Тагови Вести таговане са "Балкан"

Балкан

-

„Мислим, дакле постојим“.

И поред тога што је овај филозофски исказ Ренеа Декарта често оспораван, он је остао један од фундаменталних елемената западне филозофије.

Његово стајалиште претпоставља сумњу у све, осим у субјект који мисли. У томе је и та велика разлика између човека и животиње. Животиње живе инстинктивно, док се човек издиже изнад инстинкта тиме што мисли. Мада су и неке животињске врсте, мајмуни на пример, или делфини и орке, способне да размишљају. То показују најновија научна истраживања.

И доказа да су животиње интелигентније, па и друштвеније, него што се мислило, има све више. Али није тема мог размишљања евентуални мисаони процес у животиња, него мисаони процес у људи. Конкретно, људи у Србији, или да будем прецизнији, у њеном северном делу, у Аутономној Покрајини Војводини.

Да будем још прецизнији, како би према мишљењу тих људи, дакле људи у Србији, значи и у Војводини, требало да буде уређена ова област? Да ли би требало да има већу аутономију у односу на своју републику, мању или би ту аутономију ваљало укинути?

Јер, она данас постоји, у то нема никакве сумње. Нећу овде спомињати историју. Њу је лако проверити, бар засад, мада се и она лако може фалсификовати. И потом убедити будуће генерације да је та, фалсификована, историја у суштини права, а да је права лажна.

Вратимо се уређењу Војводине. У њој данас живи око 70 одсто Срба, можда нешто мање. О другим народима који у њој живе нећу овде говорити. Не зато што они нису битни, него зато што ти народи у суштини не траже већа права од своје државе Србије него што их сада имају. И Мађари, и Словаци, и Румуни, и Русини, и Роми, и сви остали народи који живе у Војводини, безброј пута су показали и доказали своју лојалност Републици Србији.

Али један део већинског народа, Срба, од 1945. па све до данас, константно излази са новим захтевима да се аутономија Војводине прошири, да њене ингеренције буду знатно веће, односно да се изједначе са ингеренцијама републике. За њих историја почиње 1945. године. Дакле, ти Срби се залажу за Републику Војводину. Они су углавном професионални политичари.

А какво је мишљење људи у овој покрајини који се професионално не баве политиком? Опет мислим на припаднике већинског народа. Многи су збуњени, и не знају шта би вам одговорили. Неки би желели већу аутономију, неки мању, неки републику.

И сада долазимо до оног фундаменталног питања. Како то да један део већинског народа у некој области, регији, назовите то како хоћете, има уопште идеју да тражи било какву самосталност у односу на тај исти народ који живи у другим крајевима исте земље? Да ли има таквих примера у свету? Јер без компаративног приступа тешко можемо доћи до логичног суда.

Неки ће рећи да је Шпанија добар пример. Али у заблуди су. У Шпанији, Каталонци су ти који траже републику, Баскијци такође. Каталонци говоре каталонским језиком, Баскијци баскијским.

И опет се враћамо већинском народу у Војводини. Тај народ говори српским језиком и православне је вере. Шта то онда тако збуњује један део Срба из Војводине?

Биће да им је дугогодишњи титоистички режим наметнуо, усадио, следеће мишљење: „Што се више одричете свог порекла, што се више осећате Војвођанином, бићете боље позиционирани у друштву. Ви нисте баш исти као они Срби из централне Србије“.

Истина, тај наопаки режим је за нама, али га је заменио један други, још опаснији. А тај режим, или систем, свеједно, укоренио се у скоро целој Европи. Реч је о неолиберализму. И тај систем тежи укидању нација (али не свих, само оних неподобних). А Срби нису подобна нација. Често су се кроз историју бунили против неправди. И баш из тих разлога, дојучерашњи титоисти, а сада квазилевичари, поборници неолибералне идеологије, желе поново да буду „у моди“, односно по вољи светских моћника.

И зато није „модерно“ бити Србин у Србији, посебно не у Војводини. Треба створити нов народ, Војвођане. А неки филолози већ пишу о војвођанским писцима.

Шта би на то рекао велики Доситеј Обрадовић, кога ти филолози сврставају у војвођанске писце? А када већ имате војвођанске писце, следи закључак: „Војвођански писци су писали војвођанским језиком“. А језик је, свима је то знано, основа националног и личног идентитета.

Проф. др Ненад Крстић / Новости

www.vaseljenska.com/misljenja/nije-moderno-biti-srbin/

-

Губитак територије са којим се суочава ИД врац́а борце из иностранства који су се ратовали за њу натраг у Европу и све је више сигнала који указују да се остаци снага исламиста крец́у преко Балкана, пише римска „Република“.

Лист је вец́ преносио упозорења италијанских обавештајаца о Балкану као о опасности која је „пред вратима“.

Наводи се да су у Риму појачане мере безбедности у сусрет прослави 60. годишњице Европског споразума, на којој ц́е се наредног викенда у италијанској престоници окупити шефови држава чланица ЕУ.

Лист пише да су од прошлог лета значајно смањени одласци џихадиста ка Блиском истоку, пошто је граница са Турском затворена, па је калифат позвао присталице да остану где су и „сеју смрт на Западу“.

– Уместо тога, све је више сигнала да остаци исламиста који из Ирака и Сирије покушавају да се врате у Европу, крец́уц́и се балканским стазама где могу да рачунају на подршку, стару и нову – наводи италијански дневник у данашњем тексту.

„Република“ је у чланку објављеном пре три недеље писала о упозорењу изнетом у извештају који су Влади Италије тада представили премијер Паоло Ђентилони и шеф италијанских обавештајаца Алесандро Панса, а у којем је наведено да је Балкан исламистима „и даље нека врста центра за регрутовање бораца и уточиште оним борцима који се врац́ају са попришта блискоисточних криза“.

Кајл Скот: западни Балкан је мета за регрутацију терориста

Амерички амбасадор у Србији Кајл Скот упозорио је данас да су државе Западног Балкана мета за регрутацију и кључна рута за улазак екстремиста.

Учествујући на трибини о превенцији насилног екстремизма, амерички дипломата је подсетио да ИСИС има пропаганду стратегију за Балкан и да у њој користи језик региона и друштвене мреже у циљу регрутуације.

– Треба да размислимо како да придјемо младим људима, да критички промишљају о ономе о чему читају и слушају – рекао је Скот.

Он је честитао Србији на изради националне стратегије за борбу против тероризма, као и на борби против насилног екстремизма и радикализације изражавајући наду да ће влада усвојити ту стратегију.

Рекао је и да подржава и развој акционих локалних планова у Бујановцу, Новом Пазару и Тутину.

Амерички амбасадор је указао да се у извештају Стејт дипартмента наводи да су се терористички напади у 2015. години догодили у 92 земље и да је на десетине хиљада људи убијено или рањено.

Напади су се догадјали у зонама нестабилносто, попут Јужне Азије и Блиског истока, али расте број напада у САД и Европи.

– Довољно је да кажем 11. септембар или зелезницка станица у Мадриду, Брислески аеродром, Шарли Ебдо, Ница, Берлински божићни сајам и већ нам се прд очима јављају страшне слике бруталних и кукавичких напада – рекао је амбасадор.

