Тагови Вести таговане са "Балкан"

Балкан

-

Владимир Фролов

На овогодишњем заседању Vojnog komiteta NATO, које се баш одржава у ТИРАНИ, настављена је брутална пракса лагања о наводном „немешању“ у политичке ставове и одлуке оних земаља са Балкана које још нису утеране у тај тор, милом или силом.

Тако и председавајући тог комитета, чешки генерал Petr Pavel, после свих оних отворених претњи изговорених на рачун Срба, одједном изјављује — „Mi se ne nadmećemo sa Rusijom oko Zapadnog Balkana. Mi smo pre svega usredsređeni na to da Balkan bude stabilan i bezbedan“, али одмах потом децидирано истиче, да проблеми у региону „западног“ Балкана проистичу због „malignog uticaja iz Rusije“!

Сад је видљиво да се зато хумани НАТО и поставља попут онколога, бринући о здрављу Срба, које су најпре превентивно даривали осиромашеним уранијумом, па би сада да их радосно приме, макар их потом и лечили, разуме се од „штетне“ вишевековне русофилије!  

 

Кроз историју је познато да су збивања на Балкану била извор регионалних и светских сукоба. Стога је Балкан био изазов за многе историчаре, аналитичаре, истраживаче. Америчка, али и европска русофобија, разлог су што је Балкан и данас у жижи светског интересовања. Балкан је оцењен као капија према Истоку, али и као стратешко место са којег се могу контролисати утицаји, везе и активности који са Истока допиру у ЕУ, која, очито, нема капацитет да тај простор пацификује нити жељу да га инкорпорира. Иначе, ЕУ је пуна проблема, а они постају све сложенији.

У ЕУ се појављује снажна опозиција у виду тзв. Источног блока, који се не слаже са политиком и вођством Немачке и Француске. Политичка звезда Меркелове се гаси. Немачка канцеларка не успева да сакрије забринутост. Њена основна брига јесу избори, али је то и притисак Американаца који по обичају знају постављати ирационалне захтеве. Притисак долази и из другог смера, од немачких индустријалаца којима су неопходни руски енергенти. Отворено неслагање са политиком Француске и Немачке у ЕУ изразила је Грчка, али и „љубимци ЕУ“ – Пољска, Мађарска, Бугарска и Румунија, земље које чине језгро поменутог опозиционог блока. Чак је и Иницијатива три мора проистекла из независних планова Пољске, чија је политика компатибилна са америчким интересима у југоисточном делу ЕУ.

У сагледавању ситуације на Балкану, наравно, треба имати у виду и руски фактор. Оно што је уочљиво јесте да Русија није показала довољно снажну жељу да свој утицај шири на регион. Економски параметри указују да је економска размјена више него скромна, чак и са српским земљама. Разлога има више. Руска привреда је технолошки напредовала. Сем тога, Русија има развијену и равноправну сарадњу са Кином, Индијом и другим тзв. „економским тигровима Азије“. Недостатак стандарда и мали обим производње балканских земаља, такође су лимитирајући фактор. Ограничења је стварала и политика. Нејасне политичке платформе балканских држава постојале су само за једнократну „изборну трку“. Уједно, недовршена и неуспешна транзиција довела је Балкан у безизлазну ситуацију. Тако је Балкан постао „огледна парцела“ за активности које Запад, пре свега САД и НАТО, намеравају применити према Русији.

Постало је јасно да Балкан није приоритет у званичним руским стратегијама. Томе су, свакако, допринеле и владајуће гарнитуре које су се смењивале у Србији, од којих нити једна није показала склоности за искрену сарадњу са Русијом. Русију су власти у Србији скоро биле заборавиле све до активирања Јужног тока, и до периода када је дошао у питање опстанак Срба на простору који им вековима припада. Власт у Србији данас не види инструментализацију тероризма, не само на Блиском истоку већ и у ЕУ. У међувремену, џихадистичке групе се распоређују по Балкану где имају помоћ дела локалног становништва и политичких структура, уз прикривену активност главног режисера, Сједињених Држава и њима блиских земаља ЕУ. Није искључено да се питање Србије и Срба покуша „решити“ једним прокси ратом. Не само у Србији, већ и на скоро целом Балкану, политичке елите су до неукуса снисходљиве према странцима. Такви политичари, потпуно окренути Западу и личним интересима, нису имали ни жеље ни времена да путем дипломатских канала представе челницима Русије значај Балкана, пре свега за Русију.

Русија није успела пронаћи кредибилног преговарача ни партнера у Србији. Ипак, Русија неће дозволити нападе на Србију и Републику Српску, и снажно ће стати у одбрану српских држава, не само због пројекта Јужног или Турског тока, већ и због вековних веза братских народа. Јер, очито је да амерички каубоји користе русофобију како би се вратили на Балкан. Активности Хојт Брајана Јиа и посете више конгресмена и сенатора региону, као и потпредседника Пенса, на то јасно указују. Насилно „угуравање“ Црне Горе у НАТО, реализација дуго планираног сценарија за Косово и Македонију, развој ситуације у БиХ по питању Срба (незаконита инструментализација Дејтонског споразума, институције БиХ се понашају као институције државне владе, понашање судова), такође. Све су прилике да ће се САД на Балкану поново понашати као власник земље, народа, господар живота и смрти. Према Републици Српској ће се вршити притисци, постављати ултиматуми, ствари ће водити ка ескалацији. Хојт Ји већ обавља „рокаде“ у ОХР и ОЕБС, доводи агилније и људе од акције, а који нису склони ни Србима ни Русима. Еклатантан пример је Денис Хирн, заменик амбасадора САД у Авганистану, који треба да постане супервизор за Брчко и нови први заменик Високог представника УН у БиХ, Валентина Инцка. Досадашњи први заменик, Брус Бертон, такође Американац, преузима дужност шефа Мисије Организације за безбедност и сарадњу (ОЕБС) у БиХ од Џонатана Мура. Мур одлази јер је „скренуо с пута“. Схватио је да је решење за БиХ уравнотежен приступ према сва три конститутивна народа, и тако се понашао. То што је Хирн у Авганистану био заменик амбасадора говори да је задужен за операције и спровођење политике САД уз уску сарадњу са ДИА, ЦИА и ФБИ. Он ће и у БиХ имати право да планира, и уз подршку наведених агенција покреће акције.

