Тагови Вести таговане са "Александар Вучић"

Александар Вучић

Извор: Фејсбук

Ето зашто ми Срби галамимо и вриштимо. И то ћемо радити док смо живи. Не толико да напредњачкој савести не дамо мира, већ више због тога да не дозволимо да нас  њихова издаја, кукавичлук и лицемерје тотално успавају у вртлогу евроталибаније и јефтиног протестантизма њиховог идола Алека. Једном речју, да не постанемо као они макар и кроз ћутање – евроталибани, протестанти, екуменисти и дволичне лажне патриоте… Докле год јавно живи макар искрица чисте српске свести, Срба још има и непријатељ српства нема мира

Вучићев „вето“ на геноцидну политику Харадинаја

А посебно је лудачка тврдња СНС јуришника да је добро што се Вучић преко српске листе „инфилтрирао“ у владу Косова одакле може да „ветира“ геноцидне политике Харадинаја. Да занемаримо на моменат факт да је бесмислено пактирати са човеком који је спроводио, спроводи и који ће увек спроводити геноцид над Србима (једва чекам да чујем СНС камарилу шта ће рећи када Харадинај буде натерао „Српску“ листу да каже да су Дечани косоварски и шиптарски, а не српски манастир, само то да поменемо).

Елем, деведесетих је Слоба имао танке већине и често је морао да тражи коалиционе партнере. Чудо да Амери тада нису рекли Ругови и Шиптарима да се покрију ушима и изађу на српске изборе и пописе. Да партиципирају у власти како би Амери могли да ветирају или управљају Милошевићем на прокси начин.

Видим, Шиптари тим бојкотом ништа нису остварили за себе, а ми смо партиципацијом у властима Тачија и Харадинаја остварили све…

Одговор једном СНС јуришнику

Увек сам волео анкете и квизове. Зато ћу радо одговорити на ова питања једног СНС јуришника, а и ред је да људи што више виде колико је отрован Вучићев режим. Наиме, дошли смо до ситуације да они који су скроз усвојили реторику, рационализације и идеје Борке Павићевић, Соње Бисерко, Соње Лихт и Наташе Кандић у вези КиМ, данас за себе говоре да су скретничари на „српским раскршћима“’….

Извор: Фејсбук

  1. Емоције које се тичу верског и националног идентитета да, а остале не би требало да буду. Ко нема емоцију када јавно исповеда веру или српство тај није Србин него нешто друго. И свако ко под изговором да емоције нису битне пактира по сваку цену са онима који убијају наш идентитет и те емоције – такође није Србин.
  2. Не. Али, логика имплицирана питањем такође није реалполитика него аматеризам. Реалполитика не значи да се покоримо по сваку цену (цену губитка идентитета) јачима од себе, већ како да употребимо нашу силу и силу других држава како бисмо свој идентитет заштитили. Поготово је сулудо Вучићеву евроталибанску идеологију која је чисто левичарско-либерално-пацифистичка тумачити као реалполитику. Везе са везом нема.
  3. Наравно да је битно. Од трговине, рата, политике – свуда је јако битно да знаш шта твој противник мисли и како се осећа. Питање је тотално глупо.
  4. Свакако мислим да бих био већи од Вучића. Не зато што сам иберменш, већ само зато што нисам за ЕУ, за разлику од њега који је сву политику подредио антисрпским и глобалистичким интеграцијама у ЕУ. Да није нашег пута у ЕУ, не би било ни Бриселског споразума ни ових понижавања и издаје наших реалполитичких интереса са Тачијем и Харадинајем. Ако не бих могао да спроведем ово што пишем, дао бих оставку. Свакако не бих остајао на власти као Вучић и ви, притом радио исто што и Соња Бисерко, а истовремено кукао као стрина да не могу ово и оно, јер ме притискају и прете. Кукавички, инфантилно и безобразно.
  5. Поново глупаво питање. Сва тројица су геноцидлије Срба доле. И потпуно је сулудо градирати њихов степен мржње према Србима. Када ти неки кољу породицу, потпуно је небитно на који начин то раде – сам факт да су они то што јесу нормалном човеку говори да не сме да пактира са било ким од њих. А тај бојкот је био сасвим изводљив од 1999. до 2010/2012. и сви Срби са КиМ су бојкотовали. Бојкот су (Вучићевим данашњим аргументима) нападале само Жене у црном и слични.
  6. Прво и прво то нису косовски Срби, то су Вучићеви „Срби“. Постоји много Срба доле и на северу и југу који нису за овај потез Вучића. Друго, не живим на КиМ, али не видим смисао питања? Борка Павићевић је деценијама пребацивала свима који не мисле као она да нико ко не живи на КиМ нема право да буде против предаје Косова Шиптарима и Западу, јер мора да се „прихвати реалност“, а не да се Срби доле хушкају на рат и сукобе…

„Српска“ листа је лични Вучићев пројекат

Десничарамуши из СНС-а сада наново рационализују коалицију са Харадинијем тврдњом да смо сви ми лицемерни што се нисмо бунили у овој мери онда када је Тачи постао премијер владе у којој је такође било „Срба“ из „Српске“ листе.

Прво, да ли они то желе да кажу да су обе коалиције са кољачима, убицама и геноцидлијама Срба (и то једино из разлога додворавања ЕУ) нешто што је оправдано? Ми то свакако не тврдимо. Пактирање са шиптарским Павелићима и онда и сада је подједнако србоцидно. Пактирање са Тачијем је то показало. Срби нису у плусу него у дебелом минусу након сарадње са Тачијем. Једина српска опција је била и јесте данас бојкот шиптарских институција. То се показало као одлична тактика 1999-2010/2012. Ту тактику су као лошу или опасну по Србе тада критиковали једино Кандићка, Бисерко и слични, а Срби са Косова и Метохије су готово листом били за њу, како на речима тако и на делима (а не само Срби из Београда како се лажљиво подмеће).

Друго, тада није било толико галаме да је Вучић Тачијев коалициони партнер, само зато што тада још нико није могао са сигурношћу да каже да управо Вучић стоји иза „Српске“ листе и коалиције са Тачијем. Свима се чинило да су ти ликови чисто Тачијеве марионете које он ловом фингира као Србе ради своје мултикулти маскировке. Данас је, пак, скроз јасно да је „Српска“ листа лични Вучићев пројекат, то не крије ни Вучић, али ни фантомски тзв. Срби са КиМ у влади Харадинаја. „Српска“ листа = „Српска“ напредна странка.

Ето зашто ми Срби галамимо и вриштимо. И то ћемо радити док смо живи. Не толико да напредњачкој савести не дамо мира (сама она њих жестоко гризе, не треба јој подмазивања), већ више због тога да не дозволимо да нас (словесне и преостале Србе) њихова издаја, кукавичлук и лицемерје тотално успавају у вртлогу евроталибаније и јефтиног протестантизма њиховог идола Алека. Једном речју, да не постанемо као они макар и кроз ћутање – евроталибани, протестанти, екуменисти и дволичне лажне патриоте… Докле год јавно живи макар искрица чисте српске свести, Срба још има и непријатељ српства нема мира.

Извор: Српска листа

О вазалству славних предака и издаји Вучића

Видим да је СНС почео да апологизује Вучићеву издају око Харадинаја „паметним вазалством“. Тобоже, он ради само оно што су у историји радили Стефан Немања, деспот Стефан, Милош Обреновић, Недић, Стојан Јанковић… Зато је потребно да направимо кратак историјски преглед и народу објаснимо када је вазалство оправдано (Стефан Немања и остали…), а када није, јер се ради о издаји (Вучић).

  1. Прва разлика наших славних вазала и Вучића је присуство страних трупа на нашем тлу – у ранијим случајевима наши паметни вазали су имали стране трупе широм земље које су мачевима, кубурама и бајонетима сејали смрт, ултиматуме и страх, а Вучић такву ситуацију нема (изузев на окупираном делу Србије Косову и Метохији, доле ћу објаснити и тај случај). Када вам нож буквално стоји под гркљаном, тачније вашој деци и женама, вазалисање и те како има смисла.
  2. Међутим, не по сваку цену – никада у нашој историји Срби нису хтели да буду вазали по цену тога да се макар и на секунд одрекну вере, писма, језика и имена свога. У нашој вери и традицији кетманизам је забрањен – не долази у обзир идеја да ћемо се одрећи привремено свог идентитета како бисмо га касније (наводно) вратили. Срби који су се руководили кетманизмом никада касније нису опет били Срби, већ отпадија. Док Вучић пактира са Харадинајем који једино што је радио (и што може да ради у будућности) јесте спровођење не само физичког него и духовног геноцида над Србима. Дакле, Харадинај је убица српског идентитета у сваком смислу. Ко пактира са њим, издајица је без икакве сумње.
  3. Наши вазали у историји су сарађивали са окупаторима уз јасно начело – увек више слободе из дана у дан, односно више слободе у односу на стање које су затекли пре своје владавине од својих претходника, никако обратно. Једини компас им је био српски национални и верски интерес. Сви они су увећавали своју територију, моћ или привилегије свих врста за време вазалисања. Вучић, са друге стране, напушта територије Србије због страха или искомплексираности од ЕУ и слаби Србију у свим другим сферама – економској, верској (кроз подршку екуменистима, протестантизму), културној (подршка содомији и пројектима Друге Србије), итд…. Циљ му је да Србију задржи на глобалистичком ЕУ путу. То је једини разлог зашто пактира са Харадинајем. Да Вучић није ЕУ фанатик – ништа од овог понижавајућег не би морао да ради.
  4. Стране трупе су на КиМ и то је тачно. Но, осим чињенице да нема смисла ни по цену живота сарађивати са геноцидлијом који те убија у сваки појам, постоји и много практичнији аргумент за несарадњу са Харадинајем – Срби након 1999, тј. до 2010/2012, уопште нису сарађивали са Шиптарима на КиМ, већ само са УНМИК-ом и КФОР-ом. Слично као што су у НДХ сарађивали са Италијанима и Немцима, али не и са Павелићем. Није било лако, али изузев марта 2004. (и лета 1999), већих жртава и погрома није било, постизало се много више, без икаквог компромиса по српски идентитет и квалитет живота. Север је иначе био заштићен (док га Вучић по налогу ЕУ није предао), а југ је могао да се брани жестоким ослањањем на Русију и остале (Грчка…) у међународној заједници, уз највеће могуће противмере Србије према Шиптарима сецисионистима, без да изазивамо сукоб са НАТО са друге стране, као што смо то и радили од 2004. до 2010/2012. веома успешно.

