Тагови Вести таговане са "Балкан"

Балкан

-

Владимир Фролов

Сајт Peščanik.net, већ доказани сорошевско-другосрбијански медиј, користи катастрофалне пожаре у региону за отворено антируску кампању! Драматично набрајајући све делове обале и приобаља где ватра упорно господати, дрско питају – „Iz dana u dan nižu se sve nepovoljnije vesti o požarima na Luštici, u Sutomoru, Markovini, Lastvi Čevskoj, Gospoštini i Podgorici, kao i na hrvatskom primorju kod Splita. Angažovana je i vojska, ali hvaljenih ruskih Berijeva B 200 niotkuda, kao ni njihovih helikoptera K32 za gašenje požara na nepristupačnim terenima. Oni su, izgleda, bili samo „pokrivalica“ u srbijanskim medijima za realno poslovanje RSHC. Ili je možda zatajio onaj „elektronski sistem za monitoring kriznih tačaka u regionu“!

„Добронамерни“ текстописац заборавља ситан детаљчић, да су то све предели у земљама чланицама NАТО, њима је забрањено ангажовање руских капацитета, a особље РСХЦ у Нишу није путујућа позоришна дружина да се саморекламира, те је критику требало да упуте на надлежну адресу која се зове EARDRCC (Evroatlantski centar za odgovor na vanredne situacije), којима систем за мониторинг у Хрватској и Црној Гори још и није изграђен, те им голуб писмоноша у Брисел доставља хитне захтеве за очекивану помоћ!

Због врућине изгледа да голуб споро лети, а ако је захтев још на „црногорском“ језику, можда и због превода очекивана помоћ касни!

Пише Емил Влајки

Овај текст, као ни остали пренесени на странице овог портала који је коректно и толерантно објављивао све моје анализе и лутања, све моје заблуде и истине о ситуацији у Србији, посебно оне везане за садашњу власт, нема ни трунке морализаторства. И да одмах кажем. О ситуацији у Србији не мислим више ништа писати, јер се више нема што писати, и јер је све готово и безнадно.

Чуда не постоје

Мени је, од пада Милошевића до данас, све било јасно. Србија је била продавана странцима, пљачкана и вођена према Западу. Моја књига ‘Демонизација Срба’, поред бројних других текстова у медијима, то јасно исказује.

Нисам никада ни у чему гријешио, само сам се погрешно надао. ‘Mea culpa, mea maxima culpa’! Вјеровао сам, да ће садашња прва личност Србије са познатом антизападном прошлошћу и неоспорном интелигенцијом, можда ипак, у задњем часу, кренути оним путем којег је истицала у својим честим изборним кампањама. Све ми је говорило супротно, али сам ипак тврдоглаво вјеровао у рационално, веберовско чудо. Вјеровао сам, да ће тој индивидуи у једном тренутку „пући филм“ због константних пресија и уцјена којима је био подвргнут он и његов народ. Сада знам да се то чудо није могло, нити да се може десити.

Што се све жртвује?

Ако изузмемо моја нереално утопијска надања, моје су анализе биле кристално јасне. Садашња власт коју је народ изабрао, а којој је на челу ‘L roa solej’, има точно зацртани циљ:

Жртвовати Космет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу.

Успут, назначени процес значи и све виши ступањ симбиозе Србије са НАТО-ом. То исто значи да су шансе  никакве да Руски хуманитарни центар у Нишу добије екстериторијални статус.

Затим, нема никакве шансе да се тај, евроатлантски, неумитан тренд поремети зато јер у Србији за то једноставно нема политичких снага  које би се томе супротставиле. Наравно, ни Србија без Космета неће моћи ући у Европу без даљњих територијалних уступака.

Све што је досад било, више бити неће

Све у свему, одсада ће Србија морати живјети без Руса, без Космета, са НАТО-ом и ММФ-ом те њиховим константним уцјенама, са сталним територијалним претензијама муслимана и војвођанских сепаратиста, са ниским животним стандардом, са (које ли срамоте) „европским“ кућама од картона за Роме у 21. стољећу, са новим све бизарнијим и апсурднијим људским правима, са све толерантнијом СПЦ и њеној све већој подложности Риму, са Великом Албанијом, са блискоисточним избјеглицама, и са сталном пријетњом да једног дана Савјет безбједности прогласи Србију геноцидном земљом.

Мене су у школи, у физици, учили да је сила реакције једнака сили акције, али у Србији нема тко да реагира осим скоро непостојеће опозиције са „кукавиичјим јајима“: једним дијелом типа ‘Прелетачевић Бели’, а другим дијелом (примјер другопласираног на предсједничким изборима) особом која је чак већи евроатлантиста од Њега. ‘Vox populi’ је овог пута истински пресудио и одлучио да земљу одведе у све оно што није српско.

Ах да, да не заборавим: Руска дипломација је све погрешно одиграла на Балкану, те изгубила и битку и рат.

Наравно, живјет ће (и снаћи ће се) овај народ. Али како и према чему?

91.222.7.145/komentar-dana/sve-je-gotovo-i-propalo-cudo-ne-postoji-i-nece-se-desiti.html

Када су уочи прошлонедељног самита „Берлинског процеса“ у Трсту једног евроциника упитали који је, реално, домет те регионалне конференције, он је лаконски одговорио: „Шта фали да тамо попијемо оригинални италијански еспресо и попричамо?“

У Трсту је у међувремену завршена још једна међународна егзибиција којом је Брисел поручио „Западним Балканцима“ да им до даљег нема ништа од чланства у ЕУ. Али да, упркос томе, не треба да губе наду јер, ево, Европа и даље мисли на њих.

Да би Балканци лакше прогутали ову контрадикторну и дешперативну поруку, Брисел је поред све тежих и сложенијих процедура, стандарда и услова за пријем, произвео и обиље иницијатива, асоцијација, координација и сл. Ти сурогати за чланство треба земљама и народима региона да одрже илузију да „сваки дан у сваком погледу све више напредују“ на европском путу, а да никада не стигну на циљ. Не шкртари се на парама. Ројиле су се разноразне НВО, са регионалним сједиштима, замашним буџетима, скупо плаћеним директорима, луксузно опремљеним канцеларијама, бројним кадровима и међународним пројектима за мање или више просипање магле. А зову се Европски покрет, Иницијатива за југоисточну Европу, ЕУ у више брзина, Берлински процес или слично.

„Берлински процес“ покренула је канцеларка Ангела Меркел 2014. пошто је ЕУ запала у кризу, а предстојећа консолидација је дугорочно искључивала даље проширење. Било је предвиђено да у наредне четири године, а уз подршку Брисела, „Западни Балканци“ у пет и по држава превазиђу све регионалне препреке на путу за ЕУ. Послије инцијалног скупа у Берлину, а прије овог у Трсту, одржана су још два годишња окупљања у Бечу и Паризу, а као главни резултат трогодишњег рада помиње се да је формирана Координација за младе.

