уторак, фебруар 20, 2018

Тагови Вести таговане са "Албанија"

Албанија

-

Председник Албаније Илир Мета рекао је у Медвеђи да је јако задовољан што може да пошаље поруку о заједничком раду и сарадњи.

„Ми се налазимо у новој епохи односа и сарадње између Србије и Албаније и народа у једној и другој држави“, рекао је Мета.

Он је додао да „заједничка сарадња увек води даље“.

Мета је рекао да је задовољан начином на који су га у Медвеђи дочекале локалне власти и представници државе Србије, као и због предстојећих разговора са одборницима, руководством општине и координационог тела и предстсавницима албанске дијаспоре.

Председник Албаније Илир Мета стиже у „приватну посету“ општини Медвеђа

Председник Албаније Илир Мета данас стиже у дводневну приватну посету општини Медвеђа, где ће разговарати са одборницима локалног парламента српске и албанске националности и општинским функционерима из редова албанске заједнице. Мета ће се сусрести и са председником општине Небојшом Арсићем и Зораном Станковићем, председником Координационог тела Владе Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђу.

Арсић и Станковић ће албанског председника дочекати на административном прелазу „Мутивода“. Разговори ће се водити за време ручка у хотелу „Гејзер“ у Сијаринској бањи, где ће Мета преноћити. За њега и његову пратњу у хотелу је наводно резервисано 12 соба, а особље објекта приводи крају све припреме за дочек.

Председник Албаније долази у приватну посету о којој су обавештени и коју су одобрили надлежни државни органи.

Ова посета одвија се по сценарију сличном оном када је бивши албански председник Бујар Нишани, марта ове године, посетио општине Бујановац и Прешево. Међутим, овога пута нису предвиђени протоколарни разговори нити изјаве за медије. Унапред се не знају ни теме Метиног разговора са 35 одборника. У Медвеђи која има око 7.000 становника живи 520 припадника албанске националне мањине.

Атмосфера свакодневна

Долазак председника Албаније није се одразио на свакодневни живот становника Медвеђе. У обе заједнице истичу да је ово место познато по гостољубивости и да ће се у то уверити и Мета. У Медвеђи владају стабилни међуетнички односи и нико не очекује да се то на било који начин промени.

(Новости-Фонет)

www.nspm.rs/hronika/predsednik-albanije-ilir-meta-stize-u-privatnu-posetu-opstini-medvedja.html

Албанија подржава трансформацију Безбедносних снага Косова у Оружане снаге и убрзо ће имати резидентног војног аташеа на Косову, изјавила је у Приштини министарка одбране Албаније Ољта Џачка.

Она је казала да ће Албанија увек снажно подржавати Косово у јачању међународног субјективитета, подржавајући, како је рекла, нову државу у процесима учлањења у међународне организације укључујући и НАТО. Албанска министарка је казала да би учлањене држава региона у Северно-атлантски савез, укључујући учлањење Косова, решило проблеме безбедности са којима се суочава регион западног Балкана.

Она је одвојено разговарала са председником Косова Хашимом Тачијем и косовским премијером Рамушом Харадинајем. Тачи је изјавио како Косово високо цени допринос који Албанија као део НАТО-а, даје регионалној безбедности. Како је саопштено из његовог кабинета, Тачи је захвалио албанској министарки на подршци коју Влада Албаније даје Косову „било где у свету“.

„Косово и Албанија имају веома добру сарадњу и ми учимо из искуства од 105 година албанске државе“, рекао је косовски председник.

Тачи је рекао и да су Безбедносне снаге Косова током овог времена биле модел професионализма и мултиетничности. Изразио је и убеђење да ће њихова трансформација у војску бити извршена у складу са Уставом Косова, међународном заједницом, као и са свим заједницама на Косову.

Харадинај и албанска министрака су, како је саопштено, разговарали о актуелним политичким дешавањима и билатералној сарадњи Албаније и Косова, уз посебан нагласак на одбрану и безбедност.

„Косово рачуна на сталну подршку албанског искуства у процесу учлањења у ову веома значајну институцију глобалне безбедности“, рекао је Харадинај.

Нагласио је значај сарадње Косова и Албаније, као и могућност даљег проширења на све области заједничког интересовања.

(Бета)

 

91.222.7.144/hronika/ministarka-odbrane-albanije-uskoro-cemo-imati-vojnog-atasea-na-kosovu.html

Косовски специјализовани суд још није ни изграђен у Хагу до краја, а Албанци су већ разрадили мрежу контроле како да надгледају ко и када улази и излази из суда.

Била тик уз Међународни суд за ратне злочине формиран за бившу Југославију, и преселила се на локацију која је једва сто метара удаљена од места где се гради зграда Косовског специјалног суда!

Тачније речено, из зграде Амбасаде Албаније, која заступа и Косово, моћи ће без проблема да се надгледа ко и кад улази у тај суд. Наш саговорник који има увид у тамошња дешавања за Спутњик каже да је једини разлог због кога је Амбасада Албаније променила адресу, чињеница да лакше може да шпијунира ко и када ће се појављивати у овом суду.

„Они имају потпуни визуелни надзор над будућом зградом, а уз сву данашњу технологију и уз чињеницу да се зграда тек гради, можемо да замислимо шта све могу да ураде. У суштини, ово личи на већ виђени сценарио који смо имали прилике да гледамо током рада Трибунала кад су сведоци који су сведочили против рецимо Рамуша Харадинаја на волшебан начин или убијани или се повлачили из сведочења или су на суду износили потпуно другачија сведочења од оних које су дали у исказу“, тврди наш саговорник.

