Вреоци су село старо више од шест векова, знаменито по састанку у порти цркве Покрова Пресвете Богородице где је одржан састанак који је претходио Другом српском устанку, проти Срећку Остојићу учеснику оба Балканска и Првог светског рата, носиоцу девет одликовања, Цркви брвнари посвећеној Ваведењу – старој неколико векова, Колубарској бици, витезовима Солуна Антонијевићима, Синђелићима, а у новије време по рударству и угљу, због чега управо и нестаје са географске карте…

 

 

Митровићи су једна од најстаријих фамилија које су живеле у Вреоцима у долини реке Колубаре.
Разговарамо са Зораном који сада као професионални возач ради у ватрогасној служби.

 

Моји баба и деда су 1978. године настрадали у саобраћајном удесу на Ибарској магистрали враћајући се кући док су коњском запрегом превозили сено. Једва дас их се и сећам јасно.
Отац Мирослав – Миле радио је цео свој радни век у лајковачком „ЕЛМОНТУ“ као електричар, изузетно одговоран посао, на монтажи високонапонских електричних далековода.
Мајка Цана родом из околине Пријепоља чувала је мене и сестру, јер је отац због природе посла често остајао да ради и прековремено.

Након погибије родитеља тата је наследио земљу Митровића са обе стране реке Колубаре.
Тачније, Колубара је половила наше имање на пола.
На делу имања са западне стране тата нам је сходно својим могућностима док смо сестра и ја још били мали направио за то време велику и лепу кућу.
Та кућа нам је због потребе проширења колубарског рудника Тамнава-источно поље 2007. експропријисана.
Тада нису тражили грађевинску дозволу за ту кућу – иако смо је имали, јер им је било хитно!!!

 

 Син Зоран и отац Миле

Након тога сам од тог новца купио стан на чукаричкој падини у Београду у коме живим са супругом Драгицом и двоје наше деце, док су родитељи све до мајских поплава 2014. године остали да живе у нашој кући, коју су нам јуче срушили – прича Зоран ратни ветеран са Кошара, који изгледом одаје жилавог и храброг човека, док му се из углова очију ипак појављују сузе од жалости за родитељским домом.

 

 Зоран на задатку одбране Србије, Кошаре

Чак је и општина Лазаревац, како и свим домаћинствима која су била погођена поплавом 2014. у јесен исте године мом оцу одобрила помоћ за санацију и поправак, управо баш на име постајања ове куће коју је још 1978. од деде и бабе наследио.

 

 

 

Решење о признатој штети од поплава из 2014.године

Да иронија буде већа, Решење за помоћ од поплава и условно речено Одобрење за рушење потписао је исти општински службеник!!! Бирократија на делу или тачније рећи – неделу!
Након поправке куће после поплава, моја сестра и ја смо родитеље узели код себе с обзиром да су већ били стари и болесни, и из разлога што је већина комшија већ била исељена – што због поплаве, што због експропријације, након чега смо кућу користили као викендицу.

 

 Извршитељ на задатку

 

Наша кућа је преживела рат, мајске поплаве 2014. али не и самовољу општинског извршитеља, уз образложење да кућа нема грађевинску дозволу, иако је грађена пре неколико деценија када таква законска обавеза за тада неурбанизоване средине није ни постојала!!!

 

РЕШЕЊЕ О РУШЕЊУ

 

Да иронија буде већа, мој отац је и дан данас пријављен на тој адреси, на њу добија и пошту с обзиром да друге куће нити имовине сем ове нема. Практично данас од домаћина човека самовољом „моћника“ постаје БЕСКУЋНИК!

 

 

Све ово се ради како би правна служба Колубаре и ЕПС-а прошла што јефтиније у поступцима експропријације, чиме се злоупотребљава инспекцијски надзор – с обзиром да од 2009. године постоји одлука Владе Републике Србије, по којој овакви стари објекти морају власницима бити плаћени приликом експропријације.

 

  ЗАКЉУЧАК Владе Србије о експропријацији – КОЈИ СЕ НЕ ПОШТУЈЕ

ОПЕТ БИХ БРАНИО СРБИЈУ, ВЕЋЕ ЧАСТИ ОД ТОГА НЕМА

1999. године сам се као редован војник на Косову нагледао свега.
Виђао сам како бомбе НАТО пакта руше српске куће и пале српску земљу, тада ни не слутећи да се и у мом дворишту може десити слично, и то у Шумадији усред мира и слободе за коју сам се борио.
Многи моји другови се нису ни вратили. Неке од њих често сањам, након чега им у цркви Свете Петке поред које живимо обавезно запалим свећу за покој душе.

Сутра да се јави потреба да се брани наша Србија – без размишљања бих кренуо поново, јер веће части за мене од тога нема – говори Зоран видно потрешен због ове неправде коју са својом породицом преживљава, али ипак и даље достојанствен и храбар, како уосталом и приличи српском хероју, а хероји су сви како они који су својим животом по ко зна који пут запечатили светињу Косова, тако и они који су преживели пакао Кошара!

 

Зоран на Кошарама

Шта даље – питам га за крај, или за неки нови почетак, изнуђен након овако неславног рушења једног српског домаћинства?

Пошто сматрамо да је ово и овакво рушење незаконито, чиме нам је прекршено Уставно право на имовину, обратићемо се надлежним државним органима, поручује Зоран и додаје: Више пута сам био у прилици да својим животом браним српске куће од рушење, хвала Богу доста пута и успешно. Овога пута због поштовања према туђим животима – пустио сам да сруше моју, али није крај! Отац и ја потражићемо правду на суду.
Због будућности, наше деце и Србије дужност нам је да свакој неправди станемо на пут.
Како радили – тако нам Бог помогао.

Надамо се да ће се ова прича разрешити у корист нашег јунака, а пре свега права и правде обичног човека у данашњој Србији, из поштовања према живима и сећању према мртвима који су ову земљу стварали својим радом и животима.

На Преображење 2017. лета Господњег

Биљана Диковић

 

ВРЕОЦИ, СРБИЈА: ХЕРОЈУ КОШАРА СРУШИЛИ КУЋУ

facebookreporter.org/2017/08/20/vreoci-srbija-heroju-kosara-srusili-kucu/

3 гласa