недеља, април 22, 2018

Тагови Вести таговане са "БиХ"

БиХ

-

Хрватски народни сабор, тело које чине сви представници Хрвата у органима власти у БиХ, до темеља је уздрмао политичку сцену БиХ усвојивши декларацију у којој се тражи уставно преуређење БиХ, организација земље у четири федералне јединице, али и промене у ентитетским органима власти!

Председник ХНС-а и ХДЗ-а БиХ Драган Човић изјавио је да предлози о уређењу БиХ, садржани у декларацији, не деле БиХ, већ се тражи њена реорганизација и доношење новог устава.

Стигла и Колинда

У посети БиХ боравила је јуче и председница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић, што је њен први званични одлазак у неку земљу након преузимања дужности. У политичким кулоарима протеклих дана могле су се чути спекулације да би долазак хрватске председнице могао да убрза формирање власти на државном и федералном нивоу.

– БиХ је наша домовина. То је и одговор на питање да ли сам за преуређење целе БиХ или само једног њеног дела. Било које преуређење БиХ, какво год оно било и каква год решења тражили, увек се тичу целе БиХ – изјавио је Човић.

Ако је судити по Човићевим речима, евентуална реорганизација БиХ значила би задирање и у територију Републике Српске, што је за све политичаре из овог ентитета аутоматски означено као неприхватљиво!

Осим тога, ХНС захтева да се организује нова међународна конференција о БиХ, својеврсни „Дејтон 2“, на којем би била утврђена нова организација земље, али потпуно је нејасно на који међународни фактор Хрвати рачунају.

ИЗ СНСД-а је поручено да ниједан документ или договор не сме ићи на штету РС и нарочито истичу неповредивост територијалног интегритета Српске и свих њених надлежности.

Забрињавајуће је и мешање хрватских политичара у целу ову причу. На седници ХНС-а прочитано је писмо Томислава Карамарка, председника ХДЗ-а Хрватске, који је дао подршку хрватским настојањима у БиХ.

На ово писмо реаговале су поједине странке из Сарајева, тако да се може рећи да је ХНС донекле ујединио Србе и Бошњаке, али из дијаметрално супротних разлога.

Карамарко је оштро одбацио све те оптужбе и истакао да је за целовиту БиХ у садашњим границама.

– Јака и стабилна Босна и Херцеговина једнако је важна колико за људе који живе у њој, толико и за нас. БиХ сматрам другом домовином Хрвата – рекао је Карамарко.

www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/475757/Hrvati-ruse-Dejton

-

ХАГ- Сведок Горан Крчмар је рекао на суђењу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом да власти у Сарајеву и Међународна комисија за нестала лица (ИЦМП) увеличавају број муслиманских жртава широм БиХ, укључујући и Сребреницу.

Он је рекао да Тужилаштво БиХ и ИЦМП врше „опасне манипулације“, при чему накнадно пронађене делове тела и кости, већ сахрањених тела, проглашавају посебним случајевима и сахрањују као читаву особу, под Н.Н. иницијалима, без идентификације, пренели су београдски медији.

Према његовим речима, велики број тих „случајева“ добија статус Н. Н. тела и сахрањују се тамо где су ексхумирани, као на пример у Сребреници, па се на такав начин покрива број безимених несталих са Н.Н. телима, што је „савршена манипулација“.

Наводећи да је процена Тужилаштва БиХ и ИЦМПа да има 7.000 таквих случајева, Крчмар је упозорио да број стварних тела у мртвачницама не би могао прећи 2.500.

На питање председавајућег судије Алфонса Орија „где пише да је један `случај` једно тело“, Крчмар је рекао да се „не наводи нигде да је једна врећа једна особа“, али да то проистиче из наредбе сарајевског тужилаштва да буду покопане као Н.Н. особе.

Крчмар је рекао да је такво „увеличавање“ броја муслиманских жртава у Сребреници потврдила анализа Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, чији је члан.

Он је навео да до сада никада није објављен списак несталих муслимана, без којег је бесмислено обављати попис тела пронађених жртава.

Током Крчмаровог сведочења, одбрана је у судници пустила шокантне снимке муџахедина који су ратовали у саставу такозване Армије БиХ, на којима се виде одсечене главе и унакажена тела српских жртава.

Приказан је и снимак посете председника ратног председништва БиХ Алије Изетбеговића логору бригаде „Ел муџахид“ у селу Гостовићи, код Маглаја.

