среда, фебруар 21, 2018

Тагови Вести таговане са "Александар Вучић"

Александар Вучић

Newly elected Serbian President Aleksandar Vucic acknowledges the applause after the swearing-in ceremony at the parliament building in Belgrade, Serbia, May 31, 2017. REUTERS/Marko Djurica

Председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност.

Председник Републике дужан је да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција. 

Устав РС, члан 115., Закон о председнику РС, члан 9.(1)

 

Овај текст који смо почели цитатом члана 115. Устава Србије, а који је у Закону о председнику РС, којим се у Србији уређује рад председника државе, практично преузет као члан 9. могли бисмо наставити питањем – колико дуго председник Александар Вучић крши поменуте одредбе овог закона? Одговор је лак, од дана полагања заклетве, односно од првог дана свог мандата или, физички гледано, већ 6 месеци?

Друго питање, које се логично надовезује на прво, а могло би гласити – докле председник намерава да крши норме Закона којим се уређује његов рад? – можда правницима изгледа сложеније, али мени као аналитичару има још једноставнији одговор – Докле му се прохте! Зашто тако мислим? Просто зато што у Србији већ дуго не функционишу институције већ политички ауторитети. То, истина, није почело са Вучићем, али са њим је свакако достигло кулминацију, која превазилази чак и ону чувену Титову реченицу да се “не морамо увек држати закона као пијан плота”.

Наравно, мислим на Вучићеву одлуку да и као председник државе задржи функцију председника своје партије (СНС-а), на неодређено време, чиме је након Тадића постао други председник Србије који се директно оглушује о поменути члан 9. Закона о председнику. То остали председници Србије, почев од Слободана Милошевића па до Томислава Николића, нису чинили. Популарно “замрзавање партијског чланства” док им траје мандат био је минимум жртве коју су председничкој функцији подносили Вучићеви претходници. Слична ситуација је и у региону. Нема председника државе који је задржао партијску функцију, сем Вучића. Чак је и Хашим Тачи, када је изабран за тзв. “председника Косова” поднео оставку на партијску функцију у ДПК, а своје место уступио човеку од поверења Кадри Весељију. Разумем да, можда, Вучић нема човека од поверења, али то му свакако не даје за право да отворено гази Законе које би требало да штити.

Чињеница да га ниједна надлежна институција која би требало да се стара о законитости (од Скупштине, преко Владе до Уставног суда) не позива да свој рад усклади са важећим Законом, нити исти укида, може упућивати само на један закључак – Закон о председнику је прећутно суспендован или што је још горе, председник сам бира које ће његове одредбе поштовати, а које не. 

Овоме свакако морамо додати да се садашњи режим не осврће на постојеће законодавство, па чак ни на Устав земље, у свом евидентном одрицању од Космета, да је у случају “Београда на води” суспендовао све могуће законе и процедуре приликом доношења одлуке о градњи и додели посла итд. Све у свему, закона се прихватају само кад им треба као тољага.

И сада следи питање за све – како називамо стање друштва у коме појединац може ваниституционално да суспендује законе или њихове поједине делове?

Можете бирати између апсолутизма или меке диктатуре. Мени лично, узимајући у обзир отворену узурпацију посланичких права у Скупштини, циркус у медијима, људе у фантомкама, са бејзбол палицама у рукама, који се, по потреби, тајанствено појављују и нестају пред локалне изборе у мањим општинама битним СНС-у, више претеже на “меку” диктатуру, али свако има право на своје мишљење. А ако грађани Србије сматрају да се у Вучићевом случају треба ослонити на поменуту Титову максиму “о закону и плоту”, онда је мени и то у реду.

Али, да видимо шта је Вучића понукало на овако отворено кршење Устава и Закона о председнику. 

ВУЧИЋ И СТРАХ ОД ГУБИТКА ПОЛУГА МОЋИ

Кренућемо од тога да је Вучића на власт прво у странци, а затим и у држави, довела “победа” Томислава Николића на прошлим председничким изборима. (“Победа” је под наводницима, јер ни данас није сигурно како је до ње дошло и колико јој је допринела Ван ромпејова честитка, а колико ЦЕСИД-ова оловка, али то сада није ни важно). Након објаве Николићеве победе, превртљиви Дачић је, по ко зна који пут, окренуо политички ћурак и направио коалицију са СНС-ом у којој је неко време био Премијер у влади, Првог потпредседника (ППВ-а) Александра Вучића, а затим су заменили места.

Николић је, пре одласка на председничку функцију, партијске позиције покушао да обезбеди убацујући сина Радомира и неколико себи оданих људи на значајне партијске функције, али то се распукло као мехур од сапунице. Николићеви људи су се или приклонили Вучићу (попут Јоргованке Табаковић) или су једноставно најурени и из партије и из владе (попут Бачевића). Наравно, све то се одвијало и на нижим партијским нивоима. Без превише памети, политичког искуства и ауторитета Радомир Николић је брзо постао партијски чиновник без моћи одлучивања, а остаће забележено да је на Главном одбору СНС-а два пута гласао против интереса сопственог оца. Вучић је приграбио сву партијску територију, уз давање аутономије оним функционерима које је контролисала Трилатерала, кроз организацију “Ист-Вест-Бриџ”, попут Зоране Михајловић, или “масонска линија” (Гаша Кнежевић).

Све у свему Вучић је као председник највеће странке и премијер државе концентрисао у својим рукама готово све полуге моћи и утицаја. Но, избор за председника државе, суочио је Вучића са привременим проблем ингеренција, које су формално пуно мање од премијерских. Кажем привременом јер он очито има у глави да ће променом Устава себе зацементирати као једини ауторитет. Али, Устав треба тек променити.

Док се то не догоди једине праве полуге моћи које Вучић има у рукама су оне партијске, и одрицање од њих било би исувише велики политички ризик, посебно што он одлично зна са којом је лакоћом почистио Николићеве трагове у СНС-у.

Отуда, Вучић никада није ни имао стварну намеру да напушта функцију председника СНС-а. Логистику за то почео је да прави од тренутка када је изабран, али пре него је положио заклетву. Готово сви високи партијски функционери СНС-а лобирали су о неопходности Вучићевог останка на челу странке. (Вучевић, Вулин, Стефановић, Маја Гојковић, Ана Брнабић, итд.). У том смислу говорила је чак и Зорана Михајловић, за коју се шушкало да би радо Вучићу видела леђа. Њена изјава на ту тему тему дата „Новостима“ карактеристично одсликава како су функционери СНС-а у медијима лобирали Вучићев останак на челу партије.

„Не постоји ниједан рационални разлог да Вучић поднесе оставку на место председника странке, нити га на то обавезује било какав пропис. Није могуће одвојити Вучића и СНС, а као председник странке, убедљиво је победио у првом кругу на изборима“.(2)

Ту Вам је све садржано. Истицање да не постоји пропис који га на то обавезује, јединство партије о Вође, победа на унутарстраначким изборима. Али …

… АЛИ, ДА ЛИ ЈЕ ТО ЗАИСТА ТАКО?

Није тако. Зорана, по свом обичају, безочно лаже. Постоји и пропис и тумачење прописа. Пропис је Устав Србије, члан 115. и Закон о председнику РС, члан 9. који смо цитирали на почетку. Истоветни су. А ево и тумачења Устава.

“Политичке странке су уставна категорија (чл. 5), што значи да су странке јавне политичке организације (субјекти јавног права) па би и њихови лидери били јавни функционери. Уз ово, шеф државе представља Републику и изражава њено државно јединство (чл. 111 и 112 Устава). Даље, логично произлази (argumentum a contrario) да он, онда, не може истовремено представљати неког другог, макар то била и највећа странка, већ све нас (укључујући и опозицију). У вишестраначком систему једна странка никад не може бити израз свеукупног државног јединства, нити је цела држава. Аргумент у прилог става да странке остварују јавна овлашћења јесу њихове делатности: предлажу изборне листе, чланове бирачких одбора и РИК-а, финансирају се из јавних прихода (буџета), с њима се шеф државе консултује приликом предлагања будућег премијера итд. Странке су неопходне за функционисање парламентарног система, без њих се не може формирати парламентарна већина па тиме ни изабрати влада. Све ово потврђује да и шефовање странком мора бити јавна функција.”(3)

Дакле, уставне дилеме нема. Бити шеф странке јесте јавна функција и као таква не може бити обављана од стране председника републике. Аргументи у прилог сједињења страначке и функције шефа државе (које је навела Зорана) нису уставни већ политички и као такви не могу бити испред уставних категорија.

