Тагови Вести таговане са "Балкан"

Балкан

-

На Косову, у Србији, Босни и Црној Гори поново се виде знаци повећаних етничких тензија, пише „Гардијан“ у једном од главних текстова на њиховом сајту.Мапа Балкана

„Познато лице гледа на улице и тргове балканског града Северна Митровица. ‘Срби су били уз њега све време’, пише на слогану написаном на енглеском испод џиновске слике Доналда Трампа који гледа на пролазнике“, речи су у којима британски медиј почиње текст.

Како наводе, већина грађана у граду у којем махом живе Срби би се сагласила с тим.

Срби су углавном били одушевљени Трамповом победом, ако ништа онда само зато што је победио супругу њиховог непријатеља из деведестих Била Клинтона који је предводио НАТО бомбардовање против српских снага у Босни и на Косову, пише „Гардијан“.

Сада, Балкан је још једном суочен са кризом. Границе се преиспитују,етничке тензије расту и замена територија се опет помиње као последњи начин на који се може спречити насиље.

„Заборавите Кину и Блиски исток, бивша Југославија би тек могла да израсте у Трампву прву праву спољнополитичку главобољу“, истиче „Гардијан“.

Прошлог месеца избио је сукоб око српског воза прекривеног слоганом „Косово је Србија“ написаном на више језика, а који је послат ка Митровици, пише британски медиј истичући да је реч о најгорој кризи у региону у последњих неколико година.

„Већину на Косову чине Албанци, око 90 процената укупног становништва. Иако је воз заустављен изван Косова, НАТО чланице Хрватска и Албанија тражиле су од Алијансе да промени мировни план на Косову. Српски председник Томислав Николић изјавио је да ће са својим синовима лично узети оружје уколико неко буде претио Србима на Косову“, наводи „Гардијан“.

Шефица администрације у Северној Митровици Адријана Хоџић верује да све те тензије немају никакве везе са грађанима.

„На северу Косова и даље постоји нада да ће људи моћи да живе без страха. Лично ми је мука и Приштине и Београда, жртве смо политичара са високих позиција“, наводи она.

Онда је ту Босна, наводи „Гардијан“.

Граница између два федерална дела — српског и босанско-хрватског — након трогодишњег рата током деведесетих никада није у потпуности зацелила. Аутономна Република Српска редовно прети референдумом о независности, док су неки босански Срби претили бојкотом институција у Сарајеву због захтева за ревизијом одлуке Међународног суда о генциду српских снага током рата.

Ту је и Црна Гора, предмет невероватних политичких превирања прошле године када је влада тврдила да су руске институције покушале да организују државни удар.

На крају се Македонија, најјужнија република бивше Југославије, бори да формира нову главу након политичке кризе са етничким Албанцима. Земља је доспела у центар пажње када је конгресмен САД предложио Трампу да је разбије и подели суседима.

„Македонија није земља. Жао ми је, али није земља“, рекао је Дана Рорабахер конгресмен који, како „Гардијан наводи“, редовно брани руског председника Владимира Путина.

„Ситуација је катастрофална“, наводи Белгзим Камбери, етнички Албанац и борац за људска права.„Готово две деценије после рата, ово није мир. Албанско и српско питање није завршено на Балкану, то је однос Изреала и Палестине у Европи“.

Као и увек, регион има проблем не само са унутрашњим размирицама већ и због иностраних фактора.

„Европска унија, погођена својим егзистенцијалним проблемима, смањила је експанзију на западни Балкан. Приступ Трампове администрације и даље није јасан. Русија за то време повећа своју моћ у региону и прошири утицај“, пише британски медиј.

Ипак, како наводи, „Косово остаје кључно“.

Косово је прогласило независност 2008. године, али Београд то никада није признао. Споразум под покровитељством ЕУ из 2013. године обећао је Србији нешто бржи пут ка чланству, а Косову према статусу кандидата. Али ЕУ сада има друге кризе на уму, линије поделе су видљјивије него икада, истиче „Гардијан“.

На северном Косову улице су пуне српских застава, српски динар је валута и језик је углавном српски. Аутомобил иду без таблица, они са званичним косовским таблицама их скидају пре уласка на север. Са друге стране реке Ибар је Јужна Митровица у којој живе углавном само Албанци, она функционише одвојено.

„Уколико бисте довели некога овде у Северну Митровицу рекли би да је ово више Србија него Косово. Нисам сигурна да је ово одрживо“, наводи Хоџићева.

Како каже, региону би било боље да је дошло до размене територија о којој се причало на преговорима око Косова после рата 1999. година. Сада, неки аналитичари поново наводе идеју о замени територија. Северна Митровица Србији у замену за Прешевску долину.

„Сада морамо да бирамо између неколико лоших опција“, истиче она.

Упркос националистичким симболима, међу обичним грађанима постоји мало апетита за сукобом. Многи изражавају осећај безмоћи суочени са геополитички махинацијама великих сила.

„Срби и Албанци су ту најмање криви. Политичари су стали између два народа. Видели смо доста рата“, каже 74-годишњи Вукоје Утвић.

Неименовани западни допломата „са искуством у региону“ за „Гардијан“ каже да постоји само један потенцијални спонзор за промене границе, а то је Русија. Такође, он наводи да се не плаши да би могло да дође до сукоба попут оног из 2004. године и напада на Србе који су довели до 30 жртава.

Сви су, како каже, посвећени бриселском дијалогу и размена територија није уопште питање.

„Гардијан“ такође истиче да су дипломате 2017. годину на Балкану у политичком смислу описали као комшмарну због избора у Србији, растуће жеље за референдумом на Косову и почетним маневрима за избогре у Босни следеће године, а очекују се и прве оптужнице пред новим специјалним судом у Хагу за злочине ОВК пред којим би могли да се нађу „високи званичници политичке елите“ што би довело до нове нестабилности.

www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=02&dd=27&nav_category=167&nav_id=1234893

 

Основни Вучићев аргумент да се кандидује за председника Србије били су резултати истраживања јавног мнења по којима је Николићева кандидатура, наводно, јако ризична, односно губитничка, те би „Србија могла изгубити све“. Позивање на вековну мантру, Шекспирово вечито „бити или не бити“ из уста Хамлета, сведочи о Вучићевој опсенарској способности помоћу које влада Србијом. У „вучијим временима“ Србији је потребан Вук – поручила је, у случају Вучићеве победе на изборима, премијерка Зорана Михајловић. Њена порука је помало двосмислена – и Вук Јеремић би могао бити „вук“ из њене приче, док је Александар Вучић ипак само „вучић“. Али, зашто се Вучић боји да би срећан и усхићен народ Србије након свега што је он за Србију урадио могао бојковати Николића као кандидата СНС-а на председничким изборима?

Да ли је основни страх у томе да би се српски народ могао пробудити из хипнозе коју стварају медији у власништву „западног капитала“ и медији који слове као режимски? Интересантно је да они који су на гласу као прозападни, и они, наводно патриотски, који подржавају Вучића и СНС, примењују исту стратегију и тактику. И једни и други тренутно су у здруженој акцији „раскринкавања „Николића као Уроша Нејаког који је, док се Вучић бавио стратешким стварима за Србију радећи 25 часова дневно и градио јаку, просперитетну и поштовану Србију“, правио само ракију. Власт никада није објавила структуру капитала у медијима и имена власника. Разлог је једноставан. Дошло би се до спознаје да и наводно „режимске“ медије финансира Запад, између осталих и Сорош. То је случај и са РТС.

У недавно датом интервјуу за РТС Вучић је изјавио да Србија има економски раст већи од великог броја земаља ЕУ, те да Европска комисија Србији предвиђа економски раст већи од планираног. По десети пут поновио је да ће у следећој половини године бити повећане пензије и плате у јавном сектору. Велике су Вучићеве лажи у погледу економских прилика. Србија не може остварити редовне приходе без обзира на инвестиције, укључујући и Београд на води. Инвестиције су на нивоу из 2015. и 2016. године. Стопа незапослености је 16 – 18 %, док Вучић приказује да је 9 % и још тврди да ће у 2017. години бити испод 6 %. Плате које примају запослени у војсци и полицији мале су чак и за балканске прилике. На захтев НАТО Шутановац је као министар одбране дозволио да се из сваког магацина изузму ракетни системи „Игла“ и „Стрела“. За време Вучића вишак оружја и муниције преко посредника наводно је завршио у земљама Блиског истока које се боре против Исламске државе. Међутим, Руси су на ослобођеним територијама код погинулих припадника ИД налазили оружје, муницију и гранате произведено у србијанским фабрикама. Од новца добијеног продајом оружја влада је могла побољшати положај Војске Србије, али није. Не зна се ни где је новац завршио. На протесте припадника војске и полиције Вучић одговара контра-митингом што је створило контра-ефекат. Без обзира на наручене анкете, Вучић губи поверење грађана.

Политички узор му је и даље Меркелова. Приликом доласка на власт 2012. године кључна је била подршка коју је СНС добио из Берлина, иако је Вучић три месеца провео у Лондону на, званично, студијском усавршавању. Вучић био је прави избор за решавање питања Косова.

