четвртак, децембар 14, 2017

Тагови Вести таговане са "Ал Каида"

Ал Каида

-

Не прође ни дан да европски и свјетски медији не извјештавају о борби против тероризма, а све чешће у њиховим прилозима можемо чути како је БиХ легло терориста и пријетња цијелој Европи.

Руска независна телевизија направила је репортажу о Горњој Маочи, коју су назвали језгром терориста, гдје закони државе не важе, иако је Европска унија удаљена неколико десетина километара.

Са скривеном камером и уз пратњу полиције, новинари Руске независне телевизије упутили су се у Горњу Маочу. Изненађени оним што виде, пишу како највећа група међународних терориста није била гостољубива. Слава ових пастира, наводе, шири се читавим свијетом.

Пишу како су из овог села Нусрет Имамовић, члан Врховног савјета забрањене руске организације „Џабхат ен-Нусра“, командант логора за обуку Игил Икановић, као и три стотине вехабија који се налазе у Сирији и Ираку, а редовно шаљу видео- поруке кући.

Изненађени су Руси што је, како кажу, безобзирна полиција у стању мировања, и одбија да се фокусира на фабрику терора. Чак и када је застава Ал-Каиде пред њиховим очима, претварају се да то није њихов проблем. Можда су само уплашени, питају се Руси.

Како је могуће да су, након двије и по године од терористичког напада на полицијску станицу у Зворнику, позната само имена погинулих полицајаца а не и починилаца, питају се Руси. Дописник Анатолиј Мајоров, наводи да сада у БиХ постоје 64 џемата, који организују отворене терористичке обуке, те више од 100 џамија, гдје се позива за џихад.

 

ИЗВОР: РТРС

——————

3.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

-
  • Стигла казна за напад у којем је учествовало око 7.000 припадника Џебхат ан-Нусре и терористичке групације Исламска партија Туркестана. У тај напад. чији крајњи циљ је био сиријски град Хама, било укључено 20 тенкова и преко 50 класичних и реактивних артиљеријских система. Припреман је – пуне четири недеље

РУСКА подморница „Велики Новгород“ тукла је из источног Медитерана крстарећим ракетама „Калибар“ војну технику и објекте сиријске Але Каиде (Џебхат ан-Нусра) из којих су њени одреди 19. септембра кренули у напад на утврђени пункт руске војне полиције на северу провинције Хама.

„Калибри“ су лансирани из подводног положаја подморнице, а у Москви је објављено да су на њиховом удару била и кладишта оружја и муниције и жива сила Џенбхат ан-Нусра у сиријској провинцији Идлиб.

Ракете су до циља летеле 300 километара, а снимци са дронова и сателита потврдили су да све ракете погодиле циљ.

У међувремену се открило да су Џенбхат ан-Нусра и њени савезници из коалиције Хајат Тахрир аш-Шам пуне четири недеље припреми напад који се по њих лоше завршио.

Напали су положаје сиријске армије и пункт руске војне полиције, а крајњи циљ им је био град Хама.

У нападу је учествовало око 7.000 припадника Нусре и терористичке групације Исламска партија Туркестана. У напад је било укључено 20 тенкова и преко 50 класичних и реактивних артиљеријских система.

Међутим, кретање нападача је било под сталном контролом руских дронова, али на њих није отварана ватра све док су били унутар зоне деескалације „Идлиб“ . Односно: док нису почели напад на позиције сиријске армије.

На крају су остали без 14 тенкова, четири друга оклопна возила, три вишецевна ракетна бацача и три зенитна ракетна система.

Тачан број погинулих међу терористима се не зна, јер су их њихови понели са собом, али се у Дамаску процењује да се ради „о стотинама“.

Сиријска армија је почела да око провинције Идлиб распоређује нове јединице, тенкове и артиљерију. Класичну и реактивну…

fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/podmornica-veliki-novgorod-raketama-kalibar-tukla-al-kaidu-u-provinciji-idlib

Кад год западне владе и мејнстрим медији почну да роне крокодилске сузе због неке мањинске заједнице „мирољубивих муслимана“© коју тлачи нека опака немуслиманска влада, уз захтеве да „међународна заједница“ нешто учини у вези с тим, то треба посматрати са великом, дебелом дозом скепсе.

У овом случају је реч о народу Рохинђа, који са својих око милион становника чини значајну мањину у држави Рахине (некада Аракан) у Мјанмару (некадашњој Бурми). Према извештајима главних медија и група за људска права (финансираних од стране других влада), влада Мјанмара тлачи Рохинђе, који су у великом броју избегли у суседни, већинско муслимански Бангладеш.

Саопштава нам се да Рохинђама, „често описиваним као ‘најпотлаченија мањина на свету‘“, коју злостављају будисти из Рахинеа, подстакнути фанатичним монасима које подржава национална влада – прети геноцид и етничко чишћење. Међународна заједница мора нешто да учини! Где је Саманта „риба која се бави геноцидима“ Пауер сада када нам је потребна?

Ако све ово звучи познато – то је зато што и јесте. Јер би све горе наведено могло практично од речи до речи да опише западни званични и медијски наратив у вези српске покрајине Косово и Метохија крајем 1990-их. Само замените „Рохинђа муслимане“ са „албанским муслиманима“, „Рахине“ са „српским“, „Теравада будисте“ са „православним хришћанима“.

Наравно, званични наратив о Косову је био и остао скоро потпуна перверзија истине. Крајем 1990-их, западне обавештајне службе и њихови пријатељи у исламском свсту, првенствено Саудијска Арабија, земље Персијског залива и Турска, као и исламске „добротворне“ организације повезане са Ал Каидом, су достављали оружје на Косово ради подршке оружаним терористичким групама познатим под називом „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК). Предвођени вођама албанске мафије, припадници ОВК су нападали српске званичнике и цивиле, али и убијали недовољно милитантне Албанце, настојећи да изазову репресалије власти које би послужиле као повод за интервенцију међународне заједнице, односно САД и НАТО, ради заустављања непостојећег српског геноцида над Албанцима. Како сам навео у извештају америчког сената из августа 1998. неколико месеци пре наводног масакра који је „оправдао“ напад НАТО-а на Србију, одлука о војној акцији је већ била донета и чекао се само „окидач“:

„У време овог извештаја, планирање за амерички вођену НАТО интервенцију на Косову је углавном завршено, док је привидна спремност Клинтонове администрације да интервенише подложна скоро сваконедељним колебањима. Чини се да је све што недостаје неки догађај – са одговарајућим упечатљивим медијским покрићем – који би интервенцију учинио политички проходном, па чак и неопходном, на исти начин на који је неодлучна председничка администрација коначно решила да интервенише у Босни 1995. пошто је серија ‘српских минобацачких напада’ однела животе на десетине цивила – напада који су, када се пажљивије погледа, заправо могли да буду дело муслиманског режима у Сарајеву, који би био главни добитник интервенције. (За више појединости, првенствено извештаје европских медија, видети извештај Републиканског политичког комитета америчког сената: ‘Испоруке иранског оружја које је одобрио Клинтон допринеле претварању Босне у милитантну исламистичку базу,’ 16.1.1997.) Све очигледније је да председничка администрација чека сличан ‘окидач’ на Косову: ‘Један виши званичник америчког министарства одбране који је 15. јула брифовао новинаре је напоменуо да „тренутно нисмо ни близу доношења одлуке о било каквој оружаној интервенцији на Косову“. Он је навео само једну ствар која би могла да доведе до промене политике: „Мислим да би, ако би се достигао неки ниво зверстава који не би могао да се толерише, вероватно то био окидач’“ (Вашингтон пост, 4.8.1998). Недавне опречне извештаје о наводној масовној гробници која садржи (зависно од извештаја) на стотине убијених албанских цивила или на десетине бораца ОВК убијених у борби такође треба посматрати у овом светлу.“ (извод из: „Босна II: Клинтонова администрација на правцу НАТО интервенције на Косову,“ август 1998.)

Приметити сличности између званичних и медијских извештаја о Рохинђама 2017. и „Косоварима“ 1998-99. не значи и тврдити да је спољна интервенција против Мјанмара на помолу, или да се чак и разматра. Нити је то само по себи негирање могућности да су Рохинђе, или бар неки од њих, жртве прогона. Само се жели напоменути да треба бити обазрив чим уобичајени медијски манипулатори и самоименована међународна заједница крену са својим моралисањима о геноциду. Једноставно је потребно поставити питање – која је друга страна ове приче?

На пример, према анализи сајта Moon of Alabama:

„Медијска пажња је усмерена ка минорним етничким сукобима у Мјанмару, бившој Бурми. Према причи ‘западних’ медија, муслиманске Рохинђе су изложене неправедној демонизацији, прогону и убијању од стране будистичких руља и војске у држави Рахине, близу границе са Бангладешом. ‘Либерални хумани интервенционисти’ попут Хјуман рајтс воча су се удружили са исламистима попут турског председника Ердогана у гласном нарицању над злом судбином Рохинђа.