Осим, ако нисте Вучић. А ако јесте онда се не питате колико је законито све то што радите, хоће ли неко некада и негде то правно оспорити и колики ће бити цех такве осионости?

Као ни да ли друштво водите у апсолутизам или меку диктатуру? А требало би …

_______________________________

 

  1. www.predsednik.rs/dokumenta/zakon-o-predsedniku
  2. www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:668787-Mihajlovic-Vucic-ne-treba-da-odstupi-sa-cela-stranke
  3. www.srpskipravnickiklub.rs/s-orlovic-nas-predsednik-kao-sef-nijedne-ili-svih-stranaka/

 

 

 

„Не знам шта би Вучићу да диже онолику галаму у Београду!? Реакције Србије су наоко бесмислене и беспотребне. Оне су, очигледно, димна завјеса за нешто. Шта? Можемо нагађати, да ли је то пресуда Младићу, НАТО или шта? На безобразне изјаве, тврдње и планове одговор не може бити мехак. Не може се мој одговор третирати као пријетња, пријете они који говоре о референдумима, награђују Крајишнике, Караџиће и по ратним злочинцима називају школе.“

Било је то објашњење Бакира Изетбеговића поводом реакција на које је међу Србима наишла његова пријетња да ће БиХ признати Косово и тврдња да су Бошњаци у Рашкој дискриминисани. Оно прво изјавио је за Радио Дојче веле, ово друго у Мостару током говора на „свечаној академији поводом 25 година од формирања 4. Корпуса Армије БиХ, а у организацији Координације темељних борачких организација Херцеговачко-неретвљанског кантона ФБиХ“.

 Српско Сарајево није у Србији

Политичка Србија и пријестонички медији углавном су игнорисали ову конфузну реакцију бошњачког лидера на одговор предсједника Србије, али можда ипак не треба да остане без коментара јер се ради о члану Предсједништва БиХ. „Шта је писац хтио да каже?“ Прије свега слушаоца/читаоца његовог излагања збуњује што он грди сусједну државу Србију због проблема које има у БиХ.

Каже: „На безобразно и тврдо није се могло одговорити мехко“, и као илустрацију наводи референдуме, свечани дочек за Крајишника, студентски дом који је добио име по Караџићу. Али, референдуми у РС су бошњачки проблем у БиХ, а не проблем Србије. Студентски дом на Палама добио је име по др Караџићу, а ни Пале ни дом не налазе се у Србији, него у РС/БиХ. Свечани дочек по издржаној казни приређен је Крајишнику у Српском Сарајеву, које такође није у Србији, него надомак муслиманског Сарајева.

Бакир је, међутим, на Дојче веле ипак пријетио државним признањем АП КиМ и подбуњивао „Санџаклије“, који се ваљда налазе у Србији, а не у РС/БиХ. Елем, опет та ступидна идеја коју су Изетбеговићи продали Западу – „све зло Босни долази из Београда“ (син) и „Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба“ (тата). Или пак тамо купили – „Треба уцијенити Београд да на путу за Брисел отпише Косово, окрене се против Српске, заведе санкције Русији. А могуће да Бакир интимно мисли да, поред националног и територијалног континуитета, између Србије и Српске постоји и државни, одбрамбени, безбједносни итд. тајни уговор. Када сам једном бошњачком политичару првих послијератних година покушао да објасним да би као релативна већина унутар БиХ морали да имају више разумијевања за Србе и Хрвате, он се искрено забезекнуо. „Мој професоре, каква смо ми ј… већина!? Дође ли стани-пани, ето хина их јопет вамо, и оних ваших преко Дрине, и оних других преко Уне.“ Другим рјечима, оно што Додик наглас сања то се Бакиру привиђа, а и сан и привиђење дијеле сународници. Званична политика је ипак нешто друго, а прагматични Вучић о својим сновима у односу на Приштину, Бањалуку и Москву – ћути.

 Муслимански брат Тајо и каурин Ацо

Предсједник Србије се, штавише, у неколико наврата дистанцирао од референдума у Српској, позивао да се одустане од тога и често истиче да „поштује оквире дејтонске БиХ и жели да сарађује са Сарајевом, да се реше све препреке“, итд., итд. Без обзира на то што добро зна да је овај град постао искључиво муслимански и да 75 одсто територије БиХ заузимају РС и ХБ, те да ни Срби ни Хрвати номиналну заједничку пријестоницу не доживљавају као своју. За јуниора Изетбеговића је проблем што, уз раширене руке према Сарајеву и Бошњацима, увијек додаје да воли Српску и подржава је у складу са Дејтонским споразумом о „специјалним и паралелним везама“ То, међутим, овоме није довољно. Бакир би очито хтио да Предсједник Србије каже да му је важна сарадња са њим, а да за Додика не мари, да хоће што боље односе са Бошњацима у БиХ, а да га за прекодринске сународнике није брига.

Шта ли би тек било да и Вучић, попут Тајипа из далеке Мале Азије, који на страном турском језику преко иностране агенције Анадолија понавља „Босна је Турска“, „Алија ми је Босну оставио у аманет“, „Турска је присутна и на Дрини и у Мостару“ – подвикне са границе, и то на Бошњацима домаћем српском језику: „Српска је Србија“, „Милошевић ми је, као потписник Дејтона у име Српске, оставио у аманет да је чувам“, „Србија је присутна и на Башчаршији и у Тешњу“. По Бакиру, то може брат Тајо, али не може каурин Ацо. А ћафира Милета радо би мијењао и за Радована.

 Ни херцеговачки Хрвати нису бољи

На исти начин бошњачки лидер је одбрусио и херцеговачким Хрватима, који су се Вашингтонским споразумом одрекли Херцег-Босне и ушли у заједнички ентитет, уз међународну гаранцију да ће (бошњачко –хрватска) Федерација ступити у конфедерацију са Хрватском.

„Ова мантра о угрожености Хрвата наравно да се не може примити у народу, јер Хрвати сасвим добро живе у овој земљи. Постоје неке фрустрације са избором њихових представника, али сви ми имамо фрустрације и сви бисмо имали шта приговорити али то треба поступно мијењати и поправљати. Прича да су Хрвати грађани другог реда ни којем погледу не стоје. Напротив, бројке доказују супротно.“

„Фрустрација око избора хрватских представника“ није баш тек само „нека“. Због дефектне уставне одредбе у којој, умјесто да стоји да једног од три члана Предсједништва БиХ бира хрватски народ, пише само да тај треба да буде Хрват, знатно бројнији бошњачки бирачи у јединственом ентитетском бирачком тијелу већ су у два изборна циклуса одредили хрватског представника у политичком врху земље. Ако се закон хитно не промијени, а Бакир вели да неће, пробошњачког Хрвата Жељка Комшића у Предсједништву БиХ догодине би могао да наслиједи кандидат истог политичког профила – Славо Кукић. И још поручује Човићу да се „мантра о угрожености Хрвата не може примити у народу“. Напротив, на западнохерцеговачком терену врије, првенствено због тога Хрвати и траже трећи ентитет.

Бошњачки лидер такође вели да Хрвати не само да нису мајоризовани него да су чак кадровски фаворизовани. Вјероватно му се тако само чини, али чак и да је стопроцентно у праву, то ништа не мијења на ствари. Битно је да Хрвати у ФБиХ осјећају бошњачку доминацију и да зато желе да изађу из заједничког ентитета, перспективно из БиХ. Поређења ради: Срби су, рецимо, често помињали историјску чињеницу да су Хрвати и Бошњаци, захваљујући „Србославији“, послије оба свјетска рата са поражене колаборантске стране прешли на побједничку. Као и да је Муслиманима, Македонцима и Црногорцима тек у СФРЈ признат статус нације. Испоставило се, међутим, да су сви они заједничку државу сматрали за „тамницу народа“ и, по цијену рата, листом се опредијелили за сецесију.

 Мостарска митоманија

„Мостар ће бити јединствен, босански, херцеговачки и европски и свјетски град. Ујединит ће га Мостарци без обзира којем народу припадали, и неће бити поражени у овом граду ни Хрвати, ни Бошњаци, ни Срби. Борба за јединствени Мостар није још завршена, оно што данас можемо обећати је да ћемо се и даље борити за оно за шта су се борили Хујка и његови саборци.“

И то је у Мостару рекао јуниор Изетбеговић. А како реално ствари стоје у граду на Неретви, изван говорнице са које је Бакир фантазирао? Град је већ 25 година строго етнички подијељен на хрватски (западни) и бошњачки (источни) дио, чији становници међусобно не комуницирају. Локални избори у граду нису одржани већ осам година, нити има наговјештаја да ће их бити икад више. Сви покушаји међународне заједнице били су толико јалови да Мостар, као безнадежан случај, више нико и не помиње изузев лидери СДА на свечаним академијама, дакако, у источном дијелу града.