Треба се присетити захлађења односа Србије са Русијом а што је Вучић морао да уради јер је то захтевала Ангела Меркел, за Вучића несумњиво највећи ауторитет. Она је врло тешко примила ранију Путинову посету Србији, а најављени долазак Медведева у Београд за Меркелову, уосталом, као и за ЕУ и САД, била је ноћна мора. Разговоре о кредитима за потребе српске привреде и оружаних снага Србије Берлин није могао дозволити, те је Влада Србије испољила инертност и потпуну незаинтересованост за долазак Медведева, што није могло проћи незапажено од руске стране, те је Медведев одустао од дуго најављиване посете. Озбиљно интересовање српске јавности за разлоге отказивања посете, приморало је Вучића да замоли Николића да отпутује у Москву и покуша отоплити односе с Русијом. Побогу, били су у питању гасовод, кредит за железницу, те насушна потреба Србије да се Фиатова возила продају на руском тржишту. Мало је познато да је претходно Вучић од Меркелове тражио одобрење за Николићев одлазак у Москву што је добио, као и оквир у којем треба разговор водити. Да ли је Тома Николић знао за то? Вучић није осећао обавезу те природе.

Руски амбасадор у Тирани послао је јасну поруку Приштини, јер му је незгодно да опомене Владу у Београду, да Резолуција СБ УН 1244 не дозвољава формирање војске Косова. Међутим, Вучић је на сугестију Меркелове, а на шта је сагласност дао и Лондон, озваничио напуштање Резолуције 1244. Стога непрестано у Скупштини Србије истиче „важност бриселских преговора“.

Вучић је Србију довео у колонијалан однос према ММФ и НАТО, а Србију и Србе ће довести у тешку и неизвесну ситуацију. Одушевљење које је показао поводом наоружања из Русије одглумљена је и чиста фарса. Када авиони стигну у Србију Вучић ће указивати да нема новца за обуку пилота, за резервне делове, за напредне комуникационе системе. НАТО неће дозволити оперативност пристиглог руског оружја а Вучић ће га користити само у циљу предизборне кампање.

Ко у ствари управља Србијом? Преко Вучића Лондон унутрашњом политиком, Меркелова у питањима која се тичу Косова и миграната, Мило Ђукановић у области безбедности и уносним пословима.

 

 

слика http://rs.n1info.com/a228936/Vesti/Vesti/Nikolic-Postoji-mogucnost-da-se-kandidujem.html

„Велика Албанија“ је иредентистички национални програм за који се сматра да чини националну окосницу нациља у суседним државама где Албанци испољавају вишедеценијске националне претензије и отворени сепаратизам. Програм је заснован на критеријуму данашњег или историјског присуства Албанаца на тим подручјима. Поред Републике Албаније, појам укључује области у саставу сусједних држава: у Србији су то аутономна покрајина Косово и Метохија (самопроглашена Република Косово), и јужни део Србије; у Црној Гори југоисточни део државе; у Грчкој њен северозапад тј. окрузи Теспротија и Превеза, као и остатак територије која се некада налазила у саставу Јањинског вилајета (Чамерија);  и западни делови Републике Македоније.

1

Уједињење још ширег подручја у јединствену државу под албанском власти је програмски, био замишљен кроз одлуке Призренске лиге. То је шовинистичка организација из 19. вијека која је за циљ имала уједињење тих области у један аутономни Албански вилајет у саставу Османског царства. При реализацији тих циљева примењивали су најсуровије притиске према српском народу, насиље, уцене, свирепа убиства, паљевине и друге перфидне методе терора и прогона.

Концепт Велике Албаније, веће од Албаније унутар њених граница 1913. године, спроведен је само у време италијанске и њемачке окупације Балкана током Другог свјетског рата.[1] Поновно активирање тог великоалбанског пројекта дешавало се интензивно у време криза у Европи и њихове значајније рефлексије на Балкан, првенствено када су могли да обезбеде на својој страни неку од великих сила. Са окончањем Хладног рата, своје савезнике потражили су у САД, Великој Британији, Тусрској, Немачкој, НАТО-у и ЕУ.

Сваки покушај стварања Велике Албаније, која би, поред већ постојеће албанске државе, обухватала и српско Косово и Метохију, Подујево и Бујановац, Улцињ, Плав и Гусиње, западни део Македоније, укључујући и Куманово, и северозападни део Грчке доводи до хаоса на Балкану и дестабилизације мира у Европи. Водеће силе НАТО, пре свега САД, УК и Немачка чиниле су и чине све да се тај пројекат реализује постепено у фазама и суштински створе претпоставке да простор Велике Албаније почне да живи и без формалног признања спољних граница те државе. А онда би време „учинило своје“ да се такво стање формализује и призна, као готово решење.

Отцепљење Косова и Метохије довело је до слабљења православних држава на Балкану, Србије, Црне Горе, Македоније и Републике Српске. За Србе и Србију насилна сецесија Косова и Метохије и стварање лажне државе Косово, као прва фаза у изградњи „Велике Албаније“, јесте равно правој националној катастрофи. Зато нема нико право у Србији да заборави, да се одрекне Косова и Метохије, ни Народна скупштина, ни Влада ни председник Србије, ниједна генерација преко референдума. Косово и Метохија је завет предака за будућа поколења. Жалосно је што неке чак парламентарне странке и велики број невладиних организација раде на лобирању и правдању неминовности признавања независности лажне државе Косово. За такво деловање имају политичку и финансијску подршку држава и регионалних организација које држе Косово и Метохију окупираним.

У геополитичком смислу, без Космета Србија би била скраћена и обогаљена држава, без своје духовне колевке. То би, такође, био губитак пространих питомих и плодних равница, огромних резерви руде, важних привредних, нарочито енергетских постројења и великог броја извора воде за пиће, посебно у Метохији.

Косово и Метохија није само једна од области које чине Србију. Косово и Метохија је српско национално огњиште и света земља и у том погледу Косово и Метохија је за Србе и Србију оно што су Јерусалим и Зид плача за Јевреје и јеврејску државу. Поред православља и светосавља, Косово и Метохија је трећи битан чинилац српског наци­оналног идентитета. Отуда би губитак Косова и Метохије представљао не само разарање српске националне самосвести, него и озбиљну претњу самом опстанку Срба као народа. Без Косова и Метохије српски народ би био значајно другачији, народ без духовне вертикале са синдромом губитника и пораза. То су управо поједини центри моћи и државе Запада наменили српском народу, кроз деобу и цепкање његовог државотворног простора, а све под плаштом оптужби за хегемонизам и за сва друга зла која су они пројектовали при разбијању бивше СФРЈ. То се види и кроз судске процесе у Хагу и пресуде војним и политичким руководиоцима СР Југославије и Р. Србије. Суђено им је што су бранили своју државу од терориста и од агресије НАТО на СР Југославију. Народ никада у својој души није прихватио те пресуде и сматра суд у Хагу тенденциозним „политичким судом“, преко кога се правдају управо злочини тзв. ОВК и НАТО пакта.

Разбијање и друге СР Југославије завршено је окупацијом Косова и Метохије од стране НАТО, кроз промовисање лажне државе Косово. То је била огромна срамота и врхунац бесчашћа западне цивилизације у новијој историји. Да би се процес признања лажне државе Косово спроводио мимо мандата УН и ван контекста резолуције СБ УН 1244, цео процес „преговора“ пребачен је у надлежност Европске уније, која је у суштини подсистем НАТО, у стратегијском и функционалном смислу. Кроз преговарачки процес пренета је надлежност над севером КиМ тзв. приштинским властима, као и над огромним рудним и другим природним ресурсима. Српски народ на северном КиМ осетио се изданим.

2

Губитак националног стожера и историјског језгра државне територије довео би Србе у велика и страшна искушења. Срби и данас са огромном већином Косово и Метохију сматрају само привремено окупираном територијом, која се држи војном силом НАТО пакта и насиљем институција ЕУ. Са Космета је за време НАТО агресије прогнано преко 220 хиљада Срба, о чијем повратку нико данас не говори нити предузима конкретне кораке. Истовремено су уништена и узурпирана огромна материјална добра у државном и приватном власништву. На те чињенице ћуте све међународне институције и регионалне организације. О томе се не разговара у Бриселу, а повратак Срба на Космет требало би да буде услов било каквих преговора. Посебно на том плану не чине ништа Европска унија нити НАТО, као најодговорнији за прогон Срба и стање на Космету. Србија је требало давно да услови било какве преговоре организованим повратком прогнаних Срба и неалбанског становништва са Косова и Метохије, као и повратком у посед одузете имовине.

Питање Косова и Метохије треба да се врати у Уједињене нације и да се решава у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Све до тада Косово и Метохију треба сматрати окупираном територијом, која ће се у крајњем морати вратити војним путем у будућности, у повољним међународним околностима. Није битно колико се то решење мора чекати, најбитније је да се не да легитимитет лажној држави Косово, и да се штите српске светиње и спречи било какав покушај погрома и прогона српског народа. У том погледу Војска Србије има пун мандат и обавезу да то учини.

Стварање лажне државе Косово условило је нестабилност на Балкану и јачање нових сецесионистичких покрета у Европи. Не могу да буду различити критеријуми за албански и српски народ на Балкану. Промовише се лажна држава Косово а сузбијају се сва колективна права српског народа на простору Хрватске, БиХ и Црне Горе. Политичари водећих држава Запада немају за то рационална образложења.

Власти Црне Горе и Македоније признале су лажну државу Косово, као прву фазу пројекта „Велике Албаније“, иако ће и саме у будућности имати исти проблем са том опасном неофашистичком идеологијом. На тај начин Црна Гора може изгубити Плав, Гусиње, простор источно од Подгорице и Улцињ. То је по великоалбанском пројекту област Малесије, које се албански екстремисти нису одрекли, а Македонија већи део западне Македоније.