Крчмар је на једном снимку идентификовао команданта те бригаде, Абу Хамзу који је потврдио да су муџахедини били јединица такозване Армије БиХ и да их је Изетбеговић, као врховни командант, посетио.

Он је рекао да је у сукобима на Озрену, на јесен 1995. година јединица „Ел муџахид“ заробила 180 Срба и да је „само осам људи преживело“.

Припадници те бригаде, како је рекао, била су „и деца од 16 година“, која су се, такође, видела на снимцима.

Судија Ори упозорио је одбрану да за процес против генерала Младића то није релевантна тема, тим пре што тужиоци не оспоравају да је злочина било на свим зараћеним странама и да су неке од њих починили муџахедини.

Заступници оптужбе ће сведока Крчмара унакрсно испитивати у понедељак, 2. марта.

Извор: Срна

www.pravda.rs/2015/02/26/sudjenje-mladicu-svedok-otkrio-da-su-sarajevo-i-medjunarodna-komisija-izmislili-zrtve/?lng=cir

-

ЖЕЉКО ПРЖУЉ

Крајем фебруара је годишњица изласка сарајевских Срба из тог града. Доносимо вам причу из књиге Деца са границе

Оба пута из Вогошће ка Републици Српској – и онај преко Кромоља и онај преко Илиџе – били су закрчени путницима. Јуче је “онај Швабо” рекао да ће муслимаска полиција за два дана преузети власт у Вогошћи, Рајловцу и Неџарићима, па сад становници тих српских насеља напуштају своје домове и иду негдје гдје ће им бити сигурније.

Велика већина још не зна гдје се такво мјесто налази.

Као мрави, путевима се вуку непрекидне колоне аутомобила, камиона, трактора, пјешака. Један деда са дрвеном ногом и његов унук испред себе тјерају краву, други деда и бака возе циваре – на њима пећ на дрва и путничка торба – човјек на тракторској приклоци вози кошнице са пчелама…

А вани фебруар.

Хладан и негостољубив.

Снијег замео уске путеве, мраз их учаурио, а онда их колоне разгазиле и од њих направиле фортификацијске препреке. Кажу да овако хладан фебруар не памте ни најстарији становници Сарајева.

Милорад је знао да ће овако бити. Све је то он сањао прије два мјесеца, а Милорад је вјеровао у снове. Увијек му се остваре. Кад је Драгана била трудна, он је сањао женска имена, и она му је родила близанкиње. Надица је личила на Милорада, а Соњица на Драгану. И кад је сањао доктора, сутрадан га је ранила граната са Жучи. Прије два мјесеца Милорад је сањао зиму, снијег и колону старих предратних пријатеља како од њега одлазе. Звао их је, вукао за рукав, али нико од њих није се освртао. Кад је о свом сну причао Драгани, она се мало наљутила:

– Неће дати свијет да нас истјерају из наших кућа. Барем не прије љета.

Сад су све четворо сједили у старом стојадину, на пола пута преко Кромоља и Радаве, и ћутали. За посљедња два сата нису се помјерили више од тридесет метара. Са свих страна старог стојадина дувала је промаја, а ведра фебруарска ноћ се спуштала и пријетила.

– Мама, хладно ми је – пожали се Соњица

Драгана се преко сједишта завуче у пртљажник и отуда извади два ћебета. Једним замота дјевојчице, а другим себе и Милорада.

– Загрлите се, биће вам топлије.

– Тата, хајде да нам испричаш једну од оних својих прича.

– Само немој, молим те, нешто налик на Пепељугу и Сњежану. У њих не вјерују више ни дјеца из обданишта.

Милорад се замисли, склопи очи на неколико тренутака, а онда поче да прича причу. Једну од оних својих:

