уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "Балкан"

Балкан

Нама Србима је добро познат господин Данијел Сервер, али не као уважени професор и експерт за Балкан са вашингтонског Johns Hopkins универзитета, него као особа која је добро умрежена у разним америчким обавештајно-политичким и сличним структурама, човек који наступа као врло агресиван антисрпски јуришник НАТО, који себе сматра експертом за Балкан, а посебно експертом за „српско питање“.

Иступ господина Д. Сервера у најновијем издању часописа „Савета за међународне односе“, а који је пренео и „Глас Америке“, представља још једну потврду са колико „самопоуздања“, „умешности“, „знања“, „обавештености“ и „аналитичности“ господин Сервер наступа, овог пута позивајући председника САД, Д. Трампа да „поступи хитно да би се сачували мир и стабилност на Балкану“. Контекст у коме се огласио господин Сервер укључује и његов став и однос према Србији и српским интересима на Балкану, који нам нису нимало наклоњени, у коме он покушава да утиче на одређене аспекте америчке политике на Балкану и да оснажи своју „реалну (гео)политичку тежину“, која и није више нарочита. У најновијем иступу господин Сервер нам „сервира“ неке своје старе ставове и предвиђања, која покушава да актуелизује у контексту наводне забринутости за очување мира и стабилности на Балкану, па у том смислу предочава и опције за решавање „пољуљане политичке и безбедносне ситуације на западном Балкану“, са којима је наводно упознао и Конгрес и Белу кућу.

Господин Сервер понавља већ стару и отрцану фразу НАТО савеза, коју нарочито истичу САД, а то је: „главни узрочник нестабилности на западном Балкану представља мешање Русије“, која, како каже Сервер, „не жели прозападни и продемократски развој тог дела Европе“. Иако Сервер не предвиђа нови велики рат на западном Балкану, он не искључује избијање насиља због «екстремиста» у Албанији, Македонији и Србији, који би могли, по његовом мишљењу довести до новог етничког чишћења, померања граница, даље исламске радикализације итд.

За избијање новог насиља, о коме говори Сервер, као одговорне, поред Русије види „домаће радикалистичке снаге“ различитих етничких група, не помињући „заслуге“ за изазивање нестабилности на западном Балкану водећих западних земаља и кључних партнера из НАТО пакта. Напротив, он се залаже за појачану западну дипломатску и економску интервенцију и при томе нуди више опција, по којим би се уставне реформе у БиХ одвијале по мери САД, решио статус «Косова», које би постало члан ОУН, а Македонија добила име под којим би могла несметано приступити НАТО пакту и ЕУ.

Он се залаже за убрзано спровођење политике европске интеграције западног Балкана, која је запала у ћорсокак због низа тешкоћа у ЕУ, почев од Брегзита, мигрантске кризе, неслагања око опстанка еврозоне и сл. па онда нуди опцију много активнијег америчког ангажовања на западном Балкану. Опцију прекрајања граница на западном Балкану он одбацује, иако се за исту некада залагао, јер је то идеја која је, како то Сервер каже, „супротна америчким интересима и основним демократским вредностима САД“. Претходно прекрајање граница на постјугословенском простору, и претходно насилно прекрајање граница Србије, отимањем КиМ, очито да су били у складу са америчким интересима и демократским вредностима САД.

Зашто је господин Сервер стао на „западно-балканску линију за сервирање“, да се изразимо спортским речником, баш у овом тренутку? Због следећег: униполаризам који је до скоро неупитно владао светом повлачи се пред новим изазовима; западна експанзија на исток и југоисточну Европу слаби, упркос свим, а посебно милитаристичким настојањима његових протагониста; нови биполаризам, који професор М. Степић назива „антагонизмом проамеричког и антиамеричког света“, све више снажи, а за тај нови биполаризам најбољи индикатор је КиМ, као посебна врста „сеизмографа“, како то рече професор М. Степић; рађа се постатлантистички свет и постатлантистички Балкан, који ће довести до повлачења атлантизма са Балкана све до исписивања нових граница на западном Балкану.

Због свега овога господин Сервер снажно хвали напоре потпредседника САД Мајка Пенса, који је преузео водећу улогу у одређивању политике САД према западном Балкану. Главна полуга САД у снажењу свога присуства на западном Балкану јесте „Америчко-јадранска повеља“ (А3), чији је званични назив „Повеља партнерства између Македоније, Албаније, Хрватске и САД“, потписана у мају 2003. године у Тирани. Црна Гора и БиХ Повељи су се придружиле 2008. године (А5), док је Србија добила статус посматрача. Ова врста регионалног повезивања под вођством САД се представља као стратешко партнерство међу државама чланицама које имају заједничке интересе, као што је јачање међусобних билатералних и мултилатералних односа и јачање односа са осталим државама у региону, са циљем да се обезбеде интеграције у европске, политичке, економске, безбедносне и одбрамбене институције. Оваква врста „сарадње“ између набројаних држава чланица Повеље и САД у ствари омогућава снажну полугу САД да чврсто за себе вежу земље западног Балкана и да истискују сваки облик присуства и утицаја Русије у региону.

На западном Балкану се води жестока битка за превласт између САД, које настоје искоренити сваки облик присуства Русије, и Русије која настоји обезбедити своје легитимне интересе и у овом делу света, пре свега остваривањем и развијањем партнерских и пријатељских веза и односа са Србијом, РС, Македонијом, па и са Црном Гором.

Србија још увек одолева притисцима западних земаља (САД, водећих чланица ЕУ, ВБ и др.) и одбија да уведе санкције Русији и да у целости прихвати спољну и безбедносну политику ЕУ, посебно када је реч о односима спрам Русије; остварује снажну војну и војно-техничку сарадњу са Русијом, додуше нешто мањег интензитета када је реч о заједничким војним вежбама него са земљама НАТО савеза; истрајава на војној неутралности; одбија да призна самопроглашену косовску државност, прибегавајући за одређено време „унутар-друштвеном дијалогу“, покушавајући да купи време. Због свега тога, она снажно иритира своје западне «партнере», а у последње време све више САД. Због тога и из ЕУ и САД стижу све отворенији иступи, да од уласка Србије у ЕУ нема ништа док не призна «Косово».

Пошто Србија има снажно упориште у СБ ОУН, односно подршку Русије и Кине као сталних чланица СБ за очување интегритета земље и спречавање пријема Косова у ОУН, „наши западни савезници или партнери“ све више притискају Србију и њену Владу да она сама (Србија) учини први корак на унутрашњем плану у погледу (не)признавања «Косова», како би коришћење права вета од стране Русије и Кине у СБ постало сувишно.

Истовремено, НАТО настоји да се прикаже као искрен партнер и пријатељ Србије, који снажно цени и подржава одлуку Србије о војној неутралности и како је НАТО спреман да сутра Србији помогне у сваком погледу. С друге стране, и државно руководство Србије, ситним корацима, покушава да отупи оштрицу неповерења, па и презира према НАТО, који још увек постоји у нашем друштву, због којих велика већина грађана Србије не жели да се Србија придружи том војно-политичком савезу. Сва досадашња „смекшавања“ до сада чврстог декларативног става српског руководства да неће признати самопроглашено Косово као државу, дала су одређене резултате на практичном плану кроз примену различитих одредби Бриселског споразума у „процесу нормализације односа“ „Приштине и Београда“. У вези са овим, Сервер је рекао „да је Србија признала Косово, јер је Београд већ прихватио у споразуму постигнутом са Приштином, легитимитет уставног и правног поретка Косова на читавој територији. Косова“.

Све ово што смо до сада рекли утиче на процес атлантских и евроинтеграција западног Балкана. Односи између САД и ЕУ нису такви да би се проблеми западног Балкана видели на исти начин или решавали истим методама и средствима. САД настоје задржати свој утицај на ЕУ, користити савезништво са ВБ, која напуста ЕУ, још чвршће везати судбину својих досадашњих верних „савезника“ са западног Балкана (Албанија, Косово, БиХ и Хрватска), и савезника из „Нове Европе“ (Пољска, балтичке земље) и убедити их да једино САД могу испунити њихова очекивања.

