Тагови Вести таговане са "БиХ"

БиХ

Последњи догађаји у РС су отклонили сваку дилему, ако је таква уопште и постојала, након низа протеклих догађаја и изјава појединих политичких актера у РС и у региону у протеклом времену. Наиме, већ неко вријеме се пријети представницима Републике Српске са „македонским сценариом“, што подразумева смјену власти и инсталацију Западу подобним марионетама, као што је то био недавно случај у Скопљу. Тада је, уз притисак и здушну помоћ Запада, прије свега САД-а, на власт дошао Зоран Заев, који је ван територије БЈРМ потписао са албанским странкама Тиранску платформу, која је директно окренута и против Србије и српског народа. Поред тога, брз улазак БЈРМ у ЕУ и НАТО је Заев прокламовао као најважнији стратешки циљ.

Јасно је, да би се тиме наставалио заокружење Србије, али и Републике Српске. Ти догађаји морају да се посматрају дакле и у ширем геополитичком контексту, у којем САД са својим НАТО савезницима одмјерава снаге са Русијом, односно када се дешавају стратешка позиционирања на глобалној шаховској табли пред финални сукоб двеју табора, који у многоме подсјећа на Хитлеров удар тада на СССР у оквиру плана „Барбароса“ са циљем „продора на исток“. Амерички функционери су већ изјавили да се Србија, па тиме и РС, налазе на тој „ватреној линији“ двеју страна.

Шта се посебно тиче положаја Републике Српске и њених институција, није нека новина, да се они константно налазе под нападом са стране западних сила и заједно са политичким Сарајевом. Овдје је довољно само подсјетити се покушаја укидања Дана Републике, а о том питању је се српски народ у РС изјаснио референдумом, искористивши притом своје демократско право. Међутим, то право му се негира, и то управо од стране поборника демократије у свијету, на првом мјесту САД-а. Како њихово разумијевање и ширење демократије изгледа, можесе видјети на страшном и крвавом рату у Сирији, у Ираку, Авганистану, Украјини, и у многим другим мјестима у садашњости, али и у не тако далекој прошлости.

Сада је, поново, на реду Република Српска, која се, очигледно, по Западу није смјела десити. РС је досада имала снаге да се прилично супротстави свим тим притисцима, и одолевала је, колико је било у њеној моћи. Сада је ситуација знатно опаснија по сами опстанак РС, пошто је Западу очито пошло за руком, да инструментализује неке српске странке унутар РС и да их окрене против власти и институција РС.

Они се преко и помоћу институција на нивоу Дејтонске БиХ и политичког Сарајева већ неко вријеме обрачунавају са актуалном владом и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком. У томе предњачи ткз. Савез за Промјене, којег сачињава и СДС. Када се узме у обзир историјат и настанак ове странке, онда је парадокс у то већи, јер је СДС настао заправо као штит српског народа, тада под предсједништвом првог предсједника Републике Српске др Радована Караџића. Но, шта је се у међувремену десило са том странком односно са њеним актуалном руководством, то је најбоље познато њима самима. Данашњи СДС није више ни налик оном, изворном, што иде толико да чак на званичном сајту те странке нигдје нема ни помена њеног оснивача. Шта ли је у питању, чега ли се стиде, или је додворавање Западу по сриједи, на то нека они одговоре.

Што је на другој страни требало постати свима јасно, јесте да је ових дана ткз. Савез за промјене отворено кренуо у рушење најважнијих институција Републике Српске, а тиме и у рушење саме Републике Српске! Понашање посланика из редова тог савеза у Народној скупштини протеклих дана, као и изјаве њихових првака, указају недвосмислено на само једно, на покушај извођења државног удара. Блокада рада Народне скупштине односно покушај блокаде, највишег демократског тјела Републике Српске, је ништа друго него удар на исту. Отуда треба да чуди изјава аналитичара Драгомира Анђелковића из Србије, који рече да је једна таква блокада „демократско право“ опозиције у РС. Шта ли би урадила њемачка канцеларка Меркел када би опозиција тако блокирала њемачки Бундестаг, или шта би урадио Вучић, када би опозиција тако блокирала Народну скупштину у Београду? Таква изјава је крајње опасна, и може само да послужи као подстрек или мотивација челницима из ткз. Савеза за промјене да наставе на свом путу који српски народ може да одведе у катастрофу и који може да угрози на крају и његову егзистенцију на овим просторима. Легитимна политичка борба је једна ствар, и размирице и, понекад, супротстављени ставови и политичке дискусије су нормална појава једног демократског друштва. Али, и то челници Савеза за промјене, би требали имати на ум, сасвим друга ствар је доводити у питање легитимне институције РС, гарантоване Дејтонским уговором, и њен сами опстанак. Јер, овакве акције, као насилно блокирање рада Народне скупштине, иде само под руку загриженим непријатељима и противницима Републике Српске. Они ће извући највећу корист из оваквих акција и понашања овакве опозиције у РС.

У Новембру треба бити усвојена и декларација о заштити права српског народа у региону, што се такође доводи сада у питање. То им све треба бити јасно. Но, постоје и неке индиције да можда то све и не раде случајно. Треба се сјетити недавног упозорења „Заветника“ из Србије о неком предстојећем „Јесењем удару“ на РС. Ту су и блиске везе односно састанци неких челника и функционера из Савеза за промјене са представницима САД, а неки од њих су били и позивани у Вашингтон од стране Стејт департмента. Зашто? Без обзира на то, сами позиви на блокаду институција РС и отворени позиви на рушење власти недемократским начинима, као и најаве ванинституциалноне борбе по себи имају одличје и карактеристике позива на ни мање ни више него на државни удар! У овом врло критичном политичком моменту, прије свега када се узме однос и расподела снага великих сила у свијету, вођење одговорне и хладнокрвне политике би требао бити закон, који би требао да важи за све актере у Републици Српској.

Владајућа страна је са своје стране управо учинила један такав корак својом понудом Савезу за промјене, који је исти међутим одмах одбио, што само указује на то, да им није стало до смиривања тензија и ситуације и да се политички конфликт поново врати у институционалне оквире. Јер, стабилност РС би требао да буде главни циљ свима, а тежња Савеза за промјене на путу даље немиле ескалације ситуације и призивање отворених сукоба кристално јасно не води ка том циљу. Треба се сјетити на овом мјесту свих жртава које је српски народ уградио у својој дугогодишњој борби у протеклом отаџбинско-одбрамбеном рату, који су постали темељ и стуб Републике Српске. Дозволити да се уруши РС, и да се тиме оствари Алијин сан о унитарној, џамахиријској БиХ, би значило огријешити се о свим тим светим жртвама и о борби српског народа за опстанак на својим вјековним огњиштима на овим просторима.

Даље треба имати на ум, да је РС на крају крајева настала и као одговор поновном покушају спровођења геноцида и етничког чишћења од стране Хрвата и муслимана, као што је то био случај током усташке НДХ и усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, тај „Аушвиц Балкана“, то злокобно и монструозно стратиште Срба, Јевреја и Рома, треба бити стална опомена, како се тако нешто никада више на тим просторима не би поновило. Ове историјске чињенице требају имати на ум сви у РС, па и челници Савеза за промјена. Челници из Савеза за промјене, који сада тако гласно позивају на рушење институција РС, требају бити исто тако свјесни своје огромне и тешке историјске одговорности које преузимају на себе, уколико наставе пут без повратка. Зато је најважније да се страсти смире, и да се обнови цивилизован и институционализовани политички дијалог свих актера, како би се спречио државни удар и како се не би довела сама РС у питање. Од српско-српске свађе Срби неће имати ништа, али непријатељи и противници српског народа, дириговани из одређених западних центара моћи, ће имати све!

-
„Немамо проблем с тероризмом и у Босни и Херцеговини се не вијоре заставе ИСИЛ-а“- овако гласи, како кажу „институционални“ одговор, предсједавајућег Савјета министара Дениса Звиздића и министра безбједности Драгана Мектића на учестале изјаве које пристижу из земаља окружења и Европске Уније о БиХ као терористичкој пријетњи или потенцијалној терористичкој бази. Домаћим критичарима безбједносне ситуације у БиХ чак су припријетили и кривичним гоњењем.
Застава ИД у Горњој Маочи (аваз.ба) -

                                                                                                              Застава ИД у Горњој Маочи (аваз.ба)

 

„Институционално“ су се састали. Иза затворених врата вијећали 90 минута – Звиздић, Мектић и директори полицијских и безбједносних агенција на нивоу БиХ. А онда побједоносно саопштили бројним новинарима да се у БиХ не вијоре заставе Исламске државе.

– У БиХ се не вијоре заставе ИСИЛ-а. То напросто није истина, то је једна паушална изјава која је изречена у склопу предизборних активности – рекао је Звиздић.

Изгледа да је предсједавајући СМ БиХ заборавио заставе ИД-а из маја ове године у селу Љубаче код Тузле, из маја 2015. у Ошви код Маглаја, из Горње Маоче код Брчког такође… Ово је само дио, било их је још! И застава и слично „окићених“ насеља!

У лов на исилове заставе „којих нема“ хитали су и кордони бх. полицајаца и безбједњака. И нису их проналазили јер их „институционално нема“!

– Наше службе не располажу подацима да у БиХ има 5.000 или 10.000 радикализираних особа које могу престављати терористичку пријетњу – навео је Звиздић.

Нема ни 3.000 потенцијалних терориста у БиХ и „није их било“ ни 2010. године, након терористичког напада на полицијску станицу у Бугојну када је ту антологијску реченицу, машући списковима, изрекао тадашњи директор Алмир Џуво.

– Није рекао да имамо 3.000 потенцијалних терористи, није рекао да је било 3.000 потенцијалних терориста – тврди данас министар безбједности БиХ Драган Мектић.

А можда о свему иначе „добро обавијештени“ први бх. безбједњак, ту Џувину реченицу није имао прилику да чује, па ћемо ми своју задаћу да обавимо, подсјећајући шта је он тада рекао: „Видим потенцијалну опасност од 3.000 ових људи који у сваком моменту могу `преврнути`, да ли због психичког или неког другог стања, или због тога што ће их неко мотивисати да направе терористички акт који ће имати пуно веће посљедице“.

Истине ради, Џуво је бројао бх. „потенцијале“ само једном – а онда се и он ућутао! Није, каже, изазвао одобравајуће конотације! Очекивано и институционално!

2012.  године рекао је да неће више говорити о бројкама: „Једном сам рекао и није изазвало одобравајуће конотације“, рекао је тад.

Институционално су зато двојац Звиздић и Мектић етикетирали и поједине новинаре, који су данас питања постављали! И аналитичаре који не мисле као они. Припријетили чак и санкцијама јер се како кажу „праве“ тензије „штетне“ за БиХ!

– Позивам институције БиХ да се утврди тачност, односно нетачност, таквих навода и да те особе буду адекватно санционисане због таквих изјава које наносе огромну штету БиХ и који представљају једну врсту противуставног и противзаконитог дјеловања против суверенитета БиХ – рекао је Звиздић.

Да ли се то институционално, гуши и слобода говора, Џевад Галијашевић пита јавност! А Мектића и Звиздића шта су учинили на пресијецању сумњивих токова новца који служе за финансирање тероризма? Шта су предузели о питању 22 параџемата који дуже од годину и званично дјелују изван оквира Исламске заједнице? Да ли су открили наредбодавце, сараднике, финансијере терориста из Зворника и Рајловца или нападаче на премијера Србије Александра Вучића?

– Нико овдје не монтира БиХ него ова неспособна, деструктивна, антиуставна гарнитура у Сарајеву, уствари као што није способна ни један проблем ријешити, показује да је она главни проблем. Зар га није срамота уопште помињати борбу против тероризма, зар он мисли да може ушуткати информације које циркулишу Европском унијом – пита Галијашевић.