На Косову су Амбасаду Албаније која је била смештена у близини Хашког суда својевремено звали „свевидеће око“, јер је наводно имала увид о свим сведоцима који су што по службеној дужности, што својевољно, долазили у Хаг да сведоче у процесима који су се одвијали у вези са злочинима које су починили Албанци. Спекулације су ишле дотле да су наводно сведоци пресретани и пре и после изласка из ове институције, као и да је од њих тражено да до детаља испричају о чему су говорили.

„Албанци због тога, иако су током истраге на терену пристајали да буду сведоци, кад би добили позив углавном су одустајали. Не мали број пута се дешавало и да су док су још били на Косову, дакле много пре него што су и званично постали сведоци, добијали упозорење да се не појављују у Хагу“, тврди један од наших саговорника.

Према његовим речима, Албанци су тражили нову локацију за нову Амбасаду под истим изговором као и за стару — да би могли лакше и брже да комуницирају са својим сународницима који су били или ће бити оптужени, као и да олакшају комуникацију са њиховим адвокатима, породицама и тако даље.

Подсећања ради, део косовског суда, и то онај део који би требало да третира будуће сведоке и истраге смештен је у Хагу, како би ти сведоци били заштићени од потенцијалних претњи и застрашивања, с обзиром да му је главна намена, при оснивању, била да се бави злочинима ОВК почињеним између 1998. и 2000. године. Суд је настао као последица извештаја европског посланика Дика Мартија, који је изнео низ доказа о умешаности ОВК у злочине над Србима и другим неалбанцима, али и о трговини људским органима од стране ОВК. Марти је као главног осумњиченог навео име Хашима Тачија, тзв. председника Косова. Иначе, против Тачија је у неколико наврата покушано да се подигне оптужница пред Хашким трибуналом, али никао није било могуће прикупити доказе, а безмало сви сведоци су изменили своје првобитне исказе.

Иначе, на Косову је јуче боравила и некадашњи судија Међународног кривичног суда (МКС) Екатерина Трендафилова, која је сада именована за председницу новог косовског Специјалног суда са седиштем у Хагу. Није се срела са косовским званичницима, већ само са представницима међународних мисија, што је у медијима на Косову протумачено као потврда да ће се на оптужницама наћи и имена из косовских власти.

Трендафилова је рекла да је могуће да у сваком тренутку може доћи до прихватања оптужница или захтева за хапшење, али је додала да би „Специјални суд могао да оптужи чак и Србе“, јер тако наводи закон пред којим је, према њеним речима, „одговоран свако ко је починио злочине у датом периоду“.

rs.sputniknews.com/vesti/201711241113562586-albanci-kosovo-hag-sud-ambasada/

 

-

Борис Степанов

Апенинско полуострво одавно стење од својих најближих суседа по Средоземном мору. Либија је Италију напунила избеглицама, са којима полиција и влада не знају шта да раде. Издвајају новац, припремају се и да за најновије избеглице из Северне Африке обезбеде станове.

Ипак се проблеми само повећавају. Либијаца је све више и више. Расте криминал, погоршава се демографска ситуација и све што има везе с њом. То је снежна лавина која ће за пар година потпуно прекрити Италију и претворити је у сиромашну земљу која више никоме није потребна.

Тужна перспектива, али потпуно реална.

Други сусед Италије и друга главобоља за Италију је Албанија. Отрантска врата, пролаз из Јонског мора у Средоземно, после рушења социјалистичког система су претворена у главни коридор за испоруку наркотика. За време комуниста такве дрскости није било. Од краја двадесетог века авганистански хероин се у добростојећу Европу без прекида шаље углавном кроз тај пролаз. Брзо, поуздано и врло јефтино. Особе које послују с наркотицима се превозе моторним чамцима. Нарко-барони су се тако надули од новца да данас могу да купе било ког чиновника у Албанији.

Бивши министар унутрашњих послова Саимир Тахири из кабинета Еди Раме је био, како се испоставило недавно, лично повезан са наркотрафиком. Прича се да су се његови људи трудили да не дође до ометања редовне испоруке дроге у Италију. Недавно су италијански карабињери објавили да су у овој години одузели 32 тоне марихуане из Албаније. То је у односу на прошлу годину 10 тона више. Еди Рама одлично схвата да италијанска полиција његовој политичкој репутацији стално наноси нове и нове ударце.

Бивши кошаркаш, Еди Рама се на сваком ћошку куне да је у земљи која је већ постала и чланица НАТО-а и која тежи да доспе и у Европску унију све одлично. А у ствари – екстремисти и наркомафија одавно утичу на ситуацију у Албанији и не намеравају да дају никоме свој стални и врло уносан посао. Криминално друштво „Хабилај“ је одавно своје пипке пружило колико год је могло на све стране. Тирана има одличне нарко-везе и са Приштином. Рука руку мије. У Италији је ухапшен шеф „Хабилаја“ Мојси Хабити, са надимком „Балкански Пабло Ескобар“, признао да албански наркокартел контролише 75% тржишта наркотика Западне Европе.

Новинари су успели да сазнају и да у Албанији постоје два тајна аеродрома преко којих се дрога отпрема на Апенинско полуострво. Конопља се у Авганистану гаји на стотинама хектара, а дрога се производи у велепродајним количинама. Природно је да Еди Рама жели да из воде изађе сув. Он је чврсто одлучио да све стрелице усмери тако да оне воде ка Саимиру Тахирију. Њему је забрањено да напусти земљу и врло брзо може да му буде одузет и посланички статус. Рама је већ изнео своју пресуду која се односи на Тахирија: „Желим да Саимир докаже да нема никакве везе са овом криминалном причом. Али ја желим и да сазнам ону истину коју сада не знам ни ја, ни партија, ни влада, већ може да је објасни правосуђе које ће успети да схвати шта су само речи, а шта су докази“.