Овај чудан савез је такође склопљен током ратова у Либији и Сирији (ЏЏЏ: и на Косову). То је сада већ знак упозорења. Да ли иза овога стоји нешто више од локалног конфликта у Мјанмару? Да ли неко потпирује ватру?

Дакако.

Мада је етнички сукоб у држави Рахине врло стар, он се током последњих неколико година претворио у џихадистички герилски рат, финансиран и вођен из Саудијске Арабије. Ово је област од геостратешког интереса:

‘Рахине игра важну улогу у кинеској иницијативи Један појас један пут, пошто представља излаз на Индијски океан, као и локацију за планиране кинеске пројекте у вредности од милијарду долара – планирану економску зону на острву Рамри, као и дубоку морску луку Кјокфју, која је нафтоводима и гасоводима повезана са Кунмингом у кинеској покрајини Јунан.’

Цевоводи који иду од западне обале Мјанмара на исток ка Кини омогућавају увоз угљенохидрата из Персијског залива у Кину, заобилазећи уско грло Малајског пролаза и спорне делове Јужног кинеског мора.

Ометање кинеских пројеката у Мјанмару је у ‘западном интересу’. Распиривање џихада у Рахинеу би ту могло бити од помоћи… У тој области се развио један неспорно исламистички устанак, који делује под именом Војска спаса Рохинђи Аракана (Arakan Rohingya Salvation Army – ARSA), под вођством Атаулаха абу Амар Ђунђунија, џихадисте из Пакистана. (ARSA је раније деловала под именом Хараках ал-Јакин, или Покрет вере.) Атаулах је рођен у великој Рохинђа заједници у Карачију, Пакистану… Ројтерс је крајем 2016. известио да се та џихадистичка група финансира преко Пакистана и Саудијске Арабије:

‘Група Рохинђа муслимана која је у октобру напала мјанмарске граничаре је предвођена људима са везама са Саудијском Арабијом и Пакистаном, изјавила је у четвртак Међународна кризна група (МКГ), цитирајући припаднике групе… „Мада није потврђено, постоје назнаке да је (Атаулах) био у Пакистану и, могуће, још негде, и да је прошао практичну обуку из модерног герилског ратовања,“ изјавила је МКГ, напоменувши да је Ата Улах био један од 20 Рохинђи из Саудијске Арабије који су предводили операције те групе у држави Рахине. Мимо тога, постоји комитет од 20 старијих припадника Рохинђа емиграције који надгледа ову групу, чије је седиште у Меки, изјавила је МКГ.’

Џихадисти из ARSA тврде да нападају само владине снаге. Међутим, будистички цивили из Аракана су такође били жртве заседа и масакра, а нека будистичка села су спаљена.“

Коначно, неопходно је констатовати да је показивање саосећања за муслиманске жртве, стварне или лажне, вишеструко атрактивно за западне владе и медије:

– Пријатељима западних елита у Ријаду, Анкари, Исламабаду итд. причињава задовољство кад виде декадентне пост-хришћане како стају на страну муслимана онако како никад не би стали на страну хришћана. Како је лепо видети колико су неверници слаби, корумпирани и кукавички настројени! (Колико смо чули протеста од наших саудијских, турских, пакистанских и других наводних пријатеља о страдањима хришћана у Сирији и Ираку од стране Ал Каиде и Даеша? Најзад, колико смо тога истог чули од стране западних влада? Да ли су западне владе и медији икад захтевали да тзв. међународна заједница ‘нешто учини’ да би спасла неку немуслиманску популацију – било где у свету?)

– Омогућава западним елитама да са себе сперу сумњу да било какво испољавање бриге у вези исламског тероризма или муслиманских мас миграција у Европу може бити протумачено као „расизам“ и „исламофобија“. Залагање за „прогоњене“ муслимане као што су Рохинђе и косовски Албанци доказује да Запад не робује таквим предрасудама.

– И, можда најважније, залагање за наводно прогоњене муслиманске мањине допушта западним владама и медијима да преусмере кривицу за стотине хиљада – а пре ће бити милионе – муслимана убијених током процеса „промоције демократије“ у већински муслиманским земљама попут Авганистана, Ирака, Сирије, Јемена, Сомалије и других, или још много више оних који би погинули у процесу „доношења слободе“ Ирану. Свакако, бројни немуслимани су такође страдали током ових „племенитих“ хуманитарних акција, али се њихове смрти не могу политички валоризовати – јер нема владе или терористичког покрета који би запретили одмаздом.

Нарастајуће ангажовање исламског терористичког фактора у Албанији и на Косову имало је директан утицај на оперативну структуру и организацију Ослободилачке Војске Косова. Тако је први терористички одред који је био састављен од муџахедина, формирао Екрем Авдија (познат као Абусухеиб), средином јуна 1998.године. Приликом формирања овог одреда, кога је он назвао „Абу Бекир Сидик“, помогли су му, по признању које је дао истражним органима, Абдулах Духајман (данас у затвору у Алжиру, идентификован као припадник Ал Каиде и близак сарадник Ајмана Ал Завахирија) и заповједник одреда „Ел Муџахидин“, Абу Маали. У овој јединици, чија је команда била у Доњем Преказу, било је 160. муџахедина из Саудијске Арабије, Египта, Албаније, Македоније и Ирана. Сама јединица је била подијељена на седам мањих, а једну од њих је водио Абу Исмаиљ, бивши припадник одреда „Ел Муџахидин“. Абу Хамза, Палестинац (настањен у Федерацији БиХ, а наводно је тренутно челник фундаменталистичке организације Свјетска исламска фронта) је радио као логистичар на пребацивању муџахедина из БиХ на Косово.

Иако је осуђен на вишегодишњу затворску казну, Авдија, је 2001. године, заједно са другим терористима из ОВК, пуштен на слободу под притиском, пре свега САД. По изласку из затвора он је реактивирао косметско крило Ал Каиде – јединицу „Абу Бекир Сидик“ са седиштем у јужном делу Косовске Митровице и наставио да води наводно хуманитарну организацију „Косовски исламски биро“ (основан јануара 1998. у Косовској Митровици уз помоћ Саудијске Арабије). Биро и данас служи као маска за достављање финансијских средстава, идеолошко придобијање и регрутовање лица муслиманске вероисповести за джихад. Нјегове испоставе налазе се широм КиМ, а њихови „спавачи“ распоређени су по свим западноевропским земљама[1]. Један од главних људи за трансфер муџахедина и транспорт оружја из Албаније у Македонију је Сељадин Џезаири, звани Хоџа, који је као муџахедин ратовао у БиХ и Чеченији.

Вехабијске организације на Косову концентрисане су у Витини, Гњилану и јужној Косовској Митровици. У Витини се налази „Бин Ладенова џамија“ и организација под називом Културна Асоцијација Дрита (Cultural Assosiation Drita) која је основана 1998. године у Македонији. Дрита се финансира из САД. У Витини ради и регионална канцеларија Исламског комитета за Северну Америку. Један од оснивача Дрите је Омер Муса (најекстремнији исламиста, члан организације „Исламски савез наде“ која је током рата у КиМ обезбеђивала финансије и плаћенике за УЧК). Организација има канцеларију у Дебру (у Македонији) у којој је отворила Исламску школу и библиотеку. Дрита је повезана са Саудијским комитетом за удружену помоћ, Al Waqf al Islami и Кувајтским комитетом за удружену помоћ. Центар организације Al Waqf al Islami налази се у Гњилану. Поред осталог, вехабијски центри на Косову врбују регруте за Македонију. Качаник је центар исламске агитације, са овим местом повезан је најпознатији бојовник Исламске Државе Lavdrim Muhaxeri. Овај бивши службеник америчке базе Бондстил који говори енглески и арапски, отишао је у Сирију у џихад. У Исламској Држави он је на челу „албанског џемата“ у Бригади странаца и непосредно је потчињен команданту Абу ел Багдадију[2]. Иако су колале информације о његовој смрти, Muhaxeri се 2013. године вратио из Сирије на Косово. Након повратка Muhaxheri је радио у структури ИЗК у Качанику, граду који се налази на југу Косова на граници са Македонијом. Убрзо након тога, Качаник је постао место борбе између традиционалних муслимана и екстремних исламиста. Muhaxheri је претио да ће „пребити“ читав качанички клир као и политичаре и јавне посленике, дакле, све оне који се буду супротстављали слању омладине у сиријски рат. Muhaxheri је у организацију ИЗК – Исламска омладина Качаника – унео најекстремније исламске принципе. Утицај ове организације проширен је не само на Косово, већ и на суседну Македонију. Под утицајем његових предавања неки чланови организације пришли су Исламској Држави. Међутим, 8. јуна ове године поново су се појавила информација да је Muhaxeri убијен. Међу 22 западне земље, које су слале бојовнике у ИД, Косово се налази у првој десеторки, оно је регрутовало 316 бојовника у редове Исламске Државе, док још 140 бојовника-исламиста ратује у другим групацијама по Ираку и Сирији[3]. Дренички регион повезује Косово са центрима Ал Каиде у Албанији (област Тропоја и Бајрам Цури).

