Мица са више лица

Још док је био генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић је помагао у лову на генерала Ратка Младића. Шпијунске активности актуелног владара Србије разоткрио је Бруно Векарић, заменик тужиоца за ратне злочине. О томе пише Предраг Поповић, дугогодишњи Вучићев сарадник и уредник дневног листа „Правда“, остављајући подумњом одговор ко је узео десет милиона долара, за хватање генерала Ратка Младића

У Центру за културну деконтаминацију 10. фебруара 2015. премијерно је приказан трећи део документарног филма „Пад Ратка Младића“. После пројекције одржана је трибина на којој су, поред ауторке Бојане Лекић, говорили Векарић, омбудсман Саша Јанковић, генерал Аца Димитријевић и уредник недељника „Време“ Драгољуб Жарковић.

У малобројној публици налазио се и Зоран Живковић, лидер Нове странке, који је поставио кључно питање: „Каква је била улога Александра Вучића у хватању ратног злочинца Ратка Младића?“

Бруно Векарић је једва дочекао прилику да похвали премијера:

– За разлику од друге двојице лидера Српске радикалне странке, који су увек бранили Ратка Младића, господин Вучић је био врло кооперативан. У више наврата је долазио код нас у Тужилаштво и нудио сарадњу и информације о томе где се скрива Младић.

Колико је значајна информација о Вучићевој цинкарошкој улози најбоље показује чињеница да ниједан медиј не сме да је објави, а камоли да од Векарића затражи доказе за такву тврдњу.

Иако се и Бруно Векарић већ у српској јавности представио као бескрупулозни лажов, тешко је поверовати да би се охрабрио да изнесе овако жестоку оптужбу кад она не би била основана. Уосталом, и аутор овог текста има одређена сазнања која могу да поткрепе Векарићеву изјаву.

И пре него што се учланио у СРС, Александар Вучић је тврде националистичке ставове доказао у пракси. Узео је пушку у руку и отишао на сарајевско ратиште, у јединицу четничког војводе Славка Алексића. Као добровољац (какве данас, кад је на власти, назива „псима рата“), није дуго издржао, али много боље се снашао на политичком и медијском фронту, где је следећих 15 година у небеса хвалио најтраженије хашке оптуженике Радована Караџића и Ратка Младића.

У сваком јавном наступу, како у Скупштини, тако и у телевизијском студију или на митингу, називао их је херојима и родољубима који ни по коју цену не смеју да буду ухапшени и испоручени антисрпском казамату у Хагу.

Преко медија им је слао врло емотивне поруке пуне подршке. У лето 2001, кад је Српска демократска странка искључила свог оснивача и председника Радована Караџића, Вучић га је лично позвао да се учлани у СРС, „где је место свим искреним патриотама и јунацима који су херојски бранили слободу српског народа“.

У истом стилу, с истим епским заносом, предводио је демонстрације после изручења Слободана Милошевића, а био је и на челу патриота који су силом покушали да спрече хапшење Веселина Шљиванчанина. У том сукобу, кад је спаљено неколико полицијских џипова и „марица“, Вучић је добио неколико удараца пендреком по леђима. Кад је Савезна скупштина усвојила Закон о сарадњи с Хашким трибуналом, бивши министар полиције Влајко Стојиљковић извршио је самоубиство.

Опроштајно писмо, које се завршило заветом родољубима да га освете, поверио је свом постхумном портпаролу и најострашћенијем борцу против хашке тираније Александру Вучићу.

Као Стојиљковића, Вучић је горким великосрпским сузама на онај свет испратио и Милошевића.

Колико је бескомпромисан у антихашким ставовима показује чињеница да није бранио само своје политичке истомишљенике. Жестоко је критиковао владу Војислава Коштунице, која је изручила Сретена Лукића, полицијског генерала који је до тада био у служби ДОС-ове власти и предводио акцију „Сабља“ у којој је и сам руководио хапшењем и изручењем других хашких оптуженика. Вучић је изражавао подршку чак и директним непријатељима радикала, какви су били Јовица Станишић и Франко Симатовић Френки.

Наравно, најснажније и, чинило се, најискреније бранио је генерала Ратка Младића, ратног команданта Војске Републике Српске.

