среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "Дејтонски споразум"

Дејтонски споразум

-

Проналаском оригиналног документа Дејтонског споразума биће коначно стављена тачка на то питање, што и јавност жели, рекао је за Федералну телевизију БиХ председник Републике Српске, Милорад Додик.

Хидроелектрана Бајина Башта

Дејтонски споразум, који је успоставио нови политички систем и организацију БиХ и до сада је био на различите начине урушаван од стране високих представника и различито примењиван, истакао је Додик.

Додик је навео да на њега велики утицај има Србија, али је истакао да он и председник Србије, Александар Вучић о одређеним темама имају различите ставове. На заједничким састанцима, каже, фокусирани су на пројекте који су од добробити за све на овом простору, преноси РТРС.

Босна и Херцеговина, с два ентитета и три конститутивна народа биће јединствена онолико колико се буде поштовао Устав по којем је тако и уређена, изјавио је Додик. Тек када се ослободи странаца који имају монопол на доношење одлука о БиХ ће бити могуће, каже, говорити као о заједници.

Актуелна власт у Српској, истиче Додик, води рационалну политику у којој не улази у авантуре и којом настоји обезбедити максималну добит за РС. Због тога је, истиче, одлучено да се питање референдума о Суду и Тужилаштву, иституцијама које су, како каже, израз насиља високог представника, поново стави пред народне посланике. Без општег консензуса, сматра, референдум не може бити спроведен.

На питање о НАТО-у и Оружаним снагама БиХ Додик је одговорио да је одлука о војној неутралности, донесена у парламенту Српске, обавезујућа за представнике Српске у заједничким институцијама, али и да Оружане снаге немају сврху те да их треба укинути.

 

Танјуг

rs.sputniknews.com/regioni/201711031113294834-dodik-bih/

Сигурни смо да би приједлог БХ министра Мектића о заједничком дјеловању СДА и СДС требао прикрити њихове стварне активности, јер они су одавно у Савезу за рушење Републике Српске. Историјско помирење ми смо остварили са Бошњацима које представља господин Галијашевић, а геноцид нећемо никада признати нити имамо намјеру да опраштамо онима који су издавали наређења за најмонструозније злочине у ратном сукобу на простору државне заједнице БиХ.

Крајње је вријеме да господин Изетбеговић почне примати позиве од Суда БиХ за изазивање опште опасности и због рушења Уставног поретка државне заједнице БиХ, уместо што трчи и наводно „кмечи“ код европског ментора Инцка, кога је претворио у свог добро плаћеног потрчка. Њихов заједнички задатак није рушење само предсједника Додика, већ рушење Републике Српске, а тиме и нестанак српског народа. Предсједник Додик је означен као гаранција опстанка Републике Српске, наравно нисмо у заблуди да Суд и Тужилаштво имају неке везе са правом и правдом, напротив сигурни смо да је направљен искључиво за прогон Срба и етикетирање Републике Српске као фашизоидне творевине. Јер да није тако Мектић би сигурно добио оптужни приједлог дефинисан као изазивање вјерске и националне мржње, због својих изјава на кловновским конференцијама за штампу. Демократија по постулатима калифата гдје не постоји ни референдум, ни заштита највиших органа нити право на мишљење, поготово српско, је њихов пусти сан и вјековни циљ, који сигурно неће бити остварен. Да имају зрно морала и Шаровић и Мектић одавно би дали оставку и повукли се из Савјета министара, али њима није стало до Републике Српске већ до личних интереса. Поготово је илузорно коментарисати шутњу партије која их је делегирала да представљају српски народ у заједничким органима, као и ишчекивање да ће европски ментори кроз нецивилизацијске методе склонити из политичког живота гаранцију Републике Српске.

Очекујемо да Академија Наука и умјетности, као и Сенат Републике Српске покрену активности на одбрани опстанка Републике Српске и враћању у изворне оквире Дејтонског споразума. Наравно из кухиње „слоге“ смо много пута чули да нема повратка на претходно стање, па треба бити спреман за повлачење представнике Срба из заједничких органа и приступити припремама референдума о независности Српске, уз сагласност Русије, како сам народ не би трпио посљедице и изналазио рјешења.

Одбор оснивача
„ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“

Да ли постоји било каква сличност између некадашњег процеса хомогенизације америчког хетерогеног друштва, у коме су се различити елементи стапали у хармоничну целину са заједничком културом, названог melting pot или котао (лонац) за претапање, односно процес асимилације имиграната у САД и „босанског лонца“, који у политичком смислу скоро непрекидно кључа. За разлику од америчког процеса претапања различитих етницитета у потпуно нови народни и национални ентитет, у „босанском лонцу“ је неопходно „кување“ различитих народа, ради очувања њиховог националног идентитета, очувања конститутивности, културних и историјских специфичности.

Сигурно да између два наведена „лонца“, односно „котла“ не постоји скоро никаква сличност. Такође знамо да се и melting pot нашао на мети критике поборника мултикултурализма, ради заштите културних разлика унутар једног друштва. Процеси хармонизације друштвених односа у БиХ, ради пуне равноправности сва три народа и свих грађана, нису процеси претапања народа и стварање некакве јединствене „босанске нације“, како то желе неки бошњачки политичари.