Умјесто рјешења која би земље тзв. Западног Балкана колективно припремила за ЕУ, за прве три од укупно четири пројектоване године проблеми су се само умножили. Превлака је постала предмет спора између БиХ и ЦГ, Пирански залив – између Словеније и Хрватске, мост преко Пељешца – између Хрватске и БиХ, разграничење у Војводини – између Србије и Хрватске. Да и не помињемо узавреле напетости између Македонаца и Албанаца у БЈРМ, нове размирице између РС и Федерације у БиХ, хроничне између Београда и Приштине.

На страни ЕУ током протекле три године ситуација се релативно још више погоршала. Грчка криза, брегзит, мигранти, Орбаново солирање, дистанцирање вишеградског квартета, русофобија, подјела на њемачку и америчку ЕУ, гасни проблеми са Украјином итд. довели су Унију на ивицу пропасти. Елем, невоље Иванова, Раме, Изетбеговића, Тачија, Вучића и регионалних колега су „мала маца“ у односу на главобоље Јункера, Туска, Могеринијеве и Хана. И није баш јасно ко би коме ту прије требало да притекне у помоћ.

Али, улоге су одавно подијељене, и ЕУ је та која помаже тзв. Западном Балкану само зато да у отворено европско двориште не би ушли Руси, Кинези, Турци и да се у њега не би вратили Американци. Када од балканских лидера из Брисела траже да прије свега сачувају мир и стабилност, они хоће да кажу: „Не таласајте, смирите се, сачекајте још да видимо шта ћемо ми сами са собом, а ви дотле држите европски курс.“

Најкомичније је што у читавој егзибицији здушно учествују и балкански лидери. Не зато што и даље наивно вјерују у европерспективу, него зато што и њима ваља да глуме да би замазали очи својој националној јавности. Јер када више генерација политичара народу понавља бајке о евроинтеграцијама, када свако евробирократско „лијево сметало“ чим слети на Сурчин свечано изјави да је Србија све ближе Бриселу и да је тамо једва чекају, када се створи мрежа НВО чији активисти шире еврофантазије, када се народу годинама тупи како ЕУ нема алтернативу, те када многи Балканци на крају повјерују да ће живјети као у Њемачкој, Француској или Холандији, онда је тешко промијенити плочу.

Осим тога, механизам евроинтеграција је лукаво смишљен. Мало штапа, мало шаргарепе –мало претприступних фондова за намјенску потрошњу, мало бесплатне тамо већ застарјеле технологије, мало кредита са каматама Европске банке, ММФ-а, Свјетске банке. А онда се испостави да су банке Њемачке, која „већ годинама троши милијарде да санира грчке финансије“ зарадиле више од милијарду и по на каматама. Када се једном загази у евроколотечину, тешко је изаћи без велике штете. Брегзит је, истина, изазвао много разочарања, туге и вајкања на обје стране, али прави проблеми су настали око алиментације због једностраног развода брака.

Зато је у Трсту све било у стилу узајамног сокољења између Меркелове, Могеринијиве и Хана, испред ЕУ, и високих званичника земаља региона: „Ти мени војводо, а ја теби сердаре“. Када су, међутим, новинари Хана упитали за материјалну основу бројних пројеката за царинску унију, заједничко тржиште, јединствену транспортну зону и сл. које су нудили Балканци, рекао је: „ЕУ ће обезбиједити почетних пет стотина милиона евра, а остало ће пословна заједница!“ Пола милијарде евра на регију од пет и по држава звучи готово неозбиљно, јер толико су Кинези спремни да уложе само у фабрику гума у Централној Европи.

Није чудо што је Вучић приликом посјете Турској, ваљда поучен искуством домаћина Ердогана, затражио од Брисела да му се јасно и прецизно каже да ли ће Србија бити примљена у ЕУ и ког датума. Наравно, такав одговор никада неће добити, и Туск је могао само да му каже да ће то бити „одмах по завршетку дијалога са Приштином“. А то практично значи да ће Тачи, подржан од Брисела и Вашингтона, бити бескомпромисан све до пуног признања „Косова“, без обзира на уставне концесије које припрема предсједник Србије.

Ипак, Вучићу, бар што се тиче националне јавности и није проблем да прикочи према Бриселу. Разочараће само све мањи, евроентузијастични, дио те јавности. Већина која није представљена у парламенту Србије једва ће дочекати да га подржи на евроазијском путу, који он стално држи само као уцјену. Старији памте да се на тршћанској пијаци Понте росо продавала западна бофл роба са сиромашне Балканце, а да је СФРЈ у СССР извозила робу широке потрошње, на Блиски исток – грађевинске услуге, а кредите узимала у америчким банкама.

Вучић је зато пожурио у Вашингтон са адутом да „ракеташи Војске Србије на вјежбама НАТО-а у Румунији управо обарају све мете изнад Црног мора“. Погодите чије?!

Да би предсједникова посјета САД протекла у што повољнијој атмосфери, вицепремијер је морао поново да одложи додјелу дипломатског статуса руско-српском центру за ванредне ситуације. Први Вучићев сусрет у Вашингтону био је са командантом цивилне гарде – оном „паравојском из Охаја“, која није ни НАТО ни Армија САД, него „партнер за мир“. На крају, као шлаг, дошао је сусрет са Пенсом. Неко ће рећи да Вучића у Москви прима лично предсједник Путин, а тамо га спуштају на потпредсједнички ниво, али овога пута и није баш тако. Актуелни потпредсједник САД је највиши представник „дубоке државе“, који се по уставу аутоматски усељава у Овални кабинет ако оданде, на овај или онај начин, иселе Трампа. А Вучић, сјећамо се, није ни био Трампов изборни навијач.

Резултатима посјете наш предсједник је, мало је рећи, одушевљен: „Пенс ме испратио до излаза!“ Заузврат му је рекао да ће приликом посјете Београду имати срдачнији дочек него игдје у региону. То није тачно, већ и зато што нема шансе да претекнемо Албанце у Тирани и Приштини, изузев ако у међувремену на Теразијама не подигнемо споменике Хилари, Вокеру, Сорошу и другим експонентима „дубоке државе“. Даље, рекао му је да Србија са Русијом има пријатељске односе једнако као и са многим другим земљама. То такође није тачно, јер пријатељство са овом земљом, а зна то и Пенс, није упоредиво са другим. Објаснио му је да „Србија жели брже да рјешава проблеме на Косову“, што се ваљда односило на промјене Устава Србије. Али тиме није обрадовао Пенса, јер Американци баш преферирају замрзнуте конфликте. Посјета је сигурно побољшала односе двије земље, а и од сусрета са америчким бизнисменима биће вјероватно неке вајде.

