субота, новембар 18, 2017

Тагови Вести таговане са "БиХ"

БиХ

Од 2015.године, све јавне личности и сви грађани који не подржавају америчку хегемонију и Бакирову исламистичку политику су предмет агресивног надзора тајних служби: прислушкивања, праћења, ухођења и подметања из Сарајева.

Они који чине те радње, разним мјерама руше уставни поредак земље а увјеравају јавност да баш тиме бране државу. Моћ Бакира Изетбеговића посљедица је удруженог наступа, партнерства и отворене сарадње коју су са Бакиром и СДА успоставили неки наводни Срби из Савеза за промијене (СДС-ПДП-НДП) који као политичке слуге, поносно, батргају институцијама власти у Сарајеву служећи, помажући или често и окрећући главу од отворених напада на Републику Српску. Та наказна власт је од првог дана управо испољавала ту неподношљиву, радикалну, фашисоидну политику, коју је осмислио и у наслијеђе своме сину Бакиру, странци СДА и своме народу, оставио Алија Изетбеговић.

Све превазиђене и одбачене методе, као и пракса владања у комунизму, повампириле су се након 2015. године, кроз ову коалицију и власт у Сарајеву.

Питао сам о томе неке познате, у Сарајеву угледне и утицајне Бошњаке, након што је објелодањено да институција је којој се мора обезбједити потпуна контраобавјештајна заштита била више мјесеции предмет праћења, те коме то треба и чему уопште служи“!

Напад на предсједника Републике Српске Милорада Додика и завођење мјера посебног надзора над њим, представља прави врхунац антиуставне дјелатности исламистичке интернационале у структурама власти БиХ, удружене са куририма и представницима западне дипломатије у ОХР-у и разним амбасадама у Сарајеву.

Замислите државу у којој најснажнија политичка личност, која представља неприкосновени уставни ауторитет на пола земље, у једном од два ентитета, предсједник Републике Српске Милорад Додик, отворено каже: „Ја сам најпрогоњенија личност у земљи“.

Мој став о томе је прилично јасан: држава у име које неки политички деструктивци подузимају такве активности, НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ДА ПОСТОЈИ НИТИ ДА СЕ ПОМИЊЕ.

У стварности, није само ријеч о прогоњеном Додику него о прогоњеној српској нацији.

Срби су од деведесетих година најпрогоњенија нација на планети и то је разлог због кога прогоне Милорада Додика, као што су прогонили многе Србе и због чега су, на крају крајева, убили Слободана Милошевића и брутално хапсили националну елиту народа.

То и јесте разлог који ствара услове Бакиру Изетбеговићу да пуне три године некажњено пријети ратом Републици Српској али и Србији и Хрватској.

Иако је карикатурално и јадно причати и хвалисати се одбрањеним „фртаљем Босне“, као потврдом симболичне одбране цјеле државе и правом да се вријеђају и провоцирају Срби и Хрвати, ипак је створен привид да СДА и Изетбеговићи бране ту исту БиХ од хришћанских народа БиХ. Пријетње, мржња и бијес у начелу су ипак адресирани на Бањалуку и Додика.

Сваки пут кад српска нација испољи одлучност у било којој својој земљи, те кроз јавне институције и лидерство зажели, сасвим мирне савјести, формулисати властите колективне интересе и јавно их истаћи као суштину коју жели остварити у миру са другима, западне агентуре, Бакирови муслимански радикали и српски политички полтрони су правили такву буку лажних оптужби, прљавих инсинуација и издајничких тирада, да се стварни и прокламовани циљ српског народа у потпуности изгуби.

У име ПДП-а истрчали су на терен подобни новинари, који једном у години напишу нешто политички инспирисано. Понављаће као мантру паролу: „Злоупотреба националног интереса“, сви они који никада, ниједном мјером или политиком нису показали да разумију смисао разговора о властитом националном интересу.

Од 2015. године, у којој је власт Републике Српске морала учинити све на санацији великих поплава из 2014. године, које су уништиле цјели један годишњи буџет и разориле пола Републике Српске, безимени политички кловнови из Републике Српске проводили су политику мртвог Алије и живог Бакира, покушавајући заувијек срушити властиту Републику.

Забрана Дана Републике и Референдум који је Предсједник Додик са најближим сарадницима организовао и због кога је санкционисан од највеће и најгоре свјетске силе… терористички напади на полицију (у Зворнику), војску (у Сарајеву); напад на премијера сусједне пријатељске земље, Александра Вучића, у Сребреници, на наводно посвећеном мјесту а у бити на мјесту тријумфализма западне антисрпске пропаганде; затим, склапање споразума о „традиционалној трговини“ са Хрватском и давање таквих срамотних уступака, без икакве накнаде (уз јадно образложење да је Хрватска у Европској Унији па не може ништа дати)… лажни попис становништва и антиуставно обнављање тужбе против Србије због геноцида; кривични прогон најважнијих носилаца одговорних дужности у Републици Српској; стални пренос надлежности и гласање да шеф обавјештајне службе у БиХ буде припадник АИД-а и ноторни исламиста Осман Мехмедагић Осмица; прикривање терористичке пријетње, хапшење опозиције (Фахрудин Радончић али, прије тога и предсједник Федерације Живко Будимир, министар из породице Иванковић – Лијановић)…, подршка злочинцу са Возуће Махмуљину – ћутањем а Шефику Џаферовићу нескривена; и све друго што је Бакир Изетбеговић отворено заступао…

Јесу ли покушали Срби у сарајевској власти ишта корисно рећи у корист властитог народа и Републике Српске тим поводом? Јесу ли се Срби у институцијама власти у Сарајеву покушали супротставити ономе што њихов политички брат и партнер Бакир Изетбеговић ради?!

Ништа од тога: разни Шаровићи, Мектићи, Босићи, Иванићи… нису то никада поменули као проблем. И не само то: све су чинили да спријече предсједника Републике Српске и његове сараднике у њиховом патриотском труду и одбрани Републике Српске. Они су рушили Републику Српску, и данас је руше. Дрско и отворено.

Милорад Додик је једини политичар на Западном Балкану који се отворено супротставио америчким плановима и одрекао америчке подршке због српског националног интереса и због тога, и само због тога, ризиковао санкционисање.

Зато ме није изненадило када су ми у Сарајеву моји сународници у власти, они из СДА, отворено рекли: „Не пратимо ми Додика нити га снимамо. То је акција српских кадрова и америчке дипломатије у Сарајеву, на коју не можемо утицати.“

Управо тако: нико Додика не руши због боје његових очију или породичних прилика, него зато што Републику Српску нико не може срушити док је води и њоме управља Додик. Рушење Додика је зато услов рушења Републике Српске и српског националног интереса на простору на коме, са ове стране лажне границе на Дрини, живе Срби.