За „опстанак Срба на Косову“

Вучић (и његове апологете) кажу да се мора подржати Рамуш Харадинај у процесу формирања владе како би „Срби опстали на Косову“.

„Срби“ који буду подржавали Харадинаја ће можда сачувати голе животе у физичком смислу (и то можда), али то више неће бити Срби. Јер, неће имати права да своје манастире зову српским. Нити ће имати права да своју земљу зову српском. Врло брзо, ако не и одмах, неће имати права ни на своје писмо и језик, као ни на своју Цркву, већ некакву „косовску“ која је у формирању (знамо из Викиликса). Једноставно, Харадинај једино може да спроводи физички или духовни геноцид према Србима и ништа друго, питање је само темпа којим ће то радити.

У целој нашој историји се знало – можемо из нужде сарађивати са окупатором и непријатељем, али не по цену идентитета. Ту нема коцкања. Срби су пре гинули него што су се и за секунд одрицали вере, писма, језика, народног имена… А пошто Харадинај управо удара на те вредности, свако ко сарађује са њим је издајник, тачније неко ко покушава да нас убије идентитетски на КиМ, да нас затре у сваком погледу.

Једном речју, Вучићева логика (и његових апологета) би се у време НДХ свела на следеће – тишина ви Срби што се буните против Павелића, зар не видите да је у нашем интересу да купимо време док траје ова окупација и међународно геополитичко превирање? Ми морамо са Павелићем у владу, сада мало да се коцкамо са нашим светињама и идентитетом, проћи ће и овај зулум, па кад прође ово наше кетманство, поново ћемо бити Срби у истом степену као и раније.

У влади НДХ је било и „Срба“, као и у усташкој војници.

Али, да ли ико данас те „Србе“ сматра за Србе? Да ли ико сматра да је њихова логика пактирања са Павелићем била нормална? Да ли има неког ко их не сматра издајицама горим од Павелића? Наравно да нема. Зато нека СНС и њихови пијуни добро пазе шта раде да не прођу у историји као те фукаре.

И не заборавимо да је у влади НДХ био Секула Дрљевић, човек који је годинама робијао страшне муке како би се остварило унитарно уједињење Србије и ЦГ, човек који је био заслужан за Подгоричку Скупштину. Када је окренуо ћурак и постао Павелићев слуга, нико више није памтио његова добра дела од раније, већ га сви памте као издајицу. Никакав ранији добар ангажман било кога, неће моћи истог да опере од садашњег пакта са шиптарским Павелићем – Харадинајем. И нити га може опрати шминкање патриотске приче кроз називе споменика, улица или културне пројекте (док траје издаја КиМ како би се наивни у осталом делу Србије превели жедни преко воде – стратегија коју је Тито осмислио својевремено) од споменутог.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Марка Пејковића)


ИСПРАВКА: Овај текст је промењен 13. 9. 2017. у 22:41 – исправљене су мање грешке и формулације.

 

Извор: Марко Пејковић: Антихарадинајевски фрагменти stanjestvari.com/2017/09/13/pejkovic-antiharadinaj/

 

-

Председник Скупштине општине Источно Ново Сарајево и члан Српске радикалне странке Дејан Шантић смењен је због статуса на Фејсбуку и увреда председника Србије Александра Вучића, преноси АТВ.

Шефица Клуба одборника СНСД Наташа Колашинац рекла је да је Шантић, посредством друштвених мрежа, председника Србије Александра Вучића назвао најпогрднијим именима, направио фото-монтажу на којој је Вучић са традиционалном албанском капом и покушао да омаловажи помоћ, коју је Србија доделила овој општини.

Он је уз увреде написао да је невероватно како је Вучић, својом посетом Источном Сарајеву, успео да у потпуно други план стави издају својих посланика у тзв. “Косову” и њихову подршку ратном злочинцу Харадинају.

Он је такође написао да су медији из Републике Српске, пренели ту вест као споредну, а пажњу су посветили обећаним милионима евра – као да ти исти еври могу засенити издају и припреме терена да Вучић призна и независност тзв. Косова у догледно време.

Шантић је такође написао да нестварно делује да готово нико у Републици Српској није препознао намеру Вучића да изненадним улагањима у Републику Српску и приближавању властима Републике Српске, жели да мало ублажи последице онога што ради на Косову и Метохији и на тај начин се и мало приближи Руској Федерацији и настави да седи на две столице.

Спорни Фејсбук статус је постављен 8. септембра, у време посете Вучића Босни и Херцеговини и ни до данас није склоњен с његовог профила.

Шантић, који је члан Српске радикалне странке одбио је да се данашњи дневни ред седнице допуни предлогом Клуба одборника СНСД-а – који су подржали њихови коалициони партнери ДНС, Странка за наш град, Социјалистичка партија и Демократски покрет – за његово разрешење, рекавши да за то по пословнику, нису испуњени услови.

Наводећи да је изјаву дао у своје и у име Српске радикалне странке, а не у име општине, Шантић је прекинуо седницу “због немогућности одржавања реда на седници”.

Он је нагласио да не бежи од смене, али да ће покренута иницијатива проћи само када се спроведу норме, које су прописане пословником Скупштине општине.

Оставку ћу поднети уколико то затраже органи моје странке. Ја не видим разлог да поднесем оставку. Цела халабука се дигла око изјаве везане за посету Александра Вучића Источном Сарајеву. Прво, ја ни у једном моменту у својој изјави нисам оспоравао новац који ће овде доћи. Тај новац је новац грађана Србије и потпуно је природно да новац дође у нашу општину или у целу РС, па један смо народ. Ја никада нећу рећи да је то новац Александра Вучића јер то није новац Александра Вучића”, казао је Шантић из СРС “Др. Војислав Шешељ”.

Начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић рекао је новинарима да се ставови Шантића које је изнео, у делу јавности могу окарактерисати као ставови општинске управе, додајући да је најгоре то што је Шантић рекао да већина чланова СНСД-а мисли тако “на шта није имао право”.

Ми се морамо понашати као одговорни политичари и одговорни људи. Не може извршна власт и део коалиције водити активности, које треба да резултирају значајним инфраструктурним пројектом, а функционер, који чини део те власти олако давати изјаве, без обзира што каже да је изјаву дао као представник своје странке. За то постоји политичка одговорност”, изјавио је Ћосић.

Он је оценио да је Шантић овим, ничим изазваним, гестом нанео штету активностима које је водило руководство Републике Српске, додајући да одговорни политичари који воде бригу о својој локалној заједници не дају овакве изјаве.

Јавно изговорена реч предедника Скупштине је исто као јавно изговорена реч грађана. Жао ми је што је председник Скупштине себе довео у овакву ситуацију. Бојим се да му политика, која му је инструисала овакве предлоге неће помоћи”, навео је Ћосић.

Након једногласне одлуке одборника о разрјешењу Шантића, Скупштина је наставила рад без његовог присуства, преноси АТВ.

Седницом председава потпредседник Скупштине општине Наташа Богдановић, која ће ту функцију обављати у наредних 60 дана.

(АТВ)

 

www.nspm.rs/hronika/predsednik-skupstine-opstine-istocno-novo-sarajevo-dejan-santic-smenjen-zbog-vredjanja-vucica-na-fejsbuku.html

У име оног дела Срба држављана Републике Србије на КиМ који не признају тзв. институције независног Косова и који тзв. посланике Српске листе не признају за своје представнике, имам обавезу да упутим неколико врло кратких питања председнику Републике Александру Вучићу, поводом његове подршке или налога да „Српска листа“ уђе у ту Владу и подржи ратног злочинца и терористу Рамуша Харадинаја.

Ја ћу та питања исчитати, пошто нису лично моја, да бих их што веродостојније пренео. Питања су кратка, нећу вас дуго задржавати.

Прво питање, на које очекујемо јасан и недвосмислен одговор, је – јесу ли тзв. посланици тзв. Српске листе одлуку о подршци злочинцу РамушауХарадинају донели сами и уз малу консултацију и помоћ Марка Ђурића, како тврди Александар Вучић, или је ту одлуку донео лично Александар Вучић, као што је случај углавном код свих одлука када је у питању Косово и Метохија? Шта је,заправо, овде истина и ко овде обмањује јавност, да ли тзв. посланици Српске листе, који кажу да су тај налог добили од председника Републике Александра Вучића, или Вучић који каже да су то учинили сами?

Друго питање на које јавност, а пре свега Срби на Косову и Метохији очекују одговор, јесте да им се каже и објасни ко су сада – након срамне подршке Харадинају и учешћа у његовој тзв. влади – ,,харадинајеви“ и ,,тачијеви“ Срби, како су представници СНС-а, а и Александар Вучић сам, жигосали све оне који су покушали мимо Српске листе да учествују на тзв. парламентарним косовским изборима? Чији ће сада бити они Срби на Косову и Метохији који нису за „Српску листу“? Вероватно ће то сада бити „Срби Аљбина Куртија“.

Треће питање, односи се на безбедност српског народа на КиМ. С обзиром, да је Александар Вучић у свом обраћању грађанима Србије објаснио да је подршка ратном злочинцу и терористи уследила као „једино могуће решење“ како не би уследио поновни погром Срба на КиМ, дакле, из безбедносних разлога, ми упућујемо питање господину председнику – Александре Вучићу, објасните преосталим недокланим Србима на КиМ, а пре свега остатку породица жртава киднапованих и побијених од стране рамуша Харадинаја, како ће то терориста, ратни злочинац и кољач српске деце (како га и ви с правом називате), како ће он да брине о безбедности преосталих Срба на КиМ?

Јесте ли икада помислили, Ви и Српска листа, да копате по живим ранама оних мајки које су остале без својих синова и кћери управо заслугом злочинца Рамуша Харадинаја?

На крају, четврто питање и порука господину председнику – зашто господине председниче Вучићу обмањујете српску јавност тврдњом да се у овом случају није било другог решења, и да су постојала, како ви тврдите на конференцији за штампу у обраћању јавности, само три решења? Једно је да се подржи Аљбин Курти, друго је да Срби не подрже никога и да сами себе доведу у ситуацију пред неким новим безбедносним ризиком и погромом и треће је да се подржи Харадинај.

Господине председниче, није тачно да није постојало решење. Да сте приликом обраћања грађанима Србије понели Устав Републике Србије уместо програма Аљбина Куртија и да сте носили и читали Устав Републике Србије, а не програм Велике Албаније, дошли бисте до решења,и дошли бисмо сви до одговора како држава Србија и српски народ на КиМ треба да се понашају.