– Ратко Младић се најсветлијим словима уписао у историју српског народа. Својом храброшћу, он је омогућио свом народу да се одбрани од неупоредиво јачег непријатеља и створи Републику Српску. Српски државници и генерали нису ратни злочинци него хероји који су задужили будуће генерације. Нећемо испоручити ни Радована Караџића ни Ратка Младића, ни било код другог српског оптуженика Хашком трибуналу. То нам не пада на памет. И нећемо ни да их тражимо, а ако их сретнемо негде, попићемо чај или кафу с њима – говорио је тадашњи генерални секретар Српске радикалне странке, са згражавањем одбијајући ултиматуме Европске уније, која је као основни услов у процесу интеграција наводила беспоговорну сарадњу с Хагом:

– Кажу да је хапшење генерала Младића неопходно да би се активирао Споразум о стабилизацији и придруживању. Српски генерали, као и сви други Срби, не могу да буду предмет трговине и не могу и не смеју да буду на пијаци. Против српског народа и против Ратка Младића се води права хајка и харанга. Генералу Младићу поручујем да се не предаје и не иде у Хаг. Нема шта генерал Младић да тражи у Хагу!

Поред вербалних, Вучић је предузимао и конкретне акције у славу лика и дела Ратка Младића. Средином маја 2007, активисти националистичког покрета „Образ“ плакатима с Младићевим именом прелепили су табле с називом „Булевар Зорана Ђинђића“. Полиција је ухапсила, а суд одредио прекршајне казне до 30 дана затвора за неколико припадника „Образа“. Вучић је и у њиховој муци видео прилику да политички профитира.

Под паролом „Слобода у пет до 12″ организовао је ново лепљење плаката с натписом „Булевар Ратка Младића“ у тој новобеоградској улици, као и на згради Телевизије Б92. Уз подршку око 200 радикала, чланова „Образа“ и навијачког удружења „Фамилија“, позирајући пред камерама, Вучић је јуначки прикачио један спорни плакат и пркосно позвао полицију да и њега ухапси.

– Наша акција је спроведена јер у Србији не постоји слобода и јер деца и млади људи, али и сви остали људи, немају право да мисле другачије од антисрпског режима Бориса Тадића и Војислава Коштунице. Ово је наш начин да покажемо да не могу да нас уплаше и да је Србији слобода била и остала најважнија, па нека дођу да и нас ухапсе. Са одушевљењем их очекујем и никакав проблем у томе не видим – храбро је Вучић устао у одбрану ухапшених жртава издајничког режима.

Опуштено је призивао полицију да га ухапси, знао је да га штити посланички имунитет. Узалуд је Биљана Радовановић, јавни тужилац, указивала да је Вучић „лукаво извео“ акцију лепљења плаката јер „прекршајно могу да буду кажњени само они који немају посланички имунитет, а цела представа је изведена тако да је управо посланик Вучић њен организатор“.

Вучићево лицемерје је прошло некажњено, а у очима националиста и патриота успешно се представио као заштитник не само ухапшених омладинаца из „Образа“, него и генерала Ратка Младића.

Заблистао је и приликом скупштинске расправе о изменама Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине. Управо те измене, којима је предвиђено да се надлежности државних органа прошире и на кривично дело помагања осумњиченима за ратне злочина, касније су омогућиле тортуру над „Младићевим јатацима“. Терајући инат, као прави Србин с дна каце, Вучић се неустрашиво супротставио режимским предлагачима закона. За говорницу је изнео плакат с натписом „Сигурна кућа за Ратка Младића“.

– Оптужбе против генерала Младића су производ манипулације и лажи и покушај његове сатанизације. Просторије наше странке у Скупштини Србије јесу и биће „сигурна кућа“ за Ратка Младића. Моја кућа, као и куће читаве фамилије Вучића, а нисмо мала фамилија, биће баш то – сигурна кућа за генерала Ратка Младића, човека кога гоне само зато што је штитио своју земљу. Поносан сам на то и спреман сам да сносим последице – рекао је храбри генерални секретар СРС, свестан да му не прети баш никаква опасност од судског прогона.

