб. Није ни приметио како је од куплер мајстора постао проститука.

Данас, Чанак личи на оцвалу паланачку распуштеницу, која не дивани више ни са ким у свом комшилуку, па све чешће одлази у посете далеким рођацима у престоницу, који је невољно ипак примају. Из куртизане, пардон куртоазије, али и знатижеље. Лајава стрина из провинције им је помало смешна, помало досадна, али увек доноси пун цегер поклона и трачева из заоставштине некад богате, и духом и новцима, пречанске парохије. Има ту највише безвредних дрангулија али нађе се и понеки вредан антиквитет, а из гомиле њених већ отрцаних досетки, некад намерно а некад случајно, излети и понека употребљива информација. Мало се правећи луда, а мало баш и не мора, ова времешна проститутка, која умишља да је још увек прва дама покрајинског куплераја, за своје све скромније услуге и даље тражи награду, као кадгод кад је била атрактивна и пожељна.

Неки су у нужди и наседали, па су доживели да их после оговара као импотентне, тако да су нови станари престоничких дворова много обазривији. Неретко се и спрдају с њом, кад је натерају да их јавно хвали као најбоље јахаче који су је икад оседлали, што код Војвођана који то све гледају изазива стид и гађење.

Ономад је био на поклоњењу и код новог газде Србије, по обичају најављујући то као протест због отимачине војвођанске имовине. Сео је на премијерско канабе, јер му је фотеља тесна од глади због вишедеценијске пљачке покрајине, са захтевом да се не укида Електровојводина, а са њега устао задовољан одговором да Електровојводине истина више неће бити, али да ће њене зграде и даље остати у Новом Саду, а њени далеководи, бандере и трафостанице у Војводини. Шта више, успео је да се избори да те луксузне просторије не зврје празне, него да у њима буде главни диспечерски центар за целу Србију. Биће ту лепих кабинета за његове кадрове. А и нешто у кешу од извоза и увоза струје. А нешто и у пословима за кума Колета. Или за Милета Драгића. Или за Матијевића. Или за било ког добронамерног бизнисмена, који зна да узврати пажњу, у процентима.

Ипак, врхунац Чанковог понижења била је изјава на заједничкој конференцији за штампу са Вучићем, да је ово први председник владе са којим је имао прилике да разговара, а који Војводину доживљава као део Србије. Чекај, откад је то тема?

Ни најокорелији аутономаши се не сећају неког премијера Србије који се одрицао Војводине. Напротив, за њих је проблем увек био што су је сви превише својатали. А, Чанак баш то сад хвали. За већину Војвођана никад није ни било спорно да је Воша део Србије, само су тражили више аутономије, али имали су проблем са Чанком који је захтевао да Војводина буде Република.

„Војводина наша дика биће република“ била је омиљена песма Ненада Чанка, коју је гуслао више од две деценије. А сад му је драго што је радикални Вучић сматра својом, пошто његови претходници наводно нису марили за њу. У којој земљи он то живи? Где је он то сретао премијере који Војводину нису сматрали делом Србије и својом прћијом?

И којим форензичким триковима је сад открио гене љубави према покрајини код Вучића, који никад није крио своје уверење да аутономију треба укинути. И дочекао да буде у праву. Чанак је најбољи доказ, зато га је као мечку на повоцу извео пред медије, да заигра по његовом такту. Заиста, шта ће нам аутономија ако је представљају такви као Чанак и Пајтић. Ако ћемо право, аутономије више ни нема заслугом управо таквих њених заступника.

Дакле, нешто друго је по среди, Чанак је у ствари покушао да поново прода Војводину, овог пута Вучићу, као што грађевински предузимачи стан у изградњи, који не постоји, продају већем броју купаца.

Али, ни Вучић није у томе невешт, продаје он станове чак и у макети Београда на води, а уз то добро зна да Чанак одавно нема тапију на Покрајину. Пошто су обојица склони распродаји, није чудно што су се на томе нашли, питање је само ко ће кога преварити. Чанкова идеја је, чини се, да је продају заједно, односно да је Вучић прода, јер он је сада власник, а Чанак да посредује уз малу провизију. Чанак, наиме, одавно има дил са заинтересованим странцима, али пошто никад није постао њен власник, није могао да је прода њима у целини, па ју је распродавао на парче владарима Србије. Сад је пожурио да се учипи, јер види да је распродаја већ почела без њега, земља Арапима, имања Немцима. Док још има нешто акција. Није Чанак потребан Вучићу за ту трговину јер и сам се већ довољно препоручио белосветским накупцима, али није згорег обећати му нешто како не би дизао велику прашину. Познато је, наиме, да Чанак галами само кад су угрожени његови интереси, и заћути кад добије какву надокнаду. Тако је дречао кад је продат НИС, зато што је тиме изгубио место председника његовог Управног одбора, на којем је седео његов први финансијски оперативац Поморишки.

