уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "Бриселски споразум"

Бриселски споразум

Председник Републике Александар Вучић средином месеца октобра 2017.г. поручио је опозицији да је боље да не траже изборе за Скупштину Србије, али је напоменуо да од њих неће бежати. „Не бих им препоручио, али као шта знате, никада до сада са мегдана нисам побегао, тако да, ако воле, нека изволе. Само немој опет после да кукају“, рекао је Свепредседник Србије.

Пише: Бранко В. Николић

Свакоме ко није слеп, глув, ментално ретардиран, дементан, уцењен или дужан због неке раније примљене коруптивне услуге; јасно је као дан да демократска опозиција оваква каква јест данас: разједињена, поцепана, антагонизована и сукобљена ситносопственичким интересима и шићаром својих „газда“; не може ишта да тражи а најмање ванредне парламентарне изборе како јој то у свом спинерском стандарду импутира Свепредседник Србије. Политички, друштвено и морално неодговорна према своме бирачкоме телу и демократији као политичком систему, неорганизована, атомизована и „шибицарске“ визије и стратегије, демократска опозиција на изборима ма какви они да били тј. локални или парламентарни те ма када год да били; може да рачуна и очекује само и једино – сигуран и убедљив пораз! Па зар ништа нису упамтили и научили од председничких избора а они су били пре само седам месеци, него су и даље спремни и способни само за понављање грешака, расипање гласова на више изборних листа и губитничко понижавање самих себе, својих бирача и демократије! Због тога и није тачна те је штавише према народу и неправедна и цинична узречица „Сваки народ има власт какву заслужује“, јер је савремено искуство и истина да народ има онакву власт каква му је опозиција.

Сем тога, демократска опозиција и да стварно жели ванредне парламентарне изборе за то нема уставне и законске аргументе, јер СНС-ова коалиција има (хипер)стабилну натполовичну већину од чак 41 народног посланика за доношење одлука у парламенту, формалне политичке нестабилности у држави нема, а ни кризне економске и друштвене ситуације таквих размера или ратне опасности а да би то захтевало ванредене изборе. Па зашто онда СНС треба и хоће ванредне парламентарне изборе, подваљујући јавности да то тражи демократска опозиција која за то уопште нема политичких и законских могућности нити јој сада ти избори и по чему одговарају? Најмање је пет хипотетских повода и разлога за ту и такву СНС-ову политичку стратегију, а вероватно постоје и још неки једнако или можда нешто више или мање важни.

1. Редовни избори за одборнике у Скупштини града Београда на којима би удружена демократска опозиција са заједничком изборном листом скоро да је то потпуно сигурно освојила релативну или можда апсолутну већину одборника, те могла да самостално или у коалицији са одборницима ван СНС-овог сателитско-клијентелистичког и опозиционоколаборационистичког карусела изабере градоначелника и тела извршне власти. Управо зато СНС-ови трбухозборци, ботови и „тројански коњи“ стално и лицитирају о „две колоне, три колоне, четири колоне“ и „непринципијелним“ и „неприродним“ изборним коалицијама демократске опозиције; да ту и више него извесну изборну победу спрече како би Београд и даље остао СНС-ово лено и посед! „Divide et impera – Раздели па владај“, знали су то још стари Римљани и тим приступом подјармљивали, покоравали и владали племенима и народима. Ванредни би парламентарни избори и додатно отежали удруживање демократске опозиције, а политички, друштвено и психолошки потиснули у други план локалне изборе у Београду шта им и јест један од главних циљева.

2. Држање друштва, бирача и народа ванредним парламентарним изборима у сталном масовнопсихолошком стању неизвесности, стрепње, страха и претње од друштвеног конфликта и ванредног стања, што и није ништа друго до одржавање и подгревање сталног ванредног стања ниског интензитета. Уцена и порука бирачима је јасна: ако на изборима не дате још већу подршку владајућој странци/коалицији, она неће моћи да предупреди потенцијалне друштвене сукобе и немире, да обезбеди новац за пензије и социјалне помоћи, да спроведе реформе и модернизацију и одведе нас у „светлу будућност“ и благостање, и уопште да осигура друштвени мир и безбедност грађанима. Сем тога, тиме се манифестује и свемоћ власти и њене политичке номенклатуре да могу да ураде што год хоће, када год то хоће и коме год то хоће и утерује „страх у кости“ потенцијалним опонентима; те у очима грађана омаловажава и компромитује систем демократског политичког поретка односно парламентарне демократије!

3. Може тај разлог да буде чак и (подсвесна?) тежња номенклатуре СНС-а да јој освајање двотрећинске већине посланика у парламенту омогући такво мењање устава и доношења таквих законâ, да се може да створи односно васпостави политички поредак односно систем који се у нешто слободнијој интерпретацији и метафорички може да назове и – „уставна диктатура“. Шта подразумева да у политичкој пракси више не би постојала стварна него само теоретска могућност смене власти на изборима! Да ли је изјава свепредседника Србије Александра Вучића „да га опозиција не би победила до 2040.г. сасвим сигурно“, само израз његовог осећања властодржачке свемоћи, или можда и пројекција у политичку будућност њега лично и Србије? Само страначки апаратчици и политиканти, морално депривирани, егоцентрични, егоистични, пројективни, агресивни, нетолерантни, без капацитета за осећања одговорности и кривице, социјално неосетљиви и несолидарни, формално школовани али необразовани и неваспитани, скромног знања, културе и хуманости те у томе контексту бескрајно охоли, бахати, грамзиви, вулгарни и неемпатични; и могу себи да дозволе да им се по глави роје чак те и такве антидемократске и нечовечне мисли и идеје о апсолутној власти и „уставној диктатури“ у 21. веку и 28 година након пада Берлинскога зида!

4. Притискање, уцењивање, дисциплиновање и „терање у ред“ коалиционих партнера да буду максимално политички кооперабилни и послушни, те што скромнији и сервилнији како у подели „плена“ и синекура тако и у поступку састављања изборних листа и тражењу што бољих односно врху листе ближих места за своје партијске кандидате, компањоне те менторе и мецене и из естрадизованог и таблоидизованог полусвета.

5. У процесу приступних преговора те испуњавању услова за пријем у ЕУ, Србија мора да мења и Устав. А у том је истом Уставу одређена и процедура ко, где и како то ради. О промени Устава одлучује Народна скупштина (даље НС), а предлог за промену усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. Када се усвоји предлог за промену Устава приступа се изради акта о промени, а којег усваја НС двотрећинском већином од укупног броја народних посланика а може одлучити и да промену потврде грађани на републичком референдуму. НС је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу, уставна начела, људска и мањинска права и слободе, уређење власти итд., а акт о промени је усвојен ако за њега гласа већина од изашлих бирача. Познато је да би демократска опозиција вероватно гласала за промену Устава која је потребна за пријем Србије у ЕУ, што значи да за то и сада у НС постоји потребна двотрећинска већина посланика те да се то може спровести и без ванредних парламентарних избора! Да ли то можда значи да СНС намерава да предложи и неке друге уставне промене или предлоге у уставном формату, а који нису услов па стога ни потребни за пријем Србије у ЕУ?
КАДА СЕ И ЗАШТО РАСПИСУЈУ ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ?

Демократски је обичај односно стандард да се избори одржавају у уставом и законом одређеним роковима, а владајућа странка или коалиција када и ако оцени да јој то користи и даје предност у односу на опозицију може да распише изборе и пре тих рокова тј. ванредне изборе, али је неписано демократско „правило“ да то буде у последњој години мандата када то више и нису ванредни него редовни избори. Логично, а како је то у петходном делу текста делимично и наведено, ванредни избори се расписују и ако владајућа странка или коалиција изгуби натполовичну већину посланика у парламенту, те и у ситуацијама великих економских, друштвених, међудржавних и сличних криза. А како су СНС и коалициони партнери 2014. и 2016.г. односно Влада образложила предлог Председнику Републике за распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора? Политичком и друштвеном потребом за најширом подршком грађана односно легитимитетом (политичка подршка бирача исказана гласањем на изборима) да би могли да покрену и спроводе привредне и друштвене реформе које ће да омогуће народу европски животни стандард и социјално благостање те пут у „врли нови свет“. Шта уопште није тачно, и чиста је манипулација и обмана јавности и тога истог народа!? Наиме, и 2014. и 2016.г. СНС и коалиција имали су у парламенту стабилну натполовичну већину посланика и одговарајући легитимитет, тако да су могли да доносе све потребне одлуке и законе јер они нису били из списка оних за доношење којих је потребна двотрећинска већина гласова од укупног броја посланика! Али по свему изгледа да је њихова трајна „тиха антидемократска чежња и патња“ да имају двотрећинску већину посланика у парламенту што значи и апсолутну (можда и апсолутистичку?) власт те могућност да устав и законе мењају и доносе како хоће, како им то одговара и када то хоће?! А привредне, друштвене, здравствене, образовне и остале реформе, модернизација, виши животни стандард и квалитет живота итд.; јесу друштвено потребни те корисни али можда и нису били главни циљ ванредних парламентарних избора, него је то било освајање двотрећинске већине народних посланика и апсолутна власт!

И шта су СНС и коалиција у погледу увећања броја народних посланика и легитимитета постигли на изборима 2016.г. у односу на број посланика које су у НС имали 2014. године? На ванредним изборима 24. априла 2016.г. СНС и коалиција 10 странака (СДПС, ПУПС, НС, ПС, СПО, СНП, ПСС, СДСС, УСС и НСС) освојили су 31 посланика мање (- 18 одсто), а СПС у коалицији са три странке (ЈС, ЗС и КП) освојила је 4 посланичка мандата мање (- 9 одсто). Шта уједно значи да су изборне коалиције СНС-а и СПС-а добиле и знатно мање гласова бирача него на изборима 2014.г., те да им је и легитимитет знатно смањен. Коалиција СНС-а добила је 1.823.147 гласова или 48,25 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 27,00 одсто бирачкога тела које сачињавају сви држављани Републике Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача а тих је било 6.734.802. Значи, то је мање добијених гласова чак и од једне трећине (33,33 одсто) бирачкога тела! СПС-ова коалиција добила је 413.770 гласова или 10,95 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 6,14 одсто бирачкога тела.

На председничким изборима 2. априла 2017.г. кандидат СНС-ове коалиције Александар Вучић добио је 2.012.788 гласова или 55,80 одсто гласова од укупно броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 29,93 одсто бирачкога тела којег је сачињавало 6.655.365 бирача колико их је било уписано у списак бирача. То је и истина о спину, мантри и миту које су СНС и режимски медији а ту је нажалост и јавна телевизија наметнули јавности да Александар Вучић има „натполовичну политичку подршку грађана Србије“. Да, тачно је да има натполовичну политичку подршку грађана Србије, али не и свих него само онога дела који је гласао на изборима! А тих је било само 3.655.365 или 54,36 одсто бирачкога тела . И само је од тог дела бирача Александар Вучић добио натполовичну подршку односно натполовичан број гласова, а од свих грађана тј. држављана Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача Александар Вучић има политичку подршку односно легитимитет од 29,93 одсто!

Коалиција странака СНС, СПС, СВМ и Листа М. Зукорлића чији је кандидат на председничким изборима био Александар Вучић, на парламентарним изборима у априлу 2016.г. када им се гласови бирача зброје добила је заједно 2.326.063 гласа. А њихов председнички кандидат Александар Вучић на председничким изборима годину дана касније у априлу 2017.г. добио је 2.012.788 гласова шта је 313.275 или 13,46 одсто мање добијених гласова од коалиције странака чији је кандидат био, а изборну кампању му је поред те коалиције подржавала те водила индиректо и директно и држава!

Избори и коштају па ванредни захтевају и посебна средства у државном буџету. Спровођење избора директно кошта око два милиона евра, но неупоредиво су већи индиректни „трошкови“ односно губици због опште атмосфере у друштву заокупљеним изборном кампањом, законодавна и извршна власт делују само технички због чега стају сви економски и развојни програми као и друштвене акције и активности. Све то конкретно показује и доказује друштвену и моралну неодговорност, социјалну неосетљивост и несолидарност те презир СНС-ове владајуће коалиције и Свепредседника Србије према социјално угоженом и сиромашном делу народа, али и према демократским стандардима и демократији уопште као политичком систему!

Због тога је логично питање са чиме ће и како ће свепредседник Србије Александар Вучић те СНС и коалициони партнери две (или можда још и мање?) године након парламентарних и годину (или можда још и мање?) после председничких избора, на ванредним парламентарним изборима увећати број добијених гласова а тиме увећати и легитимитет односно политичку подршку у бирачкоме телу? Животни стандард грађана у просеку ако није лошији а оно сигурно није бољи него шта је био 2016. и у априлу 2017.г., пензионери ће да добију помоћ од бедних 50 евра као „надокнаду“ за десетине хиљаде евра које су им од 2014.г. одузете противзаконитим смањењем пензија, али зато ће у Београду да добију персонализоване сениор картице које ће им омогућити бројне попусте при куповини а такође ће моћи и да безбрижно умру јер им је градоначелник др фон Синиша Мали дао попуст на сахране од 15 одсто, а та јефтина, нехумана и по пензионере понижавајућа социјална демагогија јасно сведочи колико је СНС-у важна победа на локалним изборима у Београду; БДП тавори на једва 2 одсто раста а у економској науци која није потчињена политици јавна је чињеница да је годишњи раст БДП-а до 3 одсто само одржавање постојећег стања, а само онај дио раста који је изнад 3 одсто стварно је побољшање економског стања!