– На Зеленој планети прије много и много година, жовјеле су двије сестре. Елба и Алба. Њихови тата и мама били су војни функционери у бијелом пламену Атланта. У то вријеме на Зеленој планети бјеснио је стогодишњи рат између жутог и бијелог племена. Само, то није био рат као овај наш. Атланти су били исти као и ми, само високи преко четири метра, а између оваква два ока, као код нас, он ису имали и треће. Крупно и плаво код свих. Тим плавим оком Атланти су зрачили енергију која је могла камење да помјера, дрвеће да чупа и убија непријатеље. Албин и Елбин тата је знао да у рату не може бити побједника и због тога је покушавао да измири зараћена племена, али му то није полазило за руком. Зато је својим трећим оком тражио погодно мјесто у свемиру гдје може да склони своје кћери. И нашао га је, на Плавој планети, у Јужној Америци, у зеленој шуми Амазона.За то вријеме мама је дјевојчицама преносила памет Зелене планете. Елба је жељела да буде инжењер па је учила технику, а Алба је учила да буде писац. Кад је рат стигао до врхунца, кад је Зелена планета почела да кључа од температуре а отровни ваздух да се диже из сваке поре тла, тата је своје кћери телепатски послао у Јужну Америку. Он и мама остали су на Зеленој планети да умри и пропадну заједно са својим старим рушилачким свијетом.

zejtinlikmalisokolacУ Јужној Америци окупило се доста дјеце чији су родитељи размишљали као Албин и Елбин отац. Било је ту и жутих и бијелих. Они се нису међусобно свађали већ су се помијешали са домороцим али временом постали слични једни другима. Атланти су се смањивали и кржљало им је плаво око, а домороци су се учили техници, медицини, књижевности, астрономији. Алба је била једини писац, и о својој планети је причала само лијепе ствари. Ратове, страдања и смрт није помињала. Кад су у Јужну Америку стигли бијели ратници са истока, пуни бијеса и оружја, Атланти и њихови домаћини повукли су се дубље у прашуму. Бијели ратници однијели су својој кући доста земаљског блага и легенду о златном граду Ел Дораду и земљи блаженства, Атлантиди. Од тада па све до сада многи потомци бијелих ратника траже тај град и ту земљу, а боље би било за све нас да их нико никад не нађе.

– Тата, а знаш ли јесмо ли ми, можда у књигама негдје читали о томе?

– Не знам, јесте ли помињали Маје и Венеру?

– Ја знам да јесмо Венеру… А знам и Мају из петог три.

– И ја. А шта је послије било са Елбом и Албом?

– И сад живе у Јужној Америци и отуда пазе да се случајно и код нас не развије треће плаово око.

– Боље би ти било да видиш шта се дешава – љутила се мама – него што дјецу замајаваш фантастичним причама.

Смрзнућемо се ноћас у овој конзерви.

– Само се ви добро умотајте, сад ћу ја.

Милорад изађе из аутомобила, а онда се врати и насмијеши Драгани:

– Немој, мама, да вријеђаш моју лимузину.

Тешко се пробијајући поред закрчене колоне, Милорад је газио цијелац ка челу колоне. Путници у аутомобилима су или дријемали или нервозно пушили, пјешаци су и даље пролазили ка Хреши, првом базном логору. У оном потоку између Кромоља и Радаве Милорад је наишао на застој. Велики камион, шлепер, занио се на залеђеном путу и закрчио сав саобраћај. Нико није могао да га склони и сви су чекали дизалицу из Вогошће.

– Ако још постоји дизалица у Вогошћи, и ако је и кренула, прије јутра се неће пробити довде.

– Шта ћу ја?! – возач је немоћно ширио руке – ни мени се не остаје у овој недођији.

Четири и по сата возач, Милорад и још неколицина добровољаца склањали су шлепер с пута. Гурали га, теглили малим аутомобилима, чистили снијег испод гума, сјекли грање са околних врба и подбацивали га под точкове, старе крпе умочене у нафту палили и стављали испод кочница, и на крају успјели да га помакну у страну једва три метра. Довољно да колона може да настави пут. Кад се вратио до свог аутомобила, Милорад је нашао Драгану како брине око заспалих дјевојчица.

– Гдје си, побогу?!

– Сад ће све бити у реду.

srpskosarajevoПолако, једва двадесет километара на сат, дубоко иза поноћи, колона је наставила пут. Милорад је пратио штоп свјетла аутомобила испред себе, а Драгана је бринула око дјевојчица. Њих двије су горјеле.

Драгана им је трљала руке, чело и врат, умотавала их у нову ћебад, али температуру није успјела спусти. Надица поче да дозива своје давно угинули пудлицу:

– Ринго, Ринго!!!

Милорад и Драгана нису знали је ли то у сну или у грозници. Он нервозно притисну сирену да возач испред њега убрза, али све је било залуд. Колона је имала зацртану своју брзину и ритам.

