Габровница – Стара планина, с лицем зимског туристичког раја, у наличју више од пола века крије напуштени рудник уранијума у селу Габровница који је, како указују еколошка удружења и медији, не само ругло, већ и смештај за нуклеарни отпад. Отворен је шездесетих година прошлог века и недуго затим затворен, а да се ниједна власт од тада њим није озбиљније бавила, па је до данас обавијен велом мистерије.

На опасност по здравље тамошњег становништва указује Милан Петровић, новинар и директор РТВ М, који је за документарни филм „Опасност која вреба! О чему Србија ћути?“, овенчан наградом Фондације „Славко Ћурувија“. Петровић чији је тим истраживао заједно са екипом „Књажевачких вести“ открива да је новинарска екипа у отвореном окну пронашла бурад из Винче, заливена само воском који је отпао и отров из њих потекао напоље.

„Из јаловишта за испирање руде, садржај се сливао у језеро. Када је брана пукла, радиоактивни муљ је отишао у Трговишки Тимок и даље ка Дунаву“, објашњава Петровић за „Вести“.

Он је указао да има промена у биљном и животињском свету, које су сигнал повећане радиоактивности: од мутирања једне врсте рибе и чудног угињавања пчела до јагњади са пет ногу. Додаје да је у близини рудника шљункара и уз сумње да је песак из ње радиоактиван и објашњава да је тим радиоактивним материјалом рађен пут ка излетишту и скијалишту Бабин зуб.

„Аматерско мерење је показало да је ту радиоактивност ишла и до 12.000 микросиверта, иако је дозвољено 100 до 150, док је у баштама где су сељаци заливали поврће водом из цеви која излази из напуштеног рудника, радиоактивност била 800 микросиверта“, наводи Петровић и додаје да не тврди, али сумња да би повећана радиоактвност у Књажевцу и околини могла да буде узрок пораста оболелих од канцера.

Да је из цеви затвореног рудника ишла вода не спори ни професор Шумарског факултета Зоран Никић који је са неколико колега пре пет година посетио напуштени рудник и потом радио истраживање „Стање елемената животне средине у широј зони бивших рудника урана у сливу Трговишког Тимока“. Он каже да та вода која је истицала 0,5 до 0 литара у секунди јесте специфичног мириса и беличасте боје, али не представља опасност.

„Према истраживањима Геолошког завода, на јаловишту се бележи радиоактивност која не прелази максималну количину, па не носи опасност угрожавања становништва. Ту воду која излази само не треба да пије стока“, каже др Никић за наш лист и додаје да је Стара планина препуна руда, па тако природно има стронцијума у неким њеним изворима.

Питање је, према речима Драгана Видојковића, координатора Екополиса, шта је смештено у затрпану јаму рудника уранијума. Ова медијска мрежа који окупља еко-новинаре Србије је у оквиру међународног пројекта, пре неколико година иницирала истраживање старопланинског, али и других затворених рудника.

Наручена истраживања

Драган Видојковић нам открива да је трагом информације о затвореним окнима на Старој Планини дошао до сазнања како се раде одређена истраживања.

„Неких десетак истраживача са новосадског универзитета је мерењем радиоактивности у околини Габровнице констатовало да је реч само о природној радијацији, али није суштина у томе, већ шта је убачено у та окна и зашто су незаштићена“, истиче Видојковић, који каже да је природа грађанских иницијатива да сумњају, истражују и указују, а власти да одговори.

„Тражили смо од надлежних одговоре на питање да ли је рудник уранијума опасан по становништво, али је све заташкано јер се у то време градио спортско-рекреативни центар на Старој планини. Тражили смо подршку ЕУ да бисмо отворили проблем места одлагања нуклеарног отпада јер је познато да је пре деценију и по Србија омогућила његово смештање. Поред чињенице да је аматерским мерењем детектовано високо зрачење, нико од надлежних није дао одговор колики је тачно ниво радиоактвног зрачења“, објашњава Видојковић, који сумње у повишену радиоактивност поткрепљује открићем да је у посеченим стаблима у околини рудника измерен пет до шест пута већи ниво зрачења.

Пет година се ништа не ради

У Агенцији за заштиту од јонизујућег зрачења кажу да би радијацију у Габровничкој реци требало проверавати сваког дана, у ваздуху месечно, а два пута годишње у земљишту. Влада Србије је пре непуних годину дана донела уредбу којом се налаже да се отпад уклони и земљиште санира. Тај налог, како пише „Нин“, каснио је пет година за одлуком истог органа да врућ руднички кромпир у руке да Јавном предузећу Нуклеарни објекти Србије.

Истину пред посланике

Новинар Милан Петровић каже да је парламенту поднета иницијатива да се награђени филм о руднику уранијума емитује на Одбору за заштиту животне средине Скупштине Србије. Овај предлог поздравља лидер Зелених Србије и републички посланик Иван Карић као корак уласка овог проблема у институције.

Карић каже за наш лист да је с причом о руднику упознат и да је погледао ТВ причу, као и фотографије снимљене на том месту. Он објашњава да је Стара планина дуго била затворена јер је СФРЈ у време Тита хтела да буде нуклеарна сила и подсећа да је Македонија пре седам година због повећане радиоактивности вратила пошиљку гвожђа из фабрике у близини рудника уранијума. Све, како истиче, коначно треба испитати и разјаснити.

„Када постоји страх мештана због прича које годинама колају да је ту закопаван нуклеарни отпад с нејасноћама да ли је радиоактивност природна или вештачка, мора се дати одговор јер се због немара ситуација у јавности подгрева. Људи хоће истину. Ако је непријатна, да се ситуација тамо хитно санира, ако није, да могу да одахну „, казао је Карић.

Рудник нуклеарна депоније

Сајт Зелене вести настао у оквиру пројекта Извештавање о животној средини у Србији, у тексту „Рударска окна постала депоније нуклеарног отпада“, навео је статистику добијену од Медицинског центра у Књажевцу, из априла 2011, показује да у последњих пет година, број новооболелих од канцерогених болести расте, а да је 2010. регистровано 720 случајева становника Књажевца и околине.

Д. Декић / Вести

www.vaseljenska.com/vesti/zbog-uranijuma-se-radjaju-nakaze/

1 глас