среда, децембар 13, 2017

Тагови Вести таговане са "босански језик"

босански језик

-

 Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је да лидер СДА Бакир Изетбеговић најављеном апелацијом Уставном суду Републике Српске, очигледно покушава да допринесе додатној конфузији у политичком животу БиХ.

Додик је истакао да је међународни фактор размазио бошњачку елиту, која сада на овај начин покушава да дође до својих дугогодишњих циљева.

Он је за Радио-тевизију Републике Српске рекао да у Уставу Српске пише да је језик којим говори бошњачки народ њихов језик и ниједна друга формулација у Српској није могућа.

„Не разумијем зашто се на овај начин покушава на силу или путем квазиправног система увести таква прича о `босанском` језику. Нема `босанског` језика и то је оно што је веома јасно. Српски језик је језик српског народа, тако и бошњачки језик може да буде који они хоће, али оно што ми не можемо да прихватимо јесте да се босански језик третира као језик који ће бити изучаван у школама у Републици Српској и то се неће десити“, поручио је Додик.

Лидер СДА Бакир Изетбеговић најавио је подношење апелације Уставном суду Српске у којој ће тражити пропорционалну заступљеност Бошњака у ентитетским институцијама и увођење такозваног босанског језика у школама у Српској.

(Срна)

www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-bosanski-jezik-se-nece-izucavati-u-skolama-u-republici-srpskoj.html

-

Мур je навео да је тако прочитао у једном тексту о Јусуфу Нуркићу и његовом наступу у НБА лиги.Џонатан Мур (архивска фотографија)

„Веома ретко да желим да исправим цењене медије и наравно као странац често, не без граматичке грешке, али реч је о босанском језику“, написао је Мур на свом профилу реагујући на текст Независних новина.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2653511/mur-ispravno-je-reci-bosanski-jezik.html

-

Нови Пазар – Одборници новоформиране Градске скупштине у Новом Пазару једногласно су покренули иницијативу да Основна школа “Растко Немањић Сава”, која је изграђена донацијом Владе Уједињених Арапских Емирата, убудуће носи име предсједника ове државе Калифе Бин Заједа Ал Нахјана, а да Основна школа “Александар Стојановић Лесо”, у Дежеви, промијени име у ОШ “Свети Сава”.

ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА, РАС

ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА, РАС

Промјену имена школе још приликом свечаног отварања у децембру прошле године, пред премијером Србије Александром Вучићем, најавио је амбасадор УАЕ у Београду Џума Рашид Ал Дахери.

Он је истовремено предложио да нови Дијагностички центар у Новом Пазару носи име Заједа бин султан Ал Дахјана, оснивача УАЕ, а да се нови вртић у насељу Дојевиће назове Абу Даби, по пријестоници ове државе која је донирала пет милиона еура.

Исламизација Рашке области тече несметано

Вест да је Скупштина Општине Новог Пазара покренула иницијативу да име старе школе у селу Дојевићу, која је постојала још у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца промене име ,,Растко Немањић“ именом арапског суверена је узнемирила не само грађане ове општине већ културну и друштвену јавност Србије. Опет спаљује мошти Светога Саве Синан паша са новим јаничарима. Исламизација Рашке области се наставља несметано, и данас кроз институције власти као да је време османске окупације Србије. И званична Србија на то ћути и жмури.

Прошлост Рашке области наставља се савременим њеним животом, ни у 21. веку процес исламизације није завршен. Најтежа последица турске окупације Србије су исламизирани Срби исламизацијом промењене свести који вековима траже свој национални идентитет јер нису прихватили ни турски ни српски ни други национални идентитет већ хоће неки нови исламски национални идентитет да не буде ни европски ни српски ни турски, а опет да баш то да буде. Нико њима не брани да буду оно што они желе, али не на штету српске историје, културе, традиције.