Иначе, Хирн је већ службовао у БиХ од 1993. до 1996. године као политички саветник првог америчког амбасадора у овој земљи, Виктора Јаковича. Упознат је са ситуацијом током рата, био је учесник стварања перцепције Срба као ратних злочинаца, што је доказао ангажовањем за Хашки трибунал. Хирн је службовао и у Хрватској, говори локалне језике. Пре доласка на место заменика шефа Мисије у Авганистану био је виши саветник Томаса Шанона, подсекретара за политичке послове у Стејт департменту, тренутно трећег човека у америчкој дипломатији, који је позициониран одмах иза секретара Рекса Тилерсона и његовог заменика Џона Саливена. Тако ће се на месту првог заменика Високог представника у БиХ наћи човек који ОХР треба да врати у доба Педи Ешдауна, када је Високи представник наметао законе, мењао устав, изрицао санкције.

Истовремено, реторика челника у Сарајеву постаје идентична оној из деведесетих година. Према очекивањима, Бакир Изетбеговић отворено промовише Исламску декларацију, политичку платформу свог оца Алије. То доказује чињеницу да се он не залаже за БиХ већ за Босански калифат, који Американци не желе да спрече. Бошњаке у БиХ, као и Албанце на Косову и у Македонији, они виде као најверније слуге САД на Балкану, и сигурног опонента било каквог руском утицају у региону. Два су америчка сценарија могућа у БиХ, а да ли ће бити реализована зависиће не само од америчких жеља већ и од ЕУ, Русије и Кине. Према првом, Бошњаци би уз америчку сагласност и уз помоћ опозиције у Српској направили хаос, напали институције. Према другом сценарију, сачекало би се на независност Косова, односно на незванично уједињење Албанаца, уз потпуни нестанак македонског утицаја у Македонији, након чега би се БиХ насилно, попут Црне Горе, придружила НАТО. САД би преко ноћи, по узору на пресвлачење терориста у опозицију на Блиском истоку, Албанце на Косову из полицијских преобукли у НАТО униформе.

Шта Србија може да учини како би спречила непожељне сценарије? Србија има довољно аргумената да прекине Бриселски споразум. Шта је Србији он донео? Србија је непрекидно чинила уступке и испуњавала све што су САД и Меркелова тражили. С обзиром да је сада дијалог између Србије и Косова спуштен на ниво двеју влада, јер је Србија пристала да даље преговоре операционализују и спроведу Ана Брнабић и Иса Мустафа (ускоро Рамуш Харадинај), Србима на Косову судбина је по свој прилици запечаћена. Преговарачки формат је проширен јер се захтева да се у преговоре укључе представници САД и Немачке. Зашто Србија не тражи да се у преговоре укључи Русија? Русија је гарант Дејтонског споразума, амбасадор Иванцов учествује у раду Савета за имплементацију мира (ПИК), па зашто онда Русија не би била укључена и у преговоре о Косову?

Друго, Србија треба да најави и на скупштинском заседању усвоји декларацију да је Косово привремено окупирана територија. Зашто не? САД су тражиле од Владе Молдавије (премијер Павел Филип је проамерички опредељен) а она је успела да од Уставног суда испослује одлуку да је Придњестровље привремено окупирана територија, те су се снаге УН повукле. У Придњестровљу се налази око 300 000 Руса и проруса (различитих нација, чак и Украјинаца) који не желе изаћи из оквира Русије. Јасно је да САД Русију желе увући у сукоб преко Молдавије и Грузије, тим више што је руски председник Путин у добрим односима са председником Молдавије Игором Додоном. Иначе, ситуација у Молдавији подсећа на македонску матрицу, када је македонски председник Иванов након претњи Хојта Јиа ликвидацијом (претња је била увијена у дипломатски речник) попустио и мандат дао Зорану Заеву. Ако може Молдавија део територије прогласити окупираним ради интереса САД и ЕУ, зашто то да не уради Србија ради заштите својих интереса?

Не треба изгубити из вида да се на простору Србије и Македоније ствара Велика Албанија, која не мора тако формално да се зове, али границе између Албанаца неће постојати, а центар одлучивања биће у Тирани. Гомилање снага Исламске државе на том простору биће претња и за ЕУ, а терористички напади ће се креирати и изводити сваки пут када се ЕУ не повинује интересима САД.

 

„На Западном Балкану дошло је до радикализације ислама“ – изјавио је шеф аустријске дипломатије Себастијан Курц и „позвао власти БиХ, Албаније и Косова да се томе супротставе“. Недипломатским рјечником речено, прозвао их је што то не чине или, још горе, што толеришу, а могуће и подржавају одговарајуће утицаје са Блиског истока.

Шта би Курцу одједном, када знамо да су у новијој прошлости баш његови земљаци и колеге из дипломатског сектора предњачили у кампањи против Срба због наводног великосрпског антимуслиманства, исламофобије, ксенофобије итд. Екс министар спољних послова Алојз Мок је својевремено био аутор најцрњих србомрзачких изјава у тада оштрој конкуренцији европских политичара. Волфганг Петрич је био међу два по Србе најгора висока представника у БиХ, а и до данас се редовно оглашава у сарајевском „Авазу“ и на међународним форумима да одбрани муслимане од српско-руске опасности. Валентин Инцко је у свом рекордно дугом мандату у Сарајеву доставио у СБ УН већ десетак годишњих извјештаја у којим Српску етикетира као реметилачки фактор, а повратнике са фронта ИД, вехабијске комуне и терористичке кампове и сл. уопште не помиње.

