Невероватно. Тешко да има икога кога није затекла и збунила вест, да је нека “секција” српског тужилаштва за “високотехнолошки (сајбер) криминал” јуче, у једном селу покрај Крушевца, ухапсила две жене (мајку и ћерку), због наводног угрожавања сигурности председника државе Александра Вучића.

Најпре, када човек прочита такву вест, прво што му падне на памет, јесте, да је то нека шала преузета са сајта њуз.нет. Али, када видимо да је такав догађај, везан за “језив напад на живот” председника државе, публикован у свим водећим српским медијима, тада почињемо полако да схватамо да се тако нешто уистину догодило.

Нигде још није речено шта су мајка и ћерка написале на свом Фејсбук налогу, да би се то могло протумачити као озбиљна претња, мада, гледајући то уопштено, тешко је замислити да се игде на свету тужилаштво и полиција бави “чешљањем” порука на друштвеним мрежама, поготово не оним “разговорима” које воде “снаше” по селима или чобани по катунима.

Уосталом, овде нам се намеће и питање, колико људи је у Србији запослено да ради посао “прегледача” дискусија на социјалним мрежама? И поред најсавременије технологије, потребна је читава армија оних који даноноћно дрежде уз мониторе својих компјутера и вребају неопрезне “фејсбуковце”, “твитераше” и друге “социјалце”, који у очају, на пример, напишу неку клетву, опсују неког из власти или једноставно кажу: “Црк’о дабогда!”

Колико знамо, и поред савремене технологије, тешко је претпоставити, да би било какав програм био у стању да региструје шта су две даме написале у неком далеком српском селу. Из тога произилази логичан закључак, да српске власти имају плаћене људе којима је једини посао да се баве контролом онога што народ објављује по друштвеним мрежама и у коментарима по бројним сајтовима и разним порталима. Испада да власт, уместо да брине о томе, како да земљу извуче из економске и финансијске пропасти, даноноћно ради нешто крајње јалово – лови “непријатеље система и државе” по интернет порталима!?

Уосталом, зар нам се председник државе данима не бави порукама с Фејсбука или Твитера. Последње о чему прича данима је порука глумца Сергеја Трифуновића (“пишаћу по вашим гробовима”), коју АВ тумачи као атак на његов живот. Као да је човек умислио, да ће и на оном свету вредети вишеструко и далеко више од сваког појединца? А јасно је да је председник државе искористио Трифуновићев твит да би заштитио једног од своји бројних пријатеља насилника – овог пута градоначелника Суботице, Богдана Лабана.

Нормално је да се овде приупитамо, зашто се то ради, то јесте, зашто се људи застрашују и стављају у позицију да морају да врше аутоцензуру и тамо где би слобода изражавања морала бити загарантована? Дакле, српски режим заводи такву страховладу, у којој ће се људи освртати пре него што проговоре, јер, ето, овде и “зидови имају уши”. Заправо, таква страховлада постоји свуда око нас већ дуже времена, јер сви осећамо да нешто са нашим друштвом озбиљно није како треба и видимо да нам се свима несигурност и зебња све више увлаче у срце.

Немамо за сада информацију о томе шта су две жене из неког крушевачког села тачно написале, али, штагод да су написале, оне због тога нигде у нормалном свету не би биле ухапшене, нити би за изражавање свог мишљења биле осуђене. У цивилизованом свету ухапшени и осуђени могу бити само они иза чијих речи стоји реална опасност, нека тајна терористичка организација или некакав “спавач” којег треба разбудити да изврши некакав напад на људе или објекте. Фрустриране грађане и њихове изливе беса против власти нико нормалан не узима, нити може узети за озбиљно.

Сетимо се случаја Горана Керкеза, којег је покрајински суд у Салцбургу у јулу 2015. године ослободио оптужбе за претње смрћу тадашњем премијеру Александру Вучићу. Горан је у марту исте године на свом Фејсбуку написао следеће: “Црна рука информише јавност да је покренула јавни лов на премијера са цилјем физичке ликвидације због издаје”. Да ли то звучи као претња? Свакако? Али да ли је таква претња реално постоји и да ли је изводљива? Не постоји и није изводљива. А зашто није? Па зато што је Керкез ту “Црну руку” измислио. Отуда се његова наводна претња није могла третирати као истинска претња, већ пре као излив беса једног незадовољног човека или као сатира или нека врста црнохуморног дискурса.