„Еуроамериканци“ и „амеросрби“ учествују са СДА у заједничком, прљавом послу доказивања како је арпски народ истодобно и проклет и неопходан: јер захваљујући њему, све постаје јасно, зло добива лице, гад је универзално препознат и именован.

Биолошка, политичка и метафизичка кривица српског народа се намеће агресивним пропагандним и институционалним мјерама са тежњом да више нико не повјерује у „политичко искупљење“ и једино што преостаје је устрајавати у згражавању, до мучнине.

Није та политика од јуче; читав прошли вијек обиљежен је том геополитичком констелацијом.

Не постоји начин на који би било могуће умањити димензију крвопролића што су их починили усташе од 1941. до 1945. (она су била посебно страшна јер се са њима сагласила већина хрватскога народа) те ужас који се ради њих увукао у душу српскога народа.

Јасно је да Павелићева Хрватска представља, уз нацистичку Њемачку „најкрвавији режим читаве хитлеровске Еуропе. Ни фашистичка Италија ни Вишијевска Француска, Албанија, Словачка, Мађарска, Румунија нису ни приближно биле такве.“ (П. Гард Смрт Југославије 1992). Али тај злочиначки режим је, након пада, оставио кукавичку мисао србомржње у срцима свих својих грађана и преносио се с кољена на кољено, до данашњих дана.

На западу су мирно посматрали своје неоусташке фаворите деведесетих година и није им пало на памет да сугеришу било шта што би представљало знак кајања, извињења или захтијев за опроштај од Срба због Павелићевог режима. Нико није отишао да клекне у Јасеновцу те гарантује Србима да се такве страхоте више неће поновити у новој Хрватској. Аутор једне шовинистичке а у најмању руку двосмислене књиге о геноциду, Фрањо Туђман је, с друге стране, током свог политичког дјеловања, у више наврата истицао властити расизам, ријечима: „Срећом, жена ми није ни Српкиња ни Жидовка.“

У суштини, вјечито зазивана „ендехазија“ и дозивање нових геноцида над српским народом у виду Олује или Бљеска, представља усташоидну националну врећу без дна, из које се, унедоглед, црпе мржње и бијес према Србима.

Петар Милатовић Острошки, српски писац, отворено бранећи властиту земљу против “међународне завјере“, истиче да је „српски народ током XX вијека био три пута жртвом хрватскога геноцида. Први пут од 1914. до 1918., други пут у вријеме Независне Државе Хрватске и трећи од инаугурације Фрање Туђмана, Титовог генерала и Павелићевог историчара. На највећу срамоту западне цивилизације, тај геноцид још траје.“

Упркос познатим, чврстим аргументима, читава се савремена, германска, а привидно европска мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, непрестано наглашавајући њихово лицемјерје, насиље и злочине почињене деведесетих година током распада Југославије. На западу су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине и подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали све антисрпске револуције, други диктаторски режим титоизма, треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела подузетих према Србима или су пак подржавали сваку герилу само зато што су њезини мотиви били противни српској националној логици и интересу.

Попустљивост према српским диктатурама, тврдокорност према српској демократији и непрестано кретање, при чему се критичка мисао, испрва субверзивна, окреће против себе саме претвара се у нови конформизам; само конформизам овјенчан заборавом давних побједа. Вјечита одважност српског народа претвара се у шаблон за осуду.

Грижња савјести престала је бити повезана с прецизним историјским околностима, она постаје догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену у којој учествују полтрони Савеза за промијене, стварајући читаву интелектуалну трговачку мрежу политичара и невладиних организација, унајмљених да одржавају мисао о српској кривици. Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености подижу свој глас, управљајући полицијом говора, издају или одбијају издати свој имприматур. У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата демократије и западног пута.

То агресивно примјењивање скалпела на самоме себи они називају кајањем. Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар очитога. Не треба ништа доказивати, толико се ствари чине јасне да треба само понављати и потврђивати.

У првом реду, та политика западу, који је од памтивијека оптерећен мржњом према Србима, омогућава да забрањује српској политици да суди, да устаје против других режима, других држава и религија. Измишљени српски, прошли злочини налажу цјелом народу да затвори уста.

Једино српско право је шутња. То право затим покајницима нуди утјеху повлачења. Суздржаност и неутралност за њих постали су цивилизацијско искупљење странке и себе.

Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у послове новога доба, заборавити властите групне интересе те само понекад, стидљиво, приговорити онима који су донедавно убијали и подјармљивали Србе. На тај ће се начин заправо конституисати и дефинисати двије српске политике и националне стратегије: добри Изетбеговићеви, амерички и њемачки Срби, који позивају властити народ да се сакрије у мишју рупу и шути, и Додикови „лоши Срби“ који не прихватају да запад интервенише и да се уплиће у све и свашта.

Немогуће је, наравно, некажњено дресирати читаве генерације и тјерати их на самокажњавање. То изазива негативне посљедице којима се, дакако, придодају и секундарне добробити. Покрет што га је уочио и покренуо Милорад Додик још 2005. данас се шири и продубљује. Срби не желе живјети у раздобљу кад народни човјек мора да шути и трпи.

Стари континент, жртва властите побједе над фашизмом, демобилисао се након побједе над нацизмом и фашизмом. Након еуфорије побједе, услиједила је атмосфера одрицања, епоха америчког притиска а однедавно и масовних удара из Африке и Азије – посебно са Блиског истока. Цијели исламски свијет куца на врата Европе, сви желе ступити на њезино тло и то у тренутку када њу прожима потпуни заборав германских злочина и аспирација да владају на цијелом континенту и када је нимало није стид ње саме, као такве, поново оживљене у крилу германске надобудности и амбиција. Схватити тај парадокс, проникнути у европско морално срозавање, пронаћи теоријске алатке помоћу којих би се то могло објаснити, више није тако једноставно. Чак ни могуће.

Европа, попут пијанца омамљеног алкохолом, видљиво тетура, осјећајући како су је сатрли злочини претешки да би их носила на својим плећима: њена је историја препуна лешева, злочина, мучења, грађанских ратова, костурница и плинских комора. Европа на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиства, систематски и методички ствара строј за дехуманизацију који је у 20. вијеку доживио врхунац.

У овој се цивилизацији крије проклетство које јој квари смисао, изругује јој величанственост. Врхунци мисли, музике, умјетности, као бескористан и трагичан луксуз за посљедицу има поноре највеће мржње нељудских и безбожничких циљева и интереса.

 

Када је 1955. године, у својој књизи „Тужни тропи“, говорећи о бразилским Индијанцима, Claude Lévi-Strauss са згражавањем критиковао “развој западне цивилизације који је за велик и недужан дио човјечанства био чудовишна и несхватљива катаклизма“, ко се могао похвалити да је чуо и разумио ту поруку?! О том карактеру западне цивилизације и њихових држава још и данас свједоче безбројни путници, теоретичари. Четрдесет година након Lévi-Straussа, стање је и даље исто: “Колективно, много је тога за што бисмо требали тражити опрост”, објашњава филозоф Marc Ferry… Критички бисмо се требали присјетити свих насиља и понижења које смо наметали читавим народима на свим континентима, а све како би тријумфовало наше властито виђење људскости и цивилизације.”

