уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "Александар Вучић"

Александар Вучић

-

Драган Милашиновић

Вјенчања бити неће, јер тако жели она

Не шаљите ми цвеће и нека шуте звона…

Арсен Дедић, Вјенчања неће бити

 

Остарели југоносталгичари сигурно се сећају патетичног хита Арсена Дедића, “Вјенчања неће бити”, из раних седамдесетих, првобитно писаног за тада познатог хрватског шлагеристу Крунослава Кићу Слабинца, који је временом доживео многе обраде и извођења. Нема више таквих песама. Мислим, тако патетичних. Сада се пева о кокаину, сексу, напијању, брзим колима и другим симболима новог времена. Ако хоћете емоције, сузу у оку, грч у плексусу, падање у несвест и томе слично, онда више не слушате музику, већ наступе Александра Вучића.

Да, да, патетика се, драги моји, преселила у политику. Неповратно. Мислио сам о томе док нам је Вођа саопштавао како избора неће бити, јер “имамо много посла, треба да се бавимо државом, Србија не може да чека, можда ово није најбоља одлука, можда није у интересу СНС, али је у интересу Србије, а наш посао је да служимо земљи, па тек онда странци“(1).

И како Главни одбор СНС-а са преко 500 гласова “за” и само 4 “против” усваја Вођину одлуку, иако су нам буквално дан пре тога и они и Вођа саопштавали како огромна већина главно-одборника жели да се на изборе иде. Каква постојаност у непостојаности. О, Господе Боже!

Шта се са њима догодило, где су им мишљења? Шта се догодило са Мајом Гојковић која је новинарима после седнице оценила да је то “најбоља одлука за Србију”(2) иако је пре само два дана (16.11.2017.) за Новости изјавила  да су важне одлуке, попут промене Устава (која нам следује), или спољних притисака (које имамо) увек разлози због којих се расписују парламентарни избори.(3)

А шта се, тек, догађа са СПС-ом, чији су највиши званичници претходних дана листом говорили у прилог изборима, а данас брже боље за Вучићеву одлуку јавности поручили: “Сматрамо да је та одлука озбиљна одговорна и државотворна”.(4)

Једино је оно намрштено теткино дете, Вулин, задржало мрву политичког достојанства и позвало лидера СНС и председника Србије да не одбацује могућност ванредних избора. “Србији треба дати прилику да каже шта мисли о политици слободне и војно неутралне Србије коју води Вучић”(5) – истакао је он. Наравно, разлог који је навео нема везе, али бар је доследан у ономе што је заступао пре два дана.

Реакције на одлуку око избора оних који су опозиција Вучићу, али не и његовој политици су различите, али не могу се отети утиску да им је лакнуло што је ствар овако преломљена.

Но, ја се на њихом месту не бих радовао унапред. То што је Вучић данас рекао да “избора бити неће” не значи да, рецимо 15.01.2018. не може донети одлуку да ће избора ипак бити. И да та одлука неће бити усвојена са 500 гласова “за” и ниједним “против”. Такве ствари код Вучића су као добар дан. А Маји, СПС-у и осталој свити ни мало не би сметало да и у том случају понове исте фразе како је то “озбиљна државитворна одлука” и “најбоље за Србију”.

Дакле, сматрам, да је Вучић данас само правио представу и да још увек нема дефиниван став о изборима. Немојмо никако сметнути с ума да је ураво он Србији наметнуо изборни циклус од две године, и да је то управо тај март 2018.

И зато, без обзира што је у животу променила више ставова него доњег веша и што је поприлично погубљена у односу простор-време, не треба пречути једну реченицу Маје Гојковић коју је упутила новинарима говорећи о одлуци свог Главног одбора:

„Ко зна шта може да се деси у будућности, у Србији и у Европи, али је ТРЕНУТНО ово одлука кад је реч о изборима“(6), поручила је она. Курзив је, наравно, мој.

 

_____________________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/danas-sednica-glavnog-odbora-sns-tema-beogradski-i-eventualni-vanredni-parlamentarni-izbori.html
  2. Исто
  3. www.nspm.rs/hronika/maja-gojkovic-promene-ustava-i-spoljni-pritisci-razlozi-za-vanredne-parlamentarne-izbore.html
  4. www.nspm.rs/hronika/sps-odluka-sns-da-ne-bude-vanrednih-izbora-je-ozbiljna-odgovorna-i-drzavotvorna.html
  5. www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-vucic-da-ne-odbacuje-mogucnost-vanrednih-parlamentarnih-izbora.html
  6. www.nspm.rs/hronika/danas-sednica-glavnog-odbora-sns-tema-beogradski-i-eventualni-vanredni-parlamentarni-izbori.html

 

„Нико не може да ме убеди да Јенс Столтенберг мрзи Србију“.

„Јенс може да потврди да сам се борио и штитио интересе Србије“.(1)

Александар Вучић, Брисел, 15.11.2017.

 

Ове две сумануте реченице нису извучене из контекста. Контекст је извучен из њих. Контекст Вучићеве посете Бриселу, где је учествовао на састанку Савета НАТО-а, а и сусрео се са Федериком Могерини. Изговорио их је достојанствено, подигнуте главе загледан у будућност (надам се његове, не и моје деце). Па, да их размотримо. 

Прво, ИМЕ. Генералном секретару НАТО-а Вучић се обраћа се именом. Јенс. Слатко и сочно, али на дипломатским брифинзима неуобичајено. На страну његова, већ много пута уочена, дипломатска неотесаност. Њоме би се ово могло објаснити да је то учинио једном, али како је током заједничког обраћања медијима то учинио више пута, слађано “Јенс” морамо посматрати као поруку. Пријатељства? Да, али и више од тога. Присности! Присности личне или присности државе и Алијансе? Са Вучићем таква дилема не постоји, он је – држава то сам ја, више и од Луја XIV, творца ове изреке. 

Логично је, онда, да се запитамо коме Вучић шаље ту поруку присности? Шиптарима? Тешко. Уосталом, њих баш брига, њихове позиције код НАТО-а су стабилне. Чланицама Алијансе? Бесмислено. Столтенберговом љубавнику? Таман посла. Па коме, онда? Нама и Русима, ето коме. Уствари, Русима и нама, да будем прецизнији. (Не зато што је граматички исправније, већ што је редослед примеренији).

И господин Столтенберг, да не кажем “Јенс”, звучао је присно. Према Србији. Он је истакао да партнерство НАТО-а и Србије напредује веома добро, као и да “нема контрадикције између војне неутралности и снажног партнерства Србије са НАТО“(2). Зашто би и било све док на једну вежбу са Русијом дође по 15 са НАТО. Такође, он се сложио са својим гостом “да морамо гледати у будућност”(3). Само што он за будућност сматра независно Косово, Војводину са атрибутима државе и прекограничну регију “Санџак”. Вероватно и о прешевској долини има неке планове који потврђују Вучићеву убеђеност “да Јенс не мрзи Србију”. Можда је и не мрзи већ само ради свој посао…

Зато је важно да схватимо како је ова несумњива промена реторике НАТО-званичника последица  промене стратегије приступа, не и промене планова, према Србији. Та стратегија заснована је на закључцима „Фонда за супротстављање руском утицају“ и низа других сличних глобалистичких института који су основани са намером да спрече убрзану ерозију угледа НАТО-а у свету, условљену безочном, агрсивном, политиком у остваривању интереса ”униполарног света” и раст утицаја Русије чија идеја “мултуполарног света” убрзано добија све више присталица, чак и у НАТО државама. 

Будући да је Србија пример земље где су ароганција и глупост НАТО-трабаната (Јелена Милић је класичан пример) довеле до пада рејтинга Алијансе упркос знатним средствима за промоцију, кренуло се  другим путем – директним укључивањем званичне политике Србије у мењање слике НАТО-а у српској јавности, под контролом НАТО сектора за јавну дипломатију из Брисела и НАТО канцеларија за везу у Београду(4).

Ово практично значи да нам више нико неће, попут Јелене Милић (верујем да примећујете како је њено присуство у јавности знатно смањено), говорити да је лаж како је уранијумска муниција толико штетна за здравље и сличне тупавости, већ ће нам се, са српске стране, причати о потреби “гледања у будућност”, “све бољој сарадњи”, “поштовању које нам се указује у Алијанси”, промовисати заједнички пројекти и вежбе итд. Са стране НАТО-а биће избрисана претећа реторика, формално ће се показивати уздржаност према проблему “Косова” (што никако не значи да је НАТО променио став!), показиваће се пуно “разумевање” (што не значи да га стварно има!) за “специфичне” историјске односе и везе са Русијом, нико од званичника неће више правдати „интервенцију“ у Србији, већ ће је једноставно називати „прошлошћу“ (на „оправданост интервенције“  повремено ће нас подсећати  пензионисани генерали, „аналитичари“ и остали јуришници другог ешалона) итд. То би временом требало да доведе до позитивних помака српске јавности према НАТО, а све под маском „супротстављања руској кампањи дезинформација на Балкану“(5). 

Фонд стратешке културе један је од првих медија на овом простору који је указао на ову промену стратегије, у сјајном тексту Драгана Крсмановића “Следећи задатак Вучића: Србија мора радити на побољшању угледа НАТО“(6), а како изгледа испуњавање те нове стратегије у пракси могли смо прво видети у јавним иступима и колумнама високог функционера СНС-а и врло блиског Вучиићевог сарадника Владимира Ђукановића након учешћа у раду пролећног заседања Парламентарне скупштине НАТО-а у Тбилисију и не тако давној његовој посети седишту НАТО-а у Бриселу. (Ах, како је био испоштован тамо, ах на какво је разумевање наишао, на какве љубазне осмехе…, а све то је, јел те, поштовање за Србију и Вучићеву политику …). Дакле, има да следи, како НАТО данас, није НАТО јуче … 

И то је постао модел, матрица која има за циљ мењање свести српске јавности према НАТО-у. Заједнички бриселски брифинг Вучића и Столтенберга класично је одрађивање те матрице, а реченице са почетка текста срж поруке која треба да нам се уреже у свест.

Да схватимо и ми и Руси да нико првог човека Србије не може убедити како је Столтенберг непријатељ Србије.  Не знам ко га у тако нешто убеђује? И у то да „Јенс“ у НАТО-у уопште нешто одлучује. Вучић заправо хоће да нам каже како други човек на челу, значи други НАТО на делу. Како је, доласком Столтенберга, НАТО од безочног тигра претворен у питому жирафу којој висока војна технологија служи само да са висине посматра свет. Да ли је Вучић толико наиван? Није. Само одрађује посао који му је поверен.

Подсетићу Вас да је по истом принципу прогласио за „пријатеље“ Шредера и Блера и још им за „привилегију“ да их тако зове дебело платио. И Бакира Изетбеговића гурао нам је под нос као пријатеља још колико јуче, а данас због њега сазива Седнице тела за безбедност. 

