петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Блиски Исток"

Блиски Исток

Регуларне владине снаге освајају посљедња упориште фантомске Исламске државе, терористичке организације против које су се, бар декларативно, бориле и САД и Русија, и Турска и Израел, и Иран и земље ЕУ. Рекло би се да проблема на Блиском истоку задуго неће бити, да следи изградња земаља које су претрпеле ратне страхоте, и да је дугорочни мир на помолу. Али, да ли је тако? Ни приближно. Проблеми постоје, а основни је што су САД, иако још увек глобална сила, на одласку. Империја је доживела зенит и њена звезда се гаси. Јасно је то и америчком естаблишменту који је потпуно свестан чињенице да је „преспавао“ нагли технолошки и војни напредак Русије и Кине. Превелике амбиције довеле су до унутрашње кризе и све већих проблема унутар САД. Савезне државе се све више окрећу себи, отворени расизам је у порасту, чиме се знатно слаби унутрашње јединство које, како ствари стоје, може довести до дисолуције ове велике силе. Комплексности ситуације додатно доприноси што ФБИ, ЦИА, Конгрес, Сенат и Бела кућа не делују хармонично. Нејасна је и граница између демократа и републиканаца, више се са сигурношћу не може одредити ко је ко.

Иако свесни узрока проблема, у естаблишменту не желе ствари именовати правим именима. Кривац је изван САД и то је, наравно, Русија. Русија се представља као највећи амерички противник, па и као главни планетарни проблем. Како се само дрзнула та Русија да доспе у позицију да је чак и САД морају молити за услуге како би својим астронаутима доставиле логистику? Наиме, без коришћења станице Мир, која је, замислите, такође руска, то није било изводљиво. Чак се и Европа, тј. водеће земље ЕУ, отимају и пружају отпор стиску Вашингтона, не прихватајући амерички поглед на правила светске трговине и њене контроле. Опет, додатни проблем за све представља надувана вредност долара. Ако би долар „издувао“ Америци следе унутрашњи немири, а непознато је шта ће са огромним резервама долара да раде растући економски џинови попут Русије, Кине, Индије, Индонезије … Проблем ствара прелазак на алтернативне валуте, што Русија и Кина форсирају, и што се све више прихвата од низа земаља. Стога многи траже начин како би се ослободили долара који убрзо може да пропадне. Међутим, да ли би у том случају свет експлодирао? Како год, рањене империје су опасне и непредвидиве. С друге стране, историјско искуство указује да се на пепелу старих стварају нове империје.

Буђење Европе је неминовно. Стога су САД поставиле „нагазну мину“. Са свешћу о проблемима који следе на унутрашњој сцени, САД су ЕУ, као свом највећем економском противнику, инсталирале фашизам, који је све више у порасту, нарочито у државама које граниче са Русијом и које традиционално баштине фашизам. Сада су им САД омогућиле да „обуку нови шињел“, на штету ЕУ и Русије. ЕУ је економски конкурент, а Русија је војни и политички конкурент САД. Русија, уз то, поседује огромне природне ресурсе о којима сањају Ротшилди и Рокфелери. Пројекат „Три мора“ корене вуче још из доба Вермахта и не представља никакво чудо што су га на „светлост дана“ извукли данашњи фашисти. Познато је да је идеју „Три мора“ подржало и хрватско усташство, али и хрватски званичници.

Други, али огроман проблем на Блиском истоку је могућност избијања нуклеарног рата на релацији Тел Авив – Техеран. Израел настоји да Москва, тј. председник Путин, помогне у решавању перманентне блискоисточне кризе и безбедносних проблема које Израел има са својим суседима и Техераном. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху у сусретима са Путином, које је сам иницирао, није успео да представи све „муке Израела“. Он је вероватно чекао снажнији ангажман САД у Сирији и стварање државе Курда. Курди држе завидне резерве нафте, а тако и могућност пресецања коридора Иран – Либан. Израел је забринут за своју стратешку безбедност због чињенице да Иран преко Хезболаха повезује територије на којима има утицај све до границе са Израелом. Израел жели и безбедност границе на Голану. Либан се, наиме, претвара у платформу за напад на Израел. Све више постаје простор са којег могу да се лансирају тензије, терористички напади, и ракете. С друге стране, Нетанјаху није задовољан политиком коју води амерички председник Трамп, а у којој доминирају нејасна стратегија и непредвидиви поступци. Матис вуче на једну страну, стиче се утисак према ситуацији на терену, потпуно независно од Трампа и Тилерсона, који, очито, не сарађују. Израел, суочен са чињеницом да има несигурног и неозбиљног савезника, што то у ова времена САД јесу, из очаја сам жели извести ваздушне нападе на Иран. Разлог је у сумњи да се Техеран домогао 200 кг обогаћеног урана, што је количина сасвим довољна да технолошки способан Иран, у тајности склопи неколико атомских глава које могу носити побољшане верзије иранских ракета. Све су прилике да је и промена политичког курса Саудијске Арабије у смислу покушаја отопљавања односа са Техераном, проузрокована сазнањем да Иран поседује моћно оружје.

Крај рата на Блиском истоку је, свакако, близу, али се не назире крај проблема. Као нерешени остају они који се односе на стварање курдске државе и операција Ирана у циљу геополитичког излаза на још једно море – Медитеран, бар у политичком смислу, што може постићи овладавши позицијама у шиитском Либану. Стога Израел настоји Путину изнети своје проблеме, страхове и виђења, првенствено по питању експанзије иранског утицаја на Блиском истоку. Опет, Израел бомбардује циљеве уз Голанску висораван не би ли уништио логистику Хезболаха, али тако ствара проблеме Москви, савезнику Сирије.

Москва би требало да се скупа са Турском активније укључи у решавање питања Курда, јер без тог решења мир и напредак на Блиском истоку биће јако далеко. Чињеница је да су Курди велика популација и да је природна њихова тежња да напокон реше питање властите државности. У том погледу Турска је незаобилазан фактор. То је био разлог због којег је Ердоган позван у Москву на консултације јер су „испливале“ варијабле због којих се морао прекинути мировни састанак у вези Сирије. Наиме, сви геополитички играчи инволвирани у блискоисточни сукоб желе обезбедити своје геополитичке тј. геоекономске интересе. Израел жели сачувати Голан као тампон зону и спречити било какву могућност да Иран копненим путем Хезболаху допрема логистику. Ирак жели део курдске територије у Сирији, а то желе и САД. Ради се, наравно, о територији богатој нафтом. Турска жели задржати тампон зону у Сирији и физички одвојити Курде из Сирије од Курда у Турској. Иран настоји да оствари потпун утицај на шиите, било да се ради о Курдима или Либанцима.

Каква је перспектива изградње мира на Блиском истоку? Иако се рат ближи крају, неповољни сценарији нису искључени. Свој допринос у виду горког зачина САД су увек спремне да дају, ако ни због чега оно да докажу да је ангажман Руса био неискрен и непотпун. А тероризам? Да ли се САД боре против тероризма? Недавно су биле снажно ангажоване у том погледу. У Сирији је био Трампов твит. Чак два дана.