Очекујем овај одговор, наравно, не преко медија, не на конференцији за штампу, не приликом новог „обраћања нацији“, већ, како Пословник каже, писаним путем. Хвала

(НСПМ)

 

www.nspm.rs/hronika/slavisa-ristic-cetiri-pitanja-za-aleksandra-vucica.html

Има нечег мрачног и политички перверзног у коалицији с Харадинајем. То осећају сви, чак и они који ову коалицију покушавају да бране.

То би било исто, већ је добро примећено (овде), као да су 1943. године у НДХ уприличени избори, а званичан Београд натерао преостале Србе да на њима гласају, па онда још и да уђу у Павелићеву владу.

Истина, било је Срба и међу усташама, од кољача до генерала (од 93 генерала 13 су били Срби; овде). Миле Васић је у Јасеновцу полетно, ножем и маљем, убијао своје сународнике (овде), а члан председништва Хрватског сабора Сава Бесаровић толико је поунутрио режим коме је служио да је, пре но што су га партизани стрељали, узвикнуо: „Част ми је што сам био министар НДХ! Живио Анте Павелић!“ (исто).

Већ замишљам неког од „српских“ министара код Харадинаја како сутра, на суђењу за колаборацију, узвикује: „Част ми је што сам био министар Републике Косово! Живео Рамуш Харадинај!“.

То је политичка стрма раван: започиње изласком на општинске „косоварске“ изборе, наставља се учешћем на „парламентарним“ изборима по „Уставу Косова“, затим следи улазак у Тачијеву владу и заклињање на тај „устав“, ево, сад је ту и учешће у Харадинајевом кабинету, а завршава се суманутим клицањем џелату сопственог народа.

Има индиција да је улазак Српске листе (СЛ) у Харадинај-Тачијеву владу можда још одраније договорен. После избора један пријатељ с Косова написао ми је да су му неки Албанци рекли како је један број њихових сународника гласао за СЛ како би се, међу зајемчених 10 српских мандата у скупштини Косова, нашло што више посланика управо „косовског СНС“.

Погледао сам званични изборни извештај (овде) и видео да заиста постоје чудна неслагања броја Срба и броја гласова које је добила СЛ. У општини Исток има 540 Срба – укључив и млађе од 18 година (овде), а на изборима СЛ је добила 475 гласова (овде, стр. 12). У Гњилану Срба има 624 (овде), а СЛ је добила 1.291 глас (овде, стр. 8). У Клини има 94 Србина (овде), а за СЛ гласало је 248 бирача (исто, стр. 16) итд.

Не познајем баш најбоље косовске прилике пошто тамо не живим, а и подаци с Косова поприлично су непоузадни, па сам одлучио да ову индицију још некако проверим. Већ трећу годину водим дијалог на порталу КоССев с Фадиљем Љепајом (овде). Правило тог дијалога је да аутори сваки текст завршавају питањем за саговорника, на шта се онда одговара у наредном тексту. Тако сам и ја питао Љепају да ли је тачна прича да су и Албанци гласали за СЛ (овде), али на то питање, супротно правилима дијалога, он није одговорио (овде).

Но, и избегавање одговора свакако је неки одговор. Онда је Марко Јакшић (овде) упозорио на податак да су српске странке на „косоварским“ изборима добиле већи удео гласова од њиховог удела у становништву – готово 12%. Јакшић је ту појаву објаснио непоузданим подацима о броју Срба на Косову, чији је удео, судећи по изборним резултатима, већи него што се сматра.

Међутим, исти феномен могао би се, можда, објаснити и исправношћу сумње мог пријатеља с Косова да су за СЛ, по некаквом договору, гласали и Албанци: од 55.000 гласова које су добиле српске странке, сама СЛ имала је 45.000 (овде, стр. 23), па је тако добила 9 од 10 места која су зајемчена Србима у „Скупштини“ Косова. А Харадинајева влада има већину од 2 (и словима: два) гласа.

Ако се ове индиције покажу као тачне, онда највероватније постоји некакав договор на релацији Вучић-Тачи који превазилази њихове формалне сусрете у Бриселу. Не можемо знати да ли је и тај ванбрислески договор под нечијим патронатом, али могли бисмо претпоставити да јесте.

Када је Вучић истакао своју председничку кандидатуру, могли смо да прочитамо да је Запад подржава. Преласком с места премијера на место председника, Вучић се формативно изједначава с Тачијем, па је тако могуће да два јака политичка лидера Срба и Албанаца склопе споразум о Косову који је могуће спровести. А за то ће бити награђени Нобеловом наградом за мир (овде).

Мени план Запада с Вучићем и Тачијем изгледа овако: притиснућемо Тачија, који има много путера на глави, да изабере хоће ли да одлети с власти право у затвор, ако преговори не успеју, или ће да остане на власти и добије Нобелову награду, ако се споразум направи; исто ћемо урадити и с Вучићем – и ето га the final solution to the Kosovo question.

Наравно, да би овај план успео, Вучић и Тачи морају да остану на власти. Отуда, на једној страни, подршка стварању Харадинај-Тачијеве владе, као и, на другој страни, гледање кроз прсте Вучићу због појединих ауторитарних „несташлука“.

Међутим, и таква врста подршке има своје границе. Један аутор добро је приметио (овде) да, када је у питању ауторитаризам, „постоје прецизне границе постављене у тзв. Мекалистеровом протоколу (Мекалистер је известилац ЕП за Србију – моја напомена) које су самом Вучићу врло добро познате, и које он не усуђује да пређе: новинар се може вређати, али се не сме пребити; опозициони лидер се може оптуживати за убиство, или његова жена за трговину дрогом, али се нико од њих не сме ликвидирати; политичком противнику се могу подметнути обележене новчанице, али се он не сме ухапсити само због изнетог мишљења; ботови на друштвеним мрежама могу бити фиктивно запослени у министарствима или јавним предузећима, али друштвене мреже се не смеју укинути“ итд.

Постојање „Мекалистеровог протокола“ можда је добра вест за опозицију – јер тиме добија безбедне нише у које се може повући, али је лоша вест за све нас: она показује до ког ступња је Србија постала колонија. Ни Милошевић није баш био шампион демократије, али код њега се ипак знало да се главне одлуке у српској политици доносе у Београду, као и ко их доноси. Сада се о главним питањима код нас одлучује бог зна где и од стране бог зна кога.

Данашња српска политика подсећа ме на вечерњи „збор грађана“ у неком сеоском дому културе. На позорници је човек, осветљен рефлектором, који се буса у груди и виче како нико њему неће да наређује и како ће једино он да се пита, а уколико би се круг светлости само мало раширио, видело би се да су за његову главу и удове прикачени конци који завршавају у мраку, у нечијим туђим рукама.

Невоља с тим управљачима из мрака је што они присутнима – који хипнотисано гледају у марионету – не желе добро. Бојим се да смо, ако се убрзо не тргнемо, сви у озбиљној опасности  цело друштво, цео народ.
Јер, као што се види, границе мрака су све ближе…

Поштовани грађани Србије,

Разлог да Вам се на овај начин обратим јесте спомињање мог имена од стране председника Републике Александра Вучића у свом наступу пред јавним гласилима Републике Србије. Како мени нису доступни медији, изузев неких сајтова, овим путем желим да одговорим на изречене оптужбе председника. Јасно ми је да ће тек можда хиљадити грађанин од оних који су гледали синоћ председника имати прилике да прочита моје демантије, али и то је нешто.

Желим да обавестим грађане Србије да је синоћне јавно обраћање председника Републике иницирала конференција за штампу Народног покрета Срба са Косова и Метохије «Отаџбина» и Државотворног покрета Србије у Медија-центру у Београду. На конференцији су говорили проф. др Слободан Самарџић, Владимир Гвозденовић, Славиша Ристић и ја. Наши политички ставови су толико узбудили председника Републике да се синоћ на драматичан начин обратио грађанима Србије.

Председник Републике је синоћ покушавао да оправда избор Рамуша Харадинаја, кога је нешто раније назвао кољачем српске деце, за председника владе самопроглашене републике Косово гласовима његове «Српске листе». Верујем поштовани грађани да Вас није убедио, јер без обзира на његове политичке калкулације ратни злочинац се не може именовати за премијера. Председник Републике још каже да је једна од могућности била да Срби не гласају или да пак не излазе на сепаратистичке изборе. Наглашава да би Срби неизласком на сепаратистичке изборе били изложени погрому Албанаца нарочито јужно од реке Ибар. Ово је монструозна констатација, јер се нико не може убијати зато што не жели сепаратистичке изборе. Подсећам грађане Србије да су Албанци више од дванаест година бојкотовали све наше изборе које је организовала Република Србија, таквом политичком стратегијом су на добром путу да добију своју државу.

Председник још каже да су Срби гласајући за Харадинаја гласали за своју безбедност. Размишљајући тако, председник се посвађао са логиком. Не може кољач српске деце, како сам рече, гарантовати безбедност Србима.

Поштовани грађани, председник у свом обраћању сасвим произвољно без икаквог пописа своди број Срба на Косову и Метохији на 6 до 8%, ближе 6 него 8. Ако је веровати протеклим сепаратистичким изборима који су одржани на Косову и Метохији на изборима је гласало 470.000 људи, од тога 50.000 Срба и 420.000 Албанаца. Ако је то неки показатељ онда би број Срба био близу 12%. Овом игром бројкама очита је намера нашег председника да Косово и Метохију препусти Албанцима тиме што смањује број сопственог народа.

Председник се хвали да је степен насиља над Србима за време његове владавне смањен. То је нормално, јер је од рата прошло скоро 20 година. Говори да није било етнички мотивисаних убистава у времену његове власти. Како су тада убијени Јанићијевић и Рајчић, један на кућном прагу а други испред дечијег обданишта, испада да су убице Срби. Председник треба да каже који Срби. Председник не говори истину када каже да је безбедност Срба повећана. На северу Косова и Метохије у задњих пет година запаљено је више од сто аутомобила, извршен велики број оружаних напада на Србе. По правилу су жртве противници његовог режима. Нема значајнијег Србина да није на било који начин нападнут. Запаљено је возило некадашњем председнику општине Звечан Драгиши Миловићу, извршен оружани напад на кућу народног посланика Славише Ристића, запаљено возило политичког супарника «Српске листе» Оливера Ивановића, итд. Мени лично је 2013. године запаљено возило. Ја сам садашњем председнку Републике, а ондашњем првом потпредседнику Владе, пред више од 500 људи казао да цео град прича да иза паљевине мог возила стоји лично он. Ако није тачно, с обзиром да је на челу четири обавештајне службе, нека пронађе онога ко је то учинио. До дана данашњег извршиоц није пронађен. Занимљиво је да од стране КПС полиције није откривен ниједан виновник ових напада. Очита је спрега извршиоца и полиције. Зато терор и страховлада на северу Косова и Метохије коју Срби трпе попримају озбиљне димензије.