Тако Бошњаци и Хрвати међусобно, а Срби, од којих Бакир цинично очекује да се укључе у обнову његовог фабулозног јединственог града, у Мостару практично више не станују. Има их тек толико да о Божићу једва испуне Саборну цркву, док политички више буквално не постоје. Народ који је дао Шантића, Ћоровића, Митриновића, и чија је културна, економска и политичка грађанска елита учинила Мостар градом. Мостар, као безнадежан случај више нико од надлежних странаца и не помиње. Чак ни понајнадлежнији в.п. Инцко, ваљда зато што барем ту не може да пронађе српску кривцу.

Да прича о мостарском братству-јединству буде до краја надреална, Бакир је бесједио у дворани која носи име Мидхата Хујдура Хујке, „који је дао живот за слободни Мостар“. Узгред, Хујка је био члан СДА од оснивања и борио се у редовима муслиманске АБиХ. У рат се укључио тако што је са друговима из мостарске махале Лука направио оружану засједу црногорским добровољцима у редовима ЈНА „зато што су били припити, бахати и провоцирали грађане Мостара“. А погинуо је у борби против ХВО-а у Сјеверном логору, који је дијелио мостарске махале од АБиХ, у којој није било немуслимана.

 Политички надреализам породично наслијеђе Изетбеговића

Изгледа да је политички надреализам породично наслијеђе Изетбеговића. Као што је Алија Изетбеговић у јесен ратне 1993, у јеку окршаја тзв. Армије БиХ против Војске Републике Српске и Хрватског вијећа обране, себе упорно називао предсједником свих Босанаца и Херцеговаца, тако његов јединац насљедник, на челу бошњачког народа готово 25 година касније, умишља да има легитимитет да заступа цијелу БиХ, односно и Републику Српску и „Хрватску републику Херцег-Босну“, а не само преосталих пет бошњачких кантона. Истина, Алија је у то вријеме контролисао само десетак одсто територије БиХ, а Бакир данас читавих 25 одсто. Али, док је сениор Изетбеговић тада имао подршку Била Клинтона на челу једине суперсиле, јуниор живи у мултиполарном свијету, у коме се питају и Русија, и Кина и Њемачка, у коме матица Србија више није у међународној изолацији, а незадовољни херцеговачки Хрвати више неће да живе са Бошњацима у ФБиХ.

 

-

Пре пар дана Александар Вучић је изјавио да Србија не може да уђе у Европску унију ако не потпише свеобухватни мировни споразум са сепаратистима у Приштини. Од великог броја европских званичника чули смо да свеобухватни споразум између самопроглашене републике Косово и Републике Србије треба да буде потписан када се затворе сва поглавља.

Ако челници Европске уније сматрају да Србија неће у њу ући пре 2025. године поставља се питање зашто председник Србије жури да што пре потпише капитулацију и сепаратистима у Приштини изручи јужну српску покрајину. Разлог је једноставан. Да би избегао увођење санкција Русији он Западу нуди Косово и Метохију.

Политичко шибицарење српског председника обиће му се о главу, јер је Америци данас важније да Русију протера са Балкана него чак и да Србија призна „Косово“ као посебну државу. Они (Амери) претпостављају да је Косово њихово јер су базе НАТО пакта у јужној српској покрајини тако да им сада Косово није приоритет. Оваквом политичком трговином српски председник на крају ће морати и да се одрекне Косова и Метохије и да Русији уведе санкције јер као марионета он је доведен да штити америчке а не српске националне и државне интересе.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ позива актуелну власт да престане да води издајничку политику, да не удаљује КиМ од Србије и да испуни обећање које је Александар Вучић још ранијих година дао Москви, а то је да руском хуманитарном центру у Нишу дâ дипломатски статус. Без подршке Руске Федерације Србија не само што неће моћи да сачува Косово и Метохију него је и опстанак саме Србије доведен у питање.

Прави пример за Србију мора да буде Сирија која је ослањањем на Русију сачувала своју државу.

 

ПС

 

Изјава Милорада Додика председника Републике Српске да ако Србија призна самопроглашену републику Косово и Републике Српска ће то да уради је зачуђујуће срамна. Међу бањалучком елитом, којој се приклања и Милорад Додик, влада мишљење да Србија треба да се одрекне Косова и Метохије јер је оно изгубљено и да сву енергију усмери према Републици Српској и да њу припоји. У преводу то значи да се срећа једног дела српског народа гради на несрећи другог дела српског народа. Из тог разлога је Милорад Додик подржао Вучићев Бриселски споразум, избор Рамуша Харадинаја за председника «Косова» као и перманентно гажење званичког Устава Републике Србије од стране председника Александра Вучића.

Јадно, тужно и жалосно!

 

 

Косовска Митровица
25.11.2017. године                                                                    Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“

-

Принц престолонаследник Абу Дабија Шеик Мохамед бин Зајед ал Нахјан примио је председника Србије Александра Вучића који је његов гост.

Српски председник присуствује и Гран При трци у Формули 1 у Абу Дабију.

На састанку је разговарано о односима пријатељства и сарадње између Уједињених Арапских Емирата и Србије и начинима њиховог унапређења, пренела је новинска агенција Уједињених Арапских Емирата WАМ.

Шеик Мохамед је пожелео добродошлицу председнику Србије и са њим разговарао о начинима јачања сарадње у областима економије, трговине и развоја, као и актуелним регионалним и међународним питањима од заједничког интереса, наводи агенција WАМ.

Вучић је обавестио шеика Мохамеда о напретку радова на заједничком пројекту „Београд на води“, као и сарадњи у области енергетике и пољопривреде.

Вучић и шеик Мохамед говорили су и о наставку сарадње Србије и компаније Етихад кроз пословање националног авиопревозника Ер Србије.

Двојица саговорника сагласила су се да успех реформи и будућност развоја двеју земаља стоји, пре свега, у убрзаном развоју и унапређењу образовног система.

Шеик Мохамед бин Зајед понудио је Вучићу помоћ у размени добрих пракси из образовног система Емирата, који су познати по огромним улагањима у образовни систем, посебно у области високошколског образовања, наводи се у саопштењу Канцеларије Владе Србије за сарадњу с медијима.

Састанку су, поред осталих званичника УАЕ, присуствовали и директор „Игл Хилза“ Мохамед Ал Абар, као и чланови делегације у пратњи председника Србије, преноси агенција.

(Танјуг)

 

91.222.7.144/hronika/seik-mohamed-bin-zajed-primio-aleksandra-vucica.html

-

Драган Милашиновић

Тајанствени сусрет Александра Вучића и милијардера Џорџа Сороша на маргинама заседања Генералне скупштине ОУН у Њујорку крајем септембра, добио је ових дана своју конкретизацију званичним састанком председника Србије са Александром Сорошем, замеником председника Управног одбора “Фонда за отворено друштво”, односно милијардеровим сином наследником и практично другим човеком његовог царства. Састанак је одржан 20. новембра у згради Генералног секретаријата.

Према саопштењима и агенцијским извештајима приликом овог поклоњења Вучић је млађаном Алексу, како му одједном од миља тепају српски медији, реферисао да је “стратешки циљ и главни приоритет Србије пуноправно чланство у Европској унији, као и да је Србија спремна за даље реформисање друштва и достизање европских стандарда(1), а овај њега обавестио како је “Фондација за отворено друштво спремна да пружи подршку реформским процесима и развоју предузетништва, као и програму интеграције Рома у Србији.(2)

Но, тешко да су њихова главна тема били развој предузетништва или Роми. Само 24 сата након њиховог сусрета на Сашу Јанковића, једног од највећих Сорошевих политичких пројеката у Србији, сручила се гомила невоља.

“Нисам у стању више да уверавам грађане да гласају за Сашу Јанковића, јер ни сам после свега што сам видео и сагледао не бих поново гласао за њега”(3), рекао је Срђан Шкоро, сада већ бивши члан Председништва Јанковићевог Покрета слободних грађана (ПСГ), који је повукао ногу наглој бежанији његових најближијих политичких сарадника, који су се одједном присетили његове “превртљивости, самовоље, увођење породице и пријатеља у врх Покрета, мањка политике, а вишка таштине“(4) и чега све не, нагло се будећи из сомнабулизма у кога су их увеле Сорошеве паре.