Опозиција у Тирани убеђује да се са корупцијом и наркотрговином нико не бори. Лидер Демократске партије Љуљзим Баша сматра да Рама представља народ као разбојнике, док истовремено сам постиже разбојничке рекорде. „Ко може да буде толерантан према министрима који су највећи кријумчари?“ резимира лидер ДПА, господин Баша. Он је изјавио и да осим Европи албанска мафија контролише и 50 процената испоруке хероина Сједињеним Државама, а албански нарко-картел „Камила“ је одавно постао један од највећих у свету.

 

-

Италијанска полиција је четири месеца из ваздуха снимала засаде марихуане у Албанији. Идентификовано је 88 великих парцела, односно укупно 1.971 хектар површина на којима се гаји марихуана. Само у Италији заплењене су 33 тоне албанске марихуане.

Италијански авиони су од маја до септембра обавили 53 лета изнад Албаније у трајању од 129 сати и снимили 683.249 хектара, саопштили су албански и италијански званичници, представљајући резултате акције.

Пјађо П-166 ДП-1

Пјађо П-166 ДП-1

Идентификовано је 88 парцела на којима се гаји марихуана, укупне површине 1.971 хектар.

Италијанска акција прати велику операцију против кријумчара дроге из Албаније у којој су, од почетка године, заплењене 33 тоне марихуане, али и похапшено неколико значајних шефова локалних кланова у Италији.

Хапшења у Италији изазвала су ланчане реакције у Албанији, па је покренута истрага против блиског сарадника премијера Едија Раме и некадашњег министра унутрашњих послова Сеимира Тахирија, кога Италијани сумњиче за блиске везе са мафијом.

Италијани су у акцији надгледања користили авионе „пјађо П-166 ДП-1“.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2927535/albanija-2000-hektara-pod-marihuanom.html

У руке су ми дошли неки подаци из старих архива који се односе на догађаје који су се одвијали у мање више непрекинутом континуитету од пре шездесет до пре неких тридесет – четрдесет година.

Премда се струка не може сагласити у погледу тога који би временски период требало да прође како би се догађаји осмотрили са историјске дистанце, узима се да је 50 година довољно.
У пракси је случај другачији  – досијеи се отварају онда када се процени да не могу угрозити успостављени поредак или ако је поступак његовог успостављања толико одмакао да га никаква сазнања не могу више угрозити.

Али шта ако је оно што се налази у ретким архивима и радовима важно за данашњицу и ако може пресудно да утиче и на опстанак државе, има ли смисла оклевати? Мудро би било не само објавити, већ и убацити и у школске уџбенике, па би ученици схватили да је историја један вртоглави калеидоскоп који у свом кружном кретању загребе најчешће на различитим, а понекад и на истом месту и да се само околности везане за епоху мењају, док су сами догађаји толико налик један другом испод површине, да се њихов развој и правац лако могу предвидети.

Пред очима ми играју редови:

Албански емигранти

„Између 1966. и 1972. територију Косова и Метохије и у мањем обиму и СР Македоније и СР Црне Горе  запљуснуо је нови талас  ‘политичких избеглица’ из Албаније.  СФРЈ и СР Србија, чији је Косово и Метохија део, овог пута их дочекују побољшаним условима и великодушним пријемом. То је значило да је за албанске емигранте успостављен жиро рачун Покрајинског секретаријата за здравство и социјалну политику (број 684-697-6-21), на коме су се налазила федерална средства за „збрињавање и интеграцију избеглица“.

Ту ћемо се зауставити.  Паралела са данашњицом је јасна и видљива.  Сада, уместо југословенских,  имамо ЕУ фондове који на рачунима уплаћују средства за збрињавање миграната на територији Србије.

Свако време носи неке своје мигранте

Тај рачун формиран је Решењем Савезног савета за здравство и социјалну политику (07/II бр. 646/67.) од 18. октобра 1968. године.

Државни органи покрајине раде на уништењу властите државе: локалне задруге од новца државе Србије откупљују српска имања и поклањају их албанским емигрантима

Уведен је и измењен режим прихвата избеглица с (што је неуобичајено у дотадашњој пракси) кључном улогом покрајинског МУП (СУП Косова).
За то време на Косову и Метохији ситуација полако почиње да ескалира.

Како је на територији САП Косова расла концентрација и бројност албанских емиграната, тако су почели да се јављају најпре спорадични, а затим и све чешћи и жешћи изгреди, све до отвореног насиља над неалбанским становништвом које је ескалирало већ шездесетих. Први напади на српска гробља регистровани су 1964. године.
У селу Добрешу, које је шездесетих имало 160 српских кућа (1989. године само ПЕТ!), прво скрнављење гробова одиграло се током прове половине 1966. године.

Променама прилика на Косову у корист убрзаног насељавања миграната и албанизације јужне Србије допринео је тзв. Брионски пленум ЦК СКЈ, као и сам  државни врх СФРЈ, СР Србије и нарочито САП Косова, који су покренули акцију уништавања трагова сопствених субверзивних веза са НСР Албанијом, укључујући и део који се односио на Призренски процес, на коме је СДБ утврдила и прикупила доказе о непосредној вези између највиших функционера САП Косова: Џавида Ниманија, Мехмета Хоџе, Исмета Шаћирија, Џевдета Хамзе и других) с обавештајном службом НСР Албаније. Тада су бројни родољуби и поштени обавештајци проглашени за „деформације у Служби“ који  „раде на подривању братства и јединства“, те су, као такви, уклоњени из ресора и отерани у пензију.