Подсећам грађане Србије, да је после неуспешних локалних избора у Косовској Митровици 2013. године Александар Вучић затражио од НАТО пакта 45 миниута да уђе са својим безбедносним снагама и да дисциплинује непокорне Србе. Како их дисциплинује, види се из наведених примера.

Председник се у свом обраћању захваљује Ракићу, Радојичићу, Јефтићу за бригу о Србима. Како брину показује недавно каменовање незаконито смењеног ректора проф. др Срећка Милачића. На снимку презентованом јавности Србије јасно се види да напад изводе особе за које се претпоставља да су део Цивилне заштите општине Косовска Митровица, којима командује Горан Ракић. Сам професор је њега лично оптужио за напад.

Поштовани грађани Србије, председник Републике најављује унутарсрпски дијалог о Косову и Метохији који треба да почне у октобру месецу. Необично, када он током пет година своје владавине није хтео да удостоји и да прочита платформу о Косову и Метохији коју му је предочавао некадашњи председник Републике Србије Томислав Николић. Ово само показује како председник замишља дијалог. Он је само једна шарена-лажа, пуки политички декор, јер је председник већ донео одлуку. А то је свеобухватни мировни спразум који Србија треба да потпише са својом јужном покрајином. То у преводу значи признање сецесије дела територије Србије. Током свог доласка на власт председник је то обећао Западу, и он то мора да испуни. У противном случају он зна да они могу да буду јако брутални и груби према ономе ко обећање не испуни.

Председник у свом обраћању спомиње мене и Слободана Самарџића јер смо преговарали са Хашимом Тачијем у Бечу. Јесмо, али су ти преговори били на строгој дистанци и без руковања. Предложени Ахтисаријев план од стране Запада наш преговарачки тим је одбио. Скупштина Србије је ту нашу политичку одлуку потврдила када су и посланици Ивица Дачић и Александар Вучић гласали за њу. Међутим, само неколико година касније су потписали Бриселски споразум који много мање нуди Србима од тзв. Ахтисаријевог плана. Наш преговарачки тим су чинили и уважени професор покојни Душан Батаковић, проф. др Леон Коен, проф. др Борис Беговић и други. Преговарачки тим Александра Вучића, сем њега и Ивице Дачића, чинили су Горан Ракић -ватрогасац, Зоран Милојевић – пумпачија, Стеван Вуловић – тркач, итд. Српска делагација у Беч није ишла да тргује српским нацоналним интересима него да се бори да Косово и Метохију поново врати у сатстав Републике Србије. Вучићева делегација је била само група за испуњавање политичких жеља Брисела и Приштине.

Гласовима «Српске листе» Хашим Тачи је изабран за председника самопроглашене републике Косово. Сагласност за тај политички корак директно су добили од ондашњег председника владе Александра Вучића. Швајцарски адвокат Дик Марти, подсећам грађане Србије, Хашима Тачија је оптужио за трговину људским органима Срба на Косову и Метохији.

Поштовани грађани Србије, ја лично ништа немам против председника Републике Србије и од њега ми ништа не треба, али не могу мирно да посматрам како предаје моју дедовину. Рођен сам у Републици Србији, цео свој живот сам провео у Републици Србији и желим да умрем у Републици Србији.

Поштовани грађани Србије, Косово и Метохија није изгубљена територија за Србију. Албанци су у великој политичкој кризи. Међу њима постоји стално присутна миграција у земље Запада. Ја из мог стана у северном делу Косовске Митровице посматрам планинску област звану Бајгора која је део Копаоника. До 1999. године ноћу су бројна светла показивала присуство великог броја житеља. Током рата српска полиција и војска имале су бројне окршаје са УЧК терористима на овом простору. Данас нема ни светала, ни терориста, ни народа. Слична ситуација је и у другим деловима Косова и Метохије. Ако нема народа, нема ни независног Косова, а још мање Велике Албаније. Први пут време ради за Србе. Како у свету, тако и на Балкану па и на Косову и Метохији. Због нерешеног статуса Косова и Метохије нема инвестиција, нема нових радних места јер капитал не иде у оне просторе који су правно несигурни.

Под притиском Запада председник Александар Вучић жури да фактички призна Косово, омогући му столицу у Уједињеним нацијама, отвори Косово према свету и обезбеди Албанцима будућност.

Његове обавезе према Западу, грађани Србије, нису и наше обавезе. Зато не дозволимо да овај темељ Србије који се зове Косово и Метохија буде срушен. Јер ако се он сруши, срушиће се и његов кров, урушиће се Србија.

Марко Јакшић
члан Председништва Народног покрета Срба
са Косова и Метохије „Отаџбина“

Добро је што је Александар Вучић осетио за потребним да се обрати јавности у уторак, 12. септембра 2017. у 20:00, да би дао своје разлоге зашто представници Срба са Косова и Метохије – прецизније, представници које је Србима са КиМ Вучић наметнуо – улазе у владу са Рамушом Харадинајем, о ком не треба рећи ништа више од онога што су сам Вучић и његови гласноговорници говорили када је пре неколико месеци био ухапшен у Француској.

Добро је не зато што је од тога било неке велике користи за земљу и народ, већ зато што је то знак да јавност у Србији још увек довољно јака да Вучића натера да се правда.

И то је отприлике све што је било добро у вези још једног Вучићевог монолога, из ког би, неким чудом, требало да се изроди некакав национални „дијалог“.

Јер тај тзв. дијалог, треба поновити, почива на трулим темељима. На темељима свршеног чина и страшног злочина против државе и Устава. Када се није нудио ама баш никакав дијалог.

Џабе Вучићу што непрестано понавља оптужбе на рачун лоших политика претходних влада, ма колико у томе има утемељења. А има. Али то њега самог не оправдава. Није морао да настави тим путем. Они који тврде да је „морао“ заправо бране тезу да је, зарад власти, све дозвољено, и да је освајање и одржавање на власти императив који се сам по себи разуме. Нико поштеног човека не може да натера на лоше или зло дело.

А Вучић не само да је наставио где су стале све те претходне власти које непрестано критикује, већ је забраздио у незапамћену издају, у облику укидања институција државе Србије на деловима Космета где су оне функционисале. И у облику ничим изазваног давања позивног броја шиптарским сепаратистима. И у облику пуне легитимизације прво Тачија, а сада и Харадинаја.

Нека покаже Вучић тај папир или потпис који је обавезивао њега и Дачића да потписују издајнички, антидржавни Бриселски споразум у априлу 2013. Нема га. Бар не у државним актима. Можда га има негде другде, у некој фиоци у Вашингтону, Бриселу, Лондону, Берлину… Али то је већ нешто друго. То су њихове личне, приватне обавезе, за које их нико из народа није овластио да преузму. Али они су, очито, преузели, и сада би да тај терет пребаце на све нас. У форми националног „дијалога“.

Али, колико год пута то покушали, код оних који су задржали свест, лично и национално достојанство – неће проћи. И вртећемо се у месту, ако треба и до Судњег дана.

Има их који ће ту упорност да се не попусти издајнику и издаји окарактерисати као „тврдоглавост“, „неразумевање реалности“, „екстремизам“, па чак и „помагање непријатељу“. То је, на првом месту, безобразлук. А на другом – то је неразумевање државе. Ако се попусти некоме, било коме, по суштинским питањима попут поштовања Устава и неодустајања ни од једног педља државне територије, онда је све дозвољено. И то је прави увод у будућу револуцију, а не инсистирање на поштовању Устава и закона.

Вучић је унео дубоки немир у земљу, који се осећа при сваком његовом новом јавном обраћању. Он свој унутрашњи немир, проузрокован издајом, једноставно преноси на околину. И покушава, по старом, опробаном рецепту, да замени тезе.

Није, дакле, он непријатељ државе, већ су то они који га нападају због тога што је прекршио Устав и распутио државне институције у једном делу земље. Није он непријатељ зато што је пустио Едија Раму да сам вршља по југу Србије и састаје се иза затворених врата са „својима“ у Прешеву, без присуства и једног службеног лица државе Србије, него они који га за то прозивају.

Није непријатељ он, који је, и у овом последњем обраћању, без икаквог утемељења, поново бацио сенку на већ доказани злочин против српских младића у кафићу „Панда“, и инсинуирао да то, ипак, није било дело шиптарских злочинаца већ Срба – него они који га због тога критикују.

Питати зашто је Вучић то морао, поново, да уради – је исто што и питати зашто „мора“ да Србима непрестано звоца како су нерадници који живе од митова, како морају да промене свест и постану нордијски протестанти, како треба да буду ужасно радосни што им је осванула Икеа као дуго очекивано сунце. Зато што је и то део обавеза које је преузео. Да промени свест једног слободног и борбеног народа и претвори га у послушно робље. Не постоји ни један други смислен разлог за такво понашање.

Тако исто, и када Вучић понавља да од питања Косова „зависи будућност Србије“, он заправо зна да од тога зависи, најпре, његова будућност. Он је тај који је нешто обећао, неовлашћен од народа Србије. Он је тај који вештачки диже ту тему на ниво који јој не припада тако што Србију држи као таоца у потпуно неперспективном процесу ЕУ интеграција, унутар ког се питање КиМ намеће као „питање свих питања“.

Уместо да је Србија била присутна на недавном самиту БРИКС-а у Сјамену као једна од земаља-партнера и будућих перспективних чланица, она тавори у предсобљу расклиматане ЕУ грађевине, у вештачком затвору. А у БРИКС-у, који представља будућност, и који ничију сарадњу не условљава политички, нико није признао независност „Косова“, нити то намерава, осим ако то не учини сама Србија.

Али то није друштво које привлачи Вучића и београдску вазалну дружину. Зато нас они непрестано изнурују својим „дијалозима“ и пренемагањима унутар простора у који су сами себе затворили – па би онда и све остале. Србија, са својим инстинктом за слободу, не може а да се не осећа мучно у вештачком балону вештачки сужених избора које су западни глобалисти, преко Вучића и Дачића, Србији наметнули. Постоји огроман свет, пун ризика али и истинских могућности, који се већ увелико развија изван тог адског балона у ком „ЕУ нема алтернативу“ а будућност наводно зависи од нашег „суочавања са (вештачком) реалношћу“. Балона, испред ког, попут Кербера, стражаре Вучић и Вучићи, задужени да пусте мртве да уђу, али никако и да изађу.

Срећом, има у Србији још довољно живих. Да нема, не би биле потребне ове Вучићеве представе, пренемагања и правдања. С тим сазнањем, мало се лакше подносе.