И велики стручњак за Алжир, који, како би исказао властити очај, пише: “Французи никада нису размотрили могућност да кривња буде саставни дио њихове повијести.”

Француски филозоф и књижевник Edgar Morin је, у низу предавања што их је одржао током 2005. године, у „Новој Европи“ фашисоидних и нацистичких стремљења у дубини њене друштвене сржи, искључиво у њој, видио фермент константног и агресивног барбарства: “Нужно је бити кадар промислити о европскоме барбарству како бисмо га превладали, јер најгоре је увијек могуће. У пријетећој пустињи барбарства налазимо се у релативној заштити оазе. Једнако тако знамо и да смо у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгоре чине могућим, особито у раздобљима пароксизма.”

Да је Европа болесник на планету по којем шири своју заразу, то је оно за што би требало доказати кривицу најмоћнијој држави на европскоме тлу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор: Срби.

Пред нама савременицима и живима, западни савез Старог и Новог свијета, представља строј без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”, и тренутно живи у добу “освете крсташа” желећи посвуда извозити своје разуларене страсти.

Зар постоји ужас у Африци и Азији, Балкану или на Блискоме истоку, а за који европска и америчка политика нису одговорне?

Смисао овог приступа није у пљувању пута који је постао „пут без алтернативе“, како многи кажу, али: шта је одговор и шта треба учинити, то је једино питање.

Купити пиштаљке, блокирати Скупштину, пустити Бакира Изетбеговића да ради и даље шта хоће, ето шта. Да организује каменовање најодговорнијих људи Србије, да најављује рат и призива признање Косова, да организује обавјештајне продоре према Србији и Хрватској и да се свађа са цјелим свијетом, константно нападајући и вређајући Србе.

Они који мисле, да је вријеме у коме ће неки ситни бирократа поднијети свој извјештај о финансијама и ревизији, најбитнији догађај на планети и да због тога треба срушити Републику Српску – или нису Срби, или просто нису нормални.

Сви они који планирају да поново остваре побједу на изборима за члана Предсједништва БиХ уз гласове СДА, или за предсједника Републике Српске, жртвујући при томе српске народне интересе, дебело су залутали и српски народ ће их послати на сметљиште историје.

 Уз снажну осуду, то је једино право мјесто за те политике и такве људе.

 

„Гарантујем, независна Српска ће нам пасти у крило као зрела јабука,“ рекао је 13.11.2017. председник Републике Српске Милорад Додик за Новости, мало пре најновије провокације Бакира Изетбеговића, који се заложио за признање нарко-терористичког „Косова“, очигледно „државе“ по његовом укусу, уз истовремени покушај потпиривања нових ватри у Рашкој области. Бакир је добио више публицитета, али је оно што је Додик рекао много битније.

Председник Српске је (још једном) дао матрицу за то како треба да се изражавају српски политичари, тј. политичари који претендују да заступају Србе и Србију. Без увијања („БиХ је неодржива, а када би се РС данас издвојила, не бисмо имали ниједан проблем да живимо као самостална држава“), и, најважније, без додворавања странцима:

– „Морамо народ да ослободимо тог стереотипа да странци овде могу да раде шта хоће а да ми морамо да слушамо. Ја сам то рашчистио још 2006, када сам постао премијер. Тада сам прекинуо праксу да се сви материјали пре седнице Владе шаљу у Канцеларију високог представника. Када је дошао њихов представник Крис Бенет да се жали, ја сам га избацио напоље и написао одлуку да му се забрањује улазак у зграду Владе РС“;

– „Инцко мора да оде, али да нико други не дође. То је суштина. Он је један фин међународни хохштаплер. Има плату од 24.000 евра, на коју не плаћа порез, а трагично је то што тврде да он нама помаже“;

– „Мени је живот лакши откако ми Американци не долазе у кабинет. Шта ће ми они? Са њима је веома тешко разговарати. То су увек надобудни типови који нешто траже и на нешто вас присиљавају“;

– „Хојт Ји, који се овде лажно представља као нека моћ, највећи је губитник. Досад се није десило да је неки амерички дипломата дошао и нешто рекао а да је после морао да мења свој став. То говори да он није добио подршку Вашингтона за такву причу. Зато је и ЕУ истог дана саопштила да не стоји иза тога. Одлично је што се то десило, јер се сада види да је тај Хојт Ји потпуно безначајна политичка фигура и обичан мешетар“;

– „Стара британска политика је усложњавање односа, а не решавање проблема. Та политика је у континуитету антисрпска. Чак и када је деловало да су нам савезници, радили су подмукло против српских националних интереса. Морамо народ да ослободимо стереотипа о моћним странцима и да судбину узмемо у своје руке. Ја сам пример да је то могуће“.

Зашто може председник 1.200.000 Срба да овако говори, а не може ниједан представник шест пута више толико Срба са ове стране Дрине? Нема другог објашњења осим тог да се Додик разликује по томе што је слободан, није уцењен, и није направио фаустовски уговор са неком од (или више) западних престоница. Уједно, то је и крунски аргумент против напада на њега од стране про-сарајевске опозиције из Српске, а у корист тога да су управо они ти који су направили такве уговоре. Да нису, критиковали би њега, али бранили државу бар подједнако жестоко као и он.

Није само реч о томе што Додик показује ону историјску српску одважност која нас је одржала свих ових векова у скоро немогућем положају, већ и што он тим својим наступима ради више за српски дух и културу него било који уметник или културни посленик у овом тренутку. Јавно изговорена реч из врха државе може да дигне или сроза дух целе нације, и оставља неизбрисив траг за будућа поколења, која ће се или стидети или поносити овим садашњим управо на основу и реченог и урађеног.

И није само реч о храбрости и архетипском понашању, већ и о још нечем, подједнако важном за народни дух и културу: о јавном исповедању истине. По Орвелу, у време свеопште преваре, рећи истину представља револуционарни чин. За нас је то нешто још много више. Конкретно, у српском случају, непрекидно исповедати истину значи и чувати и историју и садашњост и будућност од лажи, чувати верну слику себе од насртаја непријатеља, одржавати сопствену оријентацију у времену и простору. А то је, опет, најтешње повезано са очувањем идентитета. И духовног, и националног и људског. Без истине и храбрости, људи и народи се претварају у нешто друго, мења им се суштина.

Можемо да доносимо колико год хоћемо културних „стратегија“, „декларација“ и сличног, можемо да организујемо безброј „научних скупова“ и „вечери“. Али без одважности да исповедамо, нетремице и без страха, истину о себи – и међу собом и другима – свуда и на сваком месту, све пада у воду. Можда ћемо нешто и „сачувати“, као што су по музејима и депоима сачувани реликти давно ишчезлих цивилизација и култура. Али нећемо себе више пројектовати и обнављати, нећемо више бити субјекти живота, већ објекти. Бићемо биолошки живи али егистенцијално мртви или, у најбољем случају, конзервирани, попут мумија.