Док Њемачка „Берлинским процесом“ и сличним керефекама покушава да тзв. Западни Балкан задржи у замишљеним границама ЕУ крајем 21. вијека, САД преко НАТО-а журно заокружују хладноратовски санитарни коридор око Европе према Русији: балтичке државе – Пољска – Украјина – Црна Гора. Ускоро ће вероватно бити укључена и Македонија, а Румунији су управо за скупе паре утрапили амерички противракетни систем „Патриот“ као седатив за претходно испровоцирану русофобију. Судећи по томе што је, како рече, „успоставио сталну личну везу са Пенсом и да не жели да открива дио разговора који би могао да изазове погрешна тумачења“, испада да је Вучић већ нашао алтернативу за ЕУ. Уосталом, рећи ће да циљ и није пуноправно чланство у ЕУ него усвајање европских норми и вриједности.

Можда би било добро да за предстојећи мегаскуп, најављен поводом уставних промјена, на који ће бити позвани и представници цркве, цивилног друштва, универзитета итд., предсједник прошири дневни ред. Да видимо куда Србија заправо иде. Овим путем тешко да може, будући да није ни Швајцарска ни Титова Југославија. Русија нуди енергенте и оружје. Кина инфраструктуру и инвестиције. ЕУ и САД се заједно труде да их у томе онемогуће. Али и да једна другу омету.

Наравно, није ни „Берлински процес“ за одбацивање. За шефа оне Координације за младе изабран је наш омладинац Ђуро Блануша. Када порасте, постаће Горан Свилановић и биће од велике националне користи. Скинуће се са буџета Србије и све до европске пензије ићи на еспресо у Трст, на захер торту у Беч, на коњак у Париз. Да мало поразговара … Шта фали?

-

Запад и Русија започели су рат на трусном Балкану у вези с контролом токова природног гаса. Обе стране имају своје геополитичке интересе и циљеве у овом региону које настоје да спроведу и контролом енергената, наводи се у обимној анализи АФП.

Истиче се и да је званична Москва већ доживела неколико пораза. Црна Гора је, упркос настојањима Русије, чланица НАТО-а, а нова социјалдемократска влада Македоније раскида везе с Кремљом успостављене у време претходних мандата ВМРО-а, странке која је недавно изгубила прилику да направи владу.

Нема чланства у ЕУ

Али, Русија тиме није изгубила рат, јер Запад не може Балкану понудити улазак у Европску унију, а Москва и даље има на располагању велика природна богатства потребна не само Балкану, већ и Европи.

Руски Газпром је у прошлој години испоручио трећину потреба гаса Европи, а Балкану ће тај енергент требати све више, како расте притисак ЕУ да се термо-електране затварају.

– Русија настоји да зависност Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Бугарске о гасу претвори у политичку зависност и тиме опструира интеграцију ових држава у западне институције  – наводи Тимоти Лес, први човек невладине организације Нова Европа.

Он додаје да је руски утицај ипак ограничен због сиромашне инфраструктуре гасовода и на то управо Запад и рачуна, додаје Лес.

– Конкурентски интереси Русије и Запада у вези гаса, само повећавају геостратешки значај Балкана – истиче се у анализи.

Паскал Мило, некадашњи министар спољних послова Албаније истиче да се југоисток Европе налази на раскрсници потенцијалних енергетских коридора који повезују Исток и Запад.

– Овај регион за њих није занимљив у економском смислу, већ као транзитна рута за стратешка тржишта Европе којима гас треба, и место за његово складиштење – каже Мило.

Донедавно је Русија побеђивала у енергетском рату. Запад сада сматра да се то мора променити. У току је више пројеката који ће бити конкуренција руским гасоводима у региону.

Радови на ТАП-у

Транс-Јадрански гасовод (ТАП), један је од њих. Он треба од Азербејџана, преко Турске и Балкана довести гас до Италије. Очекује се да први кубни метри гаса протеку за три године. Кроз цеви ТАП-а годишње ће тећи 10 милијарди кубних метара гаса, кроз гасовод дуг 870 километара.

То је више геополитички него економски пројекат који може, бар минимално, смањити европску зависност о руском плину – сматра Николас Мазући, истраживач франсуцке невладине организације ИРИС. Додаје да Запад настоји створити што више алтернативних гасовода којима ће у коначници елиминисати европску зависност од тог енергента из Русије.

САД и ЕУ раде на томе да ТАП постане прстен који ће окружити цели Балкан, проширујући кракове тог гасовода и на БиХ, Црну Гору и Хрватску. Када је Хрватска у питању, САД и ЕУ планирају изградњу великог терминала у којем ће складиштити течни гас и дистрибуирати га широм Европе.

Албанија, БиХ, Бугарска, Хрватска, Косово, Македонија и Црна Гора у мају су потписали споразум којим су се ове државе обавезале на заједнички рад на развоју гасовода којим ће, фактички, елиминисати зависност од руског плина. САД су преузеле обавезу подршке том пројекту кроз новац који ће пласирати преко УСАИД-а. Европљани, пак, финансирају Јадранско-Јонски гасовод који из Албаније иде кроз Црну Гору, БиХ и Хрватску.

Турски ток

Русија је на то одговорила споразумом с Турском о изградњи такозваног Турског тока, гасовода који од Русије, дном Црног мора, кроз Турску води ка Европи.

Александар Вучић, председник Србије објавио је током недавне посете Турској, да његова држава жели бити део Турског тока.

Експерти, међутим, упозоравају да је Турски ток изузетно ризичан и захтеван, а нарочито скуп. Део који иде дном Црног мора захтева врло софистициран рад на дубини и до 2 километра под водом.

 

www.nspm.rs/hronika/afp-rat-rusije-i-zapada-za-balkan-je-vec-poceo.html

-

Владимир Фролов

Danijel Server, наводни експерт за Балкан, коментарисао је писање бриселског портала „Politiko“ коме се напрасно уснило, да је Николај Патрушев нови специјални изасланик Русије за Балкан.

Kао „пророчица Вава“, Dani забринуто саопштава, шта то наводно именовање значи Балкану – „Јасно је да оно доноси агресивна залагања за блокирање новог ширења NАТО, успоравање прикључивања ЕU, и чак дестабилизацију земаља које се не буду држале московске линије! – Да умири видно забринуте еуроунијате, уделио је „експерт“ Server своје виђење развоја догађаја, те тврди — „Русија је сила која слаби и очајнички напада у покушају да поново стекне улогу суперсиле коју је имала у време Совјетског Савеза. Ови покушаји ће пропасти јер је руска војна, економска и политичка моћ недовољна да одговори том задатку, али може да направи доста штете на том путу“!

