петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Дејтон"

Дејтон

-

ОСУМЊИЧЕН ЗА „ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИЛИ УНИШТАВАЊЕ СЛУЖБЕНЕ ИСПРАВЕ“ И „ТРГОВИНУ УТИЦАЈЕМ“

ЖЕЉКО Кунтош (48), који се сумњичи да је покушао да прода оригинал Дејтонског мировног споразума за Босну и Херцеговину на енглеском језику, данас ће бити испитан у Републичком јавном тужилаштву у Бањалуци, потврдило је то тужилаштво.

Кунтош је предат у надлежност тог тужилаштва, након што је јуче ухапшен због сумње да је извршио кривична дела „трговина утицајем“ и „фалсификовање или уништавање службене исправе“.

Сумњичи се да је, пошто је дошао у посед оригиналног текста Дејтонског споразума, написаног на енглеском језику, током ове године нудио да га прода с циљем стицања противправне имовинске користи.

Према незваничним информацијама, он је за оригинал Дејтонског споразума тражио око 50.000 евра.

Кунтош је био један од најближих сарадника бившег председника Народне скупштине РС Драгана Калинића.

 

fakti.org/serbian-point/srpska/kuntos-nameravao-da-engleski-original-dejtonskog-sporazuma-proda-za-50000-evra

-

Проналазак оригинала Дејтонског споразума аргумент је више у рукама институција Републике Српске и њиховој борби за стриктно поштовање слова споразума, кaо и у борби за враћање неправедно отетих надлежности. Оригинални документ волшебно је „испарио“ и у Србији.

Оригинал Дејтонског споразума, за којим се годинама трагало у Босни и Херцеговини, пронађен је код једног од радника обезбеђења некадашњег председника Скупштине РС Драгана Калинића.

Како се тако важан документ нашао у приватним рукама, утврдиће истрага, али није први пут да се тако нешто догађа. Историчар Бојан Димитријевић наводи пример оригиналне пресуде Дражи Михаиловићу, која је пре неколико година није пронађена у архиви, већ такође код приватнe особе.

За сваког историчара који се бави ратовима на простору бивше СФРЈ деведесетих година, проналазак оригинала Дејтонског споразума значајно је откриће, каже Димитријевић, с обзиром на недостатак и неких других оригиналних докумената из тог периода.

„Тако да је ово добра вест. С друге стране, то говори о томе да се на овом простору неки кључни документи налазе код људи који су приватна лица и до којих су дошли на овај или онај начин. То је последица превеликог окретања ка историји, а с друге стране, у суштини, небриге за историјске артефакте“, каже Димитријевић.

Нестанак докумената попут Дејтонског споразума говори о небризи носилаца политичких функција, који, како Димитријевић каже, не обраћају пажњу на то како се чувају документи и ко их односи са столова.

„То може да значи да је некоме од тих људи који поседују оригиналне примерке докумената то с једне стране и колекционарска вредност, која се мери хиљадама евра или долара. А може да му причињава и емотивно задовољство“, објашњава Димитријевић.

Међутим, за Жељка Кунтоша, оптуженог за крађу споразума, споразум није имао емотивну вредност. Кунтош је оптужен и за трговање утицајем, односно желео је да споразум „уступи“. И то за 100.000 конвертибилних марака (50.000 евра).

Коме би га уступио, пита се стручњак за безбедност Предраг Ћеранић и даје одговор: ономе коме је до „Дејтона“ највише стало — Републици Српској.

„Познато је да институције РС, поготово њен председник, инсистирају и траже строго поштовање слова Дејтонског споразума. Не духа, како се то уврежило у политичком дискурсу у Сарајеву, где се под ’духом‘ подразумева шири оквир, а не конкретно и доследно поштовање Дејтонског споразума. РС, дакле, инсистира на доследном спровођењу ’Дејтона‘ и на враћању отетих надлежности“, каже Ћеранић.

Зато се у РС и користи кованица „скривени Дејтон“, наставља Ћеранић. У БиХ се, према његовим речима, догађа замена теза, према којој онај који доследно брани Дејтонски споразум и инсистира на његовом стриктном спровођењу бива оптужен за његово кршење.

Сада када је оригинални примерак Дејтонског споразума пронађен, требало би га, каже Ћеранић, максимално експлоатисати.

„Потребно је стварати утицај у јавном мнењу и у домаћим и међународним институцијама да је кључ излаза из свих политичких проблема у БиХ строго поштовање Дејтонског споразума и враћање отетих надлежности Републици Српској“, каже Ћеранић.

Због интервенционизма неколико високих представника, међу којима Ћеранић посебно издваја Педија Ешдауна, Дејтонски споразум је окрњен. Излаз из политичких неспоразума насталих таквим интервенцијама он види у стриктном поштовању „Дејтона“.

Проналазак оригинала Дејтонског споразума је аргумент више у рукама институција РС у случајевима попут оног када је Суд БиХ одлучио да војну имовину РС књижи као имовину БиХ и слично.

БиХ не може да постоји мимо носилаца суверенитета, а то су, према Ћеранићевим речима и слову Дејтонског споразума, ентитети. У споразуму су таксативно наведене надлежности централних власти, док све остале надлежности припадају ентитетима.

Дејтонски споразум није једини документ који је нестао из институција током последњих година. За још низом докумената се трага. Оригинал Дејтонског споразума не постоји ни у Београду, а тадашњој Југославији је један примерак, као потписници споразума, припадао.

Садашњи министар спољних послова Србије и председник СПС-а, партије чији је председник био Слободан Милошевић, августа ове године рекао је да је примерак Дејтонског споразума из Београда украден после 5. октобра, док први министар спољних послова СРЈ после 5. октобра, Горан Свилановић, тврди да он није затекао примерак споразума када је постао министар.