ВУЧИЧ БРАНКОВИЋ ЈЕ СПРЕМАН НА ИЗДАЈУ

Сада, када је Вучић у коалицији са убицом Харадинајем, и када више нема никакве сумње којим је путем кренуо, схватамо да људи који озбиљно прате србску политичку ситуацију нису ни сумњали у оно што Дарко Худелист пише у „Глобусу“: Вучић је спреман да призна „назависно Косово“, при чему нема никог да му се супротстави. Худелист је јасан: “Један мој саговорник из Београда овако каже о “фактору Црква & десница”, када је ријеч о Вучићу и његовој политици према Косову: “Мислим да му они нису озбиљне препреке. Десница је смијешна и држи је под контролом, понајприје Шешеља. А Двери су слабе. А Цркву је давно пацифицирао.”(1)

Потписник ових редова је још 2014. писао о везама Дарка Худелиста и Вучића, које су постојале још док је потоњи био велики „патриота“ у Српској радикалној странци. (2). Тако да, ако за те везе знамо, Худелистов текст није нимало случајно писан баш у овом периоду. Добро обавештени хрватски новинар Балкану ставља до знања шта његов стари познаник спрема.   

Али, шта је с нама?

КОСОВСКО ПИТАЊЕ ЈЕ ЈАСНО

Велики србски геополитичар, Миломир Степић, у свом интервјуу за недељник „Печат“ показује колико је „косовско питање“ једноставно и јасно. Геополитички гледано, каже он, Косово и Метохија су тврђава Балкана, његов централни простор, и зато није случајно да је баш ту изграђена наша средњовековна држава, као што није случајно да су Американци баш ту изградили базу Бондстил. Косово није само 12, 3% територије Србије, него много више, и у геополитичком и у метафизичком смислу. Ако се препусти Косово, следећи на реду је Ниш; мада у Нишу сад нема Арбанаса, каже Степић, треба се сетити да их некад није било ни у Призрену. Борба око Косова и Метохије и непредавање своје територије у овом историјском тренутку пресудни су за наш опстанак. 

По Степићу, „Србија представља персонификацију читавог српског чиниоца на Балкану. Управо свођење свих Срба и српских земаља само на Србијанце и Србију јесте само један корак у „обуздавању“ српског чиниоца који Запад сматра превеликим и прејаким у регионалним размерама. Ради тога су републичке „неадекватне границе“  (С. Хантигтон) претворене у државне, уведене су антисрпске санкције, пала је Република Српска Крајина, смањена Република Српска, окупиран косовско – метохијски део Србије, расрбљује се Црна Гора, на све стране се афирмише геополитички некрофилно неојугословенство, Србима се намеће „комплекс кривице“…И резидуална, постјугословенска Србија сматра се недопустиво снажном. Некадашње титоистичко гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ наследила је још апсурднија неформалана крилатица „Мала Србија – стабилан Балкан“. Стога се ампутацијом Косова и Метохије и претећом центрифугалношћу Војводине очигледно врши њено додатно принудно смањивање и територијално уједначавање са 1995. оцеловљеном Хрватском и све унитаризованијом БиХ. И ту није крај, јер „Дамоклов мач“ сепаратистичких намера и великодржавних апсирација и даље прети“.(3)

ПРАВЕ СЕ НЕВЕШТИ

Ако ово зна Миломир Степић, научник, то морају знати и сви представници србске духовне, политичке и културне елите, од којих су неки ових дана заузети причом о „унутрашњем дијалогу“ о Косову и тврдњом да Србија више нема деце која ће да „гину“ за Косово и Метохију.

(Што да гину деца? Могли би да за Косово гину управо старци са једном ногом у гробу, који из удобних фотеља својих академија и других, често полусклеротизованих установа, унапред жале нашу „децу“. Јер, не заборавимо, у Првом светском рату за слободу нису гинула само деца, него и трећепозивци, о којима Живојин Мишић вели:„Погледајте оне чиче са Колубаре! Још ниједан извештај од команданата дивизије нисам примио да се они не спомињу како су задржали и потукли Швабе тамо где су се затекли! На њих да се угледате!“ (4))

Наша „елита“, ипак, не разуме основне истине о Косову и Метохији из једног простог разлога: праве се невешти. И праве се невешти из разлога свог комфора и због циљева крајње користољубивих. 

ПИТАЊЕ ЕЛИТЕ

Писац млађе генерације, Марко Танасковић, још 28. маја ове године на свом фејсбук профилу објавио је следећи запис: “Пре извесног времена, на једној кућној журци, имао сам необично занимљив и искрен разговор са бившим дипломатом једне изузетнио утицајне западне земље, који се сада бави бизнисом у региону. Обојица смо били мало више попили, додуше ипак он више него ја, што му је додатно развезало језик. У једном тренутку, упитао сам га сасвим отворено: “Зашто у Србији помажете и на власт доводите само најгоре људе?“ Размислио је на тренутак па ми је одговорио врло недипломатски: “Први разлог је очигледан, људи без квалитета и људи који имају слаб карактер и они склони корупцији су најпослушнији и са њима је лако манипулисати. А други разлог, хм, па како да ти кажем, ми том негативном селекцијом плански убијамо самопоштовање народа и осећај патриотизма међу будућим генерацијама.  Када виде какви све испливавају на површину, млади се разочаравају, почињу да мрзе сопствену земљу и страни утицај прихватају као нешто сасвим нормално, па чак и пожељно“…(5)   

Кад народ не води духовна и морална елита, него корумпирани и недостојни, он пропада, и мора да пропадне ако се нешто хитно не промени.

Власт Вучића и његове виртуелне странке, која ће се распасти чим нестане газдине кловновске, од запада октроисане, „свемоћи“, очити је доказ за то: нема области живота у Србији која није начета трулежношћу корупције и стравичном грабљивошћу напредњачких „босова“ маскираном час у причу о ЕУ, час у причу о патриотизму (продају Косово и Метохију, а граде култ „хероја са Кошара“.) И сви часни људи, нарочито млади, негодују кад то виде. Народу је заиста тешко кад нема на кога да се угледа, него лута по тами историје у којој се обрео без светлости узора пред собом.   

ЕЛИТА, ТО ЈЕСТ КЛИР

Један од могућих превода речи „елита“ на грчки је „клир“. То су, по духовним и моралним каквотама, најбољи, изабрани, удео Божји. Тако су се, у раној Цркви, називали сви хришћани, од Бога одабрани да Му буду народ, Нови Израиљ.

Ипак, реч „клир“ у европским језицима, па и код нас, вековима, пре свега, означава свештенство. Свештеници Цркве Бога Живога су, по Светом Јовану Златоусту, клир – изабрани удео Господњи, зато што људима сведоче Распетог и Васкрслог Христа и рађају их крштењем и духовним животом за вечност. Они су изнад обичних угледника и јавних личности онолико колико је небо изнад земље. Због тога, у својих „Шест књига о свештенству“, Златоусти настојава на неопходности њиховог достојанства заснованог на моралу: “Душа свештеника са свих страна треба да блиста красотом како би могла да радује и да просвећује душе које гледају на њу. Греси незнатних људи као да се врше у мраку и погубљују само оне који греше. Међутим, греси значајног и познатог човека наносе општу штету, чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а опрезнима дајући повод за гордост. Осим тога, пропусти простих људи никоме не наносе значајну штету, чак и ако се објаве. Томе насупрот, (пропусти) оних који стоје на висини свештеничког достојанства су, најпре, свима пред очима. Осим тога, чак и да је мала, њихова грешка у очима других изгледа велика, с обзиром да сви мере грех по достојанству онога ко је погрешио, а не по важности самог дела. Свештеник је, дакле, дужан да се са свих страна огради најкрепкијим оружјем, тј. неуспављивом бодрошћу и постојаном опрезношћу над својим животом, пазећи са свих страна да неко не примети откривено и незаштићено место и нанесе му смртан ударац.“(6)

Клирици, дакле, морају бити људи за узор.

ШТА ОЧЕКУЈЕМО ОД СВОГА КЛИРА?

Велики руски философ, Иван Иљин, у свом огледу „Шта очекујемо од својих пастира?“, истиче да свештеник треба да буде не само морални узор, него и молитвеник пред Господом, који није потонуо у схоластичка расуђивања: “Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна „егзегеза“ или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!“(7,188)

По Иљину, дакле, свештеник мора имати молитвену силу, љубеће срце и живу савест. Кад је савест свештеника у питању, Иљин каже: “Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као мајстор савести, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. /…/Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.“(7,190)

Србска историја је навикла на овакве свештенике, и они су, вековима, били залог опстанка овог народа. Зато је тај народ говорио: “Триста – без попа ништа!“, а Турци, у песми „Почетак буне против дахија“ желе да погубе „попове, српске учитеље“. Француз Шарл Иријарт, који је написао књигу „Путописи из времена устанка 1875-1876“ говори о изванредној присности између православног свештенства и народа у Босни и Херцеговини. Он каже да су свештеници толико срођени са паством да је реч Србин синонимна речи православац. Зато су свештеници предњачили у устаничким борбама против Турака. Што се римокатоличког свештенства тиче, оно је, каже Иријарт, верне одвраћало од учешћа у устанку, јер им је из Ватикана тако наређено.

ЕЛИТИЗАМ БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ

Свој елитизам, своју изабраност, наш клир је, рекосмо, поред молитве и духовног руковођења, доказивао делатним учешћем у борби за слободу Србства. Ево неколико примера из књиге протојереја Божа Ј. Јокановића „Крстом, пером и мачем/ Свештенство у служби свом народу“ (Светигора, Цетиње, 1998).

Свети Петар Цетињски је водио војску у боју на Крусима, против Махмут – паше Бушатлије, позивајући своје јунаке: “На оружје и крваво поље, мили витези!…Архипастирски благослов предајем вама!“ Касније је тукао Наполеоновог маршала Мармона у Боки Которској. Његов синовац Петар Други Његош, не само да је ратовао против Турака, него је одбио и понуду Порте да формално призна власт султана и добије ону аутономију коју је кнез Милош добио за Србију. Владика бачки Јован ( Јовановић ) је 1804. први купио Карађорђу два топа, и послао их, скупа са топџијом и џебаном, у устаничку Србију.

Поп Лука Лазаревић је био јунак  боја на Мишару, па му на гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. Био је ту и прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао. Поп Ђорђе Каран, један од вођа србског устанка у Босни 1875/76, одметао се у хајдуке, да би бранио народ од  зулума. О њему се певало:“Беж`те, Турци, зарана, ето попа Карана!“ Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“. Неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, био је такав да за њега прота Божо Јокановић вели да је од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Свештеници – слободољупци су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио  у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.