Звиздићу и Мектићу за руком је пошло данас да прекину новинарска питања и ућуткају само директоре бх. безбједносних и полицијских агенција. Као икебане стајали су иза „институционалних“ леђа, уз ријечи првог бх. безбједњака: „То ћу ја, пошто сам ја нека кровна кућа“.

Институционални одговор водећих безбједњака подсјетимо, услиједио је након упозорења из званичног Загреба, Беча, Будимпеште… Заставе ИСИЛ-а вијоре се кроз БиХ! БиХ је „база ИСИЛА“! БиХ је база потенцијалних терориста! У БиХ се „плаћа“ галопирајућа „буркинизација“ у БиХ постоји 10.000 потенцијалних терориста. Ове су изјаве Хрватске предсједнице, њеног чешког колеге и водећег Аустријског дипломате које су и прије данашњег одговора, у Сарајеву окарактерисане као „исламофобија“!

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=269148

У циљу убјеђивања маса у легитимност рата послије рата, кадрови који су своју интелектуалну суштину напајали на изворима „Исламске декларације“ и животописа Алије Изетбеговића, чувајући степен мобилизације против непријатеља, показујући отворено да не желе одустати од насиља, понекад су реторички користили појам “џихад’ али само у „унутрашњој употреби“. У комуникацији са западним владама и талогом њихове дипломатије тај џихад се претварао у појам „евро-атлантска интеграција“ и пут ка Европској унији. Док се они у Сарајеву користе злоупотребом овлаштења и подршком из западних амбасада те медијима, економском моћи и кориштењем најсувременије шпијунске технологије, Срби и Хрвати, као нације и друштва под притиском, су присиљени одупирати се, политичким тактикама договора и принципа „отвореног пута“ и „јасних циљева“, настоје се супротставити војскама фанатизованих исламистичких радикала, опремљеним електронским помагалима разних служби у Бакировом халифату.

Многи Бошњачки интелектуалац и муслиман, пружајући отпор онима који реторички користе “џихад“, у унутар-муслиманском дијалогу, улази у одмјеравање са исламистима који их „дискредитују“ настојећи да наметну тврдње како супротстављање њима заправо значи супротстављање исламу. Са друге стране, на начин како су они присвојили ислам тако је СДА присвојила и узурпирала појмове патриотизма и државе. Што значи: ко напада Бакира и Себију и ружно говори о Алији Изетбеговићу, тај је против „хиљадугодишње државе Босне“.

Понеки интелектуалац је налијепљен са обе етикете: противник ислама и непријатељ државе, без потребе да се та семантичка и политичка корелација ислама и БиХ икоме објасни.

Пошто у својим политикама користе политички мотивисано насиље и групе организоване на вјерској основи, акције које у име исламизма и СДА изводе екстремни, брадати муслимани познати као муџахедини у рату, а у миру као вехабије, добиле су свој одговор у виду појма и дефиниције – исламистички тероризам.

Сваки приговор упућен државним службеницима, који на обе стране (СДА и исламизам) које су у суштини једна страна углавном не препознају пријетњу таквог насиља константно присутног и опетовано понављаног у земљи, они заједно са понеким полтроном из другог културног, вјерског и цивилизацијског миљеа, настоје ушуткати својом познатом реториком. У циљу поправљања достојанства нарушеног усљед немогућности хватања активиста супротног табора, који се скривају међу цивилима, та у начелу једна страна покреће рат против истине о себи користећи државу и њене институције, одржавајући већ створене услове за некажњено убијање, користећи при том потпуну и неприкосновену технолошку надмоћ, „посебних мјера надзора“, прислушкивања и праћења, организујући медијске агресије које замагљују њихове планове напада на цивилне циљеве: живот и имовину хиљада цивила. На крају, када почну нападати премијере комшијске државе или убијају дјецу међу војницима и полицајцима, рањавају жене у полицијским станицама, они „купе тишину“ о томе или плате „галаму“ о некој другој теми (како то у изузетној анализи на Спутњику написа Бранкица Ристић) тако да многи људи, у земљи и свијету, не сазнају шта се заправо дешава.

У томе учествују и поједини министри, лажни стручњаци и купљени, непријатељски медији.

Баш данас, Босна и Херцеговина гори у пламену параобавјештајних напада, које Бакир Изетбеговић, преко Прњавора а прије свега министра безбједности Драгана Мектића, води против Тужилаштва БиХ и Високог судског и тужилачког савјета, тј. против в.д. главне тужитељице Гордане Тадић и потпредсједнице ВСТВ Ружице Јукић.

Линија фронта се проширила и на младе и образоване људе попут Јосипа Шимића, новинара, и Бориса Кордића и Јосипа Квесића (бивше важне људе Службе за послове са странцима). Мета је и замјеник непријатеља мира и стабилности Драгана Мектића, кадар ХДЗ-а из Тузле, дугогодишњи помоћник министра безбједности, Мијо Крешић.

Монтирање судских процеса и насилне мјере притвора представљају покушај да се ушуткају сви људи који имају сазнања о корупцији, криминалу и тероризму у Сарајеву.

Бакир Изетбеговић путем свога евет-ефендије Мектића је кренуо у одлучну битку за правосуђе БиХ, које се треба окончати доласком Далиде Бурзић, сарајевске кантоналне тужитељице на чело Тужилаштва БиХ, али је наишао на прве препреке.

Тај отпор и ту борбу коју, у овом тренутку, воде само Хрвати јер, нажалост, у Републици Српској, кључни медији и агенције прате збивања са лажном објективном дистанцом, повремено објављујући изјаве Мектића и сличних доказаних непријатеља, који су обећали Бакиру Изетбеговићу поробљавање Републике Српске, хапшење њених лидера и људи који је снажном политичком визијом одржавају на путу стабилности.

Очито, Гордана Тадић и побројани Хрвати, са врло слабим ресурсима, без подршке било ког институционалног нивоа (јер Хрвати у БиХ то немају), ипак пружају снажан отпор исламистичкој гамади у борби која за главни циљ и мету има управо Републику Српску.

И раде то добро, док Република Српска шути о томе као да се исход ове борбе ње саме не тиче и као да највећи непријатељи изопачене неоосманске политичке логике не нападају „слабијег противника“ да би у предвечерје судбинских избора извршили коначну офанзиву на Републику Српску и њене институције, њена овлаштења, њену економску моћ и њене политичке лидере са послушним и коначно освојеним правосудним апаратом.

Нажалост, само Радио Телевизија Републике Српске, са својом управом, директором и уредничким колегијом и новинарима, брани државотворну бусију на првој линији фронта и због тога је на удару из Сарајева и политичких подрума издајничке политике проданих душа, које се фале туђим патриотизмом и присвајају оно у чему никада нису учествовали.

Остали медији и агенције то „објективизирају“ помало објављују српског Де Гола (Додика) а мало српског Петена и његову колону (Мектиће, Станиће, Босиће, Шарове…) и незаинтересовано гледају према окупираном Косову, помажући „купљеном тишином“да се тај сценарио, коначно, у потпуности примјени и на Републици Српској.

Али шта може бити повод оштрој реторици и дубоко подјељеним ставовима везаним за судбину Бакира Изетбеговића, која се изједначава са судбином БиХ, а у коју се трпа и судбина обесправљене, нападнуте и угрожене Републике Српске?

Повод је у наступу предсједнице Републике Хрватске Колинде Грабар Китаровић и предсједника Републике Чешке Милоша Земана те у изјави министра иностраних послова Аустрије Себастијана Курца и саопштења тог министарства, те новој књизи др Мирослава Туђмана о коријенима терористичке пријетње у Европи, који су непобитно у идеологији и политичкој пракси Алије Изетбеговића и његовог насљедника Бакира, те у муџахединима и терористичким групама који су у ово доба, прије двадесет и двије године, немилосрдно и масовно клали Србе и одрубљивали главе на Озрену у околини Возуће, њих 192 невина војника и цивила, од којих је Хашки трибунал, у предмету против генерала Расима Делића потврдио ритуална клања ратних заробљеника, Срба – мушкараца, жена и дјеце, њих најмање 55.

Таква клања још увијек ни Исламска држава није нигдје урадила тако масовно.

Послије ових убистава у рату, кренуле су терористичке акције: убиство радника из Хрватске у Алжиру, Хандалина ауто бомба у Мостару, убиства по Завидовићима (Келера, Божиновића, Хотића…) убиства повратника и полицајаца у Средњој Босни (Анте Вељана и других), убиство Јозе Леутара, масовна убиства које изврши Муамер Топаловић убијајући цијелу породицу Анђелић на Бадње вече, па убиства полицајаца у Бугојну од стране Хариса Чаушевића, напад на америчку амбасаду у Сарајеву од вехабије Мевлудина Јашаревића, убиство полицајца у Зворнику од стране Нердина Ибрића, убиство два војника у Сарајеву од стране Енеса Омерагића… и много чега другог.

Све терористичке акције у Босни и Херцеговини извели су радикални исламисти, припадници вехабијског покрета, бивши муџахедини и припадници Ал Каиде,

Одакле онда, из ког безбједносног и лудачког дискурса, уопште у јавном простору исплива теза најгорег министра у историји БиХ, Драгана Мектића:

„Не искључујем могућност да би одређене параобавештајне структуре, повезане са појединим политичарима у власти, могле инсценирати одређену врсту тероризма како би оправдале тврдње да је БиХ радикализована земља“.

Ову изјаву потврдила су два Београђана, салонски безбједњак из НАТО кухиње Зоран Драгишић и млади др Дарко Трифуновић, за београдски Блиц, истичући сљедеће:

Зоран Драгишић каже: „Читав свет данас се налази у тој опасности. Међутим, у целој тој ствари посебно су забрињавајуће прогнозе министра безбедности БиХ, који помиње одређене параобавештајне структуре. С обзиром на то да је протекли рат на Балкану обиловао разним намештеним инцидентима и догађајима, које су креирале разне обавештајне и параобавештајне службе, Мектићева упозорења треба примити као нешто најозбиљније. Посебно узимајући у обзир функцију коју он обавља и информације које су му на основу тога доступне.“

Дарко Трифуновић, очито без личне жеље да ово коментарише, ипак увјерено каже: „Чињеница је да постоји реална опасност од терористичких напада у РС и БиХ, али је због различитих ставова које о том проблему износе разни експерти и надлежне институције доведено у питање објективно сагледавање ствари. Ако се, не дај боже, негде у догледној будућности догоде одређене терористичке активности, ко ће онда са сигурношћу моћи да утврди ко је за то одговоран – да ли су то радикални исламисти или су то параобавештајне структуре о којима су претходних дана говориле бројне познате личности из јавног и политичког живота у РС и БиХ“.

У ову бесмислену расправу о пријетњи која не постоји, осим као обична пропагандна и субверзивна дјелатност, укључио се и угледни бошњачки интелектуалац, академик Есад Дураковић, и на властиту срамоту овог и оног свијета рекао слиједеће:

„Оно чега се ја плашим, а дај боже да погрешим, јесте то да се инсценира инцидент, два, три, неки терористички акт или нешто слично са такозваних исламистичких позиција, јер за то могу да се плате људи. Онда ће имати аргумент они који нас оптужују за радикализам. Плашим се тих режираних инцидената“.

Порука ових глупих и неоправданих истраживања подстакнутих бесмисленим изјавама дебила у униформи министра је јасна: терористички напад на саме себе планирају Срби и Хрвати а вехабије „измишљају“ Земан и Колинда, о радикализацији у БиХ лажно свједочи Курц, а Мирослав Туђман једноставно није обавијештен и нема појма о чему говори.

Све терористичке акције у БиХ, Европи и свијету су извршили исламисти: на сиријско ратиште одлазе и враћају се – вехабије; у БиХ постоје 64 вехабијска насеља, од којих њих 22 не прихвата и не жели присуство и ауторитет исламске заједнице на своме тлу.