Када је говорио о крађи Дејтонског споразума, Дачић је поменуо нестанак још једног документа — папира који је потписао Ричард Холбрук, на коме се у име САД обавезао да ова земља никада неће признати независност Косова.

„Сви Милошевићеви сарадници тврде, а његова секретарица се куне да је Милошевић звао и да јој је дао папир на коме је Холбрук, тадашњи главни преговарач између Запада и Србије и амерички изасланик, потписао Милошевићу (током преговора 1998. и 1999.) да Америка никада неће признати независност Косова“, рекао је Дачић.

Оригинал Дејтона нестао је и из Сарајева, а током грађанских немира у том граду 2014, запаљена је зграда Архива БиХ и још увек је непознато колико је историјских докумената изгорело или нестало.

rs.sputniknews.com/analize/201711011113276977-dejtonski-sporazum-pronadjen-republika-srpska-analiza/

-
Када су Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман крајем 1995. године потписивали Дејтонски споразум, вјеројатно им није било на крај памети да ће њихови насљедници изгубити тај важан документ, што се десило у Сарајеву и Београду.

 

Потписивање Дејтонског споразума - Фото: АП

        Потписивање Дејтонског споразумаФото: АП

 

Аферу у вези с изгубљеним оригиналима Дејтонског споразума прије неколико дана поново је покренуо Ивица Дачић, министар спољних послова Србије. Говорећи за Српски телеграф, Дачић је подсјетио на чињеницу да ниједно државно тијело у Србији нема оригинални примјерак Дејтонског споразума, а затим је додао и да нигдје нема ни често цитираног писма Ричарда Холбрука упућеног Слободану Милошевићу у којем је, наводно, некад један од најутицајнијих дипломата у администрацији Била Клинтона написао да САД никада неће признати независност Косова.

Посебно је интригантна прича о несталом Дејтонском споразуму, која изгледа као спој теорије уроте и трагикомедије. И у Србији и у БиХ изгубљени су оригинали овог важног документа, тако да ситуацију спашавају Французи који чувају свој примјерак у архиву и већ годинама шаљу овјерене фотокопије када то затражи неко са простора бивше СФРЈ.

Нестанак Дејтонског споразума најприје је откривен у Сарајеву, још прије девет година. Почетком 2008. Жељко Комшић, у то вријеме предсједавајући Предсједништва Босне и Херцеговине, на сједници Предсједништва упозорио је да је из архива Предсједништва БиХ нестао оригинални примјерак Дејтонског споразума.

Комшићево откриће изазвало је велико узбуђење, јер знало се да је Алија Изетбеговић након повратка из Америке лично у Сарајево донио оригинални примјерак Дејтонског споразума, а 13 година након тога одједном више нико није знао гдје је завршио овај документ.

У двије државе власти су успјеле загубити своје оригиналне примјерке изузетно важног мировног споразума. Хрватска, с друге стране чува свој примјерак и тврде да се губитак тако важног документа не може догодити као и свих других међународних споразума које је Хрватска потписала и којуе чува на неограничено вријеме.

Извор. Кликс

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=266489

Најважнији изазов за Републику Српску је очување њене политичке самосталности и јачање те самосталности у оквиру Дејтонског мировног споразума као и јачање њених институција, поручио је предсједник Републике Српске Милорад Додик на предавању „Безбједносни изазови у Републици Српској и региону“ студентима факултета Безбједносних наука у БањалуциПредавање на Факултету безбједносних наука у Бањалуци - Фото: РТРС

Постоје одређене индиције да у Српској постоји неколико параџемата, али безбједносне структуре то прате и држе под контролом, рекао је Додик.

Предсједник Српске је подсјетио да је из БиХ знатан број грађана отишао да ратује за „Исламску државу“.

„БиХ у овом погледу предњачи и нико не смије да искључи могућност повратка ових људи са ратишта у Сарајево, а да већ дан након тога буду на територији Републике Српске. У свему овоме важно је што је Српска показала способност и ефикасност приликом терористичког напада у Звронику када су спријечене шире посљедице“, каже Додик.

Он је навео да се прича о „Исламској држави“ најегзактније може наћи у „Исламској декларацији“ коју је написао некадашњи муслимански лидер Алија Изетбеговић.

„Многи терористички чинови у свијету имају значајну повезницу са БиХ, односно бошњачком политичком и безбједносном структуром. У БиХ је током посљедњег ратног сукоба ушло више од 4.000 муџахедина, што довољно говори о свему“, рекао је Додик.

Он је поновио да је међународни интервенционизам створио много изазова и проблема у БиХ.

„Морамо се кретати на начин да се Република Српска бори за свој политички статус и права, али да то не буде разлог за некога ко би могао да употријеби масовну силу према Српској“, сматра Додик.

Предавања на Факултету безбједносних наука

Предавања на Факултету безбједносних наука

Декан Факултета безбједносних наука Универзитета у Бањалуци Предраг Ћеранић оцијенио је да Република Српска у свим сегментима, па и у безбједносном, зна пут и има правац којег мора да се држи.

„На тај начин ће се најбоље супротставити свим безбједносним изазовима и пријетњама којима је изложена. Ово је значајан дан за наше студенте који морају знати све вриједности садашњег друштва“, рекао је Ћеранић.

Он је напоменуо да је Министарство унутрашњих послова Републике Српске опремљено и обучено да се супротстави свим безбједносним изазовима, додавши да би упозорења Велике Британије о могућности терористичких напада у БиХ требало схватити веома озбиљно.

Предавање на Факултету безбједносних наука

Предавање на Факултету безбједносних наука

Предавању студентима на Факултету безбједносних наука присуствовали су и министар унутрашњих послова Републике Српске Драган Лукач и ректор Универзитета у Бањалуци Милан Матаруга.