Па чиме то онда СНС и коалиција те Свепредседник Србије мисле и намеравају да на ванредним изборима увећају политичку подршку грађана до жељене, жуђене и сањане двотрећинске скупштинске већине посланика, а која им уједно отвара и могућност да одговарајућим (антидемократским, зар се то не подразумева?) променама устава и законâ те већ виђеним СНС-овим начином спровођења „демократских“ избора остану на власти и до сомнабулно прижељкиване – 2040. године? Орвелова је била 1984., а да ли ће нама можда то да буде 2040.?

На основу до сада виђеног и доживљеног то могу да буду само антидемократски, незаконити и репресивни поступци и манипулације. Још јача (ре)пресија и „тројанским коњима“ изазване поделе и сукоби демократске опозиције, претње, страшења, уцене, „топли зец“, фаворизовање колаборационистичке опозиције, (зло)употреба државне и јавне управе те и „дубоке“ државе у изборима, злоупотреба списка бирача те бирачких одбора и комисија у изборноме процесу, манипулација са РИК-ом помоћу у њега изабраних представника колаборационистичких опозиционих странака, медијски монопол и недоступност националних медија кандидатима демократске опозиције, потпуно неравноправни услови у изборној кампањи и изборноме процесу за демократску опозицију. Посебну пажњу заслужују СНС-ов спин и подвала да је идеолошки и политички нелогична, непринципијелна и „неприродна“ (као да живимо у првобитној људској заједници и природи а не у савременом друштву!) изборна коалиција на пример ПСГ и ПЛС са Двери и НС, а логична, принципијелна и „природна“ је изборна коалиција СНС и СПО са СДПС и ПС како су стварно и били у коалицији на парламентарним изборима 2016. године! Па шта то идеолошки и политички имају заједничко десничари и националисти из СНС-а и СПО-а, са левичарима и интернационалистима из СДПС и ПС? Ништа, сем заједничког циља да на све начине, по сваку цену и свим средствима победе на изборима и задрже/буду на власти! А по чему се та стварна коалиција са прошлих избора и ова хипотетска на наредним изборима међусобно разликују? По дрскости, демагогији, фејкњузовском капацитету и цинизму „гебелсâ из нашег сокака“ и шампиона у постистини да лажу у лице јавности без да и трепну капцима очију својих обневиделим од злоупотребе власти и моћи над осиромашним и пониженим народом. Но, принцип за робље и потлачене да оно шта вреди за Јупитера (СНС, СПО, СДПС и ПС) не вреди за вола (ПСГ, ПЛС, Двери и НС), може да се и прихвати ако демократска опозиција буде толико наивна, неодговорна и аутодеструктивна па дозволи да јој се у изборноме процесу наметне то по својој неправичности историјски добро познато начело – „Qуоад лицет Иови, нон лицет бови“! Генерално узевши, то могу да буду а и биће ако се демократска опозиција томе не супротстави и избори кроз институције система (па ваљда неће да ванинституционално моли СНС и Свепредседника за своје основно демократско право и организује ванинституционални „унутрашњи дијалог“ о изборним условима?) за равноправне услове на изборима, само и једино неслободни, нефер, некоректни, непоштени и недемократски избори по већ виђеном и опробаном „кимџоунском“ моделу демократије, изборне кампање и изборног процеса: „сви за вођу – вођа за све“! И у којима демократска опозиција неће добити ништа, а даће тим и таквим изборима легитимност и победничкој странци/коалицији легитимитет без којег су они ништавни као да и нису одржани те као да странка/коалиција и није победила! Шта значи да без учествовања демократске опозиције на њима избори нису компетитивни и због тога неће моћи да буду легитимни, нити ће победник на њима моћи да има демократски легитимитет. Наиме, фиктивна односно колаборационистичка опозиција не може да дâ легитимност изборима ни легитимитет изборном победнику, јер она није стварни супарник у изборном надметању због чега избори не могу да буду те заиста и нису компетитивни!

ШТА ПИШЕ У БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗУМУ?

Упркос томе што је Бриселски споразум потписан још у априлу 2013.г., до дана данашњег његова тачна садржина јавности није позната? Заиста, за демократску државу непримерено, несхватљиво и неприхватљиво! Но, претпоставља се да је тим споразумом Република Србија можда имплицитно признала неке модалитете система независности Косова и Метохије, а шта би могла да буде политичка основа за пријем тзв. Републике Косово у Уједињене народе и чиме би она постала међународноправни субјект, те шта би била и основа даљњим политичким процесима који би имали за циљ да једног дана буде призната и као држава? То би онда било и окончање нелегалног процеса сецесије КиМ од територије Републике Србије, и његово губљење за српски народ и државу!

Ако је та претпоставка тачна, онда један од могућих разлога за ванредне парламентарне изборе може да буде и потреба да СНС и коалиционе странке освоје двотрећинску већину народних посланика и стекну легитимитет и за промену границе државе? Наиме, промена границе регулисана је чланом 8 став 2 Устава и за то није потребна његова промена, него примена тога члана а она је могућа само са легитимитетом двотрећинске већине од укупног броја посланика у Народној скупштини! Дакле, манипулација и злоупотреба ванредних избора може да буде и у томе да се под параваном потребе за освајањем двотрећинске већине посланика која је потребна за промену Устава а ради испуњавања услова за пријем Србије у ЕУ, остваре скупштински услови и за стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе а за коју је такође потребна подршка односно легитимитет двотрећинске већине од свих посланика у НС?!

Што значи да ти још увек хипотетски али врло вероватни па скоро и сигурни ванредни парламентарни избори неће можда да буду оно шта то они примарно и јесу а то је избор посланика у НС, него врло вероватно и својеврсни референдум за даљње спровођење Бриселског споразума и освојање двотрећинске већине посланика која омогућава стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе и одцепљење Косова и Метохије од државне територије Републике Србије?!

Уједно би то могло да значи и да је тадашњи председник Владе Србије Ивица Дачић Бриселски споразум који можда политички омогућава издвајање КиМ из територије Републике Србије, потписао противуставно јер је поступио противно члану 8 став 2 Устава према којем је промена границе државе само и искључиво у надлежности Народне скупштине и републичког референдума?! А тек ако би и након што би на ванредним изборима СНС и коалиција освојили двотрећинску већину посланика (премда то и не морају јер им се у стварању двотрећинске већине могу да придруже а то ће основано се може да претпостави и да ураде посланици колаборационистичке опозиције!) у Народној скупштини, Влада и Председник Републике стекли би легитимитет да могу да предложе Народној скупштини да се покрене поступак за промену границе државе а по процедури која је истоветна оној и за промену Устава према његовом члану 105.

Ни једни избори нису обични и рутински у земљама неконсолидоване демократије, а нарочито то не могу да буду те то заиста и нису у земљи ка томе још и неконсолидоване државе као шта је то Србија! Због тога грађани Србије и бирачи двоструки опрез, одговорност и патриотизам за врло извесне те штавише и скоро сигурне ванредне парламентарне изборе који су пред нама. Врло је вероватно да то неће да буду само избори који ће да одреде као шта је то уобичајено састав парламента и међусобни однос у броју изабраних посланика између појединих странака и коалицијâ, него је такође врло вероватно да би ти избори можда могли да створе СНС-ову коалициону директну или индиректну (са колаборационистичким опозиционим странкама) двотрећинску већину потребну за будуће подношење Народној скупштини предлога о промени државне границе, и тиме индиректно да одреде и нову без нелегално одцепљене КиМ границу територије наше отаџбине и државе – Републике Србије!

www.kmnovine.com/2017/11/trn.html

Министар одбране Србије Александар Вулин изјавио је да је Кфор једина оружана снага која може да постоји на простору Косова и додао да никаква друга оружана сила не може да постоји „док се не укину Резолуција 1244, УН и Срби на Косову и Метохији.

Вулин је поводом изјаве косовског председника Хашима Тачија да ће Приштина до краја ове године формирати своју војску, рекао да је председник Србије Александар Вучић у време потписивања Бриселског споразума, када је био премијер, „добио усмене гаранције од генералног секретара НАТО (Јенса Столтенберга) да никаква оружана сила неће моћи да прелази Ибар или да се креће северно од Ибра без сагласности градоначелника српских општина“.

„Са министрима из Српске листе у влади у Приштини тешко да ће то бити могуће, и одмах да вам кажем, то је немогуће. Чак и када смо потписивали Бриселски споразум у то време председник Владе Александар Вучић је добио усмене гаранције од генералног секретара НАТО пакта да никаква оружана сила неће моћи да прелази Ибар или да се креће северно од Ибра без сагласности градоначелника српских општина“, рекао је Вулин током данашње посете Центру за тражиоце азила у Крњачи.

„Како је казао Вулин, „та реч се неће кршити, не може да се крши, и грађани Србије могу да буду мирни и сигурни баш као и грађани читавог света“, саопштило је Министарство одбране Србије.

Министар одбране је рекао да ће се „међународно право поштовати тако што је Кфор једина оружана сила на простору Косова и Метохије“ и да „никаква друга оружана сила не може да постоји док се не укине Резолуција 1244, док се не укину Уједињене нације, док се не укине Савет Безбедности и док се не укину Срби на Косову и Метохији“.

„Нема те организације, нема те силе, нема тог политичког притиска због кога ћемо пристати да се ствара оружана сила на нашој територији, оружана сила која ће бити под нечијом туђом командом, оружана сила која ће претити и самој централној Србији, а у крајњој линији и Србима на простору Косова и Метохије“, рекао је Вулин.

Хашим Тачи је претходно изјавио да ће Оружане снаге Косова (ОСК) бити формиране до краја ове године у партнерству са САД, НАТО-ом и ЕУ.

(Бета)

www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vulin-usmene-garancije-koje-je-vucic-dobio-od-stoltenberga-da-nikakva-oruzana-sila-nece-moci-da-prelazi-ibar-se-nece-prekrsiti.html

Зашто се чини да је проблем КиМ компликован. Одговор је једноставан: због настојања тзв. међународне заједнице, оличене у ЕУ, да овај окупирани део Србије конституише као државу. Без обзира на то што се не придржава норми међународног права, Унија је свесна да без сагласности саме Србије тај нелегални акт не може бити легализован. Стога је вршен стални притисак на Србију да прихвати да се решавање овог проблема пренесе са УН на ЕУ, што су овдашње власти и прихватиле. Овде се ЕУ послужила триком: наметнула је тезу Србији да њен пут ка Унији нема алтернативу. Када се у томе успело, онда се из тога извлачио (не)логичан закључак да пошто Србија тежи да постане њена чланица, нема ништа природније него да своју судбину, укључујући ту и КиМ, веже за Унију. То је имало за последицу две ствари: заобиђена је Резолуција 1244 СБ УН, а наметнут је Бриселски споразум којим се крши Устав. Све што се касније догађало представљало је логичан след догађаја.

Наша страна није знала како да приступи решавању једног тако важног питања. То поткрепљује изјава амбасадора САД Мајкла Полта на ТВ Б92 (1. 4. 2007) да нико од србијанских званичника није тражио враћање суверенитета Србије над покрајином и да Србија није понудила план реинтеграције Косова! Како то објаснити? Одговор лежи у једном документу Владе Србије из 2007. ( тачка 4) који се односи на везе Косова са Београдом: „Нема потребе, па самим тим ни оправдања да покрајина у пуној мери буде представљена у Скупштини и Влади Србије”!

Наведена изјава америчког амбасадора, као и Резолуција 1244 СБ УН представљају путоказ који треба следити. Као што је познато, ова резолуција између осталог предвиђа две важне ствари: признаје Србији суверенитет над покрајином и за њу предвиђа „суштинску аутономију”.

Деловање ЕУ је било синхронизовано, и терминолошки и суштински. Наша страна је некритички прихватила терминологију попут „дијалог на релацији Београд–Приштина”, „нормализација односа”, „дијалог на највишем нивоу”, итд. То је код домаће јавности стварало утисак да су у питању два међународноправна субјекта, односно две државе. Тако је прикривана суштина, а то је пренос свих атрибута државности на привремене КиМ институције, укључујући све законодавне и уставне надлежности, што је у супротности са Уставом.

Дијалог треба наставити у оквиру ЕУ, с тим да њена улога буде стварно посредничка без наметања Србији улоге стране која стално чини уступке. Уколико би ЕУ и даље наставила да се понаша као до сада, онда ништа друго не преостаје већ да се тај „дијалог” прекине и инсистира да се он пренесе тамо где му је место, тј. у УН. Код таквог приступа би имао смисао састанак на врху. Њему би требало да претходи детаљна стручна анализа која би садржала концепт „суштинске аутономије” покрајине и њеног положаја у економско-правном систему Србије, уз активно учешће КиМ Албанаца, Срба и других етничких заједница у скупштини и Влади Србије. На тај састанак би требало позвати и представнике свих верских заједница, али и представнике КиМ институција, као и угледне интелектуалце са КиМ. Косово јесте света српска земља, али у њој има места за све.

