недеља, јануар 21, 2018

Тагови Вести таговане са "четници"

четници

Убацивање српских чета почетком XX века на просторе Јужне и Старе Србије, делове тада пред распадом али још увек отоманске царевине, „западни пријатељи“ су дочекали са неодобравањем. Иако претежно насељено православним српским живљем које непрестано трпи зулум и злочине башибозука, бугарских комита и отомана, није том народу давано основно право, на живот и слободу. Запад је имао за Србе неке друге планове.

На том простору су по њиховој замисли требале да настану нове границе и расподеле. Које сигурно неће реално одсликавати стање, нити бити по историјском праву. Већ искључиво онакве какве ће њима служити на корист. То је био простор предвиђен за нове измишљене државе и народе. За оне који ће у будућности слепо служити западу за спровођење њихових империјалистичких циљева, и за то бити и награђени. Данас јасно можемо да видимо да су великим делом у томе успели као и које су то државе и „народи“. А све је тако „наивно“ почело још са Бугарском егзархијом.

 

„…Под утицајем егзархије и комитета, Срби су улазили у бугарску странку, губећи тиме своје име и заборављајући прошлост. Појам народности и странке био је помешан. Породице су се цепале а од два брата дешавало се, да се један звао Србин а други Бугарин.

          У Тетову је Момир Мартиновић био председник српске, а његов брат прота Миса Мартиновић, био је председник бугарске црквено-школске општине.

          У Водену, од три рођена брата Хаџи-Ташковића, најстарији Глигорије, био је директор српске гимназије, други вођа бугара, а трећи брат, грчки војвода.

            У Мирковцима код Скопља, и за егзархисте и за патријаршисте, била је једна иста црква и једна иста школа, у коју се улазило истим степеницама. Врата од двеју учионица била су једна до других и док је на једној на црној табли писало кредом: Ја сам Србин, у другој је исто тако на табли било написано: Аз сам Блгарин.

        Деца, још равнодушна према партијама, ишла су и у једну и у другу учионицу…“     (1)

 

Искрена тежња за ослобођење угњетеног православног становништва на територији Јужне и Старе Србије није имала подршку запада. Онда када отоманска власт није сама могла да се избори са отпором угњетеног становништва, благонаклоно се гледало на помоћ коју су јој уз подршку запада давали припадници војних формација ВМРО-а и арбанашка племена увек жељна крви. Овакав развој ситуације где Срби трпе зулум и терор је било оно што је у сваком моменту одговарало Европи.

 

              „…Егзархија која је продирала у почетку без крви, преваром и златним лирама, сметана пробуђеном свешћу и отпорношћу српских сељака, отворила је бескрајну поворку убистава. Српско-бугарски рат, завршен је успехом по Бугаре, оживео је велике наде, учврстио је уверење у њихову снагу и Бугарска ојачана Румелијом, бацила се на Јужну Србију.

           Отпочела је нова борба која је имала да се води фанатично до истребљивања. Испред егзархијских свештеника долазиле су сада терористе. За верска и национална питања се убијало брзо, нечовечно, и све више, док се у Србији још веровало да се пропаганда може школом и црквом сузбити.

            Али док су у Београду патриоте из Друштва Светог Саве на вечерњим курсевима спремали од младића пребеглих из Јужне Србије, будуће учитеље, дотле су се у Софији оружале комитске чете…“      (1)

 

Након „спонтаног устанка“ изведеног на Илиндан 1903. године којег су бугарски официри уз помоћ ВМРО-вих комита вешто искористили за своју промоцију, кренуло су репресивне мере отомана. Репресија није погађала ни бугарске официре ни њихове комите, она је спровођена над народом, а он је већински био српски. У Србији за то време родољуби и патриоти, најчешће занатлије и трговци, који су били пореклом из тих угрожених крајева или родбински и пословно везани за тај крај, забринути пратили су збивања. Увидевши неподношљиви злочин и зулум одреаговали су једино могуће, самоорганизовањем. Јер државни органи то још увек званично нису смели, иако су јасно били упознати са зулумом над народом !

Тако ће врањски одбор помагати капетан Живојин Рафајловић, као стручни консултант у набавци оружја и опреме. Док ће вредне занатлује својим радом и новцем помоћи добровољце, који се у окупираној земљи боре против отоманске и бугарашке тираније. Душа организације одбора у Београду, је општински лекар др Милорад Гођевац, који по својој дужности зна све београдске занатлије и трговце.

 

Његово интересовање и човечност приближили су га људима из Јужне Србије, који су неопажени проводили зимске месеце у Београду. Они су напустили своја села склањајући се испред освете, потере или глади са сиротињом. Осећајући у сваком том човеку неупотребљену снагу и спремност за борбу, уз смиреност природе и урођену финоћу, др. Гођевац се спријатељио са фурунџијама, ашчијама, бурегџијама, салебџијама. Обилазећи њихове продавнице и кујне нашао је у њима и друге људе који нису били ту запослени, а који су му пали у очи својим оделом, изгледом и понашањем.

      Обазриво су одговарали на његова питања и тек када је добио пуно поверење код својих пријатеља из Јужне Србије, онда су му рекли да су то људи који се лети по шумама боре против насиља и Турака, а зиму проводе неки у Србији, а неки у Бугарској, где их је увек Македонски комитет призивао…

    …Оружана борба против Турака и турских качака, да би се становништво заштитило, привлачила је комитету све оне који су морали да напусте своје домове и од њих се није тражила народност него вера. Главно је бити хришћанин и имати одлучности за борбу. Комитет који је убијао српске вође по селима, примао је Србе у своје редове и заклетвом их везивао да му буду верни. Сарафов и људи из комитета рачунали су да ће они лагано својом акцијом убедити становништво Јужне Србије, – остављено само себи – да је оно бугарског порекла, када помоћ за њихово ослобођење долази само из Бугарске.

        Исто тако ова борба требала је да привуче пажњу и интервенцију Европе и да јој покаже да у Јужној Србији и Македонији постоје само Бугари…“     (1)

 

Пошто је и сам др. Гођевац старином био из јужних српских крајева, тешко стање народа га је додатно гануло.Користећи познанство са генералом Милованом Павловићем, министром војним, организовао је сусрет старих четника који су зимовали у Београду. Они су га информисали о стању на терену, и неопходности активне заштите народа. Гођевац ће о тој идеји, разговарати и са познатим народним добротвором Луком Ћеловићем-Требињцем, херцеговачким Србином, тада најугледнијим београдским велетрговцем.

 

                   „…Прошла је јесен и зима 1901 године и др. Гођевац да би се приступило раду, решио је да са својим намерама упозна и Луку Ћеловића, јер је за ту акцију, поред људи пре свега био потребан и новац. Идеја о раду у Јужној Србији одушевила је овог богатог Београђанина. Основа будућег комитета је била постављена али је још та прва акција дуго била само обавештајна. Требало је упознати људе, тражити канале, испитати услове за успех у борби. Један пренагљен и непромишљен покушај могао је у почетку уништити овај велики и судбоносан посао…“     (1)

 

Као вешт трговац, Лука ће предложити да се оснује „Београдска задруга“. Први добровољни приватни фонд за помагање и јачање четничке акције у Јужној и Старој Србији. Вешто ће осмислити како водити финансије, да се од радозналих очију непријатеља сакрије набавка оружја и опреме. Развиће стратегију како да се легално оснивају пододбори у унутрашњости земље , али и међу Србима у  иностранству. Како би се на терор одговорило једином могућом мером, садржаном у већ спомињаној искуственој народној изреци – „ На љуту рану, љута трава“.

Тако су занатлије, трговци, учени људи и официри тог времена јасно показали самоорганизовањем своју неуништиву светосавску и родољубиву душу. Показавши својим пример будућим генерацијама како треба да се носиоци друштва односе према својој Отаџбини и свом народу. Припреме су полако кренуле својим током и српски народ на окупираној територији ће убрзо осетити и конкретну подршку и помоћ. Када се кренуло са реализацијом Србија додуше без званичног одобравања, али уз благонаклоност и подршку почела је да шаље своје добровољне чете. Појава четника који ће знати да бране српски народ у Јужној Србији, код народа враћа наду а на западу изазива узнемиреност.  

Војни представници европских земаља у Цариграду, зато почеше слати своје припаднике у Солун. Град који сада постаје центар за прикупљање сазнања о четничким акцијама. Тако уследише анализе и детаљна обрада, јер се потпуно променила дотадашња форма рада на терену у народним бунама на коју су они били навикли. Педантни Немци који су таман почели да помажу реформе распадајуће царевине, нарочито су детаљно изучавали те облике ратовања. Упорно тражећи „руске прсте“ у успешној српској акцији. Притом се вешто постављајући наспрам Бугара, као увређеног детета, које више није мезимче.

Назирало се да овом српском четничком акцијом, почиње заправо „извлачење јастука испод главе  болесника на Боспору“.  Зато су сад већ уплашени планери „продора на Исток“, упрегли све своје дипломатске и обавештајне ресурсе да докуче намере Београда. Историја им је говорила да су увек када убеде Србе да устану против Турака они имали користи, и војне и политичке, али понајвише трговачке. Желели су и сада да покушају да на српској муци и гробовима направе опет неку корист за себе.

Међутим, сада нису успевали да тако лако убеде младу генерацију Срба европских ђака. Школовали су се они и стекли образовање на престижним универзитетима, и тамо су упознали сву њихову поквареност и марифетлуке. Поучени историјом а добро школовани нису наседали на старе трикове запада, већ су гледали како да  унапреде свој народ и своју земљу. Нису имали намеру да буду ничије слуге, већ своји господари.

                Отомански центар у Солуну који је изучавао четничку акцију, сакупио је сигурно завидну грађу. Коју српски историчари нажалост нису покушали ни почети изучавати. Спречила их је опет у томе српска наивност и тек створена заједничка држава. У жељи да поново покажу добру намеру потисли су та истраживања у други план, за нека друга вероватно „срећнија“ времена. Опет ново време које је следило и довело комунисте на власт карактерисала су лажна истраживања. Прављење историје и конструкција које су само морале да докажу некакву „великосрпску хегемонију“. Поново нам је стварност налупала шамаре зато што нисмо послушали ни прошлост а ни своје старе.