Извор: РТРС, СРНА

rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=256442

„Ево, ја сам спреман да први повучем потез добре воље …“ – рекао је Бакир Изетбеговић пошто је његово обнављања тужбе против Србије за агресију и геноцид, иако безизгледно, уздрмало ионако фрагилан мир и стабилности у региону. Тужба је била поднијета против Срба у Србији и без сагласности Срба у БиХ, па је било логично да ће се најављени добронамјеран гест, као компензација, односити на Србе.

И док су у Српској то са невјерицом ишчекивали, испоставило се, међутим, да је Изетбеговић мислио на уступак Хрватима. На недавном економском скупу регионалних лидера у Мостару он је изненадио спремношћу да се у Федерацији коначно уведе и „друга изборна јединица“. До сада је јединствена ентитетска изборна јединица омогућавала знатно бројнијим Бошњацим да Хрватима изаберу представника у заједничким органима БиХ. Тако је Жељко Комшић (Хрват из СДП), у два мандата биран за хрватског члана Предсједништва БиХ иако су бирачи у кантонима са хрватском већином („Херцег-Босна“) листом гласали за кандидата из ХДЗ-а. Након бурног реаговања Херцегбосанаца, „случај Комшић“ се није понављао и у Сарајеву је засјео Драган Човић, али грешка у изборном систему није отклоњена. А састоји се у томе што у закону пише да „у тројном Предсједништву БиХ мора да буде Хрват“, умјесто да је прецизирано да „треба да буде и изабран од хрватског народа“.

До ономад у Мостару Изетбеговић није хтио ни да разговара о промјенама у изборном систему који је, иако са објективно уграђеном грешком, дефинисан још прије 27 година и међународно гарантован. Откуд одједном његов гест добре воље? Бошњачки лидер је у ствари попустио послије дужег лобирања загребачког Горњег града и Каптола по кулоарима Бриселског сједишта ЕУ, у Берлину и Ватикану. Да је акција успјешно приведена крају, могло се препознати по изјави Колинде у Дубровнику, гдје се отворено заложила за равноправност Хрвата у БиХ, као и по томе што су посланици Хрватске у Европском парламенту успјели прогурати одговарајућу „декларацију о федерализацији БиХ“.

Да је рјешења постигнуто „међународним“ притиском одозго, а не домаћом добротом одоздо, свједоче осорне рекације Груда и Загреба на Изетбеговићев „великодушан гест добре воље“. Најављујући другу изборну јединицу, Бакир је, да би спасао образ пред нарогушеном бошњачком публиком, поставио и услов да „послије тога више не смије бити прича о трећем ентитету и о разлазу БиХ“. На лицу мјеста Човић је одбрусио да се „једнакоправност народа не може ничим условљавати“, а Пленковић дометнуо да је „друга изборна јединица само минимум хрватских захјева у БиХ“.

Из реаговања члана Предсједништва БиХ и премијера Хрватске недвосмислено слиједи да ће Хрвати од друге изборне јединице ићи даље ка трећем ентитету. А да су и Бошњаци схватили куда вјетар дува, показују негодовања у Сарајеву на рачун „издајничког и неспособног лидера који крчми бошњачку Босну“. Али, постоје и конструктивније идеје о благовременој припреми властитог националног ентитета, која никад није замрла у бошњачком народу и којом би они добили исто што и комшије желе за себе. Противници је поспрдно називају „филџан државом“ и „палестинизацијом Бошњака“, што је погрешна аналогија јер проблем Палестинаца и јесте у томе што им окружење оспорава право на националну државу. А заговорници управо подсјећају на наводни дијалог Изетбеговића и Арафата у коме се Алија пожалио на своју дилему: комшије му нуде мало територије, а Американци обећавају цијелу Босну. Јасер му је одговорио: „Размисли добро јер и мени тако Американци 60 година обећавају више, а ево још увијек немам ништа “.

Трагови те идеје и потичу од старог Изетбеговића, који је још уочи рата на „зборовима бирача“ говорио да ће „Муслимани узети само онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“ и, касније, да „нема ништа од БиХ ако је неће Срби и Хрвати“, преко сарајевских ратних графита „Потпиши Алија, нека је наша па макар к’о авлија“, до Првог бошњачког сабора на коме се појавила као легитимна варијанта о којој се гласало. Више гласова је, истина, добила алтернатива по којој је, наводно, „јединствена и цјеловита БиХ услов опстанка муслиманског народа“, и тако постала службена политика бошњачке политичке елита“. Али ни тада ни касније нико није објаснио зашто би било тако када у свијету постоје и много мање и узорно функционалне државе. Као што ни тада ни касније концепција унитарне БиХ није била реална.

Из расположивих извора није могуће одгонетнути да ли је хегемонистичка концепција бошњачке БиХ, која је понијела муслимански народ, плод локалних мегаломанских политичких фантазија, или је то из Брисела наметнута мултинационална и мултиконфесионална мјешавина у којој муслимани не би остали сами и постали мостобран за продор исламског тероризма у ЕУ, или је, најзад, вашингтонски пројекат перманентних тензија између централиста и сепаратиста којим је лако споља манипулисати. У сваком случају, хрватска офанзива против неравноправности у већем ентитету освијестила је неке политичке кругове у Сарајеву да би у догледној будућности послије друге изборне јединице могли фасовати и трећи ентитет. На мапи БиХ би тако, поред Републике Српске, добили и Херцег-Босну те остатак територије за заједничке институције БиХ које би више симболички представљале јединствену државу.

Бошњаци су још од рата на Федерацију гледали као на практично свој атар. Логичан префикс Бошњачко-хрватска федерација претворили су у бесмислени анекс Федерација БиХ. Све федералне институције су лоцирали у муслиманско Сарајево. Знатно малобројније Хрвате, који и данас цуре, збили су у западну Херцеговину. Бирали им представника у Предсједништву БиХ, ускраћивали право на национални тв канал. Сматрали су да је за остварење екслузивно бошњачке ФБиХ довољно да одржавају статус кво и да је довољан проток времена. Зато су се већ двије и по деценије окомили искључиво на Српску као једину препреку реализацији унитарне БиХ. Сада су их Херцег-Босанци, њихова матица и спољна подршка, изненадили. Од оружаних сукоба ХВО и АБиХ у јесен ’93. ово је први пут да се главна линија конфронтације у БиХ са ентитетске релације Бошњаци-Срби помјера на кантоналну Бошњаци-Хрвати.