Каже да смо сви под ризиком, али смо и део решења, а да заједнички приоритет мора бити борба против екстремизма и спречавање радикализације.

Амбасадор сматра да треба подизати свест људи како да препознају радикализације које позивају на насиље и да се оспособи заједница да то спречи, а треба и јачати напоре у борби против терористичких текстова, нарочито на интернету.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/641124/Italijanska-Republika-Dzihadisti-ce-preplaviti-Balkan

-
Европа упозорава – опасност од тероризма стиже са Балкана. Лукач – БиХ дала највише џихадиста за страна ратишта.
 
Драган Лукач - Фото: РТРС

Драган ЛукачФото: РТРС

Веза терориста ИСИЛ-а са Босном и Херцеговином и осталим балканским земљама све је евидентнија. Свјетски медији готово свакодневно упозоравају на балканске путеве којим терористи пријете Европи и свијету,а о томе све више говоре и стране дипломате. За надлежне у БХ-све је под контролом! Стручњаци, ипак упозоравају да је питање времена када ће за неки нови терористички напад, бити окривљена БиХ.

Одавно је већ познато да се на територији БиХ налази више параџемата за обуку терориста, који су сваког тренутка спремни да угрозе безбједност било које државе у региону, каже министар унутрашњих послова Српске Драган Лукач. По глави становника, БиХ је више од свих држава старог континента дала бораца на страним ратиштима .

– Између 50 и 60 их се вратило у БиХ. Неки од њих су процесуирани у Тућжилаштву и Суду БиХ, мада сматрам да су добили неадекватне казне. Многи од њих који се врате сигурно ће имати своје нове сљедбенике јер ће они бити представљени као хероји који су се борили за неку идеју за коју ми знамо да је терористичка идеја, поручио је Лукач.

Слушајући поједине бх политичаре, па и министра безбједности Драгана Мектића лично – таква идеја у БиХ не постоји. До прије неколико мјесеци такве изјаве можда би и биле прихваћене од западних медија, али ситуација се промијенила. Све је више текстова како се БиХ претвара у легло џихад ратника, који балканским путевима пријете Европи и свијету. Један од посљедних објавио је и италијански лист „Република“.

Република: „Због губитка територија, тешких војних пораза и њихових упоришта у Раки и Мосулу пред падом, вође Исламске државе шаљу своје саборце у Западну Европу да би „ударили на Европу изнутра као змија репом. Све је више знакова да разбијени дијелови екстремиста из Ирака и Сирије настоје да се врата у Европу, крећући се нарочито дуж балканских путева гдје могу да рачунају на старе и нове подршке“.

Терористички напади у Зворнику и Рајловцу коначно су озбиљно схваћени у свијету. Потврђује то листа 78 терористичких напада широм свијета, о којима је јавност мало или ништа знала, а коју је објавио Стејт департмент. Из Америке ових дана стиже и ново упозорење, које се односи на БиХ.

Стејт Департмент: „Током рата од 1992. до 1995. године у БиХ је допутовало пуно исламских бораца како би локалним муслиманима помогли у одбрани. Неколико стотина их је још активно у фундаменталистичким исламским организацијама, и у великој мјери утичу на одређене сегменте живота муслимана у БиХ”.

– Мислим да су свјетски медији много реалнији по питању слике која долази из БиХ. На неки начин овдје покушава да се прикрије број џихад ратника који долазе у БиХ, нагласио је министар Лукач.

Ту чињеницу по свему судећи биће све теже сакрити. И страни званичници полако почињу да схватају у каквој су вези екстремисти и земље Западног Балкана.

– ИСИС има званично усвојену пропагадну стратегију за овај регион. Западни Балкан је мета за регрутовање и кључна рута за улазак потенцијалних терориста у Европу, каже Кајл Скот, амерички амбасадор у Београду.

Полиције и службе безбједности земаља Европске уније у стању су максималне узбуне због пријетње новим терористичким нападима . Поготово након што је на аеродрому у Паризу убијен исламски терориста који је покушао да убије војнике, полицајце и путнике.

 

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=246670

-

Постоје две америчке спољне политике, званична Трампова и незванична – Клинтонова. Тренутно је у офанзиви ова друга, посебно кад је реч о нашем региону, пише „Спутњик“.

Доналд Трамп јесте победио Хилари Клинтон на председничким изборима у Америци, али није осујетио њену политику на Балкану. Клинтонови, ако рачунамо и оба мандата Барака Обаме, дуже од двадесет година суверено одлучују о свему што се дешава на овим просторима. Кријуц́и се иза „Клинтон фондације“, овај политички и супружнички пар уз помоц́ Џорџа Сороша још „влада Балканом“.

Зашто је Клинтоновима битан баш Балкан?

Иза свега се, наравно, првенствено крију новац и бизнис. Балкан је идеалан за оне који желе да држе под контролом Европу, Блиски исток и изблиза „надгледају Русију“. Имајуц́и то у виду, не треба да чуди што се такозвана Хиларина „љубичаста револуција“, првобитно скројена за обарање Трампа, очас посла преселила на наше просторе.

С обзиром да су Клинтонови, или боље речено Бил Клинтон и Медлин Олбрајт, фактички пре свих „скројили“ садашњи изглед Балкана, није ни чудо што су себи дали за право да га и – преправе.

Редом гледано, Косово је, практично, приватна држава Клинтонових. Они не само да имају тамо новац инвестиран преко разних посредника, вец́ преко Албаније имају и излаз на море, што за њихове послове даље од овог региона има и те какав значај.

Клинтонови су добрано задужили Косово, али и Косово њих, па није ни чудо што се Приштина у последње време одлучује на кораке које раније не би ни помишљала да предузме без става званичне Америке.

Хиларина стратегија за „финално решење сукоба на Балкану“, није тајна у Америци. Осовина њеног програма за овај регион је коначно решење националних питања Срба, Хрвата и Албанаца. У анализи стања на терену наглашено је да на простору бивше Југославије нец́е и не може бити дугорочног мира све док три највец́а народа дефинитивно не одустану од рата и сукоба као решења за националне проблеме.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/640699/Klintonovi-potpaljuju-Balkan-da-bi-srusili-Trampa

-
Писмо групе америчких сенатора, у којем је затражена истрага трошења америчког новца на Балкану, прије свега Фондације Сорош у Македонији и Албанији, добра је вијест за Србе, сматрају аналитичари. То је, како кажу, потврда да нова администрација намјерава да промијени понашање у многим дијеловима свијета. Да ли је то и сигнал да би таква истрага ускоро могла да буде затражена и за Босну и Херцеговину!?
У вријеме снажних превирања у Македонији америчка адиминистрација потеже питање трошења америчког новца у тој земљи. И то, за њену дестабилизацију. Добро упућени сматрају да је писмо сенатора – републиканаца, одговор на иницијативу македонских власти које су упозириле на умијешаност америчке амбасаде у политички живот Македоније.

– Срби и српске државне институције с обје стране Дрине то би морале да искористе – сматра аналитичар Александар Павић.