Тако  заправо никад није ни почело право детаљно изучавање. Које свакако и неће моћи без архива у данашњој Турској. Надајмо се само да је садашњост изродила оне праве српске историчаре који ће за то и бити спремни. С обзиром да Турска није чланица ЕУ, нема разлога и вероватно неће отежавати расветљавање позадине и закулисаних радњи „европских усрећитеља“. Њих је било и на српску и на турску страну, само како би запад успео у својој намери „продора на Исток“.

                  Сигурно је да та истина неће донети много лепих речи за „демократску“ Европу. Али нас ни не треба да интересују лепе речи о њима већ истина о себи коју морамо да знамо и овог пута послушамо. Само ако будемо знали истину, и по њој се руководили  можемо да очекујемо да у садашњости и будућности не будемо нокаутирани, од нових шамара истине пред којом упорно затварамо очи. 

 

                     „Између бојазни да ће се нешто десити и нада да можда ипак неће има више простора него што се мисли. На том уском, тврдом, голом и мрачном простору проводе многи од нас свој век.“

Иво Андрић

 

Доста смо провели времена у међупростору, време је да се вратимо на свој светосавски пут. Изучавање појединаца ,истакнутих четника, нарочито завређује пажњу јер су многи имали своју улогу и у току окупације Краљевине Југославије. Та њихова улога још није научно верификована, како би се  критички сагледале „научне оцене“ идеолошки оптерећених појединаца. Оних који још увек представљају незаобилазне и увек негативне интерпретаторе свега српског, нарочито у круговима сорошеваца. Управо су то они  који упорно натурају свој искривљени поглед на српско четништво.

Стереотип о четницима, који је плански створио монтенегрински филмски режисер Вељко Булајић за потребе идеолошког сатанизовања, деценијама је злонамерно потискивао дела бораца за слободу у Старој и Јужној Србији. Додуше ништа мању кривицу за погрешну слику о овим дивовима слободарске борбе не носе ни они који су последњих деценија потпуно незаслужено и неоправдано покушали да остварују своје политичке циљеве кријући се иза овог часног имена. Време је да збацимо са себе ланце комунистичке идеологије и да критички сагледамо место, улогу и значај српских четника у свим ослободилачким ратовима.

Нису нама слободу никад доносили други. Увек смо морали својом крвљу да натапамо сваки грумен ослобођене Отаџбине. Сви знамо да је искуство најбољи учитељ али ако смо га већ толико платили у прошлости зашто да наставимо плаћање и у будућности. Ако наставимо да слушамо лажи а не своју прошлост и искуство немамо права да кривимо судбину. Дозволимо ли да западном и интерпретацијом оних злонамерних сени јунака који су полагали своје животе за мајку Србију остану узалудне, неће нам други бити криви.

Запад мора тако да се понаша, јер он упорно покушава међу својима да пронађе неке хероје и онда када у томе не успе он их измишља. Дотле ми олако дозвољавамо да дела наших див-јунака заборављамо и критички оспоравамо. Не заборавимо да није далеко оно што нам се чини својом удаљеношћу тако, већ само оно до чега упорно рушимо мостове. Срећа, слобода и будућност, нам се не може приближити, док год сами од себе будемо бежали. Не удаљујмо се од својих предака па ћемо и сами бити способни за велика дела. Зашто живимо ако не да своју Отаџбину учинимо слободном, свој живот успешним, своје потомке поносним.

 

 

  1. „Пламен четништва“ – 1930, Станислав Краков (издање из 2009, стр.40, 41, 48, 50, 51, 52)

 

 

Истина какву су „ослободилачку“ политику водили и помагали Бугари у Јужној Србији крајем XIX и почетком XX века може се видети и на примеру Илинданског устанка. Када су бугарашки теренски активисти одлучили да казне становнике у Битољском вилајету. Због њиховог одбијања да плаћају велике намете, изабрали су варош Крушево. Управо у тој вароши одлучују да организују „спонтани устанак“ 2.августа 1903. године, на православни празник Илиндан.

Не би можда у томе било ничег чудног да то није била варош у Македонији где није живело турско становништво,нити је постојао јак гарнизон, изузев одељења жандара који су чували телеграфску станицу. Али ипак неколико дана пре „спонтаног устанка“ на терен је стигла група бугарских официра. Група која има задатак да одмах када се сам догађај и збије обавести свет о величанственом почетку борбе против отоманских окупатора!

Последице тога су биле да је после „Илинденског устанка“ и кампање коју су бугарашки елементи успели да изазову у штампи, отоманска власт подузела хитне мере одмазде. Ангажујући редовну војску и жандармерију, као и шиптарске злотворе, почела је нова репресија на недужно становништво, притом позивајући устанике на мирну предају.

Видећи озбиљне припреме за обрачун, клиснули су бугарски официри натраг. Препустивши народ и устанике на милост и немилост. Варош Крушево је потпуно разорена, опљаћкана и спаљена, а потом су шиптарски мародери добили одрешене руке. Те су заједно са домаћим муслиманима спалили преко 150 села, 12.400 кућа, 70.836 људи је остало без дома. Становништво је натерано у збегове, док су потерна одељења немилосрдно таманила разбијене устанике. Из Јужне Србије том приликом избегло је 30.000 хришћана, а убијено је 8.816 људи, жена, деце, стараца. (1)

Све је то био само наставак систематског истребљавања Срба на које нико из те „пријатељске“ Европе нити се обазирао, нити је марио, нити је покушао да заустави. Није било реакције ни на отоманске и арбанашке зулуме и злочине као што није било ни на бугарска зверства.

„Убиства нису престајала. Поклани су српски свештеници у Грчишту, у Мировцима, у Јабланици, у Нивичанима. Секиром су расцепили главу проти Јовану Максимовићу у Кратову, у реку су бацили закланог проту Димитрија Марковића из кочана, а претученог архимандрита Артенија у Сопотници у виру су удавили.

Најстрашнија је судбина попа Алексе у Робову у Малешу. На њиви су ухватили поповог брата и његову дсечену главу послали су Алекси са поруком да напусти одмах село. Огорчен и поносан изабрао је да остане и настави борбу.

Једне јесење ноћи остала је код куће његова жена са снајом удовицом и два детета, а поп је изненада отишао послом у суседно село. Кад се сутра дан вратио, место своје породице нашао је на поњавама натопљеним крвљу гомилу удова и исеченог меса. Около су кукале сељанке и причале како је било. Комите су прво силовале жене.

Раскидан од бола и мржње, али увек пун јунаштва остао је свештеник и даље међу својим сељанима, сам са сећањем на страшан крај својих, живеће за освету, али после неколико месеци и он, обазрив и неповерљив, пао у заседу. Везаног сатима су га комите секле комад по комад, продужавајући долазак смрти њему, коме су још једино живот могли да униште…“ (2)

После организованих злочина 1903 над српским цивилима у Србији се већ увелико осећала потреба за разним врстама самоорганизовања. Коло „Српских сестара“ као невладина хуманитарно удружење, организовало је широку акцију помоћи и збрињавања гладних,болесних и немоћних, посебно деце и трудница. Идеју о оснивању ове организације дала је Надежда Петровић. Она је уз свесрдну помоћ Делфе Иванић жене тадашњег конзула у Скопљу успела да на Велику госпојину 28.августа 1903. године одржи и оснивачку скупштину удружења. Скупштини удружења чијем имену је кумовао сам Бранислав Нушић. Овом догађају у сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу, присуствовало је око три хиљаде жена.

Ово женско удружење настало је на основној идеји јачања националне свести и потребе ослобођење „поробљене браће“. Како оне у Јужној Србији, под турском влашћу, тако и оне на северу и западу, под аустроугарском влашћу. Акције предвођене Надеждом Петровић и Делфом Иванић, али и супругама бројних српских дипломата, попримиле су широк обим. Управо њиховим трудом европска јавност се упознала и почела да згражава над шиптарским дивљањима на почетку тада новог века. Нажалост будућност ће показати оно што смо већ одавно морали да научимо, лицемерној Европи злочини над Србима су увек некако прихватљиви. Колико год они били застрашујући, пошто су над светосавцима неостају им дуго у сећању. (3)

Тражили су Срби у Јужној и Старој Србији често помоћ од њене матице. Нажалост у Отаџбини власт заузета својим политичким борбама, и још више зависна од западног мишљења није имала довољно разума. Не треба можда онда да нас изненађује ни данашње слично понашање властодржаца. Нису власти тадашње Србије схватале важност заштите и одбране свог народа, вере, вековних огњишта. Тако су се односили и према незваничним молбама самог народа али и према оним званичним.

„Конзул Денић, осећајући и сам величину опасности, затражио је да Србија помогне оружјем Србе на Југу, „како би чувајући и бранећи свој дом, образ својих чељади, бранили и очували Српство.“ …
… Председник владе др. Владан Ђорђевић одбио је конзулов предлог „на који ни један министар ни једне цивилизоване земље не би пристао.“
Своје љутито писмо завршио је речима:
„Србија се неће никада служити дивљачким средствима у својој просветној радњи за своје сународнике изван своје границе“…“ (2)

У сваком случају злонамерно организована пробугарашка провокација на Илиндан 1903. године, изазвала је егзодус српског становништва из многих места у Јужној Србији. Можда је то разлог што су се у комунистичкој Југославији илинденским устаницима признавале пензијеа удружење „Коло српских сестара„ било забрањено (4). Оно што је ипак важније јесте да се тада јасно показало да без активног отпора на терену тим злотворима, нема решења тешке ситуације. Ипак Мајским превратом и променом династије на српском престолу долази и до измене политичког става о српском питању на целокупном етничком простору. Самим тим неформално је дозвољено да се активни официри и подофицири, као добровољци, ангажују у четничкој акцији.

Стручност и обученост српских официра била је на завидном нивоу. Патриотизам као и увек неспоран, зато одмах похрлише у акцију. Овог пута планску, прорачунату до детаља, притом обављајући и низ радњи за припрему будућег ослободилачког рата. Бити четник постало је питање части. Улога борца за слободу који то на терену и показује и доказује, као и почетни успеси у сукобу са отоманским потерним одељењима полако су добијали „митски“ призвук. Али дешавања на терену, где су одважни, спретни и добро увежбани четници се сретали са отоманским, арбанашким и бугарским злочинцима јасно је говорила да се не ради о миту већ о истини.