Занимљиво је да је и неке српске политичаре забринула друга изборна јединица у Федерацији као антидејтонски захват који би легализовао и друге интрервенције у Дејтонски споразум. Међутим, већи ентитет је конструисан претходним Вашинтонским споразумом 1993. између Херцег-Босне и територија под муслиманском контролом, уз могућност да им се накнадно придружи Република Српска, што је касније и урађено 1995. у Паризу. Другим ријечима, све промјене у хрватско-бошњачким односима у Федерацији су њихова интерна ствар и немају везе са Дејтонским споразумом. Елем, за Републику Српску не производе никаква уставна ни права ни обавезе.

Једино може да се постави питање да ли Српска треба да остане по страни спрам свађа у комшилуку, или да заузме једну од страна. Иако их ниједан од комшија није задужио добрим, стратешки гледајући друга изборна јединица, и поготово трећи ентитет, довели би сктруктуру БиХ на реалну мјеру – конфедерацију три националне републике. А Српска би најзад била растерећена од четвртвјековних притисака Бошњака и њихових пријатеља са Блиског истока и далеког Запада.

-
Постоје покушаји смањења права Срба и Хрвата у БиХ. Ми јасно кажемо да је такав корак неприхватљив – поручио је министар иностраних послова Руске Федерације Сергеј Лавров.Сергеј Лавров (Фото:avaz.ba) -

Лавров  је прије два дана одржао предавање полазницима руске Генералштабне академије. Након предавања, шеф руског МИП-а одоговарао је на питања која су се тицала и Балкана.

У дијелу који се односи на БиХ, рекао је :

– Свјесни смо да постоје компликације и у БиХ. Има покушаја тамо да се Дејтон минира. Подсјетићу вас да је Дејтонски споразум осигурао заједнички живот и постојање бошњачко-хрватског и српског ентитета. Они чине БиХ. Али се та држава темељи на принципу доношења одлука кроз сагласност сва три народа – истакао је Лавров.

Он је објаснио и да је Русија чланица Савјета за провођење мира.

– Морам да кажем да се наше процјене тамо прихватају. С њима се слажу и Европљани. Али, тамо, у БиХ постоји такав атавизам, као што је Канцеларија високог представника који је био створен када је БиХ тек скројена у складу с резултатима југословенских ратова.

Тај високи представник има права диктатора, може да поништи било коју одлуку и донесе своју, без савјетовања с било киме. То је срамота – навео је Лавров.

Истакао је да је БиХ не тако давно била и нестална чланица СБ Уједињених нација а да је и сада контролише некo који је изгубио осјећај за реланости и излази далеко из оквира чак и својих диктаторских овлаштења – рекао је Лавров.

Он је истакао да Руска Федерација на Балкану има развијене односе с тамошњим државама и да се то Западу не свиђа.

Извор: Аваз

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=247392

У Сарајеву се на Милорада Додика одавно гледа као на потпорни зид Републике Српске. Уклањањем Додика из политичког живота, оцијенили су у сарајевској кухињи, Српска би се срушила као кула од карата. Стога су санкције које је америчка администрација увела предсједнику Српске дочекане као велико олакшање с обзиром да је позив на инаугурацију, који је претходно Додику упутио Трампов транзициони тим, унио пометњу и страх. Међутим, Додикови неспоразуми са међународном зеједницом, коју у суштини у БиХ чине представници САД, ЕУ и Турске, нису од јуче.

Наиме, убједљива побједа Додика и његове СНСД на општим изборима 2006. године није била по вољи ни круговима тзв. међународне заједнице у БиХ. Велики политички капацитет Додика, тадашњег премијера Републике Српске, убрзо је постао трн у оку политичким центрима који су до тада благонаклоно гледали на његову партију. Схватили су да се ниједна битна одлука која се тиче БиХ не може донијети без сагласности СНСД, односно њеног предсједника. Тај капацитет никако није био по вољи моћницима унутра међународне заједнице, јер нису имали простора за маневар, као са нестабилним владама широких коалиција. Како је Додик непрекидно показивао да неће спроводити вољу страних амбасада већ грађана који су му исказали повјерење на изборима, да нема намјеру да настави са девастирањем Дејтонског споразума, што је процес који се раније одвијао неометано, већ да чува Дејтон и инсистира на изворном документу – у тим околностима Милорад Додик је постао сметња.

Урушавање Додика и његове партије одвијало се паралелно с њеним унутрашњим јачањем. У том периоду формиран је антикорупциони тим ОХР-а састављен од британских истражилаца са основним задатком – ослабити капацитет Додикове партије на основу компромитујућег материјала о коруптивним радњама. Тај тим је убрзо наишао на проблем, јер је материјал који им је достављан преко информаната, морао бити уклопљен у законске оквире, јер су тужиоци одбијали да као доказни материјал прихвате све што је прикупљено незаконитим путем, односно без њихове сагласности и судског налога. Дошло се до закључка да тај процес мора ићи преко легалних институција, односно преко Обавјештајно – безбједносне агенције БиХ (ОБА), СИПА и Тужилаштва БиХ. Хипотеза о Додиковим криминалним радњама постала је императив за који су стране и домаћа обавјештајна служба требало да прикупе довољно доказа како би их СИПА документовала и доставила Тужилаштву БиХ. Али, није ишло.