Да ли треба да ликујемо што су накнадно увидјели и сада индиректно признају да смо били у праву или пак да се радујемо што су сада прешли на нашу страну? Ни говора: они су били у праву и онда и сада, а ми смо и сада, бар индиректно, криви јер смо онда изазвали садашњу радикализацију муслимана. Њима је почетком ’90-их Алија био „грађански оријентисан политичар“, а његова Исламска декларација „безазлен вјерски спис“ и тако даље, све док мечка исламског тероризма није заиграла по западноевропским пријестоницама. Када су се током рата муџахедини у Возући сликали са одсјеченим српским главама, то је била вијест само за локалне медије, а када су касније терористи Исламске државе почели да скидају главе западним новинарима на снимцима ЦНН-а, био је то малтене позив на крсташки рат.

У страху велике очи Себастијана Курца већ виде да би једна експлозија слична серији у Паризу могла да поремети блажену тишину Шембрунског парка, да одсели бројне међународне организације из Беча, да отјера туристе из аустријских бања и са алпских скијалишта, на чему почива значајан дио економског просперитета и „мира и стабилности“ његове земље. Зато се аустријско бирачко тијело посљедних година окренуло ултрадесним политичарима и партијама, а сам Курц пријети сусједима Италијанима да ће им мигранте са Блиског истока враћати натраг.

Истина, овај аустријски политичар је још 2014. и 2015. алармирао на успон исламског тероризма на Балкану. Али и он је изгледа заборавио да је блискоисточна подршка за муслиманску Босну током рата, а и послије, стизала баш преко бројних међународних исламских хуманитарних организација регистрованих у Бечу, за које је касније утврђено да су финансирале тероризам. Петродолари су били адресирани на Алију Изетбеговића лично, а он је потписивао овлашћења куриру и поратном организатору теористичког кампа у Погорелици Хасану Ченгићу, који је подизао новац са рачуна у бечким банкама и преносио га у Сарајево. Исто се наставило и са уплатама саудијског двора за вехабије, тако да су се у Аустрији вртиле велике паре, и политички утицајним банкарима уз подршку власти није било до прекидања златног ланца.

Курцова изјава мора се ставити и у контекст ривалитета Њемачке и САД на Западном Балкану. У обострано прикриваној колизији интереса европских и америчких савезника око доминације на Западном Балкану, САД отворено заступају (велику) Албанију, (независно) Косово, (унитарну) БиХ – управо земље са Курцовог списка земаља радикализације ислама. Аустрија је увијек, додуше више у рату него у миру, слиједила политику браће у „матици“ Њемачкој, али послије њемачког уједињења и преузимања вођства у ЕУ, Беч редовно или понавља или најављује ставове Берлина/Брисела. Њемачки медији уназад неколико година публикују обавјештајна открића БНД-а не само о вехабијским комунама у Бочињи и Маочи него и о „камповима за терористичку обуку у планинским забитима бошњачког дијела БиХ“, а САД су послије убацивања муџахедина у ратну Босну и мирнодопског подстицаја „Ердогановој исламској демократији“ за повратак у Босну, сада отворили врата својим великим савезницима Саудијцима да населе најатрактивније дијелове Сарајевског кантона.

Најзад, поводом Курцове изјаве намеће се и питање зашто малу и неутралну Аустрију толико погађа радикализација ислама у Босни, Албанији и на Косову, од које је дијели тампон-зона етнички и вјерски безмало чистих католичких Словеније и Хрватске, чланица ЕУ и НАТО-а? Да ли се само ради о мигрантима и о превенцији исламског тероризма, или се на традицијама Хабсбуршке монархије Беч осјећа позваним да води бригу о (анектираној) Босни и (окупираној) Србији (са колаборантским КиМ), те о савезничкој Албанији. Уосталом, ако се турска политика нео-османизма на Балкану ослања на сентиментално колективно сјећање исламизованих хришћана, на златно доба босанског беговата, зашто јој пандан не би биле сличне емоције код босанских католика на које би Беч надоградио политику неохабзбургизма? Хипотеза није само теоријска, тим више што значајан проценат невелике хрватске популације у БиХ потиче од „куфераша“ илити католика које је Црно-жута монархија као стручну радну снагу у рудницима, на жељезници и сл. доводила из различитих дијелова царевине. Многи Чеси, Словенци, Мађари, Словаци су ту и остали и као католици у сљедећој генерацији се по босанској вјерско-националној симетрији идентификовали као Хрвати. Током позних година СФРЈ они су, наспрам муслиманског (потоњег бошњачког) вапаја за „пустим турским“, почели да помињу „пусто аустријско“, које је у Босну довело Европу. И, на баклаве, саган долме и димије одговарали захер тортама, бечким шницлама и балским хаљинама, које су они донијели у Босну и задужили је или забавили о јаду разорним мултикултурализмом.

Да неоосманизам, као ни неохабзбургизам, у поређењу са ЕУ, нису анахронизми, тврди и амерички експерт за Балкан. У недавном интервјуу „Политици“, Роберт Каплан каже да земље западног Балкана могу да опстану и функционишу једино у оквиру империја попут османске и хабзбуршке и да Европска унија овдје треба да одигра улогу једне савремене меке империје која ће Балканце држати у миру и стабилности првенствено помоћу економије, људских права, евро-стандарда. Е сад, ако узмемо у обзир да лично први човјек ЕУ Жан Клод Јункер каже да ће пуна евроинтеграција доћи на западни Балкан „ко зна кад“, а знамо и да је Бошњацима ближи Стамбол, Хрватима – Беч, Шиптарима и Албанцима – Вашингтон, а Србима – Москва, па чак и Пекинг, него што је Брисел, онда испада да се за ЕУ прије може рећи да је на Балкану анахронизам него што би то важило за неке друге наднационалне интреграције.