На чело Покрајинског  Секретаријата за унутрашње послове Косова и Метохије постављен је Џевдет Хамза – албански емигрант. (!!!) Инаугурацију новог секретара и прелаз једне од најважнијих полуга власти у руке албанских емиграната поносно је пратио Јован Веселинов  лично.

Албански мигранти у походу на нове просторе

Истовремено, обимна документација СДБ, СУП Косово је уништена.
Истовремено, све бројнији емигранти из Албаније бесплатно се школују, даје им се приоритет при запошљавању, те тако убрзо заузимају позиције у друштву и праве каријере.
На пример, на Универзитету у Приштини професорску катедру добијају Идриз Ајети и Али Хадри  – људи сумњивих докторскких дисертација и са нерегулисаним држављанством.

Затим на чело Покрајинског завода за образовање долази албански емигрант, Џељадин Тобџију.
Председник Просветног савета Косова постаје Исмет Дехирија, док у Савет Покрајине Косово улази још један албански емигрант, Тахи Јухија;
приштинском службом Хитне помоћи руководи др Демај Весељи, који ће руководити и процесом заташкавања тада познатог случаја покушаја силовања Српкиње пацијенткиње у колима хитне помоћи);
Призренску гимназију води емигрант Али Кемал Дида.

Емигрантски лоби добија и једног пуковника тадашње милиције и једног командира Школе милиције.
Савезни СУП покренуће евиденцију кретања и живота емиграната тек од 1975. (!!)
Уследио је трећи велики талас ‘тзв „политичких избеглица“, по неким подацима реч је о броју од 40 000 из Албаније.

Црно на бело: откуп земље од Радовић Митра из Истока за емигранта

САП Косово им, уз помоћ покрајинског СУП, обезбеђује тзв. привремени смештај широм Косова и Метохије, углавном у сеоским срединама, као и новчану помоћ из федералних фондова, коју примају од тренутка добијања избегличког статуса до тренутка тзв. интеграције у друштво, односно до ситуације када,  у поклоњеним им кућама и бесплатно добијеним имањима (која нису смела бити мања од 4 ха), са поклоњеним покућством, намештајем, стоком, комплетним техником и оруђем,  добију своју прву плаћену жетву.

Међутим многи су помоћ добијали и после тзв. интеграције у друштво, како је доцније објашњено „услед немарности надлежних органа“. (!)
Албански емигранти су помоћ добијали и приликом рађања деце, уписивања у школу и на разне курсеве и обуке, затим код смртних случајева у породици и сл.
Постало је политички коректно збрињавати албанске избеглице и та еуфорија проширила се и на бројне Србе, иако су због тога страдала управо српска имања, јер су за тобожње збрињавање – у ствари насељавање – миграната откупљивана искључиво њихова имања.

Услед дискриминаторских закона и привилеговања дошљака, процес исељавања неалбанаца подстакнут је широм покрајине.
Занимљиво је да је, после првих делегатских питања и покушаја да се зауставе ови  процеси, о Федералним фондовима, откупу српских имања у корист албанских емиграната, Покрајински Секретаријат за здравство и соц. политику САП Косова одлучио да ликвидира документацију која је годинама пратила овај процес. На тај начин би обимни материјал, евиденција и спискови албанских емиграната на фондовима помоћи СФРЈ били заувек изгубљени, па би сваки мигрант могао да тврди да је рођен на територији САП Косово те да му припадају сва права која један држављанин и староседелац ужива.
Ипак је део докумената спасен и на основу њих , из досијеа 533/5 за 1968. и 1969. годину, упада у очи да се третман који су уживале избеглице односно емигранти (у документацији су оба израза равноправно у употреби) значајно разликује од оног који је очекивао (а очекује и данас) избеглице, односно емигранте из осталих суседних земаља.
Такозвана социјална помоћ, која је тим тзв. избеглицама исплаћивана до њихове ‘интеграције у друштво’, а чији се износ кретао од 200,00 до преко 700,00 дин. месечно, није се разликовала од југословенског просека месечне зараде.

Покрајински органи су потпуно занемарили околност да број лица који се налази на списковима примљених албанских емиграната није у складу и знатно превазилази онај број који је упорно представљан делегатима Скупштине СР Србије. Тим емигрантима су, до тренутка ‘интеграције’ у српско друштво, пружане и друге значајне повластице.
Тако „емигрант са ‘основним бројем’ 02-1737/68, Љушај Маље Муслија настањен у Гњилану, улица Муса Зим бр.16, лице са сталном социјалном помоћи у износу од 303,00 дин. месечно, добија 22. априла 1969. год. новчану помоћ од 80,00 динара за – новорођено дете. Сличну помоћ добија 20. новембра 1968. и емигрант са ‘основним бројем’ 02 – 1594, Парлаку Фехопа Дестан, настањен у селу Варош код Урошевца, са сталном новчаном помоћи од 516,00 дин. месечно, затим емигрант са ‘основним бројем’ 1548, Ћуни М. Небија, настањен у селу Топличану код Суве Реке, добијa једнокрaтну помоћ у износу од 500,00 динaрa зa школовaње при Управно  – административној школи у Приштини“ (отац Ћуни Х. Мон издржава још три члана и ужива сталну соц. помоћ у износу од 410 дин. месечно) итд… нижу се имена, места на којима су емигранти настањени, новчани износ и намена за коју је додељен…