 

 

слика http://freelagu.site/download.php?id=KoGhS7bIMes

 

-

ВАЛЕРИЈ КУЛИКОВ

Израел за окретање леђа Ирану Москви нуди прихватање руске јурисдикције над Кримом на Западу, укидање санкција, повратак у Г-8…

Док су снаге терористичке групе такозване Исламске државе у повлачењу широм Сирије и Ирака, јасно се види да Израел мења позицију према Сирији, што може бити објашњено жељом Тел Авива да реорганизује поредак на Блиском истоку.

Очигледно да је Израел коначно схватио како се све време кладио на погрешну страну у Сирији и да сада постоји ризик да изгуби све. Не би требало посебно наглашавати да, у случају пораза, израелско руководство неће бити у позицији да захтева било шта од било кога. То подразумева неуспех намере о успостављању безбедносне зоне на Голанској висоравни и контроле над ирачко-сиријском границом. Паника која већ неко време влада у Нетанијахуовој администрацији показатељ је драматичних промена које се догађају у Сирији и остатку региона. Након дугог клађења на погрешног коња Тел Авив нема избора осим да се фокусира на контролу штете, у очајничком покушају да спаси своје јорданске и курдске проксије. Нова стратегија подразумева одвлачење Ирака и Сирије од Ирана и њихову интеграцију у израелско-америчко-саудијски савез.

Током претходних шест година конфликта у Сирији Израел је покушавао да избегне директну војну конфронтацију. Тек недавно су израелски авиони и артиљерија почели да гађају сиријску територију. Међу најважнијим метама је Хезболах, који се бори на страни сиријске владе, али мете су и војне фабрике Сиријске арапске армије. Према израелским медијима, у последњем случају кад је израелска артиљерија гађала Голанску висораван уништене су три артиљеријске позиције сиријске војске.

ИЗРАЕЛ ФИНАНСИРА ЧЕТИРИ ИСЛАМИСТИЧКЕ ГРУПЕ
Израел је од самог почетка дубоко умешан у сиријски конфликт. Понављајуће изјаве израелских званичника да „Тел Авив следи политику немешања у сиријски грађански рат“ већ годинама циркулишу западним медијима. Међутим, у недавној серији објашњења израелски премијер Бенјамин Нетанијаху признао је европским званичницима да је Тел Авив уништио десетине иранских конвоја који су се у Сирији борили против хорди Исламске државе. Волстрит журнал је 18. јуна објавио да су Израел и Саудијска Арабија савезници од самог почетка сиријског рата, јер је Израел побуњенике који се боре дуж његових граница снадбевао новцем, храном, горивом, чак и лековима. Волстрит журнал такође додаје да Израел можда финансира укупно четири побуњеничке групе које су активне у Сирији. Оне тај новац користе за исплаћивање плата борцима и куповину муниције. Ова открића, судећи по Зиро хеџу (Zero Hedge), такође потенцијално објашњавају због чега терористи Исламске државе никад нису напали израелске грађане или покренули операције дубоко у израелској територији, у чијој непосредној близини се налазе.

Судећи према Телеграмовом каналу Директорат 4 (кабловски оператер и телевизијски канал у Русији; прим. прев.), милитанти су недавно приказали видео у којем током жестоких борби са сиријском владом у провинцији Дара једна од њихових банди користи противвазудшну муницију коју им је доставио Израел. Примећено је да ово није први пут да су медијски извори примили информацију да Израел милитанте које Запад описује као „радикалне исламисте“ снадбева оружјем. Поред тога, у више наврата су се појављивали извештаји да Израел милитантима који су рањени у Сирији пружа медицинску помоћ.

Средином октобра објављено је да су сиријске трупе откриле четири складишта препуна америчког и израелског оружја у ослобођеном сиријском граду Маједину.

isisizraelСимпатије Тел Авива према Исламској држави потврдио је прошлог маја уредник Политика Брајан Бендер, који је посетио Израел мало пре посете америчког председника Доналда Трампа и открио да израелске војне снаге не желе да САД испуне своје обећање о победи над Исламском државом у Ираку и Сирији.

Што се тиче израелске политике, велики број регионалних политичара и експерата приметио је нагло повећање броја покушаја да се изазове такозвано прекрајање мапе Блиског истока, што ће неизбежно довести до слабљења одређених земаља у региону. Ово је посебно наглашено почетком октобра на конференцији за штампу иранског министра унутрашњих послова Абдолрезе Рахманија Фазлија. Фазли је указао на подршку Израела референдуму о независности Ирачког Курдистана искључиво са циљем да се ослабе противници Тел Авива на Блиском истоку.

ИЗРАЕЛ И ИРАЧКИ КУРДИСТАН
Доследну политичку подршку Израела Ирачком Курдистану недавно је поменуо и командант елитне паравојне јединице Пешмерги познате под називом Црни тигрови – генерал Сирван Барзани, нећак дугогодишњег лидера ирачких Курда Масуда Барзанија. Израелци слободно посећују Ирачки Курдистан са својим националним пасошима иако би с тим парчетом папира били непожељни широм арапског света. Израелске компаније почињу незванично да раде у Ербилу, док Курди настоје да придобију подршку израелског лобија у САД за идеју о независности Курдистана. Прошле године курдске власти отвориле су „представничку канцеларију за односе са Јеврејима“, што може бити сматрано почетком дипломатске мисије.

Наравно, могуће је наћи и доказе о обавештаној сарадњи Израела и Ирачког Курдистана. Једноставно, „заједнички непријатељ“ се променио – уместо концентрисања на омражени сунитски режим Садама Хусеина, службе се сада концентришу на владу шиитске већине и Иран као њеног покровитеља. Нема сумње да преко Курдистана израелске специјалне службе уживају у могућностима лаког приступа територијама Ирана и Ирака, што би, у случају великог рата, могло да се испостави као кључни фактор. Међутим, Курди не сарађују отворено са Израелом, јер се плаше беса који би изазвали у Ирану и арапском свету.

Израел има више разлога што подржава ирачке Курде. Један од њих, судећи према бившем израелском обавештајцу Александру Гринбергу, јесте истовремени отпор утицају Ирана и могућност да се утиче на Турску. Посебно кад се узме у обзир да комерцијалне везе између Турске и Израела почињу брзо да се развијају и да Анкара и Тел Авив деле велики број ставова о иранском питању упркос томе што је Ердоган импулсиван лидер са антисемитским и диктаторским навикама, а израелска јавност сматра да је Турска – а не Катар – главни извор подршке Хамасу.