Паре, очигледно, сада кажу другачије. Саша Јанковић нестаје брзо како се и појавио.

А као политичка опција, да се подсетимо, појавио се после “Апела 100 јавних личности” који су, у организацији НВО „Грађански став“ као петицију потписивали грађани Србије. Тај “Грађански састав” основао је Драган Поповић, истовремено и председник Центра за практичну политику. А “међу партнерима Центра за практичну политику“, наведено је на сајту ове организације, „налазе се и Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша и Центар за евроатлантске студије и Грађанске иницијативе, којима је донатор, опет, Џорџ Сорош преко својих организација и фондација за отворено друштво. Иначе, у тзв. Кући за људска права и демократију, Кнеза Милоша 4 – Београд, у којој је и седиште тог „Грађанског става“, Сорош финансира све осниваче.”(5) Веза је више него очигледна, али ако неко још има дилему да кажемо да су међу првила “Апел 100” потписали председница Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко, директорка Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић, па оснивачица „Жена у црном“ Сташа Зајовић и остали приштеви на националном телу Србије.

Наравно, није ми ни на крај памети да жалим за Јанковићем, кога онај који га је створио пушта низ воду  јер је укротио већз зверку, већ просто констатујем да се све дешава после састанка два Алекса, Сороша и Вучића. Случајност? Нема случајности! Ни са Вучићем, још мање за Сорошом.

Остаје нам дакле да констатујемо да Сорош напушта политички пројекат Јанковић јер се нешто договорио са Вучићем. Али, ово је битно да се схвати, Сорош се политичким инжињерингом не бави из досаде него због профита и утицаја. С тим што се утицај на крају увек сведе на профит. Не финансира он “обојене револуције” и рушења режима у свету зато што воли да се игра, већ што на томе зарађује своје милијарде. Дакле, Вучић му је морао обећати нешто више него што је планирао да извуче инсталирајући Јанковића. 

Шта је то? Зашто се Вучић одједном приближава човеку кога не воле ни Трамп, ни Путин, ни Си Ђипинг, наводно стратешки партнери Србије? Остаје нам да чекамо. И видимо шта ће да нас снађе. 

После свега, зар мислите да то може бити нешто добро, за “будућност наше деце”?!? 

_______________________________

 

  1. pink.rs/politika/47652/najblizi-saradnici-i-zapad-ismevaju-zgrcenog-sasu-jankovica
  2. Исто
  3. pink.rs/politika/47652/najblizi-saradnici-i-zapad-ismevaju-zgrcenog-sasu-jankovica
  4. Исто
  5. www.pecat.co.rs/2016/12/sorosev-kandidat/

 

-

Драган Милашиновић

Вјенчања бити неће, јер тако жели она

Не шаљите ми цвеће и нека шуте звона…

Арсен Дедић, Вјенчања неће бити

 

Остарели југоносталгичари сигурно се сећају патетичног хита Арсена Дедића, “Вјенчања неће бити”, из раних седамдесетих, првобитно писаног за тада познатог хрватског шлагеристу Крунослава Кићу Слабинца, који је временом доживео многе обраде и извођења. Нема више таквих песама. Мислим, тако патетичних. Сада се пева о кокаину, сексу, напијању, брзим колима и другим симболима новог времена. Ако хоћете емоције, сузу у оку, грч у плексусу, падање у несвест и томе слично, онда више не слушате музику, већ наступе Александра Вучића.

Да, да, патетика се, драги моји, преселила у политику. Неповратно. Мислио сам о томе док нам је Вођа саопштавао како избора неће бити, јер “имамо много посла, треба да се бавимо државом, Србија не може да чека, можда ово није најбоља одлука, можда није у интересу СНС, али је у интересу Србије, а наш посао је да служимо земљи, па тек онда странци“(1).

И како Главни одбор СНС-а са преко 500 гласова “за” и само 4 “против” усваја Вођину одлуку, иако су нам буквално дан пре тога и они и Вођа саопштавали како огромна већина главно-одборника жели да се на изборе иде. Каква постојаност у непостојаности. О, Господе Боже!

Шта се са њима догодило, где су им мишљења? Шта се догодило са Мајом Гојковић која је новинарима после седнице оценила да је то “најбоља одлука за Србију”(2) иако је пре само два дана (16.11.2017.) за Новости изјавила  да су важне одлуке, попут промене Устава (која нам следује), или спољних притисака (које имамо) увек разлози због којих се расписују парламентарни избори.(3)

А шта се, тек, догађа са СПС-ом, чији су највиши званичници претходних дана листом говорили у прилог изборима, а данас брже боље за Вучићеву одлуку јавности поручили: “Сматрамо да је та одлука озбиљна одговорна и државотворна”.(4)

Једино је оно намрштено теткино дете, Вулин, задржало мрву политичког достојанства и позвало лидера СНС и председника Србије да не одбацује могућност ванредних избора. “Србији треба дати прилику да каже шта мисли о политици слободне и војно неутралне Србије коју води Вучић”(5) – истакао је он. Наравно, разлог који је навео нема везе, али бар је доследан у ономе што је заступао пре два дана.

Реакције на одлуку око избора оних који су опозиција Вучићу, али не и његовој политици су различите, али не могу се отети утиску да им је лакнуло што је ствар овако преломљена.

Но, ја се на њихом месту не бих радовао унапред. То што је Вучић данас рекао да “избора бити неће” не значи да, рецимо 15.01.2018. не може донети одлуку да ће избора ипак бити. И да та одлука неће бити усвојена са 500 гласова “за” и ниједним “против”. Такве ствари код Вучића су као добар дан. А Маји, СПС-у и осталој свити ни мало не би сметало да и у том случају понове исте фразе како је то “озбиљна државитворна одлука” и “најбоље за Србију”.

Дакле, сматрам, да је Вучић данас само правио представу и да још увек нема дефиниван став о изборима. Немојмо никако сметнути с ума да је ураво он Србији наметнуо изборни циклус од две године, и да је то управо тај март 2018.

И зато, без обзира што је у животу променила више ставова него доњег веша и што је поприлично погубљена у односу простор-време, не треба пречути једну реченицу Маје Гојковић коју је упутила новинарима говорећи о одлуци свог Главног одбора:

„Ко зна шта може да се деси у будућности, у Србији и у Европи, али је ТРЕНУТНО ово одлука кад је реч о изборима“(6), поручила је она. Курзив је, наравно, мој.

 

_____________________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/danas-sednica-glavnog-odbora-sns-tema-beogradski-i-eventualni-vanredni-parlamentarni-izbori.html
  2. Исто
  3. www.nspm.rs/hronika/maja-gojkovic-promene-ustava-i-spoljni-pritisci-razlozi-za-vanredne-parlamentarne-izbore.html
  4. www.nspm.rs/hronika/sps-odluka-sns-da-ne-bude-vanrednih-izbora-je-ozbiljna-odgovorna-i-drzavotvorna.html
  5. www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-vucic-da-ne-odbacuje-mogucnost-vanrednih-parlamentarnih-izbora.html
  6. www.nspm.rs/hronika/danas-sednica-glavnog-odbora-sns-tema-beogradski-i-eventualni-vanredni-parlamentarni-izbori.html

 

„Нико не може да ме убеди да Јенс Столтенберг мрзи Србију“.

„Јенс може да потврди да сам се борио и штитио интересе Србије“.(1)

Александар Вучић, Брисел, 15.11.2017.

 

Ове две сумануте реченице нису извучене из контекста. Контекст је извучен из њих. Контекст Вучићеве посете Бриселу, где је учествовао на састанку Савета НАТО-а, а и сусрео се са Федериком Могерини. Изговорио их је достојанствено, подигнуте главе загледан у будућност (надам се његове, не и моје деце). Па, да их размотримо. 

Прво, ИМЕ. Генералном секретару НАТО-а Вучић се обраћа се именом. Јенс. Слатко и сочно, али на дипломатским брифинзима неуобичајено. На страну његова, већ много пута уочена, дипломатска неотесаност. Њоме би се ово могло објаснити да је то учинио једном, али како је током заједничког обраћања медијима то учинио више пута, слађано “Јенс” морамо посматрати као поруку. Пријатељства? Да, али и више од тога. Присности! Присности личне или присности државе и Алијансе? Са Вучићем таква дилема не постоји, он је – држава то сам ја, више и од Луја XIV, творца ове изреке. 

Логично је, онда, да се запитамо коме Вучић шаље ту поруку присности? Шиптарима? Тешко. Уосталом, њих баш брига, њихове позиције код НАТО-а су стабилне. Чланицама Алијансе? Бесмислено. Столтенберговом љубавнику? Таман посла. Па коме, онда? Нама и Русима, ето коме. Уствари, Русима и нама, да будем прецизнији. (Не зато што је граматички исправније, већ што је редослед примеренији).