Српска руководства у Бањалуци и у Београду, каже Павић, требало би да скупе доказе о ранијим уплитањима Америчке амбасаде у политички живот Српске и Србије и са чврстим доказима то пошаљу шесторици сенатора.

– Подстицали су се испламисти у БиХ, на КиМ, у рашкој области. У садејству са таквим структурама, које су црвена лампица за нову администрацију, америчка дипломатија је покушавала да контролише политички живот у успјевала у томе и да дестабилизује унутрашњих живот држава – наводи Павић.

За Џевада Галијашевића писмо је заокрет америчке администрације. Након што је, кроз подршку Албанцима, 2001. била директан покровитељ сукоба, нова администрација, каже, не жели да новац пореских обвезника улаже у дестаблизацију држава на периферији.

– У БиХ је све то било агресивније и у једној већој мјери, тако да се можемо надати да ће једном и 12 милиона датих прошле године невладином сектору, 20 милиона датих медијима, неким структурама које су све вријеме биле фактор дестабилизације доћи на дневни ред – каже Галијашевић.

Под плаштом развијања демократског друштва, новац је, каже Галијашевић, улаган у подршку исламистичких група, спречавање да у јавност доспију информације о прању новца и терористичким нападима попут Зворника и Рајловца. На то је упозорила и Бијела кућа.

– Чињеница је да се налазимо на свим листама терористичких акција. У Аустрији не прође мјесец да нека група из БиХ не буде ухапшена. Све је то требало прикривати и прикривано је америчким новцем – истиче Галијашевић.

Намеће се питање, да ли је дошло вријеме да таквом улагању америчког новца дође крај?!

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=246242

-
  • Још 90-их је било јасно да је Југославија требало да послужи као експериментална и геополитичка метафора за веће игре са Русијом. После „уходавања“ најновијих пропагандних технологија на Балкану, донета је одлука да се крене даље – на Русију. Ми то нисмо схватили одмах
  • Последњи догађаји у Украјини су показали да су се Американци и Европљани само припремали за то да баце Русију на колена и ураде с њом исто оно што су урадили с некада јаком и просперитетном Југославијом
  • Збигњев Бжежински је давно рекао својим газдама: „Русија је наш главни противник, треба учинити тако да она више никада не може да смета САД да контролишу цео свет. Југославију смо сломили. Ред је на Русију“
Пише: Константин КАЧАЛИН, експерт за Балкан (Москва)
         СЈЕДИЊЕНЕ Државе су још 1977. почеле да размишљају о „будућности Југославије“.

        Било је јасно да ће после смрти маршала Тита Москва хтети да се зближи с новим руководством у Београду и обезбеди себи приступ на Балкан и Јадран.

        CIA је направила план обуке и финансијске помоћи опозиционарима и дисидентима „антикомунистичког усмерења“. Председник САД Роналд Реган је 1987. године основао „Комитет за пружање помоћи демократским дисидентима у Југославији“, који је изабрао „најдостојније“ – Алију Изетбеговића из Босне и Херцеговине и Фрању Туђмана из Хрватске. Њима је наложено да се „позабаве децентрализацијом“ СФРЈ.

        Доласком на власт бивших дисидената Изетбеговића и Туђмана, на Балкану је почео рат. Југославија се распала на мале државе под контролом Вашингтона.

         „Југословенски сценарио“, који је написан за Југославију у CIA и Белој кући, састајао се не само од огромне финансијске и војне помоћи Сарајеву и Загребу, који су прецизно извршавали све инструкције „вашингтонских покровитеља“. Један од главних задатака је био информативни рат против Србије. Од Срба је требало направити „главне виновнике“ свих балканских несрећа.

        Било је већ тада јасно да је Југославија требало да послужи као експериментална и геополитичка метафора за веће игре са Русијом.

        Државни секретар САД Џејмс Бејкер је у Лисабону 24. маја 1992. године дао отворену изјаву о плановима Вашингтона: „… Ми желимо да у Русији буде много држава. На пример, на Уралу, у Сибиру и на Далеком истоку.

        Познати амерички политиколог Збигњев Бжежински је жарко желео да се оствари план по којем би се Русија састојала од мноштва конфедералних држава чије би „империјалистичке тежње биле мање изражене“. Бжежински је био чврсто уверен да САД треба да подржавају сепаратизам у Русији.

        Западни медији, који су „за пет плус“ одрадили информативни рат против Србије и обичних Срба, решили су да се не заустављају.

        После „уходавања“ најновијих пропагандних технологија на Балкану, донета је одлука да се крене даље – на Русију. Ми то нисмо схватили одмах. Дуго смо веровали у пријатељство са ЕУ и САД.

        Данима смо слушали амерички рок и поп на радију. На свим федералним каналима смо гледали холивудске акционе филмове и „сапунице“. Надали смо се да у Вашингтону воле Русе и да ће нам помоћи у свему. А није требало.

        Последњи догађаји у Украјини су показали да су се Американци и Европљани само припремали да за то да баце Русију на колена и ураде с њом исто оно што су урадили с некада јаком и просперитетном Југославијом.

        Добро је да смо коначно прогледали и да сада знамо да је „југословенски сценарио“ био само увертира. То је била само припрема за „крсташки рат“ против Русије, против које се води отворени информативни и економски рат.

        Бжежински је још давно рекао својим газдама: „Русија је наш главни противник, треба учинити тако да она више никада не може да смета САД да контролишу цео свет. Југославију смо сломили. Ред је на Русију“.

fakti.org/rossiya/zapad-je-na-srbima-trenirao-bacanje-rusije-na-kolena

-
Група сенатора-републиканаца упутила је писмо државном секретару Рексу Тилерсону са молбом да истражи покушаје администрације предсједника Барака Обаме да се умијеша у изборе у неким државама Европе, Африке и Латинске Америке кроз финансирање политичких партија.
Барак Обама - Фото: AFP

Барак ОбамаФото: AFP

У документу се наводи да је било покушаја да се утиче на изборе, на рачун средстава америчких државних обвезника у Македонији, Албанији, као и у низу земаља Африке и Латинске Америке.

Финансијска помоћ „лијевоцентричним групама“ послана је, наводно, преко Стејт департмента и агенције САД за међународни развој (УСАИД) и предата преко фонда „Отворено друштво“ Џорџа Сороша.

„Овакве врсте политичког фаворизма наших (дипломатских) мисија по читавом свијету су недопустиве и доводе у питање наше билатералне односе“, сматрају сенатори.

У вези с тим, сенатори моле да се „одмах почне истрага“ због „контрапродуктивног“ трошења новца америчких пореских обвезника, као и да се ревидирају одговарајући програми САД.

Извор: Спутњик

 

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=246117

Исламска република Иран готово четири деценије након револуције (1979) је не само у фокусу свјетске политике него се позиционирала као важна препрека геополитичким циљевима либералне демократије и претендент на статус глобалне силе у новом, мултиполарном међународном поретку, формирајући специфичан идеолошки и политички систем, темељен на идеји теократско-републиканског дуализма.