А шта тек рећи за ону другу реченицу да „Јенс“ може да потврди како је штитио интересе Србије. Изгледа смешно, зар не? Можда, сада. Али, када такву несувислост буде изрекао десети пут, многи ће почети да верују да Столтенберг боље од нас зна шта су интереси Србије. И да верује како НАТО, заправо, не жели да нам науди. Да Руси лажу. То је идеја. То је тајна Вучићевог „Јенсања“, које је поновио бар 5-6 пута. Недипломатски, али плански. 

Зато и кажем да су две реченице са почетка текста сам контекст Вучићеве посете седишту НАТО-а. Наравно, онај намењен јавности. Шта је Вучић обећао и прихватио иза затворених врата за сада не знамо. Али, Путин ће знати. Сигурно. 

Зато верујем да ће посета Вучића Москви за отприлике месец дана бити изузетно занимљива. И да ли ће донети тај историјски дипломатски статус Руском хуманитарном центру у Нишу. Зар нам „Јенс“ није поручио да је то само ствар Србије? А он је добар и „не мрзи Србију“. 

Значи, на Вучићу је…  

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-danas-na-sastanku-nato-saveta-u-briselu-razgovarace-sa-jensom-stoltenbergom-i-federikom-mogerini.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/
  5. Исто
  6. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/

-

Драган Милашиновић

Свако мало па неко или нешто обесмисли Вучићеву представу о “унутрашњем дијалогу” као некаквом виду комуникације власти са осталим актерима политичког система у Србији о проблему Косова, који нема унапред одређени исход. И чини га смешним када год изађе са глупошћу да он у овом тренутку “још није одлучио” какав ће бити његов став по том питању. Наравно да је одлучио. Одлучио оно што су му одлучили!

А то шта су му одлучили, после Тачија, Пецолија, Харадинаја, Хојта Јиа, Дејвида Мекалистера, да набројим само неке који су нам истину бацали у лице, саопштио нам је ових дана и немачки амбасадор у Београду Аксел Дитман. Без пардона. У свом интервјуу за “НИН” он нам је, као и претходно наведени, само можда за нијансу јасније, предочио шта ће бити резултат јефтине Вучићеве представе са “унутрашњим дијалогом” – столица за Косово у УН одмах као први, а коначно признање незанисности Косова као коначни корак који мора уследити пре уласка у ЕУ 2025-2030 године.

У још једној варијацији излизане флоскуле “нема нових услова за Косово, али …”, коју слушамо већ 15-так година, он нам је предочио шта Вучићев пријатељ Немачка подразумева под “потпуна нормализација односа са Косовом”.

“Свеобухватна нормализација односа, по нама, укључује и сарадњу на међународном нивоу. Немачка је признала Kосово и стога подржава његово чланство у међународним организацијама, уколико су испуњени услови за то. То важи и за Уједињене нације”(1) – подвукао је Дитман за недељник „Нин“.

А то значи да „између Србије и Kосова морају бити регулисани сви аспекти будућих односа, укључујући и потписивање правно обавезујућег споразума. То је јако важно јер не можемо у ЕУ да увеземо отворен конфликт“(2), прецизирао је Дитман.

Дитман је, нема дилеме, био сурово јасан и његов став, али и тон којим га саопштава, не могу се другачије тумачити него као отворена и јавна директива Вучићевом режиму у тренутку док овај све чини да нам ту њихову директиву, а своју преузету обавезу, представи као некакву нашу “историјску потребу”.

Дакле, право питање није шта ће бити резултат Вучићеве преваре са “унутрашњим дијалогом”, јер то је онај ко жели да чује сазнао још у оном Тачијевом интервјуу Танјугу са почетка читаве саге, па му Дитманова директива дође само као болно подсећање, већ зашто немачки амбасадор Дитман својом отвореношћу не дозвољава Вучићу да међу Србима шири илузије своје манипулације и саопштавањем тачног резултата унапред свима ставља до знања да је “утакмица” намештена?

Нека Вучић одмах добро размисли о томе и извуче одговарајуће закључке. А тих закључака нека се присети када половином децембра стане пред Путина.

________________________

  1. www.informer.rs/vesti/politika/160219/ZABRINJAVAJUCA-PORUKA-NEMACKOG-AMBASADORA-BEOGRADU-DITMAN-Kosovo-treba-udje
  2. Исто

 

Председник Републике Александар Вучић средином месеца октобра 2017.г. поручио је опозицији да је боље да не траже изборе за Скупштину Србије, али је напоменуо да од њих неће бежати. „Не бих им препоручио, али као шта знате, никада до сада са мегдана нисам побегао, тако да, ако воле, нека изволе. Само немој опет после да кукају“, рекао је Свепредседник Србије.

Пише: Бранко В. Николић

Свакоме ко није слеп, глув, ментално ретардиран, дементан, уцењен или дужан због неке раније примљене коруптивне услуге; јасно је као дан да демократска опозиција оваква каква јест данас: разједињена, поцепана, антагонизована и сукобљена ситносопственичким интересима и шићаром својих „газда“; не може ишта да тражи а најмање ванредне парламентарне изборе како јој то у свом спинерском стандарду импутира Свепредседник Србије. Политички, друштвено и морално неодговорна према своме бирачкоме телу и демократији као политичком систему, неорганизована, атомизована и „шибицарске“ визије и стратегије, демократска опозиција на изборима ма какви они да били тј. локални или парламентарни те ма када год да били; може да рачуна и очекује само и једино – сигуран и убедљив пораз! Па зар ништа нису упамтили и научили од председничких избора а они су били пре само седам месеци, него су и даље спремни и способни само за понављање грешака, расипање гласова на више изборних листа и губитничко понижавање самих себе, својих бирача и демократије! Због тога и није тачна те је штавише према народу и неправедна и цинична узречица „Сваки народ има власт какву заслужује“, јер је савремено искуство и истина да народ има онакву власт каква му је опозиција.

Сем тога, демократска опозиција и да стварно жели ванредне парламентарне изборе за то нема уставне и законске аргументе, јер СНС-ова коалиција има (хипер)стабилну натполовичну већину од чак 41 народног посланика за доношење одлука у парламенту, формалне политичке нестабилности у држави нема, а ни кризне економске и друштвене ситуације таквих размера или ратне опасности а да би то захтевало ванредене изборе. Па зашто онда СНС треба и хоће ванредне парламентарне изборе, подваљујући јавности да то тражи демократска опозиција која за то уопште нема политичких и законских могућности нити јој сада ти избори и по чему одговарају? Најмање је пет хипотетских повода и разлога за ту и такву СНС-ову политичку стратегију, а вероватно постоје и још неки једнако или можда нешто више или мање важни.

1. Редовни избори за одборнике у Скупштини града Београда на којима би удружена демократска опозиција са заједничком изборном листом скоро да је то потпуно сигурно освојила релативну или можда апсолутну већину одборника, те могла да самостално или у коалицији са одборницима ван СНС-овог сателитско-клијентелистичког и опозиционоколаборационистичког карусела изабере градоначелника и тела извршне власти. Управо зато СНС-ови трбухозборци, ботови и „тројански коњи“ стално и лицитирају о „две колоне, три колоне, четири колоне“ и „непринципијелним“ и „неприродним“ изборним коалицијама демократске опозиције; да ту и више него извесну изборну победу спрече како би Београд и даље остао СНС-ово лено и посед! „Divide et impera – Раздели па владај“, знали су то још стари Римљани и тим приступом подјармљивали, покоравали и владали племенима и народима. Ванредни би парламентарни избори и додатно отежали удруживање демократске опозиције, а политички, друштвено и психолошки потиснули у други план локалне изборе у Београду шта им и јест један од главних циљева.

2. Држање друштва, бирача и народа ванредним парламентарним изборима у сталном масовнопсихолошком стању неизвесности, стрепње, страха и претње од друштвеног конфликта и ванредног стања, што и није ништа друго до одржавање и подгревање сталног ванредног стања ниског интензитета. Уцена и порука бирачима је јасна: ако на изборима не дате још већу подршку владајућој странци/коалицији, она неће моћи да предупреди потенцијалне друштвене сукобе и немире, да обезбеди новац за пензије и социјалне помоћи, да спроведе реформе и модернизацију и одведе нас у „светлу будућност“ и благостање, и уопште да осигура друштвени мир и безбедност грађанима. Сем тога, тиме се манифестује и свемоћ власти и њене политичке номенклатуре да могу да ураде што год хоће, када год то хоће и коме год то хоће и утерује „страх у кости“ потенцијалним опонентима; те у очима грађана омаловажава и компромитује систем демократског политичког поретка односно парламентарне демократије!

3. Може тај разлог да буде чак и (подсвесна?) тежња номенклатуре СНС-а да јој освајање двотрећинске већине посланика у парламенту омогући такво мењање устава и доношења таквих законâ, да се може да створи односно васпостави политички поредак односно систем који се у нешто слободнијој интерпретацији и метафорички може да назове и – „уставна диктатура“. Шта подразумева да у политичкој пракси више не би постојала стварна него само теоретска могућност смене власти на изборима! Да ли је изјава свепредседника Србије Александра Вучића „да га опозиција не би победила до 2040.г. сасвим сигурно“, само израз његовог осећања властодржачке свемоћи, или можда и пројекција у политичку будућност њега лично и Србије? Само страначки апаратчици и политиканти, морално депривирани, егоцентрични, егоистични, пројективни, агресивни, нетолерантни, без капацитета за осећања одговорности и кривице, социјално неосетљиви и несолидарни, формално школовани али необразовани и неваспитани, скромног знања, културе и хуманости те у томе контексту бескрајно охоли, бахати, грамзиви, вулгарни и неемпатични; и могу себи да дозволе да им се по глави роје чак те и такве антидемократске и нечовечне мисли и идеје о апсолутној власти и „уставној диктатури“ у 21. веку и 28 година након пада Берлинскога зида!

4. Притискање, уцењивање, дисциплиновање и „терање у ред“ коалиционих партнера да буду максимално политички кооперабилни и послушни, те што скромнији и сервилнији како у подели „плена“ и синекура тако и у поступку састављања изборних листа и тражењу што бољих односно врху листе ближих места за своје партијске кандидате, компањоне те менторе и мецене и из естрадизованог и таблоидизованог полусвета.

5. У процесу приступних преговора те испуњавању услова за пријем у ЕУ, Србија мора да мења и Устав. А у том је истом Уставу одређена и процедура ко, где и како то ради. О промени Устава одлучује Народна скупштина (даље НС), а предлог за промену усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. Када се усвоји предлог за промену Устава приступа се изради акта о промени, а којег усваја НС двотрећинском већином од укупног броја народних посланика а може одлучити и да промену потврде грађани на републичком референдуму. НС је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу, уставна начела, људска и мањинска права и слободе, уређење власти итд., а акт о промени је усвојен ако за њега гласа већина од изашлих бирача. Познато је да би демократска опозиција вероватно гласала за промену Устава која је потребна за пријем Србије у ЕУ, што значи да за то и сада у НС постоји потребна двотрећинска већина посланика те да се то може спровести и без ванредних парламентарних избора! Да ли то можда значи да СНС намерава да предложи и неке друге уставне промене или предлоге у уставном формату, а који нису услов па стога ни потребни за пријем Србије у ЕУ?
КАДА СЕ И ЗАШТО РАСПИСУЈУ ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ?