Србији је давно уведена политичка пракса да сваки режим брише баштину прошлих времена уводећи нове категорије вредности и мењајући свест савременицима новим изразима, новим навикама и понашањем, културном праксом и другим садржајем живљења, редовно променом имена улица, тргова, институција. Тако смо имали свој комунистички идентитет са комунистичком свешћу уместо хришћанског, светосавског. У Рашкој области исламизирани Срби су увек били на граници тих промена, држали се и промена и исламске доктрине, али увек остајали у оном духовном миљеу које им је донела турска окупација. Та колебања нису им дозволила да учврсте своју националну свест и формирају своје националне идентитете па су екстремно лутали тако да данас лудо гину на Блиском истоку ратујући за неку исламску државу без јасне представе о тој назови држави. А увек су настојали да свој исламски садржај прошире и учврсте бојећи се да не изгубе и тај једини ослонац под ногама. Највећу опасност су видели у савременој држави у којој су они тренутно живели а пре њих живеле генерације њихових предака. То јесте била и показала се као опасна и штетна њихова заблуда јер никако нису налазили свој мир ни у потпуно нормалним условима живљења, увек сумњајући да се иза нечег крије нека нејасна опасност. То је био и остао генератор њиховог национализма и клима лаког колаборационизма са свим непријатељима Србије, што је огромна штета и њихова и Србије.

Пре једног века се ослободила Рашка област турске окупације, исламизирани Срби су сви пошли за турском војском у повлачењу, али их је вратио генерал Михаило Живковић да се жене и деца не мрзну у октобарској хладноћи код својих домова које су оставили. Ни данас муслимани Рашке области не прихватају историјску чињеницу да их је Србија ослободила турске окупације, већ сматрају да су тада изгубили своју државу и да од тада живе под српском чизмом. То је такорећи и јуче јавно говорио муфтија, а тако мисле и многи муслимани Србије и чврсто се држе ислама као да ће их он заштити од свега што им се не свиђа.

Нико не угрожава муслимане Србије, њихово неповерење и стрепња су нереални, али то им је подстицај да се организују и концентришу на националној основи и упорно се држе остатака турске окупације. Иако их има мање од две стотине хиљада фиксирали су своје опредељење у стварању своје државе у Србији под именом ,,Санџак“ користећи незнање грађана Србије као да је то остатак турске државе у Србији а не само турски административни појам. У том циљу имају свој званични програм који реализују кроз ,,своју владу“ Бошњачко национално веће, смислили су свој грб, заставу, државне празнике, националне награде, организовали све категорије друштва, основали своје институције просвете и образовања, социјалне заштите, негују оријенталну архитектуру, изградили систем друштвене инфраструктуре, измислили свој ,,босански језик“ језик, одабрали Босну за своју матичну државу, освојили власт у скоро свим локалним самоуправама Рашке области, корак по корак суптилно бришу трагове Немањићке баштине, одсекли су крила Белом анђелу у грбу Општине Пријепоље, не дају да се постави Споменик Стефану Немањи у Новом Пазару, вежу се за исламске државе, животном простору дају исламски имиџ, иду толико детаљно да верске обреде десетине хиљада учесника обављај на отвореном тргу у Новом Пазару, ( рамазанску вечеру), постали су власници свих медија Рашке области, сва географска имена у Рашкој области променили су у турска имена (насеље Црквине зову Кадилук), обичаји и понашање им је посебно, турско исламско, стално се подсећају на феудално робовски турски окупаторски режим кад су многи њихови преци били турски феудалци, а Србе Рашке области су маргинализовани, без економске и политичке снаге (само пет Срба одборника у Скупштини Новог Пазара), маса Срба се иселило, све је више напуштених српских села без иједног становника, јер комунистичким системом власти у општинама је Србима тако био организовао живот да нису могли себи да обезбеде ни иоле нормалан и пристојан живот, преосталих Срба свест је тако промењена да се полако идентификују са муслиманима, живе у османском подсвесном страху.