Сва ова решења, зелено светло за трајно насељавање и доделу сталних новчаних исплата као и периодичних давања албанским емигрантима, потписали су Фајзли Кајтази, дугогодишњи секретар за здравље и соц. политику САП Косова и Неђо Борковић (у једном периоду и потпредседник Скупштине Југославије https://en.wikipedia.org/wiki/Socialist_Autonomous_Province_of_Kosovo)
Сва решења, без изузетка, садрже значајну чињеницу- да је највећи број избеглица из НСР Албаније којима је додељено редовно месечно новчано давање  југословенског Фонда за стране држављане, илегално је прешао  најстроже чувану границу са чак четири, пет па и десетак чланова породице, у неким случајевима и са бројном стоком и стадима оваца!

Ти трајно збринути емигранти били су размештани по свим већим и мањим местима Косова и Метохије, а највише у Урошевцу, Штимљу (и поред непознавања српског, одн. тада српскохрватског језика, и поред чињенице да су бројни квалификовани и образовани Срби били незапослени, два емигранта су убрзо добила посао као предавачи у локалној основној школи. Један добија чак и кредит за кућу иако у тренутку подношења захтева није био држављанин, нити је имао земљиште у власништву на коме би зидао! (Боравио је, без права својине, у оној кући и на оном земљишту где је био привремено смештен, но то их није спречавало да незаконито, на откупљеној српској земљи, без проблема зидају, у време кад је Србима било готово немогуће да добију грађевинску дозволи ни за гаражу, а традиционално послушништво и аминовање локалних бирократа свему је само ишло на руку. Затим у Истоку, Витини, Призрену, Сувој Реци, Ђаковици, Гњилану и Пећи – у свим овим српским градовима и местима придошли емигранти очекивали су „интеграцију“ што је, поред бесплатног здравственог осигурања, крова над главом, школовања, значило: сопствени посед (од најмање 4ха) кућу, покућство, белу технику, постељину, семе, пољопривредне машине, па чак и бесплатну жетву усева!

Како је све ово сповођено јасно је из примера албанских емиграната Рамадана, Мифтара и Хисенија Пепоши који су насељени на имањима Милоша, Светислава и Радмиле Јовановић из села Дробеша код Витине, која су била принудно откупљена од власника.

За извор корисних информација при  писању текста коришћена су, осим приватног архива који је уступљен  за потребе текста и следећа дела:

Емигранти, Предраг Живанчевић, Експортпрес, Београд 1989.

Насиље иза паравана власти, Мирко Чупић, Јединство, Приштина Дневник Нови Сад, 1989.

Аутор: Данијела Дорадо

ИЗВОР: kishad.wordpress.com

————

29.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

-
Министар спољних послова Косова Беџет Пацоли позвао је Турску да убеди Србију да престане да блокира интерконекцију између Албаније и Косова, пише данас приштински дневник Зери.

 

Пацоли је изјавио током сусрета са турским министром спољних послова Мевлутом Чевушоглуом да Србија блокира тај пројекат у који је уложено више милиона евра.

Чавушоглу је током сусрет изјавио да ће званична Анкара наставити да подржава напоре Косова да приступу међународним организацијама али је додао да институције у Приштини морају да затворе фирме које финансира Фетулах Гулен кога је Анкара окривила за организовање неуспелог војног удара.

(Фонет)

www.nspm.rs/hronika/bedzet-pacoli-turska-da-ubedi-srbiju-da-prestane-da-blokira-interkonekciju-izmedju-albanije-i-kosova.html

-
Албанију тресе нови политичко-полицијски скандал с дрогом. Државни тужиоци тражили су од парламента да укине имунитет посланику и бившем министру унутрашњих послова те земље Саимиру Тахирију како би могли да га испитају поводом оптужби о корупцији и трговини дрогом, саопштило је тужилаштво.

 

 

Та мера представља ударац социјалистичкој влади премијера Едија Раме, имајући у виду да је Тахири, који је био министар унутрашњих послова четири године до марта ове године, предводио реформу полицијских снага и да је у почетку био успешан у прекиду производње канабиса на југу земље 2014. године, преноси Ројтерс.

Тужиоци наводе да желе да га испитају пошто је прошле недеље у Италији ухапшен Албанац Моси Хабилај, на основу оптужби у вези с кријумчарењем дроге. Хабилај је у низу телефонских разговора, које је прислушкивала италијанска полиција, а објавили италијански и албански медији, рекао да је Тахири редовно зарађивао велике суме новца од плаћања дроге. У своју одбрану, Тахири је пре три дана у парламенту рекао да је погрешио што је продао свој аутомобил Хабилају, далеком рођаку, али је порицао било какву другу везу с њим. Он тврди да је жртва лажних информација које шире криминалци.

Истовремено су власти у Албанији саопштиле да су ухапсиле три особе и заплениле неколико тона канабиса. Полицијски званичник Ребани Јаупи изјавио је да је дрога заплењена у кући у Валони, 150 километара југозападно од престонице Тиране. Скандал је, заправо, избио пошто су Италијани у једној од бројних акција пресецања пута дроге из Албаније ка Италији ухапсили Мосија Хабилаја. Одмах након хапшења, Италијани су Тирани испоручили 400 страна докумената и транскрипата прислушкиваних разговора, из којих произлази да је у читаву игру било укључено и неколико блиских сарадника Едија Раме, али и да су криминалци намеравали да Тахиријеву кампању на изборима финансирају с 20 милиона евра. Полиција је заплену дроге потврдила два часа пошто је Сали Бериша, некадашњи премијер, први саопштио вест нацији. Бериша је оптужио Едија Раму и његове блиске сараднике за „затварање очију” али и учешће у трговини наркотицима у Албанији.

