Београд – Радник Гоше Драган Младеновић убио се крајем марта у фабрици. Колеге су га пронашле обешеног у радном оделу.

701133061592a9a4a6028f631289750_w640-620x330

Иза себе је оставио болесну мајку и незапосленог сина. Плату је примао као и остали радници фабрике шинских возила – на кашичицу. Четири године без плаћених доприноса исто толико без здравствене књижице. Његов тужни пример је један, страшан, али не и усамљен. Много је радника који у овој држави животаре на ивици егзистенције упркос томе што имају посао. Раде за минималце и мање од тога.

Након несреће у Смедеревској Паланци радницима је прекипело. Младеновићеве колеге су зауставиле производњу, започеле штрајк и затражиле од власника да им да све што им дугује. Или, неће да раде. Преко ноћи се цела Србија упознала са ситуацијом у Гоши. Директор је побегао за Словачку, а дотадашњи власник ЖОС Трнава брзопотезно се повукао, продао фабрику преко ноћи кипарској фирми иза које, такође, стоје Словаци.

Остало је енигма да ли су то уопште неки нови власници или само тај исти стари под новим називом и са новим седиштем фирме. У фабрику је у неком тренутку дошао и премијер Александар Вучић и обећао решење. После два месеца штрајк је прекинут, договор је био да се радницима исплати 90.000 динара у три рате, да се остали део дуга распореди у 16 месечних рате, уплате доприноси за пензију и здравство. Од тога радници су добили 60.000 динара. И ништа више. Онда је уследио поново штрајк и тек пре два дана, након обећања да ће добити и тих преосталих 30.000 динара, почели су поново да раде.

„Не знам шта да вам кажем. Појавио се још један представник нових власника. Договорили су се са штрајкачким одбором да завршимо 11 вагона који треба да се оцарине и преко Словачке оду за Немачку. Рекли су да ће до краја недеље да уплате тај новац“, каже Љуба Савић, представник Независности у овој фабрици. За сада раде, посла има, чека их и један који раде за Иран. Да ли ће и шта бити од тога, кажу, потпуно је неизвесно.

За фабрику има посла и могло би да га буде. Али питање је колико је власницима и даље стало да остану овде, у фабрици која је приватизована пре 10 година. Да ли је „одлазећи“ власник ЖОС Трнаве из Словачке почетком априла био озбиљан када је поручио тамошњим медијима како „једва чека да се реши Гоше“, те како је та фабрика за стечај.

Само коју недељу касније у Књажевцу су готово сви запослени фабрике обуће Фалк Ист дошли једног јутра на посао и решили да не раде. Претходног дана им је уплаћена плата за 5.000 динара мања него иначе. За већину био је то пад на испод минималца. Готово сви запослени, њих више од 800, решило је да не ради. У кругу фабрике почели су штрајк и не знајући да на то немају право по закону и да им за то треба организатор, синдикат да стане иза њих.

„Како није по закону, па ко овде поштује законе, јер по закону да нас плаћају мање од минималца“, узбуђени су били тога дана. Адреналин је растао, а они су брзински подучени морали да организују синдикат. Већ наредног јутра УГС Слога је, за неколико сати, прикупила 600 и више потписа за чланство и деловало је као да су радници победили.

Међутим, осим што су добили могућност да у будућности некад законски преговарају о бољим условима за рад, у Фалк Исту се ствари нису промениле.

„Првих дана после штрајка све је било мед и млеко. После седам све се вратило у нормалу. Норме су подигнуте, ради се на 32 степена уз машине, три суботе заредом су нам биле радне. Закинуто нам је враћено, али ништа више од тога“, каже Милан Богосављевић, један од вођа новоформираног Слогиног синдиката у књажевачкој фабрици.

Више од 80 одсто фабрике ради за минималац, а њега се, како кажу, послодавац држи „ко пијан плота“. О повећањима нико и не прича. Као и у Јури. Прошла је цела година од када је јавност сазнала за приче радника који су радили у фабрикама у Рачи, Лесковцу и Нишу.

О саветима менаџера да „носе пелене“ како не би ишли сваки час у тоалет, до физичког, вербалног злостављања. Радници су причали, жалили се, бивши тужили фабрику не дочекавши пресуде да се заврше. За све то време послодавац из Јужне Кореје није се оглашавао.

А никада нисмо сазнали да ли је премијер Вучић отишао, како је обећао, да разговора са власницима да види шта се заиста дешава. Нисмо сазнали ни епилог приче о подмићивању инспекције рада у Нишу. Или како год је дефинисано то што је Јура пре неколико година нишкој инспекцији рада поклонила четири аутомобила. Како се уопште Инспекторат реваншира компанији која јој да такав један вредан поклон. Ваљда тако што у свакој наредној инспекцији утврди – да није било неправилности.

Тужних радничких прича је превише у транзиционој Србији. Превише је било лоших потеза свих власти од 2000. наовамо. Прегршт случајно или намерно пропалих, лоших и катастрофалних приватизација. Како је само уништена Југоремедија, Комграп, Генеx у ком радници ни данас, после осам година, нису добили својих 200 евра по години стажа. Од новца који им припада, који наводно постоји на неком рачуну.

Капитализам нас је самлео, гомила из ЕУ избачених инвеститора за своју нову израбљивачку „меку“ изабрала је Србију. А наше власти су их оберучке прихватиле. Инвеститори су тако добијали земљиште на коришћење, субвенције за сваког радника да не морају да брину бар наредних пет година. Власт је добијала привремени мир и подлогу да може на свакој конференцији за новинаре да се хвали – како ради, запошљава, прави суфицит… како никада нисмо боље живели.

А истина је да радницима никада није било горе. То се чује из сваког њиховог вапаја. Остају без доприноса, са минималцима и немогућношћу да се изборе за неки бољи положај. Јер, ако добију отказ у фабрици у свом малом граду где ништа друго не ради – хоће ли их неко погледати или ће им се судбина Драгана Младеновића учинити као следећи логичан потез.

Ко ће стати иза њих – синдикат, можда? А можда и не, јер оштрица синдиката отупела је одавно. Синдикалне вође, уз изузетке, одавно су се приклониле властима, не таласају. Може ли ико да се сети када је последњи пут и шта натерало синдикате да изађу на улице? Тешко.

Држава проблем радника примети тек када медији почну да пишу о неком појединачном случају, као сада о Виолети Петровић, оболеле самохране мајке која је у Јури добила отказ. Али она буде кратког даха. Без конкретне воље и жеље да се помогне.

Јер да је то хтела, могла је на време да води рачуна кога доводи, коме поклања наше паре, на време да шаље инспекције и кажњава оне који крше закон јер не уплаћују годинама доприносе (Гоша), или оне који крше Устав земље (Јура). Колико Драгана Младеновића у Србији треба да се убије да би они који одлучују у њој схватили да су ту да брину о интересу свих грађана ове земље, а не само својих партијских послушника.

Љиљана Буквић / Данас

www.vaseljenska.com/ekonomija/zivot-na-minimalcu/

Прочитај без интернета:
8 гласовa