Из Гуантанама је дошло у БиХ пет Алжираца након осам година робијања; Ел Савах из Египта дошао је након 12 година боравка у Гуантанаму; Абу Хамза је законским рјешењем Бакирове већине, на приједлог Драгана Мектића, пуштен из имиграционог центра на слободу а ту су и његови саучесници Аиман Авад, главни безбједњак Одреда ел Муџахедин са главним шејх ул исламом, вјерским вођом Имад ал Мисријем познатим као терориста из Луксора. Али, циљано обавијештени и усмјерени Београђани са Бакировим подрепашима убјеђују јавност и све нас да исламисти нису пријетња.

Ту пуку пропагандистичку поставку подметнули су они који тврде да поштени људи планирају извршити терористички акт само да би нашкодили правим терористима.

Вјеровали или не: кретени оптужују поштене људе да су спремни и да хоће извршити терористички акт, само да би нашкодили правим терористима и потврдили имиџ БиХ као радикализоване земље, која пријети да постане одскочна даска Исламске државе у њеним плановима за извођење напада на европском континенту.

Некако у овом стилу је говорио СДА-ов идеолошки пацов и теоретичар Сенадин Лавић:

Нема тероризма, нема вехабија, нема исламизма… све је то измишљотина непостојећих параобавјештајних структура из Републике Српске.

Иако такве тврдње и пропагандне тезе нико нормалан не прихвата, схватајући то као порицање и прикривање чињенице да је друштво грађено из Сарајева паралелно друштво у Европи, које увлачи цијели народ, набацујући му кривицу која Бошњацима уопште није потребна и која им не припада.

Бошњаци су мирољубиви народ европске традиције али „Бакирова гамад“ у Сарајеву, немају везе са народом и не занимају их посљедице које њихова лојалност исламистичкој политици СДА изазива по цијели бошњачки народ.

Дакле, „купљена галама“ одвлачи пажњу од брадатих екстремних „шампиона“ из Авганистана, Гуантанама и Сирије а пажњу јавности усмјерава на невидљиве и, у начелу, непостојеће параобавјештајне структуре иза којих, наводно, стоје Срби и Република Српска.

У стварности: параобавјештајне структуре, исламистичке и западне, су у Сарајеву; дрско и упорно руше Дејтонски устав и институције: некад на једном, ентитетском, нивоу а некад на другом нивоу, оном заједничком – увијек подржавајући стварне терористе и измишљајући непостојеће лажне структуре, инпутирајући њима оно што раде сами и њихови штићеници са Блиског истока.

Избори који нас очекују идуће године окончаће ову агонију и хаос који су изазвали и одржавали злоупотребом јавних овлаштења и могућности које власт у Сарајеву пружа.

Када СНСД и Милорад Додик освоје најављених 50% власти и подршке народа, више неће бити могуће овако извртати све доказе објективне кривице, замагљивати суштину једне до краја назадне појаве а убијене војнике, полицајце и у експлозијама раскомадане цивиле, противно свим моралним нормама и интересу народа, претварати у лажне жртве или кривце. Та врста прљавог посла у коме, још увијек, успијева радикалном, екстремистичком и пљачкашком менталитету, ратног и поратног Сарајева, да цјелу земљу учини својим таоцем, пред Европом и будућношћу.

Свакако, поука будућим генерацијама и нашем заједничком и слуђеном народу је битна: ми нисмо изабрали вехабије за своје непријатеље нити по својој вољи или површном и сумњивом увјерењу; они су ти који нас именују као такве, ударају на нас кад год пожеле, предано раде на злочину који ће нас погодити или уништити, нападајући наше најдраже – цјелу нашу стварност и живот као такав.

Они који нас ометају у отпору овом злу, наши су вјечни непријатељи, и дужност наше генерације је да их препозна, именује и порази.

 

-
Суд БиХ ослободио је седморицу оптужених за ратни злочин над српским цивилима на подручју Кладња почињен од маја 1992. до јула 1993. године.
Кладањ (фото: kladanj.fr.yuku.com) -

Кладањ (фото: kladanj.fr.yuku.com)

Ослобођени су Сафет Мујчиновић, Селман Буснов, Нусрет Мухић, Зијад Хамзић, Рамиз Халиловић, Неџад Хоџић и Осман Гогић. На ову пресуду постоји могућност жалбе. Вијеће је донијело одлуку да се оптуженима укидају мјере забране путовања.

Како је наведено у оптужници, Мујчиновић је био командир Станице полиције у Ступарима, Буснов начелник Станице јавне безбједности у Кладњу, Хамзић командир чете Територијалне одбране Ступари, а касније и командант батаљона Територијалне одбране Ступари, док је Халиловић био активни полицајац и командир Одјељења Војне полиције у Ступарима.

Оптужница их терети да су од маја 1992. године до друге половине јула 1993. године учествовали у затварању српских цивила, нечовјечном поступању према њима, премлаћивању и наношењу тешких тјелесних повреда, одузимању права на правично суђење, ускраћивању љекарске помоћи болеснима и другим нечовјечним дјелима и различитим облицима злостављања цивилног становништва у мјесту Ступари.

Предсједавајућа Судског вијећа Весна Јесенковић рекла је да Тужилаштво БиХ није успјело доказати кривицу оптужених за затварање и нечовјечно поступање према цивилном становништву српске националности.

СРНА

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=268573

Ниједна одлука Уставног суда БиХ није прошла без бурних реакције неке од заинтересованих страна у БиХ, било да је реч о реакцијама институција са нивоа БиХ, или институција Ентитета, или пак о реакцији политичких странака, невладиних организација, удружења грађана, па и појединаца. Тако је било када је реч о Одлуци Уставног суда БиХ у вези књижења ентитетске војне имовине на државу БиХ. Уставни суд је одбио апелацију Правобранилаштва РС и потврдио пресуду Суда БиХ којом је Републичкој управи за геодетске и имовинско-правне послове РС наложено да изврши укњижбу права власништва на БиХ, перспективну војну имовину, тачније објекат Велики Жеп код Хан Пијеска. Реч је радио-релејном чворишту површине 11.480 квадаратних метара, који РС сматра својим власништвом, које то и јесте, а органи БиХ, једном од неколико десетина перспективних војних објеката које треба књижити као власништво БиХ. 

Министарство одбране БиХ, политички лидери из Федерације БиХ, као и бошњачке странке Одлуку Уставног суда сматрају „коначном и обавезујућом, чије ће спровођење у складу са законом захтевати Правобранилаштво БиХ, као законски заступник Министарства одбране БиХ“. С друге стране, Републичка управа РС за геодетске и имовинско-правне односе је саопштила „да не постоје услови за књижење војне имовине на државу“, а председник РС Милорад Додик је подсетио „да не постоји закон који каже да БиХ има имовину“. Институције у РС, политичке партије на власти и њихови лидери сматрају „да Уставни суд БиХ и даље доноси антиуставне и политичке одлуке, искључиво на штету РС“. Такође, српски члан Председништва БиХ Младен Иванић још раније се противио регистрацији војне имовине као државне имовине „док се не реши питање укупне државне имовине“, додајући да је за оваква питања у БиХ „потребна потпуна политичка сагласност, које још увек нема и требаће доста времена да се она постигне“.

Својевремено су се све политичке странке које су вршиле власт на нивоу БиХ и на нивоу Ентитета сагласиле у вези дефинисања одређених војних локација и објеката који су неопходни за Оружане снаге (ОС) БиХ, без да су предходно разрешили сва питања или постигли политичку сагласност у вези са имовином БиХ. Спорења у вези са имовином државе БиХ и укњижбе војне имовине са подручја Ентитета као власништво БиХ само су врх леденог брега, који се зове (не)функционална и (без)перспективна БиХ. Већ 22 године од потписивања Дејтонског споразума, конституисања БиХ на новим уставно-правним темељима, не постоји општа или потпуна сагласност у вези с тим шта је то БиХ. За РС то је нова држава, коју карактеришу елементи конфедерално-федералног облика државног уређења, јер су оба Ентитета учествовала у потписивању Анекса IV Општег оквирног спосразума за мир у БиХ – Устава БиХ, што је каратеристика конфедералног облика државног уређења; односно да је БиХ оно што су се договорили Ентитети уз посредовање међународног фактора и држава гараната споразума, те да ће БиХ убудуће функционисати као израз воље и договора Ентитета на основама Устава БиХ, који је дефинисао њихове изворне надлежности, као и надлежности институција БиХ, које су веома симбиличне. С друге стране, бошњачки политичари и представници бошњачког народа у институцијама БиХ исту сматрају јединственом-централизованом државом, која наставља континуитет Републике БиХ у пуном смислу те речи, са тежњом за додатном централизацијом и развлашћивањем Ентитета, до њиховог укидања, стално иницирајући измене и допуне Устава БиХ уз подршку Високог представника у БиХ, како би БиХ из дана у дан добијала нове и нове надлежности уз свесрдну помоћ Уставног суда БиХ. Како би у БиХ било што мање РС, што мање српских легитимних интереса.

Дакле, имамо два потпуно супростављена политичка става. Један је став РС – „нема БиХ без Ентитета“, а други, „нема Ентитета без БиХ“, је став бошњачке стране, а мање представника хрватског народа у БиХ. Ентитети и народи у БиХ нису до сада, у послератном периоду успели да се сложе са рекли бисмо аксиоматским ставом, да је БиХ суверена, сложена а не централизована држава, састављена од два Ентитета, који не могу бити укинути.

Зашто је то тако? Постоје историјски разлози, а то су неостварени прокламовани ратни циљеви сукобљених страна у рату у БиХ, који је завршен компромисно, прихватањем Дејтонског споразума, који није задовољио коначне аспирације зараћених страна. Дејтонски споразум је посебно фрустрирајући за бошњачке политичаре, који га уз помоћ Високог представника и Већа за примену мира у БиХ настоје „поправити“ у циљу накнадног остваривања ратних циљева, а то је стварање унитарне БиХ, са низом нових институција и нових надлежности, и БиХ без ентитета.

Погледајмо сада шта све на политичком, уставно-правном и институционалном плану није решено у БиХ, у вези са имовином, са којом је повезана и наведена одлука Уставног суда БиХ. Питање имовине државе БиХ је врло сложено питање. Бошњачки политичари су сматрали да је питање имовине БиХ спорно још од 1992. године и да су након ступања на снагу Дејтонског споразума само делимично решена предметна имовинска права државе и других нивоа власти у БиХ. У покушају решавања ових питања још 12. децембра 2004. године Савет министара БиХ основао је Комисију за државну имовину. „Ради лакшег рада Комисије“, по мишљењу Високог представника у БиХ, он је 18. марта 2005. године донео, читај наметнуо, законе на државном и ентитетском нивоу којима се привремено забрањује пренос државне имовине.

Комисија за државну имовину није урадила скоро ништа што би довело до израде Нацрта закона о државној имовини, па је формирана Радна група за вршење пописа имовине. Међутим, након мукотрпног рада није се успело доћи до јединствених критеријума. Дана 9. априла 2009. године Савет министара БиХ доноси нову Одлуку о формирању Радне групе за попис имовине. Савет министара БиХ је сазвао оснивачку седницу Радне групе, која се након тога састала шест пута, али није донела никакве значајне заједничке ставове. Због тога је Високи представник у БиХ донео Одлуку о попису државне имовине унутар и изван БиХ 11. септембра 2009. године. Овом приликом је пописано укупно 1000 јединица државне имовине. Преко 30% пописане имовине је имовина бившег ССНО-а (бивше југословенско министарство одбране). Из фонда ове имовине касније је Председништво БиХ дефинисало перспективне и неперспективне локације за потребе ОС БиХ.

Устав БиХ ништа није рекао у вези са имовином БиХ. Због тога су се законодавци још 2008. године (Парламентарна скупштина БиХ), приликом израде Нацрта закона о државној имовини, позивали на чл.1 и тачку 1 Устава БиХ којим је потврђен „КОНТИНУИТЕТ државе БиХ, која ће наставити своје постојање по међународном праву као држава са унутрашњом структуром модификованом како је у Уставу одређено…..“ Ово значи да законодавац, позивајући се на континуитет државе, примењује принцип континуитета власништва. Поменути Нацрт закона о државној имовини државну имовину третира скоро на исти начин као и Закони о државној имовини других бивших југословенских република, сада држава, зато одредбе тога закона нећемо наводити.