Да није јавних проповедника истине међу нама (поготово) последњих 30-ак година, буквално би нас појеле туђе „истине“. Прихватили бисмо тезе разних Изетбеговића, Месића, Тачија, Клинтона, Олбрајтових, Кинкела, Кушнера, Геншера, Најсова, Анри-Левија и сличних зликоваца да смо „геноцидни“, да смо ми ти који смо „растурили Југославију“ и „водили освајачке ратове“. И то би се све претворило у перманентну инквизицију против нас, преко које би историјски непријатељи стекли „морално право“ да нас „преваспитавају“, поробљавају и сатерују у све бројније и мање резервате, попут каквог ојађеног америчког домородачког племена, док нас коначно потпуно не истребе.

Бакир Изетбеговић је суштински несрећна појава, чије је цео јавни ангажман заснован на лажима о настанку садашње Босне и Херцеговине. И, како се она буде све више урушавала, он и његови поклоници ће морати све више да лажу да би лажну конструкцију што дуже одржали у животу. А садашња БиХ јесте лажна, рођена у насиљу над правом, истином и народом. Није морала да буде. Могла је да прихвати да остане у саставу Југославије, макар и крње – али је Алија то, узурпирајући право да говори у име свих у БиХ, одбио. Могла је да прихвати чак и суверенитет који јој се нудио тзв. Кутиљеровим планом, на који је чак и српско руководство пристало – али је Алија и то одбио.

Српски народ у садашњој БиХ је, током сада већ пролазећег униполарног момента, у периоду од 1992-1995. киднапован, насилно одвојен од своје матице. Садашња БиХ може да опстане само на основу вештачког продужавања тог насиља, и јавних лажи које га подупиру, које излазе што из уста Бакирових, што из уста Кормакове, што из уста Хојта Јиа, Инцка, или било ког британског дипломате. И само свест каква је створила Српску – свест народа који је, мимо целог света, гласао у мају 1993. против Венс-Овеновог плана и сачувао своју државу, а коју, у то име, сада одржава Додик, ту лаж може коначно надвладати. Јер из те свести произилазе и истрајност, акција, спремност да се брани истина, односно оно што је твоје, наше.

Лаж је корозивна, попут трулежи. И зато ће се трула сарајевска грађевина сама распасти, а оно што остане здраво, Српска, само нам пасти у крило. Наравно, ако у довољном броју и сами такви останемо.

Наравно, исто важи и за Косово.

Изгледа да је почела сезона надметања око тога ко је примио Алијин аманет да чува Бошњаке и Босну. Најприје се мислило да је то његов доброћудни и скромни рођак из провинције Сулејман Тихић, који је функцију шефа СДА и бошњачког лидера држао све док мали Бакир није стасао до политичког пунољества. Послије се испоставило да принц престолонасљедник нема вјештину ни дајиџића из Шамца, а камоли бабе Алије, па се као носилац аманета огласио Тајип од Станбола да заштити и самог Бакира. Ономад је у интервјуу сарајевском Авазу в.п. Инцко изјавио да су аманет-ефендије, у ствари, Американци, односно САД.

 Алија се више ослањао на Била него на Тајипа

Колико год муслиманска браћа Сулејман и Тајип дјеловали увјерљивије као људи од Алијиног самртног повјерења, не треба искључити ни неког трећег. Иако је у БиХ провео дуже него сви остали, в.п. Валентин Инцко још није научио да се аманет оставља човјеку, а не институцији, или колективитету, па је можда Алија заклео Клинтона да настави да чува његово дјело. Ни Бошњаци, бар не под тим именом, ни БиХ, као међународно призната држава, нису постојали прије власти старог Изетбеговића, нити би постали без Билијеве подршке. Муслиманско-бошњачком лидеру јесте срце лежало на Босфору и у Персијском заливу, на простору од Марока до Индонезије, али је као рационалан политичар знао да се, бар за његовог вакта, све рјешавало у Вашингтону.

У искрену подршку Брисела, Митерана и Мејџора, он никада није вјеровао, али Били и Хилари су му поклонили државу, па ко би био поузданији да му се на рахмету закуне да ће је и штитити. А била је и прилика јер је, тада већ бивши предсједник САД, био један од посљедњих који се са њим опростио у сарајевској боници. Хилари, на челу Стејт департмента, сигурно је радо преузела породични завјет, јер се хвалила да је преломила мужа да бомбардује српске положаје у Босни. Говорила је о „незавршеном послу Босни“, биће, ваљда, опет са Србима, јер су они ти који, наводно, угрожавају и Босну и Бошњаке. Е, сад, умјесто ње, у Бијелу кућу уселио се Трамп, који је још прије избора најавио да се САД неће више петљати у унутрашње ствари других држава и, ето ти белаја за Бошњаке и Босну. Срећом по њих, новом предсједнику већ годину дана дубока држава онемогућава да изврши кадровску обнову у Стејт департменту, па коло воде стари кадрови у техничком мандату.

 Блефер Ји преузима аманет штафету

Један од њих, Хојт Брајан Ји, пошто је задужен управо за наш регион, могао би да буде оперативни извршилац Алијиног усменог тестамента који изворно гласи на Била Клинтона. Његови излети на Западни Балкан су слика и прилика конфузије не само спољне политике САД. А његов лош провод у Београду показао је да се у Стејт департменту више не зна кога тај „замјеник помоћника“ замјењује, или коме тај „помоћник замјеника“ помаже. Пошто је на оно његово већ чувено да „Србија више не може да сједи на двије столице“ предсједник Србије подигао глас за октаву више, усљедиле су ћушке са више страна. Први га је кориговао потчињени му амбасадор Кајл Скот. Затим је руски амбасадор у Београду Чепурин објаснио да Ји има такав статус у Вашингтону да никад није видио ни државног секретара Тилерсона, а камоли Трампа те да га не треба схватати сувише озбиљно. Онда се огласио и Брисел да примијети да се Ји око наступа у Србији није консултовао у ЕУ. У међувремену је и сам изјавио да није мислио оно што је рекао, али то више нико није чуо.

 Политика АПП у Скопљу и Београду

О чему се ради? Америчка спољнополитичка стратегија је јединствена, али се остварује на више релативно не/зависних нивоа (Бијела кућа, Стејт департмент, Пентагон, низ обавјештајно безбједносних агенција, конгресни комитети) који раде различитим методама и међусобно се надмећу ко ће постићи бољи резултат. У крајњој линији, све се то, зависно од значаја теме, више или мање координише у Овалном кабинету предсједника САД. Тако је у нормалној ситуацији, али с обзиром да годину од избора још није извршена замјена Клинтон-Обамине поставе и новог Трамповог персонала, простор за слободне активности оних бивших велики је, али и ризичан.