Центар Ал Каиде на Косову је Призрен. Тајни извештај НАТО-а, од 17. маја 2002. године, ког су заједно писале БНД и немачка војна обавештајна служба, тврди да је у Призрену кључну улогу у функционисању мреже, која има властите паравојне јединице, обавештајну службу, логистику, финансијску и пропагандну структуру играо Samedin Xhezairi (познатији као Командант Хоџа). Xhezairi је имао непосредни задатак да формира огранак Армије Алаха – Хезболах, његов телефонски број био је пронађен међу конфискованим документима чланова Ал Каиде. Центар религиозне активности овог система створио је Xhezairi и хоџа Mazlumi најекстремнији религиозни лидер Призрена. У извештају се тврди да су они створили „синдикат Xhezairi-Mazlumi“ који је за време погрома над Србима 2004. године одиграо посебну улогу: он је хитно мобилисао масе демонстраната и командовао операцијама у Призрену, Урошевцу и Ораховцу[4]. Од 2005. године Samedin Xhezairi, који има блиске везе са CIA, BND и аустријском војном обавештајном службом, на безбедносном нивоу игра једну од кључних улога у региону. Командант Hoxha је био повезан са вехабијском мрежом Авганистана, Албаније, Босне, Македоније и Црне Горе. Шеф албанске обавештајне службе Башким Газидеде, био је главна везивна карика Ал Каиде, Албаније и УЧК. Газидеде је основао тренажне кампове на територији Албаније, укључујући и оне у Тропоји и Бајрам Цурију. Пре него што се придружио Ал Каиди, Мухамед Талал (Muhammad Talal) био је учесник свих најзначајнијих операција укључујући и конспиративне операције CIA у Авганистану, Босни и Косову. Muhammad Talal al-Jafar al Tallani Ackbar al-Walid позвао је 2003. године на свети рат против Запада. За целокупну „хуманитарну“ делатност Al Haramain био је задужен фамозни Салех који је на тајанствен начин нестао из Албаније, иако га је претходно хапсила CIA и одмах ослободила.

Веома је упадљиво да је до априла 2014. године Блерим Хета, (19), Урошевца, до свог одласка у Ирак такође радио на америчкој бази Бондстил[5]. Хета је извршио терористички напад у ирачком граду Ел Фалуџи када је погинуло 52 Ирачанина. У лето 2014. године под притиском међународне јавности косовски специјални тужилац доноси екстремне мере и издаје 57 налога за хапшење под оптужбом за „припадност терористичким групама“. Тада је било ухапшено 40 људи, док је њих 17 успело да побегне. У другој фази било је ухапшено 11 имама под оптужницом да су врбовали за терористичке активности и прање новца. Међу ухапшенима био је, на пример, Шефћет Краснићи. Породица Блерима Хета, која је потпуно нерелигиозна, каже да је њихов син био инспирисан предавањима косовског имама Шефћета Краснићија. Краснићи је десет година био главни имам „Фатих Султан џамије“ у Приштини и предавач Факултета за исламске студије Исламске заједнице Косова. Краснићи је често проповедао на улици, пред хиљадама окупљених верника којих је понекад било и до 10 хиљада. Ипак, убрзо након хапшења Краснићи је пуштен да се брани са слободе. До сада је било ухапшено око 30 имама.

„Косовска влада“ је 2014. године формално донела одлуку да затвори неке невладине организације повезане са тероризмом: Al Waqf al Islami, „Искреност“, „Дрво милосрђа“, „Принцип“ (из Качаника), „Јединство“ (из Гњилана) и др. Мисија ОУН на Косову затворила је још 2002. године филијалу SJRC, иако је она наставила свој рад преко Јеменске организације „Џемат Ислами“ и Муслиманске браће исто онако како је и Al Waqf al Islami наставио свој рад.

Пропагандну заштиту вехабија обезбеђује Peace TV која се емитује преко сателита из Индије, Саудијске Арабије и УАЕ. Програм води фундаменталистички свештеник Закир Наик (Zakir Naik). Ова телевизија на албанском језику емитује дванаест сати програма за Албанију и Косово (www.qsi-ks.com/webi/peacetv.php). Peace TV емитује ултрамилитаристички архетип емисија које проповедају вехабизам. Програм је намењен не само Косову, већ и Македонији, БиХ, Црној Гори и Србији. Peace TV на Косову сарађује са локалним Центром за изучавање ислама (Center for Islamic Studies). Центар не објављује информације о себи или спонзорима – већ даје само само линк на Наика[6]. Емитовање се врши на енглеском и урду језику. Они на веома бруталан начин позивају Муслимане да се придруже терористима и Ал Каиди. Многи проповедници представљају екстремистичке организације, као што је например Hizb ut-Tahrir која користи ову телевизију да би пропагирала своје екстремистичке ставове. Велика Британија и Канада су забраниле Наику улаз у земљу због његових терористичких активности, док га је Индија 2017. године ставила на међународну потерницу због пропагирања тероризма. Бангладеш је забранио емитовање Peace TV на својој територији. Без обзира на све Наик има импозантан аудиторијум – више од 100 милиона гледалаца. Овде треба да истакнемо да имам џамије у северном делу Косовске Митровице Енис Рама, који је 2014. године био ухапшен заједно са другим свештеницима, тренутно без проблема приказује своја предавања о исламу и руководи емитовањем Peace TV на Косову.

Косовски муфтија Наим Трнава, бивши заменик министра у влади Хашима Тачија, изменио је статут ИЗК да би себи обезбедио неограничен рок на положају муфтије. Наим Трнава је крајем 2013. године дао неколико изјава да косовски Муслимани не треба да ратују у Сирији и Ираку, док је његов син јединац Харис Трнава преко Facebook позивао на џихад. Исто је и са две исламске партије на Косову – Партијом правде у коалиционој влади која је повезана са партијом председника Турске Ердогана и Исламским Покретом за уједињење (LISBA) чији је оснивач Фуад Рамићи (Fuad Ramiqi) који је заједно са другим имамима ИЗК био ухапшен због оптужби за тероризам. „Парламент Косова“ је у марту 2015. године усвојио Закон о спречавању оружаних конфликата у иностранству који предвиђа казну затвора од 15 година за оне који су учествовали у оружаним сукобима. Међутим, овај закон у пракси не функционише[7].

Спољној линији рада Албанаца мора се поклонити посебна пажња. Албанске лобистичке групе у Вашингтону (AACL) издвајале су огромне суме новца „великом пријатељу AACL“ сенатору и потпредседнику САД Џо Бајдену. Џо Бајден је један од највећих лобиста албанских интереса на глобалном плану. 

На тај начин се, тренутно на Балкану, уз тотални мук западног фактора – у Албанији, Косову и БиХ – ствара и развија салафитско-џихадистичка инфраструктура. Почела је нова етапа у формирању мреже муџахедина која се руководе искључиво интересима страних џихадиста. Она користи невладине и хуманитарне организације исламских земаља како би прикрила своје екстремистичке активности. Повезивањем обавештајног и криминалног рада, ове организације постају све суровије и бруталније. Свесно се иде на осиромашење људи и тоталну корупцију која албанском фактору буквално омогућује да купи све што му је неопходно и споји јединствену „зелену трансверзалу“ (Албанију, Косово, БиХ, Санџак у Србији и Македонију). То је генерални геополитички циљ, а средства његовог остварења, поред политичких (водећа улога УЧК на КиМ) и војних (стварања „Армије Републике Косово“) је и динамичка измена албанске националне свести. Правац промене је „оријентализација“ и пресецање традиционалне линије развоја суфијског ислама и стварања „нове генерације Албанаца“ која ће бити лојална вехабијској интернационали. У том смислу се иде и на дуплирање дискурса преко стварања „беле Ал Каиде“ у Босни. У овом моменту имамо следећи резултат: 57 одсто муслимана на Косову сматра да су Албанци, док 32 одсто веру ставља изнад нације[8]. Суштински, заузет је курс денацификацији Албанаца, док је либерални синкретички суфијски ислам почео да се повлачи пред екстремном салафитском матрицом. Косовски Албанци ће се и даље повезивати у јединствену вехабијску мрежу која ће се трансформисати у дистрибутивни пункт међународног тероризма, чиме ће овај процес постати неповратан.

_________________________________________________________________________________

[1] www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:321460-Kosovo-centar-bele-Al-Kaide

[2] www.gazetaexpress.com/lajme/kush-eshte-lavdrim-muhaxheri-24969/?archive=1

[3] vesti-online.com/Vesti/Srbija/639336/Sve-vise-terorista-s-Kosova-u-redovima-Islamske-drzave

[4] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007.  Р. 67.

