четвртак, јануар 18, 2018

Тагови Вести таговане са "Анте Старчевић"

Анте Старчевић

У својој идејно-политичкој борби, хрватски политички лидери су се оријентисали на мађарски пример. На територији Мађарске било је признато постојање само једне и то мађарске «политичке нације». И Хрвати су приступили изради доктрине о постојању једног јединственог хрватског политичког народа. То је била тзв. теорија хрватског државног права коју су створили идеолози и оснивачи Хрватске странке права Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Теорија државног права, у мери како се развијала, постајала је све већа опасност за српско становништво Хрватске, Славоније, Далмације и Војне Крајине. Српска национално-политичка мисао на јужнословенском простору Хабзбуршке монархије није стремила да се на било који начин утапа и дели хрватске „правашке“ конструкције8, имајући у виду развој српске националне свести, постојање Карловачке митрополије, древних и богатих националних традиција и књижевности, као и оног што је најважније – фактичке, а од 1878. године и формалне самосталности Краљевина Србије и Црне Горе.

Почетком `60-тих година XIX века, упоредо са обновом политичког живота у монархији, на хрватској политичкој сцени била је формирана Народна либерална странка (народњаци), чији је духовни лидер био ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Бискуп је имао паству од око 300.000 верника, управљао је приходима који су на годишњем нивоу износили више од милион форинти, тако да је могао овој странци не само да пружи моралну, већ и материјалну подршку. Штросмајерова концепција садржала је програмске тачке које су говориле у прилог стварања широког савеза југословенских народа, чији би духовни центар постао Загреб. Национални аспект програма Народне странке заступао је принцип хрватског историјског државног права, уз покретање захтева за присаједињењем Војне Крајине, Далмације и Истре. У оквиру Народне странке, почетком `60-тих година, формира се лево крило, које је касније самостално формирало Странку права чији су лидери потом постали Анте Старчевић и Еуген Кватерник. Они су у програмским одредницама своје партије објавили да желе трансформацију Хрватске у самосталну државу у оквиру Аустријске монархије или ван ње.

Појави Партије права на политичком попришту Хрватске допринела је апсолутна арбитража државе над човеком у комбинацији са развијеним правом Харбзбуршке империје, што је у затвореној хрватској аграрној средини довело до интересантне појаве: лидери Странке права били су правници који су уносили копрену легитимности у комбинацији са превртљивом демагошком реториком. Преко њих, странка је, по правилу, била повезана невидљивим нитима са домаћим и страним банкама9. Партија је увек била у добрим односима и са вертикалом власти: праваши су се ослањали на бана Левина Рауха, иако би било боље да се каже, да не би остало вечита тајна, да је у том моменту А. Старчевић био на списку оних који зависе од мађарског новца, привилегија и заштите бана Рауха, дакле оних који зависе од мађарске владе и неких неидентификованих кругова у Бечу. „Златни век“ Старчевића, прецизније његова „научна србофобија“, настаје управо у периоду владавине бана Левина Рауха, онда када су професоре, државне функционере и новинаре који другачије мисле, масовно отпуштали због супротстављања мађарском режиму уз, по правилу, порцију „Старчевићеве рапсодије“ у форми тешких увреда и личних погрда на њихов рачун. Зато је сам Старчевић двапут месечно у загребачком часопису Хрват објављивао „просветитељско-политичка расуђивања“ (као на пример „Би-ли ка Славству или ка Хрватству?“, „Име Срб“, „Пасмина Славосербска по Хрватској“ и др.). Током `70-тих година XIX века Старчевић је био уредник часописа Звекан, који је пунио својим радовима, дакле, у време када је ово издање добијало субвенције диспозитивног фондабана Левина Рауха. Раух је на тај начин награђивао оне који су му помагали у реализацији мађарско-хрватског споразума из 1868. године. На предлог да се због својих „испада“ ухапси и сам Старчевић, Раух је одговорио: «Тог не, тај је мој»10. Дакле, Раух је на просторима мађарске круне вештачки пумпао балон хрватства као противтежу Србима, док се сам Старчевић надао да ће за антисловенску и антисрпску делатност од мађарске владе и аустријског Двора „заслужити“ стварање „Велике Хрватске“ по узору на „Велику Мађарску“.