Хојт Ји је претходно на своју руку блефирао у Скопљу, и ко зна како и чиме уцијенио и запријетио Груевском и Иванову. Пошто му је у Македонији упалило, нико из Вашингтона није негодовао, па је наставио с истим хохштаплерајем, који овдје зовемо АПП (ако прође, прође) и у Србији. Пошто се у Београду обрукао, деградиран је са, додуше још само техничког задужења за Западни Балкан у Стејт департменту, на утјешну позицију амбасадора у Скопљу, да убрза већ договорени посао утјеривања БЈРМ у НАТО. Сада је, ако се вест испостави тачном, Хојт Ји формално сишао на ранг до јуче потчињеног Кајла Скота, али у мање значајној земљи. И, по законима дипломатске службе, у Београд, Бањалуку, Сарајево и друге регионалне центре моћи ће да дође једино као туриста.

 Отимање о аманет

Зашто Инцко отима Ердогану Алијин аманет? Док је Турска била лојалан члан НАТО-а, а Ердоган био под патронатом САД, турски неоосманизам и панисламизам у Босни није био проблем. Напротив, из Вашингтона је био подржан као ширење „исламске демократије“, која треба да спасе Бошњаке од инфекције радикалним исламом који се ширио са Блиског истока. Чим је Ердоган почео с Русима да гради гасовод, потписао да му граде нуклеарну електрану, те дао аванс за С-400, за Американце је то била политичка издаја и одбрамбена пукотина, можда прије свега изгубљен посао вриједан неколико стотина милијарди. Волфгангу Петричу, Инцковом земљаку и претходнику сличног политичког профила, засметало је и што је Бакир био на вјенчању Ердоганове ћерке.

ЕУ је увијек номиновала в.п. из својих редова, а њихови замјеници су, такође по не/писаном правилу, били Американци. Када год је в.п. био и заозбиље европски, замјеник је де факто водио главну ријеч. Када је пак тај формално главни Европљанин био амерички резидент, замјеник се готово није чуо. Рецимо, сумњам да било ко у Београду, изузев професионалаца у МИП-у, зна за имена Инцкових америчких замјеника, до недавно Бруса Бертона, а од недавно Дениса Хирнија. Довољно је што се в.п. Инцко у својим периодичном извјештајима за СБ УН редовно до ципела увлачи своме трансатлантском газди.

 Руски вице амбасадор Сафронков: Инцко је србофоб

У већ поменутом разговору за „Аваз“ он је изуо и нануле: „САД је више него било којој другој земљи стало да БиХ буде успјешан пројекат и то је некакав амерички аманет. Американци су завршили одличан посао на Косову и у БиХ, а у БиХ су инвестирали и много новца у демократију и обнову земље. Тај аманет је сличан ономе које су савезничке снаге имале да уведу у ред Аустрију, гдје је било доста нациста и њихових присталица. Савезници су ослободили Аустрију те остали у њој 10 година, све док се демократија није усидрила. Захваљујући том искуству ми данас имамо један фини рецепт за дјеловање међународне заједнице у БиХ, а повући ћемо се када пројекат буде реализован.“

Из ове приче, у којој не помиње да је његов извјештај о стању у БиХ по ко зна који пут одбијем руским ветом са неугодним објашњењем Сафронкова да је србофобан, једино се да закључити да Инцко намјерава да живи вјечно и да доживотно остане на функцији у Сарајеву, те да вјерује да ће и 21. вијек бити амерички. Зашто? Пројект јединствене, функционалне, просперитетне, демократске БиХ, не само да није успио него није ни за педаљ напредовао током минулих четврт вијека, а нема изгледа да ће ни за наредних фртаљ. То даље значи да протекторат остаје у недоглед, а Инцко са својих скоро 70 на његовом челу остати и клониран. Све остало су глупости. Каже: „Американци су обавили одличан посао на КиМ и у БиХ“. Ако је тако, зашто онда не иселе војну базу „Бондстил“ и окончају протекторат. Каже: „Американци су много уложили у обнову и демократију“. А добро зна да у пријестоном Сарајеву по пола дана нема текуће воде и да се у херцеговачкој метрополи Мостару већ неколико година не одржавају избори. Вјероватно су му и за то криви Срби, којих у Сарајеву и Мостару практично више нема и, посебно, Додик, јер заврће пипе по Башчаршији, а у Српској има и воде и избора, чак и референдума.

 Протекторат није баш окупација

Оно поређење нацистичке Аустрије са савременом БиХ баш је непристојно. Инцкова и Хитлерова домовина Аустрија је аншлусом припојена Трећем рајху на одушевљење велике већине Аустријанаца који су се некад махом и осјећали Нијемци, а који су затим саучествовали у поробљавању пола Европе, истребљењу Јевреја, Срба и Рома. У БиХ се од 1992. водио грађански или унутрашњи рат, а не рат против било кога изван њених граница. Аустрија је ’45 била од савезника поражена и окупирана као фашистичка земља. БиХ ’95. није била ни поражена, ни окупирана јер претходно није била ни фашистичка.

Познато је да је успјех у трансформацији фашистичких држава Њемачке, Аустрије и Јапана у демократије инспирисало Американце да рецепт „промјене режима“ примијене и на друге случајеве. Та крвава политичка педагогија ненасилних револуција, промјене свијести, изградње држава и нација довела је до бомбардовања Србије, колапса Украјине, разарања Блиског истока, мигрантског цунамија. Оно што је под окупацијом успјело у Њемачкој, Аустрији и Јапану за 10 година, у БиХ под протекторатом није ни за 25. И умјесто да одустану и промјене курс, они говоре да су фрустрирани досадашњим неуспјехом и појачавају притисак истим пријетњама, уцјенама, санкцијама и Инцковим једним те истим наративом.

 Алијин аманет пренијети на Додика и Човића

Ово са „америчким аманетом“ је, ваља признати, право освјежење његовог скученог политичког репертоара. Али, у аманет, односно уз заклетву на чување, самртник оставља нешто што је само по себи нејако да би без подршке неког у близини јачег опстало. Када је Алија Изетбеговић, на рахмету, Бошњаке и Босну остављао у аманет, ма коме то било, био је очито свјестан и бошњачког несигурног националног идентитета и крхке државности БиХ. А колико ће Бошњаци национално бити признати и БиХ одржива држава, највише зависи од комшијског српско-хрватског окружења, Републике Српске и Херцег-Босне. Зато би било најбоље да Ердоган или Клинтон пренесу Алијин аманет на Додика и Човића. Обојица ће радо заштитити Бошњаке и БиХ, па ако треба и Бакира. Претходно Додик само тражи да се Српској врате ентитетске надлежности по изворном Дејтону, а Човић да се Хрватима врати Херцег-Босна. Много ли је?