Зато имамо све израженија лобирања, у која можемо сврстати и иступе господина Сервера, да се амерички председник што хитније и интензивније укључи у „смиривање и стабилизовање мира на западном Балкану“, како би САД преузеле диригентску палицу од ЕУ. Због свега тога господин Сервер предлаже да САД одреде-именују специјалног изасланика за западни Балкан, који ће решавати наведена питања и давати препоруке за даље америчко ангажовање на западном Балкану и југоисточној Европи. Можда нам се ускоро појави неки нови Холбрук, са свим оним што је овај представљао и радио на штету српских интереса на постјугословенском простору.

Према неким изворима, САД дају Приштини и Београду рок од 18 месеци да заврше преговоре, нормализују односе (читај да Србија омогући «Косову» интеграције у све међународне организације укључујући и ОУН). Зато приштинско руководство захтева од ЕУ да прихвати веће ангажовање САД у преговорима са Београдом у оквиру бриселског дијалога, индиректно шаљући поруку да то могу да окончају само САД, и на тај начин снажно иритирају ЕУ. Истовремено, САД притискају РС да се помири са централистичким тежњама бошњачког политичког Сарајева, и пружа подршку бошњачком руководству у Сарајеву, не осуђујући ратно-хушкачке наступе Бакира Изетбеговића и одлучно захтевају да се „умањи или искорени“ утицај Русије у РС.

Дакле, господин Сервер се брине за очување мира и стабилности на западном Балкану тако што призива да проблеме решавају они који их производе – спољне факторе, оптужујући домаће снаге за изазивање нестабилности па чак и могућих оружаних сукоба. Стање односа на западном Балкану се представља много запаљивијим него што оно јесте, па се због тога подстрекавају домаћи политичари који су склони радикализму и дестабилизацији мира, као што су то неки бошњачки политичари у БиХ и Рашко-полимској области, албански у Албанији, Србији, Македонији и КиМ. Уколико се споља настави подгрејавање нереалних амбиција и тежњи албанских и бошњачких политичара на штету српских националних интереса, као и прећутно одобравање радикалних и националистичких иступа хрватског руководства, те гурање РХ као НАТО чланице и чланице ЕУ да се меша у послове других земаља на западном Балкану, те наставак притиска на Србију и РС да се дистанцирају од Русије и смање ниво сарадње, онда ће мир и стабилност на западном Балкану заиста бити угрожени.

 

Поводом посљедњих надриполитичких изјава које је испалио Бакир Изетбеговић на рачун Србије и Српске, у јавном дискурсу се анализирала Изетбеговићева политика у смислу да ли су њени политички покровитељи сада у Анкари или Вашингтону. Док се много писало о настојањима америчког предсједника Трампа да трасира нови спољнополитички курс и „крицима“ из мочваре који су га успоравали и потпуно зауставили, нова геополитичка улога Турске није у довољној мјери приказана.

Разочараност – то би била адекватна ријеч којом би се у најкраћем могао описати однос Турске према ЕУ. Због убјеђења да трпи због неразумијевања од  актуелне гарнитуре европских политичара, Турска је редефинисала своје приоритете, чак и своје геополитичко репозиционирање, што полази за руком само земљама са дугом историјом и бившим империјама. Турска заслужују респект. Смогла је снаге да након неуспјелог пуча, за који су у Анкари остали у увјерењу да је био у режији ЦИА, из кризе изађе оснажена, и да као регионална политичка и економска сила преформулише своје интересе. Када је у питању регион, вриједи истаћи да је на Балкану Турска традиционално културолошки и политички присутна, и да слови као мост и стуб стабилности на размеђу Блиског истока и Азије. Турска је свјесна своје снаге, али и реалних могућности.

Православни народи имају лошу перцепцију улоге Турске на Балкану, посматрано историјски али и кроз доживљај турске улоге приликом дисолуције Југославије. Видан је био брижан турски однос према муслиманима у БиХ, на Косову и у Рашкој. Ако се помније анализирају ратне године, увиђамо да је Турска помагала муслиманима у Босни, али је путем дипломатских канала редовно контактирала Београд. Након потписивања Дејтонског мировног споразума турске трупе су боравиле у БиХ, конкретно у Федерацији, због чињенице да је Турска чланица НАТО. Турска је своје базе уступила на коришћење НАТО током оружане агресије на Србију и Црну Гору, али турски авиони нису узели учешће у бомбардовању. Након издвајања Косова из састава Србије, Турска је тај чин подржала. Из Анкаре су отворено истицали да Албанце доживљавају као свој народ. Идентичан однос испољен је и према Босни и муслиманима у Рашкој. Јасно је да је статус Косова као независне државе за Турску потпуно прихватљив, али је исто тако примјетно да је након бомбардовања Србије Турска била суздржана у осуди Србије због политике коју води у вези Косова. Треба имати у виду и да Турска подржава јединство Македоније, и да помно прати ситуацију на Балкану у политичком и обавјештајном смислу. Разумљиво, Турска се на Балкану залаже за своје јасно артикулисане интересе.

Како смо већ навели, Турска је након неуспјелог пуча редефинисала однос са прошлошћу, однос са САД, са Балканом, са Русијом. Смогла је довољно снаге да одустане од  смјерница „Стратешке дубине“ у којој је промовисан неоосманизам. Турска се окренула новом документу под називом „Стратешка визија 2023“. Нова доктрина Турску усмјерава према реалном позиционирању – регионалној сили која мијења курс и жели хармонизовати односе на Балкану, указујући да муслимани и Срби имају дугу заједничку историју. Турска жели раскид са Ататурковом и војном влашћу, инсистирајући на контроли оружаних снага од државе. „Стратешка визија 2023“ Турску враћа основним традиционалним породичним вриједностима на бази умјереног ислама, који је све донедавно подржаван од ЕУ, након спознаје вехабијске, тј. арапске интерпретације ове велике религије. Анкара на Балкан жели вратити традиционални турски ислам, а уједно са Балканом ојачати своје културне и економске везе.

„Стратешка визија 2023“ се као државни пројекат већ реализује, у том документу Балкан добија приоритет. Није ни чудо, коначно, и Русија Балкан поставља у фокус свог интересовања, иако Руси пословично касне. Стога је разумљив потез Београда да са Ердоганом недавно потпише више стратешких докумената. Ердоган је чак редефинисао и безбједносну политику. Више није одушевљен каубојским акцијама Американаца на Балкану. За изазивање ратова, који су за посљедицу имали губитак бројних живота Срба и муслимана,  Анкара не оптужује балканске народе. Руководство Србије је потпуно свјесно да Турска намјерава да држи под контролом Приштину, али је исто тако примјетан и утицај америчке базе Бондстил на УЧК.

Након што је увидјела да није добродошла у ЕУ, Турска је покренула процесе демократизације друштва. Наравно да Турску данас покреће неоотомански дух, али она отворено раскида са неоосманизмом и уводи умјерену исламску демократију. Након што је прекинула педесетогодишњу подређеност САД, Турска има снаге да сама дефинише своју улогу на глобалном нивоу. Не би било згорег да Република Српска иницира заједничко посредовање Русије и Турске у спуштању тензија између различитих етничких група у БиХ, што је Београд већ урадио позвавши Ердогана у Нови Пазар. Уопште не треба размишљати о томе ко стоји иза посљедњих испада Сулејмана Угљанина, његових захтјева везано за Рашку. Турска то сигурно није. Позив турском амбасадору да дође у Бања Луку био би проактиван, а могуће је да се никоме на Западу не би допао. Том приликом би се могле представити негативне посљедице страног интервенционизма по односе Срба и Бошњака. Вероватно би се тим поводом огласио Хојт Брајан Ји јер се Турска отворено залаже за прекид утицаја САД на Балкану. Састанак би могао бити и трилатералан, ако би му присуствовао амбасадор Русије. Блиски сусрети те врсте имали би подршку Београда, али би позитивно одјекнули и у региону. Сигурно је да се не би допали америчком и британском амбасадору, и опозиционим лидерима који се у америчкој и британској амбасади осјећају као код куће.