Народна песма описује јеромонаха Исаију, из манастира Каленића, који је био писар чувеног Коче капетана, и о коме се певало: “Војску купи Коча капетане/…/ Барјактара црног калуђера,/ По барјаку положио браду,/ Па он учи Србе у параду!“ (Овог Исаију Турци убише 1788. у Текији на Дунаву!) Убише Турци и Хаџи – Рувима, старешину Боговађе, и Хаџи – Герасима (Ђеру) из манастира Моравци код Љига зато што су ови духовници водили народ на путу ка слободи. Мучеништвом се, у Хаџи Проданвој буни 1814, прославише Свети Пајсије и Авакум.

Сетимо се и попа Богдана Лалевића, војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“

Имали смо свештеника новосадског Павла Стаматовића, који је, на захтев своје пастве, на Велики четвртак 1848. изнео протоколе рођења писане на мађарском, и спалио их у порти цркве. Био је ту и архимандрит Сава Дечанац, који је свој народ бранио на Берлинском конгресу, а пре тога, са Нићифором Дучићем, четовао по Херцеговини за време Невесињске пушке.

Такви су одржали веру у народу у најтеже доба, кад је изгледало да нема наде и да је никад неће бити.

ШТА ИМАМО ДАНАС?

Данас, и у овом тренутку, нема ни помена о клању и дрању свештеника који гину за слободу, па се глас Србске Цркве о Косову и Метохији очекује више него икад: глас јасан, у исти мах јуначки и мајчински, јер, ако неко треба да види шта ће бити с нама ако останемо без Косова и Метохије, то је клир Светосавске Цркве. Тај глас је, авај, све само не гласан и јасан: рецимо, најпре се чује да је први по части клирик СПЦ рекао да се Косово и Метохија никако не смеју и не могу предати, а онда се, на опште чуђење, сазна да он то никад и нигде није рекао. (8)

Уместо јасног гласа у одбрану Светиње, имамо разне врсте понашања које није у складу са хришћанским моралним кодексом – од учешћа високих клирика на „Бир фесту“(9) до прављења мрсних светковина у манастирима усред Великогоспојинског поста. (10) Док народ једва има хлеба да једе, епархијски дворови се опремају као космички бродови. (11)   

Теологија која се проповеда на богословским школама СПЦ одавно је престала да буде у духу Предања: главни теолог кога следе наши професори није Свети Јустин Ћелијски, него митрополит без пастве, Јован (Зизјулас), фанарски архиекумениста, о чијим јересима говори највећи француски православни богослов, Жан Клод – Ларше, који чак сматра да су извесни теолози СПЦ најгрлатији проповедници зизјуласовштине.(12)

А Зизјуласова теологија, заснована на криптопапистичком универзализму, хришћански патриотизам пориче као етнофилетизам, и пропагира стерилно квази-хришћанство које може да буде исто и на Венери и на Марсу, при чему нема никакве везе са народом из кога хришћанин потиче. 

Они који треба да, по Иљину, буду „мајстори савести“ покушавају да нас увере како нам је, од чврстог става о Косову и Метохији, потребнија комисија о Степинцу, и сваки јасан став по том питању настоје да осенче, пригуше, дају му другу „боју и арому“. А било би довољно да, поводом покушаја издаје Косова и Метохије, само понове Лазареву клетву издајницима: “Рђом кап`о док му је колена!“

Међутим, врх СПЦ се одавно определио за борбу да србски манастири на Косову и Метохији добију екстериторијални статус, попут Свете Горе и Ватикана.(13) Борба за екстериторијалност на земљи која, по Уставу, јесте део државе Србије јасно указује на то да се од Косова и Метохије одустаје у конкретном, државотворном смислу, и да се манастири претварају у својеврсне музеје које ће Арбанаси једног дана тражити као оно што припада њима. Како каже арбанашки истраживач Баки Свирца, (независно) „Косово има обавезу да препозна Цркву и њене привилегије и да поштује њену аутономију у верским питањима, али са друге стране и Црква има обавезу да прихвати нову реалност на Косову, тј. независност“(13,135).

Худелист сматра да је врх СПЦ реалност прихватио. Они који имају највећу моћ у том врху не дозвољавају да се било какав чвршћи став најстарије установе србског народа пробије у јавност, вероватно зато да велики „патриота“ Вучић не би био уцвељен. (14)  Најстрашније од свега је што врх СПЦ ћути о коалицији Вучићевих Срба са шиптарским злочинцима на Светој Србској Земљи. То је недопустиво и срамно, ма ко и како бранио овакав поступак „икономијом“ и „дипломатском мудрошћу“. Јер, Харадинај је, бар кад су Срби у питању, нови Павелић.           

КАКО ДА СЕ БОРИМО?

У интервјуу за портал „Патриот“, већ поменути Марко Танасковић каже: “Ми не само да смо десуверенизована земља, ми смо де факто окупирана земља, премда је реч о мекој окупацији која је тежа за детектовање и пријатнија за живот, али дугорочно може бити погубнија за судбину и карактер једног народа. Ако нам је за неку утеху, ситуација није много боља у многим већим и богатијим европским земљама где се такође доводе, често мимо било каквих избора и провера народне воље, врло проблематични људи на власт који за своје потезе не одговарају бирачима, већ транснационалним центрима одлучивања оличеним у великим корпорацијама и банкама. Глобалистичка неман врло је жилава, а мали потреси у виду Брегзита и Трампове победе довешће само да појачавања стиска. Пошто не верујем у „спонтане“ уличне револуције у данашње време медијске свемоћи и потпуне обавештајне контроле, мислим да се најбоље можемо супротставити оваквом наопаком систему тако што ћемо јачати наше породице и унутрашњу националну кохезију, ићи у цркву и чекати да се спољнополитичке околности промене у нашу корист, што ће се неминовно кад-тад догодити. Треба читати Еволу и вежбати његово „јахање тигра“.“(15)

И док чекамо да се светскоисторијске околности промене, и вежбамо да „јашемо тигра“, бранећи своје породице и одлазећи у храмове на молитву, вредело би чути глас врха СПЦ у заштиту Косовско – Метохијског Јерусалима, наше капије у Небеску Србију.  

 

________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 5. септембра 2017. године):

1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/hrvati-najavljuju-srbija-se-sprema-da-prizna-kosovo-evo-kako-ce-to-vucic-izvesti/

2. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/25223/#

3.Проф.др Миломир Степић: Косово је тврђава Балкана-чувајмо зидине!, Печат 483/2017, стр. 16.

4. facebookreporter.org/2014/05/12/фбр-фељтон-србске-чиче-на-бранику-от/                                                                  5.www.facebook.com/groups/1579629612265398/permalink/2015474335347588/

6. svetosavlje.org/o-svestenstvu/4/

7. Између ЧЕКЕ и ГЕСТАПО-а/ Иван Иљин и васкрс Русије ( приредио Владимир Димитријевић ), Катена Мунди, Београд, 2014.

8. stanjestvari.com/2017/07/28/irinej-nisam-davao-izjave/

9. borbazaveru.info/content/view/9910/1/

10. borbazaveru.info/content/view/9917/1/.                                     11.www.telegraf.rs/vesti/722659-vladika-jovan-platio-stolice-24-000-evra.

12. borbazaveru.info/content/view/8086/1

13. Видети: Коста Чавошки: Да ли судије штите издају/ Прилог историји српског правосуђа, Катена Мунди, Београд, 2014.

14.www.srbijadanas.net/vladika-irinej-bulovic-sakrio-memorandum-spc-o-kosovu/; www.telegraf.rs/vesti/776270-atanasije-irinej-bulovic-je-licemer-vladike-privatizuju-crkvu

15.patriot.rs/marko-tanaskovic-mi-ne-samo-da-smo-desuverenizovana-zemlja-mi-smo-de-fakto-okupirana-zemlja/

 

 

 

-
Председник Србије Александар Вучић обратио се вечарас од 20 часова јавности у згради Председништва Србије.

За почетак, изјавио је да од октобра креће нова фаза дијалога око Косова. Како каже, Косово и Метохија суштина политичке садашњости и будућности Србије.

Наставак дијалога у октобру

Председник Србије је навео и да је припремљен извештај о свему што је до сада урађено током протекле четири године када је реч о дијалогу око Косова. Он је истакао да ће наставак дијалога бити настављен уз поштовање различитог мишљења и уз учешће свих релевантних фактора.

– Вечерас сам изашао пред вас. Од октобра почиње нова фаза дијалога, неопходно је инситутционализовати га и обавити веома широке консултације. Тај дијалог би требало да буде на више нивоа, кроз концентричне кругове, озбиљан, одговоран, да имамо јасне циљеве, инклузиван и толерантан“. Важне су нам све политике које се тичу Косова и Метохије, једног од кључних питања за будућност Србије – рекао је Вучић и прецизирао да, према проценама, на Косово сада живи између 110.000-120.000 Срба.

– Пре неколико месеци, позвао сам јавност наше земље да почнемо да говоримо о Косову и Метохији јер је то суштина наше политичке садашњости и будућности. У зависности од тога имаћемо мање или више сигурну садашњост и будућност. Задовољан сам што су до сада неки изнели подршку, али и критику. Вечерас сам изашао пред вас јер јер желим да вам кажем да од октобра крећемо у нову фазу дијалога – рекао је он у ванредном обраћању јавности.

Како је рекао, питање политике није питање клевета ни увреда. Додао је и да је дошао да покаже зашто је срећан и поносан.

– Немамо ниједног погинулог у етничким сукобима. Србију никад нисам унизио, обезбедио сам да Срби на КиМ живе нешто лакше и да у ове четири године немамо ниједног погинулог у етничким сукобима – рекао је он.

– Имали смо више напада на Србе и убода ножем, али десетоструко мање него претходном периоду. Данас Срба на КиМ нема мање него пре три четири године. По први пут имамо драматичан пад броја Срба који одлазе са Косова и Метохије. Јужно од Ибра је 1: 40 Срба у корист Албанаца. Људи у Србији то треба да знају. А не, седе по кафићима у Београду или Новом Саду убрљани од пене од капућина или пива, а онда соле неком памет о КиМ. Данас се глас Србије поново чује  – рекао је Вучић

– Одлука МСП је по нас била поражавајућа. Морали смо да се боримо за опстанак Срба на КиМ. Ми мислимо да се Пећка патријаршија зове зато што монахиње пале пећи и греју се. Није ми било лако да седим са Тачијем. Боље је да идемо на тешке разговоре.