Доказа ни од корова, па се кривац за вишегодишње тапкање у мјесту по питању Додиковог криминала пронашао у директору СИПА, Горану Зупцу, који је у марту 2015. године, у четвртој години свог мандата, уклоњен са директорског мјеста агенције која није остварила очекивано. Формални разлог за судско процесуирање Зупца биле су оптужбе за незаконит рад у служби, јер није дозволио употребу специјалне јединице СИПА у сузбијању насилних демонстрација у фебруару 2014. године. Занимљиво је да су из најзначајнијих западних амбасада те демонстрације поздрављене и оцијењене као демократски израз воље грађана против криминалне власти. Али, Зубац је морао да оде.

Они којима се у процесуирању Додика за пројектовани криминал журило, првенствено Мектићу, министру безбједности у Савјету министара БиХ, кадру СДС, цијенили су да ће нови директор СИПА, Мектићев земљак из Прњавора, градића надомак Бања Луке, уз асистирање обавјештајне агенције БиХ овог пута успјети. Али, опет није ишло. Како доказа за Додиков криминал није било, кривац је овог пута пронађен у Горану Салиховићу, главном тужиоцу Тужилаштва БиХ. Кампању против Салиховића водио је, као и приликом уклањања Зупца, Мектић. Салиховић је суспендован крајем септембра, непосредно уочи локалних избора.

Локални избори, одржани почетком октобра 2016. године, показали су да подршка Додику, и поред помпезне медијске хајке коју су водиле невладине организације и медији на Сорошевим јаслама, непрекидно расте, и да ће по свој прилици Додикова коалиција на општим изборима 2018. године однијети власт на свим нивоима. Пораз Савеза за промјене у Републици Српској, и дебакл Изетбеговићеве СДА у Федерацији БиХ, главним стубовима актуелне власти у Сарајеву, у западним амбасадама доживљени су као велика неугодност. Аларм је укључен. Босић је морао дати оставку на мјесто предсједника СДС, а његов лични анимозитет и фрустрираност Додиком, као штафетну палицу је преузео Вукота Говедарица, нови предсједник ове партије. Међутим, тактика се није мијењала: медијска харанга уз континуиране оптужбе за криминал и корупцију, подстицање грађана на уличне нереде, резање финансијских токова. Уједно, Мектић је потегао преко баре, а по повратку са вишедневне посјете САД, јавност обавијестио да је добио обећање да ће САД пружити сву правну помоћ Босни и Херцеговини како би успјела у борби против криминала и корупције, те да у БиХ стиже тим експерата који ће помоћи у рјешавању овог проблема.

О свом разговору са главним тужиоцем САД, Лоретом Линч, Мектић је рекао да је упознао тужитељку Ленч са ситуацијом у БиХ када је ријеч о корупцији, и да је корупција присутна у свим сферама друштва, као и да постоји спрега политичких елита и корупције.

Побједник на америчким изборима, Доналд Трамп, најавио је заокрет у америчкој спољној политици. Његова изјава да САД више неће рушити стране владе била је порука за инфаркт амбасадорима којима је то раније био главни посао. Позив Додику на предсједничку инаугурацију била је кап која је прелила чашу. И зато – санкције, црна листа – као резултат неутемељених оптужби за кршење Дејтона. Кад се није могла документовати корупција, за што су ипак потребни валидни докази, онда може кршење Дејтона, на основу изјава истргнутих из контекста.

Лидери опозиционих партија у Српској, које чине флуидни Савез за промјене, јавно нису подржали санкције, неки су их и осудили. Али њихови кадрови у ОБА и СИПА наставили су предано да раде на „предмету Додик“, како би Изетбеговић могао од Инцка да тражи Додикову смјену с мјеста предсједника Српске и забрану политичког рада, а Мектић од најављених истражитеља ФБИ тражити да се активно укључе у лов на Додика, како би предсједник Српске био оптужен за прања новца, иако се прикупљање доказа до сада показало као немогућа мисија. Оркестрирана медијска кампања је настављена. Од Додика се тражи оставка, јер саме америчке санкције не значе пуно, Додик се понаша као да га се уопште не тичу. Позив премијерки Српске на предсједничку инаугурацију се обезврјеђује, као и присуство Националном молитвеном доручку. Да ли је премијерка у Вашингтону током инаугурације била пола метра или читав метар удаљена од сигурносног зида, да ли је предавање које је одржала било посјећено, да ли су присутни гледали у њу или кроз прозор, како је настала фотографија са Рексом Тилерсоном – питања су о којима се воде широке дебате. А вијест да је Трампова администрација потврдила санкције Додику је врхунски изум. Наиме, Трампу ће бити потребна три до четири мјесеца да би у администрацији узорао бразду до дубине у којој би се могао дотаћи Босне и Херцеговине, када ће санкције Додику и љубитељи Муслиманског братства доћи на ред. Трампове ријечи: „Срби су диван народ“, које је рекао у разговору са Ђерђом Матковићем, амбасадором Србије у САД, као и: „Ми волимо Србе“, што је Обраду Кесићу рекао Прибиус, шеф Трамповог кабинета, указују да се на Србе, а и Републику Српску, из Вашингтона више неће гледати очима клинтониста. Уосталом, да је побиједила Хилари, да ли би Српска нестала? Наравно да не би. За вријеме Обаме Србе и Српску није штитио Трамп, него Путин и Русија. Значи, држати се Русије, а Трамп је добродошао.