У рано свитање, кад је сунце као блиједо дугме покушавало да се отргне од загрљаја Романије, стари стојадин је стигао на Пале, у болницу Коран. Милорад је обје своје кћери узео у наручје и брзо их узнио уз клизаве и залеђене степенице. Њему се чинило да стоји као камени крајпутњак, а Драгана је једва успијевала да га пристигне. Дежурни доктор и остало особље у ходнику су преузели дјевојчице и унијели их у једну просторију. Родитељима нису дозволили да уђу за њима.

Тек у топлом ходнику, Милорад је осјетио колико му је вани било хладно. Док је настрпљиво шетао ходником тамо-амо, осјећао је како му топлота улази у сваки мишић и сваку кост, и буди умор а и поспаност. Није разумио Драгану шта му то говори, није упамтио кад је сјео на пластичну столицу у чекаоници.

Сањао је Зелену планету, по којој олуја из средњег ока жутих Атланта носи крупне пахуљице, и док он грли Елбу, друга кћер, Алба, одлази. Он пружа руку да је заустави и зове је:

– Алба, немој да идеш!

– Не бих ја, тата, али олуја ме носи!

Дјевојчица се отимала, али су крупне пахуљице прекривале њен траг. Милорад је стезао Елбину мишицу и звао: Алба… Алба – а она је њега први пут у животу звала: Милораде… Милораде!

Прије него што је успио да се зачуди што га кћерка зове именом, Милорад је отворио очи и видио да стеже рукохват, а Драгана га зове:

– Пробуди се, ево доктора.

На докторовом лицу ништа се није могло прочитати.

– Можете ући. Само немојте дуго.

Милорад помисли на свој сан и обори поглед у врх ципела. Није му се ишло унутра, јер није могао погледати истини у очи – да га тамо чека само једна његова дјевојчица.

Која?!

Надица се лијепо смије, а Сањица лијепо пјева. Једна ће бити инжењер а друга писац.Надица воле филмове, а Сањица спорт, а обје воле да га увече пред спавање чешкају по леђима. Једна по лијевој друга по десној страну. Милорад стави дланове на очи.

– Хајде ти, Драгана, сама, чекаћу те ја овдје.

– Хајде, не изводи ту! Устани, идемо по своје кћери!

Милорад послушно устаде и за доктором и Драганом крену у собу у коју су унијели њихове кћери. Кад је доктор отворио врата и он и Драгана ушли у собу, Милорад склопи очи и тако, не гледајући, уђе за њима. Први пут у посљедњих петнаест година у углу ока је осјетио како га нешто пече.

– Ништа страшно, само мало јача прехлада – проговори доктор.

Милорад отвори очи и погледа два пара смеђих очију, која су га весело гледале из два кревета са чистом, бијелом постељином.

– Тата, је ли ти то плачеш?

– Ма јок. Од умора и неспавања.

У један широки загрљај својим великим рукама Милорад загрли своје три принцезе и зажмири.

У себи је захваљивао Богу што се сви снови не остварују.

Фронтал

www.standard.rs/istorija/31175-19-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%BE%D0%B4%D1%83%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82-%D1%83-%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B3%D1%83

-

Председник Републике Српске Милорад Додик нагласио је да је доношење закона о гасу на нивоу БиХ неприхватљиво јер је реч о преносу надлежности.

Додик је нагласио да БиХ нема никакву надлежност за енергију, а да ће Српска наћи
начина да се томе супротстави.

– Нећемо дати сагласности за гасовод Брод – Зеница, јер се тиме Српска чини додатно зависном о гасу из неких других дестинација – казао је Додик данас у Бањалуци.

– Оно што они желе јесте да руски гас не долази у Српску из Србије, него из Хрватске, и то је та прича о изградњи гасовода од Брода према Зеници нагласио је Додик.

Према његовим речима, „само наивни не виде о чему је реч“.

Додик каже да то потврђује и најављени долазак директора Енергетске заједнице југоисточне Европе који, како је навео, „верује у скупштинску већину у БиХ, која ће након осмогодишњег одбијања РС донети закон о гасу на нивоу БиХ“.

Додикова СНСД више није део скупштинске већине на држваном нивоу.