Тако да је идеолог Странке права, Анте Старчевић (1823-1896, од оца Хрвата и мајке Српкиње) покушавао да у другачијем светлу објасни историју хрватског народа и докаже да му порекло није словенско. Основне тезе Старчевићевог учења су тврдње да се савремени хрватски народ изоловано доселио на Балкан, чинио једну петину и тако био мањина у односу на остало становништво. Остале четири петине, сматра он, било је посебно становништво које је „раније насељавало Панонију, Македонију и Далмацију“11. То је било неслободно и зависно становништво састављено од бивших робова, које је Старчевић називао посебном „пасмином“ (Старчевић је свесно користио термин који се односи на животиње и зато је његов вокабулар генерално у односу на Србе вулгаран и аморалан) која је постепено насељавала простор Балкана. Старчевић сматра да назив «серб» није етнички појам и да потиче од термина „servus“ (што значи роб или сужањ). Термин „славјани“ се такође не односи на народ, већ на социјални појам који потиче од латинске речи „sclavus“ који одрећује статус народа и има исто значење као и роб и сужањ. По њему, Срби никад нису насељавали Балкан, они су били „најстарије“ становништво које је живело на десној обали Дунава, тј. на Балкану. А као „сужњи“ и „робови“ чинили су четири петине становника територије коју су после населили Хрвати. Талас хрватског насељавања, као посебне етничке заједнице и народа-„владара“ на Балкану, одигравао се у VI и VII веку, при чему су бреме владавине над потчињеним народом преузели од Авара и Византинаца. Старчевић није тврдио да су Хрвати пореклом били Готи, али је тврдио да нису ни Словени, тј. „робови“ већ, „народ-господин“. Два дела становништва – покорени народ и његов „господин“ – живели су одвојено све до прихватања хришћанства. Управо је хришћанство допринело да се асимилују у јединствен народ: «иако нису сви народи ушли у јединствени хрватски народ, у један закон вере и једно хришћанство. Тако је било на свим просторима које су освојили силом оружја“12. Кад је прихватио хришћанство, етнички чисти хрватски народ престао је да постоји, пошто се „хрватска националност која припада народу господину проширила на целокупно становништво наше домовине…“13. Анте Старчевић сматра да Срби, као покорени народ, нису могли да имају своју државу, што значи да је држава Немањића била хрватска, а династија Немањић – хрватска династија и да се Милош Обилић на Косову пољу показао као истински Хрват.

Старчевићев расистички мотив редефинисања српског менталитета био је веома снажно испољен у његовом раду под називом „Име Срб“. Он је генерално све јужне Словене, осим Бугара, сматрао Хрватима и бранио њихово право на рестаурацију „раније историјске државности“, током чијег је стварања дошло до потчињавања Срба и њиховог апсорбовања преко хришћанства – народа ког је називао „робови-сужњи-кметови“. Старчевићеве територијалне претензије простирале су се на „повијесне хрватске“ територије као што су Славонија, Војна Крајна, Истра, Босна и Херцеговина. Он је у БиХ одједном „похрватио“ два и по милиона Срба и рекао да их „тамо више нема“. Муслиманско становништво Босне као део раније „владајућег“ народа представља нешто сасвим друго, а у етничком смислу то је најчистији део хрватског народа. Директна последица и практична примена овакве тврдње било је учешће представника „чистог хрватског цвећа“ – Муслимана – у геноциду над Србима у БиХ. Муслимани су, поред учешћа у мучењима и масовним убиствима Срба, у геноцидној квазидржави заузимали и кључне државне функције. Старчевићеви савременици су говорили да је он био „апостол мржње против свега што је српско“, а да је овај текст био „памфлет и гомила бесмислица и рецепт за рат против Срба“. Српски истраживач Д. Берић рекао је за Анту Старчевића да је био оснивач „тријумфалног идентитета који ратује са реалношћу“14.

Овде се морају истаћи стереотипи и предрасуде према Србима који су више карактеристични за римокатоличку пропаганду и исказани интелектуално осиромашеним и провинцијским језиком, којим су ипак исказани идеали и вредности хрватског ћифтинско-малограђанског слоја, конзервативног до потпуног реакционизма. Зато Старчевићева парадигма и није могла да изроди позитивну активност, јер је била ограничена негативним дискурсом – деструкцијом и ликвидацијама. Карактер правашког покрета био је непомирљиво антисрпски, А. Старчевић је постао оснивач хрватске искључивости, која је генетски условила настанак усташког покрета. У контексту догађаја из Другог светског рата и локалних ратова на постјугословенском простору као злослутно предсказање звучале су речи Е. Кватерника „Ах ти Срби су нож у грлу мом народу!“15.

Анте Старчевић није постао „мртви епитаф на политичком гробљу“. Његови рецепти су имали дугорочну и вишестепену практичну примену. Овде ћемо поменути само неке од њих: у Лици (области која се данас налази на територији савремене Хрватске, до 1995. године већину становника чинили су Срби, а после етничког чишћења 1995. године, Срби су у читавој Хрватској сведени на ниво статистичке грешке) праваши су још 1901. године певали песму „Нема Срба!“. Интелектуалци-праваши су истицали да је „Старчевизам шездесетих и седамдесетих година XIX века дао нашој савременој хрватској народној мисли облик и душу“16. Интересантно сведочанство савременика односи се на 1911. годину и каже: „Тешко да постоји културни Хрват, стар 40-50 година, а да није страсни присталица Старчевића. Чак и када је Штросмајер стварао институције као што су свеучилишта, академије и умјетничке галерије, које су од нас стварале цивилизоване људе, и тада је сва омладина била на страни Старчевића“, он је „уништавао љубав према ближњима и блиским Србима и Словенима у корист обмане самих Хрвата“, којима није преостајало ништа друго него да се надају некој будућој узвишености17, која је проистицала из негирања постојања самих Срба и њиховог права да живе на „хрватским територијама“. Ово поткрепљује и сведочанство Миле Будака из 1911. године (Будак је био министар за религију и образовање у НДХ и заменик Анте Павелића, организатор геноцида над Србима, Јеврејима и Циганима): „Ми немамо ништа против Срба зато што су они Срби, већ зато што су они хрватски Славосрби према тумачењу Анте Старчевића. Зато међу нама не смије и не може бити ни ријечи о сагласју и љубави… Разумије се, у нашим очима су сви Славосрби апсолутно једнаки…“18. Старчевић је задао и конкретне идеолошке координате: огроман број усташког политичког руководства су птићи из „Старчевићевог гнезда“. Управо је он био тај који је у систем хрватског националног мишљења увео тоталитаризам, а најважније је да је физичко истребљење по први пут постало његов саставни део. Генерално, слепа мржња и позив на крваву револуцију отровали су душу хрватског народа.