Западу је након краја Хладног рата одговарало постојање Ирана као „непријатељског система“ – Другог и Другачијег, али Иран није прихватио такву ограничену улогу него је постао кључни играч конзервативних идеологија и традиционализма. Истовремено, путем владе Алије Изетбеговића ушао је на велика врата у БиХ а мало касније и у Хрватску. Потпуни амерички неуспјех у рату у Ираку и Сирији (од 2003. надаље) отворио је Ирану могућности ширег повезивања с Русијом, Кином, Венецуелом и земљама “Старе Европе” (Њемачком и Француском). Будући да су успјешне земље у сусједству (Кина и четири Азијска тигра) такођер утемељене на дуалистичким начелима, Иран се није морао либерализовати као што се крајем Хладног рата либерализовала Источна Европа.

Нуклеарне амбиције Ирана и воља нове администрације УСА да то не дозволи, да употријеби сва средства да то спријечи, представљају нови оквир сукоба. Иако је ријеч о поводу, штавише релативно оправданом поводу за сукоб, разлози су много дубљи а амерички интереси, у региону и цјелом исламском свијету, су порасли и представљају главни узрок свих сукоба, ратова и рушења режима силом НАТО-а.

Амбиције Ирана да се укључи у нову расподјелу моћи у оквирима који су шири од регионалног видљиве су из његове вишеструко обнављане молбе за укључивање у чланство Шангајске организације за сурадњу (Shangai Cooperation Organization) те из његовог нуклеарног програма, за који није сасвим јасно је ли претежно војног или претежно енергетског карактера. Иран би хтио развити директнију сурадњу са БРИК земљама (Бразил, Русија, Индија и Кина), а већ је успоставио политичке односе са Русијом.

Иранско-руска сурадња укључује и помоћ у нуклеарним енергетским пројектима, а америчка политика нарочито подозрјева због евентуалног дубљег и не сасвим јавног аспекта те сарадње. Осим политичких и војно-безбједносних разлога, иранско-руско повезивање има и енергетско-економски аспект, посебно у вези с евентуалним алтернативним коридорима транспорта енергије у тој регији (Fouskas и Gokaj, 2005). Сјеверно-јужна “осовина”: Москва-Јереван-Техеран (уколико до ње дође) могла би бити важна алтернатива западно-источној “осовини” Вашингтон-Анкара-Баку-Ташкент, и то у подручју у којем и Иран и Русија и Сједињене Државе имају значајне интересе.

Поред чињенице да је Иран развио алтернативни политички систем који се темељи на идеји дуализма и комбинацији републиканског и теократског политичког модела, унутар којега се толерише али и примјењује ограничена демократска пракса, Иран се истовремено појављује као исламски образац регионалне силе, која има утицај на неке муслиманске земље, па у њима може играти и стабилизирајућу и дестабилизирајућу улогу. То се у првом реду односи на Ирак, чија је шиитска популација прилично бројна и са којом Иран поступа одмјерено и корак по корак – знајући да постоје обавезе које ова заједница и институције власти морају осјећати према улози и америчким интересима.

Иран врло често демонстрира “тврду силу” (hard power) и легитимише се као агресивни играч на геополитичкој сцени, нарочито зато што има и капацитет за развој нуклеарног оружја те за војне акције регионалног карактера. Иран не скрива амбиције да буде респектабилна сила у глобалним размјерима. Све га то чини значајном земљом и у глобалним оквирима, нарочито у контексту развоја мултиполаризма у савременом свијету.

Иран је био и остао највећа препрека доктрини и пракси либералног интервенционизма, а тиме и амбицији да се крај Хладног рата а посебно бруталне и крваве побједе у арапском свијету у задњим годинама искористе за апсолутну и неповратну глобалну превласт и хегемонију либералне демократије која је поражена чак и у УСА. У идеолошком смислу Иран је имао сличну улогу коју је за вријеме Хладног рата имао Совјетски Савез, те се – нарочито након 2001 – успоставио као главни идеолошки контрапункт и антипод либерално-демократској глобалној амбицији. Истовремено, Иран је постао дио теорије и праксе о глобалној и свеприсутној опасности од исламског фундаментализма, те о општем рату против тероризма, и заузео мјесто оног нужног злог и опасног фактора међународних односа, насупрот којем се редефинисала и сама либерална демократија – нарочито у околностима у којим је крај Хладног рата означио и нестанак видљивог и познатог непријатеља. У том смислу Иран и Запад требали су један другог јер су један другоме били жељени противник. Јачање једног стварало је оправдање за постојање оног другог. Парадоксално је дакле да се истодобно с јачањем тензија у односима између Запада и Ирана појавио и висок степен потребе обију страна да се, у сталном сукобу, потврђује оправданост постојања и дјеловања оба актера сукоба.

Јачајући утицај америчких савезника у региону (Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата) ојачао је истовремено и конзервативне снаге у самом Ирану. Иран и Запад требали су дакле један другог да би консолидирали властите политичке системе и идентитете након хаоса и ратова у арапском свјету и злочина и нестабилности које су ти ратови и њихов укупан резултат донијели на три континента.

Међутим, све анализе у сфери значаја различитости политичких система и глобалне равнотеж, престале су бити важне, пред чињеницом која најпотпуније обиљежава положај Ирана у свјетској заједници и њен однос према тој заједници. То је улога ове земље у спонзорисању тероризма, у подршци терористичким организацијама и појединцима и њеној активној улози на свим ратним жариштима, која је дестабилизирајућа и изразито негативна. Нарочито на просторима бивше Југославије, у ратном сукобу, Иран је само извозио радикалну исламистичку идеологију, обавјештајце и убице првог реда, те огромне количине оружја, које су са знањем америчке владе, преко Хрватске, стизале на ратиште БиХ. Дакле, у мултиетничкој БиХ за иранску државу постоји само једна страна коју идеолошки, пропагандно и логистички подржава – коју наоружава за убијање других вјерских или етничких заједница. А то отвара питање: може ли улога Ирана икада бити позитивна за БиХ и може ли икоме требати таква политика и држава?!

Свакако је ту и дилема: како, откуда и откада се шиитски Иран позиционирао међу сунитским муслиманима у ризичном дјелу БиХ који представља бошњачко-хрватску федерацију?

Контакти и сарадња између бошњачког политичког естаблишмента и иранског државног врха започели су 1979. године, побједом Хомеинија. Настављени су 1992, када су тадашњи предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић и његов син Бакир постигли начелни споразум о војној, политичкој и привредној сурадњи.

Наредне су године у Иран отпутовали Изетбеговићеви најповјерљивији ратни сурадници Хасан Ченгић и Омер Бехмен како би договорили механизме војне помоћи, која је уз пошиљке оружја и муниције за Армију БиХ подразумијевала и долазак иранских војних инструктора (касније распоређених од Сарајева до Бихаћа), али и агената иранске тајне службе ВЕВАК. Службено је обавјештајна сарадња с Иранцима започела 1994, када из БиХ у Техеран одлазе Бакир Алиспахић, Ирфан Љеваковић и Неџад Угљен, а потом и прве групе „курсиста“, пажљиво селектираних, вјерски и идеолошки провјерених кадрова, који су у Ирану похађали специјалну обуку. Ирански утицај на војне и полицијске структуре се проводио под дирекним надзором Изетбеговићевог војног обавјештајца Фикрета Муслимовића и Зијада ефендије Љеваковића.