Аутор: Озрен Милановић, Политика.рс

фото: мапо.ал

 

www.srbijadanas.net/albanija-vladu-edija-rame-kontrolisu-siptarski-narko-fisovi/

Након што градови Призрен и Пећ 4. јуна 1455. падају под турску власт, Турци су завладали Метохијом и тако ће остати све до 1912.
Турске власти почињу одмах да заснивају феудални поредак и уводе своју администрацију. Уместо традиционалне српске поделе на жупе уводе санџаке и нахије као основне  административно територијалне јединице.

Метохија је најпре потпадала под Скадарски санџак, чији ће градови бити пописани 1485. Од 1570. Призрен постаје седиште санџака и у њему ће Турци пописе обавити 1571. и 1591. године.
У оба пописа Метохија ће бити подељена на нахије чије ће седиште бити у Призрену, Пећи и већим насељима – Хочи и Долцима.
Ови пописи пружили су значајне податке како о називима насеља, структури привреде, пореским обавезама, личним именима, патронимима сваког уписаног становника, тако и о називима планина, река, црквама и манастирима.

Из ових пописа јасно је да је, осим у неколико катуна (сточарских насеља) Арбанаса и  Влаха, становништво ових крајева чинила апсолутна српска етничка већина.
Према писаним изворима, Косово и Метохија били су у XIII, XIV, XV и XVI веку најхомогеније области српске државе.

Продор албанских племена у Метохију неодвојив је од османлијских освајања ових предела и не може се потврдити пре краја XVII века.
Извештаји католичких визитатора  сведоче да се етничка граница између српског и албанског народа тада налазила на обалама Црног и Белог Дрима.

Апостолски визитатор, барски надбискуп и примас Србије, Марин Бици,  у септембру 1610. ушао је у Србију на ушћу Белог у Црни Дрим.  На путу од Призрена ка Косову, Бици бележи да је „пролазио кроз лепу долину пуну шизматичких насеља“ (т.ј. српских православних села).

И остали историјски извори сведоче да је на простору Метохије и Косова живело преко 90% српског становништва.

Када су Аустријанци кренули на Турке, многи Срби су се продружили аустријским трупама. О томе сведочи и писмо патријарха Арсенија III аустријском цару, у коме каже да је са собом  довео „30 000 извежбаних војника“.
Партијарх се са овом војском придружио аутријском заповеднику Пиколоминију.  Овај победнички подухват, на несрећу а уз помоћ превртљивих Албанаца, бива осујећен.
1690. године Турци побеђују аустријску војску и приморавају је на повлачење све до Саве и Дунава.
На тек освојеним територијама (говоримо о 1690. години), Турци, Татари и Албанци су читава три месеца убијали, жарили, палили и касапили српску рају, а у опустеле градове Пећ, Призрен и Приштину  Турци смештају да ту зимују своје верне Албанце.
Остало је забележено да су Татари своје ратнике сместили у конаке манастира Пећке патријаршије, у чијим црквама су зимовали и – држали своје коње.
Срби су масовно учествовали и у аустријском походу 1737.   У међувремену,  турске власти  су систематски насељавале ова подручја поузданим и послушним албанским муслиманским живљем.
Овај живаљ ће имати велику улогу у гушењу свих каснијих српских буна и устанака.
Од 1737. до 1878.Срби су још увек били у већини у Метохији и на Косову. 

Средином XVIII  века било их је око 400 000. У девичком манастирском Поменику, који се водио од 1761. до 1789. забележено је око 250 српских села. 
Између српских устанака и сеоба, Албанци су насељавањем померили своје етничке границе 200 км дубоко на српско тло.
Тај процес био је праћен истовременим прогоном и протеривањем Срба и њиховом присилном исламизацијом.
Како је забележено, „Албански досељеници, муслимани, после српских ослободилачких устанака, били су основно и најсуровије оруђе турске казнене политике и играли су главну улогу у гушењу не само српских побуна, него и прогањању других хришћанских народа – Грка и Јермена“.

Албанци у саставу турске војске су пуних девет година ратовали против српских устаника  (1804 – 1813). Били су предвођени својим пашама: Нуман – пашом Махмутбеговићем пећким, Махмут – пашом Ротул/овићем призренским, Бећир – пашом ђаковачким и Малићи – пашом Ђинићем приштинским.
Већ у првим данима војевања српских устаника у две битке код Баточине, 24. и 26. марта 1804, слабо наоружани Срби су сатрли турску посаду од око 400 војника.
Међу убијенима налазиле су се и бимбаше башибозлучких одреда, Хусеин Ганић и Јусуф ага Климентић.
Турска војска састављена од Албанаца учествовала је у турској  одбрани Пријепоља и Нове Вароши од Карађорђевих устаника.
Пећки Нуман паша Махмудбеговић поражен је од устаника у битки на Суводолу 1809, на Коштан – пољу и Сјеници. Аустријски извори наводе да је тада погинуло 4000 његових  Албанаца, а да се он, рањен, повукао са остацима војске у Пећ.
У бојевима код Рожаја били су поражени Бећир – паша ђаковички и Аљи Призренац. Њихова имена наводи и Вук Караџић.