Како би задржао улогу регионалне силе на Блиском истоку у очима америчке елите, Израел је Вашингтону понудио план чији је циљ да се Иран потисне из Сирије и са регионалне сцене. Његов аутор је израелски министар саобраћаја и обавештајних послова Јизраел Кац, а одобрило га је највише политичко руководство земље. Према Кацовом плану, Вашингтон мора да призна да је Голанска висораван, коју је Израел окупирао током Шестодневног рата 1967, суверена израелска територија. То би Израелу донело низ предности, посебно по питању гађања хезболахових бораца у Сирији, нарочито оних који се налазе у близини спорне територије. На Кацовом плану се акценат ставља и на спречавање трајног војног присуства Ирана у Сирији. По овом питању се Америци препоручује да пооштри санкције против Техерана под изговором да Иран „подржава тероризам“.

ПОНУДА ПУТИНУ
Тел Авив је такође свестан растуће улоге Русије на Блиском истоку, и зато жели да за свој план потискивања проиранских снага из Сирије придобије и Москву. Како би га остварио, Тел Авив је, у намери да се приближи Москви, покренуо дипломатску активност без преседана, заједно са својим „савезничким“ арапским лидерима – јорданским краљем Абдулахом II и престолонаследником шеиком Мухамедом бин Заједом ал Нахјаном. У замену за ревизију својих односа са Ираном Русији – која је већ успоставила две трајне војне базе на сиријској територији – обећава се цео низ „повластица“, укључујући прећутно прихватање руске јурисдикције над Кримом од стране Запада, укидање западних санкција, обнављање чланства у Г8 и гаранције очувања ваздушних и поморских база у сиријским провинцијама Латакија и Тартус.

golanЈош једна „корист“ за Русију било би очување председника Башара Асада на власти у Дамаску на неодређено време, снабдевање Ријада руским оружјем итд… Списак се наставља унедоглед.

Валериј Куликов је експерт за политикологију

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Тежња САД и одређених кругова у руководству ЕУ да блокирају реализацију руских енергетских пројеката, могла би не само да оставе Европљане без поузданих и финансијски повољних испорука гаса, него би могла и испровоцирати заоштравање ситуације у источном Средоземљу – које се од стране многих у Бриселу разматра као рејон проласка алтернативних гасовода. Са реалном претњом дестабилизације у том случају ће се неизбежно суочити између осталих и балканске земље.

Као алтернативу руским пројектима, Европска комисија традиционално предлаже европским потрошачима такозвани „Јужни гасни коридор“ који предвиђа испоруке између осталог и азербејџанског и средњеазијског гаса по маршрути Турска-Грчка-Италија. Међутим, код његових потенцијалних учесника постоје сопствени интереси и узајамна противуречност – што горе наведени коридор претвара у војно-политичку мину са успореним дејством.

Посебна улога у том пројекту припада Турској – која традиционално није склона да игра по правилима ЕУ, али која зато има сопствене регионалне интересе и у енергетској и у војно-политичкој области. Намере Анкаре да гради гасовод Израел-Турска наслања се на њену тежњу да заузме кључну позицију у разради гасних налазишта из шелфова у региону источног Средоземља – пре свега на Кипру, у Грчкој и Турској којој се све активније прикључује Израел, који такође изражава своје претензије на шелфна налазишта Либије и Египта. Поред тога, сопствене економске циљеве следе у региону и водеће светске нафтне и гасне компаније – међу којима највећу активност пројављује француска компанија Total и италијанска ENI.

У овом тренутку, главно чвориште противуречности представља такозвани „Блок – 11“ који се налази у територијалним водама Кипра. Турска – која изражава не само сопствене интересе, него и интересе „Турске Републике Северни Кипар“ – већ је послала у тај регион фрегату TCG Gokceada, коме су дата упутства да у случају неопходности примени све мере како би се супротставило „непожељним“ по Анкару активностима у рејону гасног шелфа. А као такве могу бити окарактерисане и било какве активности Никозије и Атине која је подржава, пошто се званична позиција Турске огледа у томе да сви гасни ресурси на шелфу Кипра припадају како Грцима-Кипранима, тако и „Турској Републици Северног Кипра“. Говорећи у јулу текуће године на Светском нафтном конгресу у Истамбулу, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је изјавио тим поводом следеће: „Ми очекујемо да ће они који су учесници догађаја на Кипру избећи кораке који воде ка новој напетости у региону. Желим да их подсетим да се они могу суочити са ризиком да изгубе таквог пријатеља као што је Турска, не само у региону, него било где и у било којој области“. [www.vestifinance.ru/articles/88237]

Анкара је са своје стране већ упутила сопствену флотилу у рејоне богате гасом у источном Средоземљу, укључујући и брод за бушење Barbaros Hayrettin Pa, а такође и неколико војних бродова.

Ни Атина није остала по страни, званично изјавивши да ће турске „контрамере за разраду кипарског „Блока 11“ добити одговор са стране Грчке, која је „спремна да заштити своја суверена права“. У вези с тим, треба подсетити да су Грчка и Кипар још 1993. године донели заједничку „доктрину одбране“ „Јединственог рејона“, која предвиђа заједничку реакцију на агресију друге земље.

Поред тога, све активнији интерес за одговарајућа налазишта показују и Израел, Либан, па чак и Египат – који сматрају да су они природни наставак сопственог гасног шелфа. И тај интерес се поткрепљуј конкретним војним мерама. Тако је министар одбране Израела потписао уговор на суму од 420 милиона долара за снабдевање војно-морских снага земље специјалним системима за заштиту гасних налазишта и путања за бродове. Овај посао треба да допуни раније постојећу набавку четири брода «Саар-6», који ће се користити за одбрану економских вода Израела у Средоземном мору. Што се тиче Египта, тамо је у порасту опозиција Турској у вези са подршком Анкаре Катару – који са свој стране уопште не скрива симпатије према египатском покрету „Муслиманска браћа“.

Посебно треба истаћи да се супарништво око гасних налазишта кипарског шелфа способно да подрије перспективе реализације амбициозног пројекта изградње подводног гасовода по маршрути Израел-Турска-Кипар-Грчка-Италија, који може постати један од најдужих на свету (више од 2 хиљаде километара). Приближна вредност пројекта износи више од 6 милијарди долара – које учесници пројекта намеравају да добију између осталог из фондова Европске комисије у оквирима злогласних „диверсификацијских“ набавки енергената. Основни обими гаса треба да стижу из израелског налазишта „Левијатан“, чије резерве износе 613 милијарди кубних метара гаса и 39,4 милијарде барела гасног кондензата. Како је изјавио министар националне инфраструктуре, енергетике и водоснабдевања Израела Јуваљ Штајниц, „ми желимо да изградимо гасовод од Израела до Турске, како би имали могућност експлоатације природног гаса из Израела у Турску“. Према његовим речима, израелски гас се може достављати у Европу и  на Балкан управо преко Турске: „Ми смо уверени да ће у будућности Европа куповати гас добијен из источног Средоземног мора – изјавио је израелски министар. – У овом тренутку воде се интензивни преговори о изградњи два гасовода. Један од њих се планира градити у Турској и даље у Европу. Други гасовод се планира градити преко јужног Кипра и Грчке у Италију“. [www.vestifinance.ru/articles/88075]

