Србину Драгољубу Поповићу су муџахедини у јесен 1993. у логору Орашац у Босни ритуално одсекли главу. У логору у Јабланици код Тешња, који је у септембру 1992. године заузела Војска Републике Српске, пронађене су фотографије муџахедина са одсеченим главама тројице српских војника – Благоја Благојевића, Бране Ђурића и Ненада Петковића.

Пред крај босанског рата губи се траг групи од 64 српска борца и цивила заробљена на Озрену, где су Алахови ратници одсецањем глава убили Момира Митровића, Предрага Кнежевића и Гојка Вујичића.

Сем српских медија који су пренели ексклузивно откриће сплитске „Слободне Далмације“, која је дошла у посед језивих снимака где Алијини арапски љубимци оштре секире и спремају пањеве за крвави пир, нико се није нарочито потресао.

А требало је. Јер баш тамо је садашња Исламска држава вежбала за вратове оних који су их створили, не сањајући да ће исламски Франкенштајн закуцати и на њихова врата.

Несрећни Томислав Салопек, ни крив ни дужан, постао је звезда светских медија. Уреднике су сврбели прсти да крвожедној публици подаре слике тела без главе, са ножем и црном заставом забоденом у песак египатске пустиње. Неки су се уздржали, неки не, досољавајући ране избезумљеној породици, додатно слуђеној опрезним изјавама да „снимак, можда и није аутентичан…“

Крокодилске сузе твораца исламског Франкенштајна, који им је тако добро послужио у борби против злих и хегемонистички настројених Срба, такозваних малих Руса, лију без престанка. Они који су на нас слали крволоке да вежбају хирургију наживо, они којима су фанатици требали да обарају Асада и остале непоћудне арапске елементе, сада се, кобајаги, хватају за главу.

Док се главе невиних котрљају пустињом.

Запад се фино и елегантно измакао, препустио да тече туђа крв, као што је радио и на балканском бурету барута, које је запалио и чија експлозија, две деценије након рата, и даље одјекује.

Запад се измиче, а лудаци свих фела и нација ликују над Салопековом главом, као да је тај несрећник што је као и многи са ових простора кренуо у недођију трбухом за крухом, за било шта и било коме крив.

Али, семе зла је посејано, ни Бог га неће искоренити из лудих главе које су дозволиле да буду туђе оруђе.

У данашњој Босни неки нови Калаји који седе на челу судова у Сарајеву лаконски гурају под серџаде и тепихе злочине муџахедина и њихових домаћих ментора, на челу са рахметли Алијом. Они жртве деле на оне првог и другог реда јер није баш згодно открити ко је главосече послао у босанску вукојебину да помогну праведну борбу потурица, ко им је дотурао пушке и ханџаре, ко је био крвава пешадија НАТО-а који се задовољио да ратује са безбедне висине.

Док су секли главе Србима, а у Авганистану и Чеченији Русима, бејаху пожељни партнери, додуше с мало непријатним навикама да деру кожу са живих, ваде очи и касапе, што баш и није медијски згодно. Кад су решили да пређу на западњачке вратове, е онда је враг однео шалу.

Да је свет бар једном речју осудио усековање главе Драгољуба Поповића у Орашцу, не би данас морао да лије крокодилске сузе над судбином несрећног Томислава Салопека.

Крв је људска, писао је Његош, ‘рана наопака. Кад избије на нос, касно је за кајање.

Милан Јовановић / Вести

www.vaseljenska.com/misljenja/od-vozuce-do-salopeka/

4 гласa