Dani очито не чита вести из Сирије, или још увек искључиво прати непристрани и објективни CNN, који и даље дела по свом некадашњем југословенском сценарију за препарирање јавног мнења, упорно игноришући чињеницу да постоје квалитетне и објективне емисије RT, и то на енглеском језику, да се „експерти“ као Dani не забуне у преводу!

-
Истанбул/10. јул, 2017 – Данас на одражаном Светском нафтном конгресу Истанбулу, у Турској, присуствовали су представници готово свих земаља света. Али је приоритет имао балкански регион који се показао од посебног значаја на овом састанку, због многих пројеката који се планирају изградити.

 

 

(Фото: Твитер)

Међутим, пошто све састанке и конференције прате и занимљиве ствари и“гегови“, то ни овај није прошао без истих. Већ првог дана, иначе занимљивог и богатог догађајима, провукле се занимљивости које су насмејале балкански регион.

Па тако у оквиру Светског нафтног форума у Истанбулу, како извештава албанска новина (27.al) након одржаног конгреса и конференције за новинаре, лидери свих земаља учесника истог, засели уз кафицу у фоају конгресне сале, где је настала занимљива фотографија која је одмах на себе скренула пажњу.

Наиме, после конгреса, турски председник Реџеп Тајип Ердоган објављује неколико фотографија са састанка. Ударну фотографију из ове серије преузима Еди Рама, албански премијер и објављује у рубрици „Фотографија дана“ у албанском магазину „27.al“  на којој је турски председник Реџеп Тајип Ердоган, албански премијер Еди Рама, председник Србије, Александар Вучић, а ту су и остали чланови „екипе“ такође и бугарски премијер Бојко Борисов и лево председник Азербејџана Илхам Алијев.

Еди Рама у својој колумни „Фотографија дана“, уз коментар фотографије препоручује читаоцима да анализирају осмехе на лицима форумских представника где се чини као да се смеју председнику Србије Александру Вучићу (о коме Рама говори), преноси албанска агенција, а преузимају готово све грчке новине и портали.

Славиша Лекић, свештеник

www.vaseljenska.com/vesti/istanbul-fotografija-sa-sastanka-balkanskih-lidera-koju-je-objavio-edi-rama-vec-postala-internet-hit-u-albaniji-grckoj/

Лицемеран однос и двоструки аршини Сједињених Америчких Држава (САД) и њиховог поузданог вазала Европске уније су узрок и генератор кризе на Балкану претходне три деценије. Њихово усклађено субверзивно подривање мира и стабилности на Балкану је појачано претходних неколико месеци, првенствено кроз толерисање агресивне најаве пројекта „велика Албанија“, чији је кључни актер једна чланица НАТО-а (Албанија). Међутим, очевидно је да су, да би прикрили своју аморалност и подмуклост према Балкану, а посебно своју немоћ да империјално креирају балканску безбедносну архитектуру, лансирали измишљотине о руској опасности по безбедност Балкана, која им се привиђа кроз руско субверзивно деловање, малигни утицај, шпијунски центар у Нишу и слично. Очекивано, САД су се поново лицемерно легитимисале у смислу какав је Јован Ћирић констатовао у својој књизи „НАТО агресија на Југославију“, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1999, стр. 39.: „У тези о руској опасности и милитантности скрива се, изгледа, грижа сопствене савести, тако да извртање истине о другима (у овом случају Русима) представља класичан пример пројекције сопствене слике на друге“.

Врхунац њихове подлости у вези са наводном руском опасношћу регистрована је почетком јуна (2017) од стране америчке амбасаде у Србији, а оснажена средином јуна, „препоруком“ високог функционера америчког Стејт департмента Брајан Хојт Јиа да Балкан треба заштитити од „малигног руског утицаја“. Подударна хорска „забринутост“ да земље „Западног Балкана“случајно не скрену са „европског (бриселског) пута“ је испољена и од многих других западних „балканолога“.

О чему је реч? Реч је о покренутом решавању статуса Руско-српског центра за ванредне ситуације у Нишу између Русије и Србије и агресивном противљењу Американаца с тим у вези. На питање београдског дневника „Политика“ с којим аргументима Вашингтон инсистира да Београд не потписује споразум с Москвом, у америчкој амбасади су одговорили „како верују да све земље овог региона треба да буду опрезне и покушају да разумеју шта Русија покушава да уради. Русија активно покушава да спречи земље да спроводе своје националне стратегије, посебно у односу на интеграцију с европским или евроатланским институцијама“ (Церовина Јелена, „Политика“, Београд, 5. јун 2017, стр. 6.). Брајан Хојт Ји је оцењујући ситуацију у Југоисточној Европи најпре објаснио да је од виталног значаја за САД да Србија иде ка ЕУ, иако има културолошке и историјске везе са Русијом и потом упутио типичну провокативну поруку: „Брине ме такозвани хуманитарни центар, не због онога што је сада, него због онога што би могао да постане. Поготово ако Србија испуни оно што је Русија тражила: специјални статус и имунитет за своје особље. Не верујемо да Русија има добре намере да помогне Балкану да иде ка ЕУ. Центар у Нишу је близу границе са Косовом, где САД имају око 600 војника и 4.000 припадника НАТО мировних снага. Важно је, и то уверење делимо са Владом Србије, да Србија има потпуну контролу над својом територијом и свега што је на њој. Ако дозволи Русији да оформи центар за шпијунажу, изгубиће конролу над делом своје територије…“ (НН, Хојт Ји: САД брину због руског центра у Нишу, „Политика“, Београд, 16. јун 2017, стр. 6).

Упоређењем агресорског ангажовања САД на Балкану у послехладноратовском периоду и актуелних сугестивно-ултимативних порука, пре свега, упућених Србији, лако је уочити малигну нервозу Вашингтона и Брисела због спорог освајања Балкана, коју покушавају да излече погрешним лековима. Наиме, у недавној прошлости, они су своју опседнутост за брзо освајање Балкана, поред осталог, показали и употребом силе, наравно грубим кршењем Повеље ОУН и међународног права. Последице тога су катаклизмичне а својеврсна полу-решења (нпр. протеривање Срба из Хрватске, успостављање нефункционалне БиХ, лажна држава „Косово“…), несумњиво заснована на процени да ће тадашњи њихов униполарни светски поредак вечно трајати и да ће српски народ прихватити наметнута решења, супротна сопственим националним интересима. Актуелне „сугестије“ Вашингтона одражавају његову опседнутост за поновно освајање Балкана, наравно у мултиполарном свету. Међутим, довољан је само обичан преглед (не анализа) поменутих упућених порука, па закључити да одишу тенденциозношћу и далеко су од реалности. Њихова суштина првенствено се своди на омаловажавање патриотизма и способности врховног менаџмента Србије да самостално процењује, оцењује и остварује националне циљеве и интересе и на неосновано регистровање „малигног руског утицаја“ као препреку њиховом походу за поновно освајање Балкана.