Овај процес исламизације Рашке области и даље тече, исламски национализам у се реализује кроз легитимне државне институције власти, Србија нема пуни суверенитет у Рашкој области, деценијама па и данас држава проводи опортунистичку политику према исламском покрету на штету и Срба и државе Србије, као да је то нормална а не сепаратистичка појава.
Промена имена старе школе ,,Растко Немањић“ у Дојевићу код Новог Пазара коју је основала и изградила још Краљевина СХС само је делић тог програма и процеса стварања исламске државе у Рашкој области. Веома је индикативно да се временски поклапа одлука општинске управе у Новом Пазару са избором хоџе председника Одбора за науку, просвету и комуникације Скупштине Србије. Или је случајно или само нестрпљење због јаке жеље да се процес стварања исламске државе у Србији убрза.

Било како било, држава Србија мора зауставити исламску параноју у Рашкој области ако хоће да опстане. Националне мањине у Србији уживају сва права и благодети државе Србије и никако не смеју против себи и сећи грану на којој стоје и која их храни.

Др Добросав Никодиновић

извор: facebookreporter.org/2016/07/01/др-добросав-никодиновић-исламизациј/

-

Став Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ско­га је­зи­ка и Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ да „не по­сто­ји бо­сан­ски је­зик… уз­не­ми­рио је бо­шњач­ке пред­став­ни­ке у Ср­би­ји ко­ји сви од­ре­да сма­тра­ју да има­ју ап­со­лут­но пра­во да свој је­зик зо­ву бо­сан­ским“.

У те спо­ро­ве уме­ша­ла се и Бо­шњач­ка ака­де­ми­ја на­у­ка из Но­вог Па­за­ра, али је ње­на лин­гви­стич­ка ар­гу­мен­та­ци­ја не­што ута­њи­ла и сво­ди се на то да се „онај ко има осе­ћај ин­те­лек­ту­ал­не и мо­рал­не од­го­вор­но­сти не би ни­по­што упу­штао у то да до­но­си од­лу­ке ко­је ни­ти су уте­ме­ље­не у би­ло ка­квој на­уч­но ре­ле­вант­ној спо­зна­ји, ни­ти би на те од­лу­ке имао ика­кво пра­во“.

Шта то зна­чи, те­шко би мо­гао по­го­ди­ти и онај ко­ји је та­кву ми­сао фор­му­ли­сао и за­то ћу ов­де на­зна­чи­ти са­мо не­ка сво­ја по­ла­зи­шта и по­ку­ша­ти да ви­дим мо­же ли се са њих раз­мо­три­ти ма­кар не­што од оно­га што је го­ре ре­че­но.

Бо­сан­ско­га је­зи­ка, пр­во, не­ма ни у Бо­сни ни­ти игде дру­где, а нај­ма­ње га мо­же би­ти у ста­рој Ра­шкој обла­сти или у не­ком но­вом Сан­џа­ку. И не­ма ни по Бо­сни (и Хер­це­го­ви­ни), ни по (што­кав­ској) Хр­ват­ској, ни по Цр­ној Го­ри дру­го­га (сло­вен­ског) је­зи­ка осим срп­ско­га.

И то су зна­ли и му­сли­ма­ни и „Ла­ти­ни“ до по­чет­ка про­шлог ве­ка, тј. док се ни­су по­че­ли се­ли­ти у „Бо­шња­ке“ или у „Хр­ва­те“; и зна­ли су да су „сви би­ли чи­сти Ср­би од три вје­ре“ и да су сви во­ди­ли по­ре­кло „од срп­ских пра­во­слав­них пра­о­ца“ (зна­ли су то и Цр­но­гор­ци до пре ко­ју де­це­ни­ју, а „сти­сла их је ам­не­зи­ја“ кад су им мај­ке по­че­ле „ми­је­ша­ти но­ге са сва­ким ко­ме то ни­је би­ло мр­ско“).