Реалност је таква да се Балкан поново може наћи у улози главног губитника од регионалних спорова у акваторији источног Средоземља. И тешко да ће им помоћи позиви из Брисела и Вашингтона за „диверсификацију“ извора енергената. Диверсификовати руске испоруке се једноставно неће имати коме – посебно у условима конфронтација између САД и ЕУ по питању америчких санкција против руских енергетских пројеката. Уводећи санкције против Москве, Американци „ограничавају економску сарадњу са Русијом са циљем да наметну Европљанима амерички гас из шкриљаца“ – констатује с тим у вези немачки часопис Handelsblatt и закључује: «Расте незадовольство поводом тог несрећног начина остварења сопствених интереса на рачун других». [www.handelsblatt.com/my/politik/international/kommentar-zu-us-sanktionen-gegen-russland-ein-gesetz-viele-verlierer/20101040.html?ticket=ST-2244470-IRjhp7ICcVfBys0BLvRW-ap1]

Тешко је не сложити се у овом случају са немачким часописом.

 

 

 

 

Трамп је предсједнички мандат почео неопрезним нападом на ЦИА и ФБИ, организације које имају кредибилитет и уживају поштовање Конгреса и Сената, као и војног естаблишмента. Те организације имају мандат да укажу на непријатеља, и оне су Трампу узвратиле ударац. Истина, претходно је Трампу „бацио рукавицу“ Џон Бренан, директор ЦИА у Обамином мандату. Агенцији се није допало Трампово заговарање побољшања односа са Русијом, за шта се Трамп залагао током предсједничке кампање. Трамп је заправо реаговао на нападе из обавештајне заједнице, а онда су агенције вишеструко узвратиле и Трампову критику искористиле као „оправдање“ за нападе на њега.

Тако се Трамп нашао под оптужбом да је на изборима побиједио уз помоћ Кремља, што прати логика да и њему блиске особе сарађују са Русијом. ЦИА и ФБИ, по устаљеној пракси, нису обавезне било шта да доказују. Стога је Трамп посјету Арапском полуострву разрадио у танчине и у смјеру да политички притисак на њега ослаби. Опет, политичкој „омчи“ и сам је нехотице допринио, јер је подстакнуо ЦИА и ФБИ да активирају одбрамбене механизме и употребе своје ресурсе за истрагу против њега и његових сарадника, за шта су у Сенату и Конгресу добили подршку, на првом месту од Демократске партије али и неоконзервативног крила Републиканаца, које предводи Мекејн.

Осим плеса са сабљама Трамп је осмислио и други перформанс, онај са свијетлећом куглом која означава јединство сковано у краљевским ходницима Ријада. Саудијци су, пак, у Трамповој посјети видјели шансу да се извуку из „терористичке коалиције“ која је организовала и финансирала Исламску државу, и пређу на другу страну, у коалицију која се бори против тероризма. Данас је јасно да је Вашингтон дубоко инволвиран у пројекат звани Исламска држава. Исто тако, потпуно је извјесно да је саудијски принц Мохамед бин Салман, омиљени син краља Салмана, иначе министар одбране, уз помоћ Ал Каидиних оперативаца преузео пуну контролу над Владом Краљевства Саудијске Арабије. Тврдолинијаш, дизајнер повратка на ригидни ислам, такође је посвећен раду на повратку Муслиманске браће на политичку сцену (не треба губити из вида да је универзитет Ал Ахзар у Каиру снажно подржан саудијским новцем и да је постао расадник кадрова ове идеологије). Иницијатор је рата у Јемену, у чему га је снажно подржао Катар. Али, напад на Јемен Ријад није могао извести без америчког благослова. Да ли је инструкција дата Саудијској Арабији да оптужи Катар за подстреквање тероризма, што се догодило одмах по Трамповом одласку из Ријада, заснована на погрешној процјени? Друго, да ли је Трампове сараднике, прије свега Тилерсона, ЦИА подсетила о важним „детаљима“ попут оног да се у Катару налази америчка војна база од великог значаја за регион, и да би она у случају ескалације сукоба на полуострву могла бити изложена ратним дејствима? Могуће је да су накнадне сугестије утицале, те је Трамп кориговао заузети курс и Тилерсон је убрзо захтијевао дипломатско рјешење у односима између Катара и сусједа.

Трамп је Ријад напустио, а ускоро су Саудијци, Египат, Бахреин и УАЕ „екскомуницирали“ Катар, означивши га као јединог спонзора тероризма и Исламске државе, и поставили познате услове за скидање санкција. Пометњу је створило и Трампово твитовање по повратку у Вашингтон, када је написао да Катар заслужује изолацију због спонзорисања тероризма. И Трампов твит је доказ да је хаос на Арапском полуострву био планиран. Али, опет, Трамп као да је заборавио на америчку базу са десет хиљада војника, веома важну за операције на Блиском истоку, у Персијском заливу и Авганистану. Све у свему, операција Катар била је пуцањ у властиту ногу. Тилерсон је угасио пожар, понудивши уговор о куповини наоружања, што ће Катар коштати дванаест милијарди долара.

Изгледа да се слично догодило и током самита Г-20. Трамп и Путин су се лако договорили о прекиду операција у Сирији као и потреби да се подржи Мински споразум. Већ сутрадан Трамп и Тилерсон су показали политичку недослиједност. Док је Путин још био под позитивним утисцима, стигле су га изјаве да остају санкције Русији (иако се о њима, како ствари стоје, није ни разговарало), стигао је захтјев за повратак Крима у састав Украјине и за прекид у „уплитања“ Москве у прилике у Донбасу.

Наговјештај продаје америчког оружја Катару, што је Тилерсон договорио током недавне посјете овој земљи, којом приликом су САД и Катар потписали споразум о борби против тероризма и његовог финансирања, још један је показатељ неконзистентне политике. Након што Трамп изнесе став да је Катар спонзор тероризма, САД и Катар потписују споразум о борби против тероризма!? Тилерсон је након потписивања уговора са Катаром оштро упозорио Ријад да напетост са Катаром мора престати. Да ли Тилерсонов потез, потпуно опречан са Трамповим ставом, који је амерички предсједник објелоданио на свом твитер налогу, говори да Тилерсон ради по налогу генерала Матиса? Да ли Матис заиста има пуну слободу у процјени ангажовања америчких трупа, те на тај начин можемо објаснити изненадно појављивање америчких трупа на неколико врелих геополитичких тачака (бродови у Црном мору, на Балтику, амерички носач авиона у Јужном кинеском мору)? Да ли се, пак, у позадини свега налази главни играч – војно-индустријски комплекс? Висина износа уговора о продаји наоружања које је Трамп склопио са Тајваном, Пољском, Саудијском Арабијом и Катаром, указује на то. Атмосфера хаоса највише погодује тржишту оружја и овладавању нафтним и гасним пољима, што одређује будућност Арапског полуострва и Блиског истока.