Он је појаснио да је Европа зауставила „Јужни ток“ и сада овај регион жели да снабдева гасом преко „Северног тока“, како би га учинила зависним у снабдевању гасом и како би овладала овдашњим енергетским потенцијалом.

www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/474144/Necemo-dati-saglasnost-za-gasovod-iz-Hrvatske

-

„Србија мора умрети“, („Serbien muss sterbien“) је већ тада била главна парола колонијалних сила, уочи и током Првог свјетског рата. Од 90-их година, повампирани западни политичари узбудили су старе страсти. На лажима креиране жестоке кампање против Србије, пласиране свакодневно преко медијских ПР плаћеника на све ступце водећих медија широм Европе, одиграле су кључну улогу у придобијању наклоности политичких институција и јавности. Од тада па до данас, Србија још увјек на себи носи урезании жиг као “зло Европе”.

Све поданичке српске власти, од петооктобараца до ове данашње, нису учиниле ништа да се одупру том за Србију изразито опасном западном пропагандном политичком маневру.

На основу свих безбројних покорно извршених западних услова, уцјена и директива, стиче се утисак да су све досадашње владе де-факто индиректни саучесници у разарању Србије и српског националног идентитета.

Чињенице да Запад одувјек на Србију гледа само преко нишана, не треба посебно доказивати. Довољно је само споменути да надгробна обиљежја и споменици милионима српских жртава која се налазе свугде око нас, масовни егзодус становништва, као и многа уништена историјска знамења, деценијама грађена инфраструктура, непроцјењиво вриједна културна блага и много још тога значајног нису последице српског похода на Запад, него продукт вишеструких западних злочиначких империјалистичких атака на Србију и српски народ.

Европска интеграција и политичко – економске реформе

У новије доба, Њемачка, САД, Велика Британија и Ватикан су главни актери у деструкцији Србије.

Вучићево спровођење тржишних, социјалних и економских реформи искључово је конципирано по вољи и интересима западних сила. Корупција и неконтролирана транзиција ка западној глобализацији, довело је до тога да се српске друштвене компаније, пољопривредна обрадива земљишта, рудни ресурси, извори воде и остала природна богатства продају у бесцјење бјелосветским концернима и хохштаплерима.

Ласкаве хвалопојке европских заничника које се скоро свакодневно упућују кабинету Вучићеве владе и суфлирање страних и домаћих лобиста српском јавном мијењу да је оријентисање Србије ка Западу и све јача сарадња са НАТО-ом једини исправан пут, указује да се опет нешто ново и крупно иза брда ваља.

Што је извјесном разумном дијелу српске јавности одавно већ познато, члановима владе је изгледа тек сада постало кристално јасно – да процес преговарања о приступу у ЕУ неће никада имати завршну фазу, уколико Србија пре тога не призна Косово и не одрекне се вјековне блиске политичке, културалне и вјерске везе са Русијом.

Док са једне стране Влада Србије константно и даље замајава јавност да до признања Косова и прекида пријатељских веза са Русијом неће доћи, са друге стране ужурбано спрема додатне пропагандне психолошке “анестетичке дозе” за ионако већ “ошамућено – анестезиране” грађане Србије, да би владало апсолутно флегматично стање, када дође вријеме званичног признања.

ilustracija

Ова теза се поткрепљује чињеницом да је на Вучићев позив медијски експерт Алистер Кембел, познати спин доктор и савјетник Тонија Блера, човјека који је немилосрдно бомбардовао Србију и српски народ, одржао предавање владиним службеницима задуженим за односе са јавношћу. Ускоро после ове његове посјете у Београд ће стићи и тим стручњака британске владе који ће извршити обуку о комуникацијама у процесу придружења Европској унији.

“Топло сам дочекан и тај кратак пут је био фасцинантан”, истакао је Кемпел након своје посјете Београду.

Ништа посебно! Стандардна је пракса да се свим пристиглим индивидуама, за које се сматра да имају руке до лаката натопљене српском крвљу, приређује увјек величанствени срдачани дочек, док се испружене руке искрених пријатеља игноришу или на леђа заврћу, почесто и попратним “шутом у задњицу”.

О каквој стварној обуци службеника кабинета Владе о комуникацијама са јавношћу се ради, врло лако је оцјенити.