Русија и Турска су вијековима на Балкану имале медијаторску улогу, ради се о земљама које су постигле висок ниво међусобног разумијевања у погледу кризе на Блиском истоку, па би то могле постићи и у погледу на Балкан. Обје земље желе политичку стабилност и мирну коегзистенцију православних и муслиманских народа.

 

слика http://www.advance.hr/vijesti/prodor-turske-islamisticke-politike-na-balkan-opasnost-od-radikalizacije-i-moguce-prijetnje-sigurnosti-poluotoka/

 

-

Драган Милашиновић

Иако су му образи све упалији а уши све веће, што је најбољи доказ да му је већ поодавно време за пензију, Данијел Сервер не одустаје од своје ратнохушкачке реторике по којој га знамо још од деведесетих година прошлог века. Очигледно не схватајући нове политичке реалности, а изгледа ни чињеницу да је Бжежински умро, а Клинтоновима одзвонило у сваком смислу, овај промотер пропале концепције Америке као светског полицајца у најновијем издању часописа Савета за међународне односе позива администрацију америчког председника Доналда Трампа да “поступи хитно како би се сачували мир и стабилност на Балкану”.(1) 

Будући да као главни узрок балканске нестабилности види мешање Русије, за коју наводи да не жели прозападни и продемократски развој тог дела Европе, очигледно је шта Сервер подразумева под “хитним поступањем”, формално се залажући за појачану дипломатску и економску интервенцију. У свом писанију он наводи три модела која би могла спречити избијање “хаоса” на Балкану.

Први је наставак спровођења политике интеграције Западног Балкана у ЕУ за који каже да га је Брисел до недавно успешно спроводио, али сматра да због унутрашњих проблема ЕУ нема снаге да ту ствар истера до краја, па самим тим и није више реална. Сматрам да би било корисно да Вучић ово прочита и схвати како Америка гледа на његова замлаћивања са поглављима и условима.

Другим моделом, за који каже да га предлажу неки “аналитичари, али и политичари”(2), но тобоже не и он, Сервер сматра нове промене граница на Балкану, али истиче да у томе не види трајно решење. То просто чуди јер је био отворени заговорник и разбијања СФРЈ, и разарања СРЈ, и цепања Србије, па лично не верујем да би му ова опција, под условом да је на српску штету, нарочито сметала. У сваком случају алузија на Велику Албанију је очигледна.

Као трећу могућност (модел) он предвиђа нову америчку иницијативу за Балкан “али у области само неколико најважнијих питања, укључујући уставну реформу у Босни и Херцеговини, статус Косова и питање имена Македоније”(3).

При томе веома је занимљиво Серверова процена  да су две најмекше мете руског уплитања на подручју Западног Балкана Република Српска и Македонија.

„Русија ће учинити апсолутно све што може да спречи улазак Македоније у НАТО, као што се борила против уласка Црне Горе у НАТО, док ће у Републици Српској предузети све што буде могла да Милорад Додик никада не прихвати ниједан предлог за уставну консолидацију Босне и Херцеговине”, оцењује Сервер и додаје је да је на Америци да то промени.(4)

Да овде застанемо. Данијел Сервер, “експерт” за Балкан америчке “дубоке државе”, не сматра проблемом статус Косова, који не може бити решен онако како он жели без “сарадње Србије”, нити помиње руско деловање у нашој земљи. Дакле, он је сигуран у Вучића да ће прихватити независност Косова, али и да неће направити проруски заокрет! Више се боји одступања Македоније, у којој су Американци пре само пар месеци инсталирали своју владу. Наравно, јасно је да под “уставном консолидацијом” БиХ подразумева њену унитаризацију, па му смета Додик. Али, ни ту не размишља да би Србија, као гарант Дејтонског споразума, могла да се супротстави “уставној консолидацији”.  Сервер, значи, нигде и у ничему не види Вучића као претњу или сметњу америчким интересима на Балкану. Сетите се тога када видите Вучићева пренемагања како га Америка руши …

Иако Серверово писање у часопису Савета за међународне односе, једном од упоришта америчке “дубоке државе”, у суштини представља притисак на Трампову администрацију, јер “препоруке” су њој намењене, оно коинцидира са Вучићевим активностима на “унутрашњем дијалогу” и најновијом поруком нацији шта ЕУ од нас очекује, као и захтевом шиптарских званичника да се Америка директно укључи у процес решавања статуса.

Нема шта, Сервер сервира на Вучића, сигуран у ас …

 

 

 

 

 

  1. www.politika.rs/scc/clanak/392794/Server-Tramp-da-postupi-hitno-i-sacuva-mir-na-Balkanu
  2. Исто
  3. Исто
  4. Исто

Од 2015.године, све јавне личности и сви грађани који не подржавају америчку хегемонију и Бакирову исламистичку политику су предмет агресивног надзора тајних служби: прислушкивања, праћења, ухођења и подметања из Сарајева.

Они који чине те радње, разним мјерама руше уставни поредак земље а увјеравају јавност да баш тиме бране државу. Моћ Бакира Изетбеговића посљедица је удруженог наступа, партнерства и отворене сарадње коју су са Бакиром и СДА успоставили неки наводни Срби из Савеза за промијене (СДС-ПДП-НДП) који као политичке слуге, поносно, батргају институцијама власти у Сарајеву служећи, помажући или често и окрећући главу од отворених напада на Републику Српску. Та наказна власт је од првог дана управо испољавала ту неподношљиву, радикалну, фашисоидну политику, коју је осмислио и у наслијеђе своме сину Бакиру, странци СДА и своме народу, оставио Алија Изетбеговић.

Све превазиђене и одбачене методе, као и пракса владања у комунизму, повампириле су се након 2015. године, кроз ову коалицију и власт у Сарајеву.

Питао сам о томе неке познате, у Сарајеву угледне и утицајне Бошњаке, након што је објелодањено да институција је којој се мора обезбједити потпуна контраобавјештајна заштита била више мјесеции предмет праћења, те коме то треба и чему уопште служи“!

Напад на предсједника Републике Српске Милорада Додика и завођење мјера посебног надзора над њим, представља прави врхунац антиуставне дјелатности исламистичке интернационале у структурама власти БиХ, удружене са куририма и представницима западне дипломатије у ОХР-у и разним амбасадама у Сарајеву.

Замислите државу у којој најснажнија политичка личност, која представља неприкосновени уставни ауторитет на пола земље, у једном од два ентитета, предсједник Републике Српске Милорад Додик, отворено каже: „Ја сам најпрогоњенија личност у земљи“.

Мој став о томе је прилично јасан: држава у име које неки политички деструктивци подузимају такве активности, НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ДА ПОСТОЈИ НИТИ ДА СЕ ПОМИЊЕ.

У стварности, није само ријеч о прогоњеном Додику него о прогоњеној српској нацији.

Срби су од деведесетих година најпрогоњенија нација на планети и то је разлог због кога прогоне Милорада Додика, као што су прогонили многе Србе и због чега су, на крају крајева, убили Слободана Милошевића и брутално хапсили националну елиту народа.

То и јесте разлог који ствара услове Бакиру Изетбеговићу да пуне три године некажњено пријети ратом Републици Српској али и Србији и Хрватској.