[5] www.srbijadanas.net/siptar-iz-urosevca-zavrsio-kao-bombas-samoubica-u-bagdadu-gde-je-u-samoubilackom-napadu-ubio-52-ljudi/

[6] global-politics.eu/2017/04/27/islamic-extremists-establish-foothold-kosovo-balkans/

[7] gazetaexpress.com/oped/kosova-hisja-e-madhe-e-nje-shteti-te-vogel-ne-terrorizmin-global-114883/

[8] vesti-online.com/Vesti/Srbija/638323/Kosovo-Zbogom-Zapadu-dobar-dan-Islamskoj-drzavi

„Египатски џихадисти“ су веома много користили Албанију за своје активности: Shavki Salama Attiya, бивши инструктор у камповима за обуку Ал Каиде, побегао је из Судана у Албанију; кључни играч „египатског џихада“ Mohamed Ahmed Salama Mabrouk такође се скривао у Албанији; Hassan Mustafa Osama Nasr (Абу Омар), човек са пребогатим терористичким искуством, члан је екстремистичке групе која је преузела одговорност за убиство египатског председника Анвара Садата (1981. г.), после тога се бавио обуком муџахедина авганистанског џихада у пакистанским камповима за обуку, „радио“ је у Тирани као припадник једне од хуманитарних организација. Беришина десна рука, Башким Газидеде шеф албанске обавештајне службе (албанска скрађеница ШИК), обављао је двоструку улогу: помогао је CIA да контролише активности водећих терориста (бин Ладена и Ал Завахирија), а обзиром да је убеђени исламиста (за разлику од Берише који то није), подржавао је тежње страних исламских група. Газидеде је сарађивао са „шефом обавештајне службе Косова“ Џавитом Халитијем и Абдул Латиф Салахом. Салах је пратио бин Ладена на његовим путовањима по Турској, Албанији и Косову, да би се затим вратио у Албанију да изгради терористичку базу[1]. Вехабије су по Албанији нелегално изградиле 140 џамија, углавном на северну земље, а највећи део је финансирала King Fahd Foundation из Саудијске Арабије.

Тако се вехабијски покрет инфилтрирао на Балкан. Све је почело од Албаније, земље која није ни проарапска, али ни екстремно исламистичка. У Албанији је започета изградња паралелне вехабијске финансијске, образовне и религијске инфраструктуре са перспективом да земљу претвори у „дистрибутивно чвориште“ за ширење вехабизма.  Међутим, до 1999. године, практично до окончања оружане агресије НАТО на СРЈ, обједињујући фактор свих „Албанаца једне нације и три религије“ била је УЧК, којој је у борби против Срба била потребна подршка свих Албанаца и то без изузетка. На Косову је коначно затворено питање НАТО бомбардовања, етничког чишћења Срба и албанско национално питање које су форсирале Турска, Аустро-угарска, нацистичка Немачка и НАТО, да би могло бити отворено религиозно питање за шта су и игру уведени Саудијска Арабија и вехабије.   

*****

После оружане агресије НАТО на СРЈ територија КиМ формално је прешла под управу ОУН (актуелна и обавезујућа резолуција СБ ОУН 1244 потврђује да је КиМ саставни део Републике Србије), иако је тачније рећи да је оно под КФОР/НАТО окупацијом. Овде треба истаћи да је потписивањем Бриселског споразума актуелна српска власт једнострано извела Србију из режима дејства Резолуције 1244 (У Србији не би требало никога да брине шта чине сепаратистичке групе које не поседују међународно-правни субјективитет. Земља треба да прогласи да је део њене територије под окупацијом све док се не стекну повољни услови за повратак уставно-правног поретка).

Глобалистичка САД/НАТО елита, агресојом НАТО против Срба, извела је приватни мега експеримент и одобрила проверу, пре свега, забрањеног оружја које је оставило масовне и дугорочне последице. После агресије мега експеримент је настављен. Тренутно су новонастале земље, са бившег југословенског простора, полигон за етно инжењеринг у условима изградње „неоколонија балканског типа“: стварања нових нација (као нпр. Бошњака и Црногораца), мобилизацију друштва на основу обнове нацизма (код Хрвата), учвршћивање резултата етноинжењеринга још од времена Отоманске Порте и Аустро-угарске (код Албанаца). Међутим, све новонастале државе, без обзира на њихову лојалност/нелојалност Западу, карактерише крајњи степен одсуства суверенитета (ни једна од ових земаља није суверена држава!), велике материјалне невоље становништва, док ниво корупције и криминала прелази сваку меру (катастрофална ситуација са кадровима у државним структурама, преподаја функција, смањен ниво рада државних органа све до њиховог претварања у чист декор). Изузетак представља само једна држава – Република Српска. Дакле, Запад у овом моменту реализује веома важну фазу „промене свести“ и то у односу на све народе на југу Балкана. 

На основу података албанске и западне стране, на КиМ тренутно живи око 1,8 милиона Албанаца, док подаци српске стране (Срба са севера КиМ) говоре да Албанаца нема више од 1,2 милиона, а Срба је око 130 хиљада. Проамеричко расположење на Балкану највише је присутно код Албанаца, међутим они су такође објект посебног експеримента у области етничког идентитета који се условно може назвати „од албанизма до вехабизма“, а током његове реализације остварује се, на први поглед, неостварива мисија. Овде треба истаћи да је албанско друштво у српској аутономној покрајини имало секуларни карактер. Оружана агресија НАТО против СРЈ 1999. године, мобилисала је и консолидовала Албанце, на националној, али не на религиозној основи. Стекао се утисак да је завршено стварање „независне државе“ и да ће Албанце у „Републици Косово“ (на отетој од Срба земљи) чекати „златни век просперитета“ под несаломивом заштитом Запада.

Ипак, заштита и просперитет Албанаца није и не може бити интерес страног фактора. Албанци су објект на који се дејствује са одређеним геополитичким и потпуно агресивним циљевима. После завршетка НАТО бомбардовања на Косову су се појавили представници Саудијске Арабије, заливских земаља и Турске. Њих посебно интересује сфера религијског живота Албанаца. Овај јединствени и традиционални модел ислама изложен је нападима. Плодно тло за продор салафита отворио је пут за раскол друштва које је прешло линију сопственог албанизма. У политичком животу „Републике Косова“ издвојили су се токови од којих се први оријентишу на свеалбанско уједињење (спајање Албаније и Косова) и „декосовизацију“. Док је други ујединио „ексклузивце“ – у првом реду присталице „косовског идентитета“ па тек онда албанског. Међутим, испоставило се да „ексклузивци“ немају постојану основу под ногама, јер Албанци немају историјске корене на КиМ. Због тога „политички пројекат РК“ виси у ваздуху – идеја да се становништво унификује на основу поједностављене секуларне националне идеологије путем „свеопште албанизације“ оставља пукотину у религијском сегменту националне свести. „Албанизам“ као нерешени унутрашњи идејни конфликт створио је вакуум, ограниченост и конфузију код младе генерације. Религиозни идентитет је неодвојив део националне свести балканских народа, што важи и за Албанаце, који су прилично касно – тек у ХХ веку настали као нација и то пре свега напорима Бечког двора[2]. Почетком ХХI века вакуум попуњава ислам и то екстремни.  

Ова фаза је почела 1999. године. Тада је свеукупна ситуација била хаотична, органи управљања практично нису ни постојали, док је хуманитарна ситуција попримала катастрофалне размере. У албанском друштву су циркулисале различите, али често и противречне идеје. Расуло и неизвесност постали су плодно тло за појаву хуманитарних организација, са јасно израженим религиозним карактером. УНМИК администрација и међународна заједница, исто као и обавештајне структуре, углавном су држале у фокусу финансијске токове, иако уопште није постојала контрола рада „нових хуманитараца“.

„Локалну линију“ чинила је Исламска заједница Косова (ИЗК, Bashkesia Islame e Kosoves, BIK) која постоји од 11. децембра 1993. године, када је сабор исламских духовних вођа објавио да излази из југословенског Ријасета. ИЗК је након 1999. године приступила институционалној, инфраструктурној и социјалној реконструкцији. До рата ИЗК регистровала је 560 џамија, од којих је 218 током рата било срушено. Након рата срушене џамије су биле обновљене и саграђене нове. Тренутно је ИЗК појачала своју социјалну улогу и политички утицај у друштву тако што је обновила административни систем управљања. Лидера ИЗК (муфтију) бира скупштина која има 27 чланова, ИЗК окупља 28 локалних савета и управља са око 800 џамија.

Традиционални ислам је постао сметња. Постепено је настајао изопачени међународни тријумвират: интереси косовских криминално-клановских структура подударали су се са интересима транснационалних исламских фактора (земаља и организација) и „међународне заједнице“. Локални имами су почели да примају претње да не ометају рад страних исламиста и радикализацију муслиманског становништва.

У том периоду, у први план су избиле саудијске организације Saudi Red Crescent Society и International Islamic Fond бин Ладена и главног спонзора УЧК шејха Омара Бакри Мухамеда, као и друге „невладине организације хуманитарног карактера“; Заједнички Комитет Саудијске Арабије за помоћ Косову и Чеченији (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) који је био главни спонзор вехабизма на Косову, Међународна исламска организација за пружање ванредне помоћи (International Islamic Relief Organization, IIRO), фондови Al-Haramain и Al-Waqf al-Islami. За све ове организације се зна да су пружале подршку терористичкој активности и у другим земаљама као на пример Албанији и Македонији. За то време „Хуманитарне организације“ у сеоским срединама нудиле су Албанцима помоћ у изградњи кућа, водовода, болница и школа, али само под једним условом, да у селу буде изграђена џамија. Хуманитарна помоћ је јасно условљена прихватањем идеологије вехабизма. Фокус национално-политичког и религиозног дискурса „Республике Косово“ прешао је на страну два основна фактора: УЧК и Ал Каиде.