Демократски је обичај односно стандард да се избори одржавају у уставом и законом одређеним роковима, а владајућа странка или коалиција када и ако оцени да јој то користи и даје предност у односу на опозицију може да распише изборе и пре тих рокова тј. ванредне изборе, али је неписано демократско „правило“ да то буде у последњој години мандата када то више и нису ванредни него редовни избори. Логично, а како је то у петходном делу текста делимично и наведено, ванредни избори се расписују и ако владајућа странка или коалиција изгуби натполовичну већину посланика у парламенту, те и у ситуацијама великих економских, друштвених, међудржавних и сличних криза. А како су СНС и коалициони партнери 2014. и 2016.г. односно Влада образложила предлог Председнику Републике за распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора? Политичком и друштвеном потребом за најширом подршком грађана односно легитимитетом (политичка подршка бирача исказана гласањем на изборима) да би могли да покрену и спроводе привредне и друштвене реформе које ће да омогуће народу европски животни стандард и социјално благостање те пут у „врли нови свет“. Шта уопште није тачно, и чиста је манипулација и обмана јавности и тога истог народа!? Наиме, и 2014. и 2016.г. СНС и коалиција имали су у парламенту стабилну натполовичну већину посланика и одговарајући легитимитет, тако да су могли да доносе све потребне одлуке и законе јер они нису били из списка оних за доношење којих је потребна двотрећинска већина гласова од укупног броја посланика! Али по свему изгледа да је њихова трајна „тиха антидемократска чежња и патња“ да имају двотрећинску већину посланика у парламенту што значи и апсолутну (можда и апсолутистичку?) власт те могућност да устав и законе мењају и доносе како хоће, како им то одговара и када то хоће?! А привредне, друштвене, здравствене, образовне и остале реформе, модернизација, виши животни стандард и квалитет живота итд.; јесу друштвено потребни те корисни али можда и нису били главни циљ ванредних парламентарних избора, него је то било освајање двотрећинске већине народних посланика и апсолутна власт!

И шта су СНС и коалиција у погледу увећања броја народних посланика и легитимитета постигли на изборима 2016.г. у односу на број посланика које су у НС имали 2014. године? На ванредним изборима 24. априла 2016.г. СНС и коалиција 10 странака (СДПС, ПУПС, НС, ПС, СПО, СНП, ПСС, СДСС, УСС и НСС) освојили су 31 посланика мање (- 18 одсто), а СПС у коалицији са три странке (ЈС, ЗС и КП) освојила је 4 посланичка мандата мање (- 9 одсто). Шта уједно значи да су изборне коалиције СНС-а и СПС-а добиле и знатно мање гласова бирача него на изборима 2014.г., те да им је и легитимитет знатно смањен. Коалиција СНС-а добила је 1.823.147 гласова или 48,25 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 27,00 одсто бирачкога тела које сачињавају сви држављани Републике Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача а тих је било 6.734.802. Значи, то је мање добијених гласова чак и од једне трећине (33,33 одсто) бирачкога тела! СПС-ова коалиција добила је 413.770 гласова или 10,95 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 6,14 одсто бирачкога тела.

На председничким изборима 2. априла 2017.г. кандидат СНС-ове коалиције Александар Вучић добио је 2.012.788 гласова или 55,80 одсто гласова од укупно броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 29,93 одсто бирачкога тела којег је сачињавало 6.655.365 бирача колико их је било уписано у списак бирача. То је и истина о спину, мантри и миту које су СНС и режимски медији а ту је нажалост и јавна телевизија наметнули јавности да Александар Вучић има „натполовичну политичку подршку грађана Србије“. Да, тачно је да има натполовичну политичку подршку грађана Србије, али не и свих него само онога дела који је гласао на изборима! А тих је било само 3.655.365 или 54,36 одсто бирачкога тела . И само је од тог дела бирача Александар Вучић добио натполовичну подршку односно натполовичан број гласова, а од свих грађана тј. држављана Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача Александар Вучић има политичку подршку односно легитимитет од 29,93 одсто!

Коалиција странака СНС, СПС, СВМ и Листа М. Зукорлића чији је кандидат на председничким изборима био Александар Вучић, на парламентарним изборима у априлу 2016.г. када им се гласови бирача зброје добила је заједно 2.326.063 гласа. А њихов председнички кандидат Александар Вучић на председничким изборима годину дана касније у априлу 2017.г. добио је 2.012.788 гласова шта је 313.275 или 13,46 одсто мање добијених гласова од коалиције странака чији је кандидат био, а изборну кампању му је поред те коалиције подржавала те водила индиректо и директно и држава!

Избори и коштају па ванредни захтевају и посебна средства у државном буџету. Спровођење избора директно кошта око два милиона евра, но неупоредиво су већи индиректни „трошкови“ односно губици због опште атмосфере у друштву заокупљеним изборном кампањом, законодавна и извршна власт делују само технички због чега стају сви економски и развојни програми као и друштвене акције и активности. Све то конкретно показује и доказује друштвену и моралну неодговорност, социјалну неосетљивост и несолидарност те презир СНС-ове владајуће коалиције и Свепредседника Србије према социјално угоженом и сиромашном делу народа, али и према демократским стандардима и демократији уопште као политичком систему!

Због тога је логично питање са чиме ће и како ће свепредседник Србије Александар Вучић те СНС и коалициони партнери две (или можда још и мање?) године након парламентарних и годину (или можда још и мање?) после председничких избора, на ванредним парламентарним изборима увећати број добијених гласова а тиме увећати и легитимитет односно политичку подршку у бирачкоме телу? Животни стандард грађана у просеку ако није лошији а оно сигурно није бољи него шта је био 2016. и у априлу 2017.г., пензионери ће да добију помоћ од бедних 50 евра као „надокнаду“ за десетине хиљаде евра које су им од 2014.г. одузете противзаконитим смањењем пензија, али зато ће у Београду да добију персонализоване сениор картице које ће им омогућити бројне попусте при куповини а такође ће моћи и да безбрижно умру јер им је градоначелник др фон Синиша Мали дао попуст на сахране од 15 одсто, а та јефтина, нехумана и по пензионере понижавајућа социјална демагогија јасно сведочи колико је СНС-у важна победа на локалним изборима у Београду; БДП тавори на једва 2 одсто раста а у економској науци која није потчињена политици јавна је чињеница да је годишњи раст БДП-а до 3 одсто само одржавање постојећег стања, а само онај дио раста који је изнад 3 одсто стварно је побољшање економског стања!

Па чиме то онда СНС и коалиција те Свепредседник Србије мисле и намеравају да на ванредним изборима увећају политичку подршку грађана до жељене, жуђене и сањане двотрећинске скупштинске већине посланика, а која им уједно отвара и могућност да одговарајућим (антидемократским, зар се то не подразумева?) променама устава и законâ те већ виђеним СНС-овим начином спровођења „демократских“ избора остану на власти и до сомнабулно прижељкиване – 2040. године? Орвелова је била 1984., а да ли ће нама можда то да буде 2040.?

На основу до сада виђеног и доживљеног то могу да буду само антидемократски, незаконити и репресивни поступци и манипулације. Још јача (ре)пресија и „тројанским коњима“ изазване поделе и сукоби демократске опозиције, претње, страшења, уцене, „топли зец“, фаворизовање колаборационистичке опозиције, (зло)употреба државне и јавне управе те и „дубоке“ државе у изборима, злоупотреба списка бирача те бирачких одбора и комисија у изборноме процесу, манипулација са РИК-ом помоћу у њега изабраних представника колаборационистичких опозиционих странака, медијски монопол и недоступност националних медија кандидатима демократске опозиције, потпуно неравноправни услови у изборној кампањи и изборноме процесу за демократску опозицију. Посебну пажњу заслужују СНС-ов спин и подвала да је идеолошки и политички нелогична, непринципијелна и „неприродна“ (као да живимо у првобитној људској заједници и природи а не у савременом друштву!) изборна коалиција на пример ПСГ и ПЛС са Двери и НС, а логична, принципијелна и „природна“ је изборна коалиција СНС и СПО са СДПС и ПС како су стварно и били у коалицији на парламентарним изборима 2016. године! Па шта то идеолошки и политички имају заједничко десничари и националисти из СНС-а и СПО-а, са левичарима и интернационалистима из СДПС и ПС? Ништа, сем заједничког циља да на све начине, по сваку цену и свим средствима победе на изборима и задрже/буду на власти! А по чему се та стварна коалиција са прошлих избора и ова хипотетска на наредним изборима међусобно разликују? По дрскости, демагогији, фејкњузовском капацитету и цинизму „гебелсâ из нашег сокака“ и шампиона у постистини да лажу у лице јавности без да и трепну капцима очију својих обневиделим од злоупотребе власти и моћи над осиромашним и пониженим народом. Но, принцип за робље и потлачене да оно шта вреди за Јупитера (СНС, СПО, СДПС и ПС) не вреди за вола (ПСГ, ПЛС, Двери и НС), може да се и прихвати ако демократска опозиција буде толико наивна, неодговорна и аутодеструктивна па дозволи да јој се у изборноме процесу наметне то по својој неправичности историјски добро познато начело – „Qуоад лицет Иови, нон лицет бови“! Генерално узевши, то могу да буду а и биће ако се демократска опозиција томе не супротстави и избори кроз институције система (па ваљда неће да ванинституционално моли СНС и Свепредседника за своје основно демократско право и организује ванинституционални „унутрашњи дијалог“ о изборним условима?) за равноправне услове на изборима, само и једино неслободни, нефер, некоректни, непоштени и недемократски избори по већ виђеном и опробаном „кимџоунском“ моделу демократије, изборне кампање и изборног процеса: „сви за вођу – вођа за све“! И у којима демократска опозиција неће добити ништа, а даће тим и таквим изборима легитимност и победничкој странци/коалицији легитимитет без којег су они ништавни као да и нису одржани те као да странка/коалиција и није победила! Шта значи да без учествовања демократске опозиције на њима избори нису компетитивни и због тога неће моћи да буду легитимни, нити ће победник на њима моћи да има демократски легитимитет. Наиме, фиктивна односно колаборационистичка опозиција не може да дâ легитимност изборима ни легитимитет изборном победнику, јер она није стварни супарник у изборном надметању због чега избори не могу да буду те заиста и нису компетитивни!

ШТА ПИШЕ У БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗУМУ?

Упркос томе што је Бриселски споразум потписан још у априлу 2013.г., до дана данашњег његова тачна садржина јавности није позната? Заиста, за демократску државу непримерено, несхватљиво и неприхватљиво! Но, претпоставља се да је тим споразумом Република Србија можда имплицитно признала неке модалитете система независности Косова и Метохије, а шта би могла да буде политичка основа за пријем тзв. Републике Косово у Уједињене народе и чиме би она постала међународноправни субјект, те шта би била и основа даљњим политичким процесима који би имали за циљ да једног дана буде призната и као држава? То би онда било и окончање нелегалног процеса сецесије КиМ од територије Републике Србије, и његово губљење за српски народ и државу!