Законом о државној имовини је требало оснажити континуитет БиХ као државе, занемаривши специфичности уставно-правног система БиХ, већ третирајући БиХ као централизовану и унитарну државу, попут других држава насталих распадом СФРЈ. Због тога је поменути Нацрт закона дуго био на чекању и није разматран на седници Савета министара БиХ. Након дужег времена у Бања Луци су 9. марта 2012. године шесторица лидера који су у то време вршили власт у Ентитетима и на нивоу БиХ договорили усвајање Закона о државној имовини и војној имовини. Међутим, и тај договор је пропао јер су накнадно од стране бошњачких предлагача у Закон уврштени елементи пресуде Уставног суда БиХ из лета 2012. године, по којој сва имовина припада држави, а да се Ентитетима уступа на располагање.

Уставни суд је у својој одлуци дефинисао државну имовину на сличан начин као што је то било предвиђено Нацртом закона о државној имовини из 2008. године. Уставни суд БиХ је, у ствари, реаговао на Закон о статусу државне имовине који је донела Народна скупштина РС још 2010. године, према коме је државна имовина на територији РС под забраном располагања (Сл.гл. РС број 135/10). Наведеним законом сва државна непокретна имовина која припада БиХ на основу међународног Споразума о питањима сукцесије, те сва имовина на којој је право располагања и управљања имала бивша СРБиХ до 31.12.1991. године постаје власништво РС (чл.2.). Да би изашла у сусрет потреби функционисања БиХ, Закон је предвидео да Влада РС може споразумно уступити БиХ одређену имовину на употребу (чл.5). Изузетак од ове имовине представља перпсективна војна имовина, потребна ОС БиХ (чл.9)

Ради новог покушаја решавања питања државне и војне имовине формирана је Радна група за то питање, која се није могла усагласити па је Савет министара БиХ, након добијених информација априла 2014. године повукао Нацрт закона из процедуре у Савету министара БиХ.

Можемо рећи да сви проблеми у БиХ настају због схватања да Дејтонски устав нуди само најосновније смернице уставноправног развоја, те представља веома груб концепт државе који треба стално разрађивати. Како сматрају бошњачки стручњаци за уставно право, правни систем државе, који ужива формалноправни континуитет и након Дејтонског устава, мора се стално прилагођавати новом уставноправном систему БиХ и савременим стандардима. Они даље сматрају да се само тако БиХ може изграђивати у „државу“ у смислу једног функционишућег система за све грађане и све нивое власти, јер је по њима изградња државе неприкидни процес. Ако формално схватимо да је све ово тачно, никако из вида не смемо изгубити принципе и начин функционисања и уопште постојања БиХ као дејтонске творевине. Пут којим су кренули и мисле ићи бошњачки уставобранитељи може одвести БиХ у уставноправно беспуће.

Када је реч о перпсективним војним локацијама које су потребне за ОС БиХ, РС не представља никакву препреку да се таква имовина и такви објекти уступе на кориштење ОС БиХ. Велики Жеп код Хан Пијеска као познато радио-релејно чвориште из времена ЈНА, касније из времена ВРС, поред војне намене има и цивилну намену, за потребе радио и ТВ-комуникација у РС.

Док не буде усвојен закон о државној имовини, односно о имовини БиХ, РС неће ометати функционисање ОС БиХ и оне ће имати на располагању све неопходне перспективне локације и објекте, али се РС неће и не може одрећи своје имовине. Могуће су различите правне гимнастике, различита објашњења у погледу књижења и располагања са државном имовином, али је једно неопходно да би тај процес био изводљив, а то је политички договор институција и органа БиХ и Ентитета. Уколико се све буде решавало одлукама Уставног суда БиХ, без јасне политичке усаглашености у институцијама Ентитета и БиХ, сходно дејтонској уставној позицији Ентитета, БиХ ће бити и остати неперспективна држава.

Проблем државне имовине и књижење перпсективних војних локација као власништво БиХ повезани су уско са одласком Високог представника у БиХ и уласком БиХ у НАТО алијансу. Усвајање Закона о државној имовини је један од услова затварања ОХР-а, а књижење војне имовине као власништво БиХ је услов за наставак евроатлантских интеграција БиХ, односно наставка пута ка НАТО. 

Мапа пута за чланство БиХ у НАТО, или Membership Action Plan (MAP), је предвидела одређени процес реформи, пре свега у сектору безбедности и одбране у БиХ. Један од услова за добијање и покретање МАП-а јесте и упис перпсективних војних локација као имовине државе БиХ. Лидери у БиХ и Ентитетима су у различитим временским перидима, у зависности да ли су на власти и на ком нивоу (на нивоу БиХ или Ентитета) показивали мање или више интереса за приближавање БиХ НАТО-у. Свакако да су хрватски и бошњачки лидери здушно за улазак БиХ у НАТО, док су се лидери из РС на различите начине колебали када је реч о уласку БиХ у НАТО. С обзиром да су се процеси реформи у БиХ, а пре свега промене Устава БиХ, било прихваћене или наметнуте, одвијали корак по корак, можемо рећи да су се реализовало успешно, с обзиром да актери у тим реформама нису увек ни били свесни последица које наступају. Сви реформски процеси у БиХ били су системски и на дуги рок осмишљени и у функцији унитаризације БиХ, као и снажног присуства НАТО снага у БиХ, ради смањења утицаја српског и руског фактора, а све под плаштом „функционалне БиХ“.

Прихватањем стварања заједничких, читај јединствених, ОС БиХ и укидањем ентитетских војски учињен је „највећи корак“ у реформи система одбране БиХ. Скоро сви политичари у РС који су у различитим периодима били на власти на нивоу БиХ или у РС су прихватили покретање процеса приступања БиХ НАТО-у. Српски члан Председништва БиХ је 2009. године био сагласан са подношењем апликације за учешће у МАП-у, и БиХ је добила условни МАП 22. априла 2010. године, који је подразумевао књижење перспективне војне имовине, коју би користило Министарство одбране БиХ. Председништво БиХ је 18. априла 2012. године донело одлуку о 63 перспективне војне локације, и књижење је могло да отпочне. Перспективне локације су оне које својом инфраструктуром пружају услове за функционисање било којих војних јединица, или својом геостратешком позицијом представљају значајну локацију.

Процес књижења војне имовине која је на подручју, читај у власништву РС, изазвао је велике проблеме. Услов који је поставила РС јесте доношење закона о државној имовини на нивоу БиХ. Међутим Одлуком Уставног суда БиХ у вези са тиме, уклоњене су формалне препреке том процесу. Власти РС се снажно противе Одлуци Уставног суда, не дозвољавајући да се територија и имовина РС отуђује у корист БиХ. Покреће се иницијатива о референдуму у РС о приступању БиХ НАТО савезу. Појединци страхују да ће сада НАТО запосести све перспективне локације, укључујући и Велики Жеп код Хан Пијеска. Увек је запад страховао да би неке од перспективних војних локација које су у поседу РС могле бити локације на којима би се нашле руске војне базе. Изузимањем тих локација испод власти РС, тако нешто се онемогућава.

Међу политичарима у РС долази до сукобљавања, тражења криваца за настало стање, међусобно оптуживање ко је више учинио на приближавању БиХ НАТО-у ит д.Сада је мање важно шта је ко до сада учинио. Тек сада многи политичари постају свесни „пузајућих реформи“ на које су пристајали, како би БиХ по жељи Бошњака и Високог представника постајала „функционалнија држава“. 

Досадашњи покушају враћања изворном Дејтону нису дали велике резултате. Зато је неопходно политичко и национално јединство српских политичара и српског народа у РС, да заузму јасне и одлучне ставове у погледу даљих поступања у вези са Одлуком Уставног суда БиХ, која се не сме спровести на штету РС.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

2. ШТА ЈЕ БОСНИ ТИТО И КАКО ЈЕ КОНАЧНО УБИЈЕН У САРАЈЕВУ

Прича око Јосипа Броза Тита и Босне и Херцеговине, мада прилично јасна, никада није испричана нити је једноставна; посебно није у духу опсервација Фахрудина Радончића.

Истина је да, као аустро-угарски монструм од државе, БиХ представља неисторијску конструкцију, која ипак није у Другом свјетском рату „стекла право статуса Републике у борби“. Иако је, након Првог засједања ЗАВНОБИХ-а 1943. године, поручено да је Босна и Херцеговина „и српска и хрватска и муслиманска“, само три дана касније, на Другом засједању АВНОЈ-а, то није прихваћено. Приликом декорације сале, уочи засједања АВНОЈ-а, Ђорђе Андрејевић Кун и Антун Аугустинчић су израдили грб Демократске Федеративне Југославије са пет буктиња, као основним елементима, које су представљале пет народа Југославије: Србе, Хрвате, Словенце, Македонце и Црногорце. Муслимана Бошњака из завнобихског „и-и-и“ није било у грбу.

Уставом из 1963, када је промјењен назив државе у Социјалистичка Федеративна Република Југославија, државни грб је сачувао у основи претходни изглед, с тим што је додата шеста бакља. Али та шеста бакља није значила да су Муслимани-Бошњаци признати и прихваћени као народ. Тек осам година касније, на попису 1971. године, Муслимани ће добити нацију са вјерским именом и великим словом М.

У вријеме распада СФРЈ, све би изгледало другачије да Комунистичка партија под вођством Тита, није прогласила БиХ републиком а Муслимане нацијом.

Сигурно је да Комунистичка партија Југославије (прво Социјалистичка Радничка Партија Југославије (комуниста) а на крају Савез комуниста Југославије, заслужује објективан историјски суд, као покрет који је са периферије политичког одлучивања израстао у водећу антифашистичку снагу, способну да руководи државом и обезбиједи један постепени развитак, без много друштвених траума у било којој етничкој и цивилизацијској групи – наступајући избалансирано у примјени разних метода из арсенала недемократских и једнопартијских уређења. Може се о томе говорити и другачије: цјела та историја може се вредновати на начин објективног и научног погледа, свакако и без идеолошке мржње.

Под вођством Јосипа Броза Тита, Комунистичка партија Југославије, као једина до тада забрањена политичка снага, дјелује у Другом свјетском рату углавном на подручју на коме живе Срби, организујући и управљајући јединственом антифашистичком борбом за слободу. Кроз ту борбу долази до уједињења југословенских народа, под црвеном заставом и знамењем српа и чекића те до обрачуна са националистима који су подржали фашистичку окупацију земље и њено комадање у оквиру Трећег Рајха.

Други свијетски рат је, свакако, важна страница у историји наших народа тј. народа Југославије, јер, повремено, народи и нису били „наши“, него ко зна чији. Тај рат доноси страшна разарања, уништену државну структуру, безвлашће те организована и масовна насиља једног народа над другим, звјерства и злочине, трагове политике и народне свијести тог доба, зване: Јасеновац, Козара, Јадовно и велике текуће гробнице, углавном Срба и муслимана зване: Дрина, Неретва, Уна, Сутјеска, Чехотина…

Њемачка са својим савезником Италијом те њихови сателити (Бугарска, Албанија, Мађарска, уз Павелићеву злогласну НДХ) раскомадаше државу, и у таквим условима општег расула југословенске војске, бјекства „малољетног врховног команданта“ Краља Петра Другог из земље и уништења читавих насеља – злочина од којих нико не би поштеђен, Комунистичка партија Југославије је покренула народ у општу борбу против окупатора и домаћих издајника (без наводника). Наравно, ослобађање Југославије се мора посматрати у свијетлу глобалних кретања на ратном плану: одбрана и жестоки против-удар Црвене армије (Савеза Совјетских Социјалистичких Република – другом ријечју, РУСКЕ АРМИЈЕ) – затим улазак Сједињених Америчких држава у рат, искрцавање савезника на Сицилији, итд; али, из херојског отпора њемачком и домаћем фашизму рођена је истинска војна сила: Југословенска Народна Армија те заједнички политички вођа, Јосип Броз Тито. Идеологија на коју се ослањао Тито била је марксистичка.
Она се никада није успјела подићи на ниво општенародне или државне идеологије – она је увијек била идеологија једног ужег, на власт оријентисаног слоја, свјесног ове чињенице – па су у ствари Култ Тита и сам Тито били компензација за неприхваћену идеологију.