Обзиром да су интереси Саудијске Арабије универзални, на Косову је почела агресивна пропаганда салафизма (вехабизма) чија је специфична карактеристика била политизација ислама, нетрпељивост према секуларизму и религиозном плурализму. Генерални циљ била је трансформација традиционалног албанског ислама и културних односа у политички и ултра-конзервативни ислам. 

Први на нишану нашли су се суфијски редови. Шест векова старо отоманско наслеђе није вредело ни пола пребијене паре. Албански политички лидери који су били преокупирани искључиво политичким „докусуривањем Срба“ током „бриселског процеса“ и својим ставовима у Вашингтону, добро су знали само једно: да је сасвим довољно да имају вербално јединство и прозападну оријентацију. У августу 2000. године у Ђаковици је, уз прећутну сагласност НАТО, булдожерима срушена Отоманска библиотека и Школа Курана из XVI века. Аутентични «отомански ислам» Вехабије тумаче као иритирајући фактор, док на путу формирања Косова као „трансферне зоне“ не сме да постоји ништа што је „аутентично“. На располагању им стоје сви методи: од физичког насиља до директног поткупљивања. Поновимо: у наркодржави „Република Косова“ са нарко трговином и америчким фондовима, Саудовска Арабија нема проблеме са поткупом људи и организација. Зато нико није устао у заштиту отоманског наслеђа и дервиша. Дејства вехабија показују да ће Саудијци као непријатну сметњу уништити културно-историјске и духовне вредности Албанаца (реалне и измишљене, али које они сами тумаче као аутентичне). 

Када је Заједнички Комитет Саудијске Арабије за помоћ на Косову и Чеченији (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) почео са својим радом, он је издвојио 500 000 долара за убацивање 388 вехабијских мисиионара за индоктринацију локалног албанског становништва. Грана овог Комитета – Исламски добротворни фонд (Islamic Endowment Foundation) – подржала је оснивање 30 специјализованих школа за изучавање Курана у сеоским срединама. Међутим, оваквих школа је основано далеко више, негде око 100. 

Ударна претходница Саудијске Арабије је организација под називом Al Waqf al Islami која се на Балкану први пут појавила још 1989. године. Al Waqf al Islami има изражен екстремно исламски карактер и ради под окриљем Саудијског комитета за обједињену помоћ (Saudi Joint Relief Comittee, Комитет је кровна организација вехабијских организација по читавом свету). Поред Саудијске Арабије Al Waqf al Islami  финансирају још и Катар, Кувајт и Бахреин. Ради прања новца Al Waqf al Islami  је формирао  сопствену банкарску мрежу у БиХ, Албанији и Словенији[3]. Ништа мање није агресивна ни организација која носи назив Al-Haramain. Њу су 2004. године САД прогласиле за терористичку организацију. Њу поред већ поменутих земаља финансирају и Уједињени Арапски Емирати.

(наставиће се)

[1] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007.  Р. 30-48.

[2] Теодора Толева Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896-1908. Београд, 2016.

[3] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007.  Р. 61.

«Албанско питање» на Балкану представља јединствен проблем. Његова уникатност има три константе: конфликтни потенцијал који се креће у диjапазону од високог до критичног, вековну „албанску иреденту“ која се по садржини и форми не мења, а којој је додељена снажна србофобија и кључну улогу спољног фактора – Турске и Аустро-угарске, а у новије доба и САД-а. „Албанска иредента“ постоји још од стварања Прве Призренске лиге (од јуна 1878.), када је усвојен програм стварања Велике Албаније. Она је увек била против Срба. Тако је било све донедавно – до војне агресије НАТО пакта која је отворила пут Саудијској Арабији и салафизму (вехабизму). Специфични допринос генези националног идентитета косовских Албанаца дали су Саудијци, уносећи у њу назадни и разорни сегмент исламског екстремизма. „Албанска иредента“ сада има изразито вехабијски карактер и више није усмерена само против Срба, већ и против Албанаца – оних који не деле вредности учења Мухамеда ибн Абд ал Вехаба.

Српска цивилизација је настала на Косову и Метохији, то је место неисцрпног духовно-историјског наслеђа српског народа. КиМ повезује најважније копнене саобраћајне артерије на Балкану и није случајно што је баш ова територија била нуклеус за настанак српске средњовековне државе. (Није случајно ни то што су САД српску покрајину изабрале за изградњу Бондстила – своје највеће војне базе). Порта је, током 500 година владавине Османског царства на Балкану, из градова КиМ исељавала Србе, а насељавала Албанце. Оружаном агресијом НАТО на СРЈ (1999. г.) и чињеницом да је актуелна српска власт потписала Бриселски споразум са Приштином (2013. г.), завршен је „аустро-угарски и турски посао“: формирана је албанска нација, Албанци су расељени и на друге балканске просторе и тако знатно ојачани. Бриселски споразум је ликвидирао полицију, судство, цивилну заштиту и све друге државне органе и установе Републике Србије на целој територији покрајине и тако предао власт Приштини. На целокупној територији КиМ, осим на северу покрајине, Срби су сатерани у неколико гетоизованих енклава у којима су свакодневно изложени понижењу и застрашивањима. Срби, осим на северу, не живе у градовима, остало их је само по селима. Албанци их на сваки начин терају да продају земљу. Спектар притисака и деловања на Србе почиње импозантним понудама (што не треба занемаривати јер наркомафија има неограничене финансијске могућности са којима на крај може да изађе само држава која мисли о својој будућности) и завршава физичким ликвидацијама. Није тешко претпоставити да «Косовска полиција» Србе неће бранити од својих. Зато су Срби присиљени да напуштају вековна огњишта и тако кидају последње нити веза Србије и Косова. Север Косова са своје четири општине (северна Косовска Митровица, Лепосавић, Зубин Поток и Звечан) држао се као неосвојива тврђава све до Бриселског споразума. Управо захваљујући том споразуму он је био инкорпориран у уставно-правни поредак приштинских власти. Отад су, сви Срби са КиМ, приморани да живе и раде по законима и у институцијама „Републике Косово“, шта више, они су приморани да узимају документа „Републике Косово“. Међутим, највећу пажњу привлачи чињеница, да под директним притиском актуелних српских власти, они морају да учествују и на изборима „Републике Косово“.

Историјски гледано Албанцима је религија пре била фактор подела него обједињавања. Албанци су исповедали ислам, православље и католицизам. Исламизација албанског становништва почела је након успостављања власти отоманске Порте у првој половини XVI века и трајала је током целокупне османске владавине. Почетком ХХ века у Албанији је био готово једнак број хришћана и муслимана: 47 посто католика и православних и 53 одсто муслимана. У Албанији је 2010. године било 63 одсто муслиманског становништва, док је хришћана било 31, а атеиста 5 одсто. Након свега, у овом моменту, негде око 70 одсто албанских Муслимана у Албанији припада сунитском исламу, док су остали – бекташи (припадници шиитске секте). Религиозне разлике међу Албанцима појачане су језичким разлозима: северни дијалект код Гега (који су развијенији у политичком и економском смислу) веома се разликује од јужне варијанте код Тоски. Историјски линије комуникација између Албанаца „северњака“ и Албанаца „јужњака“ биле су озбиљно поремећене. Албанска држава је одлуком великих сила била створена 1912. године, а стварање јединственог књижевног језика, на основу дијалекта Гега, остварено је тек 1972. године, након што је у Тирани био одржан свенационални конгрес филолога. Следећа линија поделе лежи у уско локалној клановској свести која се базира на патријархалним и конзервативним нормама. Из опште масе нагло се издваја малобројни, али зато образованији слој претежно градског хришћанског (католичког и православног) становништва. Дакле, Албанце деле религиозне, језичке, социо-културне, економске и локалне разлике.

У овом тренутку Муслимани у албанском друштву Косова односе превагу (90 одсто становништва чине муслимани, док осталих 10 одсто чине католици, православни, протестанти и јудеји). Албанци католици углавном живе у Ђаковици – Ђаковачки клан има добре односе са албанском дијаспором, посебно оном у САД. Међутим, и они се плаше да ће пре или касније доћи време када ће исламски екстремисти „ударити и нас Албанце који смо друге вере“[1].) До почетка ХХ века били су спречавани сви покушаји политизације ислама. За време социјалистичке Југославије прва фаза „религиозне ренесансе“ односи се на период од 1970 до 1980 године, кад је суфијски ислам на Косову створио систем дервишких редова (Bashkësiae Rradhëve Dervishe Islame Alijje – BRDIA) са центром у Призрену. Суфизам је специфични облик албанског ислама и важна компонента етничке свести. Дервиши су били озбиљан културно-религијски фактор, они су 1984. године окупљали 50.000 људи, да би 1998. број њихових чланова био повећан до 100 хиљада[2]. Албански шејхи су увек били опозиција Исламском Ријасету Југославије у ком су доминирали босански Муслимани.