И господин Столтенберг, да не кажем “Јенс”, звучао је присно. Према Србији. Он је истакао да партнерство НАТО-а и Србије напредује веома добро, као и да “нема контрадикције између војне неутралности и снажног партнерства Србије са НАТО“(2). Зашто би и било све док на једну вежбу са Русијом дође по 15 са НАТО. Такође, он се сложио са својим гостом “да морамо гледати у будућност”(3). Само што он за будућност сматра независно Косово, Војводину са атрибутима државе и прекограничну регију “Санџак”. Вероватно и о прешевској долини има неке планове који потврђују Вучићеву убеђеност “да Јенс не мрзи Србију”. Можда је и не мрзи већ само ради свој посао…

Зато је важно да схватимо како је ова несумњива промена реторике НАТО-званичника последица  промене стратегије приступа, не и промене планова, према Србији. Та стратегија заснована је на закључцима „Фонда за супротстављање руском утицају“ и низа других сличних глобалистичких института који су основани са намером да спрече убрзану ерозију угледа НАТО-а у свету, условљену безочном, агрсивном, политиком у остваривању интереса ”униполарног света” и раст утицаја Русије чија идеја “мултуполарног света” убрзано добија све више присталица, чак и у НАТО државама. 

Будући да је Србија пример земље где су ароганција и глупост НАТО-трабаната (Јелена Милић је класичан пример) довеле до пада рејтинга Алијансе упркос знатним средствима за промоцију, кренуло се  другим путем – директним укључивањем званичне политике Србије у мењање слике НАТО-а у српској јавности, под контролом НАТО сектора за јавну дипломатију из Брисела и НАТО канцеларија за везу у Београду(4).

Ово практично значи да нам више нико неће, попут Јелене Милић (верујем да примећујете како је њено присуство у јавности знатно смањено), говорити да је лаж како је уранијумска муниција толико штетна за здравље и сличне тупавости, већ ће нам се, са српске стране, причати о потреби “гледања у будућност”, “све бољој сарадњи”, “поштовању које нам се указује у Алијанси”, промовисати заједнички пројекти и вежбе итд. Са стране НАТО-а биће избрисана претећа реторика, формално ће се показивати уздржаност према проблему “Косова” (што никако не значи да је НАТО променио став!), показиваће се пуно “разумевање” (што не значи да га стварно има!) за “специфичне” историјске односе и везе са Русијом, нико од званичника неће више правдати „интервенцију“ у Србији, већ ће је једноставно називати „прошлошћу“ (на „оправданост интервенције“  повремено ће нас подсећати  пензионисани генерали, „аналитичари“ и остали јуришници другог ешалона) итд. То би временом требало да доведе до позитивних помака српске јавности према НАТО, а све под маском „супротстављања руској кампањи дезинформација на Балкану“(5). 

Фонд стратешке културе један је од првих медија на овом простору који је указао на ову промену стратегије, у сјајном тексту Драгана Крсмановића “Следећи задатак Вучића: Србија мора радити на побољшању угледа НАТО“(6), а како изгледа испуњавање те нове стратегије у пракси могли смо прво видети у јавним иступима и колумнама високог функционера СНС-а и врло блиског Вучиићевог сарадника Владимира Ђукановића након учешћа у раду пролећног заседања Парламентарне скупштине НАТО-а у Тбилисију и не тако давној његовој посети седишту НАТО-а у Бриселу. (Ах, како је био испоштован тамо, ах на какво је разумевање наишао, на какве љубазне осмехе…, а све то је, јел те, поштовање за Србију и Вучићеву политику …). Дакле, има да следи, како НАТО данас, није НАТО јуче … 

И то је постао модел, матрица која има за циљ мењање свести српске јавности према НАТО-у. Заједнички бриселски брифинг Вучића и Столтенберга класично је одрађивање те матрице, а реченице са почетка текста срж поруке која треба да нам се уреже у свест.

Да схватимо и ми и Руси да нико првог човека Србије не може убедити како је Столтенберг непријатељ Србије.  Не знам ко га у тако нешто убеђује? И у то да „Јенс“ у НАТО-у уопште нешто одлучује. Вучић заправо хоће да нам каже како други човек на челу, значи други НАТО на делу. Како је, доласком Столтенберга, НАТО од безочног тигра претворен у питому жирафу којој висока војна технологија служи само да са висине посматра свет. Да ли је Вучић толико наиван? Није. Само одрађује посао који му је поверен.

Подсетићу Вас да је по истом принципу прогласио за „пријатеље“ Шредера и Блера и још им за „привилегију“ да их тако зове дебело платио. И Бакира Изетбеговића гурао нам је под нос као пријатеља још колико јуче, а данас због њега сазива Седнице тела за безбедност. 

А шта тек рећи за ону другу реченицу да „Јенс“ може да потврди како је штитио интересе Србије. Изгледа смешно, зар не? Можда, сада. Али, када такву несувислост буде изрекао десети пут, многи ће почети да верују да Столтенберг боље од нас зна шта су интереси Србије. И да верује како НАТО, заправо, не жели да нам науди. Да Руси лажу. То је идеја. То је тајна Вучићевог „Јенсања“, које је поновио бар 5-6 пута. Недипломатски, али плански. 

Зато и кажем да су две реченице са почетка текста сам контекст Вучићеве посете седишту НАТО-а. Наравно, онај намењен јавности. Шта је Вучић обећао и прихватио иза затворених врата за сада не знамо. Али, Путин ће знати. Сигурно. 

Зато верујем да ће посета Вучића Москви за отприлике месец дана бити изузетно занимљива. И да ли ће донети тај историјски дипломатски статус Руском хуманитарном центру у Нишу. Зар нам „Јенс“ није поручио да је то само ствар Србије? А он је добар и „не мрзи Србију“. 

Значи, на Вучићу је…  

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-danas-na-sastanku-nato-saveta-u-briselu-razgovarace-sa-jensom-stoltenbergom-i-federikom-mogerini.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/
  5. Исто
  6. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/

-

Драган Милашиновић

Свако мало па неко или нешто обесмисли Вучићеву представу о “унутрашњем дијалогу” као некаквом виду комуникације власти са осталим актерима политичког система у Србији о проблему Косова, који нема унапред одређени исход. И чини га смешним када год изађе са глупошћу да он у овом тренутку “још није одлучио” какав ће бити његов став по том питању. Наравно да је одлучио. Одлучио оно што су му одлучили!

А то шта су му одлучили, после Тачија, Пецолија, Харадинаја, Хојта Јиа, Дејвида Мекалистера, да набројим само неке који су нам истину бацали у лице, саопштио нам је ових дана и немачки амбасадор у Београду Аксел Дитман. Без пардона. У свом интервјуу за “НИН” он нам је, као и претходно наведени, само можда за нијансу јасније, предочио шта ће бити резултат јефтине Вучићеве представе са “унутрашњим дијалогом” – столица за Косово у УН одмах као први, а коначно признање незанисности Косова као коначни корак који мора уследити пре уласка у ЕУ 2025-2030 године.

У још једној варијацији излизане флоскуле “нема нових услова за Косово, али …”, коју слушамо већ 15-так година, он нам је предочио шта Вучићев пријатељ Немачка подразумева под “потпуна нормализација односа са Косовом”.

“Свеобухватна нормализација односа, по нама, укључује и сарадњу на међународном нивоу. Немачка је признала Kосово и стога подржава његово чланство у међународним организацијама, уколико су испуњени услови за то. То важи и за Уједињене нације”(1) – подвукао је Дитман за недељник „Нин“.

А то значи да „између Србије и Kосова морају бити регулисани сви аспекти будућих односа, укључујући и потписивање правно обавезујућег споразума. То је јако важно јер не можемо у ЕУ да увеземо отворен конфликт“(2), прецизирао је Дитман.

Дитман је, нема дилеме, био сурово јасан и његов став, али и тон којим га саопштава, не могу се другачије тумачити него као отворена и јавна директива Вучићевом режиму у тренутку док овај све чини да нам ту њихову директиву, а своју преузету обавезу, представи као некакву нашу “историјску потребу”.

Дакле, право питање није шта ће бити резултат Вучићеве преваре са “унутрашњим дијалогом”, јер то је онај ко жели да чује сазнао још у оном Тачијевом интервјуу Танјугу са почетка читаве саге, па му Дитманова директива дође само као болно подсећање, већ зашто немачки амбасадор Дитман својом отвореношћу не дозвољава Вучићу да међу Србима шири илузије своје манипулације и саопштавањем тачног резултата унапред свима ставља до знања да је “утакмица” намештена?