Сада наоружани модерном пушком а посебно бомбама, као потпуном теренском новином, српски официри су угњетеном народу у Јужној Србији пружали нову наду. Имена славних подофицира Косте Миловановића, Илије Трифуновића,Ђорђа Петровића знало је свако српско дете у поробљеној Старој и Јужној Србији. Војин Поповић, Војислав Танкосић, Божин Симић, Василије Трбић, као истакнути четнички команданти, постадоше са правом легенде. Та слава није изменила њихову српску душу, остали су и даље скромни национални прегаоци у борби за ослобођење.

Видећи да квалитетно спремнији и стручно обученији српски четници односе премоћ над бугарашким комитама и отоманским потерним одељењима, запад поново поче да показује своје право лице. Срби су почели да пружају организован отпор и престали да буду само жртве, а наши западни „пријатељи“ то нису тако замислили. Зато је то био знак да аустроугарски и британски новинари отпочну планску кампању објављивања „истине о четничким злочинима“. Натписи у новинама су били као да су препричавали филмове које је нешто више од пола века касније правио Вељко Булајић и комунистичка пропаганда. Док су у исто време башибозуке, бугарске комите и отомане приказивали као да су сестре редовнице у католичким мисионарским центрима у Африци и Азији.

Показао је западни свет како брзо заборавља злочине над Србима. Још једном су показали свој лицемерни карактер и незаинтересованост за истину ако њима не иде у корист. Јасно стављајући до знања да је за њих истина само реч за коју неће бирати средства да је претворе у свој интерес. Нису се више спомињали зулуми и злочини над немоћним и невиним српским становништвом. Нису западу више били битне насилни покушаји преумљења у Јужној Србији који су изазивали српске збегове. За западне лицемере једина опасност је било оправдано примењено старо хајдучко правило – на љуту рану, љута трава!

Док су Срби своју националну идеју о ослобођењу Јужне и Старе Србије постепено и спонтано развијали кроз образовне, верске, хуманитарне и друге неоружане облике ником нису сметали. Све док су кроз пасиван отпор служили да буду жртве нечијег иживљавања и злочина Срби су имали лицемерно западно сажаљење и подршку. Онда када је српски народ одлучио да га неводе више као овце на клање напрасно је нестало и сажаљење. Када су Срби почетком XX века почели да организују оружано супростављање зулуму, зверствима и злочину није више било оне „искрене“ подршке. Наравно за запад одобравање има само оно што води истребљењу и изумирању српског народа, и нажалост то је истина а не мит.

Наша деца су сигуран подстицај да злотворима више не дозволимо ту њихову „истину“, као и највећи разлог да истину о правим Србима никоме не допустимо да назива митом. Имали су увек и имају светосавци стрпљења али и оно има свој рок трајања и ограничења. Нисмо ми вековима сигурно корачали зато што смо се родили научени да ходамо, већ зато што су нам руку пружили и утабаним стазама нас водили наш ђедови. Наш задатак је данас да и ми својим потомцима пружимо чврсту руку и поведемо их јединим могућим – светосавским путем. Путем вековне истине која нас је одржала а не измишљених и лажних вредности ЕУ и НАТО-а.

 

_________________________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/wiki/Илиндански_устанак
  2. „Пламен четништва“ – 1930, Станислав Краков (издање из 2009, стр.48,49,52)
  3. sr.wikipedia.org/wiki/Коло_српских_сестара
  4. www.slvesnik.com.mk/Issues/FFDD8BA33E004B379F7B548455C0B026.pdf

Након растакања заједничке државе Југославије, од проглашења хрватске независности, слави се 22. јун (пардон, липањ) у шуми Брезовица код Сиска, као дан „хрватског“ антифашизма. Надобудни притом истичу, да је то заправо био почетак антифашистичке борбе у окупираној Југославији, а повели су је управо Хрвати, да се зна, јер се то дуго намерно заташкавало!

Истине ради, догађање у липњу те далеке 1941.године у Хрватској, било је нешто мало другачије, од новокомпоноване „истине“, па да се потсетимо.

Група од 39 комуниста и симпатизера у Сиску, махом радника и понеки школарац, чувши за нацистички напад на Совјетски Савез, самоорганизовано је отишла у оближњу шуму, да се склони од очекиваног хапшења, у тим новонасталим околностима. У селу Жабно код Сиска, у шуми Шипражје, одлучују на састанку да оснују одред, бирају командира, и објављују почетак антифашистичке борбе (а не беше никакав народни збор).

Наредних месец дана, лутајући околном шумом, у потрази за тим „плашљивим“ Србима, којих су по казивању усташке власти већ биле пуне околне шуме, узалуд ће хрватски антифашисти чинили надчовечанске напоре да икако ступе у контакт са тим страшним српским четницима, како их већ у службеним документима назива власт НДХ. Ни партијска централа у Загребу, коју повијестничари упорно зову „хрватски ћаћа“, није била боље среће, те се антифашистичко трагање настави у сисачкој регији, док напокон не успеше да допру до окружне веза за Кордун, где су већ договарали саветовање у шуми Абез код Вргинмоста (данас преименован у Гвозд), на ком је усвојен став, да се на Кордуну и Банији мора пружити оружани отпор хрватском фашизму, који проводи геноцид над српским народом. У време заједничке државе, на месту договора у шуми, саграђени су камени ступчићи као колобрани, а на сваком је било уписано име учесника, и то латиницом за Хрвате, а ћирилицом за Србе, уз пригодан текст о „партији као водиљи“ општенародног устанка. Након овог састанка, устанички вођа са Баније, Васиљ Гаћеша, са групом српских устаника напада 23/24.јула усташку посаду у Банском Грабовцу, где заробљава 12 пушака са муницијом, уписујући Банијце у људе, како је тада говорио прост народ српски, за подизање устанка против хрватске злочиначке власти. Хрватска власт одмах организује казнену експедицију, те успут напада и антифашисте „Сисачког партизанског одреда“, који ће се растерани, тек крајем јула, најзад прикупити у шуми Брезовица, сазнавши за општенародни устанак у Дрвару и Србу. Уследиће потом партијска преговарачка акција, да се некако убеди Васиља Гаћешу, да прихвати те хрватске антифашисте. Васиљ ће се подуже премишљати, дал да прихвати те „kranjce“ или да их отера, онако српски, јер ето месец дана су ту, али не опалише ни метак, не убише ниједног усташу, не нанеше штету хрватској фашистичкој држави, а боре се за слободу.

Ипак ће ретки комунисти успети да убеде Васиља, да се ти хрватски антифашисти прихвате организовано, како би се могли показивати народу на народним зборовима, да није сам, ето и Хрвати су против те хрватске злочиначке власти.

Тек тада ће сисчани кренути у српске крајеве, да би 22. септембра (пардон, рујна) у шуми Шамарица, ступили у редове српских устаника. Али, то није никакав почетак организоване хрватске антифашистичке борбе, реч је заправо о појединцима а не о народу, који тада слави одлазак „ дичних хрватских синова“ на далеки Источни фронт, да раме уз раме са осталим европејцима сломе те „азијате“, и успоставе нови поредак!

У српским устаничким редовима, сисчане ће нарочито пазити и чувати, да им се не дај боже што ружно не догоди, а камо ли да неко и настрада, а дошли су у борбу за Слободу! Иако су били пажени и чувани, ипак ће после почетка усташке офанзиве на Шамарицу, почетком новембра месеца 1941.године, сисчани донети одлуку да се склоне док офанзива не прође, и вратиће се назад у град Сисак, о чему се баш и незна детаљно!

Стварно стање на терену Хрватске, најупечатљивије описује Владимир Бакарић, први човек хрватске партије, који у новембру 1942.године у Бихаћу, на првом заседању АВНОЈ-а изјави, да поздравља већнике у име партизана из Хрватске и нарочито нагласи –„ tačnije Srba partizana iz Hrvatske, jer Hrvata praktično i nema u partizanima“!

После победе, удомљени на државним и партијским функцијама, сисчани су заборављали да истичу свој допринос антифашистичкој борби, притом нарочито не потенцирајући тај важни 22. липањ, као почетак антифашистичке борбе!

Тек после доношења устава из 1974.године, када поче изградња хрватске државе, опсетише се да им недостаје дан „хрватског устанка“ против мрског окупатора, а Срб је био српски, те нису ни могли да га својатају!

Зато ће почети изокола, да се „власи не досете“, најпре причом о јакој партијској организацији у граду Сиску, а потим и о значају изласка сисчана у околну шуму, где су основали „први партизански одред“ у Југославији!

Ситницу, да целе те `41. године, у Крајини нико не користи израз партизан, већ најпре устаник, па потом герилац, када „случајно“ стигоше први „шпанци“, доносећи тај израз за мале борбене групе, па тек потом уведоше крајем године израз партизан, ревизори историје упорно превиђају, а сисчани ето већ у липњу прогласили партизански одред!

Друга неразјашњена ситница, како то да су они већ 22 липња прогласили устанак, а бравар у Београду тек 4.јула (пардон, српња) донео одлуку о општенародном устанку, а партијска дисциплина била строга, а казне још строже, нарочито за самовољу!

Али, док је хрватски неофашизам бујао као квасац деведесетих година прошлог века, била је преко потребна „прича“ да су заправо Хрвати први у тој заједничкој држави почели антифашистичку борбу, и то као партизани, а она српска у редовима ЈВуО, то се не рачуна, то је и добри Винстон одбацио, а он је био објективан, као прави британски политичар!

Од почетка слављења 22. липња, хрватско руководство дели одликовања преживелим „сисчанима“, заклињући се притом у антифашизам, претходно брутално порушивши све партизанске споменике, изузев понеког, сакривеног у скрајнутим селима крајинским!

Притом, никада и нигде не помињући, да су Срби као народ у Хрватској, били носиоци антифашистичке борбе, извојевавши слободу и хрватском народу, који је већински био у редовима фашистичке хрватске војске!