У реакцији за медије, Бакир Изетбеговић је Курцову изјаву (пр)оцијенио као предизборну кампању за канцелара Аустрије. Али, ако и сам процијењује да таква изјава погађа умове и срца аустријских бирача, онда тек има разлога да се забрине. Муфтија београдски Јусуфспахић пак сматра да никаб и бурка, које су Њемачка и Француска већ забраниле, а Курц се залаже да то учини и Аустрија, „у Сарајеву и Приштини имају значење ослобођења вјере од комунистичких стега“. Курц је, међутим, другом приликом већ рекао да су ипак много више од тога: „симболи паралелног друштва“. Заиста, специфичност ислама јесте у томе што поред духовног регулише и све аспекте секуларног живота вјерника, а има већ десетак година како је Хелмут Кол повјерио Маргарет Тачер да „припадници ислама у Њемачкој ни послије више генерација нити хоће нити могу да се интегришу у цивилно друштво“. Било је то поводом тек првих терористичких испада уз повике Алаху екбер, а касније су у складу са догађајима Камерун и Меркелова прогласили општи „неуспјех мултикултурализма“. Данас, са ширењем убилачко/самоубилачког милитантног ислама, ствари су отишле још даље, па се у земљама ЕУ доносе и анти-мулти-култи закони.

Шта би из бурне полемике коју је изазвао Себастијан Курц, а придружили су му се чешки премијер Земан и хрватска предсједница Колинда, могли да закључе Срби? Баш ништа, јер „међународна заједница“ повлађује Шиптарима на КиМ што неће да остану у Србији, а Србе у РС силом држи у БиХ. Али, ако умјесто недогледне и неизвјесне ЕУ треба да бирамо између неоосманизма и неохабсбургизма, онда – хвала не.

 

 

слика http://www.isarajevo.net/2017/08/26/ereakcije-na-izjavu-ministra-kurza/

-
Бивши високи представник ЕУ Хавијер Солана упоредио је прилике на Балкану и растрзаност региона између Запада и Истока са животом Николе Тесле.

 

Бивши генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана

 

У ауторском тексту „Балкан између сукобљених полова“, Солана наводи да земље региона желе да учествују у „европском пројекту“, али да уједно чине део света који је политички и културолошки међу најкомпликованијима на планети.

„Нема јасније илустрације за оптерећену прошлост и садашњост овог региона, од живота и наслеђа једног од његових најизврснијих синова — физичара и изумитеља Николе Тесле“, наводи Солана.

Бивши шпански шеф дипломатије наводи да је Тесла рођен у српској православној породици у граду који је сада део Хрватске, па је његова националност „предмет расправе у региону“.

„Тесла је веровао да би научни напредак требало да ствара мостове између земаља и да се кроз то постигне универзални мир. Међутим, постоје они и у Хрватској и у Србији који желе да уподобе његово наслеђе на непримерен начин“, наводи Солана.

Наводећи речи своје наследнице Федерике Могерини да би „Балкан лако могао постати једна од шаховских табли на којима велике силе играју своју партију“, Солана истиче да је регион увек био „смештен“ између сукобљених полова, који пројектују своју моћ кроз испреплетане економске, политичке, историјске и културне везе.

Солана каже да су ратови из деведесетих година прошлог века у бившој Југославији за Европску унију увек означавали велики неуспех, а да је покушај да се бивше републике увуку у Унију донео различите резултате.

„Истовремено, демократски стандарди на Западном Балкану доживљавају ерозију, а друге земље са јаким утицајем — Русија, Турска и Мађарска, у којој ЕУ није успела да заустави ауторитарни налет Виктора Орбана, нуде алтернативне политичке моделе“, пише Солана.

 

 

Долари

 

 

Бивши европски званичник и бивши генерални секретар НАТО-а каже да Србија проналази инспирацију и у Јосипу Брозу Титу, Покрету несврстаних и Титовој „сјајној игри између САД и Русије“.

„Србија се на сличан начин званично одређује као неутрална земља. Ипак, блиско сарађује са НАТО-ом кроз програм Партнерства за мир, док истовремено одржава војне вежбе са Русијом. Такође, док председник Александар Вучић тврди да је чврсто за европске интеграције, није показао спремност да се дистанцира од Русије“, пише Солана.

Он додаје да се у причу, заједно са ставом о Косову, али и економским пројектима, укључила и Кина.

„Европска унија не сме да изневери очекивања која би Тесла, без сумње, имао од ње. Свим Европљанима би требало да буде пружена могућност да учествују у европском пројекту и убирају плодове њеног потенцијала за промене. То је тачно оно што већи део популације на Балкану жели. Лидери ЕУ не могу да гарантују да ће процес уласка бити брз и лаган, али само они могу да осигурају да путовање буде вредно циља“, наводи Солана.

rs.sputniknews.com/politika/201709011112508007-Solana-Balkan-Istok-Zapad/

Без обзира што је „дубока држава“ преузела кључне државне механизме, она губи дах. У изгледу је велика економска криза, у којој ће неокони настојати да сачувају основно, односно, за њих ће постојати само један приоритет, а то је борба за опстанак њихове „државе“ – Федералних резерви САД и приватне штампарије долара. Припреме за „одсудну битку“ навелико су у току, а манифестују се кроз операционализован страх од Русије (којом плаше и школску децу) а који због лоше геоекономске позиције САД треба да послужи обједињавању демократа и републиканаца. Резултати су већ видљиви – узурпирана су пресједничка овлашћења, суспендован је устав, што је резултат њиховог заједничког деловања у америчком Конгресу. Захваљујући заоставштини Хладног рата, Русија је постала идеалан кривац за све, а проблеми који су снашли донедавно неприкосновену светску силу уопште нису мали.
По дисфункционалности коју испољавају САД подсећају на ЕУ. САД су биле опасне по свјетски мир и када су привидно функционисале. Подривачки талас глобализације није мимоишао ни границе „светског полицајца“. Доктрина America first садржавала је пакете трговачких правила која су подразумевала америчко вођство, доминацију по принципу да се САД у глобалном окружењу могу понашати као у самопослузи. Међутим, доктрину нису пратили амерички капацитети, технолошки заостали у односу на привредне дивове који се буде, те су Американци почели кршити правила која су сами поставили. Америчка привреда је једноставно у паду, док дуг расте. Те проблеме ова држава настоји ублажити и прикрити ратовима и отимањем ресурса од других.