Култ Тита представља култ личности која је створила војну силу; личности Врховног команданта из рата, непогрешивог стратега, самилосног команданта који не оставља немоћне и рањене на циједилу; који чврсто и непорециво каже, „Прозор Мора Пасти“, и Прозор падне – рањаваног на Сутјесци (Мит: „спасио га вјерни пас „Лукс“ од сигурне смрти“), стјераног уза зид, рањаваног код Дрвара, притиснутог од Руса и Американаца – „Одлучног вође“ који је Америма и Енглезима у Трсту рекао „НЕ“ – који је Стаљину рекао „НЕ“ – смијенио Ђиласа, Ранковића, Савку и Мику – и рекао „НЕ“ хрватским маспоковцима, српским либералима, албанској иреденти на Косову… али, који је рекао „НЕ“ и политичкој слободи и слободи јавног мишљења и дјеловања.

Гушење демократије на „истоку“ и на „западу“ – равноправност Срба и Хрвата у грешкама, у затворима и логорима – чињеница да са Албанијом није хтио ни да има дипломатске односе (због Срба и Косова), да је са Израелом одбио комуницирати (због Муслимана као и због Хрвата који нису хтијели ни чути за Жидове), та привидна објективност владања доведеног до нивоа суровог кажњавања људи и народа – градила је мит о праведности и интернационалном опредјељењу Јосипа Броза.

„Друже Тито ми Ти се кунемо, да са твога пута не скренемо“, писало је на заглављима државних, високо-тиражних новина („Ослобођење“ Сарајево), на рекламним паноима поводом разних манифестација, спортских, културних и политичких догађаја.

Тако је „Друг Тито“, сам за себе и сам против свих, постао симбол јединствене идеологије у југословенској држави. Свјестан слабости комунистичког идеолошког система, Тито је повремено излазио у јавност са којекаквим политичким иновацијама (самоуправљање, несврстаност…) покушавајући од тога скрпити основе какве-такве идеологије, прихватљиве свим народима у његовој земљи. Мада је самоуправљање „измишљено“ независно од Тита а на идеју несврставања је први дошао Џавахарлал Пандит Нехру још 1946. године, Тито је био увјерен да је кроз ове двије форме успио доћи на траг основама нове идеологије, другачије и напредније од лењинизма. Самоуправљање је ипак остало само организациона мјера нејасне идеолошке представе а „несврстаност“ само један аспект међународне политике Југославије.

Тешко се може данас, кроз теорију или историју, сагледати сва дубина идеолошке искључивости и монолитности комунистичког поретка какав је функционисао у Југославији.

Тврдња да је у односу на друге социјалистичке земље он био либералан је само флоскула и велика лаж, коју измислише партијски умови, трагично одвојени од живота и сурове реалности земље.

Власт се дијелила као и свугдје: на законодавну, извршну и судску – тако каже теорија – али политичка власт била је она стварна и потпуна власт над човјеком, народима и државом. Каткад је сва сила те политичке власти била у рукама само једног човјека – понекад се чинило да земљом управља и мртав човјек – некада се угроженост државе знала осјетити у атаку на појединца.

У суштини – земљом су управљали комунисти потпуно и одлучно.

Нисте могли бити кандидовани нигдје: ни у судску, ни законодавну а ни извршну власт, ако нисте комуниста. Нисте могли бити официр у војсци („Југословенској Народној Армији“), нити сте могли бити полицајац, руководилац или директор… а нису вам дали ни да будете „ништа“, јер бити ништа значи не бити у систему. Сви полицајци, тужиоци, судије, официри и командири, конобари, кухари, понеки хоџа и понеки поп – сви су били душом комунисти и „у систему“.

Додуше, постојао је тај „плурализам политичког система“ који није био вишепартијски, али Савез комуниста није био једина политичка организација у земљи: друштвено-политичке организације чиниле су сљедеће структуре: Социјалистички савез радног народа (као најшири фронт – у коме сте могли бити члан чак и ако нисте комуниста); Савез комуниста (као „авангарда“ тј. водећа идејна и политичка снага у друштву); Савез Удружења бораца Народно-ослободилачког рата (са милион чланова који су прибавили папире да су учествовали у рату на правој страни), затим Савез синдиката (као организација радничке класе у структурама непосреднопг рада) и Савез социјалистичке омладине, тј. подмладак из кога се регрутују позитивно оријентисани кадрови, будући руководиоци). А, на врху „монт евереста“ као капа свега, били су комунисти, да се зна. Ако нисте комуниста – не можете бити уопште у руководству ниједне политичке организације, чак ни на најнижем нивоу: што у преводу значи, морате бити „политички подобни“ и члан Савеза комуниста да бисте могли бити предсједник једне омладинске организације у неком селу или засеоку. Тачније, читав тај политички систем функционисао је кроз невиђено мултиплицирање присуства и утицаја, у свим структурама, на свим нивоима, у свим друштвеним групама – комуниста, комуниста… и само комуниста!

Борили су се и владали комунисти у Удружењу бораца – подмлађивали су они своју борачку организацију па је бораца нарасло и до милион и двјесто хиљада а да их у стварности, у Другом свјетском рату, није учествовало ни пола. Радили су и управљали Омладинском организацијом, проводили генералну политику и помагали у изградњи нове-старе политичке визије друштвених односа. Тај мучни посао „правилног усмјеравања“ омладине радили су комунисти-омладинци, стари по тридесет и пет година, понекад и више.

Комунисти „синдикалци“ су дрмали синдикалном организацијом и бдјели над радничком судбином и њиховим прохтијевима.

У Социјалистичком савезу радног народа радили су комунистички радници и идеолошки бојовници, уз помоћ „класног и идеолошког непријатеља“, који је ту вриједно помагао.

Имали су комунисти своје ушље и шпијуне међу хоџама и поповима, у трговинама и јавним клозетима. Савез комуниста Југославије, са своја два милиона чланова, био је центар за потпуно, немилосрдно управљање земљом и свим њеним богатствима.

Ријеч је о држави, која је у свом развоју само промијенила идеолошки префикс („Краљевина“ у „Федеративна Народна“ а затим у „Социјалистичка Федеративна“) али која (изузме ли се период Другог свјетског рата) није значајније мијењала своје вањске границе све до распада и рата деведесетих година XX вијека.

У оквиру унутрашњих граница међу територијалним јединицама које су послије Другог свјетског рата добиле назив «Република» било је шест република: Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Словенија, Македонија и Црна Гора. У духу европског поимања нације (типа државе) развијала се национална свијест, омеђена у начелу републичким границама. Само је Босна и Херцеговина каснила са статусом шесте бакље у грбу ФНР Југославије и са политичким признањем нације Муслимана.

Признањем нове нације, Титови комунисти ревидирали су есенцијалистичко схватање по којем су нације схватане као константне, генеалошке јединице, што се само споља препознају у заједничким карактеристикама које је могуће објективизирати, као што су језик, поријекло, религија, итд. Насупрот томе, комунисти су наглашавали релацијски и ситуациони карактер етничке скупине: свијест о етничком идентитету формира се, по њима, увијек у ограничавању од других етничких група. Флуидна је и зависна од ситуације. Некад обухвата веће, а некада мање цјелине. Али то није било све.

У историји Југославије, цјелокупни проблем међунационалних односа, без обзира о којем периоду је ријеч (Краљевина или Социјалистичка Југославија), сведен је на политичке сукобе око државно-правног аспекта њиховог разрјешавања. Основна формула за разумијевање сложеног националног интереса јесте политички отклон према унитаризму или према федерализму. Политичке странке грађанске оријентације као и Комунистичка партија (након Треће конференције) нису заступали класични национални унитаризам или државни централизам, већ су били за федерализацију државе, свако из својих разлога и интереса. Јасно је да признати постојање нација не значи и признати њихову равноправност, нити је формирање федерације значило постојање равноправности међу нацијама и федералним јединицама. Залагати се за одбрану интегритета и цјеловитости Југославије не значи бранити га по сваку цијену. Основни проблем био је у одсуству било какве конзистентне политике у сфери међунационалних односа. Приступ комуниста на овом плану могуће је анализирати само у оквиру ставова разних конгреса, пленума и конференција.

Комунистичка партија као снага заробљена у класи, чак и када је ту класу довела на власт, користећи многобројне историјске околности па и антифашистичку борбу у Другом свјетском рату, увијек је националном питању приступала искључиво кроз властиту визуру свјетске диференцијације на класе (радничку и буржоаску), тако да ни рјешења нису могла бити лишена овог основног идеолошког полазишта.

Комунисти су своју револуционарну улогу и историјску мисију углавном остваривали у канцеларијама и дактило-бироима. Секретарице и дактилографи, секретари референти, трудили су се да буду стрељачки строј комунизма, тј. она снага која ће у „добро“ сроченим закључцима, ставовима и опредјељењима партијских форума исказати сву силу увјерења и лажне храбрости, која би требала да доведе до анатемисања људи, уништавања живота, рушења младалачких амбиција и тежњи за слободом, као лажног услова напретка.

Папирнати револуционари, захваљујући разним политичким аферама и друштвеним конфликтима, скретали су пажњу укупне јавности са себе и чињенице да они – као нова генерација комунистичких дервиша или просто „дјеца комунизма“, нису дорасли политичком и укупном друштвеном тренутку, да нису способни понудити ниједан релевантан одговор на кризу система – шта више, да су баш они стварни носиоци и генератори кризе у земљи. Разни службени акти, као једини показатељ смисла њиховог постојања и дјеловања, са мноштвом глупих фраза на којим су заснивали идеологију бескрупулозног управљања свим државним ресурсима, свједоче о том заосталом и примитивном систему, иза кога су стајали сви механизми принуде и репресије који стоје на располагању таквој држави.

Данас замислити, као неки несувисли став, да идеолошки програм неког политичког органа може одлучити нечију судбину, хапсити људе, уништавати им здравље, злостављати и примјењивати мјере најгоре тортуре – није лако схватљиво великој већини грађана.

Само они што осјетише на себи мач идеолошког проклетства, силину државног насиља под капом „социјализма са људским ликом“ схватају шта значи појам „идеолошка борба“.

Ако је тај поредак био нечастан и нељудски, у Босни и Херцеговини је морао бити најгори. Ако је тај систем био глуп и примитиван, а јесте, у Сарајеву је он морао бити најглупљи.

Сарајевску религију властољубља у комунизму нервирао је бунтовни став радовања Титовој смрти, представљеној као највећи корак у каријери Великог Вође; изненађујући за многе, обзиром да га је учинио у својој касној доби, нарушеног здравља и покретљивости.

За Сарајлије и цијелу Босну и Херцеговину, Тито је одлучио да промијени свијет – свугдје је био све је видио, сва су му чуда позната и била доступна, али, видјети мало тај други свијет а не вјеровати у њега, постати још славнији због тога – то је тек требало пробати. Да, Тито је тако одлучио, јер он никада ништа није морао урадити а да сам није донијео одлуку о томе. Никоме се не улагивати до краја и са свима бити на перси: перси за НАТО – перси за Варшавски блок – перси за Нехруа и Гандија, за своју супругу Јованку и све друге супруге, за своје генерале, пјеснике и филозофе који ће уобличити и за историју овјековијечити његов лик, осмијех и маршалске униформе разних боја.

Краљ промишљене дистанце на кога су сви рачунали, кога су сви својатали.