Након што се под снажним притиском Американаца Алија Изетбеговић у фебруару 1996. (послије упада војника ИФОР-а у камп на Погорелици) формално одрекао иранске војне и обавјештајне помоћи, активна улога иранских емисара у БиХ замаскирана је оснивањем бројних културних, научних и образовних организација, институција, удружења.

Ирански културни центар у ратном Сарајеву 1994. године отворио је тадашњи ирански министар вањских послова, Али Акбар Велајати. У складу са дугорочним циљевима Ирана, боравак обавјештајних служби Ирана у БиХ прикриван је кринком хуманитарног рада, оснивањем разних курсева, школовањем и стручним усавршавањем држављана БиХ у Ирану. Разграната је мрежа хуманитарних организација, научних института, удружења грађана, културних друштава, приватних предузећа кроз чији су се рад обављале обавјештајне активности: Научно-истраживачки институт ИБН СИНА, Центар за културу Исламске Републике Иран у Сарајеву, РТВ ИРИБ (Ирански радио и ТВ сервис), Иранска новинска агенција ИРНА (касније премјештена у СиЦГ), Друштво иранско-босанског пријатељства, Персијско-босански колеџ, Ирански центар за реконструкцију и развој ИРЦА, Удружење грађана НУР (свјетлост), Удружење грађана Фатих, Удружење грађана Кевсер, Хуманитарна организација Обнова, ХО Хасиб, ХО Бирдс-Естехлал Институт – Техеран, ХО Ирански црвени полумјесец, ХО Косар, ХО Мост пријатељства, д.о.о. Дуга, Хеyва д.о.о. и друге, Фондација „Мула Садра“, Телевизије Сахар, Бехар и ИРИБ.

Блиска сарадња високих официра Армије БиХ Фикрета Муслимовића, Енвера Мујезиновића и Џемала Најетовића са припадницима Иранске револуционарне гарде која је успостављена у ратним годинама, у мирнодопским је увјетима настављена кроз Друштво иранско-босанског пријатељства, у којем су некоћ најутјецајнији војни обавјештајци изнимно активни. Претпоставља се како је, поред Научноистраживачког института Ибн Сина, најважнији пункт Иранске револуционарне гарде у БиХ Перзијско-босански колеџ који је отворен 1999. у Илијашу код Сарајева. Наводно је ирански колеџ основан са циљем и прикривања идентитета припадника Револуционарне гарде, који у БиХ долазе с дипломама наставника, а заправо се баве обавјештајним пословима.

У првој седмици марта 2017. године, Национално безбједносна агенција УСА је објавила посебни извјештај о дјеловању Иранске обавјештајне заједнице у БиХ. Извјештај заправо представља пресјек сазнања о дјеловању и активностима иранских обавјештајаца у посљедњих петнаест година, и базирана је на подацима које је прикупила Обавјештајно-безбједносна агенција (ОБА) БиХ.

У извјештају 2783 НСА, посебна пажња посвећена је акцији шифрованог назива „Платон“, коју су службеници ОБА-е провели у најстрожој тајности. Тај извештај има службени назив „Анализа оперативне акције ‘Платон’“, а сачињен је 7. јуна 2009. године и заведен под бројем УР-04-429/09, куцан је на више од стотину страница. Осим информација ОБА-е, у извјештају НСА-е кориштене су и информације до којих су дошле западне обавјештајне службе. „НСА располаже с око 650 имена припадника највише иранске, али и још неколико обавјештајних служби исламских земаља у БиХ, док је у службама у БиХ у оптицају још 330 имена. Тај број од скоро 1.000 припадника тајних обавјештајних служби Ирана, Пакистана, Кувајта и Саудијске Арабије је алармантан и представља посебну кочницу на путу БиХ ка НАТО-у, али и представља велику пријетњу за националне сигурности западних земаља, а нарочито САД“, стоји између осталог у извјештају НСА-а.

„Према подацима ОБА-е, од БиХ грађана на листи се налазе Амел Хаџимејлић и Халил Елезовић, рођен у Стоцу, бивши преводилац једној групи држављана БиХ који су завршили обуку код Иранаца у кампу „Пазарић“; тренутно борави са супругом у касарни у сјеверном дијелу Техерана. На списку су и Мидхат Хаџалија и Есмир, извесни Мехо, као и Рамиз Мулаомеровић“, стоји, између осталог у извјештају НСА, у којем је наведено да је ОБА највише података сакупила за Мулаомеровића који је једно вријеме био одборник у Скупштини општине Трново, али је радио и у СЈБ Трново и ПУ Тарчин, те у Агенцији за истраживање и документацију (АИД).

„Према расположивим подацима Рамиз Мулаомеровић је боравио у Ирану током 1995. када се налазио у групи држављана БиХ који су упућени у Иран и том приликом је користио лажну путну исправу на име Амер Хоџић. Том приликом са њим су у Иран отпутовали и Абаз Ћутук, Мевлудин Бабајић и Салих Пинџо. Радио је за Министарство обавјештајних послова и сигурности Ирана (МОИС), у Пазарићу га је обучавао лично Али Бајет. У току 1995. године био на обуци у Ирану. Након повратка у БиХ, одржавао сталне контакте са иранском обавјештајном службом“, наводи се у извјештају ОБА.

Такође, откривено је да је и читав низ интелектуалаца постао саставни дио иранских обавјештајних служби, а посебно МОИС-а. Један од њих је, према тврдњи из извјештаја ОБА-е, и професор Филозофског факултета у Сарајеву, Невад Кахтаран, а затим и директор Радио ТВ Исламске Републике Иран у Сарајеву (Ириб) Мухамед Реза Голзарди.

За босанске безбједњаке посебно је био интересантан и један од људи који је држављанство БиХ добио захваљујући свом учешћу у рату – Јавдан Амјад звани Меџид, припадник Комитета шиитске организације која делује на подручју БиХ. Његово име се помиње и у више оперативних акција шифрованих имена „Сидро“ и „Маратон“, гдје је недвосмислено закључено да ради за више тајних служби Ирана, а да је у сталном контакту са шефом ИРГЦ-а Али Сабетом.

Присуство припадника иранске тајне обавјештајне службе у БиХ нагло је појачано од почетка 2012. године, као и активности иранских службеника и дипломата.

„Често се помиње и име новог градоначелника Зенице, Фуада Касумовића, те његова веза са иранским тајним службама. Сарадња Касумовића почела је још у вријеме док је био замјеник директора царине“, стоји у извјештају НСА-а.