Ако је та претпоставка тачна, онда један од могућих разлога за ванредне парламентарне изборе може да буде и потреба да СНС и коалиционе странке освоје двотрећинску већину народних посланика и стекну легитимитет и за промену границе државе? Наиме, промена границе регулисана је чланом 8 став 2 Устава и за то није потребна његова промена, него примена тога члана а она је могућа само са легитимитетом двотрећинске већине од укупног броја посланика у Народној скупштини! Дакле, манипулација и злоупотреба ванредних избора може да буде и у томе да се под параваном потребе за освајањем двотрећинске већине посланика која је потребна за промену Устава а ради испуњавања услова за пријем Србије у ЕУ, остваре скупштински услови и за стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе а за коју је такође потребна подршка односно легитимитет двотрећинске већине од свих посланика у НС?!

Што значи да ти још увек хипотетски али врло вероватни па скоро и сигурни ванредни парламентарни избори неће можда да буду оно шта то они примарно и јесу а то је избор посланика у НС, него врло вероватно и својеврсни референдум за даљње спровођење Бриселског споразума и освојање двотрећинске већине посланика која омогућава стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе и одцепљење Косова и Метохије од државне територије Републике Србије?!

Уједно би то могло да значи и да је тадашњи председник Владе Србије Ивица Дачић Бриселски споразум који можда политички омогућава издвајање КиМ из територије Републике Србије, потписао противуставно јер је поступио противно члану 8 став 2 Устава према којем је промена границе државе само и искључиво у надлежности Народне скупштине и републичког референдума?! А тек ако би и након што би на ванредним изборима СНС и коалиција освојили двотрећинску већину посланика (премда то и не морају јер им се у стварању двотрећинске већине могу да придруже а то ће основано се може да претпостави и да ураде посланици колаборационистичке опозиције!) у Народној скупштини, Влада и Председник Републике стекли би легитимитет да могу да предложе Народној скупштини да се покрене поступак за промену границе државе а по процедури која је истоветна оној и за промену Устава према његовом члану 105.

Ни једни избори нису обични и рутински у земљама неконсолидоване демократије, а нарочито то не могу да буду те то заиста и нису у земљи ка томе још и неконсолидоване државе као шта је то Србија! Због тога грађани Србије и бирачи двоструки опрез, одговорност и патриотизам за врло извесне те штавише и скоро сигурне ванредне парламентарне изборе који су пред нама. Врло је вероватно да то неће да буду само избори који ће да одреде као шта је то уобичајено састав парламента и међусобни однос у броју изабраних посланика између појединих странака и коалицијâ, него је такође врло вероватно да би ти избори можда могли да створе СНС-ову коалициону директну или индиректну (са колаборационистичким опозиционим странкама) двотрећинску већину потребну за будуће подношење Народној скупштини предлога о промени државне границе, и тиме индиректно да одреде и нову без нелегално одцепљене КиМ границу територије наше отаџбине и државе – Републике Србије!

www.kmnovine.com/2017/11/trn.html

-

Драган Милашиновић

Кратко саопштење из председништва да је председник Србије Александар Вучић примио 09.11.2017. амбасадора Руске Федерације Александра Чепурина, који му је пренео позив председника Владимира Путина да половином децембра посети Руску Федерацију и састане се с њим у Москви, а да је Вучић то прихватио рекавши како је веома важно што ће имати прилику да с председником Путином разговара о билатералним односима, као и о конкретним предлозима за унапређење политичког дијалога и економске сарадње Републике Србије и Руске Федерације, али и односима у региону Западног Балкана, Европи, као и о глобалној политичкој и економској ситуацији, показује да велика анти-руска офанзива евроатлантиста на Србију неће остати без одговора. И то је свакако добра вест за све оне који нису вољни да о њиховим животима одлучују сподобе попут Хојта Јиа. 

Оно што одмах пада у очи је да позив долази непосредно после Николићеве посете Москви, где је не само одликован Орденом  пријатељства, већ је и провео пар сати у разговору са Путином, као и да се реализује као хитан, па самим тим и веома а важан, јер наћи се пред Путином а да то није уговорено бар шест месеци раније није мала ствар.

Ово је одмах покренуло лавину шпекулација почев од оне да се Николић у Москви бавио тужибабљењем Вучића, до оне да је тамо добио новац за формирање некакве нове странке. Но, пошто те вести долазе углавном од добро познатих Вучићевих таблоида не бих тиме превише разбијао главу. Просто, давање пара на руке за формирање политичких странака је западна методологија, што уосталом одлично знају и Вучић и Николић. Да Руси то хоће могли су до сада урадити хиљаду пута, а не чекати да Вучић одбаци хлапљивог Николића. Зато ћемо разлоге потражити на другој страни, геополитичкој.

Нема сумње да је анти-руска хистерија у Србији достигла кулминацију посетом Хојта Лија. Све евро-атлантске испоставе у Србији, политичке странке, прозападне НВО, појединци у власти (попут Драгана Шормаза и Зоране Михајловић), тзв. “независни интелектуалци” итд., али и стране медијске подстанице и амбасаде (рецимо украјинска, енглеска, немачка…) кренули су да понављају варијације теза које је, отворено нападајући однос Србије и Русије, изнео Ји, почев од констатације о “две столице” до оног дрског питања “Зашто не питате Русе шта ће им имунитет за особље хуманитарног центра?”, које нато-лобиста Драган Шормаз, од тада, у свакој прилици понавља као папагај. А и сви остали мада, признајем, мање често.

У том налету има система, односно стављања до знања да потпуна предаја Космета није више Србији довољна за улазак у “европску породицу”, без потпуног одрицања од Русије. Верујем да ће то бити главна тема у разговорима између Путина и Вучића, јер у њој је сублимовано све остало. 

Путин свакако није онај коме се може продавати прича да онај ко је спреман да се одрекне Космета неће бити спреман одрећи се Русије и мислим да ће јасније него икада пре предочити Вучићу све опасности које стоје пред Србијом, ако настави путем који је кренуо. И пред Балканом.

Јер, на крају крајева, Брајан Хојт Ји је у праву – не може се седети на две столице. Бар не вечно. Посебно у тренутку када је немачки амбасадор јасно и гласно рекао шта МОРА бити резултат Вучићевог “унутрашњег дијалога” – прво Косово у УН, а онда и директно признање.

Зато верујем да ће Путин предочити Вучићу да његово пренемагање више нема сврху. И понудити му оно што је Дугин недавно најавио у Београду, а што се може сажети у:

Окрените се Русији и допустите јој да заштити Ваше интересе – зајднички су нам!!

_____________________________________

  1. www.blic.rs/vesti/politika/nije-birao-reci-sta-je-sve-nikolic-ispricao-putinu-o-vucicu-i-kakva-je-bila-reakcija/y998639
  2. rs.sputniknews.com/analize/201711101113400004-srbija-eu-ditman-kosmet/

 

 

Спуштавах се ја на ваше уже,

умало се уже не претрже;

отада смо виши пријатељи,

у главу ми памет ућерасте.

П. П. Његош

 

Питање је да ли ћемо се икада као народ опоравити од штете коју је деведесетих година прошлог века нанео политички псеудо-патриотизам. Преко њега су однарођени делови обавештајних структура за рачун својих западних налогодаваца контролисали, усмеравали и трошили пробуђену националну енергију, док су иза леђа политички заведених и посвађаних Срба једна за другом небрањене падале наше крајишке земље. После низ опскурних петоколонашких издаја, уследиле су, као њихов закономерни плод,  отворена окупација Косова и Метохије, петооктобарски државни преврат и предаја Црне Горе.

После свега, Александар Вучић, некадашњи горљиви заступник граница Велике Србије, који се ради опстанка у политици брзо и без икакве одговорности саглашавао са сваком новом, скраћеном територијалном „реалношћу” Српства, данас организује под својом диригентском палицом унутар српски „дијалог” о Косову и Метохији. Учешће у овом „дијалогу” су најавиле и неке од најзначајнијих националних духовно-идентитетских установа (или би то бар требале да буду), као што су СПЦ и САНУ, као и поједине патриотске странке, као што је ДСС. Искуство из несрећних деведесетих година са фингираним политичким „патриотизмом”, налаже нам да одговоримо на претходно питање о томе да ли је уопште национално и државно оправдано учествовање у оваквом „дијалогу”.

Покровитељ и медијатор свенационалног дијалога о Косову и Метохији би морала да буде једна морално беспрекорна личност, коју одликује висок степен личне и националне одговорности, храбрости, доследности и правне свести, која ужива неспорни свенационални лични и професионални углед, која је толерантна у комуникацији и истовремено бескомпромисна у одбрани националних и државних интереса.

Александар Вучић је морални антипод оваквом идеалном медијатору. Његова морална личност не пружа никакве гарантије да ће у „унутрашњем дијалогу” бити уважени ставови стожерних националних установа, патриотских организација и појединаца који се буду у њега укључили. Насупрот томе, целокупна Вучићева политичка биографија, која није ништа друго него непрекидна замена одговорности травестијом, једино јемчи да ће све наивне и поштене патриоте бити добрано изманипулисане и потрошене у „унтрашњем дијалогу” о Косову и Метохији. Следствено, као што од почетка своје политичке каријере Вучић није служио држави, већ је она служила задовољењу његових незајажљивих и болесних амбиција, тако и „унутрашњи дијалог” неће бити вођен у најбољем националном интересу, већ у најбољем политичком интересу Александра Вучића – опстанку на власти (= у животу).

Не само да личност Александра Вучића не пружа моралне гарантије да ће се „унутрашњи дијалог” водити у најбољем националном интересу, већ је од момента његове најаве постало јасно да ће у „унутрашњем дијалогу” најбољи национални интерес бити остављен и без правних гарантија. Јер, његов иницијатор ни у једном јавном наступу није поменуо да ће се„ унутрашњи дијалог” кретати у оквиру Устава Србије. Мада се као председник Републике заклео да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део”. Прећуткивање Устава, а стално истицање потребе за још једним новим приближавањем Србијиних захтева противуставној и противправној тзв. косовској „реалности” (овде), јасно поручују да иницијатор „унутрашњег дијалога” планира да коначни резултат „дијалога” буде ампутација Косова и Метохије из уставно-правног поретка Србије.