*******

Покушај CIA и британских обавештајних служби да радикализују муслимане, који имају геополитичке циљеве, током организације државног удара у Ирану 1953. године и свргавања премијера Мосадика (у операцији Ајакс) био је претеча формирања терористичких организација. Повод за свргавање премијера Ирана била је национализација нафтних компанија и решеност Техерана да се ослободи колонијалне зависности, што је наносило директну штету Великој Британији, САД и транснационалним компанијама. Било је неопходно да се успостави контрола над иранском нафтом, у моменту када је започињао корејски рат. CIA и британске обавештајне службе примениле су познате технологије „обојених револуција“: контролисани медији изводили су изненадне антивладине пропагандистичке акције, организовали су квазинародне демонстрације, провокације, припремали терористичке групе, уништавали привреду и вршили притисак на парламент. Увлачењем ултрадесничарских мула у операцију Ајакс било је основно средство за реализацију државног удара. Ајакс је био снажан доказ да суверене земље морају безусловно да капитулирају када стану на пут интереса САД. CIA и британске специјалне службе су део муслимана банално изманипулисале и искористиле. Индикативно је што је као директна последица државног удара почела политика вестернизације државе и оснивања тајне полиције САВАК – „иранског гестапоа“…

Исламске терористичке организације и исламске државе које су финансирале тероризам нису јединствено функционисале до почетка рата у Авганистану и учешћа СССР-а у њему (1979-1989). Стратешки прелом почео је ратом у Авганистану и укључивањем СССР-а у сам рат и формирањем талибанског покрета. Тада се рат у исламским фундаменталистичким круговима доживљавао као „свети рат“, а у Авганистан су почели да пристижу бојовници из различитих исламских земаља, посебно из Саудијске Арабије, Ирана, Сирије, Јемена, Судана и Туниса. Сједињене Државе су почеле да организују и обучавају муџахедине. Исламским бојовницима командовао је Makatab Al-Khidamat или MAK – Services-Office, на чијем челу су били Осама бин Ладен и Абдулах Азам, које су подржавале обавјештајне службе Ирана, Пакистана, Судана и Сирије. Макатаб ал-Кхидамат је координирао финансијску помоћ коју су слале разне исламске организације, регрутовао борце широм исламског света и слао на обуку у кампове који су постојали у Пакистану и Афганистану, координирао активности са CIA и проналазио нове изворе прихода. Из авганистанског рата исламски тероризам је изашао финанцијски, кадровски, технички и организационо јачи.

Амерички председник Џими Картер потписао је 3. јула 1979. године прву директиву о пружању тајне помоћи опонентима просовјетског режима у Кабулу. У знаменитом интервјуу из 1998. године Збигњев Бжежински, саветник председника за националну безбедност, признаје да је „ова тајна операција била изванредна идеја. Њен исход било је увлачење Руса у авганистанску клопку… Добили смо могућност да СССР увучемо у његов Вијетнамски рат… рат који је деморалисао све и на крају уништио Совјетску империју»[3]. Отад је исламски џихад постао инструмент за глобалне операције које спроводи CIA.

Треба да запамтимо оно најважније: пројекат „исламски џихад“ преко авганистанског рата довео је до уништења не само просовјетске владе у Кабулу, већ и самог СССР-а. Сличност је више него очигледна, албански салафитски сегмент у сарадњи са муслиманским сегментом у БиХ ствара јединствену „зелену трансверзалу“ у којој нема и никада неће бити ни места ни могућности за повратак Русије на Балкан.

Нагло уздизање Талибана било је повезано са активностима пакистанских специјалних служби које су пружале логистичку помоћ авганистанским устаницима, док су финансијски токови ишли из Саудијске Арабије. Од како је 1996. године заузет Кабул и успостављен режим Гулбудина Хекматјара и његове партије Hezb-e-Islami, везе Талибана и Ал Каиде су оснажене: Ал Каида је слала на хиљаде бојовника из Пакистана, арапских земаља и Централне Азије. Исламска влада је сачувала контролу над камповима за обуку на територији Авганистана, а обучене вехабије су потом слате у земље бившег Совјетског Савеза и на Балкан[4]. Авганистан и Пакистан су више од 90 одсто произведеног хероина усмеравали на регионална тржишта. Албанија и Косово су се нашли у центру Балканске руте која повезује „златни полумесец“ (Авганистан и Пакистан) са тржиштима Европе[5].

*******

Након распада комунистичког система у Албанији, ова земља је постала објект над којим су САД, НАТО и исламске земље примењивале силу. САД су обновиле односе са овом земљом након 52 године прекида. Нови председник Сали Бериша отишао је у посету САД-у у марту 1991. године, да би у јуну исте године уследила узвратна посета америчког државног секретара Џејмса Бејкера. Истовремено највише војно руководство Албаније успоставило је линију војне сарадње са САД: 1992. године, Вашингтон ствара Групу за војне везе са Албанијом и приступа опремању њене армије. Међутим, није се радило само о наоружавању албанске армије. Од 1998. године америчке специјалне службе (пре свега DIA), британска SAS и MI6, америчке и британске приватне војне компаније и немачка БНД започињу са обуком, наоружавањем и борбеном употребом тзв. Ослободилачке војске Косова (скраћеница на албанском УЧК) и то уз помоћ џихадиста из Ал Каиде. Све ово је чињено искључиво ради дестабилизације Србије и Балкана.

Први осетни знаци да на Балкану бораве „Авганистански муџахедини“ (а у суштини бојовници из разних блискоисточних земаља) повезани са Ал Каидом, примећени су 1992. године, убрзо након почетка рата у БиХ. Муслиманска влада у Сарајеву издала је на хиљаде пасоша муџахединима од којих су многи, после рата, одлучили да остану на „брдовитом Балкану“. Отад је постепено почела да се ствара мрежа за испоруку авганистанског опијума преко Турске и Косова у централну Европу. Затим је започела и друга фаза: Ал Каида је почела са пружањем подршке УЧК и његовом „македонском огранку“ – Ослободилачкој националној армији (ОНА). Чланови УЧК, поред осталог, пролазили су терористичку и диверзантску обуку у авганистанским камповима, а познато је да су авганистанске Арапе, током рата у Авганистану, обучавали амерички инструктори.

Паралелно са САД и НАТО који су били заинтересовани да трагају за исламским савезницима, Албанија је од 1990. године почела са успостављањем веза са исламским земљама и организацијама. У фокусу њеног интересовања били су неисцрпни фондови исламских земаља, које су опет са своје стране у њој виделе погодан простор за продор на Балкан. Албанија је постала члан многих светских исламских организација: Организације исламске конференције (парламент није ратификовао одлуку); Исламске развојне банке (ова банка је, поред осталог, додељивала стипендије младим Албанцима за студирање у исламским земљама); 1994. г. била је основана Арапско-албанска исламска банка (њен највећи акционар био је Осама бин Ладен. Банка је давала субвенције за изградњу џамија, стипендије омладини за школовање у исламским земљама, али, оно што је најважније плаћала је и ширење вебаијске пропаганде).

Прање новца је саставни атрибут рада исламских финансијских и других организација. Тирана је постепено прерасла у исламску финансијску и логистичку базу. Појавила се „кровна организација“ Islamic Charity Project International која окупља на десетине других организација „милосрдно-хуманитарног карактера“, као што су Muwafaq Foundation саудијског тајкуна Јасина Ал Кадија и International Islamic Relief Organization (IIRO), за коју се основано сумњало да директно подржава Беришу. Осама бин Ладен је лично финансирао организацију Al Haramain. Muslim Forum of Albania, с једне стране, углавном се декларисао као „организација цивилног друштва“ која се бави питањима заштите људских права, док је са друге стране водио скривену екстремистичку политичку делатност.

Овде долазимо и до конкретних представника. У Албанију је са „првим таласом“ вехабија из Ал Каиде дошао и јордански екстремиста Abdul Latif Saleh. Он и још 40 других екстремиста, добијају 1992. године албанско држављанство на основу специјалне наредбе Сали Берише. Салех је у Албанији преко Muwafaq Foundation и Al Haramain финансирао тајне ћелије покрета „египатски џихад“. Други „познати џихадиста“ био је Мохамед Ал Завахири, млађи брат будућег шефа Ал Каиде Ајмана Ал Завахирија. Мухамед је тада имао задатак да „пружи легалну заштиту египатском џихаду“.

(следи наставак)

[1] vesti-online.com/Vesti/Srbija/637117/Imam-Krasnici-podsticao-na-terorizam

[2] What happened to Kosovo Albanians: The impact of religion on the ethnic identity in the state building-period // Kosovar Institute for Policy Research and Development. Policy Paper. No. 1/16 – June 2016.

[3] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[4] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[5] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

-

САД су злоупотребиле руско питање током кампање, а жртвовање међународних односа у току актуелних политичких процеса је велика грешка – изјавио је руски председник Владимир Путин у првој епизоди интервјуа који је, као документарац, снимио холивудски редитељ Оливер Стоун. Документарац од четири епизоде емитује се, почев од синоћ, свакодневно на међународној ТВ Шоутајм:

– За разлику од многих наших партнера, ми се никада не мешамо у унутрашње политичке процесе других земаља – нагласио је шеф Кремља.