Док је соколио младе патриоте да крше законе, супротстављају се државним органима и трпе полицијску, судску и медијску хајку, Вучић је истовремено сарађивао с Тужилаштвом за ратне злочине. Бар тако данас тврди Бруно Векарић, заменик тужиоца Владимира Вукчевића.

Да постоји извесна веза између Векарића и Вучића уверио сам се средином септембра 2008, кад сам радио у редакцији „Правде“, Вучићевих приватних дневних новина. Један хонорарни сарадник донео је неколико солидних папарацо-фотографија на којима се види како Вукчевић у башти неког ресторана разговара с извесном црнокосом женом. Како не би било грешке, новинарка „Правде“, електронском поштом питала је тужиоца ко је дама која му је правила друштво.

Тада је почео хаос. Уместо одговора, позвао ме Бруно Векарић. Телефонски разговор, дуг бар пола сата, био је врло опуштен. Он је захтевао да не објављујемо фотографију, а ја сам му искрено рекао да их у том тренутку још нисам ни видео, али не разумем чему параноја. Разговор смо завршили без иједне грубе речи. Неколико минута касније позвала ме новинарка Телевизије Б92, с којом сам раније сарађивао у „Националу“. Очигледно инструисана од Векарића, питала ме ко је на фотографији. Рекао сам јој исто што и њеном налогодавцу: Не знам, нисам отварао ЦД с фоткама, нека ме назове за десетак минута. Није се јавила, али за прве вести на Б92 објавила је прилог о овом случају, све с лажном тврдњом да сам ја „одбио да дам изјаву“ за њену телевизију.

Од таквих примитивних послушника, као што је та „колегиница“, нисам ни очекивао ништа друго осим прљавих сплетки. Међутим, нисам могао ни да замислим да ће Векарић у ноћним вестима Б92 да оспе најстрашнију паљбу по „Правди“. Болесним умом успео је да питање упућено Вукчевићу представи као „упозорење да поседујемо фотографије“, што „представља покушај притисака на правосуђе и моралне и професионалне дискредитације“ тужиоца. Да лудило буде потпуно, запретио је кривичним прогоном „Правди“, која је „објавила фотографије“.

Лажов, није се потрудио ни да оде код колпортера, купи новине и види да спорне фотографије нису објављене. Пошто није прихватао моје телефонске позиве, послао сам му врло увредљиву смс-поруку на коју је одговорио објашњењем да је „мислио да ћу објавити фотографије“. Због тог „мишљења“ покренуо је стравичну хајку, о којој још постоје трагови на сајту Б92, где се види како његови истомишљеници позивају на линч новинара и уредника „Правде“.

Сутрадан, први позив упутио сам Владимиру Вукчевићу. Кад сам му објаснио какву подлост је направио његов портпарол, тужилац се насмејао:

– Такав је Бруно, није лош момак, али уме да се залети.

Залетео сам се и ја. Нисам хтео да пропустим прилику да јавност Србије обавестим какав је лажов и манипулант Бруно Векарић. Ако је због овакве ситнице, као што је питање „Вукчевићу, ко је жена с којом смо вас сликали“, конструисао целу харангу, може само да се претпостави на какве је све злоупотребе положаја и монтаже био спреман у озбиљнијим случајевима. Кад се већ сам наместио и дао ми све доказе да је лажов, намеравао сам да се са Векарићем терам до суда, да подигнем тужбу и позовем на одговорност. Кад сам то најавио у тексту у „Правди“, назвао ме власник новина Александар Вучић и, суштински, цитирао Вукчевићеву оцену лика и дела Векарића.

– Векарић је покварен и подао, али пусти га на миру, може да ми буде користан… – Рекао је Вучић.

Да би ме одобровољио, како бих одустао од тужбе, обећао је да ће ми „ускоро“ набавити неке службене документе који ће много озбиљније компромитовати Векарића. Наравно, од тога није било ништа. Напротив, годину дана касније, кад је Векарић у спорним околностима, изабран на место заменика тужиоца, Вучић је сугерисао да се не бавимо много том темом, „свеједно је ко је заменик тужиоца, Векарић или неко други“.

Нисам имао дилеме, био сам сигуран да њих двојица сарађују. То уверење делио је и Јово Ђого, првоокривљени у процесу против „јатака Ратка Младића“.