Шта након санкција Додику? Та мјера сама по себи не значи пуно. На истој листи одавно су кадрови СДС. Један од њих тренутно је министар у Савјету министра БиХ, други су посланици, начелници општина. Међутим, постоје скривене опасности. Видљиво је да се након санкција Додику оштрица сарајевске обавјештајне кухиње усмјерила према министру Лукачу и, уопште, полицији Српске. Почеле су да пљуште оптужбе да се МУП Српске претвара у војску која треба да разгради Дејтон, односно да буде у функцији сецесије Српске од БиХ. Учестали су написи да у МУП-у постоји параобавјештајна служба, Додикова удба, која Додика, ето, одржава на власти и због које вехабије и опозиција немају миран сан. Зашто? Прва колатерална штета Трампове политике, по свој прилици, биће Исламска држава и њени европски огранци. Стога борба против глобалних пријетњи и настојање да се створи стабилна коалиција против тероризма подразумијева Републику Српску као природну појаву. МУП Српске је непробојан зид наспрам терористичке пријетње. Они који након Трампове побједе немају миран сан кују тихе планове да запале Босну, а алат су им мрежа параџемата, и повратници са сиријског ратишта као први ешалон. Медијски удари на МУП Српске треба да охрабре инфраструктуру Исламске државе у БиХ. Паралелно, исти процес се одвија на Косову. Упозорења да би војне снаге Албанаца могле извршити упад на сјевер Косова и испровоцирати сукобе на југу Србије нису без основа. И Приштини је Трамп ноћна мора. Снаге које се осјећају пораженима након његове побједе не желе да амерички предсједник развије политику коју је најавио већ да трчи за њиховом. Стога безбједносне капацитете Српске треба јачати, а превентиван рад полиције интезивирати.

Друго, треба инсистирати на контроли сектора безбједности у БиХ, посебно кад је ријеч о раду ОБА и СИПА. У БиХ је законом регулисана контрола ОБА од законодавне, извршне и судске власти. Након што је откривено да је ОБА завела Обавјештајни продор Ушће према Републици Србији, огласила се само Заједничка комисија за надзор над радом ОБА Парламента БиХ и то саопштењем сроченим у стилу: попили смо кафу са руководством ОБА, разговарали, и они су нам рекли да је све у реду. Извршни обавјештајни комитет Савјета министара БиХ није уприличио ниједан састанак. Обавјештајно – сигурносна савјетодавна служба (ОБСС), стручно тијело Савјета министара по питању контроле над ОБА, није се огласила. Нијем је остао и Генерални инспектор ОБА, именован од Савјета министара, иако је његов посао контрола законитости, за што има на располагању кабинет од више стручних лица. Ниједно од наведених контролних тијела, па ни медији који су аферу пратили, нису упутили допис предсједнику Суда БиХ са било каквим питањем, с обзиром да предсједник Суда БиХ одобрава примјену сложених мјера које на располагању има ова агенција. Контрола обавјештајне службе је важно друштвено питање и тамо гдје она изостане обавјештајна служба се од прокламоване улоге заштите државе и њених грађана, лако претвори у инструмент који је изнад друштва и закона, а у функцији појединаца и интересних група.

Треће, у америчким медијима, а приоритет су портали који су помогли Трампу у предизборној кампањи као што су Брајтбард, Инфоворс, Дејли колер и Ворлднетдејли, треба објављивати текстове у којима ће бити предочена реална слика о БиХ.

Четврта мјера су контакти са људима из Трамповог окружења.

-

 Председник Републике Српске Милорад Додик рекао је за Прву ТВ да су Американци договорни и за доношење и за рушење Дејтонског споразума.

Истакао је да њему ништа не значи то што је Вашингтон увео санкције њему и истакао да ће у наредном периоду покушати то да објасни новој америчкој администрацији. Оценио је да њему леђа више чувају неки западњаци него руски председник Владимир Путин и рекао „да само можемо да замислимо о чему је причао са њим у Москви“.

Према његовим речима, до увођења санкција не би ни дошло да није добио позив да присуствује инаугурацији новог председника САД Доналда Трампа.

„Обрадовало ме је кад сам чуо Трампа да се неће обрачунавати са другим светским владама. Што би се Трамп обрачунавао са нама? Ми поштујемо Дејтонски споразум. Кажу да треба да поштујемо дух споразума, а ми поштујемо слово Дејтонског споразума. Нећете наћи ниједну моју изјаву у којој кршим слово Дејтонског споразума“, рекао је Додик.

Новинарки Невени Маџаревић је рекао да медији нису свесни тога које је мучење када амерички званичници врше притисак.

„Сматра се да смо ми нико и ништа, они као сила могу све да ураде, мене су упозоравали на многе ствари, али се никада нисам на то освртао. Извините, постоји достојанство које не може да се доведе у питање. Не можете да кажете да БиХ нема трочлано Председништво и да Република Српска промени назив. И кад ја кажем нећу, питају ме шта хоћу, ја кажем да хоћу да идем кући, а они кажу да ћу видети шта је снага САД. Амбасадор САД је тражио да се сруши црква у Поточарима, ја сам рекао да нећу, сутрадан је дошло саопштење да нисам кооперативан. Нисам рушио џамије, нећу да срушим и цркву“, истакао је Додик.

Оценио је и да су „муслимани једва дочекали санкције САД“ према њему, истакао је и да је о томе разговарао са премијером Србије Александром Вучићем, за кога је рекао да има рационалан став и да Србија неће прихватити те санкције.

„Не желим да будем проблем ни за Српску ни за Србију. Имам мандат још две године… Са стране имате притиске колико дозволите, проблем Срба је то што смо давали већи значај странцима од стварног значаја“, каже Додик.

Истакао је и да ће Доналд Трамп сигурно радити на томе да ојача Америку, а не да ослаби, уз напомену да поштује Русију и чињеницу да два, три пута годишње може да се сретне са председником Русије Владимиром Путином.

Додик је рекао да је за Српску важна стабилна Србија и да гледа на Србију са позитивном емоцијом, као и да је Српска добре односе са Србијом гајила кроз различите системе.

Као позитивну је оценио своју перцепцију према председнику Србије Томиславу Николићу и премијеру Александру Вучићу, као и да “неће бити судија и одговорити ко је бољи председнички кандидат“.

“Николић је човек који је добро обављао своју дужност и нема ништа против тога да он то настави. Сматрам да је став владајуће партије комфоран и да она може да предложи потпуно легитимно свог кандидата. Српска нема намеру да се опредељује“, навео је Додик.