Дакле, настанак „Велике Албаније“ јесте изазов и безбедносни проблем за Грчку, Македонију, Србију и Црну Гору. Међутим власти тих држава не виде на исти начин тај проблем, јер није актуелан са истим интензитетом, па су политичари склони да из различитих разлога отворено о њему не говоре, како се не би замерили водећим силама Запада, које су суштински промовисале „Велику Албанију“, а формално су се ограђивале да то не чине. У томе су предњачиле САД, УК и Немачка.

Остваривање пројекта „Велике Албаније“ довешће у проблем опстанак БЈР Македоније као државе. Иако, по попису који је провела Европска заједница, у Македонији има 22,9 одсто Албанаца, они су интензивним ширењем и „обележавањем територије“ дали себи да полажу право на половину њене територије, укључујући пола Скопља, па чак и Куманово, које се налази источно од Вардара. У случају остварења тог максималног албанског циља, Македонија би престала да постоји као јединствена држава.

Из године у годину све се јасније виде контуре пројекта „Велике Албаније“ у Македонији, а посебно након последњих парламентарних избора које је Запад одлагао две године како би се подржала опозиција која би сервилно са албанским партијама испуњавала све захтеве. Представници албанских партија су са премијером Албаније Едијем Рамом разговарали о захтевима Албанаца у Македонији за формирање нове Владе у тој земљи, пренели су македонски медији. Нови састав Собрања Македоније има 120 посланика. Највише посланика у новом саставу парламента има ВМРО ДПМНЕ Николе Груевског – 51, затим СДСМ Зорана Заева – 49. Преосталих 20 места освојиле су албанске етничке партије: Демократска унија за интеграције (ДУИ) која има 10 посланика, Покрет Беса пет, Алијанса за Албанце три, и Демократска партија Албанаца (ДПА) са два посланика.[1]

Македонски председник Ђорђе Иванов критиковао је Европску унију и НАТО због застоја у евроатлантским интеграцијама Македоније и стања у земљи, рекавши да су делимично одговорни за политичку кризу у њој. Затражио је од ЕУ да „престане да блокира нашу будућност“ и делимично окривио Унију и НАТО због тренутних политичких проблема у Македонији, преноси АФП: „Уместо датума за преговоре, ми смо блокирани. Уместо чланства у НАТО, ми смо игнорисани. Уместо да будемо награђени, ми смо кажњени. Неодговорно понашање ЕУ и НАТО према Македонији неминовно се одражава на нашу унутрашњу политику.“[2]

Лидер Демократске уније за интеграцију (ДУИ) Али Ахмети поручио је да ће Албанци ући у коалицију са оном странком из македонског политичког блока која им понуди будућност. Према његовим речима, остају и захтеви да албански буде други службени језик, о продужењу мандата Специјалног јавног тужилаштва, равномерној расподели буџета и за одлучивање о свим питањима консензусом. „Само са заједничком платформом и уз учешће свих политичких представника Албанаца у Македонији можемо да се изборимо за права Албанаца“, нагласио је Ахмети.[3] Албанске странке су, осим Демократске партије Албанаца, подржале заједничку платформу, којом се за улазак у будућу владу тражи двојезичност на целој територији Македоније, учешће албанских странака у преговорима са Грчком око имена Македоније и равноправно учешће Албанаца у безбедносним и обавештајним структурама те државе. Платформа је обелодањена свега неколико дана пошто су се албански лидери из Македоније у Тирани састали са премијером Албаније Едијем Рамом. Платформу је подржао и „косовски председник“ Хашим Тачи.[4]

4

Најмање је вероватно да ће Албанцима поћи за руком да припоје данашњој Албанији северозападни део Грчке, који они називају Цамериа, пошто је чланством у Атлантском пакту и Европској унији Грчка много заштићенија од Македоније и Србије, које су присиљене да чине уступке Албанцима како би се остварила лажна перспектива њихове „интеграције у Европску унију“.

Коначно, поред међусобних сукобљавања, између појединих балканских држава стварање „Велике Албаније“ могло би да доведе и до образовања два супротстављена блока – исламских и православних држава. Хипотетика „Велике Албаније“ била би за све суседне православне државе – Бугарску, Србију, Црну Гору, Македонију и Грчку оличење неподношљиве историјске неправде. Зато би, претпостављамо, те државе, пре или касније направиле православни Балкански савез против „Велике Албаније“, што би могло да ескалира у нови Балкански рат. Верски екстремизам већ деценијама јача на просторима где већински живе Албанци на простору Балкана, као и у Рашкој области и у Федерацији Босне и Херцеговине. Под утицајем исламског екстремизма и идеологије исламске државе на Балкану није искључено да тзв. Западни Балкан постане ново кризно жариште и подручје ратног сукобљавања.

У „међународној заједници“, боље речено делу међународне заједнице, односно на Западу, је као глобални приступ теоријски одбачен концепт етничких држава на Балкану, као простору мозаичне етничке структуре. Премда се 1991. међу појединим западним експертима говорило да се национално питање на Балкану може трајно решити стварањем три велике етничке државе, „Велике Хрватске“, „Велике Албаније“ и „Велике Србије“, убрзо се показало да су на сцени „реалполитике“ двоструки стандарди, да се једино Србима не дозвољава да опстану на својим просторима и да се једино од Србије отцепљује Косово и Метохија, и насилним путем се, супротно међународном праву, мењају спољне границе.

Растући утицај исламских организација у самој Албанији довољно упозорава на могући правац развоја догађаја на југоистоку Европе, посебно са интензивирањем ратова на Блиском истоку и јачањем мигрантске кризе према Европи. Остваривањем пројекта „Велике Албаније“ и последицама које би он неминовно изазвао, угрозили би се витални интереси Србије, Македоније и Црне Горе.

Након Хладног рата и нестанка равнотеже снага, суверенитет малих држава је још више угрожен, о чему сведочи изјава бившег секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија да је „време ексклузивног националног суверенитета прошло“. У вези с тим, присутно је становиште да постоје нека суштинска питања у којима је надлежност тзв. међународне заједнице изнад ингеренција конкретне државе, као што су нпр. случајеви угрожавања људских права или, пак, права националних мањина. Тако се најчешће под плаштом заштите тих права, као и позитивних одредби међународног права, покрећу механизми решавања сукоба у тим државама од стране „међународне заједнице“, односно НАТО и ЕУ. Сходно томе, настојања неких моћних страних чинилаца за решавање међуетничких и унутрашњих сукоба нису ништа друго него мешање у унутрашње ствари суверених држава.

С друге стране, Србија од самог почетка косметске кризе ради оно што ради и свака друга држава у сличним ситуацијама. Она чува територију која је вековима била њена, која, како истиче академик Михајло Марковић, има велики симболички значај за српски народ и за његову свест о националном идентитету, која је богата културним споменицима и природним ресурсима и, што је најважније, која је међународно признати део државе Србије. Сходно томе, један од основних циљева државне политике Србије јесте да задржи Косово и Метохију у својим границама.

Према томе, може се закључити да се у решавању косметског проблема преплићу бројни спољашњи и унутрашњи политички чиниоци. Потребно је хитно, осмишљено и континуирано деловати у домену свих државних функција, на нивоу Србије. Ако будемо чекали решење тзв. међународне заједнице, онда немамо шта да очекујемо. Било би неопходно са елементима нове стратегије за Косово и Метохију излазити пред светску и домаћу јавност а не спроводити некакве бриселске споразуме, чију суштину народ у Србији не зна и који су супротни Уставу и Резолуцији СБУН 1244.

Очување територијалне целовитости лажне државе Косово је фикција и заблуда албанске екстремне политичке елите. Садашњи преговори у окриљу ЕУ генеришу рат јер се тражи да Србија постепено преда све и на крају призна лажну државу Косово. Таква власт у Србији не би опстала а народ никада не би прихватио такво решење.

Са оваквим стањем односа на Косову и Метохији, где Албанци мисле да је оно њихово па и северни део Косова, а Србија води некакве преговоре и жмури да је Космет српски а реално ништа не чини да се то деси, развијају се противречности за сукобе и рат у будућности. Потребан је компромис и решавање повратка и статуса Срба на Космету, као услов за било какве преговоре. Ако се кроз преговоре не може доћи до решења Србија мора изграђивати војне способности да у будућности поврати суверенитет над Косовом и Метохијом, у складу са Уставом.

За сада тај компромис се не назире. На сцени је насиље над Србима на Космету и притисак ЕУ на Србију да се одрекне Косова. То неће проћи, и сви Бриселски споразуми на крају ће постати фикција јер не уважавају легитимне српске националне интересе.

Основне информације и чињенице у чланку аргументују тврдњу да било који потез на простору тзв. Велике Албаније није изолован чин. Напротив, о томе се доноси јединствена национална одлука, коју усвајају водећи политичари Албаније, лажне државе Косово и албанских партија у Македонији и Црној Гори. Циљ актуелне политичке борбе у Македонији више није ни скривен и јасно се препознаје у прављењу федералне јединице Албанаца, на простору који су већ територијално, верски и политички омеђили. Слична је ситуација и у Црној Гори, само мафијашка власт Мила Ђукановића жмури на те проблеме. Нажалост, великоалбански пројекат свесрдно помаже неколико водећих држава Запада, истих оних које су промовисале тзв. косовску независност и које стоје суштински иза пројекта „Велике Албаније“. То свесрдно помажу САД, Велика Британија, Турска и Немачка, уз инструментализацију НАТО и ЕУ. 