Додуше, када српска деца из Вуковара рецитују песме Бранка Ћопића у Србу, код споменика општенародном устанку, полиција после узима изјаве од малолетних рецитатора и наставника као организатора, јер узнемиравају хрватске „домољубе из обрамбеног рата“, а живци су им тако танки, страдали од четничке артиљерије и пратећег арсенала!

Уосталом, хрватска антифашистичка борба има потпуно исте карактеристике, као и већина „добро организованих покрета отпора“ у земљама ЕU, који су нанели тако огромне губитке немачкој окупаторској војсци, те још до данас није утврђен тачан број ликвидираних, зато се ни не објављује, да се не потресу Немци!

_______________________________________________________________________________________________

Budnica – песма из времена Ilirskog preporoda, са патриотским садржајем!

„Kranjac“ – назив за Hrvata у Војној Крајини, настао после Крбавске битке, када је већина Хрвата пред османлијама избегла у покрајину Крањску, па их је царица Марија Терезија потом враћала силом, да у Крајини не би било само српско (војничко ) становништво, и аустријске занатлије.

Процеси транзиције у Србији су праћени и различитим препорукама ЕУ и њених институција које се односе на раскид са прошлошћу, како комунистичком тако и са нашом новијом ратном прошлошћу. Препоруке ЕУ односиле су се и на лустрацију (чишћење жртвом помирења), која је означавала поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавним функцијама, као и на реституцију, односно повраћај одузете имовине. Са овим процесима повезани су и различити захтеви за рехабилитацију лица осуђених пред судовима комунистичке власти, а била су припадници поражених снага у Другом светском рату.

Управо овде желимо да говоримо о судским процесима који се односе на комунистички режим и комунистичку прошлост у Србији и о реакцијама на те процесе. С обзиром да ЕУ комунизам, посебно његове практичне облике испољавања, третира као облик тоталитаризма, на врло сличан начин као и фашизам, због тога ЕУ од бивших комунистичких држава, претендената за чланство и својих будућих чланица захтева потпун отколон од комунизма и обрачун са свим „девијацијама“ тог система, укључујући и послератне злочине које су чиниле комунистичке власти у Југославији, као и судске процесе који су били идеолошки и политички мотивисани.

Нове транзиционе власти у новонасталим државама бивше СФРЈ на врло критичан начин су се односиле према комунистичком покрету у Југославији, признајући му антифашистички карактер, а истовремено и оптужујући га за „злочиначку улогу“ коју је имао у односу према „домаћим издајницима и слугама окупатора“, како су то говориле комунистичке власти.

У последњих десетак година у Србији се одвијају судски процеси у којима се захтева рехабилитација појединих личности из четничког покрета. Ти процеси рехабилитације су изазвали разноврсне контраверзе, између осталог и због тога што је званична историја СФРЈ била неупитна педесет година. Истине о комунистичком покрету, о Краљевини Југославији, о Народноослободилачком покрету и социјалистичкој револуцији, о улози партизана и Тита, четника и Драже Михаиловића, и друге историјске истине о југословенским догађајима у другој половини двадесетог века, биле су истине које је утврдио ратни победник, комунистичка револуционарна власт. О њима се није смело расправљати. Историјске читанке су подржавале идеолошке и партијске истине. Свакако да оне нису биле посве нетачне или лажне, али су биле у функцији комунистичке идеологије и партије на власти.

Нове историјске читанке, нови историјски уџбеници и историјске расправе о југословенској историји Другог светског рата, које последње две или три деценије, у контексту транзиционих процеса, воде и пишу не само историчари, допринеле су покретању захтева за рехабилитацијом различитих војних и политичких личности из периода Другог светског рата на тлу Југославије, осуђених пред комунистичким судовима.

Судски процеси рехабилитације, који у новом светлу требају довести до јачања правне државе, истини за вољу не баве се утврђивањем историјских истина, они само помажу и подржавају историчаре и правнике да уђу у све историјске „лавиринте“, да се домогну историјске грађе, релевантне за непристрастно утврђивање историјских чињеница, које ће по свему судећи, преиспитати место и улогу и „победника“ и „поражених“ у Другом светском рату на тлу Југославије.

Карактер нове комунистичке власти у Југославији и у Србији и њен однос према пораженим снагама у рату повезан је са утврђеним историјским чињеницама, које говоре да је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) била жесток противник монархије и опстанка Краљевине Југославије. Заступајући и спроводећи идеологију комунизма, КПЈ је настојала свим средствима рушити монархију, ступајући у савезе са свима који су такође радили на рушењу монархије, укључујући и хрватску усташку организацију. Као некада забрањена партија у Краљевини Југославији, КПЈ је наставила илегалну борбу против Краља и монархије, борећи се за „друштво равноправних и слободних радних људи и грађана“. Због тога је Краљевина сама по себи била довољан разлог да КПЈ заузме свој курс према Југославији, да изабрано оружје у борби против немачког окупатора искористи и у борби против „домаћих издајника“, антикомуниста и ројалиста – присталица монархије, ради остварења социјалистичке револуције.

Титови историчари су тврдили и доказивали да је рат који су у Југославији водили партизани по форми био народноослободилачка борба, а по садржају социјалистичка револуција. Дакле није само реч о антифашистичкој борби и борби против немачких окупатора, него је и реч о рушењу монархије и успостави социјалистичке државе. Дакле, главни непријатељи партизана у Југославији били су страни окупатори и они који нису подржавали комунистичку идеологију или су били присталице монархије. КПЈ је своју идеологију наметала и кроз антифашистичку борбу, сматрајући једино партизане за истинске антифашисте.

Не може се оспоравати антифашизам партизанском покрету, његова улога у ослобађању земље од окупатора. Међутим, КПЈ је била свесна чињенице да ће немачки окупатор кад тад бити поражен и земља ослобођена, као и чињенице да ће у земљи остати све политичке снаге које су њихови политички и идеолошки противници, и да се са њима треба благовремено разрачунати свим средствима. Као главни идеолошки противник КПЈ били су: краљ, остаци старог режима, предратне парламентарне партије, затим четничке војне формације, за које се поуздано зна да су у почетној фази рата биле изразито антифашистичке, а касније, мање или више, у појединим фазама рата.

Пошто су четници били у ствари Југословенска војска у отаџбини, потчињена Краљу и Влади у избеглиштву у Енглеској, као јединој у целости антифашистичкој држави, поред СССР, у Европи, Тито и његови партизани су знали да се четници пре протеривања окупатора морају војно поразити. Пошто су се Тито и његови партизани још 1943. самопрогласили за једину власт на ослобођеним територијама, они су ту улогу задржали до краја рата и као нова власт су организовали послератне изборе, учврстили се на власти, постали „усрећитељи народа“ и бескомпромисно се свим средствима разрачунавали са свим могућим противницима.

Када је немачки окупатор протеран са територије Југославије, углавном захваљујући значајној улози совјетске армије, а Краљу је био забрањен повратак у земљу, још одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, било је потребно неутралисати све четничке и ројалистичке снаге у Србији и у Југославији. Те снаге су неутралисане на различите начине: ликвидацијама по шумама и горама, суђењима пред преким судовима, конфискацијом имовине, хватањем кључних политичких и војних руководилаца четничког покрета, укључујући и Дражу Михаиловића, који су изведени пред судове који су радили искључиво по налогу партије и нове власти. Револуционарна правда је дељена врло експресно.

Тек крајем деведесетих година прошлог века и почетком овога века, почели су поступци преиспитивања рада револуционарних власти и њихових судова, кроз форме захтева за рехабилитацијом појединаца, које су подносиле њихови потомци, који су такође у време социјализма били под снажном пресијом режима.

Сваки захтев за рехабилитацију било ког припадника четничког покрета у Србији дочекивани су на нож, посебно од стране потомака комунистичких власти. Живећи скоро педесет година у социјализму и комунистичком режиму, изучавајући званичну историју, учећи о четничком покрету искључиво из књига партизанских победника за „широке народне масе“ и из ратних партизанских филмова, знали смо само за једну истину, коју нисмо смели проверавати, нити о другој истини говорити. Четници као такви били су „људи без морала, крвопије, злочинци, брадате сподобе, оличење зла сваке врсте“. Тако формирана историјска матрица је довољно окоштала да је постала неупитна. Сваки каснији захтев за преиспитивање историјских истина, судских процеса које су водили партизански судови против својих ратних непријатеља, изазивао је снажне реакције, фрустрације, политичке конфронтације, стварао је узаврелу крв, поделе у друштву, међунационалне конфронтације итд.

Уколико би био поднесен захтев за рехабилитацију неког припадника четничког покрета, Србина, то је изазивало негодовање Бошњака или Хрвата. Они су по правилу сматрали да је тај појединац праведно осуђен и да је био злочинац. Потпуно би била иста реакција, са српске стране, ако би се поднео захтев за рехабилитацију неког муслимана, или Хрвата итд. Зашто је то тако? Општа је била оцена у друштву да су четнички покрет, односно Југословенска краљевска војска у отаџбини, у целини били злочиначки и нелегитимни. Стављан је знак једнакости између четничког покрета, иза кога је стајала Краљевска Влада и Краљ, признати од савезника Енглеза и Американаца, са Независном државом Хрватском (НДХ), као нацистичком квислиншком творевином, која је вршила геноцид на српским народом спроводећи усташку политику и расне законе.

Неспорна је чињеница да су се четници и партизани после коначног разлаза под крај 1941. међусобно сукобили у братоубилачком – грађанском рату, због немогућности да се договоре око питања власти, јединствене или заједничке команде, начина и циљева борбе против окупатора, колаборације, спровођења социјалне револуције и револуционарне смене власти, насупрот очувања стања status quo итд. У тим сукобима су почињени тешки злочини самом српском народу. Ту није било посве невиних. Пошто су партизани изашли као победници у том рату, они су спроводили послератну правду, судили су својим непријатељима. Као што се зна, велики број партизана и комуниста Срба током рата је страдао од четничке руке, а и велики број четника од партизанске, посебно после рата, од стране органа нове власти, углавном без суђења. Припадници комунистичке власти који су у име партије и револуције спроводили правду по кратком поступку након рата, никада нису судски одговарали. За злочине које су чинили појединци, четници, такође се није увек одговарало, а и ако се одговарало, то није било према мерилима права и правде. Велики број чланова њихових породица је такође одговарао и пострадао. Иоле имућнијим и богатијим људима – домаћинима који нису били у партизанима, а ни у четницима, него су их само симпатисали, имовина је конфискована. Спроведена је социјална револуција, на такав начин да је имовина одузета једнима, богатима – „кулацима“, и подељена беземљашима и радницима. Једнима су одузете фабрике, грађанска права, а другима су дељене ратне револуционарне заслуге. Да би неко био обешчашћен, да би га се лакше осудило довољно је било рећи да је био у четницима или њихов сарaдник или симпатизер. Као што је данас Хашки трибунал прогласио Србе као такве, за лоше момке, за злочинце и криминалце, српски народ за геноцидан, а свако оспоравање таквих квалификација изазива код српских непријатеља реакције сличне реакцијама на захтеве за рехабилитацијом неких појединаца из четничког покрета.