Закључио је речима да треба позитивно афирмисати оно што ради Емир Кустурица и да је његов ауторитет далеко већи у свету него што је на овим просторима.

(Б92-Прва)

www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-ambasador-sad-u-bih-je-trazio-da-se-srusi-crkva-u-potocarima-nista-ne-znaci-sto-su-mi-sad-uvele-sankcije.html

У последње време кад су видљиве геополитичке промене  у целом свету, на просторима Балкана баве се гледањима која су везана за среброљубни аршин и обману – по коме су језуити стварали атеисте и фашисте, а ми били у заблуди да су код комшија сви били на правој слободарској страни. Та ће лаж касније изазвати озбиљан предуслов наставка идеје: 1/3 побити, 1/3 протерати, и 1/3 покатоличити.  При томе, не жалећи ни земље ни крви за заједничким животом и универзалним вредностима, ми поново настављамо илузију која нас води у апсолутни нестанак. До када?

Код нас нико и никада није ваљао, нити ће!  Док ништа није спорно ни код ”Спремних за дом”, као ни код “Божијих ратника“ који вршљају од Босне па у свим правцима света узвикујући: „Алах је велики“ за рачун разно-разних терористичких групација и њихових налогодаваца, без икаквих консеквенци, при чему су они увек ”елита” или у најмању руку ”цвијеће народа” где су најзаслужнији ”златно цвеће” који примају борачку надокнаду из нашег буџета. Тако смо у истом том духу претходних 20 година вјеровали да смо ми задња генерација која је морала ратовати и да ће сутра неко пронаћи формулу суживота. Чак су нам поново продали примамљиву идеју која је гласила: ”Државна заједница БиХ је састављена од два ентитета БХ федерације са 51% територије и Републике Српске са 49% територије!”. Образложење је било: “Ако Швајцарска може функционисати са 26 кантона, четири службена језика и народа, зашто ми не би смо могли функционисати са два ентитета и три народа и као „три“ језика!?”. Сви смо се сложили, а ништа није било тачно, и ништа није било тако. Одмах након престанка рата у БХ федерацији формирани су кантони у оквиру простора Хрвата и босанских муслимана или ти Бошњака, како би осјећај да ћемо и ми бити ”Швица” био потпунији. Међутим, у договору су учествовали ”лоши момци” тј. Срби, па је тај међународни уговор је постао ништа друго до полазна основа за наш свакодновни кошмар, који траје без престанка до данашњег дана.

Поред државног уређења које гарантује посебност и самосталност кантона да притом не угрожава ефикасно функционисање целине, распрострањени механизми непосредног и полупосредног учешћа грађана у власти, као и међународноправно признат статус неутралности, Швајцарску одликује и специфична политичка култура која негује компромис и где је све засновано вољом заједнице. Наравно, битна одлика земље која нам је дата за пример је и економско богатство и висок материјални стандард становиштва, те би требало да нас очекује исто, или, што би ми рођени у Сарајеву рекли очекује нас „шатро“ исто. Вероватно заглушени од детонација или утицаја осиромашеног уранијума или пак зато што су већину похапсили и одвели преко атлантика, или зато што је свима било доста рата, колективно смо се повиновали још једној мађионичарској представи, у којој смо несвесно били главни актери на сцени заблуде.

У Босни и Херцеговини је био проблем што се општине у Републици Српској називају ”српске” па су општине које су се нашле на границама ентитета морале да имају префикс ”источне”, иако су се на ”западу” тј. у федерацији звале баш онако како су они хтели. Једнакост и равноправност нису изгледа упитни? Суд и Тужилаштво БиХ се не спомињу у „Дејтону“, то су институције за спровођење стратегије за решавање ратних злочина које су починили Срби, по принципу: ”што битнији и што више!?”. ”Елитне муслимане”  никако није дозвољено спомињати у том контексту, а Хрвате по принципу у мери спортског риболова: ”ухватиш, похвалиш се и пустиш”. То што су постројбе клицајући поглавнику на тенковима по Босни шпартале, додуше онуда куда им је речено, никога и није брига. Поштено, нема шта!  Наравно укинули су нам и заставу, грб и химну. Да подсетимо, да некад никоме није сметало што је химна СФРЈ била инструментално иста као химна Пољске. Тако смо стигли и до институције ”ужасног срама” која се још и зове ”Уставни Суд”. Једна од основих обавеза овог тзв. Уставног суда је штићење људских права, иако се на пресуде Европског Суда за људска права готово не обазире. Наравно њима у том суду срама је битно да задовоље жеље главног Калифа и да не дирају обичајно право најстаријег Изетбеговића, а то је, да се Калиф за све пита. Ко ће се процесуирати, када и колико ће му се пресудит. Видели смо да је широк опсег надлежности Суда срама па је тако Калиф заинтересован и када ћемо ми и како нешто славити и прослављати.

Да ли ћемо једном за свагда рећи оно што смо ми знали читаво ово време: ”Добровољачка је злочин, Тузланска колона је злочин, Трећи корпус АБиХ са Џихад ратницима је злочиначки, Маркале су злочин који су организовали припадници АБиХ, Сребреница је злочин који је Алија договорио са Клинтоном, у Сарајеву су масовно убијани у организацији оних што су тада представњали власт…”

Али да то кажемо саборно, сви заједно, и гласно и јасно, као што треба да кажемо и оно што су нам наметнули да не смемо да кажемо: „Ми смо поносни на отаџбинско-одбрамбену борбу у којој смо учествовали и опет би учествовали јер смо свесни да нисмо ништа радили како не треба. Бог нам је сведок. Грешни смо ако је грех бранити свој народ. Напротив, знамо да је то  била најсветија дужност оних који су били саставни део историјских догађаја“. У данашњем тренутку неправедно утамничени у разним казаматима плаћају највишу цену нашег живљења и наше слободе, то понајпре морају знати они који су се отргнули од Српске, узимајући позамшне новце у заједничким органима (који су све само не заједнички), како би коначно схватили да је задњи моменат да се оставе ”приче о криминалу” и крену ка саборности свог нашег народа! Такође, морају бити свесни да готово не постоји ни један министар ”Савеза за промјене” који није своју имовинску карту устостручио, наравно да не буде забуне, готово је исто и у другом блоку. При томе, не могу а да не направим једну малу дигресију и историјску истину да једино комунисти узимају у континуитету задњих сто година без обзира која је опција тренутно на власти! Иако и даље нема одговора на ту срамну чињеницу, питам се, чиме су то заслужили?