Кад сам упознао пуковника Ђога, у јесен 2008, он је већ био озбиљно уздрманог здравља, хемотерапијом је покушавао да победи карцином. Направили смо велики интервју у коме је описао свој однос с генералом Младићем, послератна дешавања и полицијску и правосудну тортуру којој је био изложен, као и други оптуженици за скривање хашког оптуженика.

Чврстог карактера и питомог темперамента, Ђого никада није кукао због проблема који су га снашли са свих стране. Нисмо ширили причу о Младићу, бар не о томе где се скрива и ко му помаже, па ни о политици. Међутим, неколико пута је исказао одређену резервисаност према Вучићу, да би ме, на крају, и директно упозорио:

– Буди опрезан с Вучићем, он сарађује и са страним службама, пази шта причаш пред њим, никада не знаш где ће то завршити…

Знао сам да ће сва сазнања до којих Вучић дође, за почетак, завршити код Миодрага Микија Ракића, главног руководиоца ловом на хашке оптуженике.

Јавно су комплементирали један другоме, а тајно су прекрајали политичку сцену и утицали на судбину свих грађана. Уверени да су недодирљиви, да ће заједно господарити Србијом следећих сто година, Вучић и Ракић нису скривали везу.

У лето 2007. Вучић је организовао групну посету правних саветника Војиславу Шешељу. После целодневног дружења са утамниченим шефом, радикали су се разишли свак својим путем. Њих двоје је пријатно вече искористило за одмор у кафићу на шевенингенској обали. Пиће им је пресело кад су видели како променадом, под месечином, шетају Вучић и Ракић.

Где је био Ракић, ту су биле стране службе. Како су успостављале контакте с радикалским вођама Томиславом Николићем и Александром Вучићем још с хашке оптуженичке клупе говорио је Војислав Шешељ.

Николића, психички поколебаног, окружили су припадници западњачког дипломатског кора у Београду, представници Хашког трибунала . Он је ступио у контакт с Карлом дел Понте, с којом се срео у Стразбуру, приликом заседања Парламентарне скупштине Савета Европе. Постоје сведоци очевици, који тврде да је њихов сусрет био срдачан, као да се већ добро познају. Николић се у Будимпешти срео с Дејвидом Толбертом, који је био заменик тужиоца Хашког трибунала.

Кад сам га питао што се сретао с Толбертом, Николић ми је одговорио како се, ето, интересовао за мој процес и питао га зашто сам уопште оптужен у Хагу. Није дао адекватан одговор, али ми је потврдио сусрет – открио је Шешељ, који је тврдио да је Вучића за сарадњу са ЦИА врбовао Мортон Абрамовиц, аутор америчке стратегије према којој су преуређене границе бивше СФРЈ.

И из депеша америчких допломата, које је објавио Викиликс, види се да је Вучић имао комуникацију с разним страним службама, чије припаднике је обавештавао о свему и свачему, од тога шта Војислав Шешељ намерава да уради, па до тога како се понаша његова супруга Јадранка.

Резултат свих тих активности јесте Вучићева трансформација из великосрпског националисте у евроатлантског фанатика.

У том контексту, никога не би требало да чуди да у Векарићевој изјави има много истине. Иако је Векарић лош сведок, компромитован и политички и професионално, тешко је претпоставити да би јавно говорио о Вучићевом доушничком стажу кад не би имао ваљане доказе који то могу да потврде.

Александар Вучић је издао све у шта је деценију и по тврдио да верује, лажима и сплеткама уништивао је судбине људи из свог окружења, прво кума Шешеља, па сада и кума Николића, па што не би учествовао у лоцирању и хватању Ратка Младића. Генерал Младић је само једна од безбројних жртава Вучићевих превара. Нажалост, тај списак ће се свакодневно проширивати све док Србија не устане и с власти збаци актуелног диктатора, опасног авантуристу и цинкароша. Остаје да се утврди ко је узео награду од десет милиона за хватање генерала Младића! И да ли је део колача припао и Вучићу.

Предраг Поповић/ Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/zamenik-tuzioca-bruno-vekaric-tvrdi-da-je-vucic-spijunirao-i-ratka-mladica/

4 гласa