Да поновимо, цео тај пројекат се увија у маску европских интеграција и мантру да ће се сви народи Балкана наћи у ЕУ, па и у НАТО-у. Ако је то искрена намера Запада, чему онда самосталност лажне државе Косова? То је само „успаванка“ за лаковерне и неодговорне поједине српске политичаре. Чак се и изјаве албанских политичара и аналитичара означавају синтагмом „Природна Албанија“, чије се границе подударају са „Великом Албанијом“. НАТО и ЕУ су наднационалне организације чије време истиче а учиниле су све против српских националних интереса. Њихов нестанак или смањење моћи утицаја на међународне односе означиће нови почетак и васкрс српске државе.

 

ИЗВОРИ

  1. Блиц 29.01.2017.
  2. Блиц, 30.12 2016.
  3. Блиц, 29.12.2016.
  4. ТВ Н1, 24.12.2016.
  5. РТС, 13.01.2017.
  6. digital.library.upenn.edu/women/durham/albania/albania.html
  7. www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=34841

[1] digital.library.upenn.edu/women/durham/albania/albania.html

[2] Блиц, 30.12 2016.

[3] Блиц, 29.12.2016.

[4] ТВ Н1, 24.12.2016.

[5] РТС, 13.01.2017.

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

-

Владимир Фролов

Некако баш синхронизовано, Johanes Han и Sebastijan Kurc, оптужише Србију и Русију да користе слабљење ЕU и избор Трампа, како би плански „дестабилизовали“ Балкан, и извршили ревизију досадашње „ успеле демократизације“!

Ово је школски пример покварене замене теза, јер се јасно види ко то подиже споменике усташама у Хрватској, ко покушава комплетну ревизију Дејтонског споразума у БиХ, ко упорно спречава формирање ЗСО на северу КиМ и владе у Македонији!

Нервоза, коју господа Han и Kurc нескривено испољавају, резултат је све изразитијег слабљења утицаја распадајуће ЕU и каубојског NАТО, а не никакве договорне стратегије Србије и Русије!

Међутим, није случајност, да су поменута господа из оних земаља које су у два светска рата добивале школске пацке од руских и српских васпитача, те упорно желе да се то заборави!

Оставка Трамповог саветника за националну безбедност, генерала Мајкла Флина, представља велику победу за снаге Естаблишмента које покушавају да онеспособе нову администрацију пре него што уопште може да стане на ноге. Мономанијом достојном капетана Ахаба у његовој потери за Моби Диком, анти-трамписти ће сада удвостручити своје напоре да прободу великог белог кита у Белој кући.

Све то је суштински везано за Русију. Конгресни критичари из обе партије захтевају да се Флинов разговор са руским амбасадором у Вашингтону стави у исти кош са недоказаним оптужбама о руском хаковању америчких избора и упорним одбијањем новог америчког председника да Владимира Путина означи као убицу, разбојника, ратног злочинца, и томе слично. По њима, очигледно је да би само заверенички круг агената Кремља могао и да помисли да би било добро развити политику међусобног поштовања и уважавања интереса према једном тако ужасном непријатељу као што је Русија. Чињеница да је једна од тема Флиновог разговора са руским амбасадором била и санкције које је Обамина администрација увела против Русије ће само подстакнути напоре у Конгресу да се те санкције преточе у закон, у циљу онемогућавања Трампа да их укине.

Трамп је „крив“ за многе неопростиве злочине и јереси против Естаблишмента. Његово инсистирање на контроли наших граница, његова трговинска политика стављања америчких интереса на прво место, као и његово одбацивање „изградње нација“ и „промена режима“ као стандардне америчке политике је већ само по себи довољно лоше. Али све осим отвореног гнушања према Русији је потпуно неприхватљиво и мора се зауставити свим могућим средствима. Остаје да се види да ли ће цела прича о томе како је Дубока држава управљала цурењима у штампу да би спровела свој политички атентат на Флина икад бити обелодањена.

Током читаве изборне кампање, упркос неоконзервативној русофобији његових републиканских ривала и настојању Хилари Клинтон да јавности представи да су њени противкандидати заправо двојац Трамп-Путин, Трамп је одбијао да крене линијом мањег отпора и одступи од свог јавно изреченог циља да се „добро слаже са Русијом“. И, мада је мало оних који ће тврдити да он поседује штреберско, детаљно познавање стратешких питања – напротив, било је и подругљивих оптужби да он не зна шта је заправо нуклеарна тријада – чини се да он инстинктивно разуме да ништа добро неће моћи да постигне ако не промени досадашњи курс који води ка директном судару са Русијом.

Уистину, није било сасвим јасно како се у такво виђење ствари уклапа Флин. Мада је нашироко оптуживан да је Путинова улизица, већином на основу тога што је седео поред руског председника на вечери поводом годишњице телевизијске мреже Раша тудеј, у свом писању Флин није одавао утисак да је посебно про-руски настројен. У књизи коју је написао заједно са ултра-неоконзервативцем Мајкл Ледином, Флин је Русију представио као део непријатељске комбинације коју још чине Северна Кореја, Кина, Иран, Сирија, Куба, Боливија, Венецуела, Никарагва, Ал Каида, Хезболах и ИСИС.

Флин је такође заговарао стварање арапске структуре „налик на НАТО“, сачињену од наших сунитских наводних савезника предвођених Саудијском Арабијом, који су вршили тако штетан утицај на америчку политику, залажући се за промену режима у Ираку, Либији и Сирији. А после јавног упозорења Ирану које је Флин недавно упутио због новог тестирања ракете, чак су и неке Трампове присталице забринуте да би ова администрација могла да понови ирачку катастрофу Џорџа Буша Млађег, и то још много већих размера.

Ипак, треба бити јасан: мада би васпостављање нормалних односа са Русијом био предуслов за успешну америчку спољну и безбедносну политику, то још увек не би представљало и гаранцију успеха. Ако ова администрација сматра да ће моћи да се приближи Кремљу ради удруженог окретања против Кине, или ако очекују да ће Русија окренути леђа Ирану, онда они не знају ништа ни о Русима ни о стратегији. Ово није време за јефтине трикове или плитку реторику, већ време да се постигне право разумевање о стварима од узајамног интереса и сарадња против истинских опасности.

Понекад се чини да Трамп једини у својој администрацији који ово разуме – мада и даље полажем велике наде у Стива Бенона и Стивена Милера (можда би Трамп искључиво требало да слуша људе који се зову Στέφανος!). На пример, у свом првом говору пред Уједињеним нацијама, његова амбасадорка Ники Хејли је осудила Русију језиком из кухиње Саманте Пауер (заправо је могуће да су га и написали чланови њеног особља који су још увек на својим местима у УН). Гласноговорник Беле куће Шон Спајсер је недавно јасно изјавио да Русија мора да врати Крим Украјини, док је потпредседник Мајк Пенс већ раније јавно изражавао другачији став од Трамповог по питању Русије.

Важно је видети ко ће да замени Флина. Међу именима која се помињу, апсолутно најгори избор би био генерал Дејвид Петреус, човек који се, у сведочењу пред Сенатом уочи 14-годишњице напада на Светски трговински центар, залагао за наоружавање Ал Каиде – Ал Каиде! – у Сирији (разуме се, само оних „умерених“ међу њима). Запањујуће је да се, међу присутним мудрацима, није могла чути ни реч оштрог протеста против тога.

На крају, реч-две и о Балкану. Баш као што је део америчког постхладноратовског покушаја успостављања глобалне хегемоније укључио и интервенције на Балкану чија је основна сврха била сузбијање Русије и додворавање исламском свету, промена такве политике, која би подразумевала измирење са Русијом и третирање исламског терора као непријатеља а не као једног од оруђа у нашем алату – би, у коначном, допринела једном ребалансирању Балкана које би било позитивно за Србију и Републику Српску. Овде је кључна реч „у коначном“, у смислу да би се једна рационалнија америчка глобална политика временом осетила и на локалном нивоу. С друге стране, ако би Естаблишмент успео да сузбије Трампа, до промене ширег контекста можда не би ни дошло, што би продужило трајање садашње антисрпске политике.

Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је обимне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намерно изазване ратове“. Twitter: @JimJatras

-

Подунавље Хелма (Балкана) је простор најстарије и најсјајније преисторијске цивилизације, која се крстолико ширила по свету што подразумева и правац од Европе ка Истоку, а не обратно на чему упорно инсистира званична наука. О културном утицају старога Хелма сведоче сличности Истока и Запада у језику, обичајима, митологији и предању, као и писани извори античких писаца. Али, сви докази старохелмског културног источника се систематски прикривају, од погрешне терминологије до нетачних поставки и тумачења.

Културне тековине преисторијске културе Хелма (Балкана) пренели на Исток чак до Индије старохелмски Арији, најчешће познати као Меди, Тројанци или Сарбати. На Истоку су они познати као Јаване или „јахачи“, јер је коњ пре њих био непозната животиња на Истоку. Они су у Азији створили Асирију, огромну државу различитих народа где су Арији били повлашћена мањина вишег сталежа с пресудним културним утицајем. Тако је асирска култура постала темељ данашње индијске, персијске, арапске или јеврејске на Истоку, као што је та иста старохелмска култура темељ латинске и јелинске (погрешно грчке) на Западу. Она је нама данас позната под заједничким измишљеним именом „индоевропска“, како би се прикрило њено аријско или сарбатско порекло.