Међутим, оно што се некада једноставно решавало, сада тражи друге моделе, јер се појавила озбиљна конкуренција а руководи се међународним принципима. С друге стране, руски министар иностраних послова, Сергеј Лавров, дипломатији је вратио стари сјај. Американци, који су традиционално производили маестралне преговараче, данас од дипломатског „алата“ најчешће користе санкције и репресивне мјере попут протеривања страних дипломата. То, иначе, представља сигуран знак губитка контроле у властитом дворишту. Тренутни поредак у САД могао би се назвати поретком опасности, јер у дипломатији нема више некадашњих асова. Заменили су их аматери. Настављају се активности које је практиковао претходни амерички председник Обама и стиче се утисак да Обама и даље влада. Аматеризам у дипломатији најбоље се огледа у кризи односа са Северном Корејом.

Дипломатија је потпуно пренебрегнута, нико и не спомиње могућности које би најизолованијој земљи пружиле шансу за реинтегрисање у светску заједницу, док се нуклеарни удар разматра као реална опција за решавање неспоразума. Дипломате-аматери заборављају на безбедност својих пријатеља Јапана и Јужне Кореје, а не размишљају како би Русија и Кина гледале на такав развој ситуације. Аматери у континуитету практикују методу „прст у око“, што је најприкладнији назив за низ потеза: изградња америчке базе у Одеси у Украјини, стварање антируске хистерије на Балтику, ратне игре у Молдавији и на Балкану. САД немају реалан увид у ситуацију на Блиском истоку нити им је познато шта се дешава у терористичким организацијама. Пружиле су могућност Русији и Кини да се ослободе долара, његовог утицаја и притиска. Уједно, Кина и Русија су развиле војну сарадњу и удружиле технологију војне индустрије. Упркос томе, америчке дипломате настоје дати одређене трговачке привилегије Кини не би ли је одвојили од Русије, коју планирају изоловати и са истока. То је још једна „немогућа мисија“, јер како мисле да Кини „режу“ Нови пут свиле на Балкану, да руше њене позиције у Грчкој и у другим балканским земљама, и истовремено предлажу сарадњу. Дипломате-аматери потцењују кинески начин размишљања и комбинаторику са четири хиљаде године дугом традицијом. Банкари и чланови Билдерберга не могу се суздржати при помисли на огромне ресурсе Каспијског базена и Урала. Изолацијом Русије само су дали додатну моћ председнику Путину и допринели порасту његовог угледа и утицаја у народу. Према свему судећи на месту председника Русије гледаће га и наредних шест година, јер је залагање за Путинову кандидатуру постало део одбрамбеног механизма словенског народа. „Каубојска дипломатија“ одговорна је што данашњицу можемо назвати „данима опасног живљења“. Каубоји су врло брзо заборавили Путинов говор на седници УН неколико дана уочи руске интервенције у Сирији.

Штавише, они у властитој држави одбацују цивилне слободе, од Американаца праве противнике. Шта све чека Американце? Поново се разматра идеја да се, као у доба Макартија, формира одбор за праћење политичких противника. А непријатељи су сви који не мрзе Русију. Идеју је пласирао сенатор Њут Гингрич. Већ се праве регистри муслимана са намјером да се за сваког зна гдје се налази. Стога муслимане планирају чиповати. Припрема се и депортација три милиона нелегалних миграната, што би могло створити хаос. Полицијска овлашћења ће бити све већа. За сваку критику власти, за сваки коментар који се оцени као злонамеран – следиће санкције. Иде се ка томе да ће медији бити једини тумачи истине. Оружана сила на граници према Мексику биће изузетно велика, полиција ће бити овлашћена да отвори ватру на сваког који покуша илегално прећи државну границу. А републиканци иду тако далеко да предлажу да се Афроамериканцима и муслиманима на изборима одузме право гласа. На удару ће бити, веровали или не, ЛГБТ популација.

Када је наведени „пакет мера“ намењен америчким држављанима, шта ли тек чека народе на Балкану? Брајан Хојт Ји долази у Скопље, не да би био амбасадор, како су објавили медији у Србији, јер се он налази на много већој функцији, већ да би из Скопља рушио владе у Србији, Српској, Мађарској, а ради онемогућавања кинеског Пута свиле и руских цевовода. У Скопљу, у амбасади која има осам подземних спратова, биће му штаб.

-

Владимир Фролов

Пред почетак нове школске године, видљиво је, да су хрватски педагози сачинили нове школске програме за новопримљене чланице НАТО на брдовитом Балкану.

Историја ће се учити из бележака некадашњих усташа, монтенегринских федералиста, шиптарских качака и бугарашких комита,јер је најмањи заједнички именитељ, потребна доза србождерства!

Све по стандардима антифашистичке распадајуће ЕU и хуманог NАТО, како би се присилило бандоглаве Србе да се најзад покоре или нестану, само да своји на своме не остану!

Ти су програми у корелацији са тзв „заједничким уџбеницима за регион“, где се упорно понављају оцене и ставово још другова из Коминтерне, о „великосрпској угњетачкој политици“ која траје већ више од века, заправо од како су Срби почели оружану борбу за обнову своје државности!

Срећом, данас има довољно плаћеничких НВО да доказују ту српску „заблуду“, а ни власт се баш не претрже да реално сагледа ту кампању, која је само почетак новог усаглашеног наступа!