С тога, сваки појединац, организација и установа који се буду укључили у, Вучићевом речју, „институционализовани унтрашњи дијалог”, мора да буду свесни да својим учешћем, макар остали у мањини у оквирима „институционализованог дијалога”, дају свој пристанак (легитимизују) на његов противуставни исход. Јер, Вучићу је циљ да противнике уставно-правне ампутације Косова и Метохије увуче у „институционализовани унутрашњи дијалог”, у оквиру кога би измајсторисана већина донела одлуку да је једна генерација Срба, сходно револуционарно схваћеној народној суверености, властна да одреди Устава по коме ће да живи, а у оквиру њега да одреди и границе своје државе. При томе, не треба сумњати да Вучић располаже средствима да обезбеди већину за коначно изручење Косова и Метохије Великој Албанији и то најпре у „унутрашњем дијалогу”, а потом у уставном референдуму. Уосталом, Вучић и не крије на који ће начин донети одлуку у „унутрашњем дијалогу”: „саслушаћемо све, после тога бићемо довољно одважни да предочимо довољно предлога нашим грађанима” (овде). Инсистирање на „одважности” недвосмислено упућује на закључак да се иницијатор и покровитељ „унутрашњег дијалога” спрема да по сваку цену, а противно ставу било ког националног ауторитета, изврши кривично дело угрожавања територијалне целине. Тако што ће прекинути и постојећу танку уставну нит која у одредби о суштинској аутономији (чл. 182. ст. 2) везује Косово и Метохију за уставни поредак Србије. Не треба сумњати да је Александар Вучић довољно храбар, јер се, као и Хрвати, ничега не стиди, да уради оно што није смео ни један Србин пре њега. Овакву своју „храброст” доказао је толико пута до сада.

Једном речју, да би браниоци територијалне целовитости Србије били пацификовани, што посебно важи за СПЦ, они мора да буду кроз „унутрашњи дијалог” апсорбовани у колаборационистички институционални поредак. Тако се једна притајена и аморфна, али стварна државотворна друштвена већина, претвара у видљиву, строго формализовану и надзирану институционалну мањину (опозицију), чија се улога исцрпљује у прибављању демократског и националног легитимитета институционалној државноубилачкој већини.

Из угла коначног, већ пројектованог антиуставног циља је јасно да учешће у таквом „унутрашњем дијалогу” нема никакве везе са националном одговорношћу, а понајмање са саборношћу. Зато браниоци садашње уставне позиције Косова и Метохије мора да остану ван „институционализованог унутрашњег дијалога”, јер једино тако могу да му одузму легалитет и легитимитет. При томе, останак ван поретка институционализоване издаје не значи пасивност у отпору издаји. Да би цар уистину био го, противници ампутацији Косова и Метохије из уставног поретка Србије своје противљење мора да искажу на јасан, одлучан и непомирљив начин, онако како то приличи браниоцима Државе.

Заузимањем оваквог положаја према „унутрашњем дијалогу” уставобранитељи би на најдиректнији начин спречили Запад  да до краја реализује план са новом употребом једног псеудо-патриоте из деведесетих година у политичком животу постпетооктобарске Србије. Наиме, Вучићева политичка реанимација је повезана са несупехом „другосрбијанских” колаборациониста да обезбеди дубинску контролу над Србијиним друштвом. Сходно томе, искључиви Вучићев задатак је да у институционалне оквире „унутрашњег дијалога” о предаји Косова и Метохије Великој Албанији укључи најзначајније српске националне установе и патриотски орјентисане појединце. Истовремено, пошто Вучићу није дато у задатак да контролише „другосрбијанске” псеудоелите, јер над њима старатељство непосредно спроводе западне газде, он и не помиње њихово учешће у „унутрашњем дијалогу”. „Другосрбијанска” опозиција ће непосредно добијене издајничке налоге већ реализовати у Србијином парламенту, гласајући за уставно-правну ампутацију КиМ. Тек из угла задатка који је Вучић добио од западних налогодавац постаје јасно зашто се његови службеници, пре свих, Марко Ђурић (овде), толико труде да „унутрашњем дијалогу” пришију непостојеће национално-патриотске атрибуте. Као што постаје јасно зашто се последњих дана примећује ужурбана активност некаквих новонасталих национално-десних и конзервативних организација, из којих заударају доушнички трагови „свих пигмеја и репова” из псеудо-патриотске старинарнице деведесетих (овде).

Ако патриотска Србија после двадесетседмогодишњег искуства на питању одбране Косова и Метохије поново буде „преведана жедна преко воде”, тако што ће ући у клопку „унутрашњег дијалога”, то више неће бити доказ њене наивности и историософске незрелости, већ дубоке корумпираности. Због уверења да су Срби-патриоте кварљива роба, Запад је и политички реанимирао Вучић. Отуда Вучић, како тврди М. Ломпар, а преноси В. Димитријевић,  „држи отворен конкурс за издајнике” (овде).

 

 

 

Да је Косово изгубљено, говоре

                они који су сами изгубљени!

                         Србин је онај кога се Косово тиче.

 Јер оно није само овде на земљи

већ и на небу и свуда гдје

има српског народа“

академик Матија Бећковић.

 

Својевремено је власт Србије пристала да „косовско питање“ буде изведено из сфере утицаја Уједињених нација, у којима су Русија и Кина имале веома озбиљну улогу и утицале да не дође до ширег признавања независности лажне НАТО државе. У условима кризе у односима велесила, овакав приступ је изазвао противљење Запада, пре свега САД, Немачке и Велике Британије да се питање Косова суштински решава у УН, већ да се тај процес измести у надлежност ЕУ. На тај начин је смањен број држава које се противе самовољи Запада. Зато САД и ЕУ сада грчевито бране промену преговарачког мандата, који би укључио друге велике силе. Такозвани „Берлински процес“, који подразумева јачање утицаја ЕУ у земљама Западног Балкана које још нису постале чланице Уније усмерен је на истискивање Русије и сагласан је са актуелним мандатом тзв. преговора Београда и Приштине. У новије време чак и у медијима у Србији даје се равноправна димензија учесницима у преговорима кроз формулације „преговори Србије и Косова“. Запад сваки покушај укључивања Русије и Кине у преговоре или враћање преговора у УН, доживљава као непријатељски акт који угрожава његове експанзионистичке циљеве у Европи.

Запад одавно сматра да је Балкан његово „двориште“ и не толерише фамозни „руски утицај“ на том подручју. Треба схватити да Запад намерно преувеличава утицај Русије у овом делу Европе, како би елиминисао и тај мали утицај и „решавао проблеме“ у складу са интересима, пре свега САД и Немачке. Србија нема доследан став по питању Косова и Метохије и упорно настоји да нађе решење са оним државама које су извеле агресију и окупирале Косово и Метохију 1999. године. У таквим околностима веома је тешко пријатељским државама, пре свега Русији и Кини, да помогну, јер их власти Србије не ангажују на прави начин, него их сврставају у мноштво других држава. Нажалост, преко медија често чујемо изјаве о сувереним одлукам власти Србије, а у суштини ради се у знатној мери о препорукама или налозима Запада.

На тему да се поред ЕУ и САД уведу и друге светске силе у преговарачки процес, огласио се председник Србије Александар Вучић, који је рекао да се разговори у Бриселу воде под патронатом ЕУ и да Србија не мисли да мења тај формат. Вучић је истакао: „Не мислимо да мењамо формат, а ако буду тражене неке велике промене, вероватно ће све велике силе бити укључене, али не мислим да је то у овом тренутку на било који начин у игри“. Нажалост, задржава се бриселска матрица, која је искључила друге велике силе које би преговарачки процес учиниле објективнијим. Вучић је рекао да ће се дијалог у Бриселу наставити, али и напоменуо да је увек важно имати добре консултације и разговоре са САД, Немачком, Русијом, Кином… И да се подразумева да важна питања попут замрзнутог конфликта не могу да се решавају без знања неких од значајних фактора.“ Садашњи модел разговора управо не дозвољава нашим традиционалним пријатељима, пре свега Русији и Кини да непосредније помогну заштиту српских националних интереса. Зато је овако поступање власти у Србији штетно и неразумно.

У дијалог Београда и Приштине могли би се укључити и нови “играчи”, Њемачка и Америка, пише српски портал “Вести”. Спекулише се, такође, да би разговоре са српским и албанским тимом убудуће у име Европске уније оперативно могао да води један веома искусан њемачки политичар, док би Вашингтон послао “посматрача овог процеса”. Висока представница Европске уније за спољну политику Федерика Могерини остала би главни медијатор дијалога. Овакав сценарио наводно је припремљен да би се преговори убрзали, јер се Запад налази пред огромним изазовима неделотворности офанзивне стратегије.

Да ће се САД укључити у дијалог изјавио је и Хашим Тачи, сецесионистичких институција у Приштини, после разговора са председником Републике Србије Александром Вучићем у Бриселу. На питање „Новости“ да ли постоје планови да се САД у наставку дијалога укључе у тај процес, из америчке амбасаде у Београду добијен је следећи одговор: „САД у потпуности подржавају процес дијалога под вођством ЕУ за нормализацију односа између Косова и Србије и ценимо континуирано руковођење по овом питању представнице Могерини. Све стране морају да унапреде дијалог и да спроведу споразуме. Поштујемо вођство ЕУ у дијалогу“. Нису истакли да се то лажно вођство ЕУ реализује пристрасно, на штету српских националних интереса, јер су управо те државе створиле и признале лажну државу Косово. Вашингтон ће вероватно послати свог представника за дијалог или за решавање других питања и проблема на тзв. западном Балкану, јер им се жури у походу на Исток.

Појачано интересовање САД за косовски проблем јесте у складу са њиховом новом стратегијом геополитичког сучељавања са Русијом, да се потпуно елиминише утицај Русије на било ком делу Балкана. Формалним елиминисањем проблема Косова и „нормализацијом“ односа са Србијом, Америка жели да на тај начин прекине све јаче везе српског и руског народа. Америка тзв. Косово сматра својим највећим „носачем авиона“ у Европи, простор под тоталном доминацијом на који ће вероватно инсталирати делове противракетног штита у Европи, и базирати друге борбене системе и јединице.

У дискусијама и говорима, изјавама у медијима о „унутрашњем дијалогу о Косову“, постепено дозирано се у суштини исказују ставови на које треба да се привикне српска јавност. Сада се отворено у режимским медијима говори у смислу да су „два председника Србије и Косова у Бриселу разговарали…“. То је почело тако одједном и указује на чињеницу да је отворена медијска кампања за „препарирање јавног мњења“ у складу са резултатима преговора – односно издаје Косова и Метохије. Изгледа да је власт у Србији уцењена од Запада да суштински призна лажну државу Косово и да се не противи њеном чланству у међународним организацијама и на крају у УН. Власт у Београду не зна како да изађе на крај са чињеницом да Кина и Русија не дозвољвају било какву афирмацију и пуноправно чланство лажне НАТО државе Косово. Такође тврдокорни ставови Шпаније, Словачке, Грчке, Кипра и Румуније не иду на руку српским властодршцима, који нису више тако баш упорни у очувању суверенитета и територијалне целокупности Србије.

Председник Србије Александар Вучић је као премијер учествовао као главни прегоарач у Бриселу и оспоравао било какво право да то чини тадашњи председник Томислав Николић. Сада је као председник Србије приграбио то право себи или му је наложено да то чини до краја. По томе испада да је Брисел изабрао и пронашао преговараче из Београда и Приштине који ће након тзв. Бриселског споразума довести процес преговора до краја, односно до суштинског признања лажне државе Косово и до „епохалног“ помирења српског и албанског народа. Такву стратегију преговора осмислиле су администрација САД и ЕУ. Све се чини да се не промени формални мандат преговора у оквиру ЕУ, иако је целом свету јасно да суштински утицај на ток и исход тих преговора имају САД и Немачка.