Од сво­га срп­ског по­ре­кла и од сво­га срп­ског је­зи­ка, дру­го, од­ре­кли су се они „Бо­шња­ци“ ко­ји при­ста­ју на то да бу­ду ста­ри­ји и од сво­га је­зи­ка и од сво­је на­ци­је, да­кле они ко­ји су све на­у­ке по­ку­пи­ли од ко­му­ни­ста па и ону да свој је­зик мо­гу зва­ти ка­ко хо­ће и кр­сти­ти га ка­ко им се и кад до­пад­не, све у скла­ду са сво­јом су­же­ном све­шћу: нај­пре им је био, ви­де­ли смо, до­во­љан са­мо срп­ски, по­сле им се учи­ни­ло да би би­ло „пра­ви­је“ да при­ста­ну на ка­ла­јев­ско кум­ство и да бу­де бо­сан­ски, по­сле су ре­кли да ће ипак би­ти бо­шњач­ки, тј. му­сли­ман­ски, а он­да се пре­сал­ду­ми­ли и при­зна­ли да би Бо­сну ипак мо­гли нај­бо­ље по­ко­ри­ти под бо­сан­ским.

Осма­ну, Зи­ји, Ме­ши, Скен­де­ру, Зу­ки, Са­ли­ху, Еми­ру и дру­ги­ма би­ло је нај­лак­ше да оста­ну та­мо где су би­ли и да је­зи­ку слу­же, а они­ма дру­гим учи­ни­ло се ко­ри­сни­јим да се, са сво­јим ма­лим мо­ћи­ма и огра­ни­че­ним уви­ди­ма, с је­зи­ком спр­да­ју, тј. да га су­не­те, ка­ко је то, ре­ци­мо, учи­нио друг Есад, па ме­сто срп­ског пре­зи­ме­на Џу­џе­вић узео дру­го, вла­шко, име Џу­џо, а друг Ефен­ди­ја по­сле об­ја­шња­вао да су „они“, тј. „Бо­шња­ци“, Ср­бе ве­ко­ви­ма на­зи­ва­ли Вла­си­ма, а њи­хов је­зик вла­шким, али је све­стан да би то „уз­не­ми­ри­ло све го­вор­ни­ке то­га је­зи­ка“ и иза­зва­ло „бу­ру код је­зи­ко­сло­ва­ца“.

„Бу­ру ме­ђу је­зи­ко­слов­ци­ма“ та­кве ре­чи те­шко да би мо­гле иза­зва­ти и да их је фор­му­ли­сао зна­лац, али друг Ефен­ди­ја ни­је, ни нај­по­вр­шни­је, оба­ве­штен о оно­ме о че­му при­ча и о то­ме би, ма­кар по­не­што, мо­гао са­зна­ти од сво­га по­ред­ни­ка и исто­вер­ни­ка Са­ли­ха: да су сви му­сли­ма­ни, сем њи­хо­во­га ма­лог про­цен­та по пе­ри­фе­ри­ји Цар­ства (као у Ца­зин­ској кра­ји­ни, ре­ци­мо), би­ли нај­пре Ср­би, да су го­во­ри­ли срп­ски, да су на ислам по­че­ли пре­ла­зи­ти то­ком по­след­њих не­ко­ли­ко ве­ко­ва, да су с ве­ром ме­ња­ли ка­пу, га­ће и опан­ке, али је­зик ни­су (мо­гли су му са­мо до­да­ва­ти тур­ски или арап­ски ако су се до­хва­та­ли ви­со­ких по­ло­жа­ја у Осман­ском цар­ству).

И при то­ме се зна­ло да је њи­хов срп­ски био ди­пло­мат­ски је­зик и имао углед ви­сок ко­ли­ко и ње­го­ви но­си­о­ци, а вла­шким га је мо­гао на­зи­ва­ти са­мо онај слој сул­та­но­вих по­да­ни­ка ко­ји се ни­кад ни­је мо­гао уз­ди­ћи из­над сво­га ма­ло­га ће­пен­ка ни­ти ви­де­ти да­ље од вр­ха сво­га чи­бу­ка.