Једна од многобројних последица геноцида и етничког чишћења је и „хрватизација“ целокупног српског културног наслеђа. Хрвати су присвојили ћирилицу, манастире и цркве, али и истакнуте личности као што су Никола Тесла (кога називају „истинским Хрватом“, иако потиче из породице православног свештеника из Лике), Иво Андрић и др. А најсвежији такав пример је покушај хрватског председника Колинде Грабар Китаровић (донедавно високог функционера НАТО) да на сусрету са Владимиром Путином покуша да дезинформише руског председника рекавши да је и „један Хрват био руски адмирал“19. Реч је о Матији Змајевићу, првом страном адмиралу Руске флоте, оснивачу Каспијске флотиле. Матија Змајевић потиче из аристократске дукљанске породице (Црне Горе) која се преселила у Котор, а одатле у Пераст. Матија Змајевић је био католик, али никада није скривао и порицао своје српско порекло.

*******

Праваштво је, по свему судећи, у првој фази свог постојања (до 1878. године) било политички покрет у којем је идеја надилазила организацију. После погибије Кватерника у устанку из 1871. године у селу Раковица, праваштво је практично нестало са историјске сцене, све док 1878. године Аустро-Угарска није окупирала Босну и Херцеговину и када је правашка идеологија добила нови снажан импулс за развој. У другој фази свог развоја Странка права се нашла тесно повезана, како са локалним, тако и са западноевропским католичким круговима, оним који су тражили своје савезнике на Балкану. Тада је почело стварање „Велике Хрватске“, засноване на католицизму као фундаменталном консолидујућем и мобилишућем фактору, Ватикану као основној сили која је подржава споља, западноевропским вредностима и снажној подршци аустријских и мађарских владајућих кругова. Управо тако је настао правашко-клерикални симулакрум хрватског национализма.

 

Следи наставак…

 

___________________________________________________________________________________________________

7 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Op. Cit. S. 286-287.

8 Bataković D. Tipovi nacionalizma kod Hrvata i Srba u Hrvatskoj: Sličnosti i razlike. Dialog povjesničara-istoričara. Zagreb, 2000. Knj. 2. S. 208.

9 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Op. Cit. S. 303.

10 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 243.

11 Екмечић М. Срби на историјском раскршћу. Београд, 1999. С. 188.

12 Там же. С. 191.

13 То же.

14 Берић Д. Указ. Соч. Књ. 1. С. 57.

15 Екмечић М. Указ. Соч. С. 182.

16 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 273.

17 Цит. по: Там же. С. 257.

18 Цит. по: Там же. С. 298.

19 http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:691805-Хрвати-отимају-нашу-баштину

 

Нема шта да тражите на Балкану уколико не познајете његову историју. Та историја уопште није апстрактни скуп чињеница које су обавезне у школском програму. Историја детерминише религиозну и националну свест балканских народа и у строго задатој матрици диктира конкретне геополитичке, политичке и економске акције. У ХХ веку над Србима је три пута извршен геноцид. У Независној Држави Хрватској створен је систем логора смрти под општим називом Јасеновац (тамо је по први пут у светској историји био направљен логор смрти за децу – Стара Градишка – где је убијено 50.000 српске, јеврејске и циганске дечице). Хрватска „вражја дивизија“ јуришала је на Стаљинград, да би потом ратно усташтво доживело своју ренесансу преко хрватске диверзантско-казнене експедиције која ратује у Донбасу и убија Русе, али и преко операције Агрокор. Ове појаве нису случајни ексцеси или рецидиви, већ логичан, закономеран и једино могући континуитет испољавања специфичне хрватске политике и хрватске националне свести. Свести коју је вештачки, у својим напорима, формирaо Ватикан, свести која је створена на бази покатоличења Срба, тј. добровољним прихватањем функције да буду геополитички инструмент у рукама Свете столице.

Ватикан је Хрватима немилосрдно одсекао све што је могло да обогати хрватску самобитност, на првом месту глагољичко богослужење. Уз то, католичке организације (тзв. Католички покрети) биле су усмерене на свеобухватан културно-просветитељски рад са неписменим сељачким масама којима су закидали права – књижевност, историју, културне институције и у широком смислу друштвени и културни живот, све што није било у функцији екстремног хрватског национализма, а што је, у овој или оној мери, постало талац примитивних и веома опасних политичких клишеа о стварању „етнички чисте државе“.

Хрватски национализам је појава која практично оличава и одређује дух и смисао хрватске политике. Католичанство и учење „оца нације“ Анте Старчевића чине фундамент хрватског национализма. Не морате да идете у цркву и слушате мису, можете да будете комуниста, либерал, атеиста, трансродна особа и члан ЛБГТ заједнице, али у вашој свести неотуђиво мора да буде присутно схватање Хрвата као „бедема католичанства“, почев од свакодневног живота па све до геополитике, и то са свим последицама које из тога проистичу.