Медијски мрак – цензура

Најмоћнији човјек у Србији за критике нема разумјевања. Шеф владе личног је убјеђења да су се „сви “ уротили против њега. Камо среће да је тако. Нажалост, истина је сасвим другачија. Сва критика у демократској Србији која може да се чује против њега и његове Владе своди се на групицу часних медијских портала, као што је нпр. овај у коме је објављен и овај мој текст, неколико локалних радио-станица и два – три антивладина штампана издања са малим тиражима. Част изузецима, критиички ставови опозиционих лидера једва су видљиви и чујни.

Србија се дави – обруч све ужи

Војвођански сепаратисти (западним новцем дебело напумпани) који све више добијају на снази и утицају, затим невладине организације за које нико жив и даље не може да тачно каже колико их уопште има и колико новца се у њих слива из западних фондова, а које на ужасно страшне начине покушавају да држави Србији и народу нанесу што већу штету, као и најновији говор мржње Сулејмана Угљанина да је Србија шовинистичка творевина и да ће, ако треба, позвати НАТО да штити Бошњаке, бацају огромну тамну сјенку на сва увјеравања о стабилности и безбједности државе.

Све су то брижно плански програмирани потези који могу повући са собом несагледиве последице.

Европска агресивна политика према Србији и политички конфликт са Русијом потенцијални је отварач старих незацјељених рана несрећног балканског полуострва. Украјинска криза би се реално могла лако проширити по цијелом Балкану, али и шире.

Уколико неко сматра да ће актуелна Влада Србије бити компетентна да спремно и одлучно истраје у очувању државног интегритета, грдно се вара.

Прогноза:

Значајне геополитичке промјене у Европи ће се десити управо у овој 2015. години. Свјетска политика биће из темеља измјењена. Велике промјене захватиће и Србију. О каквим промјенама је ријеч… ? О томе ћу можда неки други пут.

Звона звоне за спас…
_____________

* О аутору:

Драган Ђоговић је бизнисмен, уметник, публициста, хуманитарац и активиста. Рођен у Сарајеву, српски држављанин. Живи од своје ране младости у дијаспори.

facebookreporter.org/2015/02/23/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%B7%D0%B2%D0%BE/

-

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Зашто бошњачка јавност не може да отвори врата за разговор са онима у Србији који су према њима оштри и лековити

Најгори су ратови који се никад не завршавају. Злу прилику да томе сведочи из прве руке добио је др Неле Карајлић, рођени Сарајлија са именом Ненад Јанковић, човек многих талената и једна од икона културног бљеска Сарајева из предратних 80-их.

Почело је кад је Карајлић прошле недеље увече са својим тамошњим пријатељима дошао у један сарајевски ресторан, где је провео неколико сати. Та чињеница, по свему неважна за било кога осим за њега, који после готово четврт века избивања походи свој родни град – који је почетком рата напустио спасавајући главу, заједно са још двеста хиљада сарајевских Срба – произвела је експлозију тамошњег мнења. Свега неколико сати од Карајлићевог доласка, друштвене мреже усијале су се у изливима мржње, претњи и позива на линч да је чак и полиција обезбедила ресторан у коме је седео. У оштрој конкуренцији посебно се истакао Емир Суљагић, млада сарајевска политичка звезда у успону и миљеник западних амбасада, који је на свом Твитер-налогу овако оценио Карајлићев долазак: „Ми који смо преживјели нисмо све ово заслужили. Жао ми је само оних људи који су дали своје животе да би смеће које је позвало ово смеће и дочекало у Сарајеву било живо“.

ТРОВАЊЕ ЈАВНЕ СВЕСТИ
Није највећи проблем то што Суљагић налази да су они који су Карајлића дочекали у Сарајеву незаслужено у животу и што оставља на машту и вољу шта би тек била заслужена казна за Карајлића. Проблем настаје тамо где се тај твит показује као испуњење хоризонта очекивања унутар јавне свести босанске престонице. А то значи да није ствар у томе како у Сарајеву тумаче прошлост и шта из ње имају да замере Карајлићу – који је оштро говорио о свом родном граду, али никад увредљиво, никад шовинистички. Ствар је у томе какве пројекције будућности може да произведе та јавна свест.

У својој књизи Фајронт у Сарајеву Карајлић описује предратну мржњу у том граду. Ако буде писао наставак, тешко ће избећи закључак како је она експлозивна мера предратног стања јавне свести – по дефиницији привремена, какву са собом носи сваки рат међу светом који је њиме захваћен – постала начин цивилног живота и 20 година пошто је рат завршен.