Иако је карикатурално и јадно причати и хвалисати се одбрањеним „фртаљем Босне“, као потврдом симболичне одбране цјеле државе и правом да се вријеђају и провоцирају Срби и Хрвати, ипак је створен привид да СДА и Изетбеговићи бране ту исту БиХ од хришћанских народа БиХ. Пријетње, мржња и бијес у начелу су ипак адресирани на Бањалуку и Додика.

Сваки пут кад српска нација испољи одлучност у било којој својој земљи, те кроз јавне институције и лидерство зажели, сасвим мирне савјести, формулисати властите колективне интересе и јавно их истаћи као суштину коју жели остварити у миру са другима, западне агентуре, Бакирови муслимански радикали и српски политички полтрони су правили такву буку лажних оптужби, прљавих инсинуација и издајничких тирада, да се стварни и прокламовани циљ српског народа у потпуности изгуби.

У име ПДП-а истрчали су на терен подобни новинари, који једном у години напишу нешто политички инспирисано. Понављаће као мантру паролу: „Злоупотреба националног интереса“, сви они који никада, ниједном мјером или политиком нису показали да разумију смисао разговора о властитом националном интересу.

Од 2015. године, у којој је власт Републике Српске морала учинити све на санацији великих поплава из 2014. године, које су уништиле цјели један годишњи буџет и разориле пола Републике Српске, безимени политички кловнови из Републике Српске проводили су политику мртвог Алије и живог Бакира, покушавајући заувијек срушити властиту Републику.

Забрана Дана Републике и Референдум који је Предсједник Додик са најближим сарадницима организовао и због кога је санкционисан од највеће и најгоре свјетске силе… терористички напади на полицију (у Зворнику), војску (у Сарајеву); напад на премијера сусједне пријатељске земље, Александра Вучића, у Сребреници, на наводно посвећеном мјесту а у бити на мјесту тријумфализма западне антисрпске пропаганде; затим, склапање споразума о „традиционалној трговини“ са Хрватском и давање таквих срамотних уступака, без икакве накнаде (уз јадно образложење да је Хрватска у Европској Унији па не може ништа дати)… лажни попис становништва и антиуставно обнављање тужбе против Србије због геноцида; кривични прогон најважнијих носилаца одговорних дужности у Републици Српској; стални пренос надлежности и гласање да шеф обавјештајне службе у БиХ буде припадник АИД-а и ноторни исламиста Осман Мехмедагић Осмица; прикривање терористичке пријетње, хапшење опозиције (Фахрудин Радончић али, прије тога и предсједник Федерације Живко Будимир, министар из породице Иванковић – Лијановић)…, подршка злочинцу са Возуће Махмуљину – ћутањем а Шефику Џаферовићу нескривена; и све друго што је Бакир Изетбеговић отворено заступао…

Јесу ли покушали Срби у сарајевској власти ишта корисно рећи у корист властитог народа и Републике Српске тим поводом? Јесу ли се Срби у институцијама власти у Сарајеву покушали супротставити ономе што њихов политички брат и партнер Бакир Изетбеговић ради?!

Ништа од тога: разни Шаровићи, Мектићи, Босићи, Иванићи… нису то никада поменули као проблем. И не само то: све су чинили да спријече предсједника Републике Српске и његове сараднике у њиховом патриотском труду и одбрани Републике Српске. Они су рушили Републику Српску, и данас је руше. Дрско и отворено.

Милорад Додик је једини политичар на Западном Балкану који се отворено супротставио америчким плановима и одрекао америчке подршке због српског националног интереса и због тога, и само због тога, ризиковао санкционисање.

Зато ме није изненадило када су ми у Сарајеву моји сународници у власти, они из СДА, отворено рекли: „Не пратимо ми Додика нити га снимамо. То је акција српских кадрова и америчке дипломатије у Сарајеву, на коју не можемо утицати.“

Управо тако: нико Додика не руши због боје његових очију или породичних прилика, него зато што Републику Српску нико не може срушити док је води и њоме управља Додик. Рушење Додика је зато услов рушења Републике Српске и српског националног интереса на простору на коме, са ове стране лажне границе на Дрини, живе Срби.

„Еуроамериканци“ и „амеросрби“ учествују са СДА у заједничком, прљавом послу доказивања како је арпски народ истодобно и проклет и неопходан: јер захваљујући њему, све постаје јасно, зло добива лице, гад је универзално препознат и именован.

Биолошка, политичка и метафизичка кривица српског народа се намеће агресивним пропагандним и институционалним мјерама са тежњом да више нико не повјерује у „политичко искупљење“ и једино што преостаје је устрајавати у згражавању, до мучнине.

Није та политика од јуче; читав прошли вијек обиљежен је том геополитичком констелацијом.

Не постоји начин на који би било могуће умањити димензију крвопролића што су их починили усташе од 1941. до 1945. (она су била посебно страшна јер се са њима сагласила већина хрватскога народа) те ужас који се ради њих увукао у душу српскога народа.

Јасно је да Павелићева Хрватска представља, уз нацистичку Њемачку „најкрвавији режим читаве хитлеровске Еуропе. Ни фашистичка Италија ни Вишијевска Француска, Албанија, Словачка, Мађарска, Румунија нису ни приближно биле такве.“ (П. Гард Смрт Југославије 1992). Али тај злочиначки режим је, након пада, оставио кукавичку мисао србомржње у срцима свих својих грађана и преносио се с кољена на кољено, до данашњих дана.

На западу су мирно посматрали своје неоусташке фаворите деведесетих година и није им пало на памет да сугеришу било шта што би представљало знак кајања, извињења или захтијев за опроштај од Срба због Павелићевог режима. Нико није отишао да клекне у Јасеновцу те гарантује Србима да се такве страхоте више неће поновити у новој Хрватској. Аутор једне шовинистичке а у најмању руку двосмислене књиге о геноциду, Фрањо Туђман је, с друге стране, током свог политичког дјеловања, у више наврата истицао властити расизам, ријечима: „Срећом, жена ми није ни Српкиња ни Жидовка.“

У суштини, вјечито зазивана „ендехазија“ и дозивање нових геноцида над српским народом у виду Олује или Бљеска, представља усташоидну националну врећу без дна, из које се, унедоглед, црпе мржње и бијес према Србима.

Петар Милатовић Острошки, српски писац, отворено бранећи властиту земљу против “међународне завјере“, истиче да је „српски народ током XX вијека био три пута жртвом хрватскога геноцида. Први пут од 1914. до 1918., други пут у вријеме Независне Државе Хрватске и трећи од инаугурације Фрање Туђмана, Титовог генерала и Павелићевог историчара. На највећу срамоту западне цивилизације, тај геноцид још траје.“

Упркос познатим, чврстим аргументима, читава се савремена, германска, а привидно европска мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, непрестано наглашавајући њихово лицемјерје, насиље и злочине почињене деведесетих година током распада Југославије. На западу су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине и подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали све антисрпске револуције, други диктаторски режим титоизма, треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела подузетих према Србима или су пак подржавали сваку герилу само зато што су њезини мотиви били противни српској националној логици и интересу.

Попустљивост према српским диктатурама, тврдокорност према српској демократији и непрестано кретање, при чему се критичка мисао, испрва субверзивна, окреће против себе саме претвара се у нови конформизам; само конформизам овјенчан заборавом давних побједа. Вјечита одважност српског народа претвара се у шаблон за осуду.

Грижња савјести престала је бити повезана с прецизним историјским околностима, она постаје догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену у којој учествују полтрони Савеза за промијене, стварајући читаву интелектуалну трговачку мрежу политичара и невладиних организација, унајмљених да одржавају мисао о српској кривици. Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености подижу свој глас, управљајући полицијом говора, издају или одбијају издати свој имприматур. У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата демократије и западног пута.

То агресивно примјењивање скалпела на самоме себи они називају кајањем. Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар очитога. Не треба ништа доказивати, толико се ствари чине јасне да треба само понављати и потврђивати.

