Београд – У Србији још увек не постоји релевантна институција на републичком нивоу која би контролисала квалитет прехрамбених производа који се нуде на овдашњем тржишту. За оснивање три референтне лабораторије потрошено је више од десет милиона евра и за те паре смо добили само једну, а завршетак друге зависи од тога да ли ће Министарство пољопривреде наћи неопходних неколико милиона евра. Због оваквог стања није ни чудо што се домаћим потрошачима продаје све и свашта, па тако и производи који су опасни по здравље.

Србија је некада била велики извозник прехрамбених производа, а данас их увози, јер је за последњих четврт века нестало 400.000 регистрованих пољопривредних газдинстава. Невероватно је да се Вучићев министар пољопривреде Бранислав Недимовић жали јавности како Србија увози и свињско месо, некада наш главни извозни производ. Министар сигурно зна да је сточни фонд у Србији преполовљен и да због тога не можемо да извозимо оно што се највише тражи, говеђе месо, тачније, беби-биф на коме свака држава зарађује. Али, изгледа да је важније припремати терен за немачког свињарског трговца, Клеменса Тениса, који још чека да му Вучићева влада поклони оно што нигде на свету неће добти: апсолутни монопол над производњом свињског меса.

Проблем није само у томе што смо у исхрани све више зависни од странаца, већ и у томе што нико не зна ни ког квалитета су увезени производи, нити шта тачно садрже артикли који стоје на рафовима домаћих продавница.

Председник Националне организације потрошача Србије Горан Паповић крајем прошле године је указао на већ алармантан проблем недостатка стручног кадра који би контролисао квалитет намирница које користимо. Потребно је основати праву националну агенцију за безбедност хране, све три националне референтне лабораторије за контролу, као и повећати број инспектора.

Невероватно звучи податак, како у Београду, граду од скоро два милиона становника, ради само седам пољопривредних инспектора који контролишу намирнице биљног порекла. У целој Србији око 250 ветеринарских инспектора, по речима Паповића, задужено је за контролу 300 млекара и 1.000 кланица. Бивша начелница ветеринарске службе Сања Челебићанин је на једном саветовању 2014. тврдила је како поменута служба има 371 инспектора који под сталним надзором држе 700 произвођача. Ове бројке су више пута оспораване. Али, без обзира на то који податак је тачан, јасно је да су произвођачи и увозници, практично, ван контроле. Да је број инспектора недовољан, пре неколико дана је потврдио и министар Недимовић најављујући нова запошљавања у неком наредном периоду.

И само Министарство пољопривреде је свесно како држава нема капацитете да на задовољавајући начин контролише квалитет прехрамбених производа на домаћем тржишту, указујући на важећу законску регулативу, по којој су, на пример, млекаре дужне да контролишу квалитет сопствених производа!?! Нигде у развијеном свету не постоји случај да произвођач самог себе контролише и да се још од њега очекује и да самог себе казни, ако утврди неправилности.

Колико је лош овај модел контроле, боље речено недостатка контроле, видело се и недавно када је из продаје повучена храна за бебе произвођача „СwиссЛион – Таково“, јер је садржала пестициде. Претходно је произвођач у сопственим лабораторијама проверавао квалитет производа, али у њима није пронашао никакву забрањену супстанцу. Колико је поменутих кашица продато пре њиховог повлачења из продаје, остало је непознато.

Опет афлатоксин у кукурузу

Пре три године је у штрудлама са смоквама „Житопрераде“ из Новог Бечеја откривен охратоксин. Ову опасну материју, која је канцерогена, у поменутом производу није пронашла контрола произвођача (коју он и нема), а ни тржишна инспекција, већ једно удружење грађана регистровано под именом Национална организација потрошача!!! Овај случај је показао како постоје произвођачи прехрамбених производа који уопште ни не контролишу своје продукте, као и да је то познато инспекцијским службама (што је управо у поменутом случају потврдио начелник пољопривредне инспекције Новог Сада Ненад Вујовић), али да држава нема механизме којима би санкционисала неодговорне произвођаче.

„Сојапротеин“ а.д. је највећи произвођач соје у Србији и истовремено власник лабораторије која контролише квалитет и порекло овог производа и то не само поменутог произвођача, већ и свих осталих. Више стручњака је упозоравало како се на домаћем тржишту појавила генетски модификована соја из увоза која се препакује у вреће са ознакама домаћих произвођача, али надлежни тврде како је све у најбољем реду. Као организатор препакивања ГМО соје најчешће се помиње управо поменута фабрика која контролише саму себе.

За оснивање три референтне лабораторије за контролу квалитета хране потрошено је у последњих 13 година више од десет милиона евра, што донација Европске Уније, што пара из републичког буџета. Као што је познато, главна референтна лабораторија је отварана чак четири пута у четири владе! Последњи пут је то учинио сада већ бивши шеф Мисије Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт. Без обзира на овај трошак, до сада је отворена само једна лабораторија – она за контролу хране биљног порекла. Отварање друге у низу, за контролу млека и млечних производа, планирано је у току ове године, али већ сада надлежни скрећу пажњу на чињеницу да је за њен довршетак потребно још неколико милиона евра, а да та средства још увек нису обезбеђена. Тачно је уствари да ниједна не ради. Осим тога, нема ни довољно стручног кадра, а за запошљавање нових радника у лабораторијама Министарство пољопривреде у буџету нема планирана новчана средства.