-

Драган Милашиновић

Ако прошлост мало боље разложимо страдање Срба на простору СФРЈ није почело појавом Алије Изетбеговића и његових истомишљеника, којих је у почетку било много више у Новом Пазару него у БиХ, већ сврставањем Богића Богићевића, члана председништва СФРЈ из БиХ, на страну сецесионистичких република Хрватске и Словеније и гласањем „против“ предлога војног врха о увођењу ванредног стања и моменталном разоружавању паравојних формација на територији СФРЈ, на оној чувеној тродневној седници 12-15.03.1991. године.

Будући да је предлог војног врха почивао на констатацији да је угрожен Устав СФРЈ, Богићевић му се супротставио тврдњом да је Устав „превазиђен и преузак за решење кризе“.(1) Његов глас „против је пресудио“, било је 4:4, одлука није прошла. Вероватно данас има и много Македонаца који мисле да је за њих било боље да је и њихов члан председништва васил Тупурковски гласао другачије, али то је већ њихова ствар. Ми, Срби, последице знамо. Паравојске су постале војске које су ратовале злочинима, држава у којој су сви Срби живели заједно се распала, а Срби су постали највеће жртве још једног балканског крвавог сценарија. То што су неки од њих из освете или револта и сами чинили злочине само је још више погоршало ствар.

Богић Богићевић био је по националности Србин из БиХ и морао је бити свестан последица подизање своје руке. Нису нам Алија и Америка довели Ал Каиду, вехабије и остале терористе пред јастуке српске нејачи, већ они и он. Данас га нико не помиње, мада нисам сигуран да баш мирно спава, а једини је политичар из тог периода чије слике нема у Википедији.

Зашто сам се њега сетио. Због изјаве Бакира Изетбеговића како ће Босна признати Косово. Политички механизам БиХ је такав да он то не може легално учинити без сарадње и учешћа Срба из Босне, дубоко подељених и посвађаних по линији Српска-Федерација, али ваљда свесних шта би та одлука значила за нас, али и за њих.

И зато, радује када чујемо да Милорад Додик и Младен Иванић говоре истоветно о овој теми, без обзира што је реторика Додика, очекивано, много оштрија.

Додик је рекао да је Бакир Изетбеговић “српски непријатељ број један, јер се својим изјавама меша у унутрашња питања Србије” као и да је овде пала свака маска, па и оних у Београду који су мислили да је Бакир Изетбеговић адреса за нормализацију односа”.(2)

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, највећи Додиков политички ривал, поручио је јасно да БиХ неће признати независност “самопроглашеног” Косова. 

„Имам све инструменте којима такав евентуални покушај могу зауставити. То је још једна евентуална пропала иницијатива која ће завршити једнако као и покушај укидања 9. јануара, забране извођења војске и покушај поновне ревизије пресуде против Србије“(3), рекао је Иванић за Срну.

Он је нагласио да су му на располагању сви инструменти, који укључују и сазивање посебне седнице Скупштине Републике Српске.

Јединствен став по овом питању у политичком дискурсу Срба у Босни једина је сигурна брана намерама Бакира Изетбеговића да „призна Косово“. А политичким манипулантима у Београду поручујем не само оно што им је поручио Додик о „падању маски“ већ и да ако већ због намера Изетбеговића да призна Косово сазивају Савет за националну безбедност, на дневни ред ставе и признање „Косова“ од стране Црне Горе. Не може нам за исту ствар Бакир постати непријатељ, а Мило остати пријатељ. Или, код Вучића, све може …?!

 

 

  1. sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A0%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B0%D0%B4_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5
  2. 91.222.7.144/hronika/milorad-dodik-bakir-izetbegovic-je-srpski-neprijatelj-broj-jedan-mladen-ivanic-ne-postoje-nikakve-sanse-da-bih-prizna-kosovo.html
  3. Исто

 

 

-
Предсједник НДП-а Драган Чавић упозорио је данас да има разлога да вјерује да се на свим нивоима у БиХ, гдје год постоји техника за прислушкивање, она користи на начин који није дозвољен законом.
Драган Чавић - Фото: РТРС

Драган ЧавићФото: РТРС

Коментаришући изјаву предсједника Републике Српске Милорада Додика да га безбједоносне службе БиХ прислушкују, Чавић је рекао да се у вријеме док је он био предсједник /Републике Српске/ „није се знало ко кога прислушкује“.

„Тако је, нажалост, у земљи у којој вршља ко како хоће“, рекао је Чавић на конференцији за новинаре у Бањалуци.

Он је рекао да у БиХ има доста обавјештајних служби и да има доста служби из окружења које технички могу да покрију комплетан простор БиХ.

„Тако у оваквој земљи могућости за прислушкивања постоје, говорим у техничком смислу, али у практичном и законском смислу је потпуно јасно ко од овлаштених институција и са којим налогом може да примјењује технику, односно да врши прислушкивање и праћење било које особе“, рекао је Чавић.

Он је истакао да то може само да ради овлаштена агенција уз овлаштење које треба да добије од суда.

„Дакле, Суд БиХ, као и на надлежни суд, окружни суд на простору Републике Српске, може дати сагласност за примјену технике за прислушкивање“, рекао је Чавић, подсјетивши да опрему за прислушкивање има и МУП Републике Српске.

Чавић је указао да је Влада Српске прекршила Закон о буџетском систему, јер није до 15. новембра доставила Народној скупштини Нацрт буџета за наредну годину, како би он у коначној форми био усвојен наредног мјесеца.

„Ми не пристајемо на такво кршење закона“, навео је Чавић, подсјетивши да је Влада планирала да парламенту достави само приједлог буџета, а не нацрт тог важног документа.

Чавић је рекао да је НДП данас одржао сједницу Главног одбора која је посљедња сједница Главног одбора пред Скупштину НДП-а која ће бити одржана 10. децембра у Бањалуци.

„Данас смо донијели све одлуке у вези са Скупштином НДП-а, на којој ће бити 1.001 делегат из цијеле Републике Српске“, рекао је Чавић и додао да су данас усвојена сва одговарајућа документа која ће бити усвајана на Скупштини НДП-а.

Он је рекао да ће на Скупштини НДП-а бити изабран нови састав Главног одбора странке, као и нови састав Актива жена и Актива младих.

Чавић је рекао да ће на Скупштини НДП-а, између осталог, бити усвојена и декларација о стратешким циљевима Републике Српске за период од 2018. до 2023. године.

Извор: СРНА

 

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=277633

-
Начелник општине Лопаре Радо Савић разговарао је данас о могућим руским инвестицијама у овај подмајевички крај са бившим чланом Генералштаба Руске армије пуковником Михаилом Павловичем Лаврененком, који је био командант Сјевероисточне зоне мировне мисије у БиХ.
Радо Савић и Михаил Павлович Лаврененко - Фото: СРНА

Радо Савић и Михаил Павлович ЛаврененкоФото: СРНА

Савић је захвалио Павловичу на посјети и рекао да је он имао значајну улогу у мировним снагама у постратном периоду, а данас су разговарали о пројекту из области туризма у Лопарама.