У таквој Босни и Херцеговини, љевичари и десничари, либерали и конзервативци, демократе и републиканци на свим крајевима, чудили су се, били помало забринути: Како ће изгледати овај свијет сутра кад постане свјестан Његовог одласка? Јер он је отишао заувијек, а то што ће, као, „бити у нама заувијек“, не мијења ништа: од тога дана Тита више нема!

Тог дана Галеб није полетио јер није никада могао летјети, али није ни запловио. Само Плави воз, уплакани фудбалери, уплашени људи и сиротиња која од њега није никада ништа добила али, како није ни очекивала, није било разочараних.

„Тежак живот свима је досуђен од Бога, а он, Велики вођа и Отац, мало га је олакшао, није га учинио тежим“, мисао је гомиле, навикле на сиротињу и неимаштину.

Иза њега су остали другови и дугови, робијашнице и голи отоци, ископане и неископане гробнице идеолошких сукоба, војска државних непријатеља и политички неподобних, и више од тога: безбројне слике насмијаног диктатора по школама и кафанама, трговинама и жељезничким станицама – у неким аутобусима, возачи и кондуктери лијепили су његове слике на стакло, али са њих он није гледао у народ, него негдје напоље, а путници, досађујући се у вожњи, могли су умирити свој поглед и мисао на бијелој страни налијепљеног постера. Његово лице, осмијех срдачан и ведар, очи плаве као небо изнад Дубровника, на свакој стопи његове земље, његове некретнине и приватног посједа, на коме су се затекли или родили Срби, Хрвати, Бошњаци и други, откривао је задовољство и блаженост.

Као да је хтио својим народима казати још једном: „Са мном сте били на правој страни јер сте били на свим странама – са мном сте били велики побједници у великим играма и ратовима – са мном сте се подигли из балканског блата и приземне оријенталне и германске мржње, која вам је остављена у наслијеђе од туђина. Напредовали сте, нисте стојали на једном мјесту – само Ја, рођен и стасао међу вама, успио сам показати како изгледа окус важности – бити мален а бити значајан. Зар је то мало, што сам урадио за вас и зар сам нешто од вас тражио као противуслугу?!“

У Сарајеву су осуђивали учене главе, сједе мислиоце, који по празним атељеима и читаоницама смишљају говоре, којима ће увјерити народе да су под Титом патили, да је неког мрзио мање, неког више и да никоме није био добар – „а муслиманима, најмање“.

Црвени луцифер, масон, шпијун и убица Коминтерне; усташа, србомрзац, хрватомрзац и сведругомрзац – петљао са фашистима које је војнички потукао, био Стаљинов пион и рекао му одлучно „Не“, шпијун Запада и Истока, антикрист и католик на самрти… СВЕ ЈЕ ОН ТО БИО, било је јасно народу који се поносио његовим осмијехом, на сликама. И европским манирима посљедњег диктатора са истока о коме је босанска ријеч лишена мисли говорила и оно што нема нимало смисла. Краљ контрадикције и јединства крајности, парадигма словенског југа у оку Европе.

Вођа и свједок, да вјекови самоће на балканској вјетрометини, ропство као једина константа и сиромаштво, нису неминовни. Са њим не. Из прашњаве радионице металског радника, мален, безначајан као и сви Југословени, добио је шансу а сви народи кроз њега и са њим. Јесу ли је искористили или не, питање је за потомке!? Док се хвале њиме, остали су мали. Изабрали су тако, и зато данас они мрзе његов осмијех, мрзе његов успјех, мрзе себе као побиједника, у њему. А воле власт.
Бошњаци данас, и кад су свјесни да се Тито неће вратити, не знају како га се одрећи а задржати ону моћ коју симболизује. И увијек се питају: да ли да га воле или да га мрзе?!

Његов Устав и закони, републике и покрајине, АВНОЈ и авнојчићи, антифашизам, антистаљинизам и несврставање, атеизам, марксизам, комунистичка авангарда, власт радничке класе и самоуправљање, па братство-јединство, равноправност, социјална једнакост, бесплатно образовање и бесплатна здравствена заштита… јесу ли били стварни политички пројекти или кратки снови и фатаморгане које су заједно са њим напустиле овај свијет и ово мјесто? У ствари, данашњу Босну убија њено вјековно а страсно незнање, које одбија признати себи и другима: АЛИЈА ЈЕ УБИО ТИТА а СДА, Исламска заједница, муџахедини, терористи и син Бакир су ту, са глоговим колцем у руци, као чувари на мртвој стражи, спремни да спрече Тита да се повампири. Он или његова идеологија.

У стварности, није јасно шта од овога још увијек живи у свијести Сарајлија, због чега бране сјећање на Тита а трче уз власт. Комунизам је у Босни и Херцеговини за собом оставио трагичан биланс и потпуно различито сјећање: једним трагично а другим сјајно и славно. Комунистичка пропаганда је, кроз деценије власти, успјела створити и обликовати сјајну револуционарну митологију двадесетог вјека, која чак и данас има снажне одјеке у лику Тита, као “посљедње митолошке инкарнације комунизма“ и „бољих дана“.

За рационалну мисао не постоји дилема: треба ли потпуно укинути улице са Титовим ликом – наравно да треба. Али ако ће Тита замјенити Алија, ако ће једног злочинца замјенити други злочинац, само зато што је сличнији „свом народу“, онда овај јадни народ и не заслужује боље дане и бољи живот. Ето му Алија и Бакир насљедник.

 

 

слика http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/muslimanska-natsija-kao-projekat-ateistichke-vlasti-komunizma/

1. БОСАНСКА ФАТАМОРГАНА И СИНОВИ ЏИХАДА

Бошњачки однос према Алији Изетбеговићу и Јосипу Брозу Титу показатељ је ирационалне подвојености и одсуства историјске свијести у стварности октроисане нације. Увјеравајући себе и друге да могу подржавати и поштовати ове двије потпуно сукобљене личности, политике и цивилизације, Бошњаци избјегавају да се суоче са неколико важних чињеница:

Да су са Алијом Изетбеговићем убили Тита и све оно што на Тита подсјећа. Политичку суштину која се дичила социјализмом и самоуправљањем, манифестацијом класне свијести истицањем власти радничке класе, авангардну улогу Савеза комуниста Југославије; затим Титовим, јавно прокламованим, озакоњеним и агресивним атеизмом; концептом „братства и јединства“ у међунационалним односима; несврставањем на међународном плану уз отворено противљење НАТО пакту, једнако, као и Варшавском; потпуно бесплатним образовањем и народу прилагођеној бесплатној здравственој заштити… Данас од тога ништа не постоји, осим 9 улица и тргова које носе његово име, у вријеме када у капиталистичкој Италији, којој Тито силом одузе Истру и дарова је Хрватској, укупно 7 улица и један Трг носе Титово име.

Да се не призна потпуно одсуство памћења и национална незахвалност а посебно радикализација, Бошњаци бране ове неважне мрвице памћења и трагове постојања Тита и његове епохе. Наравно, ово није још једна о Алији Изетбеговићу и његовој кривици – о коме се писало и пише, на истоку и на западу, дјелом због политичке коректности (као и у књизи „Критика Бошњачког ума“ Тарика Хаверића) да се за ову цивилизацијску странпутицу и срамоту не оптужи цјели један народ – народ који је створио вођу Алију према својој ограниченој визији и историјској мјери. Ма колико често и отворено анализирали лик и недјела Алије Изетбеговића, вријеме је суочавања са правом истином: он није узрок бошњачких проблема, него њихов јасан израз и тешка посљедица.

Штавише, Алија није историјска личност која је обликовала политичка стремљења и национална осјећања код Бошњака. Много прије њега показивао је овај народ амбицију да врати друштвене односе „балилука“, у којима се лагодно живјело 400 година, у доба кад су хришћани били обесправљена раја и ништа друго. Још у вријеме Мехмед Паше Соколовића, који је као велики везир (1565-1579) служио три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III до његовог убиства 11. 10. 1579. године, није било Алије али се ипак нашао „ретардирани“ дервиш из Високог, кога ће Паша примити у одаје и бити од њега убијен. „Ретардирани дервиш“ био је повезан са првим истанбулским радикалним имамом Кадизаде Мехмед еф. Ефенди (рођен 1582. у покрајини Баликесир – а умро 1635), хоџом који је у Башескијиним љетописима означен као творац „вехабијског радикализма“, два вијека прије Абдул Вехаба. У тако огромном Османском царству, убица Великог везира и Паше дошао је из Босне, 450 година прије Алије Изетбеговића.

И не само то – ратовање босанских џихадиста против Царске Русије, под Озијом и Хоћином (који је данас у Украјини) борба за спас Османског царства у Босни од Аустроугарске па одбрана Аустроугарске од слободарских тенденција у српском народу; па злочини у Другом свјетском рату; Осман и Џефер Куленовић као Павелићеви доглавници у НДХ; па палестински муфтија ел Хусеини и 13. СС дивизија, затим Панџина и Хускина милиција, усташка исламска заједница и њене структуре попут „Ел хидаје“ и „Младих муслимана“… откривају тенденцију и историјску нит: тражили су босански муслимани таквог као Алија и обликовали га за себе, прилагодили а привидно слиједили.

Алија је израз народног лудила. Иако није створио то лудило, он му је свакако дао крила.

Очигледно је да нису баш довољно научили агресивни међу Бошњацима, који у свим критичним историјским тренутцима превагну, надвладавајући рационалне сународнике; ни елементарне давно проживљене ствари: како бити великодушан, према себи једнаким народима, скривајући се иза концепта лажног мерхамета и великодушности, према законом утврђеном нижем сталежу, стварајући дојам и илузију да је ријеч о великодушности кад год се не убија или мучи а могло би се; или да је хуманост у бацању мрвица лажног милосрђа и уљудном одговору на поздрав комшијских, понижених народа, којима се вјековима припадало и који су због историјске тврдоглавости увијек подсјећали и свједочили о издаји: о промијени вјере и исламизацији, а посебно жртвовању за окупатора и злотвора са Босфора.
Са друге стране, Тито је силом утемељио Босну и Херцеговину као државу у којој се фаворизују они Срби што се одричу Српства и православља; Хрвати који се одричу Хрватства и католичанства и Муслимани који се одричу Српства и Хрватства.

Алија и СДА су Титово наслијеђе муслиманске нације срушили и прогласили нову а „стару“ Бошњачку нацију, да би у Дејтону, уз помоћ Американаца, укинули и Титову Републику Босну и Херцеговину и прогласили политичког монструма за државу, у којој су амбиције исламизираног друштва увијек биле да овлада коначно над Србима и Хрватима и да то уради уз помоћ Бакира, Алијиног сина. Те амбиције биле су Тројански коњ у политичком систему сложене државе и показале се као лудачка кошуља држави и народима у њој.

Сарајево је данас центар екстремизма и политичког лудила, док шизофрено опонаша Сједињене Државе и Западну, НАТО Европу, у измишљеној борби против тероризма, чију нужност непрестано умањује или негира. За Сарајево је „тај тероризам“ само “пропагандна превара”, којој је циљ сврстати Босну и Херцеговину у исти кош са Ал каидом и Исламском државом. Зато се у том граду никада не говори о исламистичком, него о међународном тероризму, што значи да се због жеље да се једним појмом избјегне обухватити милијарда и стотине милиона особа муслиманских вјерника или ислам, користи флуидна терминологија која обухвата све људе на планети, као и све религије.