С тим у вези западне обавјештајне службе тражиле су податке о (не)службеном боравку Фуада Касумовића у Ирану крајем јуна 2012. године. Иако је тврдио да је тамо званично, касније је то демантовао и рекао да је ишао приватно и о свом трошку. Посјета је трајала 5 дана и према подацима западних служби Касумовић се тада сусрео са Аболгхасем Пархизкаром (један од највише рангираних официра ВЕВАК-а, односно МОИС-а). Интересантно је да је Аболгхасем Пархизкар два пута током 2014. године посјетио БиХ али са дипломатским пасошем и оба пута се тајно срео са Фуадом Касумовићем, наводи се у извјештају НСА. Да ствар буде озбиљнија, након повратка из Ирана Касумовић, који је тада обављао дужност замјеника министра финансија и трезора БиХ, организовао је ифтар-вечеру за амбасадора Ирана и његове сараднике у сарајевском хотелу „Загреб“. За то је експресно сазнала Амбасада САД и одмах започела својеврсну истрагу о вези Касумовића и Техерана. Према изворима ОБА-е, задњих година (од 2012. године) особе повезана с иранском обавјештајном службом највише контактирају представнике невладиног сектора и особе окренуте радикалном исламу и тероризму.

Из анализе иранског присуства у БиХ и кретања њихових дипломата и службених лица, након посебне и заједничке анализе Граничне полиције БиХ и Обавјештајно безбједносне агенције БиХ, може се извући неколико закључака:

1. Појачано је присуство иранских службених лица и дипломата у БиХ, видљиво у поступцима политичког врха у Сарајеву, посебно Бакира Изетбеговића који прима у приватну посјету, у кругу породице, у властитом дому, иранског министра културе Сејид Мухамед Хусеинија – 14.1.2013. и поновљену, ненајављену посјету 28.5.2013. двије недјеље након прогона двојице дипломата. Стална комуникација Бакира Изетбеговића са амбасадором Исламске Републике Иран у БиХ Сеyед Хосеин Рајабијом те Изетбеговићева посјета Техерану 24. и 25. октобра 2016. године, те пријеми на највишем нивоу од стране Ајатолаха Али Хамнеија и предсједника Исламске Републике Хасана Роханија, потврђују интерес и намјеру обе стране (СДА и укупна бошњачка политика са једне стране а Иран са друге) да се та сарадња настави и интензивира без обзира на оштро америчко-израелско противљење.

2. Интензивна активност и кретање унутар БиХ, контакти са невладиним сектором и лицима индицираних на радикални исламизам и тероризам, поготово контакти са лицима из Г.Маоче као и учестали преласци границе на готово свим постојећим граничним прелазима (начин провјере пропусности граничних прелаза) у вријеме вјерских и државних празника, када је надзор над преласком умањен, показују да иранске службе користе териториј Босне и Херцеговине као простор из кога врло лако улазе у Србију а преко Хрватске и у Европску унију. Регистрована су и одустајања од преласка границе, у многим случајевима, након што уђу у пограничну зону БиХ, што недвосмислено указује на присуство иранских сарадника у Граничној полицији БиХ, који откривају степен надзора који се у датом тренутку врши на граници и евентуални, повећани ризик од преласка границе.

3. Ипак, Одлуком министарства безбједности БиХ, којим је тада руководио Фахрудин Радончић, ирански дипломати Хамзех Доолаб Ахмад и Јадиди Сохраб, проглашени су непожељним особама и протјерани су 14.5.2013. Иако су дјеловали као други и трећи секретар у амбасади, утврђено је да раде за министарство националне сигурности Исламске Републике Иран (МИСИРИ). Протјеран је и Мухсин Баyат Гиасхи.

Анализом и поређењем доступних информација о идентитетима из различитих националних извора, могуће је пратити и поступке иранских безбједњака и обавјештајаца и са лажним идентитетима. Утврђено је да иранске службе користе идентификацијска документа сљедећих држава: Босна и Херцеговина, Либан, Ирак, Турска, Сирија, Израел (преко Хамаса и Палестинске управе у Гази)…

У суштини Иран није признао Косово и никада није подржавао ни лобирао за Албанце.

Када се сва политичка кретања и интереси у сфери дјеловања Исламске Републике Иран анализирају, однос према овој регионалној сили не може бити једноставан.

Сарадња Ирана и Русије и дубоко партнерство у самој БиХ не би смјело изазивати забуну ни недоумице. Босна и Херцеговина је у пројекцији Исламске Републике Иран важна одскочна даска за Европу те важан мост до сунитских муслимана који на босанске муслимане гледају са пијететом. Иран се никада неће одрећи својих позиција у БиХ нити амбиција да преко ње снажно дјелује у Европи и међу сунитима. За Иран босански муслимани су управо тројански коњ за улазак у оба свијета, која се традиционално, историјски и културно налазе у идентитету босанских муслимана.

Зато су иранске позиције искључиво базиране на њиховом односу и вишедеценијској сарадњи са муслиманима тј. породицом Изетбеговић, Младим муслиманима и Странком демократске акције. Сви интереси које је Иран формулисао и прије рата у БиХ и потврдио у самом рату задржани су и у новој стратегији међународне и вјерске политике Ирана. И то ниједно савезништво не може промијенити.

Узурпација Босне и Херцеговине коју Изетбеговићи врше већ четврт вијека мора бити онемогућена и заустављена а непријатељски орјентисаним исламским земљама које нуде модел властитог политичког уређења европским муслиманима мора се смањити маневарски простор у БиХ и морају се онемогућити у деструктивним политикама.

Сентименталност и погрешно разумијевање интереса и међусобних односа који владају између регионалних и свјетских сила не смије бити препрека правилног разумијевања иранске позиције у БиХ и формулисања адекватног одговора на такву политику. Иран је у Босни и Херцеговини непријатељски оријентисана земља!

-

Умишљени проблем Велике Британије, дефинише Марковић, старији је од данашњег времена. Још је Черчил мислио да Британија треба да има неку посебну улогу у међународној политици и са Стаљином се договарао о интересним сферама које су укључивале и Балкан.

Лажем себе, лажем све око себе

Међутим, сугерише Марковић, Черчил је такве планове имао у време кад Британија заиста више није била велика сила.

„Они имају инерцију у размишљању где себе још доживљавају као велику и важну земљу и као земљу која треба да има важнију улогу у међународном пословању него што је то реално“, категоричан је Марковић.

У свом говору на самиту ЕУ премијерка Велике Британије Тереза Меј је позвала Запад да се супротстави „руској дезинформационој кампањи, која дестабилизује ситуацију на западу Балкана.

„Јасно ћу изразити своју забринутост о потенцијалу за појачану нестабилност у том региону као и о ризицима које то представља за нашу заједничку безбедност“, истакла је Мејова у Бриселу.

Да ли је у питању нека врста повратка Велике Британије на Балкан или Уједињено краљевство из овог региона није ни одлазило?

Уопште није питање да ли се Енглеска враћа или не враћа на Балкан, констатује Марковић за Спутњик, јер она нема никакав капацитет за озбиљан утицај — нити има више ту економску снагу и економско присуство, нити има било какав прави капацитет за велику светску политику коју по неком националном миту и инерцији покушава да води.

Једно раде, друго мисле, а шта желе

„Не постоје наши стални пријатељи и наши стални непријатељи, постоје само наши стални интереси“, суштинска је, вековна, британска доктрина.