У сваком слободном и цивилизованом друштву слобода изражавања заузима централно место у остваривању основног људског права на достојанствен живот. Тамо где се људи прогањају због исказаног мишљења, присутна је тортура, терор над грађанима, а такви режими све више тону у диктатуру. А од диктатуре, познато је из историје, тешко се народ може ослободити другачије, осим устанком или револуцијом. Таква револуција може да протекне мирно (као она у Београду 2000. године), ако полиција и војска окрене леђа диктатору, али може и крваво да се оконча, уколико се то не деси.

С друге стране, у озбиљним и добро организованим државама, добро је познато да “пас који лаје, не уједа”. То, нажалост, никако да дође до главе нашег Великог Вође. Никада неког државника није убио неко ко је претио, пошто они који истински желе да уклоне владара, чине то у тајности, а за њихову активност сазнаје се тек по готовом послу. На пример, да ли је српског премијера након “октобарске револуције” убио неко ко му је јавно претио путем интернет портала и друштвених мрежа? Наравно да није.

Уосталом, и у Србији се недавно догодило чудо, јер је Виши суд ослободио новинара Милана Маленовића од оптужби за претње смрћу. А да ли је Маленовић претио у оном смислу како би се то на први поглед могло рећи. Донекле и то је могуће. Али, да ли његове “претње” имају икакву подлогу у стварном животу и у озбиљности извршења некаквог “убилачког” чина. Сигурно је да немају. Отуда се таква врста “претњи” може узети само као некакав излив беса, цинизма или сатиричног исказа. На пример, његова “претња”, како се спрема да обеси Вучића “о подмашћен конопац”, не може се нигде у цивилизованом свету узети другачије, него као збијање шале, спрдање, или као, можда, помало незграпан хумор.

Ипак, Маленовић је због овакве врсте исказивања незадовољства, кроз црнохуморне наочаре, провео десетак дана у затвору, а касније је око пола године морао, са наногицом (електронски надзор), да буде у кућном притвору.

Много горе од Маленовића прошли су други, који су такође хапшени због претњи великом АВ-у, али о њиховој се судбини мало зна или се не зна баш ништа. Питање је како би и г. Маленовић прошао, да се ту није радило о познатом новинару Таблоида, према коме се власт није могла опходити онако како то чини са “непознатим” грађанима, односно, особама за које шира јавност не зна да постоје.

Имамо и случај извесног Милована Раонића, који је псовао “мртво дете” Александру Вучићу. Заправо, ту је реч о псовки, која је крајње примитивна, дивљачка и која јесте за осуду. Човек је због тога добио осам месеци затвора. Ма колико оваква псовка изгледала страшна (а страшна јесте), она се не може третирати другачије него као увреда. Псовање “мртвих” ових или оних одвратна је навика или црта у карактеру нашег света и она, нажалост, постоји од давнина. И треба се трудити да се таква врста псовања искорени, што закон и чини, тако што за увреде прописује казне у великим новчаним износима. За увреду, нигде се у цивилизованом свету људи не шаљу у затвор, осим у Србији.

Коначно, ту је и ужасан пример Милорада Николића, који је умро у затворској лудници, зато што је у приватној поруци свом познанику (дакле, није то послао Вучићу) написао: “Вучићу пусти да владају мртви”. У овом случају никаквог места није било да се човек хапси, јер је ту реч о приватној поруци, која никако није могла да буде предмет судског гоњења, јер није упућена директно Вучићу. Са друге стране, и та као и друге поруке, које је Николић упутио свом познанику, који га је као “одговоран грађанин” пријавио, немају у себи одлике кривичног дела, чак и да су послате директно на АВ-ов телефон.

Из свега би се могао извести само један закључак, а то је: да се председник Србије ужасно плаши за свој живот, да је постао параноичан и да је ту параноју раширио дубоко у безбедносни систем земље. Да би се разумела оваква врста распамећености, могли бисмо рећи, владарске параноје или лудила, од које су патили сви светски диктатори, потребно је да се вратимо у 2013. годину (почетак септембра), када је АВ кренуо да бунца на конференцији за штампу и када је, између осталог, казао:

“Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам”.

И још је томе додао: “Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило”

И зато што је у константном страху од тога што му се у конфузној свести “приближило”, он је, а и сва српска власт заједно с њим, стигао дотле да лови “вештице” по селима око Крушевца.

Д. Гостељски

Корени

 https://www.srbijadanas.net/vucicev-lov-na-vestice-u-selima-oko-krusevca/
10 гласовa