Ако само погледамо реакције на захтеве за рехабилитацијом Драгољуба Михаиловића, вође четника односно Равногорског покрета и Николе Калабића, команданта Краљеве горске гарде (иако није био осуђен нити од било ког надлежног суда комунистичке Југославије, а проглашен је за ратног злочинца и одузета су му сва грађанска права и конфискована имовина), можемо видети сву сложеност подела у нашем друштву, утицај историје на садашњост и на будућност, идеолошку располућеност српског националног бића итд. Ово све није никако без одјека и у региону.

У југословенском и српском јавном мијењу, пре хапшења Драже и пре суђења он је био проглашен за ратног злочинца и само се чекала формална изрека пресуде. Данашњи српски суд који је мање више из процедуралних разлога и разлога правичности суђења, поништио пресуду којом је Дража осуђен на смрт стрељањем, само је казао да се он (Дража) сада „сматра неосуђиваним“. Није речено да ли је он чинио злочине или не. Суд није изрекао ниједну реч о карактеру четничког покрета нити се упуштао у евентуалне злочине и личну и командну одговорност Михаиловића. Зашто су онда такве јавне реакције присталица партизанског и комунистичког покрета? Па, рехабилитацијом Михаиловића, а касније и Калабића, иако у судском поступку није ништа речено о четничком покрету у смислу оцене да ли је тај покрет био злочиначки или антифашистички, односно ослободилачки, отворена су врата новом историјском приступу и оцени историјских чињеница.

Сигуран сам да у Србији не постоје снаге које би желеле да се поносе колаборациом са непријатељем, са фашизмом, као ни снаге које би се дичиле револуционарном правдом и суђењима по мерилима политике и идеолошким обрасцима. Борба против фашизма фашистичким методама је једина гора од фашизма самог.

Прикупљања нове историјске грађе у поступцима рехабилитације само поткопавају револуцуионарну правду коју су делили комунисти, оспоравају комунистички режим, осуђују тоталитаризам, указују на одређене злочиначке поступке партизана и комуниста како током рата тако и након рата, без да се преиспитује неспорна антифашистичка улога партизанског покрета.

Судске рехабилитације које су спроведене у Србији и које ће се спроводити, показују и показиваће колико је крхка правна држава, колико се не поштују одлуке судова, колико је самовоље, колики је недостатак политичке културе у политичком дијалогу. Као да је подела српског друштва на четнике и партизане зацементирана и да ће вечно да траје. Није та подела последица правдољубивости једних и подмуклости и злобе других, него је последица општедруштвене немоћи и идеолошких манипулација, недораслости политичких институција изазовима времена. Тврдити да ће српско друштво склизнути у фашизам или у револуционарни комунизам је једнако погрешно.

Ако погледамо пример Републике Српске (РС), која је током одбрамбено-отаџбинског рата успела превазићи поделе на партизане и четнике, онда се можемо надати успостави друштвене стабилности, без идеолошких искључивости и сталног враћања у историју, без идеолошких сукобљавања.

Иако је у РС током рата постојала одређена подозривост идеолошког карактера, пре свега између високих војних руководилаца, који су одрасли и васпитавани у комунистичком маниру, и државних руководилаца који су били изворни антикомунисти, општа угроженост српског националног бића и осећај заједништва били су пресудни да се све могуће поделе превазиђу и да се оствари јединство у вези виталних националних интереса. У рату у БиХ муслиманске снаге такозване Армије БиХ, и Хрватско вијеће обране (ХВО) сваког Србина су сматрали четником, и то искључиво у пежоративном смислу и значењу (монструми, крволоци, кољачи, злочинци, брадате сподобе, фашисти), исто као што су били означени и у комунистичкој и партизанској пропаганди током Другог светског рата. Управо је ово помогло да се Срби у РС и БиХ идеолошки не деле, него да следе један једини национални покрет који је водио одбрамбено-отаџбински рат, без идеолошког предзнака. Српске слободарске традиције, правдољубивост и борба за част отаџбине не почињу са комунистичким покретом, оне сежу дубоко у српску историју, и оне су дубоко уткане у свест српског народа.

Зато и политичке елите у Србији треба да схвате да свако спорење око историјских чињеница које се тумаче на емотиван начин, идеолошки оправдавају или не оправдавају, напади на судске одлуке, само штети јединству и стабилности друштва, скрнави српску антифашистичку и слободарску традицију, и иде на руку свим снагама које желе Србију приказати као друштво које „скреће у фашизам“ и „идеолошки застрањује“, као друштво које не разуме само себе.

Противници рехабилитације више верују комунистичким судовима, него судовима модерне Србије. Више верују револуционарној правди, него правној држави. Рад судова и пресуде којима се прихватају или одбацују захтеви за рехабилитацију ратних личности различитог идеолошког определења и различитих ратних резултата, заслуга или зверстава, могу само да оснаже веру у право, правду и правосуђе у Србији. Прихватање и поштовање пресуда судова довешће до јачања правне државе, до смањења напетости у друштву и превладавања идеолошких искључивости. Историја треба да остане историчарима, који ће нам непристрасно, без мешања судова, износити на видело историјске чињенице, које ће говорити саме за себе.

Др Винко Пандуревић
Генерал Војске Републике Српске у пензији

-

МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ

Командант Горске краљеве гарде Никола Калабић спада у ред најпознатијих и најоклеветанијих личности из Другог светског рата. Како је стварно ухапшен Дража Михаиловић?

У доба комунизма клевете о Николи Калабићу стизале су са свих страна: из новина и књига, биоскопа, с ТВ екрана. Зашто баш о њему, објаснио је један од најважнијих људи из окружења Јосипа Броза Тита, генерал Ђоко Јованић. „Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује“, рекао је он 2000. године у вези с измишљотини о Калабићевој издаји генерала Драже Михаиловића. Комунисти су, наиме, веровали да ће највећи ефекат постићи ако издају врховног команданта припишу команданту најелитније јединице – Гарде. У стварности, Калабић је погинуо у сукобу с јединицама Озне јануара 1946. године испред Дегурићке пећине код Ваљева, то јест два месеца пре него што је заробљен Дража.

_________________________________________________

 Лажни Дража и Калабић
Да би сакрили шта се уистину десило, комунисти су одмах двојицу својих људи маскирали у лажног Дражу и лажног Калабића. Послали су их на терен око Ваљева пазећи да их нико не види из близине и по дану. Али, погрешили су што су објавили њихове фотографије јер је разлика с правим Дражом и Калабићем лако уочљива. Остајући аматери до краја, комунисти су и овом приликом направили низ грешака: један од ознаша који је усликан с лажним Калабићем носи ни мање ни више него совјетски аутомат; један од њих, изразито низак, Раденко Мандић, „глуми“ Калабића иако је овај познат по висини и крупном стасу, итд.

__________________________________________________

Верзију о издаји комунисти су први пут објавили у фељтону „Политике“, који је двојици одабраних новинара диктирао лично шеф Озне Слободан Пенезић Крцун 1962. године. Ту верзију знамо, поред осталог, и из ТВ серије „Последњи чин“. Отприлике, у јесен 1945. Озна је међу ваљевске четнике убацила „Американца“ – свог човека прерушеног у америчког агента, који је дошао да Калабићу понуди безбедно напуштање земље. Тај човек – играо га је Драган Николић – није знао ни сто енглеских речи, али се сматрало да четници не знају ни толико.

Међутим, када су отворене архиве, на пример, Архив америчке обавештајне службе ОСС, потоње ЦИА, испоставило се да је Калабић пре рата био „шеф компаније при енглеској компанији за изградњу мостова“. Једног официра ОСС-а имао је код себе до половине септембра 1944. године, а раније те године комуницирао је с бројним обореним америчким пилотима које су четници спасли од Немаца. Иначе, основно Калабићево предратно занимање било је начелник Катастарске управе у Ваљеву. Дакле, не обичан геометар, већ шеф свим геометрима у том крају. Калабићи су спадали у ред угледних, добростојећих породица. Као изразито друштвен човек, Калабић је имао 200, а можда чак и 300 кумстава. Господин и мангуп уједно – сушта супротност повученом двојкашу из ужичке гимназије, Слободану Пенезићу Крцуну.

Још док фељтон у „Политици“ није окончан, редакцији је стигло безброј писама у којима су демантована кључна места Крцунове верзије. Чак је и шеф Озне за Ваљево Драган Ђурић у локалном листу „Напред“ демантовао један од најважнијих делова приче: четници Мирослав Тимотијевић Јапан и Живорад Мишић нису намамљени у Београд и тамо ухваћени, већ су заробљени у центру Ваљева 19. децембра 1945. године. Предвече тога дана градом се разлегла пуцњава, а када се смирила, „цело Ваљево“ је видело како Озна спроводи двојицу четника.

У верзији коју је саопштио Крцун, „Американац“ је 30. новембра 1945. довео Калабића и његовог пратиоца Драгослава Милосављевића „Черчила“ у Београд, где су ухваћени. Калабић је брзо пристао на сарадњу и најпре је намамио Тимотијевића и Мишића. Узгред, „Черчил“ је много година после рата дошао из емиграције да обиђе своју фамилију у Ваљевској Каменици.

Крцун је затим пропустио да уништи документа о потерама за Калабићем после 30. новембра. Остао је, примера ради, извештај 11. бригаде 4. крајишке дивизије од 12. децембра, да је Калабић тога дана гоњен у ваљевским селима Јасенице и Грабовица.