У првом реду, та политика западу, који је од памтивијека оптерећен мржњом према Србима, омогућава да забрањује српској политици да суди, да устаје против других режима, других држава и религија. Измишљени српски, прошли злочини налажу цјелом народу да затвори уста.

Једино српско право је шутња. То право затим покајницима нуди утјеху повлачења. Суздржаност и неутралност за њих постали су цивилизацијско искупљење странке и себе.

Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у послове новога доба, заборавити властите групне интересе те само понекад, стидљиво, приговорити онима који су донедавно убијали и подјармљивали Србе. На тај ће се начин заправо конституисати и дефинисати двије српске политике и националне стратегије: добри Изетбеговићеви, амерички и њемачки Срби, који позивају властити народ да се сакрије у мишју рупу и шути, и Додикови „лоши Срби“ који не прихватају да запад интервенише и да се уплиће у све и свашта.

Немогуће је, наравно, некажњено дресирати читаве генерације и тјерати их на самокажњавање. То изазива негативне посљедице којима се, дакако, придодају и секундарне добробити. Покрет што га је уочио и покренуо Милорад Додик још 2005. данас се шири и продубљује. Срби не желе живјети у раздобљу кад народни човјек мора да шути и трпи.

Стари континент, жртва властите побједе над фашизмом, демобилисао се након побједе над нацизмом и фашизмом. Након еуфорије побједе, услиједила је атмосфера одрицања, епоха америчког притиска а однедавно и масовних удара из Африке и Азије – посебно са Блиског истока. Цијели исламски свијет куца на врата Европе, сви желе ступити на њезино тло и то у тренутку када њу прожима потпуни заборав германских злочина и аспирација да владају на цијелом континенту и када је нимало није стид ње саме, као такве, поново оживљене у крилу германске надобудности и амбиција. Схватити тај парадокс, проникнути у европско морално срозавање, пронаћи теоријске алатке помоћу којих би се то могло објаснити, више није тако једноставно. Чак ни могуће.

Европа, попут пијанца омамљеног алкохолом, видљиво тетура, осјећајући како су је сатрли злочини претешки да би их носила на својим плећима: њена је историја препуна лешева, злочина, мучења, грађанских ратова, костурница и плинских комора. Европа на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиства, систематски и методички ствара строј за дехуманизацију који је у 20. вијеку доживио врхунац.

У овој се цивилизацији крије проклетство које јој квари смисао, изругује јој величанственост. Врхунци мисли, музике, умјетности, као бескористан и трагичан луксуз за посљедицу има поноре највеће мржње нељудских и безбожничких циљева и интереса.

 

Када је 1955. године, у својој књизи „Тужни тропи“, говорећи о бразилским Индијанцима, Claude Lévi-Strauss са згражавањем критиковао “развој западне цивилизације који је за велик и недужан дио човјечанства био чудовишна и несхватљива катаклизма“, ко се могао похвалити да је чуо и разумио ту поруку?! О том карактеру западне цивилизације и њихових држава још и данас свједоче безбројни путници, теоретичари. Четрдесет година након Lévi-Straussа, стање је и даље исто: “Колективно, много је тога за што бисмо требали тражити опрост”, објашњава филозоф Marc Ferry… Критички бисмо се требали присјетити свих насиља и понижења које смо наметали читавим народима на свим континентима, а све како би тријумфовало наше властито виђење људскости и цивилизације.”

И велики стручњак за Алжир, који, како би исказао властити очај, пише: “Французи никада нису размотрили могућност да кривња буде саставни дио њихове повијести.”

Француски филозоф и књижевник Edgar Morin је, у низу предавања што их је одржао током 2005. године, у „Новој Европи“ фашисоидних и нацистичких стремљења у дубини њене друштвене сржи, искључиво у њој, видио фермент константног и агресивног барбарства: “Нужно је бити кадар промислити о европскоме барбарству како бисмо га превладали, јер најгоре је увијек могуће. У пријетећој пустињи барбарства налазимо се у релативној заштити оазе. Једнако тако знамо и да смо у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгоре чине могућим, особито у раздобљима пароксизма.”

Да је Европа болесник на планету по којем шири своју заразу, то је оно за што би требало доказати кривицу најмоћнијој држави на европскоме тлу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор: Срби.

Пред нама савременицима и живима, западни савез Старог и Новог свијета, представља строј без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”, и тренутно живи у добу “освете крсташа” желећи посвуда извозити своје разуларене страсти.

Зар постоји ужас у Африци и Азији, Балкану или на Блискоме истоку, а за који европска и америчка политика нису одговорне?

Смисао овог приступа није у пљувању пута који је постао „пут без алтернативе“, како многи кажу, али: шта је одговор и шта треба учинити, то је једино питање.

Купити пиштаљке, блокирати Скупштину, пустити Бакира Изетбеговића да ради и даље шта хоће, ето шта. Да организује каменовање најодговорнијих људи Србије, да најављује рат и призива признање Косова, да организује обавјештајне продоре према Србији и Хрватској и да се свађа са цјелим свијетом, константно нападајући и вређајући Србе.

Они који мисле, да је вријеме у коме ће неки ситни бирократа поднијети свој извјештај о финансијама и ревизији, најбитнији догађај на планети и да због тога треба срушити Републику Српску – или нису Срби, или просто нису нормални.

Сви они који планирају да поново остваре побједу на изборима за члана Предсједништва БиХ уз гласове СДА, или за предсједника Републике Српске, жртвујући при томе српске народне интересе, дебело су залутали и српски народ ће их послати на сметљиште историје.

 Уз снажну осуду, то је једино право мјесто за те политике и такве људе.

 

Изгледа да је почела сезона надметања око тога ко је примио Алијин аманет да чува Бошњаке и Босну. Најприје се мислило да је то његов доброћудни и скромни рођак из провинције Сулејман Тихић, који је функцију шефа СДА и бошњачког лидера држао све док мали Бакир није стасао до политичког пунољества. Послије се испоставило да принц престолонасљедник нема вјештину ни дајиџића из Шамца, а камоли бабе Алије, па се као носилац аманета огласио Тајип од Станбола да заштити и самог Бакира. Ономад је у интервјуу сарајевском Авазу в.п. Инцко изјавио да су аманет-ефендије, у ствари, Американци, односно САД.

 Алија се више ослањао на Била него на Тајипа

Колико год муслиманска браћа Сулејман и Тајип дјеловали увјерљивије као људи од Алијиног самртног повјерења, не треба искључити ни неког трећег. Иако је у БиХ провео дуже него сви остали, в.п. Валентин Инцко још није научио да се аманет оставља човјеку, а не институцији, или колективитету, па је можда Алија заклео Клинтона да настави да чува његово дјело. Ни Бошњаци, бар не под тим именом, ни БиХ, као међународно призната држава, нису постојали прије власти старог Изетбеговића, нити би постали без Билијеве подршке. Муслиманско-бошњачком лидеру јесте срце лежало на Босфору и у Персијском заливу, на простору од Марока до Индонезије, али је као рационалан политичар знао да се, бар за његовог вакта, све рјешавало у Вашингтону.

У искрену подршку Брисела, Митерана и Мејџора, он никада није вјеровао, али Били и Хилари су му поклонили државу, па ко би био поузданији да му се на рахмету закуне да ће је и штитити. А била је и прилика јер је, тада већ бивши предсједник САД, био један од посљедњих који се са њим опростио у сарајевској боници. Хилари, на челу Стејт департмента, сигурно је радо преузела породични завјет, јер се хвалила да је преломила мужа да бомбардује српске положаје у Босни. Говорила је о „незавршеном послу Босни“, биће, ваљда, опет са Србима, јер су они ти који, наводно, угрожавају и Босну и Бошњаке. Е, сад, умјесто ње, у Бијелу кућу уселио се Трамп, који је још прије избора најавио да се САД неће више петљати у унутрашње ствари других држава и, ето ти белаја за Бошњаке и Босну. Срећом по њих, новом предсједнику већ годину дана дубока држава онемогућава да изврши кадровску обнову у Стејт департменту, па коло воде стари кадрови у техничком мандату.