Руски председник Путин је додао и да су Сједињене Државе криве за стварање терористичке групе Ал каида.

– Ал каида није резултат наших активности, већ активности наших америчких пријатеља. То је почело још у време совјетског рата у Авганистану. Американци су тада сами створили Ал каиду и Бин Ладена.

Путин, истовремно, сматра да је америчка стратегија да се уништи руска привреда, смени руководство, од земље направи савезник и на крају узме њен нуклеарни арсенал.

Са своје стране, предложио је да САД са Москвом гради равноправне односе уместо да троши милијарде долара на одбрану. Уверен је, међутим, да је перспектива да Русија приступи НАТО, о чему је својевремено разговарао са америчким председником Билом Клинтоном у Москви, унервозила Американце:

– Ако се Русија придружи, она ће увек имати свој глас, ми нећемо дозволити да се нама манипулише, али наши амерички пријатељи не смеју ни да помисле на то – рекао је он.

Истовремено, распад СССР окарактерисао је као катастрофу, јер је уништен систем социјалне заштите, заустављени читави делови привреде, а 25 милиона руских држављана се за једну ноћ нашло у иностранству.

СТОУН: ИДЕАЛНИ ПАРТНЕРИ

Холивудски режисер Оливер Стоун верује да Русија и САД могу да постану партнери, питајући се „зашто је морало да се погорша до ове тачке?“. Упитан да прокоментарише наводе у медијима у САД да воли „да се додворава диктаторима“, Стоун је, уз саркастичан осмех, одговорио: „Једноставно волим диктаторе. Заиста их волим!“. Стоун је током две године снимио 19 сати разговора са Путином.

 

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:670365-%D0%9F%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%A1%D0%90%D0%94-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B5-%D0%90%D0%BB-%D0%BA%D0%B0%D0%B8%D0%B4%D1%83

-
Катар је платио откуп за чланове краљевске породице отете у Ираку у износу до једне милијарде долара, пише лист „Фајненшел тајмс“, позивајући се на изворе блиске ситуацији.

Према речима команданта оружаних група и владиних званичника у региону, Доха је платила за ослобађање 26 чланова катарске краљевске породице на југу Ирака и „50 бораца које су заробили џихадисти у Сирији“. Саопштено је да је Катар предао новац групи повезаној са Ал Каидом која се бори у Сирији, и агентима безбедносне службе Ирана.

„Фајненшел тајмс“ истиче да је трансакција извршена у априлу. Избор близак катарској влади рекао је да је „исплата извршена“.

Непознате наоружане особе су у децембру 2015. године киднаповале катарске ловце са соколовима из кампа у пустињи Наџаф на југозападу истоимене провинције у близини границе са Саудијском Арабијом. Према подацима извора у ирачкој полицији, међу отетима су били чланови владајуће породице Катара.

Преговори за ослобађање талаца трајали су више од годину дана између Ирана, Катара и либанског покрета Хезболах. У априлу је 26 ловаца пуштено и предато амбасадору Катара у Ираку.

У понедељак су Египат, Саудијска Арабија, Бахреин и Уједињени Арапски Емирати објавили да је дошло до прекида дипломатских односа са Катаром, оптужујући Доху за подршку терористичким организацијама и дестабилизацију ситуације на Блиском истоку. Касније су ове мере предузеле и влада источног дела Либије, Јемен, Малдиви и Маурицијус.

(Спутњик)

www.nspm.rs/hronika/fajnensel-tajms-katar-platio-otkup-za-clanove-kraljevske-porodice-u-iznosu-od-jedne-milijarde-dolara.html

Недавним контроверзним наређењима за дејство америчке војске крстарећим ракетама «Томахавк» на сиријску ваздухопловну базу Шаират (7. априла) и најмоћнијом ненуклеарном бомбом познатом као «мајка свих бомби» на исламистичке терористе у тунелима које је градила ЦИА у Авганистану (13. априла), амерички председник Доналд Трамп је насупрот предизборним порукама да ће «учинити Америку поново великом» поштовањем међународног права одлучио да тај циљ остварује показивањем «мишића» и кршењем међународног права. На жалост, Трамп, попут својих претходника Била Клинтона и Барака Обаме се легитимисао као следбеник вишеструко изукрштаних и често подударних америчких и исламистичких илузионих циљева ради чијег остваривања је током претходне три деценије на разне начине угрожаван светски мир. Уколико показани непромишљени Трампов дилетантизам у вези са исламистичким терористима на територији Сирије који су прогласили калифат – тзв. Исламску државу (ИД) не буде преобликован у реализам, подударна агресија «Амера» и исламиста на Сирију прети да ескалирати у светски (нуклеарни?) рат.

Међутим, да би ваљано схватили зашто је дошло до поменутог подударног америчко-исламистичког агресорског напада на сиријску ваздухопловну базу Шаират (сиријска авијација из ове базе је претходно извела напад на побуњеничко упориште Идлиб и погодила њихово складиште оружја са хемијским материјама, од чијег дејства је страдало преко 80 цивила), неопходно је имати на уму опасне илузије америчке политичке елите и исламиста о могућем поробљавању читавог света. Иако историја људског друштва упозорава да никоме није пошло за руком да материјализује такве глобалне утопије, Сједињене Америчке Државе (САД) и исламисти (салафисти) претходне три деценије чине систематске напоре да их остваре. У ту сврху, самостално, и често заједно, противно међународном и унутрашњем праву предузимају комплекс тзв. «ненасилних» и насилних делатности у појединим деловима света (против суверених држава) и тиме континуално угрожавају међународни мир и безбедност.

Америчке илузије је лицемерно саопштио (надмено промовисао) тадашњи председник САД Џорџ Буш у седишту ОУН, 1. октобра 1990. године, говорећи и о «новом светском поретку дуге ере мира» и о свету «отворених граница и отвореног делања и отвореног мишљења». Његов наследник, Бил Клинтон у поруци нацији, 25. јануара 1994. године, поред осталог, појаснио је улогу САД у успостављању замишљеног америчког «новог светског поретка», рекавши: «да ће САД одржавати најјаче, технички најбоље опремљене и најбоље обучене оружане снаге, чиме ће потврђивати америчко лидерство и подржавати демократске процесе у свету» (Budget of the United States Government, Fiscal Year 1996, Section: Projecting American Leadership Around the World, GPO, Washington, D.C., 1995, p. 11.). Дотична порука је операционализована у «Стратегији националне безбедности САД» од 2002. године, а на то посебно указује следећи став: «Циљ ове стратегије је да се помогне у томе да свет не начинимо само безбеднијим већ и бољим…» (The National Security Strategy of the United states of America, White House, Washington,September 2002). Ова стратегија је, углавном на необуздан начин практично потврђивана у наредном периоду, тежишно кроз извођење «обојених револуција» и применом физичке силе.

Случајно или договорно, скоро истовремено, и лидери исламиста чије милитантно језгро (Ал Каида) се тада налазило у Авганистану, објавили су своју намеру (илузију) да «свет учине безбеднијим и бољим». Они су у складу са основном идејом ислама да «покрије» читав свет, покренули процес «великог буђења ислама», односно актуелизовали политички ислам. У ствари, објавили су џихад који условно садржи четири категорије (џихад против самог себе, џихад језиком, џихад руком и џихад мачем) с циљем да успоставе калифат на свим територијама у свету које су у прошлости биле муслиманске, а потом да окупирају територије «неверника» и тако прошире (успоставе) калифат на читавој планети Земља.

Без обзира различитост и супротстављених крајњих (илузионих) циљева САД и исламиста, посебно неупоредиво различите укупне тзв. «меке» и «тврде» моћи свакога од њих, веома је слична стратегија коју су примењивали и истрајавају на њеној примени ради њеног остваривања. Заправо, «и Америка и политички ислам воде свој џихад уз помоћ пропаганде, индоктринације, информатике и најразорнијих оружја, мада су могућности ислама у том погледу неизмерно слабије од америчких. И једни и други воде рат како на локалном, тако и на светском нивоу» (Емил Влајки, Америчко-исламски антисрпски џихад, Филип Вишњић, Београд, 2016, стр. 18.). У крајњем, њихова агресија своди се на примену државног тероризма САД и недржавног тероризма исламиста усмереног ка урушавању националне безбедности традиционалних држава и њиховог претварања у вазале или пак њиховог потпуног уништења. У том контексту, важно обележје њихове стратегије представљају лажне оптужбе о жртви агресије и ултиматимни захтеви, чије одбијање подразумева претњу употребом силе и/или употребу силе. То потврђују хорске флоскуле, попут: «Слободан Милошевић мора да оде», «Садам Хусеин мора да оде», «Моамер Гадафи мора да оде», «Башар ал Асад мора да оде» и сличних. Стога, само недовољно информисане, изненађују недавни ултиматуми америчких званичника: «Путине, или си са нама или против нас. Престани да подржаваш сиријског председника Башара ал Асада», изјавио је амерички шеф дипломатије Рекс Тилерсон уочи посете Москви (11. априла), која се своди на захтев: «Асад мора да оде»; «Северна Кореја тражи невољу. Уколико Кина одлучи да помогне, то ће бити одлично. А ако не, решићемо проблем без њих» (порука Трампа кинеском председнику Си Ђинпингу, 8. априла), док исламисти, скоро свакодневно упућују сличне ултимативне претње многим државама.