Мука му је од Брисела

Председник Србије је навео и да када је дошло до измештања разговара о Косову из УН у ЕУ, да је Србија морала да “почне да се бори испочетка“.

– Успели смо тешким преговорима. Да ли ико од вас мисли да је икад било лепо кад седнем са Тачијем, Могерини, Кетрин Ештон? Никада ниједног лепог тренутка се не сећам. Већ имам Павловљев рефлекс, осетим мучнину кад зову у Брисел, знам да ништа лепо неће да се догоди – навео је он.

Српска листа није имала куд

Говорећи о одлуци Српске листе да уђе у владу Рамуша Харадинаја, он је истакао да није утицао на одлуку да ли ће они ући у владу. Како је рекао, обраћа се нацији и да би објаснио одлуке Српске листе, чији представници су изложени “сталним нападима“.

– Као председник Србије, кажем да подржавам њихов улазак у Харадинајеву владу. И то кажем чисте савети. Наиме, постојале су три опције после избора. Прву, да подрже нову владу свежих снага Аљбина Куртија и Покрета за Самоопредељење којима је циљ уједињење Косова и Албаније у Велику Албанију. Другу, да Српска листа не подржи никога. Моје питање је – а какав је то избор? Никакав. Сутра буду избори, Српска листа освоји мање, а Курти и Харадинај више. Не мислите ли да би шест до осам одсто становника, колико Срба на Косову има, могло да има већину? – прецизирао је председник.

Други избор је био, како каже, да не Срби не подрже никога и оценио да би то био „никакав избор“ којим ништа не бисмо добили.

– Трећа опција је била да подрже Харадинајеву владу, који за Србију остаје ратни злочинац. Тиме нису изгубили могућност да очувају мир и своју децу. Замислите да су рекли иде се на нове изборе, шта би онда рекли кад би Албанци почели да их нападају. Да палимо џамије као 2008. због неодговорне политике – рекао је Вучић.

О властитим успесима

Он је нагласио да је ово први пут да Албанци не чине већину у Скупштини Косова.

– Први пут имамо нешто у својим рукама, од 1999. године, од 2004. године.

Он је додао да је 86 земаља признало Косово док он није постао премијер, а од тада до данас само седам.

Вучић је додао да је поносан на политику која штити Србе на Косову, те да ће дати све од себе да се ти људи осећају безбедно.

– Последњих дана говорено је о томе како ми немамо о чему даље да разговарамо, јер је све прописано Уставом Србије. Заклео сам се над уставом и поштоваћу Устав, али ови који критикују нису никакви борци за српске интересе, већ су борци они који народу могу да кажу истину. Када говорите о томе ко је више чинио за наш народ… Па када је Република Српска имала већу подршку? У сваком смислу. А шта је урађено за српски народ у Срној Гори? Довело је до тога да данас правимо Српску кућу у Подгорици – рекао је Вучић и додао да је то сада могуће јер је Србија постала економски драстично јача.

Он је рекао да народу можемо да помогнемо тек када имамо економски снажнију Србију.

– У коју је то земљу, једнако малу као Србија, дошао кинески и руски председник? А ја се надам да ће доћи и амерички – упитао је Вучић.

– Од овога нема бежања. Ја нећу бећати и склањати се ни пред ким. Ми морамо да размишљамо како ћемо с Косовом и око тога нам треба што шири консензус – рекао је председник.

– Од октобра ћемо кренути у дијалог. Биће га не само у парламенту, већ у различитим форумима. Спремам сам да лично одем и попричам са СПЦ и представницима свих других верских заједница, и у САНУ и на свако друго место. И никоме нећу побећи са мегдана – рекао је Вучић и поновио да Харадинај за Србију остаје ратни злочинац и да ће се и даље радити на његовом привођењу правди.

„Да изгубимо оно што морамо, а да сачувамо оно што можемо“

– Кад сте од мене чули да је неко издајник? Нисте. Свако има право да каже шта хоће. Нека говоре и то, у дијалогу треба да учествују и они који то говоре. У академији САНУ ћете имати оне који ће вас за ову или ону идеју рећи да сте издајник. Наша јавност треба да чује све аргументе, да изгубимо оно што морамо, а да сачувамо оно што можемо.

Не познаје Харадинаја лично

Одговарајући на питање новинара како реагује на оптужбе Телевизије Н1 да сарађује са злочинцем Харадинајем рекао је: “Ја никада тог Харадинаја нисам ни видео. Односно јесам, једном и то у Хагу, и то из даљине, кад сам седео сам код Војислава (Шешеља), видео сам гакако се шета по ходнику“.

Постоје сазнања око убиства у „Панди“

Упитан шта се дешава с разрешењем злочина у кафићу „Панда“ на КиМ, Вучић је рекао: „Имамо могуће починиоце злочина, који с разликују од званичних извештаја. Ипак, ја нисам тужилац, то ћете морати да питате надлежне на тај случај. Имам увид у то шта се догодило, али не и право да о томе јавно говорим“.

Неће ићи на параду поноса

Што се Параде поноса тиче, Председник је изјавио: „Не пада ми на памет да идем на параду. Нисам за то расположен. Ићи ће Ана са неколико министара, верујем Ђорђевић, Ружић и Синиша Мали, који иде сваке године. Нела Кубуровић неће. Ја идем на Вуков сабор у Тршићу и на важан састанак с представницима општина“.

Надам се Трамповој посети

Председник је рекао да ће у Њујорку срести европске званичнике, али и да ће тада имати прилику и да разговара са председником Америке Доналдом Трампом.

– Надам се да ће Трамп одговорити на наш позив и доћи у Србију – рекао је Вучић.

Ана Брнабић има његову подршку

Одговарајући на питање новинара кога подржава у сукобу око закона о родној равноправности, Зорану Михајловић или Ану Брнабић, као и ко је његов премијер Брнабић или Михајловић, јасно поручио да његову подршку и сваку врсту помоћи има Ана Брнабић.

– Нисам је лако изабрао, дуго је било потребно, али сам направио добар избор. Србија има веома доброг премијера – подвукао је он. Вучић је указао да је она завршила веома важан посао за Србију, завршила је седму ревизију ММФ-а, критикујући да то није протекло запажено у јавности, јер не постоје позитивне вести у Србији.

О Карићу и ПКБ-у

Председник Србије Александар Вучић изјавио је да ником у Србији, па ни бизнисмену Богољубу Карићу, неће бити дозвољено да купује државну имовину мимо процедуре.

„За куповину банака и друге имовине постоје процедуре које морају да се поштују. То важи и за Карића“, рекао је Вучић, када је упитан како коментарише намеру Карића да јефтино купи нека предузећа и земљиште у Србији.

Истакао је да „више неће бити могућа пљачкашка приватизација“ као за време претходне власти и навео да је он довео свих шест инвеститора у Ниш.

На питање о томе како коментарише изјаву Богољуба Карића да жели да буде премијер Србије, Вућић је рекао да је то „легалан и легитиман циљ“.

– Срећан рад, ајд здраво – рекао је Вучић на крају обраћања.

(НСПМ, Агенције)

 

www.nspm.rs/hronika/vucic-srbiju-nisam-unizio-nikada-i-omogucio-sam-da-ljudi-na-kosovu-zive-bolje.-srba-na-kosovu-je-vise-nego-pre-tri-ili-cetiri-godine.html

Народни покрет Срба са КиМ „Отаџбина“

Избор Рамуша Харадинаја гласовима тзв. Српске листе за председника сепаратистичке власти у Приштини показује класичан политички неморал и крајње лицемерство Александра Вучића.

Колико год он покушавао да се сакрије иза тзв. Српске листе јавност и грађане Србије не може да превари јер та политичка групација, која у свему личи на башибозук, сама никако није смела да донесе једну тако неодговорну одлуку без јасне подршке председника Републике Србије. Иначе, они сами кажу, да су урадили онако како им је наредила држава, односно, Александар Вучић.

 

У политичкој историји Србије већи скандал није могао да се деси имајући у виду да су сви високи представници власти у Србији Рамуша Харадинаја називали кољачем српске деце а онда преко ноћи та иста власт га је устоличила за председника. Александар Вучић лаже и обмањује грађане Србије да потерница за њим тако оштра и остаје јер чином избора он га је аболирао од одговорности јер се председници не хапсе. Иста та „Српска листа“ је пре само годину дана и Хашима Тачија поставила за председника иако је од стране швајцарског адвоката Дика Мартија сасвим аргументовано оптужен за трговину људским органима Срба. Таква политичка проституција не може да служи на част српском народу.

Александар Вучић још каже да он није учествовао у доношењу одлуке али да је подржава, што у преводу значи да он подржава да, како сам каже, кољач српске деце буде председник владе. Задатак председника Републике који је положио заклетву и на Миросављевом јеванђењу да ће чувати сопствену државу јесте да те Србе из тзв. Српске листе саветује, укори, изгрди јер својим поступцима угрожавају националне и државне интересе Србије. Уосталом, сам Рамуш Харадинај је 2000. године написао књигу како и где је убијао српске војнике и полицајце коју је представио у седишту НАТО пакта у Бриселу.

У оптужбама на рачун Рамуша Харадинаја није заостајао ни директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић који се, попут свог шефа Александра Вучића, такође крије иза тзв. Српске, или боље рећи шиптарске, листе. Оно што је он пљувао оставио је „Српској листи“ да полиже. Лаже и обмањује грађане Србије да ће у скупштини самопроглашене републике Косово ти посланици говорити да је Косово и Метохија јужна српска покрајина што је ноторна политичка глупост. Ти тзв. посланици Српске или боље рећи шиптарске листе положили су заклетву коју су касније и потписали да ће чувати суверенитет и интегритет самопроглашене републике Косово што је сасвим супротно од приче са покрајином. Чак и каже, у шта сумњамо, да ће они у тој истој скупштини говорити „Косово и Метохија“ јер тај део политичког света за то нема храбрости. Једина која је у тој скупштини изговорила реч „Метохија“ била је Рада Трајковић 2003. године испред коалиције „Повратак“ због чега није умало била линчована. Ово само показује у каквој се политичкој атмосфери одвија рад те инситуције.

Данас се јасно види да је албанско друштво на Косову и Метохији у великој кризи. Данас се такође види да време, после толико година, ради за Србе. И уместо да председник Републике Србије нигде не жури са решавањем статуса Косова и Метохије он жели да се потписивањем свеобухватног мировног антидржавног и антиуставног споразума са својом отцепљеном покрајином занавек одрекне праисконске српске територије.