С тим у вези, карактеристична (провидна) провокација представља Хојт Јиова оцена да се Центар у Нишу налази „близу границе са Косовом“ и „ако Србија дозволи Русији да оформи центар за шпијунажу, изгубиће контролу над делом своје територије“. Евидентно је да дотични амерички „специјалац“ за Балкан не уважава Устав Србије, јер, у том случају би знао да између административних целина у Србији постоји административна линија, а не граница, коју упорно покушава да направи Вашингтон и његови сателити, награђивањем тероризма албанских сепаратиста лажном државом „Косово“. Посебно је неозбиљна Хојт Јиова суманута тврдња о перспективном руском „шпијунском“ центру у Нишу који би угрожавао америчку базу Бондстил код Урошевца на Косову и Метохији и да би Србија изгубила контролу над делом своје територије. Уколико стварно мисли оно што је изјавио, он и амерички спољнополитички менаџмент чији је припадник, очигледно имају веома скромно знање из области шпијунаже. Без намере да констатовано поткрепимо чињеницом о томе да ни после пола године Вашингтон не може установити обим и карактер „руског утицаја“ на резултат америчких председничких избора, сматрамо да је важно истаћи следеће: бивши амерички председник (Обама) је пред Вест поинт академијом (2014) рекао: „Ја верујем у америчку изузетност сваким делом свога бића“. Не сумњамо да је при томе имао у виду „америчку изузетност са 662 војне базе у 153 земље света“(Социолог са Харварда Данило Мандић, Изузетни и још изузетнији, „Политика“, Београд, 12. Фебруар 2015, стр. 11.). Имајући на уму да војна база Бондстил представља само једну од 662, упутно је запитати се, с једне стране, да ли је Вашингтон превентивно онемогућио успостављање шпијунских центара неке(-их) земље(-аља) у близини својих војних база како сада инсинуира на рачун Русије и Србије, и са друге стране, ако задејствовањем иностраног шпијунског центра на територији неке земље дотична земља губи контролу над делом своје територије, шта рећи о изгубљеној контроли сопствене суверености успостављеном неком страном војном базом, посебно могућношћу да је реч и о шпијунској бази.

Поменуте и сличне „добронамерне“ препоруке Вашингтона балканским народима и државама о неопходном опрезу према „дестабилизујућем“ руском утицају у региону прозрео је и демантовао и бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, оценивиши да „Русија нема дестабилизујући утицај на БиХ. Русија не подржава сецесионистичку реторику и отцепљење Републике Српске. Таквог утицаја Русије у БиХ, нема… Мислим да је чак обратно. Милорад Додик дошао је са промењеном реториком из Москве и рекао да неће ићи на отцепљење“ (Младен Кременовић, Бакир Изетбеговић „брани Русију“ од Брајана Хојта Јија,“Политика“, 24. јун 2017, стр. 4.).

Коначно, размотрене чињенице намећу круцијално питање: Зашто Вашингтон и Брисел у гро плану истичу опасност од „малигног руског утицаја“ на Балкану, а пренебегавају своју субверзивну ангажованост?

Несумњиво, узимањем у обзир генезу актуелног ирационалног похода Запада на Исток, руски председник Владимир Путин је током традиционалне 15. „Директне линије са председником“, 15. јуна 2017, у вези са „бесконачно“ обновљивим санкцијама Запада Русији, између осталог, казао: „Историја Русије показује да смо живели под санкцијама од тренутка кад смо стали на ноге и осетили се снажним. Када су друге земље осетиле конкурента у Русији, одмах би под разним изговорима уводиле санкције. Да није било Крима, измислили би нешто друго“ (Б.М.: Путин: да није Крим, измислили би нешто друго, „Политика“, Београд, 16. Јун 2017, стр. 3.).

Реч је непобитној чињеници да Вашингтон и Брисел у послехладноратовском периоду наступају готово исто као што су током историје чинили Ватикан и римо-католичка црква према Истоку. „На делу је поновно настојање америчке (и земаља чланица НАТО-а) глобалне политике и стратегије да се оствари некадашња мисионарска стратегија Ватикана и Велике Британије (посебно између два светска рата), а то је стварање појаса тзв. интермаријума од Балтика до Јадрана“ (Чедомир Попов, интевју недељнику НИН, Беогард, 19. април 2007.). Реч је о покушају да се створи једна тампон зона (санитарни кордон) која ће трајно бити непролазна за Русију. Евидентно је да западно-ватиканска русофобија и мржња, које су повремено прелазиле у агресију, па и геноцидност према Русима и православним словенским народима, сежу у далеку прошлост. Русофобија није престајала ни када је противник (Русија) у добрим (пријатељским) односима са Западом, што је луцидно још 1912. закључио класик руске геополитике Алексиј Јефимович Вандам: „Горе од рата са Англосаксонцима (Западом) може бити једино пријатељство са њима“ (www.balkans.kr.ru).

Повампирење такве стратегије регистровано је у последњој деценији 20. века и још траје. Један од познатих америчких демократа 1992. изјавио је америчком научнику С. Коену: „Наш циљ је да Русија никада више не буде велика сила“ (Војислав Мићовић, Агресија на Југославију, Београд, 1999, стр. 223.), један западни теоретичар је констатовао: „Европа се завршава тамо где се завршава западно хришћанство, а почињу ислам и православље“ (Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 2000, стр. 145.), а папа Јован Павле Други током јавног појављивања у Денверу (САД) 1999. подине, упутио је следеће речи Билу Клинтону, америчком председнику: „Требало би да бомбардујете Србе“ (Мала књига о великим лажима, „Печат“, Београд, 72/2009, стр. 62.).

Русофобија и њен рукавац србофобија имају дубоке историјске корене и данас су отворено присутне у САД и другим западним државама, а посебно у неким које су створене на тлу некадашње Југославије. У том контексту истичемо брилијантну студију: „Русија – Запад, хиљаду година рата“, швајцарског публицисте Гија Метана, која је објављена у Женеви 2015. године.

Размотрене чињенице указују да је на сцени појачан амерички притисак на Србију ради убрзавања решавања „спорних“ питања, односно изнуђивање од ње да ургентно призна псеудо државу „Косово“, коригује постојеће односе са Русијом апсолутно сагласним гледиштима Вашингтона и Брисела, „пусти низ воду“ Републику Српску итд. У ствари, реч је о захтевима испостављеним 1990. године, али морамо бити свесни да испуњење њихових „суптилних“ жеља пресудно не зависи од њих, већ од нас и наше политичке елите. При доношењу одлука о томе, треба да нам буде присутна чињиница о томе да су се наши преци често налазили и у тежој ситуацији од данашње, али се нису колебали да одсудно бране национални идентитет и друге вредности.