Запослени у Министарству пољопривреде дискретно својим саговорницима објашњавају како „неколико милиона евра“ које помиње министар Недимовић у изјавама за медије, представља само врх леденог брега, јер нико од надлежних поуздано не зна ни колико је раније набављене опреме још увек у функцији и уопште на броју. Много је покрадено, тврде упућени.

Улога породице Ротшилд:Ми производимо разређени ваздух и контролишемо читаву планету

Потрошачи су у Европској Унији међу најбоље заштићеним на свету, захваљујући постојању добро организоване Европске агенције за безбедност хране (ЕФСА), која у сваком тренутку може да пружи независне научне савете о ризицима повезаним са храном. ЕФСА даје савете и о постојећим и новим ризицима, а ови савети се узимају у обзир приликом доношења европских прописа у овој области. Основана је 2002. године, са седиштем у Парми у Италији, и тренутно запошљава 435 стручњака. Њоме управља одбор који се састоји од 15 чланова, који делују искључиво у јавном интересу и не заступају владе, организације или индустријски сектор.

Код нас чак ни стручњаци, који се повремено ангажују на пословима утврђивања стандарда квалитета хране нису независни. У државној комисији која је својевремено припремала Нацрт новог Закона о заштити биља седели су и др Мирослав Ивановић – менаџер за регистрације Сyнгента-Агро – као и Лука Матић – менаџер за регистрације ДуПонт СРБ, Београд, представништва једног од највећих произвођача генетски модификоване хране у свету.

Због недостатка средстава и сталног одлагања формирања комплетне Националне референтне лабораторије, контролу квалитета прехрамбених производа наставиће да врше приватне лабораторије које имају одговарајућу акредитацију, а које су у саставу компанија које храну производе или увозе. Чак ни законска регулатива која би одредила које супстанце су уопште дозвољене у људској исхрани није нити јасна, а ни урађена на задовољавајући начин.

Тадашњи министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије, проф. др Драган Гламочић, је решењем бр. 119-01-461/2013-11 од 30. септембра 2013. године формирао Стручну радну групу за израду Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о средствима за заштиту биља. Предлог нацрта, који је израдила именована комисија, био је добро скриван од очију јавности и то не без разлога, јер је оног момента када су процуреле информације о њему на ноге устала целокупна стручна јавност.

Између осталих, Предлог је садржао и појам „еквивалентан“ за увозне производе. Ово је правни трик који се користи у САД како би се хемијске супстанце добијене из нестандардних извора путем нових технологија третирале исто као и класична технологија или супстанце добијене природним путем. На основу тог термина тврдило би се да су у питању „довољно исте, или сличне ствари“ при обележавању састава или у правним споровима. Тако би се омогућило да Закон не прави разлику између стандардних средстава (које корисници одобравају) и нестандардних средстава (које никако не би одобрили, а ни купили). На овај начин се обмањују потрошачи, посебно пољопривредници који користе пестициде и фунгициде, али и потрошачи којима би била понуђена ГМ храна, без да она као таква буде назначена.

Осим тога, у предлогу новог закона о безбедности хране, корпорацијама се гарантовало 10 година тајности за студије о безбедности супстанце коју користе. Тачније, да могу не сметано да раде док нас не потрују! Потрошачи тако пуну деценију не би имали могућности да сазнају да ли је и у коликој мери штетно нешто што користе у исхрани.

Еуропол  апсолутна контрола у име борбе против терора (1): Европски ФБИ знаће све о свакоме

Председник Стручне радне групе која је донела овакав скандалозан предлог Нацрта измене закона био је др Ненад Доловац, представљен као директор Института за заштиту биља и животну средину, Београд, и као представник Друштва за заштиту биља Србије, Београд. У његовом представљању је, међутим, изостављен податак, објављен на званичној страници Института, како је он био запослен и у хемијској компанији Галеника-Фитофармација и то као самостални стручни сарадник за развој фунгицида.

У поменутој Комисији су радили и Ивановић и Матић, али није било ниједног јединог представника пољопривредника или независних еколошких удружења. Сукоб интереса у коме су се нашли чланови Комисије на крају је резултирао подношењем Предлога нацрта који је искључиво штитио велике светске корпорације, а на штету не само домаћих произвођача, већ и потрошача.

Ненад Доловац је, очигледно, професионални члан свих комисија које се баве писањем нових закона и правилника из домена пољопривредних производа, посебно оних који би требало да побољшају проверу безбедности хране. Особа која је предлагала десетогодишње скривање података о евентуалној штетности неког производа данас је секретар актуелног Савета за безбедност хране који треба да решава „најважнија питања из ове области везане за процену ризика“. Осим тога, на званичној интернет презентацији Института за заштиту биља и животну средину Доловац се не титулише као доктор наука, већ као дипломирани инжењер.

Недостатак јасних законских критеријума који би одређивали шта сме, шта мора, а шта не сме да се налази у неком прехрамбеном производу, као и недостатак од привреде независних контролних тела, довело је до тога да се на српском тржишту појављује све и свашта. Сваке године, оно мало инспектора који контролишу домаће продавнице из продаје повуче око 1.000 тона различитих намирница које су опасне по здравље потрошача. Међу повученим производима било је и меса које је замрзнуто незнано када, као и каше за бебе са додатком пестицида, кекса са отровним материјама и уља непознатог датума производње и порекла…Због слабе контроле на граничним прелазима и код велетрговаца, ова роба је заплењена тек када се појавила на рафовима домаћих продавница. Питање је, међутим, колико тона нездравим намирница се провуче поред инспекција и доспе до потрошача.

Недостатак стручних инспектора посебан је проблем за извознике, који на граници земље у коју одвозе домаће пољопривредне производе морају да покажу декларацију о слободном извозу и безбедности производа коју издају домаћи инспекцијски органи. Тако се дешава да, иначе лако кварљива роба, данима стоји на неком терминалу чекајући да је прегледа надлежни инспектор. Велики број граничних прелаза уопште ни нема фито-санитарне инспекторе, а тамо где их има они раде само у једној смени.

Мазање јавности паштетом

Бирократија у европским земљама, посебно на нивоу Европске Уније неретко упада у стање хиперпродукције разних правила и закона у вези заштите потрошача, али то је у крајњој линији, за њихово добро. Сигурно да је била непотребна уредба о степену дозвољене искривљености банане или краставца, али су за добробит потрошача донете разне уредбе о томе шта одређени производ мора да садржи. Тако, на пример, постоје веома јасна правила о проценту меса који мора да има неки производ, ако жели да се назове „паштета“, или о минималном проценту какаа у чоколади. У Србији се аналогно примењују нека од правила ЕУ, али су наши произвођачи већ разрадили успешан систем њиховог заобилажења.

Пошто прерађевина Месне индустрије „Матијевић“, која личи на паштету и продаје се пакована у цреву, не садржи чак ни онај минимум процента меса који је прописан у Србији, тај производ није смео да буде назван „паштетом“, већ је добио назив „месни намаз“!?!

У Бриселу се редовно ажурира и списак супстанци које су апсолутно забрањене у производима намењеним за људску исхрану. Тај списак преузима и овдашње Министарство пољопривреде, али се према потреби и веома лежерно понаша. Тако је, на пример, тадашњи министар пољопривреде, а актуелни министар привреде Горан Кнежевић својевремено уредбом изменио ниво афлатоксина дозвољен у млеку и то дозволивши десетоструко вишу концентрацију од оне предвиђене европским нормама. Због овога не само што је било угрожено здравље становништва, већ су под удар европских санкција тада уведених на млеко и млечне производе из Србије доспели и произвођачи који су се придржавали прописаних норми. Осим тога, целокупна српска пољопривреда је у Европи изашла на лош глас, што јој је нанело вишемилионске штете.

Једини који су имали неку корист од целе афере били су они малобројни, али на домаћем тржишту доминантни, произвођачи млека који су у промет пустили неисправни производ. У исто време када је у Србији Министарство пољопривреде вишеструко увећавало дозвољени ниво афлатоксина како би удовољило потребама великих произвођача, ова материја је откривена и у млеку произведеном на неким фармама у Словенији и Холандији, али и у Републици Српској. За разлику од српских власти, надлежни у поменутим земљама нису хтели да угрозе здравље свог становништва, па је држава откупила и уништила заражено млеко.

Јестиво уље „из Емирата“, произведено у Шиду!

Пре годину дана у појединим продавницама у Србији (као што су оне из ланца „Парица“) појавило се сунцокретово уље које је на етикети имало уписано упозорење како није за продају. Ово је, истина, било написано на енглеском језику који многи у Србији не разумеју. Осим тога, уље се продавало по веома приступачној цени од 120 динара по литру, па је мало ко обраћао пажњу на упозорење написано на енглеском језику. Ни тржишна инспекција није била заинтересована ни за овај производ, а ни да провери због чега оно није подобно за продају.

Оно што је привукло пажњу неких купаца била је декларација накнадно залепљена на флаше, на којој је писало како је производ увезен из Уједињених Арапских Емирата, земље која уопште не производи ову врсту уља, и то преко увозника „Житопрерада Агро“ доо из Банатских Карловаца. Још занимљивије је било да је земља порекла уља била Србија, а произвођач „Вицториаоил“ ад из Шида?!? Никада није утврђено да ли је и када уље заиста извезено у УАЕ, а затим враћено у Србију, или су се „шетали“ само папири, као и коме и зашто је овако нешто уопште било потребно.

Милан Маленовић / Таблоид

www.vaseljenska.com/vesti/zasto-srbija-nema-kontrolu-prehrambenih-proizvoda-kakvo-smece-iz-uvoza-placaju-gradjani-srbije/

4 гласa