У речнику српских политичара на власти и у режимским медијима пласирају се двосмислене флоскуле, које ће пред народом маскирати суштину и резултате преговарачког процеса. Данас се у јавности пласирају синтагме које прозападне организације НВО сектора, „самостални“ аналитичари и плаћени и потрошени политичари попут Вука Драшковића и Чеде Јовановића појашњавају народу и образлажу „зашто је то добро за нашу будућност“. Реч је о „добронамерним саветима“ и позивима да се „оканемо митова“, „променимо менталитет“, „суочимо са стварношћу“, „окренемо од прошлости“, „заштитимо своје потомке“, „избегнемо рат и страдање“ и „припремимо за болна решења“, јер је то једини начин да се као народ развијамо и „доживимо бољитак“, кроз чланство у Европској унији па и НАТО-у. Да би то достигли морамо се постепено одрећи братске Русије, јер смо ми „европски народ“ а са ЕУ „имамо највећи извоз а и бесповратне инвестиције“. Све ове а и многе друге изреке су део стратегије Запада и насилног гурања Србије у ЕУ и НАТО, мимо воље народа. Све то што проговоре Вук Драшковић и Чеда Јовановић и део НВО, почне да након одређеног времена, на мало другачији начин, пласира званична власт, када јој страни ментори са Запада то нареде. Званична власт говори о донацијама ЕУ, а не говори о томе да је скоро 30 пута више изнето вредности из Србије, те да се процене крећу да је из Србије до данас изнето око 60 милијарди евра, Када та ЕУ донира само тридесети део вредности за исти временски период, онда се то народу приказује као искрена намера ЕУ да нам помогне. Блокирани и дириговани медији јесу инструмент преко кога се пред народом пласира лажна слика о европским интеграцијама и њиховој суштини.

Председнк Србије Александар Вучић вероватно је покренуо „унутрашњи дијалог о Косову“, зато што му је то наложено пре свега из САД и Немачке, како би се потиснуо а потом у целости елиминисао било какав руски утицај и онемогућио организован народни отпор таквим погубним решењима до којих се долази кроз фингиране „договоре“. Њихова је процена да када реше тзв. питање државности Косова, Русија неће имати од „чега да брани Србију“ и логично је онда да се Србија, тако обогаљена, убрзано укључи у све евроатлантске структуре. Вучић није предложио никакву конкретну тему за расправе о Косову и Метохији, осим већ поменутих празних еуфемизама, који просечном грађанину не значе скоро ништа. Друштвена расправа би могла бити само припрема референдума а не никако „замишљено давање легитимитета“ групи политичара да доносе „историјске одлуке“ о сагласности са последицама агресије и окупације Косова и Метохије. Његов потез су као сигнал једва дочекали поједини амбасадори и дипломате ЕУ и прозападне НВО у Србији, које су веома снажно финансијски подржане са Запада. Без сумње отворена су им врата антисрпског деловања, гушења националне опције и било какве помисли за очување суверенитета државе Србије.

У изјавама званичника Србије нема речи о очувању суверенитета и територијалне целокупности државе, него о разумевању и прихватању „реалности“, зарад „боље будућности.“ Скоро да не постоји дилема око статуса лажне државе Косово, него само око тога како то извести а да се „власи не досете“. Све више је у медијима антисрпског шовинизма, пропаганде умотане у празне политикантске фразе. Цео тај процес и кампања подржана је огромним финансијским средствима из иностранства.

Пре режимских медија све је покренуто у тзв. демократским, прозападним листовима Блиц и Данас, који су и пре текста председника Вучића дуже време подгрејавали атмосферу „потребе дијалога“ и „суочавања са прошлошћу“. Да је текст председника био примарно писан за антисрпску публику из прозападних медија и НВО, које гравитирају београдском „кругу двојке“, сведочи и чињеница да Вучић овај „програмски текст“ није објавио ни у једном од својих омиљених таблоида, него у Блицу. Остали електронски и штампани медији под контролом и утицајем режима сада образлажу смисао и суштину покренуте кампање и ту тему држе у фокусу. Једино се на друштвеним мрежама и порталима, као и у локалним медијима разобличавају смисао и последице тзв. унутрашњег дијлога, који није израз демократије, него самовоље и неодговорности пред будућим поколењима. У новијој историји политичка елита није решила проблеме за потомке, него напротив оваквим деловањем доводи их у позицију људи који ће се срамити што су имали такве претке, посебно у овом историјском периоду распада бивше СФРЈ. Од краја Првог светског рата па до данас српска политичка елита није успешно заштитила српске националне интересе. Зато се одрицање од Косова и Метохије не може означавати „храбром одлуком, визионарством, прихватањем реалности у име боље будућности и сл.“ Народ у таквом чину може препознати најсрамнији чин а то је издаја највиших националних вредности и интереса.

Председник Вучић још увек није формално обзнанио каква нам је то „болна решења“ припремио са званичницима америчке и бриселске администрације, али народ осећа да се припрема срамна предаја Косова и Метохије. Запад цени да је важно да се по овим суштинским питањима не омогући српским суверенистичким партијама, организацијама и појединцима, државотворно и родољубиво расположеним грађанима и интелектуалцима да добију икакву шансу да допру до успаване српске јавности и пласирају своје ставове и предлоге.

Погледајмо таксативно део дисквалификација о онима који су другачији, који су суверенисти и не прихватају неуставно деловање власти: (1) „само ћуте и против су свега“, спремни да „разбију главу сваком ко се усуди да потражи решење“; они (2) „забијају главу у песак“ и „нису реални“, чекајући (3) „да им у руке дође оно што су одавно изгубили“; они су (4) „престали да се надају“ и „спремни су за сукоб, како унутрашњи, тако и са свима око нас“; они (5) „мисле да су само они у праву“, „да су најпаметнији, да немају више шта да науче, да су супериорни“, да би их одмах затим назвао (5) присталицама „тираније, увек спремним на проливање туђе крви“; они се залажу за (6) „нему Србију“, у којој (7) „ћуте и људе воде у сукоб и рат“, не знајући „географију сопствене земље“; (8) они „не знају где је Косово, нису тамо били, неће никада тамо ни отићи, још мање живети, не разликују Партеш од Пасјана, Србицу од Штрпца, Пећ од шпорета“, али би (9) „радо све друге послали на Косово, да их науче крвавој географији сопствене земље“; за њих је (10) „сваки губитак – победа“ и „туђој се несрећи радују као свом успеху, пошто за други успех не знају“; њих оптужује да (11) прижељкују „историјски злочин“ и у ствари навијају да „неко некоме да Косово“; они су (12) „јунаци до прве битке“ који се (13) „само хвале победама својих дедова“.

И треба ли после икога да изненади што су управо поједине аутошовинистичке и србомрзачке НВО исказале пуну спремност да „узму учешћа у овом важном дијалогу“. Блаћење српског народа и омаловажавање Србије јесте синоним за „дијалог“ у њиховом идеолошком контексту. Зато се може рећи да се спрема дуг монолог, који за циљ има не да државну политику прилагоди народној вољи, него да народну вољу сломи и учини је инертном.

Усмерења дата за „унутрашњи дијалог“ су поражавајућа и свако се може опсервирати: (1)„да се погледамо у огледало“ и „видимо своје недостатке“; (2) „да престанемо да забијамо главу у песак и (3) „покушамо да будемо реални“; (4) „да не будемо бахати и арогантни“ (иако смо „јачи него што смо били“); да се (5) одрекнемо „наших митова и сукоба“, али да се (6) „не одричемо свих наших националних и државних интереса“ (али неких свакако); (7) да донесемо „трајно решење“ које ће спасити „животе наше деце“; (8) да будемо спремни на „дугачак, замршен и болан процес“ који треба да промени „нашу колективну свест“, која „сваки договор доживљава као пораз“.

Дијалог се неће водити о државној политици према Космету! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста „колективне психотерапије“, у којој се од Срба у Србији – као ономад од Срба у Црној Гори – захтева да „преломе мозак“ како би могли да постану „реални“, како бисмо (бриселске) „договоре почели да гледамо као победе“, и како бисмо се, пре свега и надасве – „одрекли митова“.

Шта то значи да „треба да се одрекнемо митова о Косову“? То просечан Србин не може разумети као нормалан и добронамеран предлог. Да ли нас то власт позива да променимо своју душу, суштину и смисао живота? Треба да размишљамо као бриселска и вашингтонска администрација? Па то је једноставно немогуће. Нека они на свом примеру покажу и предају било који део територије Мексику, Русији или прогласе нову државу на својој националној територији. Ми не дамо било који педаљ Србије а посебно не Косово и Метохију. Знају Албанци да је њихова држава вештачка и да ће нестати оног момента када оду окупационе трупе са Космета.

„Унутрашњи дијалог“ ће се по свим индикаторима претворити у још снажнији монолог и подршку полтрона политичара који тумаче „мисли свога вође“. Све ће то бити дозирано похвалама из појединих амбасада водећих држава ЕУ и НАТО, као и влада и председника држава које су наредиле и осмислиле дијалог.

Власт у Србији ће неко време јадиковати како националисти и ратни хушкачи блокирају сваки разговор и не нуде никаква решења. Може се јасно рећи да свака дискусија која није у складу са Уставом Р. Србије јесте незаконита и подлеже кривичној одговорности, па се иза „унутрашњег дијалога“ не може нико сакрити да је добио мандат народа. Мандат народа се може пренети на извршну власт само преко одлуке донете на референдуму о прецизно постављеном питању. Већински одговор за власт мора бити закон и обавеза.

Судбина српских светиња на Косову и судбина самог Косова огледа се и у Бећковићевој песми „Косово поље“, написаној осамдесетих година прошлог века, у којој је пророчански предвидео сав терор албанских екстремиста и прогон српског народа и рушење православних светиња.

КОСОВО ПОЉЕ

„Краду ми памћење,

Скраћују ми прошлост,

Отимају векове,

Џамијају цркве,

Арају азбуку,

Чекићају гробове,

Издиру темељ,

Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно

Што никоме нисам узео,

Моје лавре и престонице,

Не знам шта је моје,

Ни где ми је граница,

Народ ми је у најму и расејању,

Пале ми тапије и затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?

Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,

Сад ми и бели штап отимају,

Жртвено поље са крвавом травом

Не смем да кажем да је моје.

Не дају ми да уђем у кућу

Кажу да сам је продао,

Земљу коју сам од неба купио

Неко им је обећао.

Ко им је обећао

Тај их је слагао,

Што им не обећа

Оно што је његово?