Недавно саопштење америчке администрације да званични Дамаск припрема напад хемијским оружјем указује да из дубоке државе и даље стижу отрцане фразе и наредбе. У дубини дубоке државе крије се финансијска елита, навикла да још од напада на Ирак и свргавања Садама Хусеина, свет поверује у сваку њену режирану вест о употреби оружја за масовно уништење. Ствари им тако лако пролазе да се нису ни потрудили да буду креативнији и за промену, на пример, упозоре на употребу биолошког оружја. Такав приступ додатно сведочи о ароганцији. Други закључак који би се могао извести је да САД планирају извести нови напад под лажном заставом, како би побољшали свој положај у Сирији. Све, опет, упућује да „подижу улог“. Питање које лебди у ваздуху односи се на руску реакцију. Да ли ће и како реаговати Русија на очиту најаву напада на Асадове трупе? Истина, Лавров је Тилерсона већ упозорио.

Што се тиче ЕУ, тамо ће, као и до сада, поверовати у америчке приче. Овај раштимовани оркестар нема идеју како да ресетује односе у Унији, пре свега одбрамбене и безбедносне. Због америчке комбинаторике ЕУ су до бола понижене. У Немачкој је само у једној ноћи регистровано 80 силовања које су извели мигранти. „Виша политика“ захтева да се подаци крију, а брука гура под тепих. Медији се константно позивају на послушност држави. Тако се „ноћ дугих ножева“ вратила као ноћ „дуге срамоте“. Свему треба додати страх од терористичких напада, присутан не само у Немачкој, већ широм ЕУ. У Торину је након употребе пиротехничког средства и повика „бомба“ настао стампедо навијача Јувентуса који су пратили финале Лиге шампиона на џиновском екрану постављеном на тргу Сан Карло у том граду. Последица је преко 1500 повређених. Нико не зна ко ће, када, кога, и са чим да нападне. САД су успеле да дисциплинују и умире ЕУ, тако да ће прича о Асаду и хемијском оружју наићи на топао пријем.

Дубоку државу, односно банкаре и мултинационалне корпорације, бизнисмен Трамп је тестирао лансирањем ракета томахавк на регуларне сиријске снаге, тј. на војну базу у Сирији. Светски мешетари су добро примили Трампов поступак. Зато сада Трамп размишља о рату у Сирији, што би било значајно „подизање улога“, што ће га одржати на власти. Имајући у виду да се политичка омча око његовог врата све више стеже, Трамп излаз види у рату, и наравно, у рушењу Асада и уништавању снага Сиријске арапске армије. Већ је након обарања сиријског авиона на поклон добио сагласност Врховног суда на одлуку о забрани уласка држављана неколико исламских земаља у САД. Наравно, делимичну. Сенат, већином састављен од америчких држављана јеврејског порекла, утишао је нападе на Трампа, јер је индустрији оружја донео (сукцесивно) приход од 300 милијарди долара од Саудијске Арабије и наговестио напад на Иран. Дубока држава Трампа је додатно наградила и „цурењем снимка“ на којем високи челник CNN признаје да су све вести о Tрамповој вези с Русима биле fake news. Сада Трамп може да одахне. Коми, смењени шеф FBI, више не представља опасност. Трамп се мирно може посветити Сирији и Ирану.

Шта су у том контексту Трампови приоритети? Најважнији је да САД победе у трци на Блиском истоку. Америчка коалиција би, у договору са снагама Исламске државе и Ал каиде, тј. „умереном опозицијом“, синхронизовано запосела „вакум простор“ пре руско – сиријско – иранско – турске коалиције. Американцима на руку иде што је територија под контролом Исламске државе, а коју по договору треба да запоседну, огроман пустињски и ретко насељен простор, испод ког се налазе огромне залихе нафте. То је стратешки циљ, чију реализацију омета што супарници у виду руске коалиције имају иницијативу.

Чак и Њујорк тајмс, лист потпуно наклоњен Демократској партији, аплаудира Трамповим потезима и громогласно подржава „Трампов рат“. У чланку од 19. маја 2017. године под насловом „Трампова доктрина за Блиски исток“ анализира се употреба Soft power i Hard power у циљу стабилизације прилика у Сирији, а тиме и на Блиском истоку, уз најаву политичко-војних планова у Ираку. Рат САД против Исламске државе у пракси се своди на нападе на Асадове снаге и угрожавање сиријске и иранске владе. Стога је оперативни циљ америчке коалиције „резање“ веза иранских и сиријских снага на терену, а не уништавање јединица Исламске државе. Одсецање сиријских снага од иранских, и улазак у Сирију снага „коалиције“ договорене у Ријаду, била би увертира за дестабилизовање Ирана, а потом и његову фрагментацију. У све је дубоко умешан Израел јер планира кориговања граница и заштиту Голанске висоравни. Трампов главни циљ који је имао на уму током посете Ријаду био је управо стварање сунитског савеза против шиита, односно Ирана. Убрзо је уследио први потез – дисциплиновање Катара. Злочин раван геноциду, који Саудијсци чине у Јемену, део је ширег плана о заузимању стратешких тачака у Персијском заливу.

Трампова стратегија се огледа у анимирању Курда, при чему копира Буша старијег који је припремао Курде за поделу Ирака, далеко пре америчке интервенције. Трамп је Курде наоружао и штошта им обећао. У својој борби за опстанак Курди ће, очекивано, прихватити савез са САД. У Ројави је врховно војно-политичко тело Курда. Они верују у Трампово обећање да ће им након уласка у Раку дозволити да изграде државу.

Анализа Трампових планова и циљева указује на слабе тачке. Прво, питање је да ли ће Трамп одржати реч дату Курдима. За леђима Курда налази се Турска, која има властите планове. Како ће Трамп одржати обећање дато Курдима, ако успе да привуче Турску у своју коалицију, на чему упорно ради? Да ли би „решење курдског питања“ био турски удео у цевоводу који би од Катара преко источног дела Сирије (тренутно под контролом ИД) водио крај Алепа према Турској, уместо изградње Турског тока, те део Сирије уз погранични појас Турске, били довољна концесија да Турска поверује Трампу да ће након „поделе Сирије“ одузети Курдима оружје? Америчка комбинаторика је непресушна, подједнако као и неиспуњена обећања. Истина је само у следећем: непријатељи су Асад, Руси и Иран.