Могућност сарадње САД и Русије, што је обећавао Путинов сусрет с Трампом, нарушила је Тилерсонова изјава да санкције Русији остају на снази као и диктирање обавеза које, по Тилерсону, Русија треба да испоштује у Украјини. Обавјештајна заједница САД од почетка Трамповог мандата у приличној мјери бојкотује америчког предсједника, те је именовање Матиса за министра одбране био изнуђен потез. Све указује да је теза о умијешаности Русије у америчке изборе, низ оптужби на рачун Трампа и његових сарадника за сарадњу са Русијом, и теза да Русија лансира сајбер нападе, производ медија и обавјештајне заједнице која с медијима уско сарађује. Стога је јасна Трампова фрустрираност медијима, нарочито са CNN, што доказује монтирани снимак Трампове „борбе“ са CNN. Ипак, шоу мора ићи даље.

Како на америчку неконзистентност гледа руски предсједник? Путинова изненадна одлука да активира флоту са конкавним 25-метарским антенама помоћу којих ће Русија, након дуже паузе, поново мотрити космос и сателите, довољно говори. Рјечита је и Путинова наредба о хитној серијској производњи ракетног комплекса С-500. Москва је прочитала Пентагон и неоконе, који одуговлачењем мирнодобских рјешења желе омогућити војно-индустријском комплексу да достигне технологију Русије, како би Пентагон реализовао планирани продор према Каспијском базену и политичко редизајнирање подручја богатих нафтом. Том циљу биће подређен медијски рат и санкције против Русије.

И на крају, питање, шта ће у контексту Трампове политике бити са тзв. Исламском државом? Одговор је једноставан, она ће ускоро капитулирати, али то ће бити само привремено. Покрети јединица ове квазидржаве, суштински терористичке организације, регистровани су према Африци, Закавказју и ЕУ. Међутим, забрињавајуће велики број бораца је једноставно нестао са „радара“ и обрео се у Саудијској Арабији. Тај контигент могао је бити евакуисан само ресурсима озбиљне силе. Много тога указује да слиједи фрагментација држава на Блиском истоку, а питање је само редослиједа, односно да ли ће први на удару бити Египат или Иран. Трампова политика и даље је подређена политици неокона и биће у знаку фрагменатације Блиског истока и продора према Каспијском базену.

Варшава је била домаћин самита Иницијативе „Три мора“ на којем су се окупили лидери дванаест европских држава. Циљ иницијативе је јаче повезивање земаља које излазе на Балтичко, Црно и Јадранско море. Иницијативу „Три мора“ чине Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летонија, Естонија, Аустрија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија. Пољска је била домаћин, суорганизатор скупа била је Хрватска, а идеја о одржавању самита веома се допала америчком предсједнику Трампу, који је био почасни гост и централна фигура скупа, који представља покушај привредног и инфраструктурног повезивања дванаест земаља Средње Европе.

Модератори скупа били су пољски предсједник Анджеј Дуда и неизбјежна Колинда Грабар Китаровић. Домаћини су очекивали да ће Трамп похвалити пољски ниво демократије, и указати на Пољску као важног америчког савезника у односима са ЕУ, као и истаћи њену улогу непробојног зида од руске агресије. Премијерка Беата Шидло додворавала се Трампу до границе неукуса, а по снисходљивости могли би јој парирати једино Хашим Тачи и дружина са окупираног Косова. Али, Трамп је изневјерио очекивања пољских званичника, те је штавише на препуни Трг Крашињских довео и Леха Валенсу, којег пољска власт избјегава, иако се Валенса у Пољској још доживљава као синоним отпора комунизму.

Вјероватно је Споменик Варшавском устанку, који се на тргу налази као знак сјећања на устанак Пољске домовинске армије (Армија Крајова) против нациста током Другог свјетског рата, Трампа инспирисао и подстакнуо да покаже познавање историје, али амерички предсједник није успио импресионирати домаћине. Они су очекивали да ће их похвалити и потврдити улогу Пољске као главног америчког савезника у борби против „опасности са Истока“, и као важног привредног партнера с којим ће се САД консултовати о свим питањима „високе политике“. Јарослав Качињски, лидер владајућих конзервативаца, увјерен је да је Пољска, као чланица ЕУ и највећа словенска држава у тој заједници, достојна респекта и позиције једног од водећих фактора у ЕУ. У том свјетлу треба и посматрати Иницијативу „Три мора“, коју предводе земље које су у ЕУ највише привржене католичанству, Пољска и Хрватска. Иницијатива „Три мора“ баш и није добра порука Меркеловој и Француској, а звучи и као безбједносна и економска пријетња Русији, у смислу њене изолације и онемогућавања приступа ЕУ тржиштима.

Трамп, као што смо већ констатовали, није испунио очекивања домаћина, али им је успио продати ракетни систем Патриот, вриједан више милијарди долара. Трамп је то извео маниром путујућег трговца оружјем, а наредни купац Патриота треба да постане Румунија. Пољска има задаћу да штити Балтичке земље од руске тврде и меке моћи, док Хрватска треба да штити ЈАНАФ и Јадран од руског утицаја, у одређеном смислу и Црно море, јер задатак којег се Хрватска прихватила гласи да заједно са земљама Црноморског базена отежа активности Руске црноморске трговачке и ратне флоте. Пољска, потпуно на америчкој линији, кивна је на Њемачку због идеје о изградњи Сјеверног тока 2, нарочито због наговјештаја јаче економске сарадње Њемачке с Русијом. То је потпуно у супротности с пољским очекивањима да постане главни конзумент америчког течног гаса. Поред сарадње са Словачком, Румунијом, Бугарском, Словенијом, Аустријом и Чешком, Пољска посебно повезивање тражи са Балтичким земљама и Украјином, како би се савезом земаља „међуморја“ на потезу Балтик – Црно море, формирали различити коридори кроз које Русија не би имала пролаз. Пољска настоји да развије свој утицај и у Вишеградској групи, али главни план, чвршће повезивање са САД, није успио, и поред тога што је Пољска учинила све што је могла како би се наметнула за незаобилазног партнера, нарочито у погледу снажне бране према Русији. Највећу бригу задао је неодређен Трампов одговор у вези опстанка, или реконструкције НАТО, иако се Варшава уз Шведску више од других у региону залаже за модернизовање одбране, и настоји да земље Балтика буџетска издвајања за НАТО до 2022. године подигну на 15 милијарди долара. Пољска издвајања су већа од издвајања других у региону и износе 2% буџета.