Паралелно са овим процесом текао је и процес територијалног ширења „хрватских територија“ из историјског језгра где се одувек говорило на чакавском и делимично кајкавском дијалекту. Међутим, Хрвати ипак, Бечким књижевним договором из 1850. године, прихватају најраспрострањенији српски штокавски дијалект за свој језички стандард. За време Аустро-Угарске, Краљевине Југославије, а потом и социјалистичке Југославије ово ширење иде и на туђе територије – са претежним православним становништвом – где ниво националне свести није био формиран у пуној мери.

*******

Средином XIX века Краљевина Хрватска и Славонија заузимала је, као номинално аутономна политичка јединица, мали географски простор унутар Краљевине Угарске. Она се делила на бановину Хрватску која је имала само три жупаније (Загребачку, Вараждинску и Крижевачку) и бановину Славонију (са основним градовима – Вировитицом, Пожегом и Осијеком). Попис становништва из 1857. године говори да је у Аустро-Угарској монархији живело 1.584.134 Срба православне и римокатоличке вере, док је Хрвата било 1.288.632. Треба истаћи да су и тада сви Хрвати били римокатолици, уз изузетак неколико хиљада унијата. Када се говори о територијама Славоније, Срема, Далмације, Барање и Истре, посебну пажњу заслужује чињеница да се Хрвати нигде не помињу. У Славонији су, осим православних Срба и странаца, живели Срби римокатолици (Шокци). У Далмацији, која је обухватала Дубровник и Боку, живело је 330.827 Срба римокатоличке вере, док је православних Срба било 78.858. Овде треба истаћи да се и у ранијим аустријским пописима из 1850. и 1851. године, када је реч о Далмацији, нигде не помињу Хрвати, целокупно становништво Далмације сводило се на Србе православне и римокатоличке вере – укупно 409.685 људи, а према попису из 1846. године било их је 393.7151.

Јужнословенски простор на територији Хабзбуршке монархије преживео је корените политичке и административно-територијалне измене након што су потписана два споразума. Према првом аустро-угарском споразуму из 1867. године, Аустријска монархија се претвара у Аустроугарску монархију, а Аустрија и Мађарска деле јужнословенске земље. На основу другог, мађарско-хрватског споразума из 1868. године, Хрватска и Славонија су претворене у саставни део Земље круне св. Стефана, док су хрватске територије сачувале више него скромне атрибуте државности: територију, границе, а на локалном нивоу, у виду уступака, Хрватима је била дата ограничена аутономија у административним, судским, црквеним и школским пословима, а хрватски језик је добио званични статус. Аутономна права Хрватске и Славоније остваривала су се тако што је шефа хрватске владе – бана – именовао аустријски цар на предлог мађарског премијера. Бан је имао право да се обрати аустријском цару, али уз искључиво посредовање мађарског министра за хрватске послове. Хрватска и Славонија су у потпуности биле искључене из законодавних и извршних органа власти Аустријске империје. У саставу мађарске делегације (60 посланика) који су улазили у царски парламент – Рајхсрат – било је само 5посланика из Хрватске и Славоније. Овде такође треба додати да њих није бирао Сабор бановине Хрватске и Славоније, већ мађарски парламент. Хрватски сабор је без расправе морао да усваја законске предлоге мађарског парламента. Извршна власт у заједничким пословима Мађарске и Хрватске припадала је искључиво мађарској влади.

Генерално, дуализам је представљао чврст систем са ефикасним политичким механизмом. Он је осигурао да словенске земље, које су током друге половине XIX и почетком ХХ века припадале власти Круне Светог Стефана, све више постану мађарска колонија. Само су Мађари имали статус политичког народа са државним и историјским правом (Закон о народностима из 1868. године). Ипак, територија Бановине Хрватске била је незнатно увећана припајањем Срема и Вараждинске крајине, након чега се 1857. године територија Бановине Хрватске релативно увећала, и то за четвртину (за 4.964 кв.км. или 27,12 одсто), док се број становника повећао за једну трећину (и то за 27.192 становника или 32,04 одсто)2.