Агенти Озне приметили су да је Калабић 22. децембра послао поруку својој супрузи Борки. Она је одмах ухапшена, али остао је још један доказ да се тога дана Калабић налазио на слободи.

______________________________________________

 Чика Пера
Потпуковник Алберт Сајц, који је обилазио Гарду крајем 1943, записао је у својим мемоарима:

„Никола Калабић је био један од најинтересантнијих људи у целој Југославији. Био је леп човек, црне браде, пун духа, појава која се пенушала уживајући у животу.

Имао је хитар дух и смисао за хумор, због кога су га заволели његови војници и сељаци који су га звали Чика Пера. У својој црној, добро скројеној униформи и у увек чистом рубљу, деловао је као импозантан господин и војник. Његово јунаштво постало је већ легендарно.“

________________________________________________

Нешто пре тога, почетком децембра, Калабић је својим преосталим четницима наредио да се склоне у земунице да би се окупили о Ђуђевдану. Он Ђурђевдан није дочекао – погинуо је око 15. јануара. Неколико четника је преживело ту борбу и они су касније сведочили о Калабићевој погибији. Међу преживелима налазио се и мајор Милан Стојановић, који је ускоро емигрирао у САД. Ову борбу преживели су и четници Божо Божановић и Вељко Костовић. Они су догађај, међу осталима, испричали и четнику Михаилу Даниловићу, који је заробљен после много година. Даниловић је одробијао девет година и постао свештеник. Данас живи у Горњем Милановцу.

Материјални доказ да је Калабић погинуо, то јест да није жив пао Озни у руке је његова официрска торба, која је случајно нађена седамдесетих година. Домаћин куће, видевши на шта је наишао док је прекопавао стару септичку јаму, позвао је милицију. Торба је била скоро трула, документа су била једва читљива, а фотографије Калабићеве жене и деце нагризене, али ипак се јасно видело о чему је реч. Изгледа да у милицији више нико није мислио о Крцуновој лажној причи и фотографије су једноставно однете у Музеј у Ужицу.

Према томе, како је заробљен Дража? У свет је најпре отишло писмо једног од очевидаца Дражиног заробљавања, мајора Милоша Марковића. Марковић је лета 1946. успео да протури преко границе једно писмо, које је 16. августа објавио швајцарски лист „Журнал Д’Ивердон“. Уредништво тог листа пише: „Као што је познато, Титова власт никада до сада није обелоданила како је ухваћен генерал Михаиловић. Према једном документу, генерал Михаиловић је био киднапован од стране Титових партизана. Документ је написао Милош Марковић, мајор покрета отпора Михаиловића“. Марковић је писао:

„Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање, итд. И стварно, 13. марта 1946. године, појавила су се три авиона. Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи у енглеској официрској униформи. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце с ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио с предлогом… авиони су узлетели… Стигле су још две ескадриле Титових партизана, које су почеле да бацају мале бомбе с бојним отровом…“

Борбу која је уследила преживео је четник Радомир Павловић из Мојсиња код Чачка. Детаље је испричао свом блиском рођаку Драгославу Хаџићу, који данас живи у Горњем Милановцу.

Ову борбу преживео је и чувени четник Србобран – Српко Меденица. Пре него што је убијен 1951. године, сведочио је о томе својим бројним јатацима, који су причу пренели до наших дана.

Бојне отрове током „једног неочекиваног ваздушног напада“ помиње и пољски историчар Тадек Витлин, описујући Дражино заробљавање у својој књизи „Комесар“. Витлин наводи да је Озна у овој операцији имала помоћ и подршку совјетског НКВД-а.

Исту причу сазнао је и др Властимир А. Стојановић за време процеса Дражи у Београду, коме је присуствовао као аташе за штампу француске амбасаде. Причу је потврдило још неколико особа, с једне и друге стране. Временом се сазнало да је главни „енглески официр“ који је 13. марта одвезао Дражу заправо један од првих пилота Јата Рођа Миловановић. Он се и сам хвалио да је „киднаповао Дражу“. Током Другог светског рата, Миловановић је служио у енглеској авијацији. Одлично је говорио енглески и могао је да одглуми улогу енглеског официра – што је заправо и био.

www.pressonline.rs/page/stories/

sr.html?view=story&id=48077&sectionId=63

-

Равногорски покрет упутио је у среду отворено писмо председнику Републике Србије Томиславу Николићу у коме траже да „као човек који је дао заклетву да ће чувати српску отаџбину и сваког грађанина понаособ ма где он био“ заштити Предрага Богићевића и његова законом и уставом загарантована права.

                                                   Томислав Николић (Фото: Синхуа)

„Не смемо дозволити изручење наших грађана зарад нечијих хирова. Позив на одбрану Српства не сме да се проглашава тероризмом. Прави је тренутак да као домаћин лупите руком о сто и кажете ‘доста’. Пошто сте већ више пута доказали да сте спремни да браните свој народ, молимо вас да и сада докажете какав сте бранитељ Србије и свих који у њој живе“, наводи се поред осталог у писму равногорског покрета.

Црна Гора тражи изручење Богићевића под оптужбом да је учествовао у завери за свргавање Мила Ђукановића и његовог режима током прошлогодишњих избора.

Извор: Ало

www.pravda.rs/2017/01/25/cetnici-pisali-tomi-vreme-je-da-kazes-dosta/

-

Да ли сте знали да су чувени јунаци Прле, Тихи, Чиби и остали “Отписани” постојали, али су били четници, а не са петокраком на глави како смо их до сада замишљали.

Телеграф и аутор многобројних књига о четничком покрету Милослав Самарџић настављају да руше митове и пред јавност износе чињенице које побијају историјско учење генерација у СФРЈнакон Другог светског рата, а након побијања легенде о Валтеру који брани Сарајево и изношења необоривих доказа да је он био четник под командом генерала Драже Михаиловића,доказима рушимо још један стуб комунистичке историје и тврдимо да су “Отписани” били у стваричетници илегалци – никако комунисти!

Јунаци многих генерација Прле, Тихи, Чиби, Мрки, Зрики, Бели и други илегалци који су се борили против злогласног мајора Кригера, овековечени у телевизијској серији “Отписани” чије је емитовање празнило улице Београда заиста су постојали, али наравно под другим именима и бојама под којим су се борили.

По подацима до којих је дошао наш портал, а уз велику помоћ Милослава Самарџића тврдимо да су “Отписани” заиста постојали, само су они били илегалци четничког покрета под контроломпотпуковника Жарка Тодоровића – правог Валтера, а никако то нису могли бити чланови комунистичког покрета.

“Жарко Тодоровић је био рођени Београђанин, завршио је 51. класу Војне академије. Већ током 1941. оснива јаку мрежу београдских четничких илегалаца и постаје ноћна мора за Немце. У другој фази рата у Београду је било преко 5.000 четничких илегалаца, наоружаних барем пиштољима. Имали су више радио станица, камионе, базе, итд. Операција ”Валтер” изведена је почетком 1943. У Београду је 17. марта ухапшен потпуковник Тодоровић са групом илегалаца, а у Загребу још осам његових илегалаца, махом Хрвата, професора универзитета”, тврди Милослав Самарџић.

Иначе, Немци су имали радио гониометар, којим су стално трагали за четничким радио станицама.Гониометар је једном ипак довео Гестапо на право место, испред зграде која је имала улаз из четири улице: Краља Александра број 94, Молерове, Хаџи-Ђерине и Душана Богдановића. Апарат се налазио на мансарди стана у Хаџи-Ђериној улици број 1, где су дежурали Бранимир Хрга и Тихомир Јакшић. У тренутку када су агенти Гестапоа улазили, Јакшић је са својом вереницом Јеленом Грубјешић долазио да замени Хргу. Сво троје су ухапшени. (Тихомир, који је становао у улици Драже Павловића број 28, је стрељан 19. априла 1943; Јелена, која је становала у истој улици, број 13, је пуштена 8. маја; Хрга је под мукама пристао да ради за Гестапо, на крају рата је отишао у Немачку и о њему се више ништа није чуло.)

Ове ствари као и потере Гестапоа за београдским четничким илегалцима, њиховим радио станицама итд. овековечене су у ТВ серији ”Отписани”. Наравно, сви главни јунаци приказани су као комунисти, потпуно фалсификујући историјске догађаје.

ПРАВИ, ЧЕТНИЧКИ, ПРЛЕ  – Тодор Тадић, рођен 1920 у Београду, студент, омладинац Српског културног клуба. Командант илегалне београдске организације ОШ 501 (Штаб 501/1). Ухапшен од Гестапоа 10. маја 1943, преминуо у Маутхаузену 15. марта 1944. Био је најпопуларнији омладинац, чувен по причању вицева.
(Телеграф)
Преузето СРБИН.ИНФО

 

-

Колико је наша историја чудна, неиспричана глобално и у детаљима, најбоље сведочи пример историјског догађаја познатог под називом Битка на Неретви, о којем је, својевремено, снимљен и партизански филм.

У филму нисмо видели, рецимо, да се на Неретви десила ситуација гдје су четници масовно одбијали да пуцају на измучене партизане – јер су им на тој страни били рођаци. Нити смо видели да су партизани ослободили чету заробљених четника, који су кажњени укором, односно тако што их је Пеко Дапчевић само критиковао због избора војске у којој су се обрели.

Све су прилике да политичари и историчари нису желели да причају о позитивним случајевима током бесмисленог сукоба партизана и четника, јер те истине и ти примери нису одговарали њиховој визији и потреби за бесконачном конфронтацијом. Нема сумње да се у овом случају ради о озбиљном моралном пропусту, који је имао за циљ да продуби јаз у друштву, и вештачки га пројектује у даљу будућност!

Уосталом, ево шта у вези свједочанстава пише у “Зборнику докумената и података у Народнослободилачком рату народа Југославије, које је издао Војноисторијски институт у Београду”. Петар Баћовић 13. марта извештава Михаиловића:„Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена.

Обе дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста исте су поздрављали са песницом са узвиком: “Смрт фашизму”!
Пар дана касније, 18. марта Петар Баћовић извештава Михаиловића: „Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика.

Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу… Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали. Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога.”

bitka-na-neretvi-1464717587-919181

Наравно, ово није једино изненађење тога времена, а оно што ће даље бити прдочено је углавном из књиге “Битке на Неретви и Сутјесци 1943.г.- контроверзе и отворена питања” коју је написала др. Мирјана Зорић, професорка историје на Војној академији у Београду.

Операција Вајс- уништити партизане и четнике!

Према плану операције „Вајс“, коначно уобличеном 9. јануара 1943. у Загребу, у оквиру прве фазе („Вајс И“, која је отпочела 20. јануара 1943) било је предвиђено уништење партизанских снага на Банији, Кордуну, Лици и Босанској крајини, фашистичким снагама које су бројиле 85 000 војника и 150 авиона.

Друга фаза операције („Вајс ИИ“) имала је за циљ уништење партизанских устаника у Босанској крајини и западној Херцеговини. Према плану „Вајс ИИИ“ (трећа фаза) било је предвиђено разоружање четника у Далмацији и Херцеговини, на простору југоисточно од Неретве.

У продужетку те акције, италијанско-немачке снаге би заробиле и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а, на крају, требало је уништити и мање партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Дакле, циљ операције је био потпуно сатирање устаника, независно да ли припадају комунистичкој или монархистичкој идеологији и војном покрету.

partizani-foto-printscreen-yt-1435838037-692651

Елем, док су се четници борили у овој операцији на страни Италијана, у жељи да ликвидирају комунистички покрет, у то време је Броз остварио контакте са Вермахтом, и у жељи да ликвидира четнички покрет, послао у сред Битке на Неретви своју делегацију на преговоре са Немцима!

Ради боље временске оријентације, рецимо, депеше Петра Баћовића које су предочене на почетку текста су Дражи Михаиловићу послате 13. и 18. марта 1943., а састанак Титове делегације са Немцима се десио 11. марта у Горњем Вакуфу, продужен 14. марта у Сарајеву, а финиширан крајем марта састанком у главном граду НДХ!

Врховни штаб је, преко својих овлашћених представника (партизанске делегације коју су чинили Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић), немачкој страни у Горњем Вакуфу (команданту 717. пешадијске дивизије) 11. марта 1943. предложио: „1) У датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе и једне и друге стране.

Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правцима економских и других интереса; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.

bitka-na-neretvi-1464717587-919183

Што се тиче друге тачке, о прецизирању предлога о евентуалној зони и правцима економских и других интереса Врховног штаба и нациста, битно је напоменути о немачкој понуди за Санџак као „будућој партизанској територији“ коју Мишо Лековић, у књизи “Мартовски преговори”, доводи у везу са понудом коју је наводно генерал Хорстенау преко Маријана Стилиновића упутио партизанима још у августу 1942. године.

Наиме, њемачки генерал је том приликом понудио партизанима једну територију „да се они као најјача војна снага на Балкану примире, да ће их Немци толерисати, и да ће на тој територији партизани бити суверени“, а заузврат, партизани би дозволили Њемцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх.

Док се Тито на Неретви војнички и пропагандно борио против сарадника окупатора, његови представници Милован Ђилас и Владимир Велебит су се у Загребу срели са тим истим окупаторима и предложили им сарадњу. Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Валтер Р. Робертс- ”Тито, Михаиловицх, анд тхе Аллиес, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) где је Робертс тврдио следеће:

“Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против немачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцније искрцају у Југославији!”

Обрачун са цивилима и предлог о исељавању Срба из НДХ

Све време операције Вајс трајао је свирепи обрачун окупатора са цивилним становништвом. Геноцидно понашање према српском становништву, по чему су нарочито остале упамћене хрватска 369. Пјешадијска дивизија (позната као „Вражја“ дивизија или „Црна легија“) и немачка 7. СС дивизија „Принц Еуген“, ослањало се прије свега на Хитлерово наређење из децембра 1942. године.

bitka-na-neretvi-1464717587-919185

Занимљиво је да је Зигфрид Каше, немачки посланик у Загребу, предлагао да се, по разбијању „партизанске државе“, цела територија коју је она покривала „испразни“ од Срба и да се они не насељавају више на територији НДХ, јер би „Срби и у новим просторима изазивали немире.“ Сматрао је да српско становништво треба иселити или у Немачку, или негде негде на Исток, а на њихова имања населити фолксдојчере и „чисте Хрвате“.

У току ратне операције на Неретви, њемачке снаге су слиједиле изричита Хитлерова наређења: 1) наставити са нападима према подручју боксита док се „не разбију све банде, без обзира да ли су комунисти или четници“ и не изврши спајање са италијанским трупама око Мостара. Немачке јединице треба да остану у том подручју све „док четници не буду разоружани, а рудници боксита не буду опет радили, пуним капацитетом и неометано“.

После тога, треба „напасти и разбити језгро Михаиловићевог покрета и да ову акцију, ако за то не буду стајале на расположењу италијанске трупе, изврше само немачке јединице, евентуално са бугарским и хрватским појачањима“.

Дража Михаиловић је добијао информације о намерама Немаца „да прво ликвидирају партизане, затим и четнике у Црној Гори, а потом и окупирају Далмацију из које би се повукли Италијани, и написао:”Они намерно пуштају да се ми међу собом тучемо и слабимо, да би после можда размахнули и по нама.“ Остојић му је писао већ 8. марта 1943 да знатне проблеме ствара недефинисан однос са Италијанима који су одбили да снабдијевају четничке јединице потребним ратним материјалом, што је био уступак немачким захтевима за њиховим комплетним разоружањем.

Енглези и Немци о “ликвидацији бандита”

Док су четници сарађивали са Италијанима, а Тито преговарао преко изасланика са Немцима, њемачки план о уништењу четника и партизана је ишао својим током. План је био да се та два покрета максимално уништавају у међусобним борбама, а да силе окупатора само доврше посао. У ратном дневнику Врховне команде Вермахта од 18. фебруара 1943. Пише следеће: “Окончан је први део операције „Вајс“. Наши укупни губици: 13 официра и 322 војника, док се 101 води као нестали. Непријатељски губици: 6521 убијена и 2010 заробљено.”

draza-mihajlovic-foto-printscreen-yt-1431953068-662801

Уочи операције на Неретви, вођа Рајха Адолф Хитлер је 16. фебруара 1943 послао италијанском Дучеу писмо следеће садржине: „Ма колико изгледало корисно подбадати једну страну против друге, ја сматрам да је то веома опасно докле год су све стране уједињене у осјећању бескрајне мржње према Њемцима и Италијанима.

Ја видим нарочиту опасност у правцу у којем се развија Михаиловићев покрет. Велики број вјеродостојних докумената јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и са јасним политичким правцем, само чека тренутак да се окрене против нас.
Претварајући се да помаже Ваше трупе, Михаиловић само хоће да се дочепа оружја како би могао остварити своје намјере.

У интересу наших заједничких циљева, сматрам да је пожељно да се Ваша 2. армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила и тражим од Вас да издате наређење у том смислу.” О овоме писму је говорио и генерал Лер, 1945. године, током саслушања пред југословенским истражним органима.

О игри Енглеза у тим смутним временима, и њиховој жељи да се униште партизани, најбоље је говорио сам Дража Михаиловић који је у време судског процеса који је против њега организован после рата, 12. јуна 1946. године, изјавио како је британски пуковник Бејли, који је у његов штаб дошао 26. децембра 1942, од четника категорички захтевао уништење партизана. Занимљив је податак који је 1994. године у својој докторској дисертацији изнела и британска историчарка Хедер Вилијамс.

Она наводи да је Бејли очекивао четничку победу на Неретви, како би се потом кренуло у одлучни обрачун са Осовином. “Да је Михаиловић поразио партизанску армију, његова позиција била би знатно ојачана, јер се у Форин Офису сматрало да је тотално уништење партизана увод у стварање јединственог фронта отпора у Југославији”, тврдила је Хедер Вилијамс .

Злочин према свом народу

Нема сумње, међусобни сукоб партизана и четника у Другом светском рату може се оправдано третирати као злочин према сопственом народу. Све пропагандне тираде о потреби борбе против окупатора падају у воду када се погледа њихово понашање у току операције Вајс. Комично је да су се четници са Италијанима борили против партизана, а Броз молио Немце да склопе примирје да би се он борио само против четника. То се зове борба против окупатора!?

bitka-na-neretvi-1464717783-919187

Умјесто да се удруже и крену у борбу против злочиначке НДХ, покушавајући да заједничким силама сатру ту криминалну творевину, они су се борили за власт у временима док су у НДХ радили пуном снагом концентрациони логори. И не само то, док су заробљени партизански и четнички симпатизери као таоци у логору Бањица чекали да буду стријељани, уколико се деси убиство немачких војника, они су се чак и у тамници пред смрт међусобно свађали и убијали надојени међусобном мржњом.

Пуцати на њемачке војнике и знати да ће то донијети одмазду над цивилима, а уједно преговарати са тим истим Њемцима о сарадњи, прекиду непријатељстава, економским интересима, заједничкој борби против Енглеза, представља врхунац цинизма. А тек Енглези, који траже од Драже Михаловића уништење партизана, затим га одбацују, па на крају сравњују са земљом градове по Црној Гори и Србији да би нанели економску штету областима које неће бити под њиховом контролом, већ у совјетској зони интереса договорених на Јалти!?

Средином новембра 1942. године, пред почетком операције Вајс, немачки опуномоћени генерал у Загребу Глез фон Хорстенау је писао генералу Леру да партизани и четници заједно имају у северној Босни (НДХ ) на располагању између 85 и 105 хиљада војника, и да те силе превазилазе армију НДХ. Умјесто да сатру НДХ, сатирали су се међусобно и са собом у смрт одвели на стотине хиљада несрећних цивила!

Зато у том хаосу и нечасним играма тог времена, ипак треба дати предност људском понашању наведеном на самом почетку текста. Не четама и батаљонима, већ бригадама четника који нису хтели да пуцају на Неретви у своје рођаке који су били у партизанској војсци, као и партизанском команданту који је заробљене четнике укорио и пустио на слободу- која је и за једне и за друге имала у високом степену претпостављени смртоносни исход, на пројектованом крају приче.