Након Пољске Трамп се упутио у Хамбург да би присуствовао самиту Г 20 који се одржао 7. и 8. јула. Општепознато је ко су биле звијезде самита. У центру пажње били су, наравно, Путин и Трамп. Теме разговора биле су очекиване и познате, као и реакције из ЕУ и САД. Реаговање медија и појединих политичара, такође се могло предвидјети. Земље ЕУ су посебно незадовољне, јер су остале на маргини дешавања, а незадовољство које је показала Меркелова изискује анализу, јер су интереси и планови Берлина вишеслојни, а артикулишу их турбулентне околности. Чињеница је да је ЕУ на прагу потпуне дисфункционалности. Чланице које се налазе на политичком рубу ЕУ, као и новопримљене, дубоко су незадовољне односом бриселске администрације. Познато је да се ове земље носе са лошим економским насљеђем и застарјелом технологијом, да је код политичке и економске елите присутан стари начин размишљања из доба дириговане привреде.

Ватре које су у Хамбургу палили Сорошеви „антиглобалисти“ нису се ни угасиле, а Трамп и Тилерсон су, један на твиту а други на састанку са Порошенком, показали познато лице америчких политичара. Можда су њихове реакције продукт оштрих коментара „дубоке државе“, што већ постаје дегутантно. Међутим, очито је да се приликом сусрета Путина и Трампа јавила обострана симпатија. Путин, ако је наишао на искреног саговорника, комуникацију покушава уздићи до пријатељства. Тако Путин и данас Берлусконија сматра за пријатеља. Међутим, након разговора са Трампом, ствари се ипак настављају кретати у негативном смјеру, и то управо оном који „дубока држава“ жели, а то је изазивање Путина. Наиме, упоредо са доласком Тилерсона у Кијев, гдје се упутио директно из Хамбурга, у украјинску луку Одесу стиже америчка падобранска бригада, а допловила су и два америчка ратна брода. Једино што се може закључити је да министар одбране Џим Матис има потпуно слободне руке и да и без Трамповог одобрења изводи операције. Тачно је да су вјежбе раније договорене, али Трамп их је могао опозвати, а Тилерсон и није морао лансирати стандардну замјену теза у вези Минског споразума, којег једино Путин одржава живим. Порошенко ће то протумачити на свој начин, односно као подршку за даље провоцирање Русије на граници са Кримом и одобрење за бомбардовање цивила у Донбасу.

Након Хамбурга услиједило је међусобно увјеравање ЕУ и САД да санкције Русији неће бити укинуте док се Крим не врати Украјини и не испоштује Мински споразум. Иста матрица примјењивана је на Косову и у БиХ, а све говори да ће неконзистентност америчке политике потпуно „испливати“ на Блиском истоку. Треба се вратити мјесец дана уназад и анализирати Трампову посјету Ријаду. То је еклатантан примјер америчке „растрзане“ политике и потпуно одсуство старе дипломатије, боље речено, уобичајене дипломатије. Трамп, краљ некретнина, и Тилерсон, краљ нафте, осмислили су, уосталом као и сви пословни људи, начин да профитирају из претходних Обаминих оптужби на рачун Ријада за учешће у нападу 9/11. Имајући у виду да је Катар један од водећих свјетских произвођаћа гаса, јер заједно са Ираном располаже са можда највећим базеном гаса и нафте, амерички прагматизам се показао на дјелу. Ријад је остављен у улози вјерног савезника, а уједно је зарађен велики новац договореном продајом оружја. Катар је оптужен. Користећи прагматичне методе, учешћем на плесу са сабљама, Трамп је покушао да учврсти утицај на Арапском полуострву, одреди нови правац геоекономије, и оперативну стратегију на ширем подручју Блиског истока.

Доласком на мјесто предсједника Трамп је показао да је најватренији поборник доктрине America First, чиме жели задржати америчку изузетност и позицију предводника уређења новог свјетског поретка. Олако се дају оцјене да је Трамп незналица, да није компетентан, да дјелује смушено. За разлику од ставова који доминирају у Конгресу и Сенату, Трамп не жели рат с Русијом, већ умјесто тога жели јаку Америку која би ојачала оружано, али и економски, те жели да учврсти долар да би могао парирати јуану. Он врло успјешно води анти-дипломатску политику, и она је фрагментисана, неухватљива. Трамп настоји да исправи низ грешака које су чинили Буш и Обама. Он покушава да доврши прекомпозицију Блиског истока, посебно Арапског полуострва, и да Русију и ЕУ „стави под контролу“. Његов основни проблем је што још нема контролу над безбједносним сектором у својој земљи, нема је ни над Пентагоном, а у потпуности ни над својом администрацијом.

-

Москва – САД заједно са снагама међународне коалиције приликом операције за ослобађање сиријске Раке више воле да не ликвидирају терористе ДАЕШ-а већ да их препусте руским јединицама и владиним снагама, сматра председник Института за Блиски исток Евгеније Сатановски.

(Фото: Спутњик)

„У овом тренутку уништава се жива силе и техника, што је веома важно, у зонама где се за сада концентришу терористи. Неће се крити. Зашто да се крију? Они ратују, води се операција за заузимање Раке од стране Американаца, терористе пуштају према руским јединицама и сиријској војсци, тежећи да их што више оде тим путем. Уместо да ратују са њима“, нагласио је стручњак.

Осим тога, Сатановски је указао да је врло важно што руска флота гађа објекте екстремиста у Сирији. По мишљењу експерата, то може довести до тога да сиријска војска крене ка Дејр ел Зору.

„Гађања сиријских складишта са терористима имају, несумњиво, важан значај. Стратешки важна ствар је заузимање Алепа. Ако војска Асада и њихови ирански савезници крену ка Дејр ел Зору, где је блокирана војно-ваздушна база и заузму ово подручје, то ће бити други стратешки успех у кратком року“, додао је експерт.

Раније је Ратна морнарица Русије је лансирала из источног дела Средоземног мора шест крстарећих ракета „калибар“ на објекте ДАЕШ-ау Сирији. Током изненадног ракетног удара уништени су командни пунктови, као и велика складишта оружја и муниције екстремиста у подручју насеља Акербат у провинцији Хама.

Спутњик

www.vaseljenska.com/vesti/amerika-namerno-goni-teroriste-na-ruse/

-

ХАСАН КАДИ

Изгледа да је донета одлука да катарска краљевска марама оде у историју, али мало ко ће због тога пустити сузу

Изненадни, ничим изазвани и координисани бес блискоисточних регионалних сила и међународних играча усмерен на Катар нешто је налик Ла Фонтеновим причама. На мало уврнут начин подсећа на причу Животиње заражене кугом.

За оне који нису упознати са радњом, животиње су се састале како би откриле како су се заразиле кугом. Један по један, велики предатори су се исповедали о свом лову, убиствима и пустошењима. Потом је магарац признао да је једном узео залогај траве са нечијег пашњака, због чега је проглашен кривцем, убијен и жртвован за спас остатка животиња од беса богова.

Катар је мање невин од Ла Фонтеновог магарца, али ко су они који га осуђују?