Ових дана, сарајевски магазин „Старт“ анкетирао је бројне јавне личности, питајући их ко је значајнији за БиХ: Јосип Броз Тито, или Алија Изетбеговић. Као и други активни политичари, и лидер „Савеза За Бољу Будућност“ Фахрудин Радончић је одговорио на то питање у духу опште националне подвојености која влада код Бошњака по овој теми:

„Јосип Броз је имао изванредно велику хисторијску улогу у признавању континуитета државности БиХ кроз народноослободилачку борбу, њезин јасно дефинисан статус републике и кроз економско-индустријску изградњу између два рата. Када је тај период у питању, Тито је апсолутно непоновљива личност. Рахметли Алија Изетбеговић је неприкосновена хисторијска личност у периоду од 1992. до данас. И заиста је тешко успоредити ко је више урадио за БиХ! Био сам пријатељ са рахметли Изетбеговићем, па сам субјективан и предност дајем Алији.“

Радончићеву изјаву је пренијела некада удбашка новина, а данас портал беспослених и пијаних новинара, „Слободна Босна“. Иако Бакир Изетбеговић не говори о Титу ни ружно ни лијепо, омладина СДА нема дилеме. Прави представник младих СДА, Тарик Даутовић, вијећник Општинског вијећа Стари Град, син хоџе, написао је на Фејбуку сљедеће:

„И Аллаха ми, ми ћемо урадити све да преименујемо Титову улицу! Неће главна сарајевска улица носити име тог злочинца, диктатора, вође тоталитаристичко-комунистичко-злочиначко-атеистичког система који је затирао свако сјеме муслиманског, бошњачког интелекта. Зват ће се Алије Изетбеговића. И никоме се нећемо правдати и прилагођавати. То говорим у име нове генерације Бошњака“.

Иако је тај статус сутрадан напрасно обрисан, ипак је истина да Бошњаци још увијек вјерују у ту одвратну лаж и националну глупост: да Тито и Алија могу заједно!!!

„Читав нас свијет мрзи а ми то не заслужујемо“, у таквом увјерењу живи главнина босанских муслимана, одговрајући стварном мржњом на властите фрустрације и на наводну мржњу која долази са истока и запада. Тумарајући по траговима властитих, прошлих ужаса, ратова, вјерских прогона и робовања империјализму, фашизму, комунизму, Бошњаци у својој дугој историји виде тек непрекинут низ пљачки, терора и злочина, масовних убистава чињених за друге у два свјетска рата и издају културног идентитета, историјског лица и наличја те, коначно, самоубиство народног ентузијазма.

Ужаси без преседана, учешће у германској матрици индустријализације смрти дивовских размјера у нацистичким логорима, промоција крвавих лакрдијаша и фанатика као идола за народ, те искуство крајњега зла преображеног у бирократску рутину сваког империјалног система на Балкану, чини стварни биланс мукотрпног хода кроз историју. Највеће врлине, рад, ред и дисциплина, стављене су у службу стравичних циљева, наука је обешчашћена док је култура која расте из хумуса традиционалне словенске суштине исмијана у свим претензијама и амбицијама, рушећи. при томе, задње мрвице идеализма.
Босна, као земља и идеја, без Херцеговине (која јој никада у историји и није припадала), у интерпретацији приземних демагога из СДА, лажних хоџа и хаџија, попут боксера омамљеног од удараца које је примио, осјећа како су је згазили превелики изазови и пријетње, претешке да би их носила на својим плећима. На простору тог маленог “рта афро-азијског континента” у Европи, нестала је нација а остала религија, неспособна да над собом проведе испит савјести због историје препуне лешева, мучења и отимачина.

Толико узвишених дјела, високих метафизика, истанчаних филозофија везаних за Босну, која упорно скончава у грађанским ратовима, костурницама концентрационих логора, Матхаузена и Јасеноваца, да би, са СДА, Алијом и Бакиром, понудила лажну визију Босне која на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиство, систематски стварајући строј за дехуманизацију, што је у 20. вијеку доживило врхунац у подметању себи најсроднијим народима, Србима и Хрватима, најтеже злочине, војне агресије и геноциде, у намјери да сакрије своје проклетство, које квари смисао примитивној скици исламистичке Босне, практично се ругајући могућој величанствености у заједништву.

Врхунци мисли и умјетности пониклих у тој земљи, у дјелима оних који су је напустили без жаљења, представљају се данас као бескорисни и трагични печат националних издајника. Бошњаци просто нису показали зрно способности да се критички присјете свих насиља и понижења које су наметали другим, блиским народима, уз помоћ Османске империје и феудалне мржње која ју је одржавала у кондицији. Посебно, никада нису ни покушали размотрити могућност да осјећај преиспитивања властите кривице буде саставни дио националне историје и судбине.

У пријетећој пустињи балканског дивљаштва подстакнутог увијек из центара империјалне моћи; у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгори план чине могућим, та имагинарна Босн, се јавља као болесник на континенту по коме шири своју заразу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор народа: МИ НИСМО – кривац је на православном Истоку те католичком и протестантском Западу. Чак, „постоји и тајни савез између свих њих, који је уперен против ислама и против Босне“.

За просјечног Бошњака који се информише из заједничког политичког центра СДА и религијског вођства, цијели Запад и Исток су само убилачка машина без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”. За такве Бошњаке, баш у духу Исламске декларације Алије Изетбеговића, Запад и Исток још увијек живе у времену крсташких ратова, желећи посвуда наметати своје вриједности, изазивајући ратове и ужас у Африци, Азији или на Блиском истоку.

„Не постоји свјетска страхота и злочин за који Европа, Америка и Русија нису криви“, промишља заведени, сиромашни и бесперспективни Алијин „СДА-Бошњак“.

Ето поруке коју, иза декларативног мерхамета и хедонизма, стотинама година емитује исламска филозофија Босне а која истовремено звучи као глас еманципације и као лоша савјест свога времена. Читава савремена босанска мисао се исцрпљује у покушају механичког оптуживања других, упирући прстом у туђе лицемјерје, насиље и срамоту.

Ту су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине. Мало их је који нису подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали диктаторски режим комуниста, други, опет, вјерску револуцију Алије Изетбеговића а треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела, или су чак подржавали неку герилу, само зато што њезини мотиви нису били противни исламској врхунаравној логици: попустљивост према исламским диктатурама – тврдокорност према западним демократијама.

У непрестаном кретању, критичка мисао националне судбине и историјских процеса, испрва субверзивна, окретала се против себе саме и претварала у нови конформизам, и то такав конформизам, овјенчан сјећањем на давну величину, који лажну храброст претвара у шаблон. Мањак савјести престао је бити повезан с прецизним историјским околностима, и постао је друштвена догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену.

Створена је читава квази интелектуална, трговачка мрежа, у којој су многе хоџе и лажни интелектуалци унајмљени да је одржавају, попут некадашњих чувара ватре који издају допуштења да се мисли и говори, одређујући при томе начине и моделе говора и мисли.

Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености, у души ситни пљачкаши и сецикесе, подижу глас, управљајући медијима, том одвратном чаршијском полицијом говора те издају или одбијају издати своју цензорску дозволу штампе и говора.

У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата, спречавајући „богохулно“ примјењивање историјског скалпела на самоме себи, и рађање, за њих штетног, осјећања кајања и гриже савјести… То, баш, ни у примисли, не смије постојати.

Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар апсолутног принципа.

Не треба га доказивати; толико се ствари чине јасним: треба само понављати и потврђивати. Убијање дужности кајања врши ратни строј на више начина: цензурише, умирује, разлучује.

Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у договоре нашега времена, само понекад пружити подршку онима који су нас тако успјешно подјармљивали. На тај ће се начин заправо дефинисати двије Босне: добра пожељна Босна старе османске парадигме и Босна која се сакрила у мишју рупу и шути, док је полуписмени, бандоглави војници једне штетне странке тумаче и интерпретирају, дефинишући њен историјски пут.

Схватити тај парадокс, проникнути у бошњачко морално срозавање, представити то својим сународницима на начин који ће разумјети као изазов промишљања властите будућности након вјекова лутања и грешака, те пронаћи теоријске алатке помоћу којих би то било могуће промијенити или исправити, управо је то једина амбиција ове анализе.

Најмање је ту ријеч о самооптуживању: аутовиктимизација, баш као и молитва, представља само симболичан одговор кад се не може ништа учинити, већ се ради о уочавању и сузбијању политичке мегаломаније без граница, која не разумије форму ропства у коме се народ и држава налазе. На овом простору, домовина и нација припадају вођи и кроз тај однос најјасније се дефинише историјска свјест предметне заједнице: јер домовина је искључиво територијална категорија а свијест о припадности је феудална.

Са искуством и великом предношћу, дипломатски представници са запада наступају данас према Босни, тј. у њој, са циљем да се задржи у ропском статусу. Они су свјесни неминовности сазријевања бошњачке заједнице, њеног неизбјежног националног освјешћења; они знају да се тај процес ни на који начин не може зауставити; зато га подстичу и убрзавају, чак усмјеравају ка религији, стварајући том приликом Бошњацима отворени простор за вјерски радикализам, уз нужну компактност запосједнуте територије на којој ће се тај екстремни дух и та радикална свијест испољавати и реализовати. Таквим приступом, они уједно изричу пресуду „Босни“ у оном историјском и државном облику којем Бошњаци, наводно, теже.
Исписујући странице властите вјерске самосвијести и сами Бошњаци, овај пут заједно са Србима и Хрватима, исписују посљедње странице историје заједничког живота у БиХ. Што у суштини и јесте намјера великих нација (Француза, Њемаца, Енглеза): обликовати свијест малих балканских „пигмеја“, не уважавајући историјске процесе који су формирали односе на Балкану; наметнути свој систем вриједности и критерије; омогућити узлет пожељне, „националне свијести“. Само на тај начин је могуће Бошњацима (тој чудноватој европској нацији са исламским обиљежјима) смањити маневарски простор, а тиме уклонити перспективу развоја у правцу модерне, богате и политички значајне националне заједнице. И ту Бошњацима нико неће ни хтјети помоћи док год они себе разумију и тумаче неисторијски и ненаучно, како је то опјевано, у пјесми, о поразу.

„Kem tereku min džennatin
Ve ujunin ve zuruin
Ve mekamin kerim, ve n’imetin
Kanu fiha fakihin, kezalike;
Ve evresnaha kavmen aharin…“
(Kur’an, 44/ 25-28.)

На Тамјановом путу

Пламени мач неразумијевања,
компромис са злом и пијесак. У глави
Асфалтно море и Хаџер ул есвед.
„No east, no west…“
Сви путеви воде према води,
тешка корака и главе. На обзорју
испружене руке у екстази молитве
а одговора нигдје.

Бог који не чини неправду свијету
ШУТИ: кад свијет себи чини, или
неко неком чини, док правда
клизи у измаглици фатаморгане.
О ОПСТАНКУ ЈЕ РИЈЕЧ,
мој Софоније Тигелин – О ОПСТАНКУ.
гледај! Цјели народ у трансу
ишчекује пламен џехенема.

Очи не схватају ништа.
Гледају у празно. Ништа не виде,
од сиве маглине ријечи пуних отрова
и шизофреног млатарања
туђом главом. На длану
краљевство глупости, хаоса и заблуде
о значају властите мисије
под заставом мржње.

А затим, крв: много крви и
вријеме промијена, које значи
свршетак раздобља мира.
За народ. За колону проповиједника
и војника, што сричу ријечи
чаробне формуле смрти,
иза Вође који никад неће
отићи кући својој – у Азију!

„Ја белаја, Тито драги“!

-

 

Сарајево – Чињенице говоре да БиХ јесте сједиште модерног џихадизма, а питање је до кад ће Европа толерисати такву БиХ која све више личи на „султанат везира Изетбеговића“, пише сарајевски портал „Дневник“.

БиХ све више личи на султанат везира Изетбеговића

 

„Докле год бошњачко-муслиманска елита и политичко Сарајево буду оправдавали, негирали и релативизовали чињенице о присутности селефија у БиХ, радикализацији ислама, те се наивно бранили аругментима о ‘геноциду и агресији на БиХ’ и док су им политички наративи у својству стварања ‘муслиманије’ у Федерацији БиХ, питање је до кад ће Европа имати стрпљења с БиХ која све више личи на ‘султанат везира Изетбеговића'“, наводи се у тексту.