„Павлович је као главнокомандујући руских мировних трупа сјевероистока боравио у мотелу `Вукосавци` који се налази у оквиру Спомен-парка у власништву општине Лопаре и разговарали смо о могућности да се пронађе инвеститор у Русији који би могао да оспособи мотел, учини га примамљивим за госте и тако обогати туристичку понуду Лопара“, рекао је Савић новинарима.

Он је истакао да је општина Лопаре отворена за сарадњу и најавио да ће инвеститор који је заинтересован за ово улагање доћи у посјету у децембру.

Руски миротворац Павлович рекао је након састанка да му је изузетно задовољство што је поново у Лопарама и што му се указала прилика да помогне српском народу тако што би довео потенцијалне инвеститоре из области туризма и бизниса.

Павлович каже да сада води невладину организацију хуманитарног карактера која обједињује миротворце који су радили изван Русије.

Сутра ће Михал Павлович Лаврененко посјетити Манастир Свете Тројице у Тавни и поклонити Јеванђеље рађено у највећој православној радионици „Софрино“ у истоименом руском граду.

„Радује ме посјета Манастиру Тавна који је био велика духовна подршка руским војницима током боравка у мировној мисији на овим просторима“, рекао је Павлович.

Начелник Савић и Павлович су током дана посјетили и мотел „Вукосавци“ у Спомен-парку у Лопарама.

Извор:Срна

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=277618

-
Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић рекао је Срни да су неприхватљиве једностране активности Међународне комисије за нестала лица /ИЦМП/ на измјештању ДНК лабораторије из БиХ у Хаг.
Милорад Којић - Фото: РТРС

Милорад КојићФото: РТРС

Којић је рекао да Завод за судску медицину Српске у Бањалуци може да ради идентификације и да треба покушати да се крвни узорци, уз сагласност породица, пребаце у Завод, а не да се иде на скупљу варијанту.

Он је поручио да намјера измјештања ДНК лабораторије у Хаг није могућа без сагласности Савјета министара и ИЦМП-а, као суоснивача Института за нестала лица БиХ.

Којић је рекао да би то било у супротности законима, процедурама и раније постигнутом споразуму, као и чињеници да су крвни узорци власништво породица.

„Породице су фактички дале крвне узорке на кориштење ИЦМП-у који не може да их носи на било које друго мјесто без претходне сагласности породица“, истакао је Којић.

Према Којићевим информацијама, Савјет министара је на плану рјешавања овог проблема формирао радну групу коју чине министри тог савјета и представници Института.

„Вјерујем да ће чланови те радне групе бити савјесни и одговорни, те радити у интересу породица које још траже своје нестале“, рекао је Којић.

Он је навео да би евентуално премјештање ДНК лабораторије било сложен и скуп посао.

„Мислим да то није добро“, сматра Којић.

Он је рекао да ИЦМП покушава да премјести лабораторију с циљем да добије на важности и на међународном нивоу постане једини који ће имати примат у идентификацијама.

Којић је подсјетио да је о проблему измјештања лабораторије јуче разговарано са српским члановима Колегијума директора и Управног одбора Института за нестала лица БиХ.

Савјет министара јуче је позвао ИЦМП да обустави све досадашње једностране активности о измјештању ДНК лабораторије из БиХ у Хаг.

Преношење ДНК лабораторије из БиХ у Хаг могло би изазвати потпуни застој у процесу идентификације несталих лица из БиХ у наредних пет мјесеци, а дугорочно ће успорити и знатно поскупјети овај процес због слања коштаних узорака у холандски град, саопштено је из Савјета министара.

Отвара се проблем изношења 80.000 коштаних остатака из БиХ, односно биолошких и генетских узорака несталих лица из БиХ, те заштите података чланова породица несталих.

Извор: Срна

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=277610

-
У Међународној комисији за нестала лица /ИЦМП/ је речено да пресељење сједишта те комисије у Хаг неће угрозити пружање помоћи БиХ, него ће повећати могућности у идентификацијама заснованим на најсавременијој ДНК технологији која ће се и даље вршити без икаквих трошкова за БиХ.Завод за судску медицину-идентификација несталих - Фото: илустрација

Након што је Савјет министара позвао ову међународну комисију да обустави све досадашње једностране активности о измјештању ДНК лабораторије из БиХ у Хаг, из ИЦМП-а су навели да сви АМ /крвни/ и ПМ /коштани/ узорци који су већ обрађени у ИЦМП-у остају у БиХ.

Сви нови узорци који се поднесу на тестирање у глобалној лабораторији ИЦМП-а у Хагу ће, након обраде, бити враћени у БиХ, појаснили су у ИЦМП-у.

У Међународној комисији за нестала лица напомињу да ће задржати регионалну канцеларију у БиХ, која ће наставити да чува биолошке узорке из региона и пружање осталих врста техничке помоћи као и до сада.

У Комисији додају да ће и даље примјењивати исте стандардне оперативне процедуре у вези са прикупљањем, обрадом и чувањем биолошких узорака, као и највише стандарде у области заштите личних података.

Из ове међународне организације позвали су БиХ да приступи међународном Споразуму о статусу и функцијама ИЦМП-а, чиме би БиХ постала чланица Конференције држава чланица ИЦМП-а и придружила се великом броју земаља које већ учествују у раду ИЦМП-а.

Потписивање овог споразума не ствара никакве финансијске или друге обавезе за БиХ, истичу у Комисији.

Осим тога, више од деценије, ИЦМП настоји да обезбиједи измјену Споразума о преузимању улоге суоснивача Института за нестала лица БиХ, који би, такође, ојачао однос власти БиХ са ИЦМП-ом и додатно нагласио континуирану техничку подршку БиХ.

До данас, истичу у овој комисији, Споразум није измијењен.

У складу са Споразумом, ИЦМП је пренијела многе од својих кључних функција, укључујући своју ДНК лабораторију, из БиХ у Холандију.

Циљ лабораторијског система ИЦМП-а јесте да унаприједи своје капацитете да би ефикасније помогао у идентификацији несталих особа широм свијета, укључујући БиХ.

Помоћ ИЦМП-а у ДНК тестирању се финансира из добровољних донација и БиХ не сноси трошкове тестирања. Комисија је од донатора обезбиједила средства да би БиХ и даље имала приступ ИЦМП-овом систему ДНК тестирања и наставиће своје напоре на прикупљању средстава за активности у БиХ, наводе у овој међународној организацији.

У Комисији истичу да ће и даље прибављати добровољне донације влада да би наставили да пружају подршку својим програмским активностима у БиХ.

Међународна комисија за нестала лица је, наводе, до данас помогла БиХ да пронађе и идентификује више од 70 одсто од 30.000 особа несталих у БиХ након сукоба.