Сматрамо да је двадест година илузије и трпељивости довољно дуго време да кажемо: “Пробудили смо се коначно” и да у складу са политичком културом српског народа који задњих 100 година на овим просторима негује компромис суживота и праштања, да желимо да одлучујемо а судбини свога народа вољом наше заједнице, стога Вас обавештавмо:

Анекс 4 дејтонског уговора који је Устав Босне и Херцеговине у преамбули каже: „Полазећи од поштовања људског достојанства, слободе и једнакости… Посвећени миру, правди, трпељивости и помирењу… Уверени да демократске државне институције и поштени поступци најбоље доводе до мирниг односа у плуралистичком друштву… У жељи да се унапреди опште благостање и привредни раст путем заштите приватне својине и унапређења тржишне привреде… Обавезујући је за све у Босни и Херцеговини, па тако и за Вас господо других нација.

Стога се намеће следеће:

  1. Обавезни сте престати са ретроактивном применом закона на штету окривљених
  2. Обавезни сте признати пресуде МСЉП (Међународног суда за људска права)
  3. Престати кршити Основна права окривљених Гарантована ЕКЉП (Европском конвенцијом о људским правима)
  4. Морате донети закон о Уставном суду са којим ће бити сагласна Република Српска
  5. Престаните окупљати Судије и Тужиоце сумњиве ратне прошлости, учеснике у прогонима припадника српског народа
  6. Вратите систем правосуђа у изворне оквире Устава БиХ јер је садашње стање и систем легло корупције и криминала
  7. Престаните прикривати злочине над припадницима српског народа

Пошто смо у потпуности  сагласни са изјавом председника ВСТС (високог судског и тужилачког савјета): ”да су сва кадровска решења досадашњих галавних тужилаца била погрешна”, а знајући како историја говори о томе како ”избори јучерашњице” утичу на данашње одлуке, констатујемо да било која полазна тачка није просто произвољна већ директно уобличава или изобличава основни континуитет историје. Зато господо, поведите рачуна о толеранцији и компромису или како би ми Срби рекли: ”од Бога вам просто било”, јер ми знамо шта нам је и како даље чинити. Само је потребно да поново дефинишете полазну тачку, јер смо ми показали, како већ напоменух, да у задњих сто година можемо са Вама, мада нам је, искрено, било лепше до тренутка док Вас нису измислили, односно када су неки од нас због личног бенефита пристали на пројектовану улогу у креирању лажне историје. На крају, ако нам је међународни уговор којег су потписали Американци, Руси, Енглези, Немци, Французи, Срби, Хрвати па и сви БиХ грађани гарантовао достојанство, зашто би данас дозволили да нам га Бошњаци или било ко други узме?!

Да не оставим овај текст недореченим, узимајући све у обзир, једини пут који нам остаје, је НЕЗАВИСНА и САМОСТАЛНА СРПСКА!

                                                                                                         За „ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“

                                                                                                             Бранислав Окука

-

Нормализација односа у БиХ може почивати само на враћању изворном Дејтонском споразуму, а ако ни Бошњаци ни Хрвати неће да га поштују, а спољни гаранти то толеришу или чак чак подстичу, онда је једино рјешење – разлаз, сматра универзитетски професор Ненад Кецмановић.

Он наводи да међународна заједница није адреса за решавање проблема у БиХ, већ највећи дио тих проблема.

„Иако креатори Дејтонског споразума, Американци су, уместо да бдију над његовом стриктном примјеном, први почели да га руше“, написао је Кецмановић у ауторском тексту за „Политику“.

Према његовом мишљењу, да није било тако, народи у БиХ би Анекс 4 прихватили током четврт вијека као свој уставни оквир.

Кецмановић истиче да 1992. године, када је тероторијално-етничка измијешаност у БиХ била налик леопардовој кожи, разлаз није био могућ без рата, али да је сада слика сасвим другачија – границе се могу легализовати и три народа у миру разићи.

Кецмановић напомиње да је власт У Републици Српској у посљедњих десетак година успјела да заустави процес нестајања Српске и да су Бошњаци остали, не само без унитарне БиХ, него и без свог ентитета – сведени на неколико кантона на 25 одсто територије.

„Бошњачка нада да би се спољном интервенцијом нешто могло променити, замрла је поразом Хилари Клинтон“

„Њихова посљедња нада да би се спољнополитичком интервенцијом могло нешто промијенити замрла је изборним поразом Хилари Клинтон“, наводи Кецмановић.

Он указује да високи представник у БиХ Валентин Инцко, који је недавно пред Савјетом безбједности УН затражио смјену предсједника Српске Милорада Додика, у својој сарајевској хибернацији није ни примијетио да се свијет око њега промијенио и да САД и ЕУ нису оно што су биле.

Кецмановић је подсјетио да је предсједник Русије Владимир Путин недавно рекао да ресетовање међународног поретка није почело са Украјином и Сиријом, него бомбардовањем Југославије.

(РТРС)

 

www.nspm.rs/hronika/nenad-kecmanovic-ako-nema-vracanja-na-izvorni-dejton-jedino-resenje-je-razlaz.html