-

Полагањем заклетве посланика, конституисан 11. сазив скупштине, а током расправе о председнику парламента отворене „шарене“ теме. Мићуновић на своју руку одложио избор председника за понедељак

 Фото З. Јовановић и А. Станковић

КОНСТИТУИСАЊЕ новог, 11. сазива Народне скупштине, верификација мандата посланика и бурна десеточасовна дебата власти и опозиције, пали су у петак увече у сенку након одлуке председавајућег Драгољуба Мићуновића да расправу прекине и наставак најави за понедељак, 6. јун.

На овај потез, који су напредњаци назвали скандалозним и незапамћеним у скупштинској пракси, Мићуновић се одлучио без консултација међу парламентарним странкама, али и у самом ДС. Оправдао га је тиме што власт, пријавом огромног броја говорника, намерно опструише седницу и време предвиђено за дебату о кандидату председника Скупштине Маји Гојковић користи за дискредитацију политичких противника.

Како сазнајемо, социјалисти су у једном тренутку у „преговарачку мисију“ са Мићуновићем послали Славицу Ђукић Дејановић, али је он остао неумољив. Нису помогла ни убеђивања дела страначких колега из ДС.

Мићуновићев потез, његова колегиница и кандидат ДС за потпредседника Скупштине Гордана Чомић, чак је назвала – „срамотним“. Из табора СНС стигле су дискретне поруке да је могуће да ће „пасти“ раније постигнут договор да се повећа број потпредседничких места са шест на седам, како би и ДС и „Доста је било“ имали свог представника, али и да демократе неће добити шефовска места неколико важних одбора.

Драгољуб Мићуновић

Гојковићева је за „Новости“ поручила да је Мићуновић скандалозно водио читаву седницу, да је прекршио Устав и законе и показао како ДС замишља демократију.

За председничким столом покушала сам да му објасним да он само технички води седницу, али је одговорио: „Данас сам ја председник!“ Прекинуо је седницу зато што је био уморан и шокирао чак и опозиционе посланике. Спремни смо у понедељак да наставимо нормалан рад, а видећемо како ће се ДС понашати.

Потез Мићуновића осудио је и Ивица Дачић. Он је рекао да ће је подржати, као и остале кадровске одлуке, за разлику од странака опозиције, које су се махом изјасниле против њеног избора.

Напредњаци полажу заклетву

С друге стране, Мићуновићев потез подржали су лидери ДСС и Двери. Санда Рашковић Ивић рекла је да је власт целог дана у законодавном дому покушавала да створи привид „државног удара“. Бошко Обрадовић поручио је да се „нервоза увукла“ у владајућу већину, која је целог дана опструисала избор сопственог кандидата.

Прекиду је претходила вишечасовна расправа у којој се понајмање причало о избору председника Скупштине. Посланици су за говорницом причали о Титу, расипању новца из буџета, старим изјавама, афери Бодрум, корупцији у Војводини, бундама, претили тужбама за клевету… Колорит су употпунили и поједини посланици Двери који су ушли у парламент у народним ношњама.

Јошка Броз и Жарко Обрадовић у холу парламента

Вођа напредњака у Скупштини Александар Мартиновић размењивао је оптужбе са Бојаном Пајтићем, лидерима ДСС, Двери, али и некадашњим партијским саборцем Војиславом Шешељем. Мартиновић је подсетио лидера радикала да је глоговим коцем истеривао Тита из Куће цвећа, а да сада подржава његовог унука Јошку Броза. Шешељ је узвратио да је због Тита ишао и у затвор.

Предлажући Гојковићеву за нови мандат у парламенту, Мартиновић је рекао да ће она имати три задатка – усвајање реформских закона, јачање владавине права и политички стабилна држава, како би се политичке размирице решавале у парламенту, а не на улици.

Представници „Доста је било“ стижу на седницу

Током седнице, Пајтић је рекао да је избор Гојковићеве „најмање лоше решење“ из редова СНС, али да је неће подржати јер не показује потребу за било какав дијалог са опозицијом и да су, док је она водила парламент, усвојени многобројни лоши закони. Лидер ДЈБ Саша Радуловић упозоравао је током седнице да се не поштује дневни ред и да се не говори о теми.

Бојан Пајтић (ДС) предводиће демократе у законодавном дому

ЋЕВАПИ И БЕСМИСЛЕНА ПОЛИТИКА

НА дешавања у парламенту у петак се осврнуо и мандатар Александар Вучић, који је рекао да је највећа грађанска храброст подржавати исправну политику која Србију доводи до највећег раста, а не „политику глупирања и лупетања, попут Радуловићеве“:

– Од силних закона које су спремили, прво су решили да се обрачунају са кафе-куварицама и ћевапима у скупштинским ресторанима.

Оваква Вучића реакција уследила је на прву парламентарну акцију Покрета „Доста је било“ – да се повећају цене у скупштинском ресторану, где домаћа кафа, на пример, кошта седам динара, јер посланике, по Радуловићу, не треба да субвенционише држава. Он је одбио да даје изјаве за ТВ Пинк и Студио Б, уз опаску да су „део Вучићевог пропагандног тима“.

ШЕШЕЉ: ПОМОЗ’ БОГ, БРАЋО ЧЕТНИЦИ!

ЛИДЕР радикала Војислав Шешељ приликом уласка у Скупштину поздравио је постројене гардисте речима „Помоз` Бог, браћо четници“. Он се у петак, после 13 година, у парламенту срео са старим политичким противницима, а са Драгољубом Мићуновићем је и поразговарао. На опаску да је спреман за нове победе, Мићуновић је одговорио да се он спрема да се повуче. Касније је, међутим рекао да се само шалио. Шешељ је имао вербални окршај и са лидером ЛСВ Ненадом Чанком. На питање да ли је још жив, Чанак је упитао Шешеља откуд он на слободи и да ли су га избацили из затвора.

извор: www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:608367-Формирано-16-посланичких-група

-

Коалиције Двери-ДСС и Чеда-Борис-Чанак нису прешле цензус, а Американци сада покушавају на силу да их угурају у парламент! Уколико Вучић попусти под уценама и притисцима Запада, извешћу десетине хиљада бесних четника на улице Београда и других градова Србије! Бранићемо изборну вољу грађана свим расположивим законским средствима, каже на почетку интервјуа за Информер лидер СРС Војислав Шешељ.

Како ви знате да они нису прешли цензус? Према подацима РИК, и Двери-ДСС и коалиција СДС-ЛСВ-ЛДП су ипак освојили нешто мало више од пет одсто гласова…

– Одговорно тврдим да нису прешли цензус! Ми радикали имамо најпрецизније податке и ви новинари знате да ми никада нисмо лагали о резултатима избора. Када смо и сами 2012. и 2014. остајали испод цензуса, одмах смо то сами признавали… Ове досманлије и лажне патриоте сада покушавају да се на силу, уз помоћ Американаца и других западних спонзора, угурају у Скупштину. Ми то никада нећемо дозволити! Када бисмо ћутке гледали тај лоповлук, то би значило да пристајемо на кршење изборне воље грађана и да смо сагласни са крађом посланичких мандата који би припали СРС.

Званично, Двери-ДСС су освојили тачно пет, а Чеда-Борис-Чанак 5,03 одсто гласова…

– Није тачно! Они су, и једни и други, на испод 4,9 одсто. Али све и да је истина то што они причају, па ни то још не значи да су ушли у парламент. Избори ће се поновити на више бирачких места у Врању, Јагодини, а вероватно и у Ваљеву. И шта сад они као унапред знају да ће тамо освојити све гласове?! Не знам да ли разумете, али овде су у питању десетине и стотине гласова који одлучују о цензусу…

Неко ће можда рећи да цепидлачите за 0,1 одсто и да није фер да неко остаје ван Скупштине због 200 или 300 гласова…

– Стварно не разумем о чему говорите! Па зашто постоје правила и закони, ако не да се поштују? Молим вас, овде је једино важно да ли они имају пет одсто. А одговор је да немају! То што ви говорите о цепидлачењу, то је скроз безвезе. Морали бисте да знате да се, на пример, у Аустрији десило да једна странка остане испод цензуса за само два гласа! И то тамо нико није доводио у питање.

И сам премијер Вучић је говорио о „чудним стварима у РИК“. Из СНС се најављује да ће тражити ново пребројавање гласова…

– Одлично, и ми то тражимо. Да све поново пребројимо. Само бојим се да ће Вучић попустити под притисцима…

Чијим притисцима?

– Како чијим? Па америчким! Американци покушавају на силу да у парламент угурају Двери-ДСС и те око Тадића. Имам информације да амбасадор Кајл Скот лично притиска неке људе у РИК да пропусте те две листе.

Имате ли неки доказ за то?

– А шта је амерички амбасадор Скот тражио у изборној ноћи у изборном штабу ДС?! И како је могуће да одмах после тог састанка напрасно удружене досманлије и лажне патриоте упадну у РИК и изборе се за цензус?! И шта овде усред изборног процеса тражи онај европски изасланик Дејвид Мекалистер?! Па сви ти моћници са Запада данас имају само један задатак: да угурају своје марионете у Скупштину. Ми им то нећемо дозволити!

А како? Како мислите да то спречите?

– Ако Вучић попусти под притисцима и дозволи досманлијама и лажним патриотама да уђу у Скупштину иако нису прешли цензус, извешћу на десетине хиљада бесних четника на улице Београда и других градова Србије! Не дамо да се избори краду. Не дамо да нам се за рачун Двери и Тадића отимају мандати!

Ви то најављујете хаос?

– Не, ја само најављујем одбрану народне воље! А на хаос рачунају ти дверисти и тадићевци. Они сада на силу хоће да уђу у Скупштину рачунајући да се власт плаши хаоса на улицама и да ће морати да им попусти. А баш бих волео да видим кога ће то килави Чеда, Борис и Чанак и они издајници од Обрадовића и Санде Рашковић да изведу на улице!

Добро, и шта ћемо сад, како да изађемо из ове ситуације?

– Тако што ћемо да применимо закон. И да, ако треба, поново избројимо сваки глас. У Скупштину могу да уђу само они који су прешли цензус. И ту нема и не може бити било каквог компромиса.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/568335/Izvescu-cetnike-na-ulicu-ako-lazne-patriote-udju-u-Skupstinu