Посебан облик ових културних утицаја представља простор М. Азије, где су медски Арији или Сарбати имали превагу у физичком типу, На територији данашње турске државе, они су имали три државе у континуитету од почетка другог миленијума до краја Гвозденог доба (приближно 2000 – 750) година ст. ере: Хетија, Бригија (Фригија) и Људеја (Лидија). Почетком 14-ог века, када је Турака Османлија било свега 5000 хиљада ратника, у М. Азији је живело 400.000 Срба потомака античких Сарбата. У антрополошком смислу ни данас у Турској нема више од четвртине становништва правих Турака. Отуда, малоазијски турски је посебан језик у односу на све остале средњеазијске турске језике, с утицајима србског, асирског, арамејског, персијског, хинду, арапског и јеврејског језика.

Осим историографских доказа, за србизме у турско-источњачким језицима постоје језички и логички показатељи. Србски језик спада у групу флексивних или најразвијенијих језика, док турски спада у најмање развијене језике, иако је старотурски много ближи србском. Да не говоримо о митолошким појмовима или оним лексемама које су далеко старије од појаве Селџука у М. Азији (11 век). Поготово, нису логичне неке уобичајене тврдње, о кулинарском утицају или привредним изразима јер су Турци били номади. Једино, ако су ти номади носили земљу у сепетима на коњима и правили авлије у степама средње Азије.

Како може реч „бакар“ (ариј. шабара или кабара) да буде турска (Вук),[1] кад је археометалургија бакра на Хелму (Балкану) старија барем 7000 година од историјске појаве Турака? Омиљени „турцизам“ је планина Авала која носи име по старој србској богињи Нава (ариј. авара), одакле је и српска реч „авал“, зло, покора, али и келтски Авалон (доњи свет)! Чувено „ајде“ је од србског корена ај, ићи, инф. áјати, ајати (скитати, лутати), по коме су у србском језику „ајдец“, намера поласка, „ајка“, скитара… па и епска коловођа „Ајкуна“ из србске народне песме. Осим тога, овај глаголски заповедни начин употребљава се и данас на огромном простору Србије и Хелма (Балкана), М. Азије и Кавказа. Зар је привредна реч „амбар“ (ариј. амбара) номадских Турака, када је Арапи и сарбатски Алани с Кавказа имају у истом значењу житнице?

У једном новинарском чланку има мало места за побијање погрешних тумачења једног језика, јер ту функцију има речник, али могу утицати на одређивање става. Назив „Булбудер“ је од архаично србског билбила, славуј (искварено „булбула“). Ћалије је „трњак“ од ариј. шила (кила), сула, оштрица по којој је „чалија“, трн. Реч „теразије“, ариј. туласарини, треперење (< тула, вага), дала је Теразије. „Топчидер“ је кованица „топ“ и „долина“, од ариј. √ даб’, ударити + дара, до(л). Израз „тефтер“ је пренешено значење ариј. дева–тару, свето „божанско дрво“ или запис, на коме се „писало“ урезивањем крстова. Именски додатак „лук“ је од корена лок, видети, у значењу препознатљивости, док је додатак „џија“ од ариј. џајá, магијска реч за освајање или потчињавање. Реч „бакшиш“ (ариј. б’акша, храна, јело, пиће) постоји у енглеском и персијском језику, али дечија реч „бљак“ за јело сведочи о њеном србском пореклу.

Чак и турска историографија тврди, да Срби нису били под Турцима 500 година већ под потурицама! Те исте србске потурице упропастиле су и турску царевину, али србски медији и владајући историчари и даље подржавају историјске заблуде о Турцима, међу којима су и „турцизми“ у србском језику који представљају србизме окренуте на главу. О томе говори С. Билбија у књизи „Староевропска књижевност“: Тек када се буде проучио људејски (лидијски), ликијски и језици М. Азије, видећемо да су оно што зовемо „турцизми“ уствари србизми.

Бројне верске грађевине у Турској и данас чувају турске књиге на србском језику, јер је србски три века био службени државни језик у Турској! То у Турској није табу тема, као што немачка историјска наука нема проблем с „норманском теоријом“ које се званично одрекла. У Србији постоји проблем с онима који су „већи католици од папе“, без обзира да ли је у питању идеологија или су они то по рођењу и васпитању.

—————————————————————–
[1] Вука хвали или куди српска наука, али његава дела су до нас доспела преправљана, тако да коначан суд о њему могу дати само оригинали. Једино, што му се за сада може приговорити, јесте морална примедба у вези продаје старих манастирских књига.

Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / весник.нет

www.vaseljenska.com/vesti/srbizmi-u-turskom-jeziku/

Након нестанка Варшавског уговора, НАТО је имао скривене циљеве постепеног преображаја држава Источне Европе и њиховог пријема у чланство, ма да се на почетку тврдило да до тога неће доћи и да се то неће десити са државама које су биле део СССР-а. Нестанком Хладног рата и уједињењем Немачке настао је немир у Европи са великим бројем унутрашњих сукоба који су прерасли у грађанске ратове. Многе од тих државе су се распале и под утицајем пре свега САД и Немачке признате су и промовисане нове државе као бивше комунистичке творевине. Сагласно процесу настанка нових држава и државних творевина по политичком критеријуму промовисане су нове нације, које историјски нису постојале у Двадесетом веку. Тај процес након грађанског рата у бившој СФРЈ наставио се даље на исток, са малом паузом након стратешког осмишљавања концепта и визије НАТО, у новом геостратегијском контексту међународних односа.

Тако је и по истој логици сукобљености интереса настала Украјинска криза која, као никада после Хладног рата, утиче снажно на промену регионалне и глобалне безбедности. Криза у Украјини довела је до тога да су министри одбране земаља НАТО-а одлучили да отворе нове командне центре у источној Европи, изјавио је генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг 5. фебруара 2016. године у Бриселу. План НАТО-а да отвори нове командне центре у источној Европи, поједини експерти, који су политички мотивисани, поздравили су то као знак да Балкан неће бити игнорисан. Министри одбрана алијансе сагласили су се да успоставе команде и доведу јединице у Бугарску, Естонију, Летонију, Литванију, Пољску и Румунију. Отварање тих центара јесте прва фаза милитаризације Европе дуж већ успостављене линије вредносне поделе и сукобљености интереса водећих сила НАТО пакта према Русији. Тај корак долази „у светлу промене безбедносне климе источно и јужно од граница Алијансе“, наводи се у саопштењу НАТО-а. Нови центри у шест источних, савезничких земаља осигураће да „имамо праве снаге, на правом месту, у право време“, рекао је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг. „Наше одлуке јасно говоре да је НАТО одлучан да брани све савезнике од свих претњи из свих смерова“, додао је он.

Командни центри у источној Европи правдају се ојачавањем регионалне безбедности, кажу инструисани поједини тзв. аналитичари стања безбедности у Европи и свету. Према речима Адријана Коројануа, румунског историчара, писца и бившег министра спољних послова, „одлука НАТО-а да успостави командне центре није проглашење рата, него указује на нестабилност источних граница Алијансе“. Експерти указују да су нови НАТО центри резултат кризе у Украјини како би се показало да НАТО остаје „велика подршка и заштита својим савезницима“ у овом делу Европе. НАТО разматра да до две године у Румунији отвори нови командни и контролни центар на нивоу дивизије. Успостављање сталних војних објеката НАТО-а и САД, попут базе за противракетну одбрану у Девеселу и нових командних центара, јесте значајна политичка порука Русији да се Румунија неће вратити у њену сферу утицаја. Међутим, треба знати да је то само једна страна медаље, па се може рећи да нису сагледане последице које са собом доноси таква одлука јер објекти НАТО постају легитимна мета у евентуалном сукобу са Русијом или безбедносним организацијама чији је она члан. Ово позиционирање НАТО-а наговештава не само гарантовање безбедности у конкретним регионима и институционално јачање и веће људске капацитете на спољним границама Алијансе, него гомилање војних ефектива дуж замишљене линије сукобљености између интереса и система вредности водећих држава Запада и Истока.

Довођење јединица и распоред команди НАТО изводи се често под плаштом вежби различитог нивоа. Министри одбране НАТО-а одлучили су да формирају снаге високе борбене готовости „у светлу променљивог безбедносног окружења“ источно и јужно од граница Алијансе. Истовремено са јачањем војних ефектива НАТО врши притисак и на државе Западног Балкана да се на сваки начин дистанцирају од Русије и придруже санкцијама које је увео Запад, пре свега САД и водеће државе ЕУ. У том контексту су и изјаве политичара владајућих странака у западним земљама. Народ им већински не верује и све више је сигуран да их таква агресивна политика Запада, оличена у ЕУ и НАТО-у гура у немаштину, кризе па и рат несагледивих последица. У том смислу све више јача опозиција у Немачкој, Француској, Италији и Шпанији.

Вашингтон континуирано изводи притисак на Србију по питањима која се тичу односа према ЕУ, НАТО и Русији. У том контексту је дата и изјава бившег амбасадора САД у Р. Србији Монтгомерија, „да је забринут за Србију, јер ЕУ прети да неће отварати поглавља у преговорима,“ те да Србија треба да се дистанцира од Русије и придружи санкцијама Запада. Потпуно је реално очекивати да, како се буде развијала ситуација у Украјини, тако ће се и јавност у Србији поларизовати, а и притисци на саму власт расти и од ЕУ и НАТО.