За косовске јунаке, Бој на Косову 1389. није био мит, већ борба за опстанак. Ако се мисли на ратове 1912–1918. и ослобађање КиМ од турске окупације, онда за мога оца Борисава (на слици први слева), носиоца четири висока одликовања, његовог брата близанца Бранислава (умро у Скопљу 1914. од тифуса), и његова два брата од стрица (на слици у средини) КиМ такође нису били мит.

Oпуномоћени министар СМИП-а у пензији

www.politika.rs/scc/clanak/385951/Pogledi/Kosovo-i-Metohija-mit-ili-stvarnost

Данашња самозвана „политичка елита“ нема право да тргује са Косовом и Метохијом, да га преда нити да га изда. Треба јасно рећи да је дискусију и разговоре око Косова и Метохије покренула прошла и актуелна власт под притиском и „наредбом“ Запада, пре свега САД и Немачке.

Такозвани „друштвени дијалог“ је фарса и другачији назив за припрему јавног мњења у српском народу за предају Косова и Метохије терористима бивше ОВК и легализацију лажне државе Косово. Пошто власт одлично зна да народ не дозвољава предају и издају Косова и Метохије, онда се припрема „широка друштвена расправа“ као параван за самовољу и неуставне одлуке власти.

Ако власт жели да мења уставно-правни статус Косова и Метохије онда мора да распише референдум у Р. Србији па ће резултати референдума бити обавеза за власт. По питању статуса Косова и Метохије треба да се на референдуму изјасни српски народ и у Р. Српској, Црној Гори и дијаспори.

Народ је носилац суверенитета и територијалне целокупности Србије а не било која бивша, актуелна и будућа власт. Доношење одлука мимо воље народа имаће за последицу поништавање споразума у будућности и кривично процесуирање свих оних који, мимо закона и Устава, предају део националне територије. Изнад те одговорности је морална и историјска одговорност пред народом и будућим поколењима.

Косово и Метохија је отето силом, окупирано и на њему функционише мафијашка власт лажне државе Косово. Докле год на Косову и Метохији бораве окупационе трупе нема услова за тзв. друштвени дијалог нити за успостављање добросуседских односа са Албанцима.

Оно што је силом отето силом, једино се може вратити силом у будућности у промењеним међународним околностима, јер Албанци на Косову неће пристати ни на какав компромис изузев отцепљења целе територије Покрајине. А управо компромис јесте решење косовке кризе. Предаја Косова и Метохије терористима није компромис него издаја највишег националног интереса.
Не треба нико да „вечити мир“ и добре односе са Албанцима тражи у предаји духовног средишта српског народа – Косова и Метохије. Србе не треба плашити ратом у коме ће учествовати њихова деца. Срби ће увек, као и кроз историју, бранити свим средствима националне интересе, па и Косово и Метохију, ако треба и оружјем. Није први пут Косово отето нити окупирано. Све неразумне и осионе империје су га намерно кидале из срца српском народу, почев од Отоманског царства, фашистичке Немачке и НАТО, пре свега САД и Немачке. Пропале су све те империје а и НАТО је на добром путу да постане реликт прошлости, као омражена и осиона сила која је донела несрећу многим народима света. Српски народ је увек имао стрпљења да дочека слободу свог Косова и Метохије. Дочекаће то време поново, па зато не треба нико да жури и да покуша да легализује отимање Косова зарад пријема у некакву ЕУ.

Није случајно да власт у Србији медијски доста убрзано и нервозно говори о „друштвеном дијалогу“ о Косову и Метохији, након посете Вучића САД. Важна ствар за САД јесте ширење и јачање НАТО на простору Балкана, нарочито имајућу у виду да постоји могућност да се неке земље које још нису постале чланице Алијансе „окрену Русији“. Тако размишља и делује администрација САД, без обзира на формалну промену власти на нивоу председника. Поред САД и Немачке и Турска је веома заинтересована да Србија „призна реално стање“. Турци су покуповали нека важна предузећа и на Косову и у Македонији, као и чиновници америчке администрације која је извршила агресију на СР Југославију.“

Овај текст пишем као академски радник и официр, са намером да се самозвани визионари и предводници актуелне власти дозову памети и одустану од посла који ће их сигурно сврстати у људе који су нанели зло и ненадокнадиву штету по српске националне интересе. Свестан сам да ћу на овај начин изазвати бес и осионо понашање појединаца, али то је њихов проблем. Ја на овај начин учествујем у истинском друштвеном дијалогу око Косова и Метохије а учинићу све да и невладина организација ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ одржи научну конференцију у октобру на ову тему, те да резултате те конференције понуди јавности.

Није добро што се свако ко се усуди да каже аргументовано и супротно налозима Запада преко режимских медија сатанизује у људском и моралном смислу. Очигледан пример за то је однос „Пинк телевизије“ према проф. др Слободану Самарџићу, угледном човеку и академском раднику. Доживели смо морални суноврат да један „јуловски тајкун“ Мире Марковић изиграва моралну громаду и држи предавање професору Самарџићу и малтретира грађане својим небулозним саопштењима. То је једна невиђена срамота и слика стварности у Србији данас. Није добро ако ће тако да прођу сви они који другачије мисле о Косову и Метохији и дрзну се да противрече намерама власти у Србији и плановима ЕУ и НАТО. Прво су „ућуткани“ Срби на Косову и Метохији, па сада треба да се умире и маргинализују они Срби у Србији, Црној Гори и Р. Српској који не дозвољавају одцепљење КиМ.

Патриоте Србије никада неће пристати на предају Косова и Метохије, а Србија је историјски и огромном већином патриотска држава. Ако се желе добри односи са Албанцима онда се не могу градити на губитку српске територије. Када српска војска буде поново на Проклетијама, онда се може говорити о повратку суверенитета Србије над Косовом и Метохијом и поразу концепта тзв. Велике Албаније. Привремене власти у Приштини могу и саме пристати да без рата признају суверенитет државе Србије. То би био разуман потез али тренутно немогућ, јер су управо водеће силе Запада створиле ту лажну државу. Нека та сепаратистичка власт у Приштини размишља колико ће им трајати та држава и када ће се поново пробудити једног дана у Србији.

Сваки човек као појединац, без обзира коју државну функцију обавља, може да тргује својом дедовином а не никако са државном територијом и да прихвата „реалност“. Да смо прихватали реалност на такав начин, Србије и српског народа данас не би ни било. Људски век је веома мало време за историју и за доношење историјских одлука. Косово и Метохија није власништво никога у Србији појединачно, нити било које власти, Цркве, академске јавности и слично. Жалосно је што се на челу многих академских институција у Србији данас налазе партијски послушници спремни да изјаве и ураде све зарад личних интереса. Зато НАРОД МОРА ДА СЕ ПИТА НА РЕФЕРЕНДУМУ.

„Време је да као народ престанемо као ној да забијамо главу у песак, покушамо да будемо реални, не допустимо да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили“ – навео је Вучић у ауторском тексту објављеном у дневном листу Блиц, у коме пише о томе зашто је Србији потребан унутрашњи дијалог о Косову. Вучић је оценио да је време да Србија “ради, размишља и побеђује без сукоба“. “Решење не лежи у нашим митовима и сукобима, али са друге стране не лежи ни у негирању и одрицању од свих наших националних и државних интереса,“ рекао је Вучић и оценио да “Србија није за потцењивање, упркос чињеници да Албанци у спровођењу националних идеја имају подршку западних земаља“.

Председник је оценио да је за напредак Србије неопходно бар разрешити косовски проблем: „Да би наш напредак био сталан и одржив, морамо, ако ништа бар да покушамо да разрешимо косовски, Гордијев чвор, а не да се кријемо и најтежи терет остављамо нашој деци.“

Ове речи саме за себе говоре и народ их неће у души другачије протумачити него као неодговоран чин и трговање са националним вредностима које нису за продају. Кроз историју српског народа, свако ко је покушао да „тргује“ са Косовом и Метохијом без обзира на тренутни углед био је брзо омражен у свом народу и то највише од оних који су били његови ватрени обожаваоци. Ове речи звуче злокобно и само неук човек у њима неће препознати почетак кампање за припрему јавног мњења у Србији да остане миран у времену које долази, како би се под притиском Запада суштински предало Косово и Метохија а јавно се то приказало као „историјски споразум са Албанцима“.

Без обзира на медијску кампању која се захуктава, фарса од дијалога неће проћи у народу. Постоји критична маса политичких субјеката и организација које неће дозволити да се спроведе испланирани сценарио и која ће тражити референдум око Косова и Метохије. Доста је прозападних тзв. политичких странака, невладиних организација и самозваних аналитичара који ће се за велики новац укључити у кампању око издаје Косова и „историјског договора са Албанцима“, али тај прљави новац неће успети да упрља и окаља душу народа. Већ су почели да се јављају пропали политичари и аналитичари, остали ће то урадити мало касније, као и поједини представници академске јавности.

„Српски покрет обнове (СПО) подржао је данас иницијативу председника Србије Александра Вучића да се отвори унутрашњи дијалог о Косову, јер то залагање представља политику реалности. Наша странка ће активно учествовати у овом дијалогу и понудиће своје конкретне предлоге да Косово више не буде симбол смрти и пораза, него симбол борбе за живот и победу земаљске, а не небеске Србије – наведено је у саопштењу.“ Додаје се да странка дели став Вучића да је „време да Србија ради, размишља, добија и да побеђује без сукоба“, с циљем да се „за Србију отворе путеви политичке сарадње и економског напретка који воде у Европску унију“.

Као чланица Европске уније Србија ће бити у прилици да на Косову максимално заштити сва права и сигурност Срба и српског религијског и историјског наслеђа – саопштио је СПО. Непризнавањем стварности не може променити стварност. То су речи Вука Драшковића и потпуно очекиване од личности која се претворила у своју супротност из раних деведесетих година прошлог века.

Зарад личних и партијских интереса коалициони партнери подржавају Вучићев предлог, а Ивица Дачић истиче да без трајног решења питања Косова, Србија неће моћи да настави даље. „Променама на међународном плану и новим положајем Србије као кредибилног и поузданог партнера, створили су се услови за покушај да се дође до трајног решења. За јаку позицију Србије неопходно је да се на унутрашњем плану разговара о даљој стратегији око Косова и Метохије“, рекао је Дачић.

Двери имају јасну поруку – од компромиса о ком Вучић говори, нема ништа: „Да ли је можда незадовољан оним што је урадио у задњих пет година па нема храбрости и снаге да призна да је чинио грешке и треба му подршка за заокрет, ми бисмо наравно то подржали и одазвали се том позиву, али уколико неко жели да направи алиби, да се накнадно валидира све сто урађено у претходних пет година, Двери у томе неће учестовати“, каже Срђан Ного из Двери.

Иако поздрављају жељу за дијалогом, опозицији је чудан такав захтев јер Вучића, како кажу, до сада није било брига за ставове других.

„Позив је логичан и треба отворити дијалог и ДС је увек поздрављала спремност на дијалог. Међутим, јасно је да је атмосфера у нашем друштву и посебно однос председника Вучића према онима који различито мисле, да ли били политички неистомишљеници, медијски, људи из јавног живота, па је пре свега потребно променити атмосферу у којој ће се одвијати један цивилизовани дијалог“, изјавио је Горан Ћирић из ДС.

Српски председник Александар Вучић отвара „унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“ вероватно из неког њему знаног разлога или добијеног „задатка“, чију основу чини неопходност да се призна „реалност ситуације на терену“. Ако је потребно да народ да одговор онда је то референдум. Када се у земљи са неоколонијалном управом о кључним питањима која одређују суверенитет и независност земље, на дијалог позивају само одређене институције, које се од момента успостављања таквог режима не супротстављају или отворено игноришу изазове који се тичу суверенитета, независности, националне безбедности, очувања националне самосвести, историјске традиције, етичких норми, демократије и људског достојанства, онда заиста постоје легитимне сумње да ће бити остварен резултат који очекује власт.

Шта је смисао покретања унутрашњег дијалога о КиМ? Преамбула важећег Устава Србије и Резолуција СБ ОУН 1244, чије се одредбе морају извршавати, потврђују да Косово и Метохија припадају Србији, да су њен неотуђиви део и духовно-историјско језгро српске државности. Уставни суд Србије прогласио је да је Бриселски споразум из 2013. године, који су потписале актуелне власти, политички, а не правни акт. Бриселски споразум је у супротности са Уставом Србије, па његово извршење није обавезно. Било које активности које крше Устав Србије, Резолуцију 1244 и српско законодавство по питању Косова и Метохије су неуставне и незаконите. Одвајање српске покрајине од Србије, нарушавање територијалне целовитости и суверенитета јесу кривична дела јер су у супротности са вољом српског народа.

Косовски министар иностраних послова Енвер Хоџај дао је 15. јула веома важну изјаву која објашњава суштину новог процеса на Балкану: „Берлински процес нема смисла док се не реше крупна регионална питања», «регион је у некој врсти застоја све док не буде пуног узајамног признања, тј. пуне нормализације односа“. Такозвана нормализација односа између Србије и Косова је неопходан предуслов да дође до поновног уређења балканског региона у оквиру процеса Берлин плус кога је иницирала Немачка. Слично је Немачка радила и за време Другог светског рата, па би могло да се каже – ништа суштински ново.