Зато јуришају на мене удружени

Кивни што сам их познао. “

 

Велики песник и филозоф Матија Бећковић тако верно, јасно и искрено износи став српског народа, обичног човека кога власт Србије неће, не жели или не сме од западних ментора да чује: „Мислимо да Kосово није ни Хиларин бутик, ни Билов споменик, ни Олбрајткин рудник, ни Kларкова фирма. Но, Србија никада није израчунала материјалну вредност Kосова, а она духовна је неизрачунљива. Kосово није територија.“

Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“

Речи академика Матије Бећковицћа, у светлу данашњих околности, више него јасно описују парадоксалну ситуацију и бесмисао такозваног унутрашњег дијалога и разговора о Косову и Метохији под окриљем ЕУ и САД. Нико није дао мандат власти Србије да наруши суверенитет и територијални интегритет Србије, да противуставно преда или изда део националне територије. Јасно је да се окупационим силама на Косову и Метохији жури да добију потпис српских власти и сагласност на суштинско одцепљење Косова, свог историјског, духовног, верског и културног средишта. Народ то неће дозволити а било какав потпис издаје сматраће се ништавним, у нади да ће их стићи Лазарева клетва.

 

 

  1. rs-lat.sputniknews.com/analize/201709021112514582-moskva-srbija-pritina-dijalog/
  1. www.bnet/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=09&dd=02&nav_category=640&nav_id=1299430
  2. www.nspm.rs/politicki-zivot/unutrasnji-monolog-ili-kako-aleksandar-vucic-zamislja-dijalog-o
  1. www.nspm.rs/politicki-zivot/unutrasnji-monolog-ili-kako-aleksandar-vucic-zamislja-dijalog-o
  1. www.kurir.rs/vesti/srbija/1987983/beckovic-o-kosovu-zemlju-koju-sam-od-neba-kupio-neko-im-je-obecao-ko-im-je-obecao-taj-ih-je-slagao
  2. www.izjave.net/author/250
  3. rs-lat.sputniknews.com/autori/201510201100419586-kosovo-komentar-srbija/

 

 

 

-

Драган Милашиновић

“Велика ствар ако се потврди. Србија каже да је држава Суринам опозвала признање Косова”

Џејмс Кер-Линдзи, британски експерт за Балкан

 

Два тешка шамара на лицу наказне косовске независности у свега три дана показала су да се свет више не боји америчких политичких Франкештајна широм света. Први је принципијелно понашање шпанског амбасадора у НАТО усред Приштине, који је затражио да се Харадинај, коалициони партнер Српске листе, не представља као премијер након чега је овај одбио да присуствује састанку, а други повлачење признања независности Косова од стране Суринама. Да кренемо од овог другог.

Без обзира да ли је српска дипломатија имала тако значајну улогу у повлачењу признања Косова од стране јужно-америчке државе Суринам коју јој придаје Дачић, или су одлучујући били неки други разлози, нема сумње да се ради о изузетно значајној одлуци и са аспекта међудржавних односа и са аспекта међународног права.

Занимљиво је како се и у ком року читава прича одвијала. Почела је 8.јула 2016. када је Суринам објавио да признаје независност Косова, а Србија на то одговорила протестном нотом. У то време шушкало се да је, као и у случају Малија, пресудну улогу у доношењу овакве одлуке ове младе државе (која је и сама независност стекла 1975.) имала Пацолијева кеса, али то оставимо злобницима.

Након што је Дачић објавио повлачење признања, из Приштине су реаговали експресном изјавом Јетљира Зумбераја, Пацолијевог саветника: “Повлачење признања не постоји као концепт у међународном праву. Све је то клевета, док је Дачић шарлатан“(1), али испало је да су шарлатани они јер је Дачић као одговор на одговор поделио новинарима у Скупштини Србије ноту Суринама, потписану 27.10.2017. из које се повлачење признања јасно види.

У документу заведеном под бројем ДН 171/17 се наводи да се он односи на ноту коју је Србија послала Суринаму 29. јула 2016. и да „преноси одлуку Владе Републике Суринам о повлачењу признања Косова и Метохије као независне и суверене државе“.(2) Влади Косова одговарајућа Нота уручена је 30.10.2017., а да су је они примили најбоље говори изјава србо-мрзитељке Урике Луначек, одлазеће известитељка Европског парламента за Kосово, која је из Приштине где се налази у опроштајној посети поручила како је одлука о повлачењу признања “за жаљење”.(3) Оставимо је нека жали и констатујмо да није једина, али да ово још једном показује колико је косовска независност кула од карата која се може срушити за трен будући да нема темеље у међународном праву.

Само три дана пре објаве Суринамове ноте, шпански амбасадор у НАТО, Агире де Карсер, који је био у саставу делегације НАТО у посети Косову, коју је предводила заменица Генералног секретара Алијансе Розом Готемилер, затражио је пре састанка у штабу КФОР-а лоцираном у приштинском насељу Драгодан да се Харединај не представља као премијер, као ни да се други званичници тзв. Косова не представљају функцијама које обављају, а од представника косовских безбедносних снага да буду без униформи, након чега је Харадинај одбио да у том састанку учествује.

Занимљиво је да је шефица делегације Роуз Готемелер очигледно уважила став шпанског амбасадора па се косовским званичницима обраћала само личним именима, без помињања позиција, водећи рачуна да ништа не прејудицира о државности Косова.(4)

Ова два жестока шамара косовској независности морали би бити јасан путоказ српском режиму о наредним потезима. Уместо тога званична Србија, сем што Дачић Суринамом рекламира себе у предизборне сврхе, јер није пропустио да каже да од када је он функцији шефа дипломатије само је 5 држава признало Косово а једна, ето, повукла, наставља са спровођењем налога трећеразредних америчких дипломата и фарсом о “унутрашњем дијалогу”. За Харадинаја, кога је шпански дипломата послао у ћошак, Вучић каже да је легитимни избор албанског народа и његова Српска листа му даје директну подршку. Са Тачијем је већ блиски сарадник на пројекту „историјског помирења Срба и Албанаца“ иза кога скрива своје одрицање од Космета. Па „унутрашњи дијалог“ …

Нека ЕУ, након Каталоније, прави унутрашњи дијалог о свом понашању према Србији, јер бриселска администрација нема стварни мандат да се према Косову односи као према сивереној држави, будући да га пет њених чланица не признаје. Чинећи то она спроводи америчку вољу, али крши основна документа на којима је заснована. 

А да српски режим корача путем у недођију поручује нам ових дана и Беџет Пацоли, први потпредседник косовске владе и министар спољних послова који је пред Одбором за спољне послове косовске скупштине изнео тврдњу да ће „свеобухватни договор са Београдом 2018. године“ утицати и на „лакши пријем (Косова) у Унеско и Интерпол“.(5)

Како Пацоли може знати резултате “унутрашњег дијалога” који је званично почео јуче и на основу чега тврди да ће “свеобухватни договор” бити постигнут 2018? Кажи нам Вучићу!

___________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/jetljir-zumberaj-surinam-nije-povukao-priznanje-nezavisnosti-kosova-dacic-je-sarlatan.html
  2. www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-juznoamericka-drzava-surinam-povukla-priznanje-nezavisnosti-kosova.html
  3. www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-surinam-dacic/28826259.html
  4. 91.222.7.144/hronika/pristinski-ekspres-spanski-ambasador-u-nato-trazio-da-se-na-sastanku-haradinaj-ne-predstavlja-kao-premijer.html
  5. www.nspm.rs/hronika/bedzet-pacoli-sveobuhvatni-dogovor-sa-srbijom-2018.-godine-uticace-na-laksi-prijem-kosova-u-unesko-i-interpol.html

 

Некада Вам је, господине Вучићу, ако се не варам, Србија са Косовом и Метохијом била премала, па сте баритоном војводског ађутанта мантрали о граници: Карловац- Карлобаг- Огулин- Вировитица, док данас гласићем евнуха телалите како је и оволика превелика и да би кроз кључаоницу Европске уније евентуално прошла уколико се реши тог јужног баласта, јер, авај, није све на Косову и Метохији наше, како рекосте у још једном испразном обраћању самом себи са националном фреквенцијом.

И у праву сте, није све наше, заиста, али је Косово и Метохија наше, читаво, једнако са минаретима и мезарјима колико и са звоницима и праотачким гробљима!

Издају сте покушали да оправдате чињеницом да Срба на Косову и Метохији нема ни пет одсто, те да је то ваљда довољан разлог да кроз тај „унутрашњи дијалог“ дођете до закључка како би ипак требало да припадне народу који је тамо већина, јел да?!

Зар Вас као председника Србије није срамота да поменете тако шта а да барем на трен не застанете, уздахнете, устанете ако треба (а треба) и прекрстрите се усред емисије замоливши Бога да Вам опрости јер добро знате шта чините?!

Знате ли, господине предсениче, зашто данас на Косову и Метохији има тек пет одсто Срба?

Објасниће Вам Ваш коалициони пријатељ Рамуш Харадинај, мада му нож иде далеко боље од статистике, ал кад зброји преклане доћи ћете до мало веће бројке од пет одсто!

Знате ли, господине председниче, зашто данас на Косову и Метохији има тек пет одсто Срба?!

Објасниће Вам Хашим Тачи, трговац органима на велико и мало, чим подели број бубрега с бројем отетих Срба, па ћете доћи до још мало веће бројке од оне коју сте збројали с Харадинајем!

Јесте, исти онај Тачи којем сте подвели судије и тужице да положе „неутралну“ заклетву којом се, ваљда, обавезују да га неће узнемиравати глупостима о 200.000 протераних Срба, крематоријуму у Клечки, Радоњићком језеру, копу Белаћевац, приватним затворима у Јунику, Ђаковици, Гњилану, Пећи…јамама, вртачама, шикарама, Старом Градском, Гораждевцу, Клини, Глођану…

Неће га питати где је глава монаха Стефана, где су звона Самодреже, где су кости витомиричког гробља, где је доктор Томановић, зашто се петогодишњи Марко касапио у калемовима бодљикаве жице покушавајући вриштећи да дохвати лопту коју је изнова и изнова шутирао у те калемове јер није имао коме другом?!

Рекосте и да се Србица тек тако зове али да у њој нема Срба! Тачно!

Питајте Рифата Јашарија, брата крвника Адема, где су Срби из Србице?

Питајте монахиње манастира Девич, ено га усред Дренице, надомак Србице, откуд оне ту и шта се збило 2004. године, док Вам је Србија још била „потаман“?!

На послетку, без иоле Срама запитајте себе, у тим испразним монолозима с јавном фреквенцијом, колико је Срба у Прешеву, Бујановцу, Медвеђи?

Запитајте се чега сте председник ако Вам усред Бујановца организују четвородневну фешту у знак сећања на монструма- команданта Лешија, а Ви се правите „мртви“ док медвед не оде?!

И ту није све наше, али јесте наше, или Вас и то жуља?!

Јел довољно Србије, господине председниче, сабрано у Српској напредној странци, па све остало штрчи ко чуперак на Вулиновој фирузури?!

Када све саберете и одузмете обратите се још једаред нацији у испразном монологу па реците колико сте разрезали да је Србије довољно, потаман да стане у задњи џеп Америке и Европске уније?!