Све то значи да Трамп припрема „креативан хаос“ на Блиском истоку. То је стара жеља неокона, који то отворено заговарају још од 2003. године. У преводу – на Блиском истоку припрема се покретање народа, цепање државних граница, масовна убиства. То ће, свакако, омогућити реализацију идеје, сковане у Билдербегу, о другом таласу миграната који би морским путем запљуснуо Балкан, и тако „решио“ православно тј. „руско питање“ на Балкану. Иначе, НАТО на Балкану независно „ради свој посао“. Само неупућени нису разумели изјаву Столтенберга да је НАТО спреман да делује како би заштитио мир на Балкану и спречио веће сукобе. Тако увиђамо да постоје две „трке“, једна у Сирији, а друга на Балкану. Ко ће пре преузети контролу политичара и влада у Македонији, БиХ, и Србији, пре свега?

Из дипломатских кругова долазе информације да Могеринијева често плаче због немоћи и очаја, јер увиђа да ситуација клизи у хаос. А Трамп је званичнике ЕУ додатно престравио Русијом и натоварио им велике политичке и одбрамбене обавезе, док привреда ЕУ због санкција Русији иде надоле. ЕУ је нефункционална због огромног апарата, тромости и несарадње држава чланица. Имате утисак да администрација у Бриселу и не разуме све одлуке које доноси. Уочљиво је да, када је реч о заштити критичне инфраструктуре, не постоје упуства шта се под тим подразумева на заједничком нивоу. Земље чланице имају различите приоритете и начин заштите. Наведена нефункционалност нарочито се огледа по питању Балкана. ЕУ је, наводно, добила одговорност да безбедносно и политички пацификује и интегрише Балкан пре Руса, али амерички агенти вршљају и мешетаре по Балкану искључиво за рачун САД.

Они стварају услове за дисциплиновање Срба, а тиме и ЕУ, јер је сламање кичме Србима немогуће без сукоба, што Вашингтону, опет, одговара. САД су у Македонији потрошиле милионе долара својих пореских обвезника ради дестабилизовања владе Николе Груевског. То је трајало годинама. Амерички амбасадор у Скопљу, Џес Бејли, тајно је користио Сорошеве фондове и финансирао Заева и пад Груевског. Био је то еклатантан пример кршења Бечке конвенције о дипломатским односима. Само за финансирање Сорошових демонстраната, односно „спонтаног догађања народа због криминалне власти“, потрошено је 12,5 милиона долара. Док се руководство Републике Српске отворено супротставља НАТО и покушају Запада да унитаризује БиХ, из Русије још не стижу конкретне финансијске инјекције у привреду, или банку која би финансирала предузетника. Русија је допустила да ситуација у Србији остане статус кво, уз превагу према Западу. НАТО је у Србији порушио објекте и учинио штету у износу од више милијарди долара, али се рат са НАТО заборавља.

Бечка конвенција је кршена од неколико амбасада у БиХ, нарочито од САД. На путу су да уз подршку Сороша и арапског капитала, а уз помоћ поданичке опозиције, озбиљно девастирају Републику Српску. Руски и кинески утицај у православном свету мора бити иницијатор пројеката у Скопљу, Бања Луци и Београду. Највеће противљење НАТО је у Србији и Републици Српској, а донедавно и у Црној Гори, која је живи пример америчких активности у подели друштва на пола. Због руског оклевања Запад већ спекулише са идејом Велике Албаније и дисциплиновањем Републике Српске, која је жртва стандардне замене теза. Москва јесте за Дејтон, али Република Српска једина брани слово и изворни Дејтон, и зато добија „по зубима“. Скопље је стигло до Тиранске платформе, а Београд је на корак до признања Косова и уласку у НАТО. Западне амбасаде и Сорош успели су да мржњу подељених опција на Балкану доведу до тачке када би се ситуација могла запалити. Русија не сме да закасни. Ако закасни у пустињском делу Сирије, долази у питање Турски ток. Ако је Могеринијева рекла да Србима нико не говори истину, значи да је време да Путин скине рукавице.

Блиски исток и Балкан су увод у велику игру за освајање Евроазије. Док САД забављају свет сиријском драматургијом, гледају у Каспијски базен и смишљају балканизацију Ирана. САД су успоставиле политичке и ратне сукобе у неколико регија, уско повезаних, и усмеравају се ка метама, а то су Блиски исток, Арапско полуострво, Кавказ, Балкан. Трамп не губи време већ оживљава тензије у Јужној Америци, припрема сцену у Индији, чиме цео глобус почиње да кључа. Тренутно су приоритети Балкан, и Кавказ, којег САД сматрају природним наставком Блиског истока, у шта рачунају и део северног Ирана, гдје већ постоји јака терористичка ћелија која је извела недавни напад у Техерану. Балкан није само капија Запада према Хартланду, већ је стратешки значајан за даље операције у источној Европи, на Блиском истоку и на Кавказу.

На Балкану је у току нова геостратешка игра. Да ли ће, и када ће се игра претворити у рат, опет зависи од Москве, која као да није дефинисала приоритете. САД никога нису питале за Бондстил, а смета им руски хуманитарни центар у Нишу. Вучић убеђује Србију да је суверена држава, али се САД понашају као да није. Србија, суверена држава, не може заштитити народ на још формално свом Косову, а камоли у Републици Српској. Москва чека одлуку суверене државе и поштује сва међународна правила. САД су у предности, јер крше сва међународна правила, чак и она која су саме успоставиле. Балкан је изузетно, а и тренутно важан.

-
Кријумчарење наркотика путем „мула“, које гутају дрогу у порасту је у посљедње вријеме на просторима бивше Југославије, а неколико случајева откривено је и у БиХ.

 

Зависници о дрогама (илустрација) -

Зависници о дрогама (илустрација)

Исти случајеви забиљежени су у Хрватској и Црној Гори, док је у Србији познат случај момка из Угриноваца, који је 2012. године преминуо на Војномедицинској академији у Београду од прекомјерне количине наркотика у стомаку. Полиција је утврдила да је у стомаку носио чак 600 грама кокаина!

Марко Ницовић, бивши шеф Београдске полиције и члан Међународне полицијске асоцијације за борбу против дроге, каже да су овај начин кријумчарења дроге осмислили наркокартели из Јужне Америке, а у посљедње вријеме га све више користе и балкански кријумчари наркотика, преносе регионални портали.

Према његовим ријечима, „муле“ најчешће долазе из сиромашних породица, што наркодилери обилато искориштавају. Ницовић сматра да је, управо због сиромаштва, овај начин кријумчарења у порасту и на Балкану.

– Нажалост, тога ће бити све више и више. За 100 грама кокаина у западним земљама може се зарадити и до 9.000 евра, а муле обично добијају око 10 одсто. За тај износ неки мјесецима морају да раде– каже Ницовић те додаје да се дилери обичну побрину да муле обуку у скупоцјена одијела, са маркираним торбама, да би дјеловали као озбиљни пословни људи и лакше пролазили граничне контроле.