Нека Вучић одмах добро размисли о томе и извуче одговарајуће закључке. А тих закључака нека се присети када половином децембра стане пред Путина.

________________________

  1. www.informer.rs/vesti/politika/160219/ZABRINJAVAJUCA-PORUKA-NEMACKOG-AMBASADORA-BEOGRADU-DITMAN-Kosovo-treba-udje
  2. Исто

 

Председник Републике Александар Вучић средином месеца октобра 2017.г. поручио је опозицији да је боље да не траже изборе за Скупштину Србије, али је напоменуо да од њих неће бежати. „Не бих им препоручио, али као шта знате, никада до сада са мегдана нисам побегао, тако да, ако воле, нека изволе. Само немој опет после да кукају“, рекао је Свепредседник Србије.

Пише: Бранко В. Николић

Свакоме ко није слеп, глув, ментално ретардиран, дементан, уцењен или дужан због неке раније примљене коруптивне услуге; јасно је као дан да демократска опозиција оваква каква јест данас: разједињена, поцепана, антагонизована и сукобљена ситносопственичким интересима и шићаром својих „газда“; не може ишта да тражи а најмање ванредне парламентарне изборе како јој то у свом спинерском стандарду импутира Свепредседник Србије. Политички, друштвено и морално неодговорна према своме бирачкоме телу и демократији као политичком систему, неорганизована, атомизована и „шибицарске“ визије и стратегије, демократска опозиција на изборима ма какви они да били тј. локални или парламентарни те ма када год да били; може да рачуна и очекује само и једино – сигуран и убедљив пораз! Па зар ништа нису упамтили и научили од председничких избора а они су били пре само седам месеци, него су и даље спремни и способни само за понављање грешака, расипање гласова на више изборних листа и губитничко понижавање самих себе, својих бирача и демократије! Због тога и није тачна те је штавише према народу и неправедна и цинична узречица „Сваки народ има власт какву заслужује“, јер је савремено искуство и истина да народ има онакву власт каква му је опозиција.

Сем тога, демократска опозиција и да стварно жели ванредне парламентарне изборе за то нема уставне и законске аргументе, јер СНС-ова коалиција има (хипер)стабилну натполовичну већину од чак 41 народног посланика за доношење одлука у парламенту, формалне политичке нестабилности у држави нема, а ни кризне економске и друштвене ситуације таквих размера или ратне опасности а да би то захтевало ванредене изборе. Па зашто онда СНС треба и хоће ванредне парламентарне изборе, подваљујући јавности да то тражи демократска опозиција која за то уопште нема политичких и законских могућности нити јој сада ти избори и по чему одговарају? Најмање је пет хипотетских повода и разлога за ту и такву СНС-ову политичку стратегију, а вероватно постоје и још неки једнако или можда нешто више или мање важни.

1. Редовни избори за одборнике у Скупштини града Београда на којима би удружена демократска опозиција са заједничком изборном листом скоро да је то потпуно сигурно освојила релативну или можда апсолутну већину одборника, те могла да самостално или у коалицији са одборницима ван СНС-овог сателитско-клијентелистичког и опозиционоколаборационистичког карусела изабере градоначелника и тела извршне власти. Управо зато СНС-ови трбухозборци, ботови и „тројански коњи“ стално и лицитирају о „две колоне, три колоне, четири колоне“ и „непринципијелним“ и „неприродним“ изборним коалицијама демократске опозиције; да ту и више него извесну изборну победу спрече како би Београд и даље остао СНС-ово лено и посед! „Divide et impera – Раздели па владај“, знали су то још стари Римљани и тим приступом подјармљивали, покоравали и владали племенима и народима. Ванредни би парламентарни избори и додатно отежали удруживање демократске опозиције, а политички, друштвено и психолошки потиснули у други план локалне изборе у Београду шта им и јест један од главних циљева.

2. Држање друштва, бирача и народа ванредним парламентарним изборима у сталном масовнопсихолошком стању неизвесности, стрепње, страха и претње од друштвеног конфликта и ванредног стања, што и није ништа друго до одржавање и подгревање сталног ванредног стања ниског интензитета. Уцена и порука бирачима је јасна: ако на изборима не дате још већу подршку владајућој странци/коалицији, она неће моћи да предупреди потенцијалне друштвене сукобе и немире, да обезбеди новац за пензије и социјалне помоћи, да спроведе реформе и модернизацију и одведе нас у „светлу будућност“ и благостање, и уопште да осигура друштвени мир и безбедност грађанима. Сем тога, тиме се манифестује и свемоћ власти и њене политичке номенклатуре да могу да ураде што год хоће, када год то хоће и коме год то хоће и утерује „страх у кости“ потенцијалним опонентима; те у очима грађана омаловажава и компромитује систем демократског политичког поретка односно парламентарне демократије!

3. Може тај разлог да буде чак и (подсвесна?) тежња номенклатуре СНС-а да јој освајање двотрећинске већине посланика у парламенту омогући такво мењање устава и доношења таквих законâ, да се може да створи односно васпостави политички поредак односно систем који се у нешто слободнијој интерпретацији и метафорички може да назове и – „уставна диктатура“. Шта подразумева да у политичкој пракси више не би постојала стварна него само теоретска могућност смене власти на изборима! Да ли је изјава свепредседника Србије Александра Вучића „да га опозиција не би победила до 2040.г. сасвим сигурно“, само израз његовог осећања властодржачке свемоћи, или можда и пројекција у политичку будућност њега лично и Србије? Само страначки апаратчици и политиканти, морално депривирани, егоцентрични, егоистични, пројективни, агресивни, нетолерантни, без капацитета за осећања одговорности и кривице, социјално неосетљиви и несолидарни, формално школовани али необразовани и неваспитани, скромног знања, културе и хуманости те у томе контексту бескрајно охоли, бахати, грамзиви, вулгарни и неемпатични; и могу себи да дозволе да им се по глави роје чак те и такве антидемократске и нечовечне мисли и идеје о апсолутној власти и „уставној диктатури“ у 21. веку и 28 година након пада Берлинскога зида!

4. Притискање, уцењивање, дисциплиновање и „терање у ред“ коалиционих партнера да буду максимално политички кооперабилни и послушни, те што скромнији и сервилнији како у подели „плена“ и синекура тако и у поступку састављања изборних листа и тражењу што бољих односно врху листе ближих места за своје партијске кандидате, компањоне те менторе и мецене и из естрадизованог и таблоидизованог полусвета.

5. У процесу приступних преговора те испуњавању услова за пријем у ЕУ, Србија мора да мења и Устав. А у том је истом Уставу одређена и процедура ко, где и како то ради. О промени Устава одлучује Народна скупштина (даље НС), а предлог за промену усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. Када се усвоји предлог за промену Устава приступа се изради акта о промени, а којег усваја НС двотрећинском већином од укупног броја народних посланика а може одлучити и да промену потврде грађани на републичком референдуму. НС је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу, уставна начела, људска и мањинска права и слободе, уређење власти итд., а акт о промени је усвојен ако за њега гласа већина од изашлих бирача. Познато је да би демократска опозиција вероватно гласала за промену Устава која је потребна за пријем Србије у ЕУ, што значи да за то и сада у НС постоји потребна двотрећинска већина посланика те да се то може спровести и без ванредних парламентарних избора! Да ли то можда значи да СНС намерава да предложи и неке друге уставне промене или предлоге у уставном формату, а који нису услов па стога ни потребни за пријем Србије у ЕУ?
КАДА СЕ И ЗАШТО РАСПИСУЈУ ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ?