Европске интеграције Србије имају антисрпски и антируски карактер и то све очегледније испливава у први план. Поглавље 29 аутоматски предвиђа прекид важења Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом, обзиром да се формира јединствени царински простор са ЕУ у односу на све остале земље у свету. На тај начин, испада да је једини смисао поглавља 29 признање Косова и ликвидација Споразума о слободној трговини с Русијом.

Власт у Србији не реагује на базу Бондстил на Космету, али сервилно поступа према налозима Запада, пре свега САД, да се не да дипломатски имунитет Руско-српском хуманитарном центру у Нишу. Овде се одмах намеће питање да ли је српска власт у стању да обезбеди неутралан однос према великим силама. Актуелна власт формално исказује равноправан однос према Западу и Русији, а већ пет година није у стању да обезбеди дипломатски имунитет запосленима у Центру?

Недоследним односом власт у Србији се све више приближава НАТО и ЕУ, отворено газећи изворне националне вредности и интересе. На тај начин, у квазинационалном и у квази проруском дискурсу слави се недемократски и партократски режим, реализује ирационална и у суштини неоколонијална политика која подрива саме основе српске цивилизације, српско национално самосазнање и односе Руса и Срба.

Не може расправу о „коначном статусу“ Косова и Метохије да воде минуле нити актуелна власт и генерација квази политичара који су испољили сву неспособност да очувају суверенитет и територијалну целокупност државе. Њихов резултат јесте такозвани „Бриселски споразум“. Тако и „нова друштвена расправа“о Косову, коју организују они који су директно и свесно кршили Устав, значи пристанак на извршено правно и политичко насиље у погледу Косова и Метохије. Вероватно се намерава да се након „друштвене расправе о Косову и Метохији“ донесе нови Бриселски споразум између Србије и лажне државе Косово, који би био „историјски“ а лажној држави Косово омогућио и формалну афирмацију независности. То је план Запада.

Да је било искрене намере за расправом око Косова и Метохије иста би била спроведена 2012. године, пре потписивања Бриселског споразума.

Устав треба бити оквир за било какву јавну расправу о Косову и Метохији. Било која власт нема мандат да организује расправу нити да доноси одлуке које су неуставне. Ако се жели расправа о Косову и Метохији на други начин, онда је потребно предложити уставне промене, па тек онда спроводити расправу и референдуме о кључним друштвеним питањима. Свака расправа изван овог оквира, је законом забрањена и представља кривично дело. Није дозвољено јавно постављати питања о територијалном уређењу Србије, на начин који није сагласан Уставу Србије.

„Вучић очигледно сада мора да иде на испуњавање свега онога што је потписано и свега онога што спада у Оквирни споразум о нормализацији односа са Косовом из 2013. године, што је и разлог његовог позива на унутрашњи дијалог о Косову“, оцењује Душан Јањић из Форума за етничке односе.

Он наводи које све препреке Србија треба да уклони: „Треба отклонити све баријере пословању, укинути све паралелне институције на Косову које су поновно обновљене; то даље значи прихватити постојање војске Косова; прихватити без икаквих уцена чињеницу да косовски Срби учествују у институцијама Косова; то значи да нема више акција какве су биле против чланства Косова у разним међународним организацијама – у УНЕСКО, у Интерполу и другима, то, дакле, значи да се тиме Србија обавезује да не води активну кампању ни против уласка Косова у Генералну скупштину Уједињених нација.“

Јањић, као добар тумач албанског интереса и западних центара моћи јасно истиче шта то све Вучић још треба да уради: „Ту још увек недостају две важне ствари: да се види шта је његова платформа за Косово и, друго, да се створи атмосфера дијалога. Ми тренутно имамо, захваљујући и Вучићу – наравно, није он једини кривац – једну медијску харангу против свакога ко каже ишта што није у складу са изјавама Вучића. Дакле, мислим да је нешто друго потребно Вучићу и његов текст управо иде у том правцу: како створити једну симулацију дијалога и имати један нови алиби за поделу одговорности за одлуке које су већ донете“, оцењује Јањић.

Водеће државе Запада у континуитету, након окупације Косова и Метохије, вршиле су притисак на власти у Р. Србији да решавање свих питања из мандата УН издвоје под окриље ЕУ, како би се лакше манипулисало кроз тзв. преговарачки процес Београда и Приштине, чији је суштински циљ признање лажне државе Косово. Империја која је створила лажну државу Косово је у одумирању и на срећу човечанства свет постаје све више мултиполаран. Русија и Кина су као суперсиле у стању да значајно утичу на решавање битних безбедносних изазова и на Балкану, па и косовске кризе, али власт у Србији им не да прилику да утичу на тај процес, већ се он одвија у режији бриселске администрације.

Српски народ због огромних страдања у двадесетом веку нема право на грешку и треба да остане доследан у својој историјској мисији и улози праведника и борца за слободу и правду. Ако слепо и поданички Србија буде извршавала налоге оних који су је уништавали, у блиској прошлости, настаће трајне и ненадокнадиве последице по српске националне интересе. Разговори са привременим приштинским властима и преговори које је водила бивша и актуелна власт били су суштински у функцији изградње институција и промовисања независности те лажне НАТО државе. Тај процес је интензивиран када је преговарачки процес из УН суштински пребачен у надлежност ЕУ. Србија је тиме учинила стратешку грешку по српске националне интересе, све зарад обећања ЕУ око наставка процеса „европских интеграција“. Жртвовао се део националне територије за некакву ЕУ у распаду, која је у суштини неравноправна и недемократска бирократија у функцији остваривања интереса водећих држава Запада.

Када су се изграђивали прелази на „административној линији“ према Косову и Метохији, власт је тумачила да то није граница, када су почели наплаћивати царину то је била „административна такса“, када су НАТО и Албанци почели да праве тзв. Безбедносне снаге Косова, онда то није била војска него полиција….И тако годинама власт обмањује народ, и пристаје да нам ЕУ нуди “шаргарепу“ а узима душу и суштину националног бића. ЕУ од Срба прави народ без поноса и части. Све што Албанци на Косову могу и раде, то Срби у Р. Српској не могу. Све су учинили да би расформирали Војску Републике Српске а истовремено формирали војску лажне државе Косово. То је та „доследност“ Запада.

Унутрашњи друштвени дијалог и „историјски споразум са Албанцима“ јесте пројекат Запада увијен у обланду европских интеграција и мантру да ће се сви народи Балкана наћи у ЕУ, па и у НАТО. Ако је то искрена намера Запада, чему онда самосталност лажне државе Косова? То је само „успаванка“ за лаковерне и неодговорне поједине српске политичаре. НАТО и ЕУ су наднационалне организације чије време истиче а учиниле су све против српских националних интереса. Њихов нестанак или смањење моћи утицаја на међународне односе биће разлог за нови почетак и васкрс српске државе и повратак суверенитета над Косовом и Метохијом.

ИЗВОРИ

  1. Blic, 24. 07. 2017 – 06:32h
  2. informer.rs/vesti/politika/144767/PREDSEDNIK-VUCIC-BEZ-DILEME-Resiti-kosovski-Gordijev-cvor-ostavljati-najtezi-teret-nasoj-deci
  3. www.blic.rs/vesti/politika/podska-spo-inicijativi-vucica-da-otvori-unutrasnji-dijalog-o-kim/46b5qqy
  4. rs.n1info.com/a285939/Vesti/Vesti/Vucic-poziva-na-dijalog-o-Kosovu-opozicija-skepticna.html
  5. www.vaseljenska.com/vesti-dana/katnic-tvrdi-da-mu-je-neoborive-dokaze-protiv-gradjana-srbije-rusije-obezbedila-bia/
  6. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/priznanje-republike-kosovo-mora-da-usledi/
  7. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/vucicev-sporni-poziv-na-unutrasnji-dijalog-o-kim/
  8. www.slobodnaevropa.org/a/vucic-dijalog-o-kosovu/28635638.html
Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

Ево шта је спорно/неприхватљиво, у Вучићевом позиву да се од септембра поведе „широка расправа о КиМ“.

Прво сам Вучић као личност која „позива на дијалог“. Не може расправу да покреће Вучић који је потписивањем Бриселских споразума извршио кривично дело помагања у угрожавању територијалног интегритета Србије.

Односно, може када претходно стави ван снаге Бриселске споразуме. Свако учешће у расправи коју покреће Вучић, а да претходн није јавно признао огромну грешку и штету коју је направио потписивањем Бриселских споразума, објективно значи подршку Вучићу, независно од тога шта би ко у том разговору изговорио или заступао. 

Исто као што се 11. јула може ићи у Поточаре када Бакир или неки будући Бакир у Сарајеву каже да злочин у Сребгреници НИЈЕ геноцид. Предуслов је да су сви саговорници, а нарочито онај ко расправу покреће, на страни истине и правде. У супротном је све само маркетинг власти и циркуска вртешка лоше прикривених западних интереса у погледу КиМ

Тако и ово сада што се предлаже, свака расправа о Косову коју организују они који су директно и свесно кршили Устав, објективно значи пристанак на то да је извршено правно и политичко насиље у погледу Косова, или прихватљиво или занемарљиво, а за многе ВИП званице у расправи бојим се и пожељно стање. 

Друго, да је Вучић стварно заинтересован за добро решење проблема КиМ, он би расправу покренуо 2012. године. Са тежиштем на консензусу око отклањања свих недостатака који су довели до сецесионистичких поступака тзв.Приштине, почевши од снажења и модернизације Војске Србије, која би до данас већ била на нивоу да може војно, ако затреба, да изађе на границу са Албанијом.
Овако, спроведе све што је обећао западу и вероватно више од тога, а онда покреће расправу да би сви били у блату у коме се он ваља пет година. 

Vucic potpis

Треће, о КиМ се не може покретати расправа, а да претходно није изричито наведено да је Устав оквир у коме ће се расправа водити. Дакле, не Вучић, него било ко то не може да организује и покреће, на начин као да се о питањима државног уређенја и последично територијалног инегритета земље може безобално расправљати. У научним радовима је већа слобода могућа, али је зато иста омеђена правилима науке.

Ако се жели расправа о темама које су изван уставног оквира, онда је она могућа искључиво у процедури промене Устава.

Али то онда нужно захтева од Вучића:

а) да се све што је супротно Уставу стави ван снаге,
б) да се од стране иницијатора јасно искаже политички циљ – промена положаја КиМ у уставном поретку Србије и
в) да се објави јасан предлог у ком правцу се жели извршити промена положаја КиМ.

Свака расправа изван овог оквира, је законом забрањена и представља кривично дело. Није дозвољено јавно „ламентирати“ о територијалном уређењу Србије, ван поступка који је утврђен, јер би то значило позивање на рушење уставног поретка Србије.  

У најкраћем, може се расправљати: а) у оквиру Устава, б) изван оквира Устава, али само у поступку промене Устава са јасно изнетим ставом покретача иницијативе. Ако иницијативу покреће Вучић, онда и уз претходно повлачење потписа са Бриселских споразума.

Пошто уопште не сумњам да ће се направити читава гужва од наших јавних личности које ће горљиво тражити својих пет минута историје, предлажем да се на платоу поред некадашњег хотела „Југославија“ у Земуну подигне повећа циркуска шатра у којој би се представа одиграла. И иначе су на том месту некада одржане веселе „Игре без граница“. Што се мене тиче, ја тај циркус нећу гледати. Ужасно је скупа представа, а и доста је више хорора.

Време на северу КиМ, где Албанци не живе, није било „шиптарско“ док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике“.

  • Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба са Косова и Метохије, што је уз прогнане Србе из Крајине скоро пола милиона људи. То је највећи насилни егзодус једног народа на европском континенту и једини такав након Другог светског рата. Упркос томе, ни домаћи ни страни медији, ни политичари, нигде о томе не говоре на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима“ у Бриселу извојеване нове победе, констатује Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид

Марта месеца ове године, вратио се један број Срба протераних 1999., у село Љубожда у општини Исток и то искључиво сопственом упорношћу и вишегодишњим инсистирањем. Срби из овог села у коме их није било 18 година нису и не намеравају да продају своја имања.

Такозвани „министар за заједнице и повратак“ при сецесионистичкој власти у Приштини, Далибор Јевтић искористио је то да се похвали „резултатима“. Није му било довољно то што ради већ је и безочно слагао, што и није први пут, или из незаинтересованости за одрживост повратка што није у његовом реалном мандату иако у декларативном јесте, и све то ради личне и промоције „система“ албанских сепаратиста.

Како преноси „Јединство“, иначе на буџету Владе Републике Србије, Јевтић је најавио повратак 13 породица са укупно 63 члана. То исто потврдио је касније и на званичном сајту „институције“ коју представља.

На терену ситуација сасвим другачија – у Љубожду се вратило 13 повратника, 11 мушкараца и две жене! Не 13 породица!

Допративши их ради маркетинга он је додао ће то „министарство“ свакодневно бити ту али сама чињеница да тако безобзирно манипулише бројем српских повратника, довољно говори. Једино је важно повратак приказати као што масовнији, најавити што чвршћу подршку а онда повратнике оставити на ледини или, као у овом случају, све њих у једну кућу. Срби се враћају упорношћу али остављени на цедилу, без икакве заштите, убрзо одлазе у највећој тишини тако да их нико не види.