Ни две деценије после Дејтона јавна свест Бошњака не може да прихвати просту чињеницу да је тај мировни споразум, иза кога су стајале највеће силе, легитимисао њихове захтеве, али и српске. Наравно, данас могу само горко да жале за тим што је Алија Изетбеговић тик уочи рата одбацио план кантонизације БиХ Жозеа Кутиљера, који је за њих био много повољнији, а за Србе много неповољнији од Дејтона. Исти тај план Срби су прихватили, а Изетбеговић одбацио на наговор тадашњег америчког амбасадора Ворена Зимермана. (Можда би Петро Порошенко данас могао да извуче поуку из тога док га преко океана саветују да мора да поднесе ратну жртву за повратак Крима и Донбаса.)

nelekarajlic680x365Да, Бошњаци јесу највећи губитници тог рата, али у томе тешко да им највећи кривци могу бити Срби, још мање Неле Карајлић, чије се изјаве, како је време пролазило, нису показале непромишљеним, још мање антибошњачким.

ЖРТВОМ ПРОТИВ ОДГОВОРНОСТИ
Уосталом није се у бошњачком мнењу боље провео ни њихов истакнути политичар Сулејман Тихић, кад је 2008. рекао да би код Бошњака „филозофију жртве требало да замијени одговорност“. Тешко да је било политичара у Сарајеву, још мање припадника улеме, да се није тад обрушио на Тихића, који се залагао за помирење са Србима. Његово супротстављање налога одговорности осећању жртве остао је један од најважнијих политичких наступа у послератној БиХ. Жртва, по дефиницији, носи стање које легитимише максимум права – где спада чак и позив на линч Карајлића, па и одбацивање у јавној свести политичког споразума по коме живе целе две деценије. Истовремено, стање жртве легитимише нулту одговорност за било какву самоодрживу организацију живота, утолико пре што жртва своје право на пристојан живот црпе из оног што је преживела, а не оног што ради.

Фабрике међу Бошњацима данас не раде, једнако као оне у Републици Српској, у Србији, Црној Гори, Македонији… Тек мањи број њих страдао је у рату, већина је нестала у каснијем пустошењу. Кад би бошњачка јавност отворила врата за разговор са онима у Србији који су према њима оштри и лековити, попут Карајлића, можда би дошла до неких закључака који би нам свима отшкринули врата обнове. Рецимо оним о највећим кривцима – наравно, осим нас самих – за слом живота на овом просторима.

Док се то не догоди, уживаће у речима оних из Београда који су се и сами острвили на Карајлића, налазећи разлог да увере Бошњаке да је њихова филозофија жртве старија и од Дејтона и од живота. Можда ће Суљагић после свог твита о Карајлићу бити још милији амбасадама у Сарајеву, можда има дражи у томе да Бошњаци за себе легитимишу сва права и никакве обавезе, само што то не производи ништа сем нових страдања. Суљагић и Карајлић могу различито да тумаче свет, али ради се о томе да би овај незавршени рат ваљало окончати пре него што опет почне.

Политика

standard.rs/politika/31164-%D1%84%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%B8%D1%9B

-

Велика кладуша – Имам Селведин Бегановић, који је отворено критиковао одлазак Бошњака у редове терористичке организације Исламске државе (ИС), поновно је нападнут, објавио је данас лист „Дневни Аваз“.

Имам Бегановић је задобио убодну рану ножем у пределу рамена, након чега је непознати нападач побегао, пренела је агенција Хина.

Инцидент се догодио јуче око 12,30 часова, док се имам недалеко од џамије припремао за верски обред, наводи „Аваз“.

Имама су у последња три месеца непознати нападачи једном покушали да убију, а једном приликом је задобио и убодну рану у пределу врата. Полиција није пронашла нападаче, а Бегановић их је описао као следбенике радикалног исламисте – салафисте Билала Боснића.

Бегановић је имам у месту Трнови, недалеко од Велике Кладуше, а јавности је постао познат након што је упутио отворено писмо Боснићу, неформалном вођи салафијског покрета у БиХ, у којем је критиковао праксу врбовања и слања бошњачких младића из БиХ на сиријско и ирачко ратиште како би се прикључили Исламској држави.

Након што је Боснић ухапшен у септембру прошле године, почеле су вербалне, а затим и физичке претње и напади на Бегановића и његову породицу.