-

Драган Милашиновић

У некадашњем главном граду Албаније, Драчу, одржан је 26.08.2017. једнодневни неформални састанак шефова влада земаља Западног Балкана, бар тако је јавност обавестио домаћин скупа, Еди Рама. Будући да су скупу присуствовали и европски комесар за суседску политику и преговоре о проширењу Јоханес Хан, као и потпредседник Светске банке за Европу и Централну Азију Кирил Милер(1), што је итекако званично, претпостављам да је састанак проглашен за незваничан јер се господин Рама појавио у џинс-фазону са патикама на ногама, баш као и ономад у Бриселу, а нико од присутних није носио кравату. За Раму сам сигуран да укусније обучен излази на неку приватну вечеру, но то је већ његова ствар. Што се мене тиче, ни наша премијерка у својој мушкастој одећи није била много примереније одевена, без обзира што је имала ципеле. Будући да полако гасну моје наде како ћу је икад видети у сукњи, бојим се да је и мени почела да се мења свест… Јер, нада умире последња.

Али, да оставимо моја јалова надања, биће да се ја баш и не разумем у савремене модне трендове, јер се премијеркин стајлинг, судећи према сликама и избаченим клиповима, баш допао Јоханесу Хану, који јој је све време делио осмехе и очијукао с њом. Да није јавно објавила то што је помислио бих свашта, али сва је прилика да се Ханови осмеси могу протумачити улогом српског режима у регионалном ЕУ пројекту “Западни Балкан”. Као кад се добар домаћин смеши прасету за кога је већ ушиљио ражањ. Благо нама.

Све у свему био је ово трећи сусрет западно-балканских лидера у последња два месеца (пре овога Трст и Подгорица), што евидентно показује намере Брисела и Берлина (иницијативу је покренука Немачка) да пројектом “Западни Балкан” замајавају земље региона како би сакриле кризу у којој се налазе и спречиле ширење пре свега руског, па и кинеског, утицаја у региону. Вашем аутору чини се да читава та представа служи да про-европским, намесничким, режимима у региону код грађана обезбеди какав-такав алиби за остајање на броду који евидентно тоне.

Сам скуп започео је сесијом на којој се разговарало о Транспортној заједници Југоисточне Европе, за који је Уговор потписан на Самиту о западном Балкану недавно одржаном у Трсту, што је свакако нижи ниво Вучићеве иницијативе о “бесцаринској унији”. Или њен први корак. Видећемо. У сваком случају премијерка Брнабић поносно је објавила да је Србија званично поднела кандидатуру за седиште Секретаријата Транспортне заједнице ЈИЕ у Београду. Искрено, сумњам да ће имати противкандидата.

Такође, истакавши да као регион имамо пуно потенцијала и капацитета, Брнабић је подсетила да је на самиту у Трсту у јулу формирана Регионална привредна комора (КИФ) и усвојен Акциони план.

И Хан је био задовољан скупом. Изјавио је да су „учесници разговарали о примени 115 тачака договорених у Трсту” и додао „стварање економског подручја је нешто што подржава (њихове) европске аспирације, али и помаже бољој перспективи земаља.(2) Наравно, Хан није пропустио да умири Балканце како овај регионални пројекат није замена за њихово аплицирање у ЕУ, али је свакако “користан елемент”. И ту могу само да кажем – благо нама!

Овај неформални скуп имао је и своје маргине на којима су неформални учесници неформално решавали формална питања, па се онда прсили пред новинарима. Рецимо, Хан је пренео Иси Мустафи „Хитно је формирање нове проевропске, стабилне и реформске владе на Косову”(4), а овај му одговорио „Си, шефе…“! Душко Марковић се похвалио економским растом Црне Горе, а Заев изразио наду да ће спор око имена Македоније бити конално решен…

И Ана Брнабић се није дала. Она је, са маргина, славобитно најавила да ће Македонија бити уздржана приликом пријема Косова у Унеско, што би у контексту оног веселог повлачења-враћања особља српске амбасаде у Скопљу, требало да значи да је Србија истерала зеца на чистину. Али, зецу се баш и није ишло на голу ливаду, па ничим није потврдио њене речи, већ је рекао да гласања о пријему Косова у УНЕСКО сигурно неће бити ове, а вероватно ни следеће године.

„Ове године нема апликације и о том питању се неће дискутовати. Можда је то и добро, пошто се надам, да ћемо имати боље услове и околности када се о томе буде дискутовало”(3), рекао је Заев. Још један шамар евидентној дипломатској неотесаности српских званичника, који никако да науче да се понекад угризу за језик и да се у дипломатији мањак памети не може компензовати вишком речи. И још један доказ да је свако помињање УНЕСКО-а од стране српских званичника обична манипулација.

Било је ту још много занимљивих догађања, заиста превише за један “неформални скуп”. И за ову кратку форму. У сваком случају сви су се разишли задовољни. Али, резултате скупа ипак је најбоље оценио домаћин у патикама, Еди Рама, на свом фејсбук налогу – „добар радни дан за регион и Албанију“.(5)

 

 

_____________________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/edi-rama-sastanak-premijera-zemalja-zapadnog-balkana-u-dracu-je-bio-dobar-radni-dan-za-region-i-albaniju.html
  2. www.politika.rs/scc/clanak/387646/Brnabic-Makedonija-uzdrzana-po-pitanju-ulaska-Kosova-u-Unesko
  3. Исто.
  4. Исто
  5. www.nspm.rs/hronika/edi-rama-sastanak-premijera-zemalja-zapadnog-balkana-u-dracu-je-bio-dobar-radni-dan-za-region-i-albaniju.html

 

-

Владимир Фролов

Настављајући ментално насиље над Србима, наводни „стручњак за Балкан“, Danijel Server професор на универзитету „Džon Hopkins“, дао је изјаву за „објективну“ подгоричку „Pobjedu“.