 Блефер Ји преузима аманет штафету

Један од њих, Хојт Брајан Ји, пошто је задужен управо за наш регион, могао би да буде оперативни извршилац Алијиног усменог тестамента који изворно гласи на Била Клинтона. Његови излети на Западни Балкан су слика и прилика конфузије не само спољне политике САД. А његов лош провод у Београду показао је да се у Стејт департменту више не зна кога тај „замјеник помоћника“ замјењује, или коме тај „помоћник замјеника“ помаже. Пошто је на оно његово већ чувено да „Србија више не може да сједи на двије столице“ предсједник Србије подигао глас за октаву више, усљедиле су ћушке са више страна. Први га је кориговао потчињени му амбасадор Кајл Скот. Затим је руски амбасадор у Београду Чепурин објаснио да Ји има такав статус у Вашингтону да никад није видио ни државног секретара Тилерсона, а камоли Трампа те да га не треба схватати сувише озбиљно. Онда се огласио и Брисел да примијети да се Ји око наступа у Србији није консултовао у ЕУ. У међувремену је и сам изјавио да није мислио оно што је рекао, али то више нико није чуо.

 Политика АПП у Скопљу и Београду

О чему се ради? Америчка спољнополитичка стратегија је јединствена, али се остварује на више релативно не/зависних нивоа (Бијела кућа, Стејт департмент, Пентагон, низ обавјештајно безбједносних агенција, конгресни комитети) који раде различитим методама и међусобно се надмећу ко ће постићи бољи резултат. У крајњој линији, све се то, зависно од значаја теме, више или мање координише у Овалном кабинету предсједника САД. Тако је у нормалној ситуацији, али с обзиром да годину од избора још није извршена замјена Клинтон-Обамине поставе и новог Трамповог персонала, простор за слободне активности оних бивших велики је, али и ризичан.

Хојт Ји је претходно на своју руку блефирао у Скопљу, и ко зна како и чиме уцијенио и запријетио Груевском и Иванову. Пошто му је у Македонији упалило, нико из Вашингтона није негодовао, па је наставио с истим хохштаплерајем, који овдје зовемо АПП (ако прође, прође) и у Србији. Пошто се у Београду обрукао, деградиран је са, додуше још само техничког задужења за Западни Балкан у Стејт департменту, на утјешну позицију амбасадора у Скопљу, да убрза већ договорени посао утјеривања БЈРМ у НАТО. Сада је, ако се вест испостави тачном, Хојт Ји формално сишао на ранг до јуче потчињеног Кајла Скота, али у мање значајној земљи. И, по законима дипломатске службе, у Београд, Бањалуку, Сарајево и друге регионалне центре моћи ће да дође једино као туриста.

 Отимање о аманет

Зашто Инцко отима Ердогану Алијин аманет? Док је Турска била лојалан члан НАТО-а, а Ердоган био под патронатом САД, турски неоосманизам и панисламизам у Босни није био проблем. Напротив, из Вашингтона је био подржан као ширење „исламске демократије“, која треба да спасе Бошњаке од инфекције радикалним исламом који се ширио са Блиског истока. Чим је Ердоган почео с Русима да гради гасовод, потписао да му граде нуклеарну електрану, те дао аванс за С-400, за Американце је то била политичка издаја и одбрамбена пукотина, можда прије свега изгубљен посао вриједан неколико стотина милијарди. Волфгангу Петричу, Инцковом земљаку и претходнику сличног политичког профила, засметало је и што је Бакир био на вјенчању Ердоганове ћерке.

ЕУ је увијек номиновала в.п. из својих редова, а њихови замјеници су, такође по не/писаном правилу, били Американци. Када год је в.п. био и заозбиље европски, замјеник је де факто водио главну ријеч. Када је пак тај формално главни Европљанин био амерички резидент, замјеник се готово није чуо. Рецимо, сумњам да било ко у Београду, изузев професионалаца у МИП-у, зна за имена Инцкових америчких замјеника, до недавно Бруса Бертона, а од недавно Дениса Хирнија. Довољно је што се в.п. Инцко у својим периодичном извјештајима за СБ УН редовно до ципела увлачи своме трансатлантском газди.

 Руски вице амбасадор Сафронков: Инцко је србофоб

У већ поменутом разговору за „Аваз“ он је изуо и нануле: „САД је више него било којој другој земљи стало да БиХ буде успјешан пројекат и то је некакав амерички аманет. Американци су завршили одличан посао на Косову и у БиХ, а у БиХ су инвестирали и много новца у демократију и обнову земље. Тај аманет је сличан ономе које су савезничке снаге имале да уведу у ред Аустрију, гдје је било доста нациста и њихових присталица. Савезници су ослободили Аустрију те остали у њој 10 година, све док се демократија није усидрила. Захваљујући том искуству ми данас имамо један фини рецепт за дјеловање међународне заједнице у БиХ, а повући ћемо се када пројекат буде реализован.“

Из ове приче, у којој не помиње да је његов извјештај о стању у БиХ по ко зна који пут одбијем руским ветом са неугодним објашњењем Сафронкова да је србофобан, једино се да закључити да Инцко намјерава да живи вјечно и да доживотно остане на функцији у Сарајеву, те да вјерује да ће и 21. вијек бити амерички. Зашто? Пројект јединствене, функционалне, просперитетне, демократске БиХ, не само да није успио него није ни за педаљ напредовао током минулих четврт вијека, а нема изгледа да ће ни за наредних фртаљ. То даље значи да протекторат остаје у недоглед, а Инцко са својих скоро 70 на његовом челу остати и клониран. Све остало су глупости. Каже: „Американци су обавили одличан посао на КиМ и у БиХ“. Ако је тако, зашто онда не иселе војну базу „Бондстил“ и окончају протекторат. Каже: „Американци су много уложили у обнову и демократију“. А добро зна да у пријестоном Сарајеву по пола дана нема текуће воде и да се у херцеговачкој метрополи Мостару већ неколико година не одржавају избори. Вјероватно су му и за то криви Срби, којих у Сарајеву и Мостару практично више нема и, посебно, Додик, јер заврће пипе по Башчаршији, а у Српској има и воде и избора, чак и референдума.

 Протекторат није баш окупација

Оно поређење нацистичке Аустрије са савременом БиХ баш је непристојно. Инцкова и Хитлерова домовина Аустрија је аншлусом припојена Трећем рајху на одушевљење велике већине Аустријанаца који су се некад махом и осјећали Нијемци, а који су затим саучествовали у поробљавању пола Европе, истребљењу Јевреја, Срба и Рома. У БиХ се од 1992. водио грађански или унутрашњи рат, а не рат против било кога изван њених граница. Аустрија је ’45 била од савезника поражена и окупирана као фашистичка земља. БиХ ’95. није била ни поражена, ни окупирана јер претходно није била ни фашистичка.

Познато је да је успјех у трансформацији фашистичких држава Њемачке, Аустрије и Јапана у демократије инспирисало Американце да рецепт „промјене режима“ примијене и на друге случајеве. Та крвава политичка педагогија ненасилних револуција, промјене свијести, изградње држава и нација довела је до бомбардовања Србије, колапса Украјине, разарања Блиског истока, мигрантског цунамија. Оно што је под окупацијом успјело у Њемачкој, Аустрији и Јапану за 10 година, у БиХ под протекторатом није ни за 25. И умјесто да одустану и промјене курс, они говоре да су фрустрирани досадашњим неуспјехом и појачавају притисак истим пријетњама, уцјенама, санкцијама и Инцковим једним те истим наративом.