За Електровојводином је запомагао због тога што је тамо на место генералног директора био поставио Тику Симића, прекаљеног у Карићевој империји. Црни фондови су му готово сасвим пресушили, јер је претходно изгубио неколико врло профитабилних јавних предузећа са променом власти у Новом Саду и другим општинама по Војводини. А не може се без наших новаца водити њихова политика.

Доживотни председник приватне партије

Ненад Чанак четврт века живи од тога што је председник једне мале партије, која никад није самостално изашла на изборе, па дакле, фактички не постоји. Захваљујући трговини пре избора у разним коалицијама, он је био на разним функцијама, мада никад лично, својим именом и презименом, није изашао на изборе, што значи да никад није ни изабран од грађана на било које место. Он је само председник своје приватне партије, која никад није била власт, али која уредно животари од власти. Како? Тако што са неколико гласова својих посланика, иначе изабраних на листи победничке коалиције, уцењује владајуће гарнитуре кад год усфали већина у Скупштини. Да би омогућила изгласавање неких закона, странка добије неко јавно предузеће на управљање, али не управља она, него њен власник Чанак на та места поставља људе који нису чланови. Из два разлога, зато што су вештији од његових неспособних страначких послушника, а онда и због тога да се у партији не зна ништа о токовима новца. Када су га једаред давно неки чланови председништва Лиге упитали кад ће бити поднет финансијски извештај странке, он им је одговорио да је извештај већ предат. Како кад га ми нисмо добили, упитали су га неки храбрији који више нису у странци, а он им је одговорио „Па, не даје се извештај о финансијском пословању онима који троше, него онима који дају паре. Ја сам га давно предао тамо где треба“. И расправа о финансијама странке је била завршена, за сва времена.

Овако то иде, директори јавних предузећа намештају послове одређеним тајкуним, плаћају их знатно више него што то кошта, стим да вишак различитим каналима буде прослеђен до Чанка, који по принципу „пола пије, пола Шарцу даје“, финансира рад странке. При том, нико не зна одакле и како су новци стигли, колико је било на гомили, па самим тим не зна се ни колико је уложио у странку, а колико је задржао за себе. Тако послују све странке у овој земљи, само што Чанак као суверени владар у својој има и већа овлашћења и веће могућности, па може да склапа и личне аранжмане са власницима прљавог капитала, као што је радио са Опачићем и ветерничким кланом. Или са полицијским генералом Лукићем. Сетимо се само како је он био једини цивил на протесту полицајаца против испоручивања Лукића у Хаг. Зашто? Откуд то да велики поборник Трибунала и процесуирања свих ратних злочина, не да Хагу једног шефа полиције? Узгред, занимљиво је да је и од Вука Драшковића, кад је окупљао ДОС, и касније од Ђинђића, Чанак тражио да он буде министар полиције. Вук му је то преда мном и потписао на једном салвету, али није дошао у прилику. А Ђинђић, који је био намазан истим мастима, му је објаснио да је боље да се бави профитабилнијим стварима и увалио му директора своје странке Миодрага Костића за кума. Да се старају један о другоме, а он да их обојицу контролише.

Иначе, Чанак је своју странку, Лигу Социјалдемократа Војводине, направио из зезања са групом надуваних пријатеља, па јој је првобитни лого био ЛСД Војводине. Сад је то фирма од које живи, али ни један од пријатеља није више ту. Странка без њега не постоји, али ни он без ње. Он је странка, али је и странка његов живот. Странка-фирма послује на суровом политичком тржишту на којем опстају само најбескруполознији. Политика захтева много лагања и превара, много гажења људи и много пузања пред јачим, а кад тако живиш 25 година заборавиш како је бити човек, како изгледа стваран живот, шта је пријатељство, љубав, част, емпатија. А онда више нема ни стида, ни срама.

Миле Исаков / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/vojvodinu-su-najvise-opljackali-oni-koji-su-je-branili/

2 гласa