У тексту се наглашава да „Исламска декларација“ Алије Изетбеговића, муџахедини у редовима такозване Армије БиХ, ритуална убиства Хрвата и Срба током рата у БиХ, терористички напади у средњој Босни касних деведесетих, случајеви попут Јашаревића и Боснића, одласци џихадиста из БиХ у Сирију, те правосудне фарсе и апсурдне казне за домаће „ратнике“, довољно говоре о томе да БиХ јест сједиште модерног џихадизма.

Иако већ годинама бројни европски званичници и институције упозоравају да БиХ постаје упориште радикалног ислама и рај џихадистима, додаје се у тексту, политичко, медијско и друштвено Сарајево такве процјене назива „непријатељским“ и „наставком агресије на БиХ другим средствима“.

У тексту под насловом „Од Седме муслиманске до модерног џихадизма“ подсјећа се да је недавно чешки предсједник Милош Земан упозорио да би БиХ, након ИСИЛ-овог пораза у Сирији, могла да постане база џихадистима, потом предсједник Хрватске Колинда Грабар Китаровић, те аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц који је оцијенио како се ислам у БиХ радикализује те да се „женама у Сарајеву плаћа да се покрију“.

„Након што је Бакир Изетбеговић, бошњачки члан Предсједништва БиХ и предсједник СДА, изјаве колега из Европе оцијенио неутемељним, далеко од стварности, настављена је полемика с Мирославом Туђманом, поводом његове нове књиге ‘Друга страна Рубикона: Политичка стратегија Алија Изетбеговића’. Туђман је Алију Изетбеговића назвао зачетником исламског тероризма у овом дијелу Европе, а Бакир Изетбеговић је одговорио да је ‘Хрватска извршила агресију на БиХ'“, наводи се у тексту.

Док Изетбеговић увјерава европске колеге и јавности да у БиХ никада није постојао радикални, него искључиво, европски ислам, чињенице неумољиво говоре супротно, констатује се у тексту и подсјећа да и свјетски медији већ низ година БиХ третирају као „колијевку модерног џихадизма“, а недавно је и Стејт депратмент објавио како у БиХ живи велики број исламских фундаменталиста те да је Сарајево град високог ризика.

Међутим, бошњачко-муслиманска политичка и друштвена елита „практиканте“ радикалног ислама, њихов број, друштвени и вјерски утјецај те њихова дјела, углавном у јавности или негира или релативизује, али у стварности се никада нису оградили од селефистичког покрета у БиХ, додаје се у тексту који је објавио портал „Дневно“.

„СДА и Исламска заједница у БиХ никада се нису отворено и озбиљно супротставили и обрачунули с радикалним групама, па је тако проблем параџемата, који је у првом реду био проблем једне вјерске организације, постао и проблем БиХ, а Декларација о осуди тероризма коју су потписали бошњачко-муслимански лидери је тек документ који ништа не значи.

Убрзо након тога, помпезно најављени обрачун с параџематима и њиховим параџематлијама, преко ноћи је заборављен, а број одлазака у Сирију се повећао. За то вријеме реис Кавазовић је дочекивао муџахедине у свом кабинету, попут Абу Хамзе, ‘текбирао’ на скуповима подршке сиријском народу у Сарајеву и недавно закључио како је ‘геноцид над Бошњацима почео с причом о цвјетању фундаментализма’. У међувремену, Изетбеговић је у Ирану посјетио породице погинулих муџахедина у БиХ. Шемусудин Мехмедовић је био омиљени кум муџахединима у БиХ за вријеме рата“, наглашава се у тексту.

У тексту се наводи да је исламски тероризам у средњој Босни однио неколико хрватских живота. Истиче се и да су бројни терористички напади, смрт чак деветоро Хрвата у Травнику, убиства полицајаца и повратника у Травнику и Бугојну, минирање тек обновљених цркава и звоника, застрашивање и пријетње, дуги низ година у том крају БиХ, били свакодневица.

„Седма муслиманска бригада такозване Армије БиХ уписана је златним словима у историју одбране Босне, говорио је Алија Изетбеговић на фамозном постројавању муџахедина 1995. у Зеници. И заиста јест, цвијет такозване Армије БиХ покорио је средњу Босну и шири потез око ријека Лашве и Босне… Седма муслиманска била је састављена од хиљаде муџахединских бораца из страних земаља, а ратовање је руковођено литературом ‘Упуте муслиманском борцу’ чији је аутор хафиз Хасан Макић“, наглашава се у тексту.

Управо су, додаје се, борци Седме муслиманске бригаде такозване Армије БиХ, којој су се све више и више придруживали тадашњи муслимани, починили стравичне злочине над Хрватима и Србима у средњој Босни.

„Њихов почасни командант био је Алија Изетбеговић који им се 1995. захвалио на огромном доприносу за ослобађање Босне, а они му пјесмом захваљивали ‘Ми смо војска Алахова’. Први муџахедински камп у БиХ био је у засеоку Орашац, изнад Мехурића гдје и данас постоји зграда троспратница коју су изградили почетком 1992. за потребе смјештаја страних ратника. На Орашцу је први пут у БиХ ритуално одрубљена глава српском цивилу Драгољубу Поповићу, убијено је неколико Хрвата, али њихова тијела до данас нису пронађена“, истиче се у тексту.

Хрватска села уз ријеку Билу код Травника за вријеме рата су нестала, цркве, надгробни споменици, звоници и сва архитектура хришћанске традиције, оштећена је, уништена и девастирана, истиче се у тексту и додаје да је то био покушај системске исламизације одређеног подручја у БиХ, баш како је то сам Алија Изетбеговић и записао у својој „Исламској декларацији“.

www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/BiH-sve-vise-lici-na-sultanat-vezira-Izetbegovica/244909.html

-
Одобравање 5,5 милиона евра помоћи за Србе у Републици Српској и Федерацији БиХ је одличан корак Београда, јер српски народ мора да се држи на окупу зато што ће само јединствен моћи да се одбрани у свијету који иде у правцу нестабилности, рекао је Срни политиколог из Београда Александар Павић.
„Увијек се мора поздравити свака иницијатива која реафирмише јединство народа и то не само у држави Србији него свуда гдје Срби живе и компактно и у већини и у мањини, а још је боље када је то праћено конкретним дјелима“, рекао је Павић.

Он је истакао да не треба бринуту како ће други да реагују, зато што ће увијек бити отпора српском јединству на овом простору, док год српска држава потпуно не ојача и за друге постане ризично да се противе српском јединству које не угрожава никога другога, али се не смије више допустити да ико угрожава Србе.

„Ово је врло легитимно и свакако легитимније од подршке коју Шиптари добијају из далеке Америке или од подршке коју политичко Сарајево добија са Блиског истока из центара који подржавају и финансирају тероризам широм свијета“, рекао је Павић.

Он је указао да Срби треба да поздраве и помоћ и најављено усвајање декларације о опстанку српске нације „и да траже и од себе и од оних који имају власт још више тога“.

„Вријеме је такво да ћемо само јединствени моћи да се одбранимо“, истакао је Павић.

Павић је указао да свијет не иде у правцу стабилности, већ нестабилности.“Морамо све наше националне снаге да консолидујемо у сваком погледу“, нагласио је он.

Павић је поручио да Срби треба да се држе на окупу и што се тиче економије и што се тиче заједничких вриједности.

„То једноставно треба да радимо без пардона, јер ми не наступамо офанзивно према било коме. Ово је, уствари, најбољи начин одвраћања. Два пута ће размислити наши непријатељи или супарници да ли да ударе на нас као национални корпус у цјелини или на његове дијелове, ако знају да смо сви једно и да је напад на једног напад на све, да је критика једног, критика свих“, рекао је Павић.

Он је истакао да је то пут који српски народ мора да слиједи уједињен.

„У исто вријеме морамо да заједно знамо ко су нам пријатељи, а ко непријатељи, да још више развијамо односе са онима који су нам савезници или који нас никада нису нападали, а да ставимо до знања онима који би жељели да нас разбију или држе у потчињеном положају, да су та времена неповратно прошла и да се никада неће вратити“, рекао је Павић.

Предсједник Србије Александар Вучић најавио је јуче да ће Србија помоћи са око пет и по милиона евра општине у Републици Српској и Федерацији БиХ у којима претежно живе Срби.

На састанка државног руководства Србије са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком и премијером Жељком Цвијановић, Вучић је рекао да је то веома важно за грађане Републике Српске и Србије.

Извор: Срна

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267855

-
Од почетка 90-их и прије него што је почео рат у БиХ почели су долазити муџахедини, и то на позив самог Изетбеговића. У фебруару1992. више од 100 муџахедина добива држављанство БиХ
Мирослав Туђман (Фото:Sandra Šimunović / HANZA MEDIA) -

Мирослав Туђман (Фото:Sandra Šimunović / HANZA MEDIA)

Мирослав Туђман у великом интервјуу за загребачки Јутарњи лист каже да је ово што се сада дешава по Европи, дешавало и у БиХ деведесетих година.

„Био је то зачетак данашњег исламског тероризма. Почињено је чак педесетак ритуалних одсијецања глава. Бригаде Армије БиХ које су носиле назив “муслиманске“ имале су арапске ознаке, ишли су у битке с покличем Алаху екбер, а биле су састављене од домаћих муслимана, али активних вјерника. Фикрет Абдић тврди да је услов да бихаћки Пети корпус добије већу помоћ био да прими у свој састав муџахедине. Он је то одбио. И неки заповједници Армије БиХ нису били задовољни с муџахединима јер су они нападали и муслимане који нису били довољно радикални, али нису се усудили ићи против политике Алије Изетбеговића.

Туђман истиче да је уочи потписивања Дејтонског споразума Изетбеговић муџахединима гарантовао да неће бити протјерани из БиХ. Чињеница је, каже, да су двојица од оних 18 који су срушили Свјетски трговински центар у Њујорку имали искуство из борби у БиХ.

„Због тога је четири седмице након терористичкон надпада у Њујорку, Алија Изетбеговић морао дати оставку“, додаје Туђман.

На питање како је на такву Изетбеговићеву политику гледао тадашњи турски предсједник Демирел, који је био у изврсним односима с Фрањом Туђманом, Мирослав Туђман одговара:

„Демирел је био посредник у смиривању хрватско-муслиманских сукоба, али он је припадао турској секуларној опцији. Парадоксално је али истинито да је Демирел давао пуну подршку хрватској политици. Изетбеговић је далеко већу подршку добијао од Ирана и Саудијске Арабије. Услов за њихову финансијску помоћ био је долазак и прихваћање муџахедина“.

Туђман истиче да Турска већ неколико деценија жели ући у ЕУ, а Европа то кочи што је у многоме, како каже, детерминирало промјене у турској политици.

„Утјецало је и Арапско прољеће у којем су урушене стабилне блискоисточне аутокрације. На Блиском истоку је вјерски фактор постао пресудан. Истовремено, Иран на свој начин постаје оно што је некада била Турска. То су све процеси које Алија Изетбеговић није био у стању акцептирати. Међутим, промјене у Турској све више јачају везаност актуелне бошњачке службене политике уз Ердогана и величање његове политике“.

Ипак, како каже, Алија Изетбеговић је акцептирао развој догађаја у Турској када је рекао да БиХ оставља у аманет Ердогану, али само зато што је муслиманском корпусу у БиХ Османско Царство исходиште и темељ идентитета у којем су, како они мисле, мултикултуралност и мултиконфесионалност били најбоље ријешени.

„Изетбеговић и муслиманска интелигенција говоре да се геноцид над муслиманима проводи већ стољећима, од 1878. када је Турска напустила Босну и Херцеговину. О геноциду над муслиманима они говоре и прије почетка рата деведесетих. Тако је стварана позиција Муслимана као жртве која по дефиницији мора бити у праву, те предоџба да су захтјеви жртве увијек легитимни и демократски. Успут, Изетбеговић је у разговорима с хрватским вођством деведесетих тражио да се босански Срби уопште не признају као партнери у преговорима јер су агресори. Не може се цијели народ прогласити неприхватљивим. Неприхватљив може бити режим, а на цијели народ.“, рекао је Туђман.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267847