Само не заборавите да Вам је некада и онолика била премала, а да данас у оволицкој једино што заиста није наше на Косову и Метохији јесте Српска листа!

Замолите њих да у тренуцима доколице, док Харадинају не изигравају хоклицу и канабе, зброје колико је Срба било на Косову и Метохији пре него што их је по Вашем укусу остало довољно да их не буде довољно за још један у низу испразни монолог о издаји упакованој у тоалет папир за који треба треба с усхићењем да поверујемо како је украсна фолија…

 

Намера да се постави споменик Ђинђићу испред Филозофског факултета у Београду претворила се у подизање споменика актуелној колонијалној политици у Србији.

Ако погледамо усвојено идејно решење споменика (овде), видећемо да би обележје требало да има облик стреле извијене нагоре, која је прекинута па настављена уз помоћ два причвршћивача са стране. Стрела, очигледно, треба да симболизује Ђинђићеве политичке идеје и његово дело, прекид убиство, а наставак је апотеоза наводне незаустављивости „Зоранове визије“ која мора бити остварена (овде).

Проблем је у томе што Ђинђићева „визија“ није била баш добра ни 2003. године, а камоли данас. Као што је то лепо сажео Бранко Павловић (овде), Ђинђић се, у економији, држао неолибералног концепта брзе и потпуне приватизације – што је у пракси значило предају ресурса странцима, уз коруптивну ренту за домаће компардоре (видети моју анализу приватизације Сартида: овде). У унутрашњој политици пак, Ђинђић је ниподаштавао значај изградње демократских институција и пропагирао „модернизацијски“ волунтаризам и децизионизам (видети моју анализу овде) – што је у пракси значило, рецимо, безобзирно избацивање најјаче опозиционе странке из парламента и опструирање председничких избора. У спољној политици Ђинђић је заговарао безалтенартивне евроатланстке интеграције: „Москви је Ђинђић поручио да на српском тржишту има места и за Русију, али да је приоритет за Србију ЕУ“ (овде) – што је у пракси значило да се о уласку у ЕУ и НАТО у Србији уопште не води јавна расправа, већ се „подразумева“ како је то питање већ „решено“.

Неки верују да би Ђинђић као интелигентан човек, да је претекао, сада мислио другачије. Бошко Обрадовић претпоставља да „би Ђинђић данас био на политичкој позицији Двери да је жив“ (овде). Основ за веровање у Ђинђићево „суверенистичко“ преумљење јесте то што је, пре но што је убијен, он објавио да му се не допада начин на који се Вашингтон и Брисел спремају да реше питање Космета. Тиме се, према овим веровањима, „у последњим месецима живота практично окренуо позицији патриотског политичког дискурса“ (Обрадовић, исто).

Међутим, ако пажљивије погледамо шта је Ђинђић тада стварно рекао (моја анализа овде), видећемо да је њему само сметало то што Вашингтон и Брисел испод жита раде на „независности“ Косова будући да нас тиме могу успорити у ЕУ-интеграцијама: „Желе да направе потпуно два независна правна и политичка система и да их онда ми хармонизујемо… Рећи ће: док не хармонизујете односе, ви не можете да идете даље“ (видети тачне изворе у наведеној анализи).

За Ђинђића, дакле, није био проблем то што Вашингтон и Брисел интензивно производе сецесију Косова, већ то што у једном тренутку може да дође до блокаде наше толико жуђене евроатлантскле интеграције. Нисам баш сигуран колико је то истински „позиција патриотског политичког дискурса“.

Но, чак и да је Ђинђић имао капацитета за „патриотско преумљење“, споменици се, ваљда, не подижу због нечијих потенцијала, већ због учињеног дела. Уосталом, и сам Ђинђић је тражио да се о политичарима суди на основу онога што су урадили, не по оном што су намеравали да ураде: „Мене не интересују намере. Мене интересују последице. Подразумевам да свако има добре намере. Ако не следи нека последица која је корисна за мене, добре намере ме не интересују“ (овде).

Међутим, погледамо ли оно што је Ђинђић стварно урадио – не што је желео или најављивао – видећемо, са нашим данашњим искуством и знањем, само увлачење Србије у колонијални положај према Западу, манипулацију институцијама и медијима у име еврореформских циљева, као и сасвим незаконито изручење Милошевића Хагу – управо на Видовдан (Чедомир Јовановић тврди да су, тек када је Милошевић пребачен ван Србије, „Зоран и он“ схватили који је дан; овде). Не би се баш могло рећи да било које од тих дела заслужује споменик.

Једини разлог због којег би Ђинђићу требало подићи обележје јесте то што је убијен као премијер. Само по себи то јесте трагично, а земља која држи до себе ту трагичност би требало да обележи. Но, такав меморијал нити се подиже на месту на коме је замишљено да стоји „сломљена-па-настављена стрела“, нити би требало да он тако изгледа.

На ФСК већ је критикована одлука да се Ђинђићу подигне монумент испред Филозофског факултета (овде). „Зашто споменик политичару на тргу на којем су Ректорат, Филозофски, Филолошки и Природно-математички факултет, споменици Његошу, Доситеју, Јовану Цвијићу и Јосифу Панчићу?  Зашто не на месту где је премијер убијен, испред зграде Владе у којој је радио? Пред Филозофским факултететом место је за споменике великим српским мислиоцима, попут Ксеније Атанасијевић, чији се гроб у Београду не зна, а не за споменик политичарима“.

Требало би знати да је, првобитно, било предвиђено да се обележје Ђинђићу подигне у близини места његове погибије, у Финансијском парку (овде). Али, ту су напредњаци 2015. године поставили статуу Гаврила Принципа, па је било некако неумесно наспрам монумента славном тираноубици ставити кип устрељеног премијара. Зато је прошле године Вучић и донео одлуку да се споменик Ђинђићу подигне баш на Студентском тргу (овде).

Сада је обнародовано и то како ће споменик изгледати. Он јасно асоцира на континуитет данашње власти са Ђинђићевим идејама и делима. Вучић се, због имиџа еврореформатора, и иначе позива на Ђинђића као на политичара који је, као и он, имао исте муке са „заосталим друштвом“, због чега је морао истоветно да се понаша. Тако је пре неколико месеци Вучић изјавио: „Ђинђића ценим јер је почео да говори Србима нешто што не воле да чују, а то је да више раде и да не кукају, као што ни штрајкачима није априори давао за право. Почео је и да мења однос према ономе што су биле социјалистичке и самоуправне навике, и борио се против `кибицера`. Kапа доле Ђинђићу!“ (овде).

Очигледно, Вучић себе види као Ђинђићевог настављача, судећи по овом цитату, управо на пољу сужавања радних права, по настојању да се максимализује експлоатација радника, као и по сламању радничких штрајкова – дакле, по „лечењу“ друштва најгорим и најнехуманијим неолибералним методама.

И Ђинђићева удовица Ружица подржала је оцену да постоји континуитет између њеног мужа и Вучића. „Вучић је исти као мој Зоран!“ био је наслов њеног интервјуа из 2013. године (овде). У њему је Ружица најпре критиковала ДС што је „изгубљена цела деценија, јер се нисмо померили ка ономе што је Зоран говорио и видео“, да би потом директно стала уз нову владу у њеним настојањима „да добије датум“ од ЕУ. На крају се Ђинђићева удовица оградила од оних који одбацују идеју да је Вучић данашњи Ђинђић: „Мени то (поређење) не смета. Ако он (Вучић) дневно ради 15‒16 сати и предан је послу, значи да има добру инспирацију и добар модел. Многи су за Зорана говорили да је он човек који много ради у нашим условима, а он је на то увек одговарао: `Па зато што Срби не знају како се ради на сваком другом месту, у било којој другој држави`. Сами закључите има ли сличности“ (овде).

Тако је преко идеократског модела „лењи Срби – вредни еврореформатори“ извршено спајање грађанистичког мита о Ђинђићу и култа који је, 2013. године, почео да се гради око Вучића. Спомеником „пресечене-па-настављене стреле“, предвиђеном да се отвори 12. марта 2018, тај наратив добиће и своју семиотичку финализацију.

Ово је „споменик Вучићу (и Ђинђићу)“ – написао је Зоран Ћирјаковић (овде). Дакле, најпре Вучићу, па тек онда Ђинђићу. По Ћирјаковћу је Биљана Србљановић, једна од ауторки споменика-стреле, овом уметнином сасвим јасно стала уз Вучића. Мање је важно што је, како вели аутор, „на Фејсбук профилу (Србљановићке) теже наћи речи критике упућене ППВ/премијеру/председнику него пословичну иглу у пласту сена“. Битно је да „Вучића сада – поред Брисела и Немачке – навише гурају и Биљана К. (Србљановић) и други урбани умови, који имају добар и скуп укус. Постоје и вучићевци који су на Радомиру Константиновићу. (…) Њихов митинг подршке одржан је у Сава центру. Није га преносио Пинк, већ РТС“ (реч је о ТВ преносу представе „Планина Олимп“, који је већ на ФСК оцењен као пример „самоокупације у култури“; овде).

Ставити змија-стрелу која излази из асфалта (видети овде) и то тако да се хтонски рађа и узлеће тачно преко пута Његоша (видети овде) – а који, наравно, не може а да не гледа у ту регенерисану гују, посебно је луцкасто. Ту је и једнако необично звучно пресретање пролазника: комјутерска апартура унутар споменика снимаће њихов говор и враћати им га као појачани звук. Након што пролазници зачуђено утихну, зачуће се глас убијеног еврореформаторског пророка (овде) који саопштава „истине“ попут: „Живот је чудо једно дато нама… Спаваћете кад будете у пензији… И ви сте млад човек, ја вам кажем, гледајте у будућност. Тамо ћемо се састати ви и ја…”, и томе слично (овде).

Не бих да коментаришем „уметничку“ страну ове чудновате инсталације. Само ћу рећи да она одлично осликава сву „таштину празнине“ насталу симбиозом другосрбијанско-скоројевићког „граџанизма“ и вулгарне идолатрије актуелног режима. И ко зна каква ће све уметничка чуда из те симбиозе тек да проистекну. Моћда ће стрела, после извесног времена, почети да нам говори и још неке (и нечије) еврореформаторске мантре, попут: „Ја волим Англеу Меркел… Никад, али никад се нећу кандидовати за председника… Диковићу, ако Сава крена на Шабац знаш шта ти је чинити…“, итд. 

„Једина могућност за смислено опозиционо делање (данас) јесте деконструкција мита о Ђинђићу“, написао је један критичар. „Ко није спреман да критикује Ђинђића, нека ћути о Вучићу“ (овде). Тек економска, политичка и културна деколонијализација Србије омогућиће да се сруше атлантистички митови и култови. Можда ће том приликом страдати и трбухозборна стрела постављена пред честитог владику? А можда ће, уколико јој се поквари тон, „настављена стрела“ за нове генерације постати симбол истинске обнове српске државности после свих лутања по беспућима Yu/EU интеграција. Уметност и историја су чудо…