Боснићу је недавно започео судски поступак пред Судом Босне и Херцеговине по оптужници која га терети за подстицање на тероризам и за врбовање младића из те земље за борбу на страни ИС.

Хапшењем Боснића, међутим није заустављен одлазак Бошњака на ратишта у Сирији и Ираку, па је тако прошле недеље у БиХ ухапшено шест особа које су се спремале да оду на ратиште и прикључе се Исламској држави, што је у БиХ кривично дело.

Танјуг

www.vaseljenska.com/vesti-dana/bih-napadnut-imam-koji-se-protivio-odlasku-bosnjaka-u-islamsku-drzavu/

-

Сарајево – После хапшења шесторо држављана БиХ оптужених за слање новца и опреме екстремистима у Сирији, преко „Фејсбука“, „Пејпала“ и осталих мрежа за комуникацију и трансфер средстава, поново је покренуто и питања ко од финансијера и учесника терористичких напада широм света, има заправо документа БиХ.

Према незваничним подацима из безбедносних структура у БиХ, од рата и после његовог завршетка у БиХ је издато између 10 и 15 хиљада пасоша страним држављанима који се повезују са радикалним исламистима и у БиХ и у свету.

Такође, процена безбедњака из БиХ је да по свету са пасошем БиХ путује око 5.000 опасних радикалних исламиста који учествују у терористичким нападима или исте планира!

Подсећања ради, седморица учесника напада од 11. септембра у Њујорку имали су пасоше БиХ. Поред њих, пасош БиХ су имали и нападачи на метро у Лондону и метро у Њујорку, а пасош БиХ код терориста се откривао у десетинама истрага широм света где су извођени терористички напади.

Душанка Мајкић, посланик СНСД у Парламенту БиХ, и у два мандата председница Парламентарне комисије за одбрану и безбедност, каже за „Новости“ да је највише путних исправа радикалним исламистима издато за време рата и то од стране тадашњег политичког врха Бошњака, а ти људи су и данас у политици БиХ.

„Када су у питању бошњачки политичари и истраге око овог питања правосуђе БиХ ове људе не дира. Они и данас, као и у рату, доносе политичке одлуке и мислим да ће међународна заједница морати ту да реагује. Неке ствари су се покренуле са мртве тачке и биће још драстичније када се формира власт на нивоу БиХ“, појашњава Мајкићева.

Она даље каже да никада није било довољно политичке воље, управо од бошњачких политичара, да се тај проблем реши у БиХ.

„Данас се дешава да терористи у БиХ пре сазнају када ће бити полицијска акција против њих у БиХ од самих безбедносних агенција. Свесно цуре информације из институције према радикалним исламистима. У БиХ и даље постоје екстериторијални делови државе који припадају другим системима, и власт унутар БиХ ништа не контролише. Када би се бошњачки лидери ухватили укоштац са радикалним исламистима и послали јасне сигнале да то више није могуће у БиХ, онда би многе ствари биле јасније“, појашњава Мајкићева и додаје да сада сви грађани БиХ трпе последице због неколицине људи који имају пасоше БиХ, а опасни су по безбедност.

С друге стране, Џевад Галијашевић, стручњак за борбу против тероризма, каже за „Новости“ да је на хиљаде пасоша БиХ завршило у рукама терориста уз помоћ политичке централе Бошњака у Сарајеву:

„Свету је дефинитивно више доста терориста са пасошем БиХ и имаћемо све чешће хапшења таквих људи. САД, Аустрија, Немачка и Француска ће да предњаче у томе. Сада је само питање до када ће њихови представници у БиХ толерисати да пре свих бошњачки политичари штите радикалне исламисте, а док у њиховим матичним земљама такви људи се хапсе“.

11. септембар

Пасош БиХ имао је и Халид Шеик Мухамед један од главних организатора напада у Њујорку 11. септембра. Са пасошем БиХ по свету хода и Абу Мали, озлоглашени командант одреда „Ел муџахедин“.

Један од нападача на лондонски метро Абу Хамза ел Мисри такође је имао пасош БиХ. У склопу истраге над осумњиченима за припрему атентата на папу Јована Павла Другог у Болоњи, Салеху Недалу и Карају Камелу, откривено је да поседују држављанства БиХ и путне исправе БиХ.

С. Мишљеновић / Новости

www.vaseljenska.com/vesti-dana/pasose-bih-ima-5-000-islamista/