 Алијин аманет пренијети на Додика и Човића

Ово са „америчким аманетом“ је, ваља признати, право освјежење његовог скученог политичког репертоара. Али, у аманет, односно уз заклетву на чување, самртник оставља нешто што је само по себи нејако да би без подршке неког у близини јачег опстало. Када је Алија Изетбеговић, на рахмету, Бошњаке и Босну остављао у аманет, ма коме то било, био је очито свјестан и бошњачког несигурног националног идентитета и крхке државности БиХ. А колико ће Бошњаци национално бити признати и БиХ одржива држава, највише зависи од комшијског српско-хрватског окружења, Републике Српске и Херцег-Босне. Зато би било најбоље да Ердоган или Клинтон пренесу Алијин аманет на Додика и Човића. Обојица ће радо заштитити Бошњаке и БиХ, па ако треба и Бакира. Претходно Додик само тражи да се Српској врате ентитетске надлежности по изворном Дејтону, а Човић да се Хрватима врати Херцег-Босна. Много ли је?

-
Велика Британија ће због „пораста руске самоуверености“ у Румунију послати четири ловца ради патролирања Црним морем, саопштио је британски министар одбране Гавин Вилијамсон.

 

Британска војска

 

„Велика Британија је интензивирала напоре како би осигурала безбедност Европе, а данас објављује нови пакет мера којим доказује да наставља да игра кључну улогу у том задатку“, наводи се у коментару Вилијамсона.

Он је обећао да ће детаљно представити мере на седници министара одбране НАТО-а у Бриселу.

Према речима Вилијамсона, Британија подржава своје савезнике, шаљући у Румунију ловце „Тајфун“, подржавајући мировне операцију на Косову и придружујући брод „Оушен“ сталној групи НАТО-а.

„Тајфуни“ ће стићи у Румунију наредног лета. „Оушен“ ће се вратити у састав групе НАТО-а након пловидбе по Карибима где је помагао страдалима од урагана.

Од следеће године Велика Британија ће формирати специјалну јединицу за оперативно реаговање на Западном Балкану.

„То значи да ће 600 војника бити спремно да оперативно реагује у региону“, додали су у ресору. Наведено је да ће јединица допунити снаге које су „већ базиране на Косову“ и снаге европске мисије у Босни и Херцеговини.

Гевин Вилијамсон је заменио бившег министра одбране Мајкла Фалона.

rs.sputniknews.com/evropa/201711081113366031-Balkan-Britanija-Kosovo/

„Јенки, иди кући!“ је надалеко познати поклич који се протеклих деценија често могао чути на свим меридијанима где је љубитељима слободе додијало грубо америчко мешање у унутрашње ствари њихових – и не само њихових – земаља. И горе од грубог мешања – гола агресија. Умотана у шарени папир „добрих намера“, „хуманости“, „демократи(заци)је“, и сл. Попут нпр. бесомучног бомбардовања вијетнамског градића Бен Тре у фебруару 1968. којег је, по речима једног америчког мајора, „било неопходно уништити да би се спасао“ (од Вијетконга).

Благом иронијом судбине, један Американац највероватније кинеског порекла ових дана и месеци инспирише на тај исти поклич на нашим просторима. Хојт Брајан Ји је, после успешно спроведеног „меког пуча“ у Македонији, добио прилику да се додатно посвети Србији. Да нас подучава о томе на колико столица треба да седимо, с ким да се дружимо, како да боље живимо… Црче човек од бриге за нас и нашу будућност. Из чистог алтруизма, ништа слабијег од Сорошевог. Са понудама које се не одбијају, ако је судити по реакцијама из већег дела власти.

Или се, можда, ипак могу одбити?

„’Република Српска је јака и не може јој ништа Хојт Ји, нити ме занимају његове намјере’, изјавио је предсједник Републике Српске Милорад Додик за ‘Ало’“, гласи вест Радио телевизије Републике Српске од 10.8.2017. „Додик је нагласио да Република Српска не зависи од Јиа, нити од било кога другог. ‘Она зависи од нас који живимо овдје и наше опредјељење је веома јасно. Нека се Хојт Брајан Ји позабави собом, а он није тај који се треба бавити нама’, поручио је Додик.“

Ево једноставног питања: да се овако све време причало са Јием и сличнима, да ли би сада Србија била у ситуацији да јој један другоразредни чиновник Стејт департмента дрско соли памет о томе да ли треба дати дипломатски статус особљу (истински) Хуманитарног центра у Нишу, којег је Русија о свом (поприличном) трошку успоставила како би се, између осталог, санирале последице дивљачког бомбардовања Србије у режији управо Јиове (лажно) хуманитарне земље?

Ево и бар делимичног одговора:

  1. На првом месту, имунитет руском особљу у Нишу је требало дати чим је обећан, односно чим је споразум потписан, у априлу 2012, дакле кад је председник био Борис Тадић. С обзиром да није – што је донекле и разумљиво, с обзиром да је Влада тада била у техничком мандату – према речима амбасадора Чепурина, Русија очекује да„Србија испуни обавезе које је преузела насебе“, односно да то уради данашња напредњачко-социјалистичка власт. Иста власт која је ко зна колико пута до сад ламентирала о томе како је „морала“ да преузме обавезе које су јој у аманет оставили претходници. Само – како то да су Вучић и Дачић „морали“ да испуне само оне обавезе који су ишли у корист Запада или на штету Србије, а не и ону која је преузета према Русији и која би, у исто време, донела само корист Србији? У сваком случају, толико Вучићево и Дачићево мрцварење, кукавичлук и неискреност (очигледно утемељени на претходно датим обећањима западним покровитељима) су само охрабрили противнике било каквог руског присуства у Србији да од давања имунитета руским спасиоцима направе проблем епских размера. Намирисали су крв и послали ловачког пса да заврши посао.
  2. Амерички притисци би се сигурно наставили, али је велико питање да ли би америчко понашање било исто, односно у тој мери дрско. Штавише, са јединственим, тврдим (све)српским ставом са обе стране Дрине, Американци би били суочени са много већим изазовом, и питање је да ли би они били у стању да тако ефикасно угуше Македонију, или толико лагано утерају Црну Гору у НАТО, да нису могли да рачунају на пацификовани Београд. Вучићева и Дачићева снисходљивост нам, сада је више него очигледно, није донела ништа, осим „привилегије“ да наставимо са постепеним одрицањем од оно мало суверенитета, оно мало позиција на КиМ и оно мало маневарског простора у окружењу што нам је остало, уз „шлаг на торти“ у облику јавних понижавања од стране западних, првенствено америчких дипломата.
  3. Да се у Београду разговарало са странцима као што се то последњих година чини у Бања Луци – и да се, наравно, поступало у складу са речима – национални дух би нам био на много вишем нивоу, и јавно мњење патриотски много хомогеније. Последично, војна, економска и културна сарадња са савезницима, поготово са Русијом, би била сигурно развијенија, што би оставило мање простора за уцене са Запада. Опет, то би свакако битно утицало на однос Запада према нама. Или би морали да омекшају, или би, ако би кренули ђоном, само дали повод нашим пријатељима да нам још више помогну, односно отворила би нам се нека друга, иначе много перспективнија врата.

Е, сад, ових дана су се могли чути и први оштрији тонови из бар једног дела власти, посредством министра одбране Вулина, који је, неочекивано директно, прво реаговао на придике Кајла Скота о његовим похвалама на рачун легендарног генерала Лазаревића, а затим и на Јиеве примедбе да Србија „не може седети на две столице“.

То би могао да буде добар почетак – под условом да буде праћен и делима. На првом месту – давањем заслуженог, обећаног и дуго очекиваног имунитета особљу Хуманитарног центра у Нишу. С обзиром на најновије, врло снажно упозорење из Москве – да се Америка „не меша у сарадњу Србије и Русије“ – јасно је да руска подршка у случају непримерене и/или непријатељске америчке реакције не би изостала. Дакле, изговора нема.