5

Сл. Ширење НАТО пакта на од оснивања

Украјинска ратна епизода је само индикација конфликтног стања у коме је експанизија евроамеричког чиниоца, макар и на час, заустављена и примирена. Запад се без већих траума неће одрећи свог ширења преко граница руске интересне сфере, јер је то логика силе која се само може променити ако се суочи са силом за коју је свесна да је војно не може победити. Дефиле америчких тенкова и борбених возила кроз земље источне Европе, који уствари више личи на марш „победничке војске“, пре свега је политичка порука Европи и упозорење да Америка нема намеру да одустане од контроле над „старим континентом“.

До пре две године у последњих 15 година у Немачкој није био ни један амерички тенк. Данас након толиког периода према различитим изворима информација почео је процес довођења оклопних јединица САД у Немачку, Пољску и балтичке државе. Под изговором опасности од Русије и Украјинске кризе, на сцени је уствари поновно америчко освајање Европе и „тешки загрљај“ који ће сигурно болети. У наредном периоду показаће се да ли и нова администрација САД следи исту логику поводом Украјинске кризе, колико гот то из угла медијске пропаганде и изјава политичара звучало невероватно. Од Првог светског рата, када је Америка изашла на међународну и европску политику сцену, константа америчке политике јесте да не само успостави контролу него и да спречи било каво повезивање Европе, пре свега Немачке, са Истоком, односно Русијом и другим државама у њеном окружењу. То је и дан данас амерички циљ. Деценијама је тај циљ ефикасно реализован генерисањем страха од комунизма и Совјетског Савеза. Одатле и америчка подршка бујању нацизма у Немачкој, што је историјска тема која се упорно потискује. Каснијом практично америчком окупацијом Европе и фабриковањем Хладног рата Америка је успела да одвоји Западну и Централну Европу од њеног Истока. У том циљу је и кључна америчка подршка европским интеграцијама, све док се одвијају под њеним окриљем.

Времена се мењају, па су инструменти америчке контроле над Европом и њене изолације од Истока постали све слабији. У таквим околностима испливала је историјска судбина Европе да покушава да се окрене ка свом истоку и Русији. Распадом блоковске поделе Европе и афирмацијом глобализације и рушења граница та историјска судбина Европе је добила своју нову шансу. Европа се тако природно, не зато што то нека политичка елита заиста жели или има тајни план, поново природно окреће ка Евроазији у смислу сарадње пре свега у области енергије, привреде и ресурса. То су САД осетиле и желе да спрече тај тренд мимо њихове контроле и утицаја. Водеће земље ЕУ су до сада ипак биле послушне према САД, па и по цену своје штете и избијања ратова на тлу Европе.

Немачка ризикује да поново буде виновник великог рата у Европи. Трећи пут ако се то деси због њене профашистичке политике, засигурно неће јој опростити народи и државе Европе које су страдале од ње у минулим ратовима, јер поново су немачки тенкови на граници са Русијом. Европа је тек цела и без тензија када се споје њен исток и запад и без било каквих линија поделе у њој. Америка, међутим, нема намеру да изгуби контролу над Европом. Први корак је било пожуривање Европске уније да се прошири на исток, како би земље истока биле лојалне Америци за своју европску судбину и како би постале амерички, а не европски политички инструмент. У томе је Америка у највећој мери и успела и у политичкој контроли над Европом, пре свега највише таквом односу су одане Пољска и Румунија, као највернији амерички савезници. То је она америчка „нова Европа“ наспрам „старе Европе“, ако би случајно се ЕУ покушала да профилише као самостални политички субјект и да предвођена Немачком сарађује са Русијом или јој постане „превише блиска“. ЕУ није пожељна ни за друге европске народе и државе, изузев за неколико водећих држава. Након изласка Велике Британије из ЕУ, очекивати је да ће и друге државе кренути тим путем у колико буду имале слободан избор. Велика би ствар била да иза таквог слободног опредељења држава стану САД. Тако би Европа све више постајала простор слободе и сарадње слободних држава. На тај начин би се хармонизовала сарадња држава целог евроазијског простора.

Неизвесно је, међутим, како ће се тај процес даље развијати. Досадашњи најефикаснији инструмент америчке силе у Европи, НАТО показује извесне знакове слабости. Све је мање сагласности унутар европских НАТО чланица о кључним питањима глобалне и европске безбедности. На пример, један део европских чланица НАТО одбиле су позив земаља источне Европе да стационирају своје војнике на њиховој територији, као гаранцију одбране од „руске агресије“ а нису ни прихватиле да учествују у неким војним вежбама на Балтику.

Демонстрација америчке силе, ма како у овом случају имала пропагандну манифестацију и симболику, ипак је изузетно озбиљно упозорење Европи. Читав тај „фестивал“ маршева и вежби ће ипак завршити у Немачкој. Уствари, смисао читавог пројекта усмерен је на Немачку, као кључну земљу Европе. Немачка покушава да амортизује ситуацију афирмисањем старе идеје о одбрамбеним снагама ЕУ, о „европској војсци“ користећи исти изговор као и Америка, „опасност од Русије“.

Све процене упућују на појачану милитаризацију Европе, што буди сумње да ће политика постепено прерасти у говор војне силе и ратове који би је опустошили и бацили у запећак међународног утицаја. У том светлу занимљива је недавна изјава пољским новинама једног од америчких идеолога Збигњева Бжежинског у којој он саветује Пољацима да се припремају за рат. Временски се изјава подударила са „дефилеом америчких војника“ на исток Европе. Иако је тај савет дат у контексту кризе у Украјини и „руске опасности“, искусни Бжежински није, међутим, био јасан против кога би тај рат могао да буде. Јасно је да Америка нема намеру да испусти контролу над Европом и јасно је да су Европа у целини а посебно Немачка кључни амерички проблем у овом делу света и желе по сваку цену да их искористе у новом походу на Русију, кроз серију криза и локалних изнурујућиј ратова.

6

Сл. Национални састав становништва на простору Украјине, Новорусије и Крима

Све као да се припрема на тај судар супротстављених интереса САД и Русије кроз креирање Украјинске кризе и њен ток. Конгрес САД усвојио је предпрошле године „Акт о превенцији руске агресије“. Према плану бившег председника САД Барака Обаме, током следеће две године требало је да се у Европи креира тзв Безбедносни фонд НАТО савеза у који би биле укључене Украјина, Грузија, Молдавија, Азербејџан, Босна, Македонија, Црна Гора, Косово и Србија. Дипломатским флоскулама о усаглашавању стандарда оружја, заједничкој обуци и сарадњи у мировним мисијама прикривена је намера даље милитаризације Европе кроз нову улогу НАТО-а у Украјинској кризи.

САД очигледно око Украјине и у њој појачавају своје војно присуство и на тај начин заоштравају геополитичку конфронтацију с Русијом. Није случајно крајем јануара 2017.године поново интензивиран напад Украјинске војске на Доњецку област и то дејством по цивилним објектима артиљерије великог калибра и употребом тенковских јединица на првој линији фронта. Посматрачи ОЕБС-а ћуте, а ћути ЕУ па и САД. Профашистичка власт у Кијеву користи ово време да поново покуша војнички да оствари неке циљеве и да испровоцира директно мешање Русије. Сигурно је да се то ради уз сагласност Немачке и Велике Британије.

7

По најновијим сукобима између Украјинске војске и Оружаних снага Доњецке и Луганске области јасно се види да водеће државе Запад и даље су значајно јединствене, када је у питању угрожавање руских националних интереса. То потврђује и изјава генералног секретара НАТО Столтенберга у Приштини, који „позива на смиривање ситуације у Донбасу“, речима: “ Видимо много случајева нарушавања примирја, видимо тешко наоружање, као и веома тешку хуманитарну ситуацију. Позивамо Русију да утиче на устанике како би испуњавали одредбе Минског споразума.“ Посебно је срамна улога ОЕБС-а јер је пристрасан и не штити цивилно становништво и објекте од разарања. На сличан начин је Запад упозоравао СР Југославију и чинио све да јој онемогући борбу против терориста на Косову и Метохији 1998. године. Та матрица пристрасног понашања и данас се примењује према Србији када је у питању вођење некаквих Бриселских преговора, који имају за циљ признање лажне државе Косово. Поучена понашањем водећих сила ЕУ и НАТО, Руска Федерација треба отворено да заштити руски народ према коме се примењује насиље у Доњецкој и Луганској области. Са обадве стране фронта страда руски народ јер је већински народ и на простору Одеске и Харковске области. Веровати лажима ЕУ и НАТО је равно националној катастрофи.

8

На прави начин Кремљ је оружани терор Украјинске војске назвао провокацијом из Кијева, која подрива Мински споразум. Председник Русије Владимир Путин је изјавио да су провокације повезане с тежњом Кијева да „извуче новац“ из иностранства, представљајући се и даље као „жртва агресије“. Москва сматра варварским чином гранатирање Доњецка од стране Украјинске војске, јер те акције нарушавају међународне обавезе Кијева, изјавила је портпаролка Министарства спољних послова Русије Марија Захарова на недељном брифингу о актуелним питањима међународних односа и спољне политике. Коментаришући ситуацију у Украјини, Захарова је рекла да „својим поступцима Кијев не само што је прекршио Женевску конвенцију, већ је прекршио и све моралне норме уопште, дејствујући по цивилним објектима, убијајући децу и нејач. Украјинске оружане снаге у Доњецку користе системе који су забрањени у оквиру Минских споразума. „Ово је срамота за савремену Европу!“ – рекла је Захарова и подсетила да је Украјина годинама под заштитом западних партнера.