У Граничној полицији БиХ не посједују опрему за откривање дроге у тијелу путника и кажу да се тек након сумње службеника да се у тијелу налази дрога, ти путници воде на љекарски преглед.

– Не посједујемо ту врсту рендген уређаја, али имамо могућност да их користимо у здравственим установама кажу у  Граничној полицији БиХ.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=259764

Због дисфункционалности ЕУ и политике стварања хаоса који на Балкану пројектује Брајан Хојт Ји, ситуација у региону се озбиљно усложњава. Стварају се услови за одвијање критичне, односно ризичне геополитике. Она се огледа у стационирању ментора и спонзора тероризма на овом простору. Повратници са сиријског ратишта и обучени екстремисти у БиХ, Албанији и на Косову могли би да искористе дестабилизиране политичке прилике (немири, протести на којима би се испољило насиље) и створе хаос.

Балкан, прецизније речено, Западни Балкан је постао полигон за извођење различитих операција. Тако је Дојче веле 10. 06. ове године објавио текст о Маршаловом плану Њемачке за Балкан, а идејну основу плана изнио је члан Аспен института и министар иностраних послова Њемачке, Зигмар Габријел, на Осмој конференцији министара спољних послова југоисточне Европе Аспен Института о економском и политичком развоју региона одржаној у Берлину. Наводно ће ЕУ донирати двије милијарде евра за обнову Западног Балкана при чему је приоритет изградња заједничког економског простора и комуникације Београд – Тирана, а ради се заправо о средствима која су намијењена за изградњу ауто-пута Ниш – Приштина – Тирана.

Изградња једног другог ауто-пута, Београд – Будимпешта, који заговара Влада Србије, а подржава Кина као дионицу Новог пута свиле (планирани брза пруга и ауто-пут), ЕУ не подржава. Изградњу ауто-пута до Будимпеште на уму је имао и Милошевић, али подршке није било у ЕУ. Повезивање Београда са европским престоницама оспоравао је Ђани де Микелис, некадашњи министар иностраних послова Италије и један од главних актера распада Југославије. Де Микелис је био важан експонент Ватикана, што се често заборавља.

Ватикан није хтио дозволити да се православни народи кроз Југославију инкорпорирају у ЕУ, иако су преговори о приступању Југославије ЕУ били при крају, а потписивање уговора, према ријечима Анте Марковића, тадашњег предсједника владе СФРЈ, требало да се догоди у року од осам мјесеци. Уједно, позната гарнитура словеначких и хрватских комуниста хтјела је да Словенија и Хрватска приступе ЕУ као независне државе. За БиХ, Србију и Македонију у ЕУ нема мјеста ни данас. Осврт на прошлост потврђује колико је улога Ватикана у политици Запада на Балкану остала изван видокруга јавности. То и не чуди с обзиром на пословичну дискретност његових оперативаца. Ватикан је и недавно, инструментализацијом својих бискупа показао да жели утицати на политичке прилике у БиХ. Жестоко се противи политици ХДЗ БиХ, нарочито у погледу стварања трећег, хрватског ентитета. Оно што је посебно интересантно, и врло опасно по Србе, јесте спој Ватикана са НАТО.

Званично, НАТО је војно-политички савез, али Путин је открио право биће ове организације када је НАТО назвао политичком организацијом. Свјетска финансијска елита, тј. незванична „свјетска влада“ у НАТО види свој политички инструмент, а у Ватикану институцију која треба да представља духовно и религијско вођство. НАТО тражи разлоге који би оправдали постојање ове организације, слично као и деведесетих година након распада Варшавског блока. С друге стране, Ватикан се никада није одрекао својих „далекосежних“ циљева. Припрема балканске кампање не огледа се само у раду папских агената на Балкану који су ту ради пропагирања екуменизма, при чему покушавају да успоставе дијалог са другим религијама, нарочито са исламом.

Уосталом, 2017. године навршава се 500 година од раскола католичке цркве и стварања протестантске цркве. Наиме, 1517.  године свештеник Мартин Лутер покушавао је покренути реформу у римокатоличкој цркви. Будући да су његови реформаторски покушаји пропали, настала је нова, евангелистичка, односнопротестантска црква. Стога Ватикан намјерава да ове године потпише споразум са сљедбеницима Мартина Лутера у којем ће понудити да протестанти задрже своје учење, а да признају водећу улогу Ватикана. То ће Ватикан тражити и од других религија. Проблем је јединство православља, те ће папа подржати патријарха константинопољског Вартоломеја у намјери да постане врховни поглавар православне цркве кроз оснивање универзалног православног синода. Креатори новог свјетског поретка захтијевају нову финансијску структуру коју треба да благослови Ватикан. Они су већ приморали Ватиканску банку (основану 1942. године) да се инкорпорира у Управу Федералних резерви САД. Тако је Ватикан у доброј мјери приморан да преузме религијско покриће новог свјетског поретка.

Ватикан и НАТО су интезивирали своје политичке активности на Западном Балкану, нарочито у Србији и Републици Српској. То је постало нарочито изражено након промјене власти у Македонији. Република Српска је под константним притисцима. Најопаснији су удари изнутра. Операција дестабилизовања Српске није нова. Ради се о старом плану који се повремено „ажурира“. У Српској се вјештачки настоји створити незадовољство које за резултат треба да има излазак народа на улице, у што више прилика и у што већем броју. Када се створи критична маса, провокатори изазивају сукобе са полицијом, како би сцене сукоба медијским каналима обишле свијет. Није искључено да би нестабилне прилике могли искористити повратници са сиријског ратишта и радикалне групе, како би стање у Српској постало хаотично. Затим би на сцену ступио НАТО као „миротворац и заштитник“. Под окриљем НАТО у Српску би ушле хрватске трупе.

Међутим, цио концепт квари политика предсједника Додика. Српска јача своје одбрамбене капацитете, снаге Министарства унутрашњих послова постале су у региону респектабилне, политичко ткиво Српске постаје непробојно, тако да је велико питање може ли се реализовати наведени план. Уз то, моћ Бакира Изетбеговића слаби, а Бошњаци не желе отворени сукоб са Републиком Српском, и до њега неће доћи осим у случају отворене сецесије. Загреб је суочен са политичким нејединством. Хрватска тренутно има слабу владу, која не би могла мобилисати све капацитете против Републике Српске.

Ни ментори нарко државе на Косову нису сигурни да оружане снаге Косова, ни уз подршку Еди Раме, могу постати капацитет за операције критичне геополитике и измјену политичке географије на Балкану. Западни Балкан остаје подручје замрзнутог конфликта, како у Македонији, Црној Гори и БиХ, тако и на окупираном подручју Србије, Косову.