Надмени „стручњак“ упорно кукуриче – „Ruski marifetluci su jeftini i ponekad vrlo efikasni. Moskva je dala Podgorici i mnogim drugim glavnim gradovima regiona dobre razloge da budu privrženiji NATO-u a ne Rusiji, koja je uostalom regionalna sila kojoj opada moć. Rusija regionu može da ponudi samo destabilizaciju“!

Dani ипак наглашава, да није сигуран да ће све земље региона ући у НАТО,те децидирано каже – „Možda se sve nadaju da će se to desiti, ali do sada su se samo Makedonija i Kosovo obavezale da im je cilj ulazak u Alijansu, kada ispune neophodne uslove“!

Већ четврт века, тај „стручњак“ упорно износи жеље врхушке НАТО, али се планови ипак не остварују, док се видљиво остварује јачање улоге ОУН која више није квочка САД, као што је вајни стручњак и даље кукурикавац!

 

Тежња САД и одређених кругова у руководству ЕУ да блокирају реализацију руских енергетских пројеката, могла би не само да оставе Европљане без поузданих и финансијски повољних испорука гаса, него би могла и испровоцирати заоштравање ситуације у источном Средоземљу – које се од стране многих у Бриселу разматра као рејон проласка алтернативних гасовода. Са реалном претњом дестабилизације у том случају ће се неизбежно суочити између осталих и балканске земље.

Као алтернативу руским пројектима, Европска комисија традиционално предлаже европским потрошачима такозвани „Јужни гасни коридор“ који предвиђа испоруке између осталог и азербејџанског и средњеазијског гаса по маршрути Турска-Грчка-Италија. Међутим, код његових потенцијалних учесника постоје сопствени интереси и узајамна противуречност – што горе наведени коридор претвара у војно-политичку мину са успореним дејством.

Посебна улога у том пројекту припада Турској – која традиционално није склона да игра по правилима ЕУ, али која зато има сопствене регионалне интересе и у енергетској и у војно-политичкој области. Намере Анкаре да гради гасовод Израел-Турска наслања се на њену тежњу да заузме кључну позицију у разради гасних налазишта из шелфова у региону источног Средоземља – пре свега на Кипру, у Грчкој и Турској којој се све активније прикључује Израел, који такође изражава своје претензије на шелфна налазишта Либије и Египта. Поред тога, сопствене економске циљеве следе у региону и водеће светске нафтне и гасне компаније – међу којима највећу активност пројављује француска компанија Total и италијанска ENI.

У овом тренутку, главно чвориште противуречности представља такозвани „Блок – 11“ који се налази у територијалним водама Кипра. Турска – која изражава не само сопствене интересе, него и интересе „Турске Републике Северни Кипар“ – већ је послала у тај регион фрегату TCG Gokceada, коме су дата упутства да у случају неопходности примени све мере како би се супротставило „непожељним“ по Анкару активностима у рејону гасног шелфа. А као такве могу бити окарактерисане и било какве активности Никозије и Атине која је подржава, пошто се званична позиција Турске огледа у томе да сви гасни ресурси на шелфу Кипра припадају како Грцима-Кипранима, тако и „Турској Републици Северног Кипра“. Говорећи у јулу текуће године на Светском нафтном конгресу у Истамбулу, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је изјавио тим поводом следеће: „Ми очекујемо да ће они који су учесници догађаја на Кипру избећи кораке који воде ка новој напетости у региону. Желим да их подсетим да се они могу суочити са ризиком да изгубе таквог пријатеља као што је Турска, не само у региону, него било где и у било којој области“. [www.vestifinance.ru/articles/88237]

Анкара је са своје стране већ упутила сопствену флотилу у рејоне богате гасом у источном Средоземљу, укључујући и брод за бушење Barbaros Hayrettin Pa, а такође и неколико војних бродова.

Ни Атина није остала по страни, званично изјавивши да ће турске „контрамере за разраду кипарског „Блока 11“ добити одговор са стране Грчке, која је „спремна да заштити своја суверена права“. У вези с тим, треба подсетити да су Грчка и Кипар још 1993. године донели заједничку „доктрину одбране“ „Јединственог рејона“, која предвиђа заједничку реакцију на агресију друге земље.

Поред тога, све активнији интерес за одговарајућа налазишта показују и Израел, Либан, па чак и Египат – који сматрају да су они природни наставак сопственог гасног шелфа. И тај интерес се поткрепљуј конкретним војним мерама. Тако је министар одбране Израела потписао уговор на суму од 420 милиона долара за снабдевање војно-морских снага земље специјалним системима за заштиту гасних налазишта и путања за бродове. Овај посао треба да допуни раније постојећу набавку четири брода «Саар-6», који ће се користити за одбрану економских вода Израела у Средоземном мору. Што се тиче Египта, тамо је у порасту опозиција Турској у вези са подршком Анкаре Катару – који са свој стране уопште не скрива симпатије према египатском покрету „Муслиманска браћа“.

Посебно треба истаћи да се супарништво око гасних налазишта кипарског шелфа способно да подрије перспективе реализације амбициозног пројекта изградње подводног гасовода по маршрути Израел-Турска-Кипар-Грчка-Италија, који може постати један од најдужих на свету (више од 2 хиљаде километара). Приближна вредност пројекта износи више од 6 милијарди долара – које учесници пројекта намеравају да добију између осталог из фондова Европске комисије у оквирима злогласних „диверсификацијских“ набавки енергената. Основни обими гаса треба да стижу из израелског налазишта „Левијатан“, чије резерве износе 613 милијарди кубних метара гаса и 39,4 милијарде барела гасног кондензата. Како је изјавио министар националне инфраструктуре, енергетике и водоснабдевања Израела Јуваљ Штајниц, „ми желимо да изградимо гасовод од Израела до Турске, како би имали могућност експлоатације природног гаса из Израела у Турску“. Према његовим речима, израелски гас се може достављати у Европу и  на Балкан управо преко Турске: „Ми смо уверени да ће у будућности Европа куповати гас добијен из источног Средоземног мора – изјавио је израелски министар. – У овом тренутку воде се интензивни преговори о изградњи два гасовода. Један од њих се планира градити у Турској и даље у Европу. Други гасовод се планира градити преко јужног Кипра и Грчке у Италију“. [www.vestifinance.ru/articles/88075]