Међународна комисија поздравила је јучерашњи позив Савјета министара да разговара о неким питањима у вези са транзицијом сједишта ИЦМП-а и наставку своје помоћи БиХ у проналажењу и идентификацији несталих, те подсјетила да су континуирано обавјештавали власти у БиХ и остале заинтересоване стране о свим активностима и укључивао БиХ у овај процес.

У Комисији се надају да ће разговори са Савјетом министара и другима унаприједити однос између ИЦМП-а и БиХ.

Међународна комисија за нестале особе већ више година ради на рјешавању отворених питања као што су ратификација Споразума о статусу и функцијама Међународне комисије за нестале особе /Споразум о ИЦМП-у/ и измјенама и допунама Споразума о преузимању улоге суоснивача Института за нестале БиХ, којим би се дефинисала техничка помоћ комисије.

Ова комисија је успоставила нове односе са владама и другим партнерима широм свијета од када је, 2015. године, стекла статус међудржавне организације чији рад се темељи на међународном споразуму.

Према одредбама Споразума, ИЦМП-у је додијељен глобални мандат и потврђен статус једине међународне организације која је задужена искључиво за питања несталих особа.

Савјет министара, као суоснивач Института за нестала лица БиХ, позвао је ИЦМП да обустави све досадашње једностране активности о измјештању ДНК лабораторије из БиХ у Хаг.

Преношење ДНК лабораторије из БиХ у Хаг могло би изазвати потпуни застој у процесу идентификације несталих лица из БиХ у наредних пет мјесеци, а дугорочно ће успорити и знатно поскупјети овај процес због слања коштаних узорака у холандски град, саопштено је из Савјета министара.

У саопштењу је наведено да се отвара проблем изношења 80.000 коштаних остатака из БиХ, односно биолошких и генетских узорака несталих лица из БиХ, те заштите података чланова породица несталих.

Извор: Срна

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=277609

-

 Из Босне и Херцеговине је од 2013-те трајно отишло више од 150.000 њених грађана.

Само у овој години иселило се око 35.000 људи.

 

Ситуација је посебно забрињавајућа у Посавини, коју је у протеклих девет месеци, у потрази за бољим животом, напустило чак 11.000 становника.

У Унији за одрживи повратак и интеграције, која је објавила резултате истраживања о петогодишњем исељавању грађана БиХ, као узроци су наведени – економска криза, бесперспективност, непоштовање основних људских права и политичка превирања у БиХ.

Карте у једном правцу подједнако купују и грађани Републике Српске и Федерације БиХ.

fakti.org/globotpor/posle-2013-se-iz-bih-trajno-iselilo-vise-od-150000-ljudi

-
Свједоци Тужилаштва БиХ Бесим Мујановић и Мурадиф Јуралџић данас су у Суду БиХ негирали исказе које су током истраге о убиству дванаестогодишњег дјечака Слободана Стојановића 1992. године код Зворника дали Агенцији за истраге и заштити БиХ у Тузли и Центру јавне безбједности Бијељина.
Суд БиХ - Фото: РТРС

Суд БиХФото: РТРС

У наставку суђења Сакибу Халиловићу и Елфети Весели за свирепо убиство дјечака Слободана Стојановића, Мујановић је рекао да је у априлу 1992. године био члан Патриотске лиге у Власеници, да је наредног мјесеца отишао у Тузлу гдје је био „вук самотњак“, те да није био припадник ниједне војне јединице.

Тужилац Мирослав Јањић предочио му је исказ који је у Тузли дао Сипи 15. октобра 2014. године у којем је навео да је у Тузли срео Сакиба Халиловића који је формирао Диверзантску јединицу и био њен командант. Рекао је да је у тој јединици било неколико жена, међу којима „и Албанка Елфета из Власенице, малена, црна и мало старија од њега“.

Свједок је данас изјавио да је прије одласка из Тузле у Церску „на слободну територију“, као члан Патриотске лиге имао оружје, док је у ранијем исказу навео да је у Живиницама задужио пиштољ и аутоматску пушку звану „српкиња“.

Ранију изјаву да је он лично био командир војне полиције данас је демантовао тврдњом да се бавио размјеном.

Тужилац му је предочио документ Оружаних снага БиХ од 29. јула 1992. године – списак припадника Диверзантског вода према којем је Сакиб Халиловић био командант, а он командир војне полиције.

„Ја сам био припадник Добровољног ватрогасног друштва које је било опремљено кантама и водом“, изјавио је данас свједок.

У исказу Сипи рекао је да је могуће да су Халиловићеву групу звали „шарени“ јер су били међу првима који су носили униформе, а да је њихов прави назив био Извиђачко-диверзантска група.

Мујановић је негирао да се Халиловићева јединица, у којој је била и Елфета Весели, смјестила у кућу оптуженог по доласку у Ново Село.

Објашњавајући контрадикторне исказе, Мујановић је навео да је током давања исказа у Сипи био испровоциран и изреволтиран, да је био навођен да се тако изјасни, те да је записник, који није ни погледао, само потписао како би што прије отишао.

Тужиоцу је казао да никоме није рекао да је био присиљаван и да му је сугерисано како да одговори на постављена питања.

Он је потврдио да је Елфету Весели знао од раније из Власенице и да је видио само једном у Новом Селу, гдје је радила у кухињи.

Додао је да је чуо да је Едо из Козлука, чијег се презимена не сјећа, убио дјечака Слободана Стојановића „јер је био љубоморан на Изета Карића који је био у вези са Елфетом Весели, а обоје су се дружили са дјечаком“.

Други свједок Тужилаштва БиХ Мурадиф Јуралџић рекао је данас да по доласку из Сребренице у Церску 18. августа 1992. године није видио дјечака „Румуна“, те да никада није чуо да је Елфета Весели убила дијете и да је била војно ангажована.

У исказу датом Центру јавне безбједности Бијељина 18. јула 2012. године навео је да је видио млађег дјечака, сина неког Румуна, који се хранио и купао са припадницима Интервентног вода, чији припадник је била и Елфета Весели.

Тада је навео да је чуо двије верзије о судбини дјечака Слободана Стојановића – да је убијен при покушају бјекства, односно да га је убила Елфета Весели.

И овај свједок данас је тврдио да није прочитао записник „јер слабо види“.

Тужилаштво БиХ терети другооптужену Елфету Весели да је као припадник Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље, Каменица, у другој половини јула или првој половини августа 1992. године убила дванаестогодишњег Слободана у насељу Бајрићи-Ново Село, на подручју Каменице.

Према оптужници, она је на најсвирепији начин убила дјечака тако што му је, док је био на бициклу, пришла с леђа и заклала га ножем.

У оптужници је наведено да је Халиловић, који је био командант Диверзантског вода, знао да је његова подређена починила ово кривично дјело, али није предузео неопходне мјере да буде кажњена.

Суђење ће бити настављено 14. новембра.

Извор: СРНА