Запад „гледа кроз прсте“ властима у Кијеву, толерише насиље и нада се да ће помоћу испорука оружја у Украјину дуготрајно наставити кризу и изазвати додатне економске проблеме за Русију, услед којих ће грађани те земље изгубити поверење у Владимира Путина. На крају, у том процесу дуготрајног политичког изнуривања и преко санкција, потребно је изазвати социјалне потресе и ојачати опозиционе прозападне елементе који данас немају никакав друштвени значај нити подршку. Власт би била пренета на некаквог „новог Јељцина“, како би Русија изгубила свој стратешки значај у међународним односима, који данас има. Докле год је Русија унутра мирна, јединствена, јака и одлучна као сада, не постоје реалне шансе НАТО-а да решење у Украјинској кризи наметну силом.

Нова америчка администрација има шансу да на нови начин посматра Украјинску кризу, те да у директним разговорима са Русијом изнађе објективне моделе њеног решавања. На тај начин не би постали заточеници стратегије прошле администрације и постепено би се мир враћао у Европу. У супротном, ако нова власт САД изрази сагласност са предузетим мерама и буде директно политички и војно подржавала профашистичку власт Украјине, онда Европа све сигурније срља у предвечерје великог рата чије обрисе па ни последице није могуће прецизно сагледати. Тај рат тешко би се контролисао и сигурно је да би веома брзо захватио друге делове Европе од Балтика до Балкана.

ЛИТЕРАТУРА:

Поповић, Ненад: ,,Политичка неутралност и економија”, Фонд Слободан Јовановић, Београд, 2014. године
Степић, Миломир: Геополитика неоевроазијства, Институт за политичке студије, Београд, 2013

www.odkb-csto.org/news/detail.php?ELEMENT_ID=2701&SECTION_ID

www.profi-forex.org/novosti-mira/novosti-azii/china/entry1008183203.html

www.rg-rb.de/index.php?option=com_rg&task=item&id=8581&Itemid=13

-

Заменик шефа руске дипломатије Алексеј Мешков оценио је да они који пумпају арсенале балканских земаља западним наоружањем и увлаче их у НАТО против воље већине становништва, стварају дисбаланс у том региону.

Мешков је истакао да су Москва и Београд „историјски имали војно-техничке контакте“.

Алексеј Мешков (архивска фотографија)

Алексеј Мешков (архивска фотографија)

„Исти они који пумпају балканске земље западним наоружањем и увлаче их у НАТО, упркос мишљењу већине становништва, као у случају Црне Горе, стварају дисбаланс у региону. У томе је реални проблем на Балкану, а не у томе колико авиона руске производње ће се појавити у Србији“, рекао је руски дипломата за Спутњик.

Мешков је додао да је Русија раније подржала тзв. идеју „4 Б“ о стварању неке врсте алијансе неутралних држава – Босне и Херцеговине, Србије, Македоније и Црне Горе.

„Овај пут је, по мом мишљењу, веома перспективан““, нагласио је Мешков.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2625341/meskov-problem-pumpanje-balkana-zapadnim-oruzjem-a-ne-migovi.html

Косово као мултиетничка заједница не може опстати, као ни мултиетничке државе, попут БиХ и Македоније, тврди Тимоти Лес, један од највећих западних познавалаца прилика на Балкану. У интервјуу за нашу Телевизију, изјавио је да ће бити нових прекрајања граница на Балкану.
Процјењује да су српске елите све сложније и одлучније у коначном отцјепљењу од Босне и Херцеговине. Мисли да ће процес остваривања независности почети наредне године, и да Бакир Изетбеговић упорно покушава да задржи постојеће стање.

Прилике да Република Срспка наредне године крене путем независности су реалне -иако је то својеврсни ризик, сматра Тимоти Лес. Каже да геополитичке прилике иду на руку предсједнику Републике Срспке Милораду Додику који отворено заговара независност, од које, поручује Лес- Додик неће одустати све док муслимансе елите не престану заговарати централизацију БиХ.

- Постоје реалне прилике ако Додик жели да се бори за независност, и оне ће се указати ове и наредне године, све док нова америчка администрација не одлучи какву ће политику водити на Балкану. Оне ће постојати и све док је Турска у савезу са Русијом због дешавања на Блиском Истоку, јер неће моћи као до сада да буде традиционални партнер у циљевима муслимана у Сарајеву, рекао је Лес.

Осврћући се на побједу Доналда Трампа каже да би могло доћи до промјене политике САД према Балкану која би из досадашње политике мањкавог ангажмана могла да постане политика опште равнодушности. Као резултат свега тога види независност Српске већ сљедеће године, а тврди да ће БиХ покушати да напусте и Хрвати. Лес каже, да ни улога Европе више није иста јер се суочава са великом кризом која би за њу могла бити терминална. Оруђе које су западне силе досада користили да дисциплинују “ непослушне лидере на балкану“ -санкције више немају исти значај, што се показало на благим и безначајним санкцијама против Додика, од одлазеће америчке администрације.

- Поставља се питање да ли ће Америка или нека друга сила покренути јаче санкције против Додика ако Република Српска направи одлучнији корак према независности. Али нисам увјерен да ће Вашингтон урадити такво нешто, јер не постоји ништа што је у понашању Милорада Додика насилно или пријетња у очима запада. Исто тако било би јако тешко увјерити европске и америчке политичаре у разлоге зашто кажњавају једног локаног лидера због политичких акција које су мирне и ненасилне, нагласио је Лес.

Лес сматра да је једина реална опција, да Запад подржи процес преговора у којем би Бошњаци пристали на слабљење босанске државе што би задовољило жеље Срба и Хрвата за већом аутономијом, а спријечило ескалацију немира и насиља који би се проширили на регион. Вјерује да само националне државе могу гарантовати права и безбједност свим грађанима, а истовремено зауставити такмичење за територијом у региону. Будући да нико не жели експлозију нових микродржава у регији, очекује да би могло да дође до спајања са сродним државама преко граница.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=240997

Победа Доналда Трампа и његово наступајуће председниковање имали су у целини позитиван одјек у Југоисточној Европи, или да будемо прецизнији – на Балкану. У већини балканских земаља (са запаженим изузетком муслиманског дела Босне и Косова) широки слојеви јавности навијају за Трампа већ дуже време, очигледно изнурени хегемонистичким микроуправљањем својих земаља, услед чега су се све претензије на сувереност претвориле у не више од болесне шале. Већина локалних поглавица (опет са изузетком неколицине који су се истрчали и јавно изјаснили у прилог губитничкој кандидаткињи) из разумљивих разлога такође су потајно обрадовани Трамповом победом, барем његовим обећањем да се одрекне од политике „промене режима,“ коју су водили његови претходници, и која је све њих – без обзира на статус тренутних „миљеника“ – потенцијално угрожавала. Председник Републике Српске, Милорад Додик, једини је у региону био довољно принципијелан и далековид да јавно подржи Трампа. Како поглавице тако и њихови поданици, сада сви жељно ишчекују период релативно мирних односа са Вашингтоном. То је свакако нешто што би им користило, да пораде на обнови својих највећим делом урушених привреда и друштава.

Међутим, очекивања су често у раскораку са оним што је реално да се догодити. То би могло да се покаже тачним и у случају Доналда Трампа. Вилијам Енгдал је у односу на нову администрацију уочљиво мање оптимистичан од већине балканских посматрача:

„При крају Обамине ере, спољна и економска политика САД су у расулу. Нови председник, без политичког искуства, за неки дан ступа на дужност са обећањем да ће Америку поново уздићи на ранг ‘велике силе.’ Обавезао се да ‘исуши мочвару’ посебних корпоративних центара моћи који утичу на политику Вашингтона. Међутим, он је свој кабинет бирао из редова управо таквих посебних интереса са Вол Стрита, именовао је саветника за националну безбедност и министра одбране из генералских редова, не мање од петорице министара су билионери, а он се саветује са геополитичким архитектима рата као што је Хенри Кисинџер.“

Подразумева се да Енгдал ужива огромну предност утолико што је изванредно обавештени Американац који у танчине познаје унутрашњост политичког система своје земље, а то је нешто чиме већина балканских посматрача, па чак и аналитичара, не би могла да се похвали.

Могло би се рећи да у основи наивног гледишта, популарног у балканским круговима, лежи широко распрострањено веровање да је вектор сложене државе као што су САД – са јаким установама, не само специфично изграђеним тако да надрастају појединце већ истовремено и са добро ушанченом дубоком државом која, по свом утицају, често надраста и традиционалне политичке установе – могуће битно променити, и то чак брзо.

Највероватније је да ће балкански политичка класа и јавност убрзо увидети да ће много тога остати исто, без обзира на изјаве, па чак и намере, новога председника. То је зато што ће механизми који су им, под његовим претходницима, загорчавали живот остати и даље у функцији, мада ће можда у неким погледима деловати за нијансу дискретније. То, међутим, не апсолвира ниједну од регионалних влада, најмање српску, од одговорности да искористе тренутак који им се неочекивано пружа и да у коридорима моћи нове администрације искористе све расположиве полуге утицаја у одбрану животних интереса своје земље.