Јевтић је и августа 2015. изјавио да ће се на КиМ до краја те године, вратити 700 повратника. У Љубожди није пропустио прилику да се „слика“ и направи више фотографија себе него што је повратника стигло док са оних фамозних 700 нема ни једне али су сви утицајни медији пренели ту његову изјаву. А како је једном приликом потврдио новинару Гласа Америке, од укупног броја повратника одржив повратак забележен је у 1% случајева!

Албанци су и у Љубожди организовали протесте против „Срба криминалаца“ чији је злочин повратак на своја имања.

Плакат којим Албанци позивају на протест протви повратка „Срба криминалаца“ у Љубожду.

Њиховог представника, Жарка Зарића, оптужују да је као полицијски представник одговоран за страдање Албанаца током рата на Косову док протест обезбеђују косовски полицајци, вероватно већина њих пресвучени припадници терористичке УЧК, док међу демонстрантима шетају најострашћенији, баш они који су рушили и палили куће, уништавали гробља и цркве, пљачкали и узурпирали имовину…На више места у Љубожди излепљени плакати којима се позива на протест против повратка „Срба криминалаца“. Преносећи вест о Љубожди, РТС је емитовао видео прилог у коме Зарић, сам али и у друштву видно забринутих Срба искрено говори о свом повратку.

„Није лако, али ми морамо да се боримо да мало превазиђемо страх, мало да се прилагодимо месту и навикнемо на порушене темље“. РТС јавља како су повратници наишли на „отпор“ Албанаца „међутим, кажу да их протест није узнемириоиако то нико од повратника не каже, напротив.

На крају прилога новинар (Андрија Игић) обилази повратнике у суседној општини Клина који кажу да су се вратили пре неколико година, да је таквих протеста било али да су опстали јер временом Албанци престану да се буне. Међутим, ни РТС нити било други нас не обавештава да су годишњи напади у Клини много већи од броја дана у години а да је већина њих етнички мотивисана и уперена баш против српских повратника. О спаљеним имањима, о вучјацима са којима нападају српску децу, о непостојању слободе кретања и рада – ни говора не само на јавном сервису Србије већ ни у једном српском медију. Од краја марта када су се вратили до половине априла – нико их није обишао. Какве су њихове ноћи, какви су дани?

О Васкрсу их је на својој маркетиншкој турнеји опет обишао Јевтић. Та посета је показала сву природу односа према Србима, за оне који то желе да виде. Иако се ради о повратку интерно расељених лица, дакле држављана Србије на део територије те исте државе, они су препуштени наводној бризи сепаратистичких „институција“. Ноћ пре посете доживели су напад, срећом не оружани. На њихове куће бачене су петарде и били су псовани на албанском језику. Иако су ТВ и друге новинарске екипе пратиле Јевтића у том селу нисмо могли да чујемо ни видимо житеље „који нису превише забринути“ већ нас о нападу извештава сам Јевтић додајући да су то учиниле „непознате“ особе, ни помена о Албанцима.

Очигледно да повратак опструирају сви укључујући и српске власти као најпоузданије у таквом процесу.

Током Васкрса нападнута је и црква Св. Петра и Павла у Талиновцу. Узурпирана Епархија рашко-призренска обавестила је УНМИК. Ово је занимљиво јер ова мисија је ЕУЛЕКС-у препустила сва овлашћења а броји тако мало чланова да готово сви могу да стану у једно возило па је нејасно са којим циљем је њима пријављено и шта они уопште могу? А шта је са светињама преосталим у местима где више нема Срба нити могу да их обилазе, каква се тек тамо скрнављења дешавају језиво је и помишљати.

Но, највећу пажњу привукли су управо напади у Косовској Митровици, јединој градској средини из које Срби нису протерани након окупације 1999. године.

Сасвим је јасно и евидентно да је насиље поспешио Бриселски споразум на основу кога су спроведени квази-избори на КиМ, уклоњене барикаде према шиптарским насељима, током којих није било ни једног напада на Србе у самом граду, српска полиција интегрисана у „косовску“, угашене српске институције, а тек нарочито са уклањањем потпорног зида, одустајања од каскада… Појава „споразумног“ насиља над Србима није ни мало нова у историји овог поднебља. Једино ново што данас имамо јесте чињеница да им у томе помажу српска власт, институције и појединци легализујући тако до сада почињене злочине над Србима.

Све се то дешава уз пристанак и оперативну подршку на терену представника власти из Београда и њихових послушника међу Србима са КиМ, српских медија који су извештавање заменили улогама портпарола за новац који добијају кроз разне пројекте. Међутим, напади су тако учестали да више ни режимски медији не могу да их прећуте па закључују како се њихов број повећао од почетка радова на „ревитализацији моста“.

Не баш мали удео у свему имају и бивши припадници МУП-а, данас тзв., „косовски полицајци“ који нереаговањем у страху од губитка дуплих плата и понекад мртвом моћи за иживљавање над преосталим Србима, све то прећутно дозвољавају или пак и сами у томе учествују.

Као када је „КПС“ полицајац, Србин, лета 2013. на главном мосту физички малтретирао 13-годишњег Дејана Милића због камења наслаганог у облику крста, псовао мајку и претио му смрћу што неће да га уклони. Или када су фебруара 2015. Молотовљевим коктелима нападнута српска деца а КПС полицајци Срби који су се нашли у близини издирали се на њих и претили им одвраћајући их од пријављивања. Полицајци су окренули главу од наоружане групе албанских дечака који су са исуканим ножевима и пиштољем прошли поред њих, опет сви Срби, у сред бела дана иако је један од њих месец дана пре тога избо српског дечака наневши му повреде опасне по живот. Неколико полицајаца је тада суспендовано јер нису реаговали већ су дозволили нападачу да побегне а повређени дечак је морао да крвав падне на њихов патролни аутомобил како би му пружили помоћ и одвезли га у болницу…

Како се онда чудити када Албанац у КПС униформи ишамара Србина у Гњилану а на питање „зашто ме бијеш“ одговори широким осмехом, а опет Србин, командир станице, одбије да прими тужбу против њега? Треба свакако рећи да ни јужно од Ибра није вршено насиље над Србима овако нескривено као сада, до Бриселског споразума! Од тада почињу напади, покушаји отмице, бацање бомби, батинања, наношење повреда импровизаним буздованима и другим хладним оружјем. Такви се напади називају „сукобима две групе“, „инцидентима“, „групом екстремиста“.

Једино нећете моћи да чујете да на Косову и Метохији насиље врше Албанци над Србима. Не тако експлицитно наведено, то се на сваки начин ублажава. Најчешће не узимањем изјава од жртава, иако већина њих услед задобијених повреда буде стационирана у болници у Косовској Митровици, где је смештена и већина медија на српском језику.

Управо зарад њихових интереса и напади се напади на Србе класификују као „спорадични“ случајеви. Зато је напад на Србина Б. Ж. код тржног центра ЕТЦ који је задобио посекотину главе, додуше у јужном делу града али близу моста, потпуно заборављен. Да није било серије напада на Србе о Васкрсу, нико се реалним проблемима не би бавио ни овако површно како сада раде.

Последња серија напада почела је тучом код споменика Светом Кнезу Лазару са групом Албанаца која је дошла да се ту победоносно фотографише. То, према тврдњама полицајаца који их легитимишу, раде све масовније а има их и из других градова са КиМ, из Србице, Гњилана… Ови се нису најбоље провели, бар не како су планирали. Ваљда из незадовољства поражених Албанаца током ноћи су поломљена стакла на неколико паркираних аутомобила у српском делу града. У току наредног дана, један млади Албанац је напаствовао млађу српску девојку која га је ударила а прискочио је и њен дечко. Нападач је побегао али Срби верују да је из освете истог дана предвече нападнут Бојан Стаматовић. Нападачи су узвикивали „Алаху екбер“ и опет је један био наоружан пиштољем а други бејзбол палицама. Још тежи и озбиљнији напад догодио се на стан, односно контејнер у коме је са супругом живео, Б.К. (41). О њему ће сви рећи да је добар човек и нема никакве сумње да је било кога изазвао, провоцирао или пружио било какав повод за то.

У стан им је упала група Албанаца наоружана ножевима, претила, посекла га и пар оставила у несвести. Медији су претежно преносили изјаву Жељка Бојића о томе шта „косовска полиција“ мисли, сматра и какве ће мере предузети…

Зашто би некоме било важно да помене да се иза ограде, недалеко од контејнера где се одиграо напад, налази стационирана патрола „косовске полиције“. Иначе је непомична а то пре свега јер им је већ извесно време патролно возило на овом критичном месту – неисправно. Зиму су полицајци провели у приватном возилу, паркираном поред, у коме су се грејали кварцном пећи укљученој у утичницу једне од пијачних барака уз обавезно задужење једног од њих да не сме да се успава како се не би запалили!

Нападнути пар се сутрадан, незаштићен, иселио и из контејнера од свега 4 квадрата иначе лоцираног на пијаци а који је заправо предвиђен да буде локал, обичан киоск. Њега није посетио нико осим екипе ТВ Мост из Звечана која јавно промовише стварање албанске државе на КиМ, њихове војске и полиције, а коју финансира Влада Србије и под потпуном је уређивачком контролом Канцеларије за Косово и Метохију. Свој програм емитује локално а прилоге овакве врсте не преузима РТС.

Читајте и у штампаном издању Магазина Таблоид

„Проблем“ медија на српском се састоји у само једном – буџет на коме се налазе. На Косову и Метохији они су подељени у две групе – оне које финансира Влада Србије или оне које финансирају ментори албанских сепаратиста, стране Владе најчешће британска, америчка или ЕУ. И једни и други спонзори имају за циљ да стање прикажу подношљивим или чак „видно побољшаним“. Понекад ћете чути у локалним медијима да се нападају представници српских власти што ствара слику „слободних медија“, врло ретко се нападају представници сепаратиста иако многи међу њима дојучерашњи терористи, некажњени зликовци и убице који иданас позивају на злочине против Срба али никада, баш никада ни код кога од медија на српском нећете наићи на критику америчких или европских! Чак ни недавно када је на мосту у Косовској Митровици Федрика Могерини каснила читавих сат времена на велико незадовољство новинара који су чекали а онда се појавила, прочитала припремљено саопштење и без могућности да било ко постави питање, окренула се и отишла. И тада је њена изјава пренесена са дубоким поштовањем и великом пажњом!

Док ово пишем пристижу информације о новим нападима, спаљеним аутомобилима у власништву Срба, напада на куће и имовину. Проверене или тек треба проверити, готово увек се испостави да је вест тачна али се она првобитна разликује. Но, много је случајева који не бивају никоме пријављени. Последњих дана најамње један се догодио и то у улици Лоле Рибара. Нападнути Срби су побегли и задовољни су тиме. Нису пријавили никоме јер ни у ранијим нападима то није дало никаве резултате. „…Нама сада само Бог може да помогне, само Бог и нико више!“ каже један од њих који и не жели да говори о нападу. По његовом мишљену, то више апсолутно нема сврхе.

Не увек али понекад ће „косовска полиција“ примити тужбу и „проследити је даље“ где се све завршава. Приватно, полицајци ће тужно констатовати „њихово је време“… Али то време на северу КиМ где Албанци не живе, није било „њихово“ док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике.

Сваки потез који данас повуку Александар Спирић, председник привременог органа Косовске Митровице при Влади Србије или Горан Ракић, албански градоначелник српске половине града а по систему сепаратиста, јесу по налогу из врха српске Владе у сврху маркетинга.

Зато је повучен „стратешки потез“ обустава радова на шеталишту. А, док „обустава траје“ никога не изненађује присуство радника који настављају да уређују улицу. Додуше, без тешких машина и механизације. Неко ту ипак наставља свој посао по старом…

„Благодарећи чињеници, што је Краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године, одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава, међу којима и Конзулат у Приштини 1889. године, ми знамо шта се тамо дешавало Србима. Да она тада није то учинила, ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба. Овако пак, од српских конзула , који су радили у Приштини, остали су нам конкретни извештаји, белешке и путописи о догађајима на Косову и у Метохији за временски интервал од 24 године, односно од 1889. до 1913, када је Конзулат престао с радом“ подсећа Драгиша И. Кецојевић у свом раду „Косово и Метохија: терор над Србима“.

Међутим, равно 100 година касније, представници српске власти парафирају нови споразум којим ионако окупирана територија уз сагласност сада и српске стране, пристаје на сопствени губитак и озакоњује га.

Према доступним подацима у време од првог српско – турскога рата 1876. до 1912. године иселило се у Србију преко 400.000 „Старосрбијанаца „. Након Другог светског рата забрањен је повратак прогнанима а током деценија постепено су присиљавани на одлазак већ опробаним средствима принуде – силовања, пребијања, отимачине и убиства. Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба о којима се нигде не говори на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима“ у Бриселу извојеване нове победе. Од оних мањих па све до оних величанствених од 5:0

Да ли нам се понавља XIX век?