Довољан је чак и површан преглед њиховог тродеценијског агресорског похода на свет па да се осим евидентне заједничке аморалности констатује и то да сваког од њих карактерише неискреност и лукавост у односу на другог ради остваривања одређеног циља. Упркос томе, и САД и исламисти у многим случајевима успостављају савезништво ради сламања заједничког непријатеља у одређеном тренутку, а то има за последицу опасно угрожавање националне, регионалне и међународне безбедности. Оваква сурова реалност (угрожавање међународног мира) је у драстичном смислу потврђена недавним агресорским актом САД против Сирије, којим је, исламистичким терористима упућена охрабрујућа порука да ће калифат (тзв. ИД) још неко време представљати важан реметилачки фактор међународног мира. Он је несумњиво последица уходаног америчко-исламистичког џихада током претходних три деценије, ради чијег потврђивања помињемо само неке случајеве.

Терористичка Ал Каида представља «ексклузиван» производ ратног савезништва између САД и исламиста упереног против совјетске војске у Авганистану (1979-1989). Резултати тог савезништва су били много плодотворнији за време униполарног светског периода (1990 – 2000). Наиме, савезништво је довело до тога да исламисти (талибани) завладају Авганистаном и постало покровитељ њиховој милитантној перјаници – терористичкој Ал Каиди. Оснажени су координисаном инвазијом западних хришћанских земаља предвођених САД и појединих муслиманских земаља предвођених Саудијском Арабијом на Балкан. Несумњиво, најзначајнију операцију дотичне инвазије представља пребацивање елитног контингента Ал Каиде из Авганистана у Босну и Херцеговину (БиХ) 1992.године и успешну «реисламизацију» дела босанских муслимана.

Важан моменат тог савезништва представљала је ратоборна сугестија америчког амбасадора Ворена Цимермана лидеру босанских муслимана, доказаном исламисти Алији Изетбеговићу да одбије Лисабонски споразум о мирном уређењу БиХ (1992), којим се могао избећи крвави етничко-верски рат у тој бившој федералној јединици СФР Југославије. У сажетом смислу речено, трајне последице њиховог савезништва у БиХ своде се на то да БиХ данас представља снажну базу «спавача» (да ли само спавача?) исламистичког тероризма, а упркос томе није у посебном противтерористичком фокусу САД. Међутим, у још драстичнијем смислу испољено је савезништво између НАТО-а предвођеном САД и исламиста у подршци насиљу албанске терористичке «ОВК» 1999. године кроз агресију на СР Југославију, које је резултовало привременом насилном отимању покрајине Косова и Метохије од Републике Србије.

Стога, за оцену карактера, делатности и последица агресорског савезништва између САД и исламиста претходних 17 година овог (трећег) миленијума, чији ексклузивни прозвод представља самопроглашен калифат (тзв. ИД) на Блиском истоку (2014), основано је тврдити следеће: Онај ко је довео муџахедине у БиХ и агресијом на СР Југославију покушава да отме 13 одсто територије Србији (покрајину Косово и Метохију), на којој признаје лажну државу «Косово», пресудно је допринео стварању и опстајању ИД. С тим у вези, подсећамо на то да иако су САД имале релевантне информације о улози БиХ и саудијских држављана у терористичким нападима Ал Каиде на америчком тлу 2001. године, ове земље се нису нашле на америчкој листи земаља «за одстрел – осовине зла». Насупрот томе, САД и Енглеска су нациљале Ирак. Наиме, под лажном оптужбом да диктаторски (секуларни) ирачки режим развија хемијско оружје и сарађује са Ал Каидом, англо-америчка коалиција је 2003. године извршила агресију и окупацију Ирака. Пошто је букнуо отпор ирачког народа против окупатора, исламисти су се постепено наметнули као његове вође, прогласивши «Исламску државу Ирак». У даљем, подударност циљева Запада предвођеног САД и исламиста утицао је на појаву тзв. «арапског пролећа» 2011. године као и на насилно свргавање арапских режима у Тунису, Либији и Египту, походом који је заустављен у Сирији. Међутим, координисане насилне делатности Ал Каиде, «Исламске државе Ирак» и «умерених сиријских побуњеника», уз разноврсну подршку С. Арабије, Катара, Турске и појединих западнохришћанских земаља против сиријског режима, између осталог, допринеле су самопроглашењу калифата (тзв. ИД) на деловима територије Ирака и Сирије 2014. године.

Привремена зебња исламиста да ће актуелни председник САД раскинути вишедеценијско савезништво са њима (изјављивао је да уништење ИД представља приоритет америчке спољне политике), отклоњена је недавним дејством америчким «томахавкама» по сиријској војсци и ултимативним захтевом да Башар ал Асад «мора да оде». Међутим, поводом овог агресорског акта важно је истаћи то да он представља нагли заокрет у Трамповом третману исламиста само за недовољно информисане. Реч је о дуготрајном савезништву, које је, на нашу несрећу, најпре, бескрупулозно демонстрирано на Балкану. Стога, уколико се било ко упушта у оцењивање карактера и домета њиховог савезништва, упутно је да обавезно има у виду његово садашње (постојеће) стање на Балкану. За нас у Србији, већ у фебруару, када је упућена америчка честитка лажној држави «Косово», била је очевидна и јасна привидност Трампове реторичке претње исламистима. У два наврата, 29. марта и 13. априла, Трамп се у комуникацији са нашим премијером Александром Вучићем аргументовано легитимисао, као и претходни амерички председници. Наиме, председнику Владе Републике Србије у писму које је примио (29. марта) од америчког председника САД-а Доналда Трампа, између осталог, поручено је: «Напори Србије да потпуно нормализује односе са Косовом такође су доказ тога како се заједничком тежњом за миром могу превазићи чак и најтежи изазови» («Политика», Београд, 30.03.2017). У честитки америчког председника Доналда Трампа Александру Вучићу поводом избора за председника Републике Србије, поред осталог се каже: «…Драго ми је да имамо прилику да радимо на… унапређењу евроинтеграција Србије, нормализацији односа са Косовом, као и на помирењу у региону» («Српски телеграф», Београд, 14. 4. 2017).

С обзиром да «нормализација односа» представља синоним за признавање квазидржаве «Косово» од стране Републике Србије (простор са којег се неколико стотина Албанаца налази у терористичким саставима ИД) било је потпуно јасно да САД по том питању на Балкану нису ништа промениле. Нису промениле ни свој став о формирању «Војске Косова», осим што су сугерисали померање рокова за реализацију тог опасног наума исламиста. Коначно, резултати дозвољеног исламистичког тероризма у привремено насилно отетој српској територији Косово и Метохија су потврђени 13. априла, када је амбасада САД у Приштини позвала америчке држављане на повећан опрез од терористичких напада током предстојећих васкршњих празника. Међутим, с тим у вези зачуђује то да за овакву претњу нису оптужили лидере лажне државе «Косово», а не тако далеко, 2003. године безобзирно су инсинуирали сарадњу ирачког председника Садама Хусеина са терористичком Ал Каидом.

Скромно размотрене чињенице указују и упозоравају на то да је у скорије време нереално очекивати раскид савезништва између САД и исламиста. Стога, као што је такво злокобно савезништво током предходне три деценије континуално изазивало страх од тероризма исламиста у многим земљама и угрожавало мир у многим деловима света, за очекивати је још израженије дестабилизовање међународне безбедности. То, пре свега зато што њихова је моћ и агресивност против потенцијалних жртава, самостална и/или удружена неупоредиво мања од оне у блиској прошлости. У ствари, потенцијалне жртве у мултиполарном свету имају веће изгледе да се успешно бране и одбране од њихове агресије, будући да неке од њих, између осталог, располажу и нуклеарним оружјем. Све у свему, основано је констатовати да уколико не превлада разум, међусобно уважавање и поштовање међународног права од референтних субјеката међународне заједнице, поглед на међународни мир и безбедност је суморан.

-

Милитанти ДАЕШ-а и Ал Каиде покушавају да се путем преговора уједине у савез, изјавио је вршилац дужности генералног секретара ОДКБ-а Валериј Семериков, говорећи на Московској конференцији о међународној безбедности.

„Према постојећим информацијама, у последње време се врше покушаји да се преговарачким путем уклоне несугласице између ДАЕШ-а и Ал Каиде и да се ове две терористичке партије уједине у савез“, рекао је Семериков.

„У случају реализације ове иницијативе, терористичка претња у свету ће вишеструко порасти“, навео је он.

Подсетимо, јуче је на конференцији директора ФСБ Русије Александар Бортников изјавио да су вође највећих међународних терористичких организација, као и остаци постојећих структура, као што су Ал Каида, почели да мењају тактику.

rs.sputniknews.com/rusija/201704271110950956-ODKB-DAES-Al-Kaida/