Пре две године је Енглеска бацила упаљену шибицу на Балкан предлогом резолуције о Сребреници у Савету безбедности Уједињених нација. Потом је прошле године принц Чарлс имао турнеју у овом региону. За наредну годину планирају самит о Западном Балкану. Који им је интерес?

„Немају они никакав реалан интерес сем тог митског поимања Британије као велике силе. Као што немају ни никакав интерес да буду против Русије. То је стара инерција из 19. века, јер заправо Британија нема ништа са Русијом. Сувише су раздвојени, сувише су на различитим странама света да би се Британија у то мешала“, јасан је Марковић.

Међутим, наглашава он, постоји још једна дубља традиција која је старија више од два века, а то је да је Британија некакав руски супарник и да треба да сузбија руски утицај где год може.

При чему то нити је ствар интереса, нити је реално, већ је ствар, поново истиче Марковић, историјског мита.

Од Русије зависи

Историјски гледано, односи овог краљевства и Србије преплићу се кроз односе Британије и неке друге велике силе, понајвише Русије.

Сеже то још од Кримског рата кад је Енглеска преценила снагу српске војске и кад је уложила силне напоре да одврати Србију од уласка у рат на страни Русије.

И током Берлинског конгреса, на којем је Србија добила признање, Британци су имали антируски став.

Однос Британије према Србији знатно је погоршан после Мајског преврата 1903, међутим, приближавање Енглеске Русији, у страху од земаља са немачког говорног подручја, условило је побољшање односа већ од 1907. године.

Иако многи сматрају да је савезништво током Првог светског рата био најбољи део англо-српских односа, један од најпознатијих српских историчара покојни Драгољуб Живојиновић је својом књигом „Невољни ратници — велике силе и Солунски фронт 1914-1918“ показао да је Британија била невољни савезник Србије.

Живојиновић пречесто енглеске намере и однос према Србији из тог периода назива „подвалама“ и „отвореним опструкцијама“.

Огроман је број оних који тврде да је улога Британије у пучу 27. марта била пресудна, а после Другог светског рата давали су подршку Титу, после његовог сукоба са Стаљином.

Сви се сећају односа према Србији током НАТО агресије.

Најзад, закључује историчар Предраг Марковић, Велика Британија осећа потребу да се понаша као велика сила те зато ради то што ради, поготово после невероватне бруке са нападом на Ирак.

ИЗВОР: СПУТЊИК

facebookreporter.org/2017/03/13/englezi-na-balkanu-lece-kompleks-velike-sile/

Као што смо видели, све данашње земље које захваљујући својим укупним потенцијалима (војним, економским, технолошким, информационим, геополитичким и др.) у различитом степену учествују у деоби моћи у свету. Моћ међу државама се распоређује према обрасцу који личи на тродимензионалну шаховску таблу, (Сл.1),(Joseph S. Nye, Jr, Understanding International Conflicts, Longman, New York, 2005, Fifth Edition.) на којој се игра одвија и хоризонтално и вертикално. На врху шаховске табле су политичко-војна питања, где је војна моћ до сада била углавном униполарна, са САД као једином суперсилом. Међутим то више није тако, па се и то мора усклађивати. Такође, у средини табле где су економска питања, ниједна држава није више хегемон или империја и морају се међусобно цењкати (на пример САД са ЕУ, или САД са Кином, или ЕУ са Кином, или Русија и ЕУ због енергената итд.) На дну табле се налазе транснационални односи који прелазе границе ван контроле влада и држава и тако се укључују разноврсни актери као што су банкари, терористи и др. па се моћ хаотично распршава. Ово су само неки од елемената који се морају имати у виду када се говори о прерасподели моћи међу државама, савезима или коалицијама.

Погледајмо прегруписавање снага НАТО на истоку Европе и распоред снага Русије у Евроазији и како то може да одреди будуће потезе Трампа и Путина.

Већ годину и више дана НАТО интензивно доводи нове снаге на исток Европе и групише их од Балтика преко Пољске, Румуније до Црног мора. Довођење нових снага је убрзано у предвечерје доласка Трампа на чело САД. Ради се о оклопномеханизованим јединицама, ваздухопловним снагама, ваздушнодесантним системима космичке и противваздухопловне одбране, специјалним јединицама. Истини за вољу, не ради се о великом броју трупа. Поред демонстрације војне снаге, НАТО је демонстрирао своју приврженост одбрани свих чланица Савеза, можда не и једнаку одлучност за то. Новодошлим америчким, енглеским, немачким и канадским војницима у балтичким земљама и Пољској народ је изразио емотивну добродошлицу, осетивши „спокојство и задовољство“ због присуства НАТО трупа на својој територији, са подсвешћу прекора према Русима, који из „неког разлога“ држе своје војне снаге на својој граници (Сл.1).

1

Сл. 1.  Однос снага НАТО-а и Русије у Европи

Балтичке земље (Естонија, Летонија, Литванија) и Пољска располажу са властитим војним потенцијалима које су из разумљивих разлога сматрали инфериорним или недовољним за одбрану у случају напада из Русије. Међутим, тај случај напада Русије је био посве искључен пре груписања нових снага НАТО на њеним границама. На територији ових земаља контигенте НАТО трупа предводе снаге из САД, Немачке, Британије и Канаде. Укупним снагама на границама Русије у балтичком појасу не командују ни пољски ни официри балтичких земаља. Присуством нових снага НАТО на Балтику није повећана безбедност региона – напротив, тензије су порасле. То је између осталог и због тога што нас историја учи да нико ником не верује. Можемо рећи да се снаге НАТО и Русије налазе у борбеном додиру и да су могући непредвиђени локални сукоби који би могли довести до ширег сукоба у Европи (Сл.2).

1

Сл. 2. Могућа зона сукоба НАТО и Русије у Европи, као последица гомилања снага НАТО на истоку Европе дуж границе са Русијом

Друга тачка на којој се преламају супростављени интереси између Русије и НАТО јесте Украјина. НАТО а приори сматра Русију одговорном за избијање сукоба у Украјини, као и сваку ескалацију сукоба и непоштовање мировног плана прихваћеног пре две године у Минску. Упоредо са сучељавањем НАТО и Русије у Украјини њихово војно и безбедоносно надметање одвија се на Црном мору и његовом приобаљу. Конфронтација између САД и Русије постоји и због сукоба у Сирији, и она се наставља као последица неискрене борбе САД против ИД, и њене неспремности да прихвати кључну улогу Русије у решавању тога сукоба и уништења ИД и теористичких организација. Унутрашњи сукоби у Либији, разореној земљи, некада блиској Совјетском Савезу, а касније и Русији, могу бити нови узрок неспоразума НАТО и Русије.

Поред наведених региона у којима се непосредно сучељавају снаге НАТО и Русије, и неких региона где се војне снаге налазе рекло би се такође у борбеном додиру, од посебног значаја су интереси и аспирације НАТО-а и Русије на западном Балкану. Русија има јасан циљ да се НАТО даље не шири не само на исток, него и да у своје окриље не прими земље западног Балкана (Србију, Македонију, Црну Гору и БиХ). Тренутно на мети НАТО је Црна Гора, чија Влада жели што пре и по сваку цену да постане пуноправан члан НАТО савеза.