На јужнословенским територијама живело је мешовито становништво: Бановина Хрватска, Славонија и Међимурје били су у саставу Мађарске и под доминантним немачким утицајем, Далмација и Истра, у аустријском делу монархије, биле су под утицајем италијанске културе, док је Босна и Херцеговина, која је у административном смислу била под аустријском влашћу (од 1878. године), суштински наставила да буде остатак Отоманског царства. Све док Аустро-Угарска није окупирала БиХ, тамо практично Хрвата није ни било. Славонија чак ни административно није била обједињена са Хрватском. Све док није била укинута 1881. године, Славонију и Хрватску је делила српска Војна Крајина, која је настала након одласка Турака крајем XVII века и била под директном влашћу Беча. Укупан број становника Војне Крајине средином ХIХ века био је око 673.000 људи, од чега је 90 одсто било Срба3. За разлику од становништва које је живело ван граница Крајине, граничари нису били кметови, већ слободни сељаци ослобођени плаћања феудалне ренте зато што су били у војној служби аустријског цара. Основни закон Крајине из 1850. године каже да се она неће уједињавати са Хрватском и Славонијом. Ипак, постепено су јачали мађарски захтеви да се Крајина демилитаризује и укључи у мађарски део монархије. Мађари су се плашили српске војске (Срби су увек могли да мобилишу око 60.000 војника) која је одиграла кључну улогу у гушењу мађарске револуције 1848-1849. године. После многих догађаја у међународној арени – када су Срби фактички добили слободу у Кнежевини Србији 1867. године и када је Аустро-Угарска 1878. године окупирала Босну и Херцеговину – Војна Крајина је 1881. године била ликвидирана. Тек након тога је Бановина Хрватска добила могућност да се уједини са Славонијом, а царски рескрипт од 8. јануара 1881. године гласи: територија демилитаризоване Војне Границе (Крајине) која се састоји од 6 округа (Личко-оточког, Огулинско-слуњског, Банијског, Градиштанског, Бродског и Петроварадинског) уједињује се са Хрватском и Славонијом у мађарску административно-територијалну јединицу Краљевине Хрватске и Славоније. На тај начин, после ликвидације Војне границе (Крајине), Краљевина Хрватска и Славонија су се прошириле на значајни део српског простора4.

На целокупној територији бановине, мађарски језик је потискивао хрватски, док се генерално водила политика денационализације.

Територије Хрватске и Славоније су у националном смислу биле хетерогене, а становништво у славонском и сремском делу није имало изражен хрватски карактер. Загреб је 1890. године имао 40.000 становника, од којих су четвртина били странци, у првом реду, Немци. Већина становника Загреба стидела се да говори народним језиком. Немачки језик је доминирао и у породицама које нису биле немачке, тако да је у њима немачки језик био у свакодневној употреби. Народне новине из 1895. године истичу да су од 50.000 становника Загреба «једва 20 одсто пореклом Хрвати и Срби, а да су добре 4/5 – Словенци, Чеси и Немци, а да највише од свих има мађарских Јевреја», тако да се управо тиме објашњава «разлог зашто већина становника града хрватски језик повезује са ропством и слуганством, оно не зна нијансе и изразе народног језика, шта више, једва да има појам о народном духу; њему су не само страни народни обичаји, већ и сам начин народног мишљења и осјећања»5. Тадашње новине Странке права «Хрватска» револтирано истичу да је «Загреб немачки, мађарски и јеврејски град, само не хрватски»6.

Број Срба у Хрватској и Славонији се смањио: са трећине 1880. на четвртину 1890. године. По попису из 1910. године од укупног број становника – више од 2.600.000 – римокатолика, без обзира на национални састав, било је 1.863.847. Генерално, у периоду од 1869. до 1910. године бележи се значајан пораст католичког становништва и то за 600.000 људи. Ако од укупног броја римокатолика одузмемо странце, онда је број римокатолика словенског порекла (Срба, Буњеваца, Шокаца и Хрвата) достигао број од 1.550.000, а православних 649.4537. Повећање словенског католичког становништва било је повезано са активностима римокатоличке цркве. Њени мисионарско-прозелитистички задаци вршени су у два правца: покрштавање некатоличког становништва, а потом и обједињавање свих римокатолика Срба, Немаца, Чеха, Словака, Словенаца, Италијана, Русина, Мађара, Шокаца и Буњеваца у јединствену категорију «хрватског народа».

 

_________________________________________________________________________________________________

1 Жутић Н. Римокатоличка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске реализације 1453–1941. Београд, 1997. С. 53-54.

2 Szabo A. Demografska struktura stanovništva Civilne Hrvatske i Slavnije u razdoblju 1850-1880 // Historijski zbornik, god. XL (1), 1987. S. 171-172.

3 Božić I., Čirković S., Ekmečić M., Dedier V. Istorija Jugoslavije. Beograd, 1972. S. 227.

4 Ibidem.

5 Цит. по: Берић Д. Хрватско праваштво и Срби. Нови Сад, 2005. Књ. 1. С. 92.

6 Цит. по: Там же.

 

 

Следи наставак…

Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан:

„Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? 

Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком католичком гробљу Св. Марко, у породичној гробници Салопек. Феликс Ниеџиелски је послије рата објешен у Борику, заједно са Виктором Гутићем, јер је од 1943. ‘обнашао’ дужност шефа усташке младежи у Бањој Луци. Поред ових примјера и Јосип Франк је био Јеврејин ‘подријетлом’ и творац франковачко-усташке идеологије.

Расистичко-антисемитски коментари послије смрти Славка Голдштајна нам говоре да покојни Славко није био на линији ‘идеалног хрватства’ које је значило да свако ко заступа ултрарадикалне идеје вјештачке нације и државе, пројектоване у Ватикану, и осећа се Хрватом је прихватљив, без обзира да ли етнички припада, дјелимично или потпуно, ‘Пасмини Салвосербској по Херватској’ – чак дапаче!

Прочитао сам овај ужасни расистички памфлет који за наслов има ‘Пасмина Салвосербска по Херватској’ и био сам шокиран количином мржње на страницама ове ‘књиге’. Поред онога што сте већ навели, у овој ‘књизи’ стоји да су Срби ‘Скитска копилад, народ робова . . .’