Реалност је таква да се Балкан поново може наћи у улози главног губитника од регионалних спорова у акваторији источног Средоземља. И тешко да ће им помоћи позиви из Брисела и Вашингтона за „диверсификацију“ извора енергената. Диверсификовати руске испоруке се једноставно неће имати коме – посебно у условима конфронтација између САД и ЕУ по питању америчких санкција против руских енергетских пројеката. Уводећи санкције против Москве, Американци „ограничавају економску сарадњу са Русијом са циљем да наметну Европљанима амерички гас из шкриљаца“ – констатује с тим у вези немачки часопис Handelsblatt и закључује: «Расте незадовольство поводом тог несрећног начина остварења сопствених интереса на рачун других». [www.handelsblatt.com/my/politik/international/kommentar-zu-us-sanktionen-gegen-russland-ein-gesetz-viele-verlierer/20101040.html?ticket=ST-2244470-IRjhp7ICcVfBys0BLvRW-ap1]

Тешко је не сложити се у овом случају са немачким часописом.

 

 

 

 

Грчка обавештајна служба (ЕYП) упозорила је на ескалацију сукоба и хаоса на Балкану и на то да је македонски премијер Зоран Заев са бившим ОВК борцима и српским јањичарима уз менторе енглеске и америчке абасаде решио да стопира план председника Александра Вучића о „дијалогу о статусу Косова”, сазнаје „Ало!“.

Према речима нашег одлично обавештеног извора, све је почело уступањем Македонске православне цркве албанским свештеницима (о чему је „Ало!“ већ писао), како би Косово пред Унеском имало доказ да поседује своје храмове.

Вучић и Заев се договорили око пет тачака!

– Следећа фаза је брисање граничних прелаза између Македоније и Косова, након тога прављење велике Македоније, која улази у НАТО заједно са Косовом! Тог тренутка би Македонија променила име. Србија би практично на својим јужним административним граничним прелазима имала НАТО војску, и све то само 90 километара од руског хуманитарног центра, чиме би Србија практично остала без своје јужне покрајине. Због оваквог плана Запад је инсистирао да се Унмик повуче са Косова. А албански премијер Еди Рама би као велики финансијер целог пројекта на овај начин из два потеза створио велику Албанију о којој сања! Македонија се налази у својеврсној геополитичкој квадратури круга. Реализацијом захтева из албанске платформе створиће се двонационална држава, у којој неће бити места за припаднике мањих народа, Србе, Турке, Роме, а Македонци ће доћи у ситуацију да постану мањине јер са Албанцима са Косова Албанци постају већина! Због свега овога Грчка је већ стационирала своје тенкове и војску на граници са Албанијом – прецизира наш извор.

Тајни преговори у Охриду

„Ало!” је још у јуну писао да Македонци помажу Албанцима да остваре паклени план, а то је да „угурају“ Косово у Унеско! Тада смо сазнали да је поглавар Македонске православне цркве архиепископ скопски и охридски Стефан у присуству новог македонског премијера Зорана Заева тајно на Охриду потписао документ којим сви православни објекти у Македонији прелазе и у надлежност албанских православних свештеника Илира! Према речима нашег извора из Македоније, иза тог документа стоји подли план скуван у Тирани да Македонске цркве послуже као пример, али и разлог да се манастири на КиМ одузму од СПЦ на следећем заседању Унеска!

Сазнања нашег листа потврдио нам је и Василиос Провелегиос, председник Грађанске странке Грка Србије.

– Ми морамо да имамо спреман одговор на оно што се дешава у целом нашем региону. Што се тиче Грчке, сигуран сам да ће жеље Албанаца о проширењу остати недосањани сан и да ћемо врло брзо видети озбиљан одговор на такве провокације. Не смемо пропустити и ову прилику да одреагујемо, и то потезом који ће поништити све акције које се спроводе у овом тренутку иза наших леђа, а узевши у обзир то да је ово наднационално питање на које уједно и те како имамо одговор. Грађанска странка Грка Србије се, између осталог, залаже и за што тешње повезивање православних народа по свим параметрима. Само тако организовани и у великом броју, са озбиљним војним и економским потенцијалом, успећемо да осигурамо своје државе, мир и позицију активног преговарача о дешавањима на нашим вековним огњиштима – наводи Провелегиос за „Ало!“.

Боројевић: План је да стопирају иницијативу председника

Политички аналитичар Саша Боројевић наводи да су Албанци заједно са западним спонзорима подметнули кукавичје јаје Зорана Заева и да су у тој истој корпи и протеријанци са српским пореклом.

– Ради се о плану шире геостратешке политике, који је скован у Тирани, а запечаћен у Приштини. Његови творци су Еди Рама и Хашим Тачи, који се чак тим и хвале! Запад ће све учинити да се стопира „унутрашњи дијалог о Косову” јер за Запад је Косово готова ствар! Македонија је увек била експериментално подручје идеје о Призренској лиги и оно што се затим дешавало на балканским просторима је заправо сада добило облик. Заев константно чини ретроградне потезе у односима са Србијом. Наглашавам да би ова криза могла да се прелије не само у Србију већ и шире. Грци су свесни да је следеће питање Епир, а Срби да је то југ земље, Црна Гора је већ постала албанска колонија, све је то једна повезана композиција! Подсећам да је српска партија у Македонији већ упозорила да су Срби (30.000) постали грађани другог реда након очигледног усвајња свих албанских захтева скованих у Тирани – коментарише Боројевић.

www.alo.rs/otimaju-kosovo-uz-pomoc-nato/119858