У свом путопису по Косову 1897. године српски конзул Тодор Станковић записао је: „…Отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање српске деце – мушке и женске, одвођење српских девојака у шиптарске хареме, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба за Шиптаре, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост шиптарима и Турцима… Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део онога што је почињено у најскоријем времену… После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова матици Србији настали су још тежи дани за Србе на Косову и у Метохији. Уз благослов Турака шиптарски терор се наставио али у још жешћем облику, с циљем да се Срби истребе с тога подручја и да остану само Арнаути, и Турци у градовима. Шиптари су свакодневно вршили насиља над Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали. Истребљење Срба с Косова био је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других…“


Одмах по завшретку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.
По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

На ванредним парламентарним изборма на Косову, заказаним за 11. јун, косовски Срби изаћи ће с више листа, тачније чак шест. Званични Београд подржава само Српску листу, док за остале изабрани председник Александар Вучић тврди да су под контролом косовских лидера и страних амбасада.
Кандидати који нису уз Српску листу одбацују оптужбе и кажу да ће подршка једној листи допринети нејединству и нашкодити односима између Владе и осталих српских партија на Косову.

Ни мање места, ни више листа. Срби ће за 10 од 120 посланичких мандата у Косовском парламенту, ићи у чак шест колона. За Београд је прихватљива само једна, док осталих пет и буквално сматра петом колоном.

„Купују нам људе, да би могли да формирају косовску војску. Једну групу контролише Харадинај, једну контролише Тачи, једну контролише једна амбасада, само је важно узети Српској листи што више посланика, како би они на сваки могући начин могли да донесу одлуку о демаркацији са Црном Гором и стварању косовске војске, то је суштина“, наводи Вучић.

За владајућу већину на Косову ради управо Српска листа, тврде њени бивши чланови, који су сада у Партији Косовских Срба.

„Једини који може да се убеди да гласа за Војску Косова су Срби који су под ингеренцијом Београда и који могу из Београда да добију притисак за тако нешто, пошто смо као Српска листа по налогу из Београда, по налогу Канцеларије за Косово и Метохију, лично тврдим одговорно, Марка Ђурића, дали кворум да Хашим Тачи постане председник Косова, и троје посланика који се данас налазе на Српској Листи кандидата су посланици који су гласали да Хашим Тачи постане председник Косова“, каже Александар Јаблановић.

Самостални посланик у Скупштини Србије из Зубиног потока Славиша Ристић каже да на косовским изборима не би требало ни учествовати, јер се на тај начин граде институције, како каже такозваног независног Косова:

„Морам то да кажем, јер је то нажалост, велика истина, да је највернији Тачијев Србин овде у Београду Александар Вучић, јер је он потписао Бриселски споразум и препустио српске институције Приштини, јер је он препустио Север Косова Приштини, с друге стране он намерава да прави заједно с Тачијем пут Приштина-Ниш“.

Сертификација предатих листа на Косову трајаће до 23. маја. Странке које се предомисле, 24. и 25. маја, могу да одустану од учешћа на изборима.

Цео снимак можете погледати овде

(Н1)

 

www.nspm.rs/hronika/slavisa-ristic-najverniji-tacijev-srbin-u-beogradu-je-vucic-aleksandar-jablanovic-srpska-lista-je-po-nalogu-marka-djurica-dala-kvorum-za-izbor-tacija-za-predsednika.html

Неколико месеци по потписивању Првог бриселског споразума (односно „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“, склопљеног 19.4.2013) о Косову и Метохији, дакле пре скоро четири године, анализирајући његове последице по безбедност Србије и окружења, укључивши и Македонију, аутор ових редова је написао следеће:

„На слободном српском Косову данас се брани цела садашња Србија, а уз њу и Република Српска и српска Црна Гора. Брани се, на крају, у свом тренутном „блаженом незнању“, и Македонија“,

као и:

„Тзв. бриселски споразум по природи јача (велико)албански фактор, који је најрадикалнији и најдоследнији заступник НАТО-интереса у овом делу Европе. Пример је недавни споразум између Војске Албаније и тзв. косовских безбедносних снага о реципрочном боравку на територији КиМ и Албаније, као и, трећи по реду, ‘војни споразум’ који је управо потписан између ‘Косова’ и БЈР Македоније крајем септембра“ (целокупни чланак је доступан овде).

Зашто је важно вратити се тој процени сад? Зато што су нас тадашње – које су, случајно, и садашње – власти Србије убеђивале да Бриселски споразум представља веееелики корак у правцу стабилизације региона, да су наводно коначно отворена врата српско-албанског дијалога као никад пре, да ће од тада сви проблеми бити решавани институционално, кроз преговоре, уз подршку ЕУ (и, разуме се, НАТО), како би ми сви заједно једног лепог дана живели у великој и срећној ЕУ породици, под будним оком беневолентног НАТО-чувара.

Шта су праве последице Бриселског споразума – управо гледамо сада, у Македонији, у којој је великоалбански фактор управо кренуо у реализацију следећег корака ка свом циљу. Уз подршку истих оних западних сила које су претходно здушно аплаудирале „државничкој мудрости“ власти Србије када су потписале распуштање свих државних институција на КиМ, укључујући и, најважније, снага одбране (полиције, цивилне заштите, „Чувара моста“, и других неформалних група које су успешно чувале територију КиМ северно од Ибра до тада).

Његове последице, наравно, гледамо, односно слушамо и у Србији, сваки пут кад Еди Рама јавно подржи стварање Велике Албаније, када председник Албаније несметано дође у посету Бујановцу, не обазирући се на Београд, и бива дочекан са албанским заставама, када терориста Јонуз Муслиу, на двострукој државној плати, отворено говори да му је председник Еди Рама а не тамо неки Вучић, и најављује будуће великоалбанске походе на Ниш…

Да је север КиМ остао оно што је био – непробојно утврђење и бедем за сваку великоалбанску експанзију према северу, било би много теже за великоалбански елемент да крене у садашњу фазу агресије на Македонију, када није успео да обезбеди чак ни целокупно „Косово“. Овако, не само да је охрабрен војно-безбедносним уступцима које садржи Бриселски споразум, већ и очигледном спремношћу руководства Србије на сталне уступке, даља узмицања и нереаговања на отворене великоалбанске претензије на српски државни простор.

И, не само то. Бриселски споразум је ојачао улогу НАТО/ЕУ као главних арбитара на овим просторима, што већ само по себи охрабрује агресивне великоалбанисте, који знају да су НАТО/ЕУ на њиховој страни, да су њихова ударна песница. Ево још једног извода из чланка из октобра 2013:

„… успех тзв. бриселског споразума Србију још чвршће везује за тзв. ЕУ-интеграције, јер је директно, уговорно-условно повезан са њима. Степен кооперативности Србије у испуњавању тзв. бриселског споразума и обавеза које из њега произилазе или које ће на њега да се природно надовежу – директно се везује за њен ‘напредак на европском путу’“,

као и:

„Тзв. бриселски споразум Србију чврсто упућује на безалтернативну сарадњу са НАТО, с обзиром да је НАТО војни гарант тог споразума и с обзиром да је НАТО наводно – а ту је потребно ‘веровати им на реч’, пошто никакав потписани документ није дат на увид – издао усмену гаранцију да тзв. косовске снаге безбедности неће моћи да уђу на север у наредних 10 година. Сасвим ‘случајно’ је у контексту бриселских преговора Први потпредседник Владе Александар Вучић – можда баш са свог ‘лежаја’ на бриселском поду – ‘замолио’ Американце да не напуштају Косово и Метохију. НАТО, дакле, има на располагању и најјачи могући изговор да остане ту где јесте: забога, саме власти у Београду то траже, ради безбедносних гаранција које НАТО пружа“,

и:

„Тзв. бриселски споразум, како је већ наведено, разграђује државност Србије и гура је још дубље у вазални, бесконачно условљени однос наспрам западних сила. Таква држава је имплицитно неспособна да се одупре западним притисцима и ‘примамљивим понудама’, док се у њеној јавности ствара атмосфера ‘безалтернативне’ упућености на и зависности од западног фактора, укључујући и НАТО.“

А, ако су нас тадашње-данашње власти пре четири године уверавале у „мудрост своје политике“, па онда видимо где нас је све то довело – у још чвршћи евроатлантски обруч – онда је више него умесно упитати се чему њихова данашња политика даљег ћутања и кооперативности (како овде пише Слободан Антонић) или забијања главе у песак (како овде пише Драгомир Анђелковић) данас води. А и зашто се води.

Да ли је пре четири године Бриселски споразум потписан из горе-наведених, беневолентних разлога које су Вучић, Дачић и компанија понудили јавности и гласачима? Ако је то случај – а има их стотине хиљада који у то верују – онда су, у најмању руку, лоши прогнозери и још гори државници. Ако је потписан као цена доласка на власт – што је мишљење које је још тад имао писац ових редова – онда то значи да имамо посла са уцењеним људима на највишим државним положајима, спремним на све зарад власти и моћи. Ако је, пак, потписан управо да би се целокупни српски корпус, миц по миц, да се власи не досете, постепено угурао у евроатлантско окриље – онда, не само да на власти имамо западну агентуру, већ можемо и да знамо шта даље да очекујемо.

Наравно, мотиве је практично немогуће доказати. Но, у политици је сасвим довољно и дозвољено, као и у спорту, гледати и рачунати само резултате. А резултат досадашње политике из Немањине 11 је – не да великоалбански пројекат није неутралисан, скрајнут, пацификован или укинут, већ је досадашња политика напредњачко-социјалистичке коалиције управо допринела његовом даљем јачању и развоју.

Да ли наставак исте политике – инсистирање на наставку „бриселског дијалога“ и „ћутање и кооперативност“ наспрам даљег великоалбанског (а и евроатлантско-црногорског) марша, може да донесе неки други резултат? Другим речима, да ли је рађење једне те исте ствари у очекивању неког другачије исхода – лудост или мудрост? Вишемиленијумско наслеђе људског искуства упућује на први одговор. А искуство последње четири године може да упути, с правом, на још један одговор: издају.

Наравно, истине ради, не могу се занемарити ни војни споразуми који су у међувремену направљени са Русијом. Но, да ли су они иоле довољни да се заустави правац којим смо убрзано кренули после априла 2013? Да ли је довољно чекати на руско оружје, а у исто време се правити „мртвим“, односно кооперативним наспрам Запада? Хоће ли нам Запад то дозволити?

Или је боље, дискретно или гласно (зависно од процене), одрећи се Бриселског споразума, оживити српске државне институције на северу КиМ (за почетак), укључујући, на првом месту, све одбрамбено-безбедносне снаге? Да ли бисмо за то имали подршку, прећутну или јавну, Русије? Кине? Других важних држава које нису признале тзв. Косово? Да ли имамо капацитет за тако нешто у овом тренутку?

Ово су питања која треба постављати, и то стално, и себи и другима око себе, и јавности. И тражити одговоре. Имамо право на то. А и обавезу.

И имамо право, са национално-државног становишта да критикујемо власти, и да им не верујемо, на основу досадашњег учинка. Поготово зато што су све радили сами, односно у партнерству не са национал-патриотском, већ са оном „другом“, анти-србијом. Имамо право и да их називамо издајницима, и очекујемо најгоре. Док не покажу супротно. Или док нам не дају јасан повод да кренемо са речи на дела, не рушећи притом државу, али и не пристајући на њено коначно укидање, односно окупацију.

Пред вама је хронолошки преглед догађаја везаних за Косово и Метохију чији је циљ отимање ове покрајине од стране Шиптара у којима су огромну улогу имале и велике силе.
Данас нисмо у стању да сагледамо све опсежне операције које се током протекла два века спроводе са циљем стварања Велике Абаније а на штету српске државе али ипак можемо да направимо пресек догађаја кроз време који су довели до положаја у коме се налазимо.

1389. – Јун, Бој на Косову у коме гине српска властела чини да неповратно слаби српска држава. Турци је полако освајају 60 година касније након чега свака, и најмања побуна против Турака, бива кажњивана крвавим терором. У попису које су турске власти извршиле од 24.795 имена у турском попису из 1455. само је 65 албанских

    lX век – Већ је преко 150.000 Срба протерано са тог простора а убијено преко 10.000. Све до ослобађања српске земље простор Косова и Метохије био је стално насељаван арнаутским, односно албанским живљем. Од краја 80-тих година па све до краја 19. века формира се албански покрет, изразито анти-српски, уз снажно подршку аустријске царевине која је рачунала на своју експанзију након пада Отоманске империје који је био на помолу. Врло често на том простору боравили су и енглески представници у улози веома добрих организатора још увек некохеретног арнаутског корпуса подељеног о по организационом и по културолошком основу све до нивоа језика кој ису били у употреби а разликовали се до међусобног неразумевања.

1876. – 8. јула Русија и Аустроугарска су, уједињене истим циљем, у Рајхштату постигле споразум којим је у случају распада Отоманске империје искључено образовање велике, повезане словенске државе. Истовремено је договорено конституисање независних држава Бугарске, Албаније и Румелије. Већ 15. јануара следеће прецизирано је питање настајања Албаније. Руси су у „Призренској лиги“ видели националну организацију која би одиграла улогу „друге Црне Горе“, и помогла у потискивању Турака са Балкана. За Енглеску Албанија је била предграђе против инвазије руског панславизма, али и чувар турског интегритета и обуздавања амбиција Беча.

    1878. – 10. јуна у Призрену је формирна „Призренска лига“ под плаштом заштите Албанаца католика бечке дипломате после Берлинског конгреса, који се није бавио албанским питањем, северну Албанију и Косовски вилајет сврстале су у своје планове продора на Исток. Албанци су у Бечу видели заштитника од „словенске инвазије“.