Поред наведених линија конфронтације САД (НАТО) са једне и Русије са друге стране, постоје још неке неуралгичне тачке сукобљавања ових такмаца, а то је простор Далеког истока, где се САД, јављају као заинтересована страна у односима између Русије и Јапана у вези са Курилским острвима. Све су ово теме за новог америчког председника Трампа, које мора брзо решавати, а њима треба додати и односе између САД и Кине, као и геополитичке позиције коју је заузела Кина спрам Јапана и њених интереса у Јужном и Источном Кинеском мору. Овим темама треба по истој важности додати и односе САД са Ираном. Саговорници Трампа на наведене теме биће пре свих Владимир Путин, председник Русије, и Си Ђинпинг, председник Кине. У зависности од појединих регионалних питања саговорници могу бити председници Турске или Јапана. У вези са европским питањима која се тичу прерасподеле моћи између држава, саговорници ће бити лидери главних чланица ЕУ (Француске, Немачке), а премијерка ВБ Тереза Меј биће у улози главног Трамповог саговорника-медијатора у вези са европским питањима.

Да ли можемо очекивати крупне промене у политици САД према темама о којима је овде реч, а које су у вези са мултиполарним системом, који би можда могао прерасти у дифузни, или пак поново оживети биполарни светски поредак?

Ако се присетимо предизборних обећања Доналда Трампа, који је говорио да жели Америку вратити Американцима, поново све убедити у њен статус суперсиле и економског горостаса, ојачати безбедност америчког друштва и грађана, преиспитати улогу НАТО и улогу САД у свету, пре свега њену улогу у рушењу лидера других држава и „непријатељских режима“, онда можемо казати да такав приступ подсећа у одређеном обиму на Монроову доктрину. Због оваквих политичких ставова и практичних потеза којима жели операционализовати предизборна обећања, председник Трамп бива од стране бивших чланова администрације Обама-Клинтон и Сороша проглашерн за десног популисту и постаје јавна мета напада и оспоравања.

Монроова доктрина је названа по америчком председнику Џемсу Монроу из двадесетих година 19. века, иако је сачињена под вођством министра спољних послова Џона Адамса. Доктрина је настала као начин супростављања и ограничавања Европљана да колонизују или да интервенишу у земљама Северне и Јужне Америке. Такво деловање Европљана се по овој доктрини сматрало агресијом. С друге стране, Сједињене Државе су се обавезале да неће учествовати и да се неће уплитати у интерне проблеме европских држава. Првобитно је документ био замишљен као противљење европском колонијализму, а касније је доктрина тумачена као право САД да интервенишу у земљама Јужне и Средње Америке. И много касније, неки амерички председници су се позивали на ову доктрину (Т. Рузвелт, Кенеди, Линдон Џонсон, Реган и др.). Оно што би за нашу анализу из ове доктрине могло бити занимљиво су ставови из доктрине чији је примарни циљ био ослобађање Латинске Америке страха од европске интервенције и избегавање ситуације да Нови свет постане бојно поље за земље Старог света, а то све са циљем како би САД могле несметано да шире властити утицај. Доктрина је тврдила да Стари и Нови свет треба да одрже различите утицајне сфере управо зато што су састављене од потпуно одвојених и независних нација.

У данашње време, у време глобализације и свих њених последица, тешко је говорити о Старом и Новом свету и интересним сферама тога типа. Међутим, ако су неки очекивали да ће Трамп као нови председник САД проводити програмску политику Х. Клинтон и Демократске партије те наставити са старом праксом САД у међународним односима, а други, пак, да ће се доследно држати Монроове доктрине, „Америка Американцима“, а о „Старом добром свету“ нека брине неко други, грдно су погрешили и једни и други. Интереси САД су свугде по свету. Њих треба и мора да штити свака администрација, па и Трампова. Кретање роба, капитала, људи, америчких „цивилизацијских вредности“ и очување угледа САД и њихове позиције светске силе мора да прати снажан одбрамбени, безбедносни и војни апарат. Самим тим САД, независно од аутентичне политике новог председника, задржавају мноштво „старих навика“.

За очекивати је да ће нови председник САД, након неколико слободних, „солистичких наступа“ који су произвели различите реакције у свету, будуће своје поступке и одлуке одмеравати са више консултација са својим тимом, са више анализа и одмереношћу, али свакако да неће одступити од генералне линије обећања датих у изборној кампањи.

Нова администрација САД ће своју спољну политику темељити на заштити виталних националних интереса, који су одређена врста константе. Председник Трамп ће свакако у првих 150 дана мандата да објави нову Стратегију националне безбедности, која ће нам дати одговоре на многа питања. За очекивати је промену политичке културе и опхођења председника Трампа у односу на стандардне политичке манире, са више непосредности и отворености. Постоје оправдане наде да ће успоставити добру комуникацију са В. Путином и Си Ђинпингом и неким европским лидерима и да ће са више прагматизма решавати отворена питања.

Такође, за очекивати је да ће наступити нова ера прерасподеле моћи између САД, Русије, Кине и ЕУ. Мало је вероватно да ће се позиције НАТО у Европи мењати. НАТО ће и даље притискати Русију са запада, али ће се сагласити да она може остварити нова поља деловања на Блиском истоку и у Средоземљу, а делимично и на Балкану. На другим меридијанима прерасподела моћи ће зависити, у којој мери наступање или повлачење штити или нарушава виталне националне интересе. За очекивати је да ће свет постати уређенији, безбеднији и стабилнији. Средње и мале земље, као и поједини региони моћи ће са више извесности да сагледавају своју будућност и да се лакше уклапају у глобалну слику света.

Земље западног Балкана, па и Србија ће бити и даље изложене притисцима ради опредељивања за неку од страна у новом, мултиполарном поретку. Сматрамо да ће простор Балкана и даље бити подручје око кога ће се ломити копља између великих сила, и да једноставног одустајања од Балкана и повлачења САД и Русије неће бити. Балканске земље ће добити реалне шансе да покушају релативно самостално изградити политичку стабилност, мир и безбедност, али за то ће им бити потребна снажна гаранција неке од великих сила. У овом контексту треба посматрати и улазак земаља западног Балкана у НАТО и статус Косова и Метохије. Не треба очекивати једноставна решења и велике заокрете.

Видели смо добре и лоше стране униполарног и биполарног система међународних односа. У мултиполарном систему постоји неколико разноликих полова или концентрисаних моћи, чиме се ствара шира база за одлучивање у светским пословима (Сл.3). Укидањем сваке врсте поларности у међународном систему добијамо мноштво центара са значајном моћи, што може бити неизвесно и опасно.

1

Сл. 3. Једна од могућих варијанти мултиполарног света 

Подржавање и јачање глобалних интеграција уз истовремено редефинисање и јачање улоге УН може допринети промоцији стабилности. Конституисање групе кључних држава, као сржи мултилатерализма („удружене неполарности“) може бити значајан корак ка миру и стабилности у свету.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС