Министар културе и информисања Владан Вукосављевић: Ближимо се крешенду погубног утицаја ријалити програма на општу културу говора, физичког изгледа, понашања… Политика се годинама сувише мешала у кадровска решења

 Фото П.Митић

СТРАТЕГИЈА културне политике документ је важан за културу колико и устав за државу – недвосмислено каже нови министар културе и информисања Владан Вукосављевић и најављује израду њеног нацрта до краја године. Одлучан да се ухвати укоштац с дугогодишњим и горућим проблемима, ово, ипак, сматра приоритетом. Јер без тога, како каже у интервјуу за „Новости“, нема ни јасних смерница ни доношења важних закона, као што је онај о позоришту или о културном наслеђу.

* Могу ли културни посленици да се надају и већем буџету у наредној години?

– Никада није довољно новца за културу. Улагање у њу темељно је улагање у судбину једног друштва и народа. Важно је и да јавност има на уму да култура дели судбину целе државе. Залагаћемо се за повећање буџета и за боље плате запослених, али да би култура добијала више, друштво мора финансијски да напредује. Покушавам да будем реалан.

* У вашем ресору је и информисање. У Србији постоје двоје, евентуално троје озбиљне новине, остало су таблоиди. Какав је ваш став у односу на ту несразмеру?

– На страни сам озбиљних медија и приступа новинарству. Стручних, професионалних и писмених новинара. Таквих имамо доста, имали смо их и раније. Српско новинарство је могло да се подичи великим именима, поготову у штампаним медијима. Данас је све то избледело. Наравно, реч је и о духу времена и банализацији критеријума, језика, свести. Звучи идеалистички, али ја верујем у принцип квалитета. Мислим да ће квалитетно новинарство да опстане. Али требаће и среће.

* Озбиљни листови, попут „Новости“ и „Политике“, у деликатном су положају. Ако такве новине нестану с тржишта, шта остаје?

– Слажем се. Уз консултације и усаглашавања, трудићемо се да у наредних шест месеци донесемо медијску стратегију. Верујем да ће то довести до сета закона у области медија. По општим узусима, доминантним у оквирима ЕУ, код нас се охрабрује излазак државе из власништва у медијима. Раније, када је држава финансирала медије, стварала је и предуслове за стабилност и независност од тржишта. Зато морамо да покушамо да преузмемо или прилагодимо успешне моделе чланица ЕУ.

* Да ли ће држава изаћи из власништва ове две куће?

– То је процес усаглашавања. Ни у земљама ЕУ не постоје јединствени стандарди. Пример су Хрватска и Француска у којима држава није сасвим изашла из медија. И ХИНА, и Франс прес, и АФП су у потпуном или већинском власништву државе. За разлику од Немачке, на пример. Дакле, ни у Европи не постоји стандардизован модел. Наше министарство може да обећа да ћемо озбиљно истражити околности, принципе, правила и праксу у земљама ЕУ и пронаћи решења која су се показала као најуспешнија. Имајући у виду специфичности и традицију, покушаћемо да у сарадњи с другим надлежним органима и институцијама предложимо један ефикасан и разуман модел у тој области.

* Каква је ситуација у елекронским медијима? Може ли Министарство стати на пут простачењу народа кроз ријалити програме и сличне садржаје?

– Настојаћемо, у складу с могућностима, да максимално делујемо у сузбијању телесне и језичке порнографије у медијима, и електронским и писаним. То је недопустиво, поготово када је реч о националим фреквенцијама. Оне су национално благо, попут концесија на рудник или пловни ток. Веома је важно какве поруке путем њих шаљете. Нисмо ми измислили ријати програме, али се, нажалост, овде добро прихватају. Ближимо се крешенду погубног утицаја на културу говора, физичког изгледа, понашања. А то не третирамо довољно као скаредне и недопустиве појаве.

* Какве су ваше ингеренције?

– Код нас није горући проблем питање надлежности, колико питање одлучности да се супротставите некој појави. Када дође до појачане свести о штетности (или о позитивним ефектима), онда се и надлежности некако сложе.

* Прича о националним пензијама није затворена. Да ли би прави пут био ревидирање целог концепта?

– Национална пензија мора да буде одраз веровања, схватања, морала и тенденција једног друштва. Она је и израз захвалности свих нас онима којима их држава додељује. Моје питање је: зашто националну пензију не би добио и учитељ пешак у неком забаченом селу или рудар који је одшколовао петоро деце? Боље је не додељивати их него то чинити по досадашњим критеријумима који, по општој оцени, нису били довољно прецизни. Остављали су простор сумњи у суштинску вредност њиховог концепта.

* Мора ли и уметност да иде на тржиште?

– Ако одлучује само благајна, пашћемо у бездан комерцијализације свега. Класични репертоар мора да постоји у Народном позоришту, и држава то мора да финансира – макар један гледалац дошао да гледа Стерију, Софокла… Неке ствари требало би да са сачувају по сваку цену. То важи и за институције од националног значаја. Наравно, њихов број није безграничан. Није чак ни велики.

* Како постићи баланс између тржишта и квалитета, када је у питању откуп књига за библиотеке?

– У Министарству постоји комисија за откуп која библиотекама препоручују наслове. Ако ће се откупљивати оно што је тиражно, онда нам није потребна комисија. Довољно је да се погледа листа бестселера. Недопустиво је да се за такве наслове издвајају државне паре. Ова и друге комисије морају активније да утичу на укус публике. У томе је улога државе и њених стручних, компетентних и одговорних тела.

* Шта ћете урадити са установама на чијем челу су људи који су већ дуго у в. д. статусу?

– Тамо где управни одбори нису формирани, као што је случај с Народним позориштем, биће основани веома брзо. Ради се о недељама, не о месецима. Када је реч о другим установама, уверен сам, такође, да ће у разумно кратком року конкурси бити расписани и завршени и да ћемо имати директоре на њима изабране. Нисам присталица в. д. стања, осим у случајевима крајње нужде.

* Хоћете ли мењати управне одборе тамо где већ постоје?

– Нећемо ништа „ан блок“ мењати. Охрабрићемо управне одборе да се енергичније ангажују, обављајући послове који су им поверени. Видећемо где за то постоје потенцијали, а тамо где их нема – доћи ће до промене.

* Нови закон о култури министру је дао већа овлашћења у избору челника институција.

– Мислим да је то добро. Залажем се за потпуну личну одговорност. За све што се догађа у некој области одговорни су министри, а они бирају принципе и сараднике. Треба полагати рачуне, али и имати овлашћења да се ствари мењају. Нису промене нужне саме по себи, оне понекад могу да буду и насиље над стабилном ситуацијом. Нисам „партизан“, односно афирматор тог митолошког приступа променама.

* Како у свету захваћеном глобализацијом заштитити наше културне специфичности, а бити део света?

– Морамо да дефинишемо шта је наш културни простор и које су му вредности. Култура не сме да буде затворена према страним утицајима. Ипак, традиција треба системски и темељно да буде предмет пажње и заштите. Верујем и да су Србији потребни културни центри у Пекингу, Москви, Берлину, можда у Бриселу, и још понегде.

* Прошле недеље село Гостуша код Пирота постало је члан „Европа ностре“, а још нема ни асфалтни пут… Да ли је оно метафора немара и непрепознавања културног блага ван престонице?

– Кад је реч о култури, заиста није све у новцу, доста тога је у стварању свести оних који се баве културом. Уосталом, не морамо ићи у Гостушу. Наше капитално археолошко налазиште у Винчи угрожено је клизиштем. Држава мора, генерално, да подигне степен „борбености“ када је реч о очувању баштине и стварању позитивне атмосфере.

* На ово место дошли сте с функције секретара за културу Града Београда. Какво је ваше искуство?

– Нисам задовољан појединим кадровским решењима. Ту постоји простор за побољшање, за давање шансе стручњацима. Већ деценијама уназад, у појединим случајевима, политика се сувише мешала у кадровска решења и остављала стручност у другом плану. На сву срећу, није реч о универзалном обрасцу. Не бих могао да означим област у којој је катастрофално стање, али свуда постоји простор за напредак.

* Какав је културна размена Београда и других градова Србије?

– Србија, у културном смислу, не сме да буде хидроцефалус с великом главом и немоћним телом. Односно, да Београд буде стециште и седиште свега. Охрабриваћемо институције културе у унутрашњости. Пројектом „Градови у фокусу“, шест градова у Србији добиће значајна средства. Не сме нам се више десити да се, практично – деведесет одсто културног живота земље одвија у главном граду.

ПРАВИЛА ЋЕ СЕ ПОШТОВАТИ

* Поводом приватних славља у музејским просторијама, недавно се отворило питање колико инстититуције поштују људи који њима руководе? Могу ли се успоставити правила?

– Правила ће се поштовати. То могу да обећам. Морам да кажем да се у највећем броју наших установа културе и поштују. Али јавност запази инцидентне догађаје и они одјекну вишеструко. Имаћемо нулту толеранцију према злоупотребама у тој области.

СРАМОТА ЗБОГ „ЦВИЈЕТЕ“

– Озбиљније ће се приступити и обнављању Павиљона „Цвијета Зузорић“. Срамота ме је због стања у које смо нехатом довели тај драгуљ београдске и српске архитектуре. Иначе, то је једини простор који је главни град изградио за специфичне галеријске намене у последњих 90 година – указује министар.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:624544-%D0%97%D0%B0%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B5%D0%BC%D0%BE-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D1%83

 

1 глас