Ништа одвратније нисам било гдје прочитао да је речено о било ком народу, чак ни у Хитлеровом нечувеном ‘Мајн кампфу’. Огавно! 

Остаје још једном запитаност – зашто смо правили државу са онима чији је ‘отац нације’ гори и од Адолфа Хилера? 

И за крај ћу навести ‘стихове’ ‘великог’ хрватског писца Мирослава Фридриха Крлеже које сам прочитао у једној сличној ‘књизи’ из времена Великог рата и имао сам је у рукама у антикваријату у Кнез Михајловој али нажалост је нисам тада купио. 

Киша пада, Србија пропада,

Вјетар пири, Хрватска се шири,

Хрватска се шири, Хрватска се шири. 

Како ‘поетично’ и ‘домољубиво’ речено из уста кандидата за Нобелову награду за књижевност и перјанице и интелектуалне ‘громаде’ југо-комуниста. Добро смо ми и прошли, како смо радили!“

Било би врло тешко оспорити  наведене увиде овог читаоца. Главна мисао која провејава кроз његов коментар је то да су Старчевићеви ставови суштински обликовали однос Хрвата према Србима, и то не појединаца него на најширој друштвеној основи. Та чињеница заиста јесте довољна да доведе у питање мудрост формирања заједнице било какве врсте са народом чија елита и критична маса размишљају на такав начин.

Утврдити значај Старчевићевог учења за Хрвате није нимало тешко.

Пре свега имамо потврду из пера најистакнутијег савременог хрватског књижевника Мирослава Крлеже (аутора горе наведених злурадих стихова) да Анте Старчевић, са учењем које му је било својствено, није било каква фигура у хрватском националном пантеону, него његова „најлуциднија глава“:

„И колико год то парадоксално изгледало, ипак је истина: најлуциднија наша глава, која је нашу стварност проматрала с најпрецизнијом проницљивошћу и која је о тој стварности дала слике за читаво једно стољеће књижевно и говорнички најпластичније, јесте глава старога Анта Старчевића.“ [1]

Анте Павелић, поглавар хрватске државе између 1941. и 1945, дао је безброј изјава оданости Старчевићу и његовим идејама. Довољно је навести неколико карактеристичних:

„Трагедија наше земље, чир у њеној утроби јесте србство. Оно је увијек служило против хрватском народу и у Аустро-Угарској монархији, као и сада партизанима и четницима, Талијанима и Ниемцима. Само је Старчевићанство носилац Хрватства и према томе проти Србству. Старчевићанство је расна ствар, и само оно носи Хрватство као државну мисао.“ [2]

Из Павелићеве отворене изјаве види се, не може бити боље, колико је — по мишљењу усташког шефа — геноцидна политика његове државе била надахнута Старчевићевом мишљу, чији расистички карактер Павелић и не покушава да забашури.

Други хрватски великани су се изражавали о Старчевићу са подједнаким, чак и већим одушевљењем. Расистички идеолог, и проналазач теорије о готском пореклу Хрвата, фра Херубин Шегвић, у једном тренутку усхита, рекао је за Старчевића да је то „највећи великан свијета.“ [3]

И један други хрватски расистички философ, Стјепан Бућ, дао је одушка своме дивљењу према Анти Старчевићу тиме што га је похвалио као „претјечу Хитлерове расне идеје.“ [4]

Потпуну интегрисаност Старчевићевих идеја са најнижим заједничким именитељем размишљања у хрватском друштву можемо показати наводећи следећа два речита примера. Пре свега, поруку коју је Анте Павелић упутио Србима на територији коју је контролисала НДХ 23. новембра 1941:

„Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава (…). Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…“ [5]

Подударност између појмова и речника којима се Павелић служи и њиховог идејног прототипа код Анте Старчевића исувише је очигледна да би је требало посебно истицати.

Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити и по следећем примеру. То је писање листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још био у току први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, где се износи став да су „Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру (…) Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа.“

Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском, која је то исто била и у Краљевини Југославији. Представници те странке седели су у скоро свим међуратним југословенским владама, а такође и у избегличкој влади у Лондону.

Дакле, и код Стјепана Радића, другог истакнутог масовног политичког вође хрватског народа прве две деценије двадесетог века, наилазимо на стил изражавања који без грешке упућује на архетипску реторику Анте Старчевића. Што се тиче задњег хрватског вође од значаја, Фрање Туђмана, довољно је навести његову изјаву да се сваки дан, када се пробуди, захваљује Богу што му супруга није „ни Жидовка ни Српкиња.“ Треба ли још доказа за тријумф Старчевићеве примитивне мисли у најширим и најдубљим слојевима хрватског друштва?

Сада се можемо вратити умесном питању које поставља  наш читалац на почетку овога текста: да ли су Срби били свесни с киме су намеравали да праве заједничку државу? Подразумева се да у свакој средини има острашћених појединаца са ексцентричним ставовима. Међутим, у Хрвата Анте Старчевић и његово учење нису ексцентрична изнимка, него главни ток. Разлике у менталитету и моралном профилу два народа не могу бити изразитије и самим тим готово да искључују могућност заједничког државотворног пројекта.