Турски Хуршид – паша тада је од  глава српских ратника сазидао злогласну Ћеле кулу. У 57 редова узидане су 952 српске главе са главом Стевана Синђелића у средини.  Милан Ивановић, аутор до сада најбоље и најсвеобухватније монографије МЕТОХИЈА, наводи занимљив податак:
„У битки на Каменици 1809. на страни Турака учествовало је 2500 Албанаца, добровољаца из Дренице у турској војсци приштинског Малићи паше.
Сви су изгинули“.

И наредне, 1810. године Албанци су са турском војском Хуршид паше били потучени на Варваринском пољу, где су их српски устаници, предвођени славним Јованом Курсулом, потукли до ногу.

Призренски Махмуд – паша Ротул/овић са својим Арбанасима учествовао је у походу на Смедерево 1813. Са тамошње цркве скинуо је три звоника и однео их у Призрен. На првом звону које је поставио на Сахат кули призренске тврђаве, стајао је натпис: ,,Приложио Георгије Петровић, комендант из вароши Смедерева 1808.“
Друго звоно, без натписа, Махмуд паша поклонио је сахат кули код џамије у селу Мамуши код Призрена, и ту је овај Албанац поставио натпис у хронограму: ,,Махмуд паша задобио је плен… и учинио добро дело за Мамушу.“ Треће звоно поставио је на сахат кули у Ораховцу. Поред звона, Махмуд паша донео је и четири заплењена топа. На два већа топа био је натпис: „Вожд Карађорђе Петровић“.

„Поред заплењених топова и звона, Махмуд паша је довео и 30 српских робиња и огроман број српске деце која су продавана на тргу у Призрену и Скопљу.“

О страдању српског народа у походима турско – албанске војске и сам Махмуд паша Ротул, у натпису на сахат кули у Призрену између осталог, у хвалоспеву о својим делима, казује: „Развио је заставу против Срба, безброј српских неверника посекли су сабљама, њихове породице заробили и имања им запленили… и запленио је у Смедереву изврсно звоно“.

Одрешене руке за злочин: Косово Поље 1911, Арбанаси свечано дочекују султана Мехмеда V

И Вук Стефановић Караџић описивао је учешће Албанаца у рату против не само српских устаника, већ уопште против српског становништва 1804–1813. и њихово оргијање на подручју овчарско кабларских манастира:
„Једанпут се дигне једна иљада Арнаута те изађу у Овчар и ударе на српске збегове, много робље поробе и људе побију… робље побегне пред Арнаутима низ Овчар и Мораву… Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток те дође на Мораву и не имајући ко да га брани, поскаче у Мораву и које год није знало пливати подави се. Ту је Морава носила и мајке и колевке и девојке а и Арнауте који су за девојкама скакали у воду да би их похватали.
Од неколико робова који су се овде у виру подавили, рибари су саранили на брегу поред Преображења. Остале које је однела брзица сарањивани су где је које ватано.“

Принцеза Олга у српској ношњи из Метохије, Призрен

Историографске чињенице потврђују да су до средине XIX века Срби у Метохији представљали већину, коју губе у време Кримског рата, у другој половини XIX века.
Ситуација се знатно погоршала током српско–турских ратова 1876, добрим делом и због делатности Призренске лиге. Године 1878, албански главари и хоџе, уз отворену подршку Аустрије и дискретну потпору Енглеске, као и уз подстицај Турске, оснивају Призренску лигу која је требало да обухвати део Црне Горе, јужни део Србије, западни део Старе Србије и северни део Грчке. Тада је предузето све да се Срби масовно иселе.
Забележено је да их је 1894. године остало само 133 000 српских душа.

Јован Цвијић забележио је да је „између 1876. и 1912. са Косова и Метохије избегло 150.000 Срба“.

За време владавине паша (1808–1899) настаје доба анархије и неограничене, не само турске, већ и албанске власти. Сваки мухамеданац могао је, ако је хтео, убити ма ког Србина „а да му ништа не буде, само ако је побегао под заштиту било које муслиманске богомоље, џамије или текије“. ( Д. Батаковић, Косово и Метохија у српско – арбанашким односима, Чигоја, Београд)

Јован Цвијић у делу Антропогеографски и етнографски списи  бележи да су:
„… Турске паше и бегови, већином арбанашког порекла, окупљали су своју војску, пљачкали су и дозвољавали пљачку албанским племенима која су силазила са брда у Метохију. Срби су добили два господара, Турке и Арбанасе, којима су морали плаћати намете, издржавати војске, а истовремено без икаквих права и заштите. Турска је била неспособна и незаинтересована да обезбеди личну и имовинску безбедност Србима. Анархично арбанашко друштво живело је у фисовима, а регулативне норме биле су беса и крвна освета“.

Виктор Берар (1864–1931), француски класични филолог и историчар, пише о Метохији и Косову:
„Арбанаси  у овој словенској земљи играју исту улогу као и Курди у јерменским крајевима. Арбанаси ће за ма каква своја недела увек остати некажњени. Њихове утврђене камене куле су јазбине са низом пушкарница у поткровљу, из којих силазе у равницу, убијају, силују или се задовољавају отмицом и пљачком.“

Српски конзул у Приштини Светислав С. Симић извештава владу:
„Положај Срба није нимало бољи од оног у коме су се 1894–1896. нашли Јермени у Малој Азији.“

„У покољу Јермена учествовало је 10.000 Албанаца добровољаца. Управо захваљујући Албанцима, турске трупе продрле су дубоко у Тесалију пљачкајући грчка села.“ (Д. Батаковић, ibid)

„Албанци су 1821. нападали наш манастир Хиландар на Атосу и опљачкали његова имања, не хајући за истину да се у манастиру Хиландар налазе и гробови албанског “dux“-a Репоша, брата Скендер беговог и монаха Јоакима, по многим изворима оца Репошевог и Скендербеговог.“ (М. Живојиновић Властелинство манастира Хиландара, Зборник Хиландар, САНУ, 1998)

Албанци су, јуна месеца 1890. убили Луку Мартиновића, првог српског конзула у Приштини, а 1903. године и руског конзула у Косовској Митровици, Григорија Степановича Шчербину.