Заменик саудијског престолонаследника Мухамед бин Салман сасвим сигурно је свестан ослабљеног саудијског статуса и економије. Инвазија и освајање Катара могли би Саудијску Арабију да ставе у позицију равноправности са Русијом – као две државе са највећом количином светских резерви нафте и гаса (а не само нафте). Ово је преко потребно Бин Салману и представља његов лични лукративни пројекат. Али да ли му је Трамп климнуо главом да војском умаршира у Катар? Ако криза настави да се развија садашњим курсом, одговор на ово питање ћемо сазнати у не тако далекој будућности.

АКТУЕЛНИ ПОЛИТИЧКИ МОЗАИК

Да објаснимо: конфликт између Саудијске Арабије и Катара није идеолошки. Иако Катар подржава Муслиманско братство, иако је подржавао бившег египатског председника из редова Муслиманског братства Мухамеда Мурсија и наставља да подржава и финансира сада забрањени египатски огранак те групе – суштински се идеологија Муслиманског братства не разликује од саудијске вахабитске верзије.

Док је катарска Ал Џазира допуштала муслиманским клерицима, попут рођеног Египћанина Кардавија, да позивају на џихадистичку регрутацију за борбе у Сирији, Саудијска Арабија је допуштала рођеном Сиријцу Аруру, као и многим другим саудијским клерицима, да користе саудијске електронске медије у исту сврху. Штавише, многи саудијски клерици су користили Ал Џазиру за испољавање мржње према Сирији и позиве на регрутацију.

Оно што је у свему овоме интересантно је актуелни политички мозаик:

1. Катар и Саудијска Арабија промовишу различите форме муслиманског фундаментализма, али се представљају као смртни непријатељи;

2. Катар и Саудијска Арабија су подржавали и финансирали тероризам, који је постао познат под називом исламистички тероризам упркос саудијским оптужбама да је то радио само Катар;

3. Катар је једна од главних држава у саудијској антијеменској коалицији;

katarvojska4. Саудијска Арабија и Катар су на корак до рата, али обе земље Сирију сматрају непријатељем;

5. Ердгодан је пријатељ Саудијске Арабије, али подржава Катар и египатско Муслиманско братство;

6. Катар је велики непријатељ Сирије, а оптужују га да је близак Ирану, пријатељу Сирије;

7. Катар и Саудијска Арабија су савезници САД, које су своју базу у Катару користиле као платформу за нападе на Ирак;

8. Трамп, који има базу у Катару, сада говори да Катар подржава тероризам;

9. Хамас подржава Муслиманско братство и остаје близак Катару упркос томе што је под председником Мурсијем, који долази из редова Муслиманског браства, интезивирана египатска опсада Газе.

КАТАР НА ПУТУ АСАДА И ГАДАФИЈА

Могло би да се допише још тога у овај интересантни мозаик, посебно ако се у једначину уврсте и други актери. Таква је „логика“ Блиског истока, али ни Запад није ништа бољи или рационалнији, наводно се борећи против тероризма једном руком и хранећи га другом.

Оно што је најопасније у овом изненадном и буквално глобалном заузимању антикатарских позиција је упадљива сличност са ситуацијама из прошлости. Гадафи и Асад никад нису заиста сматрани пријатељима Запада, али у једном периоду је Гадафи био прихваћен и имао је добре односе са Британијом, Француском и Италијом, пре него што су се оне изненада прикључиле антигадафијевском цунамију. Исто тако, Асад је био прихваћен од Запада, чак је и учествовао у међународним догађајима, као што је сахрана Папе Јована Павла II. Такође је био у врло добрим односима са Ердоганом, пре него што је овај одлучио да му забоде нож у леђа. А како можемо говорити о Асаду и Гадафију, а да не поменемо Садама и Мубарака?

Ове сценарије разликује то што је судбину Асада одредио његов народ и подршка коју је добио од њега и од пријатеља Сирије, али какве су шансе да катарска краљевска породица добије такву подршку од свог народа? У сваком случају, целокупна популација Катара броји око четврт милиона становника који никада у прошлости нису имали било какву моћ нити ће је имати у будућности.

Интересантно је да су давно пре открића нафте и гаса у региону „државе“ попут Катара и Бахреина углавном зависиле од трговине драгим камењем, а брза претрага било ког интернет претраживача открива дугу историју племенских ратова и ривалстава између њих – као и против Ал Сауда – у периоду првих дана од рођења Саудијске Арабије.

katarkrizaКо се на Блиском истоку против кога бори и због чега, није баш питање на које многи политичари желе да одговоре. Суштина је у томе да, што је свет више материјалистички и безобзиран, идеологије играју све мању улогу, а борба за моћ постаје све видљивија. Додуше, та борба је стара колико и антички Рим, па и старија, али данашње друштво требало је да буде развијеније и цивилизованије. Човечанство је створило Уједињене нације и међународне законе који би наводно требало да регулишу активности земаља које крше њихову повељу о миру и људским правима, али оне су, нажалост, постале играчка у рукама великих сила.

Антички Римљани чинили су оно што је добро за Рим, не морајући да се за то извињавају. Трамп је затворио круг својом доктрином „Америка на првом месту“, али је бесрамно објавио рат тероризму из Ријада, финансијске престонице тероризма.

ПАРТНЕРИ У ЗЛОЧИНУ

Катар дефинитивно није анђео. Изгледа да се малена млада земља, много сличнија великој корпорацији или бази него држави, кретала ка сопственом уништењу. Играла је велику игру, играла се ватром, а пожар који је упалила сада се окренуо против ње.

Али ни млади и амбициозни принц Мухамед бин Салман ни Саудијска Арабија не делују као да извлаче поуке. Уз толике потресе око њих, успоне и падове арапских лидера и завере које су са Американцима ковали против арапских и муслиманских владара, Саудијци су тотално несвесни лебдеће претње и тога да би они могли бити следећи кад се сложе коцкице. А то је само питање времена.

Остаје чињеница да су Катар, његови бивши савезници и све већи број непријатеља попут Алибабиних чувених 40 разбојника – сви су партнери у злочину. И баш као што је некадашњем „антисиријском коктелу“ било суђено да се распадне (што се на крају и десило), иста судбина чека и ових 40 разбојника. Чак и FIFA одаје утисак да разматра одлуку о одржавању светског првенства у Катару 2020. године. Морамо се запитати откад то FIFA на тај начин реагује на политичке препирке и саудијске изјаве и оптужбе на рачун других држава? Ако је забринутост FIFA последица принципијелности, зашто онда не реагује тако одговорно и на спекулације о корупцији по питању начина на који је Катару додељена организација светског првенства?

katarterorizamМеђутим, ра разлику од неколико зелених флаша које стоје не зиду и падају једна за другом, 40 разбојника понекад могу да оживе и промене шешир, или у овом случају мараму, али, баш попут Ла Фонтеновог магарца, нема тога што Катар може да уради како би сишао са удице. Изгледа да је донета одлука да катарска краљевска марама оде у историју, али мало ко ће због тога пустити сузу.