И врапци данас знају да због својих обавеза које има према Западу предаје на тацни јужну српску покрајину. Историја му то никада неће опростити, и кад-тад доћи ће време када ће он за своје неодговорне велеиздајничке поступке морати да одговара. Како радили, тако нам Бог помогао.

Косовска Митровица

12.09.2017. године

 

Тема овог текста нису тек Лабанове псовке и то што га је заштитио Председник лично. Тема мог чланка није само вулгаризација и дегенерација нашег јавног живота, убрзана нарочито после 2012. године – са ђубре-таблоидима и порнографским ријалити-емисијама као симболима доминантне „народне културе“.

Тема овога текста заправо је ширење, и то по целој дубини српског друштва, једног малигног процеса где су Лабан и недавна вишедневна спрдња са наводним уласком бебе у ријалити само симптоми. У овом тексту, дакле, писаћу о опростачењу.

Знам да ће ми млађи читаоци овога сајта тешко поверовати, али некада се у Србији не само далеко мање псовало већ у значајним сегментима друштва уопште није било псовки.

Када смо ми били деца, заиста нисмо псовали. Рођен сам у Београду 1959. године – дакле, не у Версају у 18. веку – и одрастао у новобеоградском 21. блоку. Колико се сећам, псовали су само Циганчићи који су долазили са Старог сајмишта, и извесни Шемпа кога смо се сви плашили, а који је, мислим, и завршио као делинквент.

„Па како сте онда изражавали љутњу?“, питају ме у неверици синови, пошто сам се чудио псовкама једног дванаестогодишњака, упућеним кошаркашкој лопти, током игре („Ма уђи ку*во, пи*кетино једна распадачка!“). Знам да то данас звучи смешно, али ми, док смо били деца, љутњу смо изражавали углавном изразима: „А у першун!“ и „Дођавола!“, а добри Горан Гајић, који је у инат свима, иако београдско дете, навијао за „Динамо“, говорио је: „Доврага!“.

Није се псовало у позоришту, није се псовало у књижевности, није се псовало на филму, на телевизији, у стрипу (најдаље докле се ту ишло било је „Сто му громова!“ и „Гром и пакао!“). Нећу да кажем да тада нико није псовао. Реч је о томе да је у централном делу друштва постојао консензус да је псовање примитивно, увредиљво и неприхватљиво, да оно псовача аутоматски дисквалификује из света не само пристојних већ и нормалних људи.

Тек у гимназији, моји вршњаци који су се „профрајерисали“ почели су да пуше и да псују. Но, они су били у изразитој мањини међу свим другим дечацима, а о томе да нека девојчица псује није било ни говора. Током целокупног школовања у Десетој гимназији (1974−1978), не сећам се да сам било када чуо да нека девојка псује. Свако ко данас користи градски превоз сведок је да по учесталости и репертоару псовки девојке, нажалост, више не заостају за младићима („Ма скини ми се с ку*ца!“, рече баш пре неки дан у тролејбусу девојчурак, иначе сасвим лепо обучен и нашминкан).

Добро, можда је кварт у којем сам одрастао био специфичан – у њему су станове добили официри и војни службеници (мој отац био је инжењер-грлица: „грађанско лице на служби у ЈНА“), па смо сви били типична „социјалистичка средња класа“. И Десета гимназија била је тада одлична, боља од Једанаесте, што би се данас рекло – елитна школа.

Но, моје искуство каже да се није псовало ни у другим сегментима друштва. Средином осамдесетих први пут сам се оженио, и тада сам имао прилику да боље упознам свет раковичких радника. Таст и ташта радили су у „Рекорду“ и готово сви њихови рођаци и пријатељи припадали су том миљеу. Не сећам се да сам било када од њих чуо једну-једину псовку, а бар у два наврата таст је као возач био у стресним ситуацијама – данас у таквим приликама сви псују „мртву мајку“ и проклињу да се тако „деци на гроб вози“ – а из његових уста изашло је само једно „У, мајку му!“.

У јануару ове године путем мејлинг листе наставника и сарадника мог факултета (неких 237 прималаца) повела се краћа расправа о томе да ли би требало за Светог Саву звати свештеника да сече колач. Декан је покушао да образложи зашто би требало, на шта је један редовни професор одговорио мејлом у коме је стајало само: „WTF?“. Пошто не користим друштвене мреже, нисам имао појма шта то значи, па сам изашао на нет и тамо нашао: „WTF je скраћеница `What the f*ck`што на српском значи `Шта који к*рац`“ (овде).

Када смо ми били студенти, за нас су професори Филозофског факултета били полубогови – достојанствени, ауторитативни, строги, али праведни… Тешко ми је да замислим Војина Милића, Бошка Поповића, Драгослава Срејовића или Војислава Ђурића да псују код куће, а потпуно ми је, заиста потпуно немогуће да замислим како они декану пред свим колегама кажу: „Ма шта, који к*рац?!“.

Е, тако смо дошли до Лабана. Када нам је било много смешно што смо у позоришту, као „храму културе“, први пут чули „А у пи*ку материну!“, па смо се сви кикотали и аплаудирали; када смо били одушевљени како наше двогодишње дете изговара прву псовку, па смо тражили да то понови и пред раздраганим гостима; када смо и сами почели да псујемо, јер „сви то раде“….; е, тада је полако настајао Лабан.

И сада, ево градоначелника Суботице који каже: „Не знаш са ким си се за*ебавао. Немој да ти пи*ку разбијем! Хоћеш да ти пи*ку разбијем? То што ти желиш је ку*ац од овце. Мајмуне један, шта то значи бре, јеси ти луд? Да ти је*ем матер сад, а? Је*аћу ти маму бре, у те смрдљиве очи што си с*ао. Шта мислиш да ти ту пи*ку сад разбијем? Је*аћу ти матер, пи*кетино једна смрдљива! Је л’ ти знаш с ким се за*ебаваш? Који ти је ку*ац, зашто си излепио `Богдане, Бог је љут на тебе`? Оћеш да пустим сина мог да те пребије? Маму ти је*ем! Ево ти, снимај, ја се не бојим, снимај. А теби ћу да је*ем и оца и мајку. Ти си џукела. Јеси ти психопата, јеси се лечио? Немој онда да се*еш више, је*аћу ти матер, као пи*ку ћу те наместити. Гледај ме право, гркљан ћу ти ишчупати, кад га шчепам, као мој питбул ћу ти појести тај гркљан. Пи*ко једна смрдљива! Треба да ти бетонске ципеле дам? И јаја има на ражњу да ти ставим. Пи*ко једна! Је*ао те и тај из Грађевинског комитета у Београду. Је*аћу те и тамо у уста, јеси чуо шта сам рекао? Бежи, пи*ко смрдљива!“ (интегрални снимак и транскрипт овде).

И не само да се тај човек није нашао посрамљеним, пошто је његово претеће псовање снимљено и доспело у јавност, па да одмах поднесе оставку – како би урадио сваки иоле пристојан (нормалан) човек. Не само да се његова странка није нашла посрамљена, као ни његова градска већница, па да су га сменили у року од 24 часа. Не, него је лично Председник републике узео да га брани.

Ево којим речима га је штитио и правдао: „Лабан је направио страшну грешку, урадио је нешто што не сме да уради неко ко је градоначелник. Да грађанима Србије кажем шта је урадио. Разговарао је са човеком који га напада и вршио притисак да се постави одређено лице у пословни простор Суботице. И Лабан му у том разговору каже: `Ти мене тераш да ја крадем, ти хоћеш да ја крадем, ја нећу да крадем!; грло ћу да ти ишчупам, овакав си, онакав, оба ока ћу да ти ископам…` – не знам шта је све изговорио, што су страшне ствари, али бар Лабан говори да неће да краде, на шта га тера овај. За то је заслужио похвалу и најстрашнију осуду“ (овде, 31:42-32:20).

Дакле, осуда за псовање и претње, али похвала што је то све било са циљем да се одбије учествовање у крађи. Председник, притом, занемарује податак да је и Лабанов саговорник – који га, наводно, тера да краде – такође члан СНС. Такође, ако поново погледамо шта Лабан прича, видећемо да је то прилично необичан начин да се каже „Ја нећу да крадем“. Поштен човек би заиста рекао ту реченицу – или, ако је тачно да је реч о „притиску да се постави одређено лице у пословни простор Суботице“, како каже председник – Лабан би рекао: „Ја твог кандидата нећу да поставим и тачка!“, и тако би се све завршило.

Али, Лабан није тако рекао. Он не само да најстрашније псује, он прети „чупањем гркљања“ и „бетонским ципелама“. Како би отклонио притисак на себе да нешто украде или да некога постави на дужност? Па, тешко.

„Чупање гркљања“ и „бетонске ципеле“, колико је познато, типичне су претње у мафијашким обрачунима. Читав Лабанов диксурс је не само простачки, већ и карактеристичан за криминогени миље. Е, то је суштина проблема: уз најстрашније псовке иду и мафијашке претње, а онда се појави Председник републике који да легитимитет таквом понашању.

Председничком екскулпацијом Лабана не само да силеџијски простаклук добија легитимитет него Србија као да постаје мафијашка јазбина у којој влада закон џунгле, рекета, претње и уцене. Када се пређе та црвена линија – све је дозвољено.

Зато прича о псовању увек има реп. Није ту никако реч тек о „финим душицама из девојачког интерната“ које не разумеју животност и лепоту „сочних псовки“ (да ли су псовке неко пожељно воће које би требало да буде „сочно“?). Реч је о томе да када псовање добије право грађанства, уз псовке, као код Лабана, обавезно иду најпре, најстрашније увреде („Пи*кетино смрдљива!“), затим претње („Немој да ти пи*ку разбијем!“; „Је*аћу ти маму бре, у те смрдљиве очи!“; „Шта мислиш да ти ту пи*ку сад разбијем?“; „Је*аћу те у уста“, итд.), да би све кулминирало типичним мафијашким претњама („Треба да ти бетонске ципеле дам? Гркљан ћу ти ишчупати, пи*ко једна смрдљива!“).

То је правило стрме равни: када једном кренете да се котрљате, ако се не освестите и не пружите отпор, завршићете у амбису. Анестетизирани Фрулашевим мелодијама о Европи, о Икеи и само-што-није побољшању стандарада, а и сами претходно усисани у културу опростачења и сведености на животињске нагоне и потребе, не желимо да приметимо како се све око нас распада – и држава, и друштво, и култура, и морал, и пристојност, и породица…
Нама је потребна озбиљна метаноја, дубинска катарза, одлучна духовна и друштвена револуција. Или ћемо допустити да Србија на крају збиља постане мафијашка јазбина – земља насиља, претњи, рекета и „пи*кетино-смрдљива“ дискурса?