Демократски је обичај односно стандард да се избори одржавају у уставом и законом одређеним роковима, а владајућа странка или коалиција када и ако оцени да јој то користи и даје предност у односу на опозицију може да распише изборе и пре тих рокова тј. ванредне изборе, али је неписано демократско „правило“ да то буде у последњој години мандата када то више и нису ванредни него редовни избори. Логично, а како је то у петходном делу текста делимично и наведено, ванредни избори се расписују и ако владајућа странка или коалиција изгуби натполовичну већину посланика у парламенту, те и у ситуацијама великих економских, друштвених, међудржавних и сличних криза. А како су СНС и коалициони партнери 2014. и 2016.г. односно Влада образложила предлог Председнику Републике за распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора? Политичком и друштвеном потребом за најширом подршком грађана односно легитимитетом (политичка подршка бирача исказана гласањем на изборима) да би могли да покрену и спроводе привредне и друштвене реформе које ће да омогуће народу европски животни стандард и социјално благостање те пут у „врли нови свет“. Шта уопште није тачно, и чиста је манипулација и обмана јавности и тога истог народа!? Наиме, и 2014. и 2016.г. СНС и коалиција имали су у парламенту стабилну натполовичну већину посланика и одговарајући легитимитет, тако да су могли да доносе све потребне одлуке и законе јер они нису били из списка оних за доношење којих је потребна двотрећинска већина гласова од укупног броја посланика! Али по свему изгледа да је њихова трајна „тиха антидемократска чежња и патња“ да имају двотрећинску већину посланика у парламенту што значи и апсолутну (можда и апсолутистичку?) власт те могућност да устав и законе мењају и доносе како хоће, како им то одговара и када то хоће?! А привредне, друштвене, здравствене, образовне и остале реформе, модернизација, виши животни стандард и квалитет живота итд.; јесу друштвено потребни те корисни али можда и нису били главни циљ ванредних парламентарних избора, него је то било освајање двотрећинске већине народних посланика и апсолутна власт!

И шта су СНС и коалиција у погледу увећања броја народних посланика и легитимитета постигли на изборима 2016.г. у односу на број посланика које су у НС имали 2014. године? На ванредним изборима 24. априла 2016.г. СНС и коалиција 10 странака (СДПС, ПУПС, НС, ПС, СПО, СНП, ПСС, СДСС, УСС и НСС) освојили су 31 посланика мање (- 18 одсто), а СПС у коалицији са три странке (ЈС, ЗС и КП) освојила је 4 посланичка мандата мање (- 9 одсто). Шта уједно значи да су изборне коалиције СНС-а и СПС-а добиле и знатно мање гласова бирача него на изборима 2014.г., те да им је и легитимитет знатно смањен. Коалиција СНС-а добила је 1.823.147 гласова или 48,25 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 27,00 одсто бирачкога тела које сачињавају сви држављани Републике Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача а тих је било 6.734.802. Значи, то је мање добијених гласова чак и од једне трећине (33,33 одсто) бирачкога тела! СПС-ова коалиција добила је 413.770 гласова или 10,95 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 6,14 одсто бирачкога тела.

На председничким изборима 2. априла 2017.г. кандидат СНС-ове коалиције Александар Вучић добио је 2.012.788 гласова или 55,80 одсто гласова од укупно броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 29,93 одсто бирачкога тела којег је сачињавало 6.655.365 бирача колико их је било уписано у списак бирача. То је и истина о спину, мантри и миту које су СНС и режимски медији а ту је нажалост и јавна телевизија наметнули јавности да Александар Вучић има „натполовичну политичку подршку грађана Србије“. Да, тачно је да има натполовичну политичку подршку грађана Србије, али не и свих него само онога дела који је гласао на изборима! А тих је било само 3.655.365 или 54,36 одсто бирачкога тела . И само је од тог дела бирача Александар Вучић добио натполовичну подршку односно натполовичан број гласова, а од свих грађана тј. држављана Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача Александар Вучић има политичку подршку односно легитимитет од 29,93 одсто!

Коалиција странака СНС, СПС, СВМ и Листа М. Зукорлића чији је кандидат на председничким изборима био Александар Вучић, на парламентарним изборима у априлу 2016.г. када им се гласови бирача зброје добила је заједно 2.326.063 гласа. А њихов председнички кандидат Александар Вучић на председничким изборима годину дана касније у априлу 2017.г. добио је 2.012.788 гласова шта је 313.275 или 13,46 одсто мање добијених гласова од коалиције странака чији је кандидат био, а изборну кампању му је поред те коалиције подржавала те водила индиректо и директно и држава!

Избори и коштају па ванредни захтевају и посебна средства у државном буџету. Спровођење избора директно кошта око два милиона евра, но неупоредиво су већи индиректни „трошкови“ односно губици због опште атмосфере у друштву заокупљеним изборном кампањом, законодавна и извршна власт делују само технички због чега стају сви економски и развојни програми као и друштвене акције и активности. Све то конкретно показује и доказује друштвену и моралну неодговорност, социјалну неосетљивост и несолидарност те презир СНС-ове владајуће коалиције и Свепредседника Србије према социјално угоженом и сиромашном делу народа, али и према демократским стандардима и демократији уопште као политичком систему!

Због тога је логично питање са чиме ће и како ће свепредседник Србије Александар Вучић те СНС и коалициони партнери две (или можда још и мање?) године након парламентарних и годину (или можда још и мање?) после председничких избора, на ванредним парламентарним изборима увећати број добијених гласова а тиме увећати и легитимитет односно политичку подршку у бирачкоме телу? Животни стандард грађана у просеку ако није лошији а оно сигурно није бољи него шта је био 2016. и у априлу 2017.г., пензионери ће да добију помоћ од бедних 50 евра као „надокнаду“ за десетине хиљаде евра које су им од 2014.г. одузете противзаконитим смањењем пензија, али зато ће у Београду да добију персонализоване сениор картице које ће им омогућити бројне попусте при куповини а такође ће моћи и да безбрижно умру јер им је градоначелник др фон Синиша Мали дао попуст на сахране од 15 одсто, а та јефтина, нехумана и по пензионере понижавајућа социјална демагогија јасно сведочи колико је СНС-у важна победа на локалним изборима у Београду; БДП тавори на једва 2 одсто раста а у економској науци која није потчињена политици јавна је чињеница да је годишњи раст БДП-а до 3 одсто само одржавање постојећег стања, а само онај дио раста који је изнад 3 одсто стварно је побољшање економског стања!

Па чиме то онда СНС и коалиција те Свепредседник Србије мисле и намеравају да на ванредним изборима увећају политичку подршку грађана до жељене, жуђене и сањане двотрећинске скупштинске већине посланика, а која им уједно отвара и могућност да одговарајућим (антидемократским, зар се то не подразумева?) променама устава и законâ те већ виђеним СНС-овим начином спровођења „демократских“ избора остану на власти и до сомнабулно прижељкиване – 2040. године? Орвелова је била 1984., а да ли ће нама можда то да буде 2040.?

На основу до сада виђеног и доживљеног то могу да буду само антидемократски, незаконити и репресивни поступци и манипулације. Још јача (ре)пресија и „тројанским коњима“ изазване поделе и сукоби демократске опозиције, претње, страшења, уцене, „топли зец“, фаворизовање колаборационистичке опозиције, (зло)употреба државне и јавне управе те и „дубоке“ државе у изборима, злоупотреба списка бирача те бирачких одбора и комисија у изборноме процесу, манипулација са РИК-ом помоћу у њега изабраних представника колаборационистичких опозиционих странака, медијски монопол и недоступност националних медија кандидатима демократске опозиције, потпуно неравноправни услови у изборној кампањи и изборноме процесу за демократску опозицију. Посебну пажњу заслужују СНС-ов спин и подвала да је идеолошки и политички нелогична, непринципијелна и „неприродна“ (као да живимо у првобитној људској заједници и природи а не у савременом друштву!) изборна коалиција на пример ПСГ и ПЛС са Двери и НС, а логична, принципијелна и „природна“ је изборна коалиција СНС и СПО са СДПС и ПС како су стварно и били у коалицији на парламентарним изборима 2016. године! Па шта то идеолошки и политички имају заједничко десничари и националисти из СНС-а и СПО-а, са левичарима и интернационалистима из СДПС и ПС? Ништа, сем заједничког циља да на све начине, по сваку цену и свим средствима победе на изборима и задрже/буду на власти! А по чему се та стварна коалиција са прошлих избора и ова хипотетска на наредним изборима међусобно разликују? По дрскости, демагогији, фејкњузовском капацитету и цинизму „гебелсâ из нашег сокака“ и шампиона у постистини да лажу у лице јавности без да и трепну капцима очију својих обневиделим од злоупотребе власти и моћи над осиромашним и пониженим народом. Но, принцип за робље и потлачене да оно шта вреди за Јупитера (СНС, СПО, СДПС и ПС) не вреди за вола (ПСГ, ПЛС, Двери и НС), може да се и прихвати ако демократска опозиција буде толико наивна, неодговорна и аутодеструктивна па дозволи да јој се у изборноме процесу наметне то по својој неправичности историјски добро познато начело – „Qуоад лицет Иови, нон лицет бови“! Генерално узевши, то могу да буду а и биће ако се демократска опозиција томе не супротстави и избори кроз институције система (па ваљда неће да ванинституционално моли СНС и Свепредседника за своје основно демократско право и организује ванинституционални „унутрашњи дијалог“ о изборним условима?) за равноправне услове на изборима, само и једино неслободни, нефер, некоректни, непоштени и недемократски избори по већ виђеном и опробаном „кимџоунском“ моделу демократије, изборне кампање и изборног процеса: „сви за вођу – вођа за све“! И у којима демократска опозиција неће добити ништа, а даће тим и таквим изборима легитимност и победничкој странци/коалицији легитимитет без којег су они ништавни као да и нису одржани те као да странка/коалиција и није победила! Шта значи да без учествовања демократске опозиције на њима избори нису компетитивни и због тога неће моћи да буду легитимни, нити ће победник на њима моћи да има демократски легитимитет. Наиме, фиктивна односно колаборационистичка опозиција не може да дâ легитимност изборима ни легитимитет изборном победнику, јер она није стварни супарник у изборном надметању због чега избори не могу да буду те заиста и нису компетитивни!