Једна од „животних чињеница“ коју ће људи на локалу морати да прогутају је то да у великом свету постоје наднационалне концентрације моћи које су у стању да пркосе, па понекад чак и да подривају, новог председника. Ту чињеницу је баш недавно, 10. јануара, артикулисао Пол Крег Робертс у својим колумнама, „Да ли се Трамп повија?“ и „Да ли Голдман Сакс преузима контролу над Трамповим председниковањем?“[1] (Голдман Сакс није особа, него назив једног од најмоћнијих финансијских предузећа на свету.) Наслови су довољни да изазову неспокојство, а садржаји још више. Доносиоцима политичких одлука на Балкану биће од користи да те колумне прочитају.

Током задњих недеља Обамине владе, ти елементи пуном паром постављају mise en scène за продужетак свога утицаја, без обзира на формалне промене фигура на врху. У оквиру тога, увели су низ нових политика, а ефекте и обим неких већ постојећих знатно су проширили. Јединствени циљ тих потеза је да политички вектор који су они зацртали учине иреверсибилним, док се не пронађе решење за проблем како да поступе са новим и не сасвим поузданим станаром у Белој кући.

Зато би било боље, уместо еуфорије, балканским владама и јавности посаветовати да се лате трезвене анализе онога што их највероватније чека. Краткорочно гледано – са скоро потпуном извесношћу – у најбољем случају то ће бити light верзија исте старе приче.

А то значи наставак притисака од стране истих институционалних актера из Вашингтона, њихових бриселских сателита и заједничких транснационалних инструмената – ту Џорџ Сорош непосредно долази на ум – чак и у случају да би председнику Трампу пошло за руком да их унеколико обузда.

Дугогодишњи премијер Македоније и победник на недавним парламентарним изборима у тој земљи, Никола Груевски, који је прошле године и сам био жртва „обојене револуције“ коју је инспирисао Сорош, очигледно је увидео да промена на врху у Вашингтону не отклања опасност од даљњих политичких потреса.

У интервјуу за скопљанску „Републику“ од 3. јануара, мандатар за будућег председника македонске владе Никола Груевски говорио је детаљно о својим плановима да дисциплинује „Фондацију за отворено друштво,“ коју финансира Џорџ Сорош. Груевски је изјавио да том увезаном ланцу „невладиних организација“ у Македонији више неће бити дозвољено да монополише сектор грађанског друштва и да га злоупотребљава за своје политичке циљеве. Груевски је до сада први балкански лидер који је отворено позвао на „десорошизацију“ грађанског друштва своје земље. У продужетку интервјуа врло се трезвено осврнуо на субверзивни потенцијал НВО бригада под Сорошевом командом:

„Узмите, на пример, Сорошеву електронску пошту која је објављена на Викиликсу и све ће вам бити јасно. Тај човек даје јасна упутства шта треба да се ради, и то се прихвата без икакве расправе. Из тога се такође види да се он виђа са највишим америчким званичницима, кад год му падне на памет, да заказује састанке са њима кад год пожели, и да је његов утицај знатан.“

„Судећи по новчаном и кадровском потенцијалу, његова фондација је најјача политички усмерена фондација на свету. Он је одлучио да своје богатство користи за постизање идеолошких циљева – за изградњу тих такозваних ‘отворених друштава’ и за сопствену материјалну корист, када у одређеним земљама спекулише на унапред намештене политичке исходе, што му приноси берзанске профите. Тај утицај се простире на читаве установе, министарства, и на владе, које су инфициране његовом идеологијом и ставовима.“

Све је то потпуно тачно. Само што основни проблем у нациљаним земљама нису Сорошеве махинације у функцији подршке политици његових хегемонистичких господара, већ је то институционална крхкост тих земаља, што их чини подложним таквим махинацијама. Разноликост у понашању балканских земаља под притиском јасан је доказ за тезу да постоји корелација између институционалне стабилности и способности за успешно одупирање хибридном нападу „невладиног сектора“ под контролом Запада.

Мађарска је истакнути пример. Мада је чланица и ЕУ и НАТО пакта, њене установе су чврсте и стабилне, са унутрашње солидарним друштвеним поретком. Мађарски премијер Виктор Орбан успео је пре око годину и по дана да порази сорошевску „обојену револуцију,“ покренуту као освета за нестандардну политику коју он води (укључујући подршку и учешће у руском пројекту Јужног тока). Он је затим преостале Сорошеве организације на територији Мађарске ставио под надзор, након што је већини забранио рад у својој земљи. Као последица тога, он више није у ситуацији да се суочава са субверзивним нападима из тог правца.

На другом крају континуума институционалне стабилности и друштвене кохезије налази се Бугарска. Ако Јужни ток узмемо као лакмус тест, из тога произилази да се анархична и корумпирана Бугарска показала као слаба карика у пројекту који је Русија осмислила, за разлику од стабилне, суверенистичке и правно утемељене мађарске државе. Бугарска политичка класа се превише навикла на крађу бриселских средстава – и то масивних размера – али управо та позната навика претворила их је у згодан предмет за уцену и манипулацију од стране западних надзиратеља. Ти лоповлуци се, наравно, толеришу док се подаци прикупљају и слажу у све позамашнијим досијеима корумпираних руководилаца. Када наступи тренутак за њихово коришћење, локалним главарима се намећу политике које су често убитачне по интересе њихових земаља. У задњем тренутку бугарска влада је одустала од учешћа у Јужном току, највероватније добрим делом због компромитујућих података у поменутим досијеима. То илуструје начин како је предвиђено да систем функционише. Уцењени лидери лично политичко преживљавање стављају испред економске или друге врсте добити што би потекла њиховим глобализмом упропашћеним земљама.

Већина балканских земаља налази се негде између ове две крајности. Тамо где финансијска корупција класичног типа није главна полуга, индукована унутрашња нестабилност то лако може да постане, с тим што су коначне последице упадљиво сличне. Наклоност твораца америчке политике „албанском фактору“ широм региона имала је као последицу не само прављење нарко-државице „Косово,“ под њиховим старатељством, него поред тога и изазивање наизглед непомирљивих унутрашњих супротстављености између већинског македонског становништва и знатне и агресивне албанске мањине у Македонији, коју Запад срачунато протежира и контролише. Тај извор нестабилности, у овом тренутку, Груевском представља највећи проблем и уједно је и главна препрека да недавну изборну победу преточи у функционалну владу. Пошто му још увек недостаје неопходна скупштинска већина да би владу формирао, Груевски је сада принуђен да преговара са албанским странкама чији гласови су неопходни да би му у парламенту био потврђен мандат, само што заједничи договорена платформа тих албанских странака – која је у потпуности усаглашена са страним спонзорима – предвиђа практични распад Македоније.

Руководство Србије се сусреће са тешкоћама сличне врсте. Дилетантско и корумпирано, оно представља лаку мету и крајње је рањиво у односу на уцене и друштвене немире које би изазвале „НВО“ којима се диригује из иностранства. Слично Македонији, у мало вероватном случају када би заузели чврст став и стварно се заложили за одбрану националних интереса своје земље, и они би били изложени ризику активног распиривања сецесионистичких покушаја усмераваних са Запада. За разлику од пркосних Македонаца, у Србији се у званичним круговима и не помишља о сузбијању свепрожимајућег и погубног утицаја лажних „НВО“ који су финансирани из страних центара. Недвосмислено упозоравајућа салва, са сврхом да обезбеди још сервилније понашање, била је испаљена на режим пре свега неколико дана у виду „Извештаја“ који је усвојила Европска комисија, а који врви од критичких запажања у вези са ендемичном корупцијом, проблемима из области владавине права и ограничењима на слободу медија. Неповољан извештај је поднео специјални известитељ Европске заједнице у Србији, један од проконзула у Београду, Дејвид Мекалистер, што је само по себи својеврсна порука упакована у поруку.

Положај на индексу политичке рањивости мањих играча, као што су мафијаш Мило Ђукановић у Црној Гори или бедни Бакир Изетбеговић (право породично презиме: Живковић) у Босни, једва да захтева посебну разраду. Будући да се налазе на челу институционално нестабилних и унутрашње подељених друштава, они би могли да одлете сваког тренутка. Једини разлог зашто етикета „последњег диктатора у Европи“ није заслужено прилепљена Ђукановићу, него Лукашенку, је Ђукановићева досадашња ропска спремност да угађа власницима ауторског права на ту етикету. Међутим, његови дани могли би бити избројани без обзира на коначни вектор Трампове политике.

На Балкану постоји озбиљан потенцијал за ломове, независно од намера, па чак и упутстава, новог председника. Институционалне снаге чији ће утицај на средњим и нижим нивоима у његовој администрацији остати преовлађујући имаће на располагању све потребне механизме, укључујући и наводно „невладине“ играче са дубоко укорењеном теренском инфраструктуром, да изазову нове валове хаоса на Балкану, и то са или без претходног знања или чак одобрења новог председника.

[1] “Is Trump Bending?”, www.paulcraigroberts.org/2017/01/09/is-trump-bending/ и “Is Goldman Sachs Taking Control of the Trump Presidency?” , www.paulcraigroberts.org/2017/01/09/is-goldman-sachs-taking-control-of-the-trump-presidency/ Види преводе на ФСК: www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pol-kreg-roberts-trampova-imenovanja-za-polozaje-u-predsednickoj-administraciji/ и www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/pol-kreg-roberts-establisment-pokusava-da-ukrade-trampovu-predsednicku-funkciju-uz-pomoc-liberalne-levice/