Када су Хрвати били на врхунцу моћи, они су у својој првој квази-независној држави после хиљаду година — извршили покољ којега су се гнушали њихови немачки и италијански савезници. Када су Срби достигли врхунац своје моћи, они су дали Душанов законик. Када су се Хрвати налазили пред непријатељем који је био јачи од њих, они су се под Коломаном срамно предали и прихватили ропство које је трајало хиљаду година. На Косову, Срби су се борили за узвишене моралне вредности оличене у Крсту и Слободи. Када су Хрвати бирали особу да симболички представља њихове тежње и вредности, они су изабрали геноцидног идеолога Анту Старчевића. Срби су изабрали светитеља Саву. 

Ова проста поређења убедљивије од свих академских аргумената и дисертација говоре о могућности заједнице између ова два народа.

Човек кога Хрвати сматрају најузвишенијим примером духовности и светачког морала којег је хрватска средина изнедрила у двадесетом веку, Алојзије Степинац, био је барем делимично у праву када је у свој приватни дневник унео следеће недвосмислено старчевићанске рефлексије:

„Све у свему, Хрвати и Срби су два свијета, Сјеверни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“ [6]

У праву је такође и г. Владимир Умељић када овакав начин изражавања једног тада још увек потенцијалног кандидата за чин хришћанског свеца коментарише на следећи начин:

„Ово писмено сведочанство хрватског католичког надбискупа Алојзија Степинца, које паушално дехуманизује Србе одричући им све хуманистичке прерогативе и вредности, и проглашавајући их из тог разлога антиподима Хрвата, поседује исту злокобну тежину као и већ цитирано писмено сведочанство кардинала Пачелија (потоњег ‘ратног папе’ Пија XII), које дифамира и дехуманизује Јевреје.“  [7]

 

 

____________

 

Упутнице:

 

[1] Анте Кадић, „Матош и Крлежа о Старчевићу,“ Хрватска ревија, 1973, стр. 522.

[2] Јере Јареб, „Биљешке са сједница поглавниковог вијећа, 1943 – 1945,“ Хрватска ревија, јубиларни зборник, 1976, стр. 161.

[3] Анте Кадић, op. cit., стр. 527.

[4] Ibid.

[5] „Усташа: Вјесник хрватског усташког ослободилачког покрета“, Загреб, 23. новембар 1941; извор: Динко Давидов, „Тотални геноцид: Независна држава Хрватска 1941−1945“, Београд 2013, стр. 181.

[6]  А. Степинац, Дневник IV, стр. 176, СУП СРХ, Загреб.

[7]  www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/sveti-alojzije-stepinats-srbi-i-episkop-jovan-ulibrk/

 

 

 

На Бадњи дан, када се у црквеној порти традиционално праштају размирице међу комшијама, у граду Загребу острвила се група новоусташа да ремети ту атмосферу, онима већ малобројним, који имају снаге и одлучности да у атмосфери вишедеценијског прогона, ипак дођу у саборни храм СПЦ!

Загреб је нажалост варош где су србождерски испади почели још пре два века, јер су прве организоване антисрпске рушилачке демонстрације одржане 1899.године, у организацији HSP!

Анте Старчевић „отац домовине“, иако му је мајка Милица била Српкиња, први је почео да шири лаж о „хрватским православцима“, покушавајући као вођа HSP (Хрватска странка права) да ту лаж натури крајинским Србима, који су тада још „царски људи“ били, те за цивиле Хрвате ни марили нису!

У часу када су Беч и Пешта договорили развојачење Војне крајине и њено припајање Угарском делу Двојне монархије, а не никаквој хрватској бановини, интензивира се ова лаж поново!

Еуген Кватерник, аустријски Немац, један од вођа HSP, покушаће да злоупотреби незадовољство крајинских Срба одлуком да се развојачи Војна крајина, те покреће тзв „Раковичку буну“, за команданта устаника именује капетана Ћујић-а, кога аустријски документи именују као Србина, а не никако „хрватског православца“!

Аустрија је буну лако угушила, и вође по кратком поступку стрељала, те се процес развојачења растегну, да се бунтовни Крајишници некако сами у својој души преломе!

Велики број Срба, који тако постадоше угарски поданици, хрватски шовинисти доживели су као претњу, јер је јака политичка група Срба у Новом Саду већ била артикулисана, и одмах успоставише тесну сарадњу са загребачким Србима, који су представљали јак трговачки и интелектуални слој, уз Жидове који су већ имали своју веома добро организовану ЖОЗ (Жидовска црквена опћина Загреб) ослоњену и на бечку и на пештанску заједницу.

Организована ће политичка борба резултирати чињеницом, да ће у хрватском Сабору Србин обавезно бити подбан, ако је Хрват бан, или обрнуто, што траје до Великог рата!

Однос је пренет и на градско поглаварство (градска влада), те су бројни угледни Срби вршили ту функцију у граду Загребу!

Од првог хрватског католичког концила (1900.године), почиње систематско лагање о „православним Хрватима“, које су тобож агресивни СПЦ свештеници убедили да су они Срби!

Зачетник ове кампање је угарски земаљски управник у БиХ, Kalaj, који ће најближег сарадника у овом пројекту наћи у RKC надбискупу Врхбосанском, Štadleru!

Истовремено је покренуо кампању за укрупњавање разједињених шиптарских фисова, које уз помоћ дуката и пушака „албанизују“, стварајући тако подлогу за каснију причу о „природним албанским земљама“, преко којих би имала проћи већ пројектована железница „Беч-Солун“!