ШТА ПИШЕ У БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗУМУ?

Упркос томе што је Бриселски споразум потписан још у априлу 2013.г., до дана данашњег његова тачна садржина јавности није позната? Заиста, за демократску државу непримерено, несхватљиво и неприхватљиво! Но, претпоставља се да је тим споразумом Република Србија можда имплицитно признала неке модалитете система независности Косова и Метохије, а шта би могла да буде политичка основа за пријем тзв. Републике Косово у Уједињене народе и чиме би она постала међународноправни субјект, те шта би била и основа даљњим политичким процесима који би имали за циљ да једног дана буде призната и као држава? То би онда било и окончање нелегалног процеса сецесије КиМ од територије Републике Србије, и његово губљење за српски народ и државу!

Ако је та претпоставка тачна, онда један од могућих разлога за ванредне парламентарне изборе може да буде и потреба да СНС и коалиционе странке освоје двотрећинску већину народних посланика и стекну легитимитет и за промену границе државе? Наиме, промена границе регулисана је чланом 8 став 2 Устава и за то није потребна његова промена, него примена тога члана а она је могућа само са легитимитетом двотрећинске већине од укупног броја посланика у Народној скупштини! Дакле, манипулација и злоупотреба ванредних избора може да буде и у томе да се под параваном потребе за освајањем двотрећинске већине посланика која је потребна за промену Устава а ради испуњавања услова за пријем Србије у ЕУ, остваре скупштински услови и за стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе а за коју је такође потребна подршка односно легитимитет двотрећинске већине од свих посланика у НС?!

Што значи да ти још увек хипотетски али врло вероватни па скоро и сигурни ванредни парламентарни избори неће можда да буду оно шта то они примарно и јесу а то је избор посланика у НС, него врло вероватно и својеврсни референдум за даљње спровођење Бриселског споразума и освојање двотрећинске већине посланика која омогућава стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе и одцепљење Косова и Метохије од државне територије Републике Србије?!

Уједно би то могло да значи и да је тадашњи председник Владе Србије Ивица Дачић Бриселски споразум који можда политички омогућава издвајање КиМ из територије Републике Србије, потписао противуставно јер је поступио противно члану 8 став 2 Устава према којем је промена границе државе само и искључиво у надлежности Народне скупштине и републичког референдума?! А тек ако би и након што би на ванредним изборима СНС и коалиција освојили двотрећинску већину посланика (премда то и не морају јер им се у стварању двотрећинске већине могу да придруже а то ће основано се може да претпостави и да ураде посланици колаборационистичке опозиције!) у Народној скупштини, Влада и Председник Републике стекли би легитимитет да могу да предложе Народној скупштини да се покрене поступак за промену границе државе а по процедури која је истоветна оној и за промену Устава према његовом члану 105.

Ни једни избори нису обични и рутински у земљама неконсолидоване демократије, а нарочито то не могу да буду те то заиста и нису у земљи ка томе још и неконсолидоване државе као шта је то Србија! Због тога грађани Србије и бирачи двоструки опрез, одговорност и патриотизам за врло извесне те штавише и скоро сигурне ванредне парламентарне изборе који су пред нама. Врло је вероватно да то неће да буду само избори који ће да одреде као шта је то уобичајено састав парламента и међусобни однос у броју изабраних посланика између појединих странака и коалицијâ, него је такође врло вероватно да би ти избори можда могли да створе СНС-ову коалициону директну или индиректну (са колаборационистичким опозиционим странкама) двотрећинску већину потребну за будуће подношење Народној скупштини предлога о промени државне границе, и тиме индиректно да одреде и нову без нелегално одцепљене КиМ границу територије наше отаџбине и државе – Републике Србије!

www.kmnovine.com/2017/11/trn.html

-

Драган Милашиновић

Кратко саопштење из председништва да је председник Србије Александар Вучић примио 09.11.2017. амбасадора Руске Федерације Александра Чепурина, који му је пренео позив председника Владимира Путина да половином децембра посети Руску Федерацију и састане се с њим у Москви, а да је Вучић то прихватио рекавши како је веома важно што ће имати прилику да с председником Путином разговара о билатералним односима, као и о конкретним предлозима за унапређење политичког дијалога и економске сарадње Републике Србије и Руске Федерације, али и односима у региону Западног Балкана, Европи, као и о глобалној политичкој и економској ситуацији, показује да велика анти-руска офанзива евроатлантиста на Србију неће остати без одговора. И то је свакако добра вест за све оне који нису вољни да о њиховим животима одлучују сподобе попут Хојта Јиа. 

Оно што одмах пада у очи је да позив долази непосредно после Николићеве посете Москви, где је не само одликован Орденом  пријатељства, већ је и провео пар сати у разговору са Путином, као и да се реализује као хитан, па самим тим и веома а важан, јер наћи се пред Путином а да то није уговорено бар шест месеци раније није мала ствар.

Ово је одмах покренуло лавину шпекулација почев од оне да се Николић у Москви бавио тужибабљењем Вучића, до оне да је тамо добио новац за формирање некакве нове странке. Но, пошто те вести долазе углавном од добро познатих Вучићевих таблоида не бих тиме превише разбијао главу. Просто, давање пара на руке за формирање политичких странака је западна методологија, што уосталом одлично знају и Вучић и Николић. Да Руси то хоће могли су до сада урадити хиљаду пута, а не чекати да Вучић одбаци хлапљивог Николића. Зато ћемо разлоге потражити на другој страни, геополитичкој.

Нема сумње да је анти-руска хистерија у Србији достигла кулминацију посетом Хојта Лија. Све евро-атлантске испоставе у Србији, политичке странке, прозападне НВО, појединци у власти (попут Драгана Шормаза и Зоране Михајловић), тзв. “независни интелектуалци” итд., али и стране медијске подстанице и амбасаде (рецимо украјинска, енглеска, немачка…) кренули су да понављају варијације теза које је, отворено нападајући однос Србије и Русије, изнео Ји, почев од констатације о “две столице” до оног дрског питања “Зашто не питате Русе шта ће им имунитет за особље хуманитарног центра?”, које нато-лобиста Драган Шормаз, од тада, у свакој прилици понавља као папагај. А и сви остали мада, признајем, мање често.

У том налету има система, односно стављања до знања да потпуна предаја Космета није више Србији довољна за улазак у “европску породицу”, без потпуног одрицања од Русије. Верујем да ће то бити главна тема у разговорима између Путина и Вучића, јер у њој је сублимовано све остало. 

Путин свакако није онај коме се може продавати прича да онај ко је спреман да се одрекне Космета неће бити спреман одрећи се Русије и мислим да ће јасније него икада пре предочити Вучићу све опасности које стоје пред Србијом, ако настави путем који је кренуо. И пред Балканом.

Јер, на крају крајева, Брајан Хојт Ји је у праву – не може се седети на две столице. Бар не вечно. Посебно у тренутку када је немачки амбасадор јасно и гласно рекао шта МОРА бити резултат Вучићевог “унутрашњег дијалога” – прво Косово у УН, а онда и директно признање.

Зато верујем да ће Путин предочити Вучићу да његово пренемагање више нема сврху. И понудити му оно што је Дугин недавно најавио у Београду, а што се може сажети у:

Окрените се Русији и допустите јој да заштити Ваше интересе – зајднички су нам!!

_____________________________________

  1. www.blic.rs/vesti/politika/nije-birao-reci-sta-je-sve-nikolic-ispricao-putinu-o-vucicu-i-kakva-je-bila-reakcija/y998639
  2. rs.sputniknews.com/analize/201711101113400004-srbija-eu-ditman-kosmet/