Вест да је Фејсбук на инсистирање припадника групе „Етничка Албанија“ забранио причу о десетогодишњој Српкињи Јулији Брудар, једној од шест цивилних жртава НАТО-америчког бомбардовања Мурина 30. априла 1999. године, изнова је раскрварила живе ране, не само најближих овог злосрећног детета и осталих жртава овог безумног злочина, него и свих становника овог маленог подчакорског места у Црној Гори.

Све је добило на тежини кад се сазнало да је истина о погибији Јулије Брудар посебно погодила припаднике ‘Етничке Албаније“, јер у Мурину од првог дана влада уверење да је зликовачке бомбардере на ово војно и стратешки потпуно неважно место навео штаб шиптарске ОВК, који је, како сумњају, постојао и деловао у Плаву.

Познао га по патици

– У просектури беранске болнице – испричао је својевремено потписнику ових редака Мирко Кнежевић, отац страдалог Мирослава Кнежевића – мојој жени не дају да уђе, а и мене трипут припиткују имам ли снаге, могу ли да издржим да видим што морам видети. Стискох срце, уђох и обезнаних се од туге: од мога Мирослава, мога љепотана и особника, остала читава само десна нога – познадох патику на њој…

То је једно од шиптарских злодела попут оног из јула 1944. када су балисти под немачким барјаком и заштитом за само два и по сата на најзверскији начин побили 438 становника Мурина и Велике, претежно деце и нејачи.

Истину, међутим, не може сакрити ни Фејсбук, ни сва остала машинерија друштвених мрежа и медија упрегнутих да фарбају и лажу за интересе светских моћника и њихових скутоноша, улизица и подрепуша, уз добрану подршку чак и актуелне власти у Црној Гори, која се и после шеснаест година према муринским жртвама односи као према „колатералној штети“, а врхунац цинизма је била својевремена изјава из врха ове власти да децу и недужне људе у Мурину није побио НАТО већ режим из Београда.

Да подсетимо, тог кобног 30. априла 1999. године око четири сата по подне НАТО-амерички бомбардери су нашли Мурино, забито местанце које није уписано ни на једној војној карти, и над њим изручили свој смртоносни товар.

По неким подацима испалили су 14 пројектила и наводно гађали „стратешки важан“ мост на Лиму у центру варошице, што је, наравно, бесмислица пошто у близини постоје још два моста.

Кад су почеле да грувају бомбе у близини моста, у малој продавници се затекла Јулија Брудар, десетогодишња ћерка Бранка Брудара, уредника Телевизије Приштина, који је њу и старију јој сестру склонио у Мурино из косовског пакла, уверен да су ту на сигурном.

Кад се разлегла и последња детонација, преживели из околних тешко оштећених кућа су у рушевинама и шуту у близини моста нашли раскомадана тела Јулије Брудар, тринаестогодишње Оливере Максимовић, њеног вршњака Мирослава Кнежевића, затим пензионера Манојла Коматине (72) и Милке Кочановић (68), као и радника Вукића Вулетића (46).

Отерао Филипа Вујановића

Уочи председничких избора 2008. године, Филип Вујановић, фаворит актуелне власти, одлучио је да посети заједнички споменик муринским жртвама подигнут у спомен-парку у центру места. Код споменика их је дочекао Мирко Кнежевић, отац страдалог Мирослава:
– Назад, убице! – брекнуо је Кнежевић – нема приступа споменику вашим жртвама! Хоћете у НАТО, а клањате се његовим жртвама!
Вујановић се окренуо и отишао, а Кнежевића, за чудо, нико због тога није ни мрко погледао.

www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/481497/Zabranili-pricu-o-zlocinu-NATO

5 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