Сви покушаји да убеде Србе да су „православни Хрвати“ нису дали жељене резултате, те чак ни у Великом рату нису успевали да то наметну, упркос злочиначког прогона и терања у концлагере писмених и мислећих.

У заједничкој држави, пројекат је приремено гурнут у каптолску фијоку, јер су Срби слободно исповедали своју православну веру, притом се не светећи католичким челницима за прогон и злодела у Двојној монархији.

Када хрватски фашисти почеше системско истребљење Срба у НДХ, српски народ се лати оружја и загребачки челници се нађоше на удару нацистичке власти у Берлину, пошто је устанак угрозио снабдевање немачке армије у Северној Африци, преко Солуна!

Да донекле смире српско становништво a угоде Немцима, сетише се усташе пројекта о „hrvatskim pravoslavcima“ и потражише „погодне“ ретке претекавше православне свештенике!

Тако унапредише калуђера фрушкогорског манастира Хопово, Grigorijа Ivanovičа Maksimovа, избеглог пред црвенима, проглашавајући га mitropolitom zagrebačkim Germogemon и првосвештеником HPC („Хрватска православна црква“), одлуком поглавника Павелића!

Успеше и да сакупе неколико отпадника за верске службенике, јер су јереји и архијереји СПЦ већ били зверски затучени на бројним губилиштима, међу првим жртвама хрватског геноцида! Неколико дотадашњих конвертита, поврати се у крило новостворене HPC, што су пропагандисти „hrvatskih slikopisnih zapisa“ ревносно овековечили на филмској траци, склањајући и тај примерак у Немачку, где су га „случајно открили“ пре неку годину, као „вредну архивску грађу“ и одмах умножили за знанствену (стручну) употребу!

Пропаст NDH, била је истовремено и пропаст такве HPC (нажалост, изгледа привремено!).

Када је деведесетих година прошлог века разбијена тадашња заједничка држава и настале лилипут „NАТО државице“, појави се проблем у лику и делу СПЦ, која обједињава српски етнички простор и даје осећај свим Србима да су јединствена целина, без обзира у којој држави тренутно живе!

Решење овог тешког „проблема“ је већ постојало, почетни пројекат урадио је Савић Марковић-Штедимлија, близак сарадник Мирослава-Фриц Крлеже, који је још касних тридесетих прошлог века у Загребу урадио модел „црногорске православне цркве“, у оквиру будућег пројекта „Независна Црна Гора“ Секуле Дрљевића. 

Користећи Штедимлијин пројекат, касних педесетих година прошлог века, урадили су комунисти свој пројекат МПЦ („Македонска православна црква“), насилно отимајући српске средњевековне манастире и цркве из времена Немањића, у Македонији.

Штедимлијин пројекат обновио је и „дон Мило“, уписујући „васкрслу“ ЦПЦ („Црногорска православна црква“) у регистар невладиних организација.

Додуше, „Црногорска православна црква“ још упорно покушава да приграби имовину СПЦ у Црној Гори „демократским“ методама, уз помоћ „правне државе“.

При покушају да их приме у UNESCO, и шиптарски „научници“ су помињали постојање „косовске православне цркве“, a манастире српске по Косову „експерти“ UNESCO не воде као српску баштину.

Тако је не случајно, пре неколико година у Задру покренут поновни пројекат HPC, и то од активиста НВО „Hrvatski domobran“, који су агитујући успели да у попису становништва у рубрику вероисповест, натуре и непостојећу категорију „hrvatski pravoslavci“!

По важећем закону, припадници удружења грађана „Hrvatska pravoslavna crkva“, могу после пет година да траже упис новостворене цркве уколико имају потребан број „верника“, што утврђује хрватско министарство културе.

Намера је јасна, створити „критичну масу“, која ће затим захтевати своја „легитимна верска права “, још само да се „покрадене“ црквене драгоцености врате из агресорске Србије, па може почети борба за повратак „старохрватских цркава и манастира“, које су још ти агресори из династије Немањића отели на силу „збуњеним hrvatskim pravoslavcima“, који тада нису послушали добронамерне фрањевачке фратре, који су о томе вероватно оставили записе, који увек могу волшебно изронити из богате ватиканске збирке.

Тако се не би ни могло догодити, да православни свештеник у Шибенику, забрани да на српској парцели гробља, где се сахрањује Србин али „хрватски ветеран – домољуб“, почасни плотун испуцају припадници ХВ, док је сандук прекривен „шаховницом“.

Тај су инцидент, управо искористили чланови НВО „Hrvatski domobran“ из Задра, да обнове причу о неопходном обнављању HPC, па неће више ти страни попови ширити „четнишво“ по етнички чистој „лијепој нашој“!

По самој својој замисли, HPC јесте проблем за СПЦ, те изјава митрополита Загребачко-љубљанског да за СПЦ она не постоји, није никако трајно решење, али јесте избегавање суштине проблема односа између RKC и СПЦ на српским етничким просторима, који није настао од „јуче“, а сам од себе сигурно неће ни нестати!

слика http://www.novinar.de/2009/12/22/osniva-se-hrvatska-pravoslavna-zajednica-cilj-autokefalnost.html