ПОВОДОМ конференције о Западном Балкану у Паризу, неки немачки листови су се замислили над могућностима пријема земаља бивше Југославије у Европску унију након „брегзита“.

         „Није леп осећај желети нешто што другима више не ваља. Векну хлеба од јуче – или Европску унију“, пише новинарка Зидојче цајтунга Нађа Пантел:

         „Тако то тренутно изгледа на Балкану. И поред тога што су Британци окренули леђа Бриселу, тамо сада дижу два прста. Приступ ЕУ? Да, молим! Шефови влада Србије, Албаније, Македоније, Косова, Босне и Херцеговине и Црне Горе управо су још једном нагласили да би радо постали део Уније. То можемо сматрати за добру или за лошу вест. Она се може тумачити као знак слабости ЕУ која привлачи још само оне који једва могу самостално да стоје: економски слабе и политички лабилне земље Југоисточне Европе. Или се може тумачити као знак снаге, јер већину грађана на Балкану више привлаче западна обећања о благостању од предности које нуди Русија.“

„Економска атрактивност Европе је за земље ван Заједнице непромењена – што, уосталом, није неважан аргумент у табору брегзита који тиме објашњава своју жељу за изолацијом. Он сматра да социјални досељеници са Истока угрожавају радна места и културу Запада: овде добра стара Европа са новцем и вишим вредностима, тамо – шугава Европа бетонских стамбених блокова, пуна сиротиње. Ако Исток дође, морамо напоље из система […] И сиромашније земље имају жеље и идеале који сежу мало даље од стварања радних места. Када један Србин или Бошњак жели у ЕУ, онда то жели не само да би на крају месеца имао више новца на рачуну у банци, већ и зато што је сећање на слом једне друге уније још свеже. Када су Британци гласали за иступање из ЕУ, било је то готово тачно на 25. годишњицу отцепљења Хрватске и Словеније од Југуславије. Влада у Београду је грађанима крваво наплатила ту одлуку да постану независни“, пише Зидојче цајтунг.

         „Неке од реакција и дискусија у данашњој европској кући подсећају на почетке распада мултиетничке државе (Југославије) пре 25 година“, примећује и новинар Ерих Ратфелдер у свом тексту за берлински лист Тагесцајтунг, у коме подсећа да су на Балкану „националне мобилизације пратиле хистерија и лажи које су успешно посејале неповерење међу етничким групама. Сви структурални и економски проблеми друштва објашњавани су кривицом других. Тако је било и са страхом за радна места и са борбама за расподелу добара у државама. Оживели су национални митови, баш као и чежња за прошлошћу која је проглашена херојском. Скретање удесно и пропагандне кампање су напослетку довели до мржње и спремности на рат.“

         „Обећање звано Европа значи и ограничавање моћи сопствене корумпиране и неспособне елите. Један пример европеизације Балкана је и то што су пред улазак Хрватске у ЕУ тамо високи државни функционери и бивши премијер доспели у затвор […] Елите ни у ком случају нису тако одушевљене Европом као грађани, чије мишљење, међутим, морају да уважавају. С обзиром на хрватско искуство, велики део руководилаца је, додуше, постао веома опрезан када је реч о приближавању Европској унији. Те бирократе су спремне да поклоне пажњу и агитовању других земаља. Путинова офанзива на Балкану је почела 2006. Његова жеља да Србију отворено привуче на своју страну, није остварена. Али, руски утицај у Србији и Републици Српској се не сме потценити, пре свега због подршке националистичкој политици у Савету безбедности“…

    „Тражење ауторитарних решења за кризе у сопственим друштвима, уместо кретања трновитим путем демократизације, за неке од балканских политичких моћника постаје све интересантнија алтернатива – пре свега зато што су на бину ступили и други ауторитарни играчи. Турска већ годинама покушава да поново учврсти свој утицај на Балкану, делу Европе којим су Османлије владале вековима. Центар тих настојања је Сарајево. Тако конзервативна политика турског режима има подршку низа новооснованих приватних универзитета. Али крајњи циљ није само остваривање утицаја на балканске муслимане […] већ на све државе. Томе треба додати инвестиције турског капитала на читавом простору. Турска национална идеологија је чак проширена: Турци и Бошњаци су иста нација, кажу сада у Анкари. Али и земље Персијског залива шире свој утицај на Балкану и пре свега у Босни и Херцеговини. Милијарде уложене у туризам прати подршка исламистичких група и политичара.“

         „Управо је Велика Британија била та која је, заједно са Немачком, желела да јача европеизацију у центру Балкана, у мултиетничкој држави Босни и Херцеговини, у којој традиционално кулминирају све напетости региона. После одлуке Британаца да напусте ЕУ, ту улогу има само Немачка…“, пише између осталог дневник Тагесцајтунг.

      fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/zidojce-cajtung-eu-privlaci-jos-samo-ekonomski-slabe-i-politicki-labilne-zemlje-balkana  

1 глас