А ако Ји буде имао неких примедби, треба му поручити, као што је то већ урадио Додик, и како би му засигурно поручио и Стив Бенон, Трампов „адут у сенци“, који је у говору у познатом Хадсон институту нешто слично управо (поново) поручио и вашингтонском естаблишменту („Начин да остваримо Pax Americana је да прво сами постанемо робусно и снажно друштво, које не покушава да намеће свој начин живота и своја веровања другим људима“), да се „позабави собом“.

Или, у преводу: Ј(енк)и – иди кући! И поведи Скота са собом.

-
Држављани земаља Западног Балкана убудуће ће за путовање у „шенгенски простор“ морати претходно да траже одобрење од надлежних служби ЕУ, преносе београдски медији.

Шенген

То ће морати да чине иако ће и даље бити ослобођени вађења виза.

Из Одбора за грађанске слободе Европског парламента је речено да је цео поступак „сложен“ и да би „систем, уколико буде усвојен, могао да ступи на снагу тек почетком 2020. године“.

Одобрење ће се тражити испуњавањем електронског формулара, а одговор ЕУ ће стизати у року од најкасније 72 сата, али ће онима за које се утврди да представљају опасност по безбедност ЕУ бити одбијена дозвола за путовање, наводи се у предлогу за успостављање новог Европског система за одобравање путовања (ЕТИАС).

Такав предлог Европске комисије је потврдио Одбор за грађанске слободе (ЛИБЕ) Европског парламента, а пошто га у ЕП усвоје сва надлежна тела, биће прослеђен на усвајање Савету министара ЕУ, рекао је агенцији Бета у Бриселу један званичник одбора ЛИБЕ.

Према предлогу, грађани држава Западног Балкана и других земаља којима нису потребне визе за путовање у „шенгенски простор“ ЕУ без унутрашњих граница мораће за услугу претходне провере да плате 10 евра, али ће тај трошак покривати раздобље за путовања од три године, односно док траје важност пасоша.

Од плаћања ове дажбине ће бити ослобођена лица млађа од 18 и старија од 60 година, чланови породица држављана ЕУ, као и студенти и научно особље.

Представница за штампу одбора ЛИБЕ Естефанија Нариљос је Бети рекла да би цео поступак у ЕП требало да буде окончан до краја године, а потом ће о систему ЕТИАС коначну одлуку донети Савет министара ЕУ.

Али поступак је сложен и, објаснила је портпаролка ЛИБЕ, систем би могао да ступи на снагу за најмање две године, вероватно тек почетком 2020. године.

Грађани Западног Балкана који желе да путују и не треба да ваде визе за „шенгенски простор“ ЕУ ће претходно морати да траже одобрење путем електронског формулара у којем ће поред личних и података о пасошу, морати да наведу и адресу боравишта у Унији, тамошњи контакт и земљу уласка у ЕУ.

Такође ће морати да „обавесте власти ЕУ о томе да ли су били осуђивани за озбиљне криминалне прекршаје (тероризам, сексуалну експлоатацију деце, трговину људима или дрогом, убиства и силовања), као и о боравку у специфичној зони сукоба или одлуци да напусте неку земљу, и то све за последњих десет година“.

У образложењу предлога за ЕТИАС се подвлачи да ће „тај систем омогућити рану проверу путника којима није потребна виза и онима за које се установи да за ЕУ представљају опасност кад је реч о безбедности, илегалној имиграцији или претњи од епидемијских болести, одобрење ће бити ускраћено“.

Електронски формулар с молбом лица да путује без виза у шенгенску зону ће аутоматски бити проверен у базама података ЕУ, укључујући Шенгенски информациони систем (СИС), Систем уласка/изласка, као и преко база европске полицијске службе Европол и Интерпола, „како би се проверило да ли је путни документ изгубљен, украден или је за тим лицем издат налог за хапшење“, наводи се у образложењу предлога за ЕТИАС.

Од лица које тражи одобрење за путовање у „шенгенски простор“ ЕУ, како је наведено, може бити затражено да пружи додатне информације, а у изузетним случајевима и захтев за разговор.

„Ако тражиоцу одобрење буде одбијено, биће извештен о разлозима и имаће право жалбе, укључујући преко суда“, стоји у предлогу.

Известилац у одбору ЛИБЕ за увођење система ЕТИАС, посланица Кинга Гал је изјавила да ће тај механизам „знатно допринети јачању безбедности ЕУ и снажнијем и делотворнијем систему заштите граница и сигурности“.

Европска комисија је ставила до знања да тренутно грађанима 60 земаља није потребна виза за улазак у ЕУ, а очекује се да ће шенгенске границе у 2020. прећи 39 милиона странаца.

rs.sputniknews.com/evropa/201710191113118875-eu-sengen-balkan/

-
Мађарска жели да Европска унија убрза процес интеграције Западног Балкана као и да НАТО укључи те државе у алијансу, изјавио је данас мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто

 

 Фото ЕПА                                                                                                                                                     Фото ЕПА

 

Мађарска жели да Европска унија убрза процес интеграције Западног Балкана као и да НАТО укључи те државе у алијансу, изјавио је данас мађарски шеф дипломатије Петер Сијарто.

„Убрзање процеса приступања је гаранција безбедности. Нестабилан и напет Балкан озбиљан је ризик по целу Европу… У односу на то ми имамо захтеве“, рекао је Сијарто на конференцији за новинаре којој су присуствовали званичници централних европских и држава Западног Балкана, преноси Ројтерс.

Сијарто је истакао да би покретање приступних преговора ЕУ са Албанијом и Македонијом требало да почне најкасније у првој четвртини 2018.

ЕУ би, према његовим речима, такође требало да понуди БиХ и Косову „реалистичне и оствариве циљеве интеграције и временске распореде“, а на састанку министара спољних послова у НАТО у децембру, та алијанса би требало да одлучи да започне преговоре о чланству са Македонијом и да активира план акције за чланство БиХ.

Он је истакао да је важан ризик код нестабилног југоисточног европског региона немогућност издржавања новог таласа миграција.

„Уколико би наишао нови талас миграција, само стабилан и снажан Западни Балкан то може да заустави. Тренутно ЕУ нема стратегију у односу на Западни Балкан“, рекао је Сијарто, а остали присутни министри и дипломате су се сложили са тим.

Министар спољних послова Македоније Никола Димитров такође се обратио пред званичницима.

„Наша држава географски је окружена државама чланицама ЕУ, али смо били на периферији политичке пажне ЕУ“, рекао је Димитров.

www.novosti.rs

-
Балкан је један од примарних циљева турске експанзије на два начина.
Атила Јесилада (фото: www.dw.com) -

Атила Јесилада (фото: www.dw.com)

Прво, имамо неоотоманизам – знате, Турци живе у илузији да их њихове бивше колоније поштују па да тамо могу ширити посао и политички утјицај.

Друго, постоји комплементарност економских потреба, рекао је за Дојче Веле истанбулски економист Атила Јесилада уочи посјете турског предсједника Србији.

– Ми можемо извозити јефтино у те земље и тамо градити творнице које могу производити јефтиније од турских. У том смислу су економије комплементарне – ми имамо оно што њима треба, а они имају потенцијал да од нас купују и производе. Слично је урађено у Македонији, Албанији и БиХ па мислим да такав утицај господин Ердоган жели проширити и на Србију – додао је Јесилада.

Тврди да Турска „капитализује своје исламско насљеђе како би повећала свој утјицај“ на Балкану. – То све заједно бих назвао меком моћи која добро ради у Албанији и БиХ. Тамо Турска шаље имаме, а има утицај и кроз добротворне фондације. Јасно, Турска уз Русију жели постати и велики играч на Балкану – рекао је Јесилада.

Извор: Вечерњи лист

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=273007