1924. – На Земаљском већу КПЈ 25. новембра 1924. заузет је став да се Косово и Метохија укључе у једну целину, уједињену совјетску албанску републику, која би уз Албанију обухватала и све етничке територије Албанаца у Југославији.    1912. – У Валони је 28. новембра проглашена прва албанска држава за шта је главну улогу преузео Беч.

1913. – Закључцима Лондонске конференције, 29. јула, створена је Албанија. Захтеви Албанаца да у у њене територије уђу Приштина, Пећ, Косовска Митровица, тетово, нису услишени услед чега су одмах основали „Комитет за одбрану Косова и северног Епира“.

1928. – Албанија је проглашена краљевином а Ахмет Зогу себе представио као краља свих Албанаца, и оних изван граница Албаније. Та титула је засметала Београду јер је то био сигнал да се унутрашње питање Албаније претвара у међународно.

И од тада упорно истицање тврдње да мир на Балкану зависи од стварања етничке Албаније, перманентни је узрочник кризе и изазивања сукоба међу народима.

    1941. до 1944. – Постојао фашистички протекторат велика Албанија, у чији су састав ушли Метохија, која се налазила под италијанском и немачком окупацијом, већи део Косова (без северног дела, односно садашњих општина Вучитрн, Косовска Митровица, Зубин Поток, Звечан и Лепосавић, који су били у саставу Недићеве Србије и под немачком контролом), источни део Црне Горе и западна Македонија. Управу терором и одрешене руке у вршењу злочина са протеривањем Срба са КиМ добијају Шиптари али и Албанци из Албаније. Нацизам је тада прихваћен као идеологија која ће омогућити стварање велике Албаније.

1944. – Током пролећа формирана је прва албанска дивизија од стране немачких официра, подофицира и специјалистичких струка. Регрути су претежно Шиптари са КиМ. До јуна је регрутовано тек око 6.000 војника. У директном сукобу са снагама НОВЈ њене формације су поражене и разбијене, а велики број албанских регрута је дезертирао. Прославила се у убијању косовских Срба а главни задатак поред тога био је хапшење и депротација јевреја у нацистичке логоре. Јединица је фебруара 1945. потпуно распуштена и преостало људство је придодато немачким полицијским пуковима у области Загреба.

1945. – Комунистичка власт забранила повратак протераним Србима. Известан број балиста је убијен у борбама које су наставиле дуго након завршета Другог светског рата. Ипак највећи број њих организован је тако да под плаштом комунизма постепено преузима управу над КиМ.

1974. – Фебруара донет је Устав ФР Југославије чије најважније последице проистичу из одредби о државном устројству СФРЈ где покрајине у саставу СР Србије (САП Војводина и САП Косово) добиле су још већа права него што су имала раније. Покрајине су имале своја државна и партијска Председништва. Њихова територија није се могла мењати без одлуке покрајинске Скупштине, а покрајинске власти имале су чак право вета на одлуке власти у Србији!

1981. – Након смрти Едварда Кардеља (1979) и Тита (1980) терор Шиптара над Србима постаје све неподношљивији а решење све теже јер се сепаратисти позивањем на Устав понашају као засебна држава чему званично почињу да утиру пут масовним демонстрацијама започетим марта на којима су захтевали да Косово и Метохија постану седма република СФРЈ јер су републике по Уставу имале право на самоопредењење.

1982. – У Немачкој Шиптари са КиМ оснивају организацију Косовски народни покрет као противтежу наводном пацифистичком покрету Ибрахима Ругове. КНП се од почетка залагала за оружану борбу против српске војске, полиције и народа, као и против колаборатора из сопственог албанског народа.

1990. – Септембра је коначно укинут Устав из ’74. након драматичних догађаја који су му претходили а од одбијања шиптарских покрајинских власти да признају сувереност Републике Србије преко смењивања комплетних руководстава у Скупштинама покрајине и иницирања преко 130 амандмана на Устав све до сукоба унутар врха Републичке Владе Србије у којој побеђује струја С. Милошевића која се нергично залагала за његово укидање.

1994. – Оснивање терористичке организације „УЋК“, односно на српском „ОВК“ настала је као издвојена ратоборна фракција поменуте КНП која се одмах дала у набавку оружја за своје чланове. Подршку углавном добија у млађим слојевима становништва а финансира се претежно из прихода од трговине наркотицима идругим нелегалним радњама. У јавности се за њу први пут чуло.

1996. – Први пут се у јавности чује за ову терористичку организацију. Од почетка 1995. године до краја 1998. године албанске терористичке групе извршиле су укупно 1.845 оружаних напада на припаднике полиције, српске грађане али и саме Албанце проглашене за колабораторе, иначе лојалне држави у којој су живели. Обуку терориста ОВК делимично су вршиле снаге званичне војске Албаније, делимично НАТО официри и теористи Саудијске Арабије.

Кристофер Хил

1998. -1999. – Вашингтон именовао Кристофера Хила за специјалног изасланика за Косово. Хил је до фебруара 1999. године путовао између Београда и Приштине, нудећи странама низ верзија коначног тобоже компромисног решења. у њему је главна ставка била да се српска војска и полиција повуку са КиМ али да снаге НАТО-а могу са пунимовлаћењем и наоружањем али без икакве одговорности за почињена дела и недела да бораве на читавој територији тадашње Србије и Црне Горе. Највећи број аналитичара овај споразум оцењује као намерно екстреман са циљем да га Срби одбију како би се отворио пут бомбардовању и отимању КиМ. Преговори пропадају у фебруару 1999. године а бомбардовање започиње марта, месец дана касније.

1999. – марта 24. започиње НАТО агресија и бомбардовање Србије, у мањем обиму и Црне Горе.

1999. – 9. јуна након 78 дана и склопљеног споразума у Куманову,бомбардовање се завршава и почиње повлачење српске војке и полиције као и НАТО и УНМИК-а. Са њиховим доласком у покрајину почиње страховит талас албанског терора кога више ништа не спутава и преко 250.000 Срба бива протерано у првим данима као и велики број свих других неалбанских народа.

2000. – октобра месеца, уз логистику, финансијску и медијску помоћ Запада у Србији долази до свргавања Милошевића и његове незаконите предаје хашком трибуналу у коме је касније највероватније и убијеним терпијама штетним лековима да би након смрти био проглашен невиним по свим тачкама оптужнице. Један од главних циљева петооктобарског пуча било је и довођење нових људи на власти спремних да по питању КиМ делују у складу са интересима Запада и отцепљења покрајине.

2001. – Тадашњи председник СР Југославије Војислав Коштуница покушао да покрене преговоре са лидером косовских Албанаца Ибрахимом Руговом, али је тим сепаратиста са Косова и Метохије у последњи час отказао учешће на припремном састанку. Сличну судбину доживели су и покушаји премијера Зорана Ђинђића да покрене преговарачки процес. Дивљачки напади иптара трају са нешто мањом жестином.

2004. – 17. марта долази до Погрома над Србима. За насиље у коме је учествовало преко 50.000 Шиптара многи су мишљења да је било добро и унапред испланирано. Циљ овог насиља је да се и преостали Срби заплаше и почну са продајом својих имања и напуштањем КиМ што је и остварено. За злочине осим новчане казне локалне телевизије која је лажним вестима наводно „подстрекла“ насиље, нико други није проглашен кривим. У насиљу је протерано преко 5000 људи, порушен, уништено на хиљаде српских домова, пошт, школа и других јавних зграда, уништено и спаљено преко 35 цркава, манастира и велики број православних гробаља.

2005. – 7. октобра Контакт група усвојила „принципе решавања статуса Косова“, у којима се наводи да то решење треба да буде „у складу са међународним стандардима људских права, демократијом и међународним правом“ и да допринесе безбедности у региону.

2005. – Савет безбедности УН дао је 24. октобра зелено светло за почетак преговора о будућности Косова и Метохије. Амбасадори најмоћнијег тела светске организације подржали су предлог тадашњег генералног секретара УН Кофија Анана да почну преговори о статусу Косова.

2006. – Јануара месеца Контакт група потврдила преговарачке принципе и позвала Београд и Приштину да конструктивно раде са бившим фински председником Марти Ахтисаријем, који је 11. новембра те године одабран за главног преговарача, како би дошли до реалних решења за многа тешка питања која треба да буду размотрена. Под реалним решењима замишљено је приватање стања на терену односно окупације и резултата свих злочина извршених над Србима, те отимање српске земље и историје. Кажавање за злодела нико није имао у плану.

2006. – Прва рунда преговора о статусу Косова одржана 24. јула на највишем нивоу, при чему је председник Србије Борис Тадић косовским Албанцима понудио суштинску аутономију у границама Србије, што је председник Косова Фатмир Сејдију одбацио, наводећи да је независност једино решење на које ће Албанци пристати. „Београд је вољан да да све осим независности, а Приштина не жели ништа осим независности“, изјавио је Ахтисари.

2006. – Ахтисари у Њујорку 20. септембра упознао Контакт групу са током преговора. „Како овај процес улази у кључну фазу, министри се надају трајном решењу последњег великог питања у вези са распадом Југославије“.

2007. – Ахтисари 2. фебруара представио нацрт решења, који је Србија одмах одбацила, док су га подржали косовски Албанци. Иако се у документу нигде имплицитно није помињала реч независност, Косову је дато за право да аплицира за чланство у међународним организацијама, формира оружане снаге и усвоји националне симболе.

2007. – Ахтисари, у коначном извештају Савету безбедности 26. марта, предложио надгледану независност као решење статуса Косова. „Реинтеграција Косова у Србију није реална опција, због чега је међународно надгледана независност најбоље решење“, навео Ахтисари.

2007. – Савет безбедности, на захтев Београда и Москве, 25. априла упутио на Косово посебну мисију која је за четири дана утврдила стање на терену пошто је неколико држава-чланица тог тела „изразило резерве у погледу решења“ која је предложио Ахтисари.

2007. – Сједињене Америчке Државе и чланице ЕУ 13. јула поднели Савету безбедности нови, пети предлог резолуције о Косову, којом се Србима и косовским Албанацима оставља још 120 дана за проналажење обострано прихватљивог решења, али без аутоматизма у спровођењу плана Мартија Ахтисарија, уколико ти преговори не уроде плодом.

2007. – Суочени са јасном претњом руског вета, САД и пет чланица ЕУ одустали су од наставка процеса решавања статуса Косова у Савету безбедности УН и 20. јула најавили да ће даљу бригу о том процесу, већ крајем месеца, преузети шесточлана Контакт група. Амерички председник Џорџ Буш, неколико дана касније, рекао да је време да Косово постане независна држава.

2007. – Тројка преговарача ЕУ, САД и Русија 10. августа почела нову, 120 дана дугу, рунду преговора. У посредничкој тројци јасне су поделе на руски и амерички став – Русија наводи да је Ахтисаријев пакет пропао и да преговоре не треба ограничавати временски, док САД тражи решење за 120 дана и на основу плана изасланика УН.

2007. – Шефови дипломатија земаља Контакт групе истакли су, 27-28. септембра у Њујорку, опредељење за споразумно решење статуса Косова, које би потврдио Савет безбедности УН.

Директни преговори представника Београда и Приштине, после којих су косовски Албанци представили Предлог споразума о успостављању добросуседских односа између држава Србије и Косова, што су српски званичници глатко одбили.

2007. – Тројка преговарача ЕУ, САД и Русија, после 120 дана преговора, 10. децембра окончала мисију. У извештају Волфганга Ишингера, Френка Визнера и Александра Боцана Харченка наводи се да Београд и Приштина нису постигли споразум о будућем статусу Косова и да су се обе стране обавезале на уздржаност од насиља. Београд је затражио наставак преговора, а косовски Албанци не одустају од проглашења независности.

2007. – Срби са севера КиМ 11. децембра предали председнику Србије, Борису Тадићу, 70.000 потписа којим се противе доласку мисије ЕУЛЕКС на КиМ. Савет безбедности УН није донео никакве закључке у вези са питањем будућег статуса Косова. Србија 19. децембра затражила наставак преговора и успротивила се слању мисије ЕУ на Косово без претходне одлуке УН.

2008. – Такозвани „парламент“ косовских сепаратиста је 18. фебруара, уз подршку пре свега Америке и њој потчињених западних држава у оквиру ЕУ, прогласио независност. САД и Авганистан први признају тзв „независност“ због чега се као један од разлога наводи чињеница да су Шиптари са КиМ центар трговине наркотицима у овом делу света што Американци, путем своје базе Бондстил код Урошевца, користе да из Авганистана наркотике превозе до своје земље и тако се богате.

2008. – Око 500.000 људи окупило се 21. фебруара , у центру Београда, на митингу „Косово је Србија“. На платоу испред Храма Светог Саве, велики број људи палио је свеће. Околне улице су, такође, биле испуњене грађанима. Томислав Николић изјавио „Тако ми Бога, нећу се смирити док Косово и Метохију не вратим под окриље Србије“. У нередима који су уследили после митинга а за које се сумња да су их помогли противници интереса Србије, погинуо је један од демонстраната. Запаљена је зграда америчке амбасаде, демолирана је хрватска амбасада.