С дру­ге стра­не, ни Ефен­ди­ја ни ње­го­ви „бо­шњач­ки ака­де­ми­ци“ не зна­ју да се ет­но­ни­мом Бо­шњак, у не­кој „прет­ход­ној“ (и не та­ко дав­ној!) фа­зи бо­сан­ске исто­ри­је, озна­ча­вао Ср­бин из Бо­сне (јер до пре сто­ти­нак го­ди­на дру­гих на­ро­да, ре­ко­смо, та­мо и ни­је би­ло) и ње­го­во да­на­шње ве­зи­ва­ње за не­што што се не мо­же до­ве­сти ни у ка­кву ве­зу с исла­ми­зо­ва­ним Ср­би­ма мо­же се озна­чи­ти као на­сто­ја­ње да се про­ме­ни на­ци­о­нал­ни ге­нет­ски кôд, тј. да се уса­вр­ши тех­но­ло­шки по­сту­пак ко­јим ће се, ре­ци­мо, од бу­кве или гра­ба на­пра­ви­ти ора­хо­ви­на.

Тре­ћи про­блем­ски ком­плекс ти­че се евен­ту­ал­них „свет­ских па­ра­ле­ла“ раз­у­ме­ва­њу про­блемâ о ко­ји­ма го­во­ри­мо, а ме­ђу њи­ма на­шим „Бо­шња­ци­ма“ мо­жда ће нај­бли­жа би­ти она „арап­ска“, са мно­го арап­ских др­жа­ва и с исто то­ли­ко „арап­ских је­зи­ка“.

Ако су Бо­шња­ци од ко­му­ни­ста на­у­чи­ли да сва­ко има пра­во да „свој ко­мад“ срп­ског је­зи­ка на­зо­ве сво­јим име­ном, на исти ће се на­чин по­на­ша­ти и кад је у пи­та­њу арап­ски: кад „бо­шњач­ки ака­де­ми­ци“ са сво­јим Ефен­ди­јом тај је­зик на­у­че у Егип­ту, ва­ља ве­ро­ва­ти да ће им он би­ти еги­пат­ски, ако га на­у­че у Па­ле­сти­ни – би­ће па­ле­стин­ски, ако у Ку­вај­ту – би­ће ку­вај­тски.

И све ће се то чи­ни­ти, ка­ко се ви­ди, по нај­бо­љим до­ма­ћим обра­сци­ма и до­ма­ћим на­ви­ка­ма и мо­же­мо и Ефен­ди­ју и ње­го­ве ака­де­ми­ке пи­та­ти: ко­ли­ко сви они го­во­ре арап­ских је­зи­ка?

Или ће мо­жда не­ко на­шим „Бо­шња­ци­ма“ об­ја­сни­ти да је арап­ски је­зик мно­го ста­ри­ји од сва­ко­га од њих, а да су они без­ма­ло сви ста­ри­ји и од „свог је­зи­ка“ и од „сво­је на­ци­је“ без об­зи­ра на то ка­ко их на­зи­ва­ли.

Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду (у пензији)

Др Дра­го­љуб Пе­тро­вић / Политика

www.vaseljenska.com/misljenja/efendija-koliko-arapskih-jezika-govorili/

-

Бошњачки, посебно под именом босански језик, лингвистички не постоји, чврст је став Одбора за стандардизацију српског језика, објавиле су „Вечерње новости“.

Одлуку о бошњачком језику, коју су донели на последњој седници одбора, а потписао председник, академик Иван Клајн, послаће министарствима просвете и правде, као и премијеру.

Ово питање поново је отворила прича о судским тумачима и експертима за бошњачки језик, за који чак и бошњачки лингвисти кажу да не постоји, јер нема довољно елемената који би га разликовали од српског језика, каже за Новости др Срето Танасић„, директор Института за српски језик САНУ.

Саговорник „Новости“ објашњава да је држава одавно погрешила, посебно када је у време, док је министар просвете био Слободан Вуксановић, потписано увођење босанског језка у школе. Тада их нико није консултовао, а после је, објашњава, било касно.

www.in4s.net/index.php/lingvisti-bosanski-jezik-ne-postoji/