Превод АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The Saker

www.standard.rs/svet/37966-катар-и-40-разбојника

-
Самопроглашени командант Албанаца који се боре у редовима терористичке организације Исламска држава у Сирији и Ираку Лавдрим Мухачери, озлоглашен код куће на Косову због снимка на којем одрубљује главу једном мушкарцу, погинуо је, саопштила је у четвртак полиција и његова породица.
Убијен вођа Албанаца у Исламској држави (фото: Фена) -

Убијен вођа Албанаца у Исламској држави (фото: Фена)

Лавдрим Мухачери је погинуо на Блиском истоку, али нејасно је у којој земљи и када, преноси Реутерс. У снимку постављеном на интернету 2014. године, Мухачери одрубљује главу младићу у Ираку којег је Исламска држава оптужила да шпијунира за ирачку владу. На другом снимку он убија још једну особу базуком.

Полицијски службеник који је желио да остане анониман, изјавио је за Реутерс да је Мухачери убијен, али није пружио више детаља. Око 300 особа с Косова је отишло да се бори за Исламску државу, а најмање 50 их је погинуло. На Косову је 2015. године усвојен закон по којем се изричу затворске казне до 15 година свима који буду проглашени кривим за учествовање у ратовима у иностранству.

Извор: Независне новине

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=256562

-
Криза на Блиском истоку где су скоро све арапске земље политички, економски а и саобраћајно блокирале Катар, могла би да има утицаја и на хрватску економију.

images

Наиме, Хрватска је последњих година унапредила економску сарадњу с Катаром па је прошле трговинска размена достигла 60 милиона долара. Шта више, реч је о једном од ретких трговинских партнера с којима има позитиван биланс размене. Из Хрватске привредне коморе истичу да тренутно није могуће конкретно оценити утицај на привредне токове у дужем раздобљу.

„Краткорочно, сматрамо да тренутно стање неће знатније утицати на стратешке одреднице економских активности Катара па тако и на активности хрватских компанија. Евентуалне проблеме могла би да створе нејасна нова правила сарадње, првенствено у смислу транспортне повезаности што би могло бити видљиво кроз призму свакодневног живота у смислу краћих потешкоћа при снабдевању храном, транспорту робе и путовању у/из Катара“, кажу у ХГК.

У априлу се новим уговором у Катару похвалила и Подравка. Из Копривнице подсећају да су потписали дугорочни уговор о дистрибуцији с компанијом Арабиан Супплиес која је део Тадмур Холдинга.

„Наш партнер је, након прве наруџбине, већ изложио Подравкине кључне производе на полице локалних трговина Царрефоур, Фамилy Фоод Центре, Ал Меера итд., а у наредних пар дана очекујемо нову наруџбину делом и због појачане потражње за прехрамбеним производима у Дохи. Наравно, комплетну ситуацију пратимо с максималном пажњом, јер иницијални успешни комерцијално маркетиншки кораци могу бити анулирани ако се саобраћајна блокада прошири и на бродски промет“, истичу у Подравки.

www.vesti-online.com/Vesti/Ekonomija/654023/Od-krize-na-Bliskom-istoku-profitirace-Hrvati

-
Москва – Криза у односима арапских монархија почела је након арапско-муслиманско-америчког самита у Ријаду. Разлог за прекид односа арапских држава и Катара заправо је много озбиљнији и дубљи од оног који је званично наведен.

1108303580-620x330

Ово је за Спутњик изјавио политиколог, стручњак за проблеме региона Кавказа и Блиског истока, Станислав Тарасов:

„У Сирији сада долази до стабилизације ситуације у корист владиних снага и званичног Дамаска, што између осталих подржава и Техеран. Настављају се борбе у Јемену, где се устаници које симпатише Иран боре против арапске коалиције са Саудијском Арабијом на челу. Доху на Арапском полуострву одавно оптужују да она гледа пут Техерана и покушава да нађе начин да оствари сарадњу са њим“, каже Тарасов за Спутњик.

Он указује да је веома интересантно да арапска штампа интензивно пише да се наводно спрема посета председника Русије Владимира Путина Катару, а чак и Саудијској Арабији. Сматра да је све врло компликована игра, која сведочи да на Блиском истоку није све тако једноставно и да се брзо стварају тактичке коалиције.

„Засад делује да је немогуће да се заустави тенденција која води у хаос“, каже Тарасов.

Додаје како се види да се нешто озбиљно кува и да је очигледно да су умешане обавештајне и специјалне службе и у Саудијској Арабији и службе њених партнера.

„Има и озбиљних сумњи и страхова да може доћи до стварања нове геополитичке алијансе Ирана и Катара. Зато, ово што се дешава, заправо и није изненађење. То је ’обична‘ борба, која се тиче стварања различитих тактичких алијанси“, каже Тарасов.

Иран се плаши да ће САД пребацити талас ескалације из Сирије на њихову територију.

„САД ће, по обичају, наћи некога ко ће за њих ратовати“, сматра Тарасов и додаје да су у Сирији нашли Курде да ратују уместо њих.

Он каже да су у Сирији одреди специјалних снага САД, али их има у малом броју и поставља питање шта ако се искомпликују односи са Ираном.

„Ко ће заправо ратовати за САД? Арапи?! Искуство је показало да је арапска коалиција заправо неспособна да ратује. Арапи могу да финансирају рат, они имају новца за скупу војну технику, али не умеју да ратују. А Иран има јаку и добру војску. Иран је, уопштено говорећи, тврд орах који је стално под спољним притиском и спреман је на мобилизацију, на одговор“, сматра Тарасов.

Директор Института савременог државног развоја Дмитриј Солоников оцењује за Спутњик да је недавна Трампова посета положила темељ раскола у блискоисточном региону.

„Једни су се нашли у коалицији са САД и њима је лако, јер све могу да среде уз једно руковање. За друге државе све је, нажалост, проблем, јер их сматрају изродима. Тако је у ову неславну групу, уз Иран, доспео и Катар. Без подстрека САД, које су до недавно биле главни партнери Катара, Саудијска Арабија и друге арапске државе не би самостално покренуле такво заоштравање односа. Мислим да је читава тактика била унапред осмишљена и договорена“, каже Солоников.

Проучавалац религије и професор на Факултету политичких наука Мирољуб Јевтић, каже за Спутњик да се ради о озбиљном притиску САД, вероватно на Саудијску Арабију, која највише финансира ДАЕШ али је много моћнија од Катара.

„Вероватно је Америка рекла Саудијцима да прекину или ће бити свашта, те су морали да изаберу жртву. Иза свега овог што је Исламска држава, стоји најдиректније Катар, али и Саудијска Арабија много више него Катар, зато што је моћнија и организованија и цела идеолошка прича долази из Саудијске Арабије. Али онда је дошла претња из Америке и Саудијци су одлучили да Катар жртвују“, сматра Јевтић.

Јована Вукотић – Александра Станић / Спутњик

www.vaseljenska.com/vesti/nesto-se-opasno-kuva-na-bliskom-istoku-nemoguce-je-spreciti-haos/