2008. – Шеф српске дипломатије Вук Јеремић 15. августа званично предао захтев Генералној скупштини УН, тражећи да то тело подржи резолуцију Србије којом се тражи мишљење Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова. Питање том суду гласи: „Да ли је једнострано проглашена независност Косова од привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“

    2008. – Генерална скупштина УН 8. октобра усвојила, већином гласова, захтев Србије да се Међународни суд правде изјасни о легалности једнострано проглашене независности Косова. Српски предлог резолуције подржало је 77 делегата, „против“ је гласало шест делегата, односно, представници Палауа, Науруа, Микронезије, Маршалских Острва, Албаније и САД.

2009. – Пред Међународним судом правде у Хагу, расправа о нелегалности једностраног проглашења независности Косова трајала је од 1. до 11. децембра. Србија и шиптарски сепаратисти са Косова и Метохије добили по три сата за изношење аргумената.Своје мишљење о нелегалности самопроглашене независности Косова изнело је 29 делегација.

Оцену да је проглашење независности Косова у супротности са међународним правом, поред Србије, изнеле су Кина, Русија, Шпанија, Румунија, Кипар, Аргентина, Бразил, Вијетнам, Боливија, Венецуела, Азербејџан и Белорусија.

Супротан став су, подржавајући терористе и сепаратисте са КиМ, имали: САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Аустрија, Норвешка, Данска, Финска, Бугарска, Хрватска, Албанија, Јордан и Саудијска Арабија. Представник Бурундија оценио је да ће Косово наставити да постоји као ентитет, без обзира на одлуку Међународног суда правде.

2009. – 22. децембра истекао рок за одговоре на три питања које су судије Међународног суда поставиле – да ли је независност дозвољена изван контекста деколонизације, да ли су привремене институције Косова водиле кампању за изборе, у јесен 2007. године, на платформи да прогласе независност једнострано и да ли је документом из Рамбујеа утврђено право на самоопредељење. Сва питања нагињала су ка одговорима који ће оправдати одлуку сасвим јасно донету против прописа и Међународног права.

2010. – Почетком јануара на састанку КФОР-а у Приштини најављен почетак прогона епископа РП, владике Артемија, у западним медијима оцењеног као „тврдолинијаша“ и јаког противника отцепљења КиМ. Истовремено је најављена и његова смена „кооперативнијим“ владиком.

2010. – Фебруара теодосије, уз помоћ дечанских монаха и владике у пензији Атанасија Јефтића, упада у манастир Грачаницу где се налазило седиште Рашко – призренске епархије. Владику Артемија затварају у келију и забрањују му да се виђа са својом доховном децом мимо свих правила Цркве. Дечански монаси, такође ван сваког разума, забрањују монасима из манастира Црна Река да се виде са својим духовним оцем.

2010. – јун, након многих драматичних потеза Синод СПц владику Артемија неканонском одлуком протерује из манастира и његове Епархије. Након одласка владике већина монаштва креће за својим духовним оцем и манастири остају готово пусти.    2010. – Међународни суд правде јула месеца је оценио да једнострано проглашена независност Косова није у супротности са међународним правом. Већину судија ог суда дошло је из земмаља чије су владе већ признале чин сецесионизма као легалан.

2010. – Генерална скупштина УН септембра усваја резолуцију којом се отварају врата почетку дијалога Београда и Приштине и поздравља спремност ЕУ да посредује у преговорима.

2010. – Новембра месеца владика Артемије доноси одлуку да се врати у своју канонску Епархију, на основу одговорности коју за њу има, али поједини монаси и игумани привржени узурпаторима и незаконицима одбијају да га приме, мимо важећих канона. Теодосије уз подршку ЕУЛКС-а коју сам захтева, тзв, „косовске полиције“ и српског МУП-а употребом силе избацују монаштво и мирјане из манастира.

2011. – марта месеца почиње Бриселски дијалог на коме су у прве теме убројени катаста, председавање ЦЕФТА организоацијом и царински печати.

2011. – јуна сепаратисти са КиМ, уз логистичку подршку власти из Београда и узурпатора Епархије рашко – призренске, шаљу јединице РОСУ на север КиМ чиме изазивају сукобе и бунт народа. Срби се организују исте ноћи и подижу барикаде бна северу КиМ.

http://srbin.info/wp-content/uploads/2017/01/e-7.jpg

Овим почиње низ потеза којим је отворено почињена издаја Косова и Метохије од стране власт Републике Србије којима се отцепљење покрајине привело најопасније тренутку у свом историји. Уследиле су многе насилне и безаконе акције како КФОР-а и ЕУЛЕКС-а тако и српских власти, жандармерије и појединаца услед чега су најмање псла имали да обаве сами сепаратисти. Ипак то их је битно осоколило и они започињу своју стару игранку, нови талас злочина над Србима за које знају да више не уживају никакву заштиту.То додатно подстиче нови талас исељавања о коме одбијају да говоре медији и друге јавне личности као и политичари.

Бриселски споразум је парафиран 19. априла 2013. године а то су учинили тадашњи министар полиције Ивица Дачић и правоснажно осуђени злочинац за почињена дела тероризма и убиства српских полицајаца, Хашим Тачи. Управо овај моменат када највиши представници правде и закона прелазе на страну криминалаца, убица и терориста, осликава даље опхођење према Србима од стране свих. Народ, претходно са 99,74% одсто изражене воље пртив сепаратистичких институција, остаје препуштен себи. Против себе сада има полицију, жандармерију, криминалце, медије, већ прослављене уметнике (понајвише глумце) али и бројне појединце које је талас издаје захватио.

Успостављени су чврсти гранични прелази на местима која су контролисала тек неколицина полицијаца и понека патрола, формалности ради. Они који започели Бриселски дијалог и застали на почетку уз тврдњу да не могу да прихвате државна обележја на царинским печатима, учинили су да данас имамо сва обележја джавности која кроз те прелазе пролазе и бораве на територији Републике Србије сасвим легално.

Најгоре од свега је што Срби захтевају оснивање Заједнице српских општина која би функционисла по законима такозване „републике Косово“. Након гашења српских законодавних и правосудних органа та Заједница би била и фактичко заокруживање шиптарске државе на територији Косова и Метохије. На њој управо инсистирају ЕУ, Америка и српски органи а шиптарски наводно коче њено оснивање. једини разлог таквом понашању јесте потреба да оног тренутка када све буде предато сепаратистима да се њеним оснивањем прогласи „победа“ којом ће Срби моћи да се самоорганизују. А то ће заправо значити да су Шиптари најближи својој вековној жељи да Србе са киМ збришу са лица земље, и то заслугом српских власти. Ипак, н то неће бити крај јер у сстав замишљене Велике Албаније улазе и области око Рашке ка Краљеву и јужно до Ниша, а недавна посета председника Албаније југу Србије током које је све врвело од државних симбола те земље док су српски у потпуности нестали, шаље ништа мање забрињавајућу поруку.

www.kmnovine.com/2017/04/hronologija-kosovo.html#axzz4eryImDn3

Сутрадан, после референдума о изласку Црне Горе из Савезне Републике Југославије, примљен сам у кабинет ондашњег председника Владе Србије др Војислава Коштунице. Разговарали смо о протеклом референдуму. Сећам се да сам га тада питао зашто је Русија подржала излазак Црне Горе из заједничке државе. Рекао ми је, да ни њему то није јасно.

Пар година иза тога, био сам гост на завршној конвенцији једног од опозиционих председничких кандидата на изборима у Црној Гори, господина Андрије Мандића. Завршни митинг је био у Никшићу дан уочи предизборне ћутње. Током саме конвенције чули смо да је ондашњи руски председник примио кандидата ДПС-а за председника Црне Горе. Андрији Мандићу сам тада рекао, како он мисли да добије изборе ако и Исток и Запад дају подршку кандидату владајуће партије.

Слична ситуација се десила и током председничких избора у Србији, када је само 5-6 дана уочи самих избора руски председник Владимир Путин примио председничког кадидата Српске напредне странке Александра Вучића и пожелео му срећу на изборима. Истоветну подршку је премијер а председнички кандидат добио и од Ангеле Меркел.

Јединствена Русија, као владајућа странка у Русији, је такође током парламентарних избора 2014. и 2016. године давала подршку Српској напредној странци, али та подшка никада до сада није била тако снажна као током председничких избора 2017. године. Међу кандидатима за председника Србије било је оних који много искреније доживљавају Русију него што то чини председник Српске напредне странке али је њима таква подршка изостала.

Режим у Србији је истоветан оном у Црној Гори. Личе као јаје јајету. И један и други су мафијашко-криминално-дикататорски где два рођена брата владају у обе републике. У многоме подсећају на режим у Украјини према којем Русија има непријатељски однос. Можда зато што су тамо жртве становници руске националности, за разлико од Србије и Црне Горе у којима Срби страдају и пате.

Прошле године током парламентарних избора у Црној Гори Вучићев режим је активно учествовао у исценирању наводног државног удар у тој земљи. Сетимо се само речи српског премијера који је дан после избора изјавио да Србија има много озбиљне податке о «непостојећем» државном удару. Са ове дистанце види се да је Србија заједно са другим западним тајним службама, као и ДБ Црне Горе, исконструисала цео случај да би Мило Ђукановић победио на изборима. И не само то, и Пинк и Информер, медијске узданице Александра Вучића, одвратним и пљувачким текстовима обасипали су политичке противнике Мила Ђукановића представљајући их као руске фаворите. Епилог је да је Ђукановић победио на изборима а Црна Гора ушла у НАТО пакт. Нажалост, све то није спречило руску политичку врхушку да подржи Александра Вучића на председничким изборима.

Ја сам никада нисам могао да схватим зашто Москва подржава власт у Србији која Бриселским споразумом отцепљује сопствени део територије и прави, за почетак, независно Косово односно као крајњи подухват Велику Албанију. Пре неколико година ондашњи руски амбасадор Александар Конузин је то објаснио речима да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Тачно. Али ако смо браћа, ако смо пријатељи, онај ко греши, а то је Београд, мора да се саветује, критикује па чак и мало изгрди, да не чини сам себи ненадокнадиву штету.

Истина је да је руском подршком спречен пријем Косова у УНЕСКО, али је пре тога Србија учинила много горе ствари. Омогућила је пријем Косова у бројне међународне органицације, до давања посебног телефонског броја Косову као посебној сувереној држави. И не само да није било макар благог пријатељског прекора са руске стране, него су руски дипломатски представници током 2013. и 2014. године снажно подстицали Србе да учествују на сепаратистичким изборима чиме су легализовали и легитимисали још једну албанску државу на Балкану. Иначе, ти посланици, министри, градоначелници који су положили заклетву на сепартистички устав независне самопроглашене државе Косово радо су виђени гости у руској амабасади. Не могу да разумем да Русија не признаје независно Косово али признаје њене изабране представнике макар то били и Срби.

Пре неки дан се шеф руске канцеларије у Приштини заложио за формирање Заједнице српских општина. Идентичан захтев је поновио и амерички амбасадор у Приштини. Иначе, структуру те Заједнице треба да чине Срби који су бирани на локалним и парламентарним изборима по законима самопроглашене републике Косово а форма Заједнице је строго у складу са уставом те парадржавне творевине. На страну, што сама Заједница неће имати никаква извршна овлашћења.

Политика на Балкану актуелне власти у Београду је строго германофилска, зато ми не иде у главу да таква политика може да одговара и Москви.

Или је можда у питању нешто друго. Напуштање Косова и Метохије од стране Србије на начин на који то чини Београд олакшава руској страни да сутра у Савету безбеднсти омогући признање Косова и Метохије јер је претходно Београд то већ учинио. Једна таква позиција омогућила би Русији да поред већ припојеног Крима то исто уради и са Јужном Осетијом, Абхазијом, Придњестровљем, Донбасом па и неким другим деловима у другим државама у којима живе Руси. Распадом Совјетског Савеза сматра се да је више од 35 милиона етничких Руса остало да живи у туђим државама.

Срби са Косова и Метохје су 2010. године прогласили Владимира Владимировича Путина за почасног грађанина Косова и Меотхије. То се десило у Зубином Потоку где је у сали од 300 места било више од 2000 људи. Многи су плакали када је ова повеља додељена руском председнику. Њега Срби са Косова и Метохије доживљавају као месију, као спасиоца. Ипак, тиме своју политичку позицију Срби са Косова и Метохије нису побољшали. За љубав је ипак потребно двоје.

Више од 70% Срба данас у Србији верује Русима. Тај проценат није достигнут никаквим медијским кампањама и новцем него је исконски наслеђен. Бојим се да ће руском подршком српском диктатору Александру Вучићу, нарочито код млађе српске популације, рејтинг који Руси имају код Срба бити јако снижен.

Министарство иностраних послова Русије је осудило студентске протесте у Београду јер их, наводно, организује Запад иако нису необавештени и добро знају да је било жестоке изборне крађе због чега се митинзи и одржавају.

Мени лично, какви год били геополитички и стратешки руски интереси, таква политика није јасна а није ни коректна према српском народу. Мој пријатељ Љубиша Илић, власник кафића «Вожд» у Косовској Митровици, после руске подршке Александру Вучићу скинуо је портрет Владимира Путина у свом кафићу. Када сам га питао зашто си то урадио, рекао је «Марко, претерали су».

Марко Јакшић
члан Председништва Народног покрета Срба
са Косова и Метохије „Отаџбина“