Други српски конзул у Приштини и наследник Луке Маринковића, Тодор Станковић, записао је 1897. у свом путопису:
„Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део од свега што је почињено у скорије време Србима на Косову.“
Он се приликом обиласка српских села срео са кулучарима Србима који су сами вукли пуна кола камења и шљунка за оправку путева на којима раде већ двадесет дана.
„Арбанаси захтевају да им Срби сређују летину, опраљају стаје, ограђују дворишта зидовима, плотовима и трњем и врше свакодневне послове. Остављање куршума на кућни праг српске куће представља опомену њеним власницима да напусте кућу и имање и препусте је Арнаутима, а у случају отпора убијани су сви мушки чланови породице, док су девојчице и девојке одвођене у робље и турчене.“
„Ово потоње сматрало се двоструким чином јунаштва: стицао се углед међу Турцима, а превођење Срба у ислам  било  је ‘богоугодно дело прорoку Мухамеду.“ (Батаковић Д,  ibid)
„Поједине албанске поглавице и разбојничке вође слале су чете својих  разбојника да ноћу упадају у српска села, стварају пуцњима и урлицима пометњу испуњену ужасом, подмећу под кровове ватру, убијају, одводе робље и одгоне стоку, сено, кошнице, одело и постељину, тепсије и котлове, па чак и кућне вериге са огњишта.“

Учени игуман манастира Дечани, Серафим Ристић, жали се 1857/58. године Порти:
„Нема куће хрстијанске која није опљачкана; нема села, нема града, нема цркве ни монастира који нису процвилели од зулума.“

Конзул Тодор П. Станковић је израчунао да су „Арбанаси у Пећкој нахији зулумом истерали више од три четвртине тамошњег српског живља.“ (Батаковић, ibid)

Осим ових сведочанстава, постоји и сачувани Протокол писама Општине пећке из 1870–1880.  у ком се налази незамислив ужас кроз који су тамошњи Срби пролазили, између осталог убијање српске деце отете са груди мајки.  Озлоглашени арбанашки убица који је ‘изумео’ овај злочин, Суљ паша из Истинића, отргао је дете српској мајци у селу Злокућани код Клине и изгазио га ногама и шутирао цокулама на смрт.
Мајци из села Леочине отели су дете из колевке и бацили га у ватру. У селу Пограђе Арбанас – католик заклао је из чистог мира двоје српске деце. У селу Ковраге убили су оца и сина Јовановиће који су бранили ћерку, односно сестру од Арнаута.
У Пећи каменују српске поворке и носила покојника на путу до градског гробља Ђеновије.“
(Ристић, Серафим ,,Плач Старе Србије, репринт: Нови свет, Приштина 1998; Јован Пејин, Петровић Милић: Протокол писама Општине пећке 1870–1880, репринт Јединство, Приштина, 1992).

……

Извори:
Највећим делом изванредна монографија Милана Ивановића
МЕТОХИЈА у издању Прометеја и Службеног Гласника 2013.
Задужбине Косова и Метохије, група аутора
Дреница, друга српска Света гора, Татомир Вукановић
Плач Старе Србије, Ристић Серафим, репринт Нови свет, Приштина 1998.
Протокол писама општине пећке 1870 – 1880, Јединство, Приштина 1992.
Косово и Метохија у српско – арбанашким односима, Батаковић Душан, Чигоја, Београд 2006.

ИЗВОР: kishad.wordpress.com

 

17.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

„Председник Косова“ Хашим Тачи затражио је од председника Албаније Иљира Мете да се питање изолације грађана Косова, успостављено због блокаде процеса либерализације виза, реши тако да Албанија додели албанско држављанство грађанима Косова, на шта је Мета рекао да то није решење.

„Европска унија је довела Косово у положај класичне изолације, посебно по питању либерализације виза“, казао је Тачи на конференцији за медије са председником Албаније Иљиром Метом, који борави на Косову.

Мета је на то одговорио како „није решење да се прими албанско држављанство“, већ је решење да се превазиђе проблем изолације Косова.

„Изражавамо неопходност окончања изолације, да не кажем дискриминације, грађана Косова“, рекао је Мета, оцењујући неправедним условом за либерализацију виза ратификацију споразума о демаркацији граничне линије са Црном Гором.

Током данашњег боравка на Косову, албански председник је дочекан највишим државним почастима, уз почасну јединицу гарде Безбедносних снага Косова. Косовски председник је Мету одликовао Орденом независности за допринос и ангажовање албанског председника за слободу и независност Косова.

Мета ће се током дана састати са председником косовског парламента Кадријем Весељијем, премијером Рамушом Харадинајем и шефом косовске дипломатије Беџетом Пацолијем.

(Бета)

www.nspm.rs/hronika/hasim-taci-trazio-od-predsednika-albanije-iljira-mete-albanske-pasose-za-gradjane-kosova.html