Београд – Вест да је на адресу преминулог А. С. из Житорађе прошле недеље стигло пореско решење по коме покојник, који је сахрањен још 1995. године, треба да плати доприносе за обавезно социјално осигурање за 2015. годину у износу од 268.284 динара, поново је отворила питање ажурности Пореске управе, али и приоритета у наплати дугова.

Порез држави требало би да сви плаћају, без изузетка, али јавност има доста разлога да верује да то правило важи само за обичне грађане који добро знају да морају да плате сваки динар пореског дуга. Како је могуће да порезници решење пошаљу на адресу покојника, док су им листе највећих пореских дужника све дуже због бизнисмена и тајкуна који ни уз репрограм, како показују најновији подаци, не плаћају дугове. Одговора из Пореске управе за сада нема.

Уместо да на добош оде и имовина несумњиво богатих људи који дугују стотине милиона динара, на сајту Пореске управе може се свакодневно видети понуда шума, пашњака, воћњака, њива, али и чоколадних бананица, ТА пећи, лименки кока-коле, па и ћевапа, која је одузета од људи који не припадају пословној елити. На сајту се не може видети покретна и непокретна имовина оних чија се имена из месеца у месец врте на списковима највећих пореских дужника у Србији

То потврђује и чињеница да је трећа на листи по висини дуга фирма „Монус”, која се повезује с бизнисменом Миодрагом Ранковићем Пецонијем, која сада за порез дугује 2,5 милијарди динара уз поднет захтев за репрограм, док су јој дугови пре три месеца били 2,1 милијарду. Дакле, потраживања само настављају да расту. И шта? Ништа.

Ту су и дугови предузећа „Мера инвест”, власника Марка Мишковића, сина Мирослава Мишковића, које сада дугује 911, а у марту су порезници регистровали дуг од 910 милиона динара. Овај дуг од 2013. године стално расте. И опет ништа.

И уместо да јавност коначно обрадују податком да су успели да од ових и њима сличних запленом имовине реше вишегодишње дугове, порезници изгледа чекају да ови дугови застаре.

Истовремено порезници на локалу показују последњих дана „велику” ажурност тако што крећу с кажњавањем оних који су заборавили да плате или су мање платили рату пореза на имовину. Таквима ће, без претходне опомене, по аутоматизму кренути да зарачунавају камату од 16 одсто годишње, али ће им и наплатити казну од најмање 50.000 динара због кршења ових обавеза.

Порезници признају да је ненаплатива половина пореског дуга, односно да се сваки други динар не може наплатити. Шта је с другом половином, за коју постоји реална могућност наплате?

Од укупно 776 милијарди динара дуга, ненаплативо је 386 милијарди. Од укупне суме чак 455 милијарди је камата. На страну иду и дугови због приватизација, фирми у реструктурирању, брисање из регистра. Тако се према подацима Пореске управе, потраживања од 230,3 милијарде динара односе на фирме у стечају, 82,1 милијарду дугују 183 предузећа у поступку приватизације, 3,9 милијарди фирме у ликвидацији.

Предузећа избрисана из Агенције за привредне регистре дугују за порез 68,6 милијарди, а фантомске фирме 1,2 милијарде динара. Међутим, један део дуга који је по закону наплатив у пракси је ненаплатив зато што порески дужници немају у свом власништву имовину из које се дуг може наплатити.

Уместо тога влада најављује доношење новог закона о пореклу имовине, за који се још не зна на кога ће се тачно односити. Са аспекта борбе против корупције, најзанимљивији су они који располажу јавним новцем, односно функционери, службеници. Закон би могао да се бави утврђивањем разлике у приходима и оним чиме располажу. Такав закон заправо већ постоји, само ни од њега велике вајде. Да није тако, спискови 1.000 највећих дужника у Србији не би постојали или би били бар краћи.

www.vaseljenska.com/ekonomija/zasto-poreski-zakoni-ne-vaze-za-tajkune/

0 гласовa