Београд – Привредници свуда у свету дају различите одговоре на питање шта неку земљу чини привлачном за улагање. Једни одлазе у неку земљу због јефтине радне снаге, други због државних субвенција. Некима је важан добар образовни систем, а свима је важна правна сигурност, предвидивост, ефикасна бирократија и минимална корупција. Србија није шампион ни у једној од ових области јер ће Вијетнамци увек бити јефтинији у склапању рачунара, Британија је, на пример, правно сигурна, образовање је на свету најбоље у Финској и тако редом. Једини алат уз чију помоћ смо досад привлачили инвеститоре су субвенције за запошљавање од чак и по 10.000 евра по раднику, те огромни попусти у плаћању дажбина.

Али, тај новац је пресушио или скоро пресушио и сада је власт принуђена да посегне за породичном сребрнином како би напабирчила три-четири милијарде евра колико је Србији неопходно годишње да би била изнад воде. Истина, те три-четири милијарде нису нужно инвестиције. Оне би могле да дођу у неком суфициту извоза, али је тек то бајка за српску економију.

Зато на добош сада иде прво Телеком Србија, а убрзо потом и Електропривреда Србије.

„Сада тражимо инвестиционог партнера за Телеком Србију, касније идемо на отворени и транспарентни тендер, и решавамо питање те компаније“, казао је Вучић у октобру прошле године током посете Лондону.

Говорећи о ЕПС-у, Вучић је додао да је сасвим сигурно да Србија неће продавати већински пакет акција, али да тражи инвеститора заинтересованог за мањински пакет, као стратешки партнер.

Ова година биће најтежа за грађане Србије, говоре процене економиста и привредника. На то указују и прогнозе да су инвестиције под знаком питања и чињеница да динар губи вредност. Према најоптимистичнијим предвиђањима, привреда Србије могла би да почне да излази из рецесије у 2016. уколико порасте извоз. Али ће, како указује анализа Економског института у Београду, национална валута константно слабити, па би 2017. евро могао да вреди чак 131 динар, уместо садашњих 122.
Саша Ђоговић из Института за тржишна истраживања каже да пад динара није изненађење.

„Чак није толико ни колабирао, имајући у виду да је ово година пропуштених реформи. Дефицити су стално расли и држава се додатно задуживала. И тако је дошла у позицију да мора да смањује плате у јавном сектору и пензије“, истиче Ђоговић.

Србија је, руку на срце, принуђена да прода Телеком, ако ни због чега другог а оно због пропасти почетка изградње гасовода Јужни ток који је укалкулисан у буџете прошле и ове године и тако пет година унапред. Од тога нема ништа и стално нам над главом виси питање четири милијарде које Влада мора да створи.

Све карте на шеика

Из Владе, заправо углавном из уста премијера Александра Вучића већ две године слушамо најаве како ће Уједињени Арапски Емирати градити Београд на води, фабрику чипова, научни институт за високе технологије, улагати у аграр, модернизовати луке на Дунаву и ко зна шта све још. Од свега тога, Србија је успела само да реализује оснивање Ер Србије и прода ракетни систем алас војсци УАЕ.

„Да бисте нешто извезли, нешто морате произвести, а ми бисмо да производимо зграде. Зграде се не извозе и не верујем да ће странци похрлити у Београд да купују некретнине као на Азурној обали“, каже економиста Миодраг Зец, алудирајући на фамозни пројекат Београд на води вредан више од три милијарде евра.

Ружа Ћирковић, економска новинарка, за радио Слободна Европа каже да ће инвестиције бити највећи проблем.

„Просто не знам одакле би Србија могла да очекује инвестиције. Наши досадашњи потенцијални инвеститори, који имају јаке државне фондове, имају разне проблеме. Видимо да Русија страшно економски пада, а да у арапским земљама вртоглаво опада цена нафте, тако да ће њихове инвестиционе могућности бити смањене. Сада нам остају Кинези као потенцијални инвеститори, али и њихова економија успорава.“

Влада купује време

Јавни сектор у Србији је метастазирао и ниједна влада, а чини се ни ова, нема храбрости да смањи јавни сектор јер зна да ће се отворити социјални проблем. Алтернатива је банкрот или куповина времена продајом оно мало државних компанија која нешто вреде. Логично, у Влади су се определили за ово последње. Али, куповина времена има свој крај јер је времена све мање, баш као и онога чиме се купује.

У таквој објективној изнудици Србија нема избора. Да би економија била конкурентна, потребно је огромно време преданог рада, а ми смо то време транзиције углавном протраћили. А паре су нам потребне одмах. Све то се одвија у околностима кад је 80.000 предузећа у дуговима, 20.000 је пред стечајем, скоро цела зарада малобројне индустрије која ради иде на отплату камата, производња је мања за шест одсто, промет у малопродајама опао је за трећину. Пада куповна моћ, незапосленост је на нивоу грчке или шпанске, што се у Европи сматра катастрофалним.

Вода у ушима

Годинама слушамо од Влада Србије како ће се градити бројне хидроелектране на рекама широм Србије. Епилог је да се не гради ни једна једина, а сви стручњаци су сагласни да су нам неопходне нове електране како би се избегло да у потпуности постанемо зависни од увоза. Електропривреда Србије с немачким РВЕ планира изградњу пет каскадних хидроелектрана на Великој Морави вредности 360 милиона евра.

Љ. Ивановић / Вести

www.vaseljenska.com/vesti/zlatne-koke-u-bescenje/

2 гласa