У протеклој години политички процеси у БиХ били су врло динамични, дивергентни и конфликтни. Конфликтност односа у БиХ нарасла је након одлуке Уставног суда БиХ да се оспори Дан РС 9.јануар, као датум њеног формирања и проглашења, као једна од низа мера сличне природе, које су угрозиле позицију РС у Дејтонској БиХ и њен опстанак у целини. Мање више је познато какаве штетне и разарајуће последице је изазвала поменута одлука Уставног суда, по стабилност у БиХ и у региону.

Нестабилност у БиХ се манифестује између осталог и као конфлит на институционалном и личном плану. У сукобу су поједине институције БиХ са институцијама РС. У сукобу су Високи представник у БиХ и институције РС. Институционални сукоб ове врсте прерастао је и у личне сукобе између Валентина Инцка и Милорада Додика, који је довео до прекида сваке комуникације. У институционалном и личном сукобу су Милорад Додик, као Председник РС и Бакир Изетбеговић, као члан Председништва БиХ. Постоји и унутар српски сукоб у РС, који се одвија на нивоу политичких субјеката и на личном нивоу, као и сукоб међу српским политичарима који се налазе у институцијама РС са онима који се налазе у институцијама БиХ. У све ове сукобе мешају се и амбасадори водећи западних земаља и војни представници штаба НАТО у БиХ, као политичарти из неких суседних земаља. Сви ови поменути конфликти довели су до бујања емоција у друштву, до још снажније међунационалне поларизације, вербалних окршаја, излива мржње и сваке врсте међуетничке нетрпељивости.

Као што је почетком деведесетих година прошлог века А. Изетбеговић говорио, или боље рећи, претио, „да би због суверене БиХ жртвовао мир….“, или изјава „или ће бити како Муслимани кажу, или нема ништа од договора“, тако и његов син-наследник Бакир, у улози члана Председништва БиХ, каже: “Ако Срби хоће рат, имаће га“, желећи да нагласи да ће по сваку цену бранити БиХ и борити се, за онакву БиХ, какву он жели и каквој тежи – унитарну, без ентитета. Његове намере и циљеве здушно подржава Високи представник у БиХ и амерички(ка) генерал(ка) у штабу НАТО у БиХ, Председница суседне Хрватске, упозоравајући Милорада Додика, Председника РС, све институције РС и сам српски народ, да се „спусте на земљу и да не изазивају сукобе“.

Како ко смо дошли у ову фазу заоштравања односа у БиХ и стање политичке нестабилности? Да ли је борба за легитимна права Срба у БиХ и очување Дејтонске позиције РС у оквиру БиХ, и спречавање даљег развлашћивања институција РС, претња стабилности и миру у БиХ и у региону? На ова питања није тешко дати одговоре.

Много би се лакше руководство РС супростављало даљем нарушавању уставне позиције РС у оквиру Дејтонске БиХ, када би српски политичари у Бања Луци и у Сарајеву говорили истим гласом. Сигурно да су скоро сви кључни политичари у РС, и они на власти, као и они у опозицији, свесни до каквих опасности може доћи ако проблеми у БиХ ескалирају. Ескалација политичких сукоба је неизбежна ако се наставе процеси еродирања и одузимања уставних надлежности РС, мењањем историје РС и историје српског народа у БиХ, стављањем српског анрода и његових институција у исту раван са неким у историји најзлочиначкијим покретима и државама, који су као фашисти и нацисти, нанели српском народу најстрашнија страдања до нивоа геноцида. Одговор руководства РС на наведене процесе, ради заштите институција РС и равноправности српског народа, не може се сматрати узроком ескалације и нестабилности политичких односа у БиХ.

Координираним нападима на институције РС и њеног Председника, као „главног узрочника све опште нестабилности у БиХ“, од стране бошњачких политичара, Високог представника у БиХ и амбасадора неких западних земаља у БиХ, придружили су се и неки опозициони српски политичари из РС. Они сматрају да „Милорад Додик, ради заштите властите позиције, гура РС у сукоб са свима у БиХ, у региону и шире, да користи РС, као инструмент за одбрану својих привилегија и обрачун у сукобу са противницима које је сам створио“. Ово су биле врло опасне тезе, које су већ раније у историјату РС коришћене у међусрпским обрачунима, инструментализованим од спољних чинилаца, који континуирано наносе штету РС. Опозициони политичари у РС даље истичу, да Милорад Додик „свесно форсира политичке теме (референдум, отцепљење РС, неприхватање одлука Уставног суда БиХ, враћање одузетих надлежности РС, увлачи Србију у сукобе, итд.), распаљује националистичке страсти, пумпа патриотизам“ и др. Све су ово примамљиве тезе за људе у друштву које је сиромашно, економски неразвијено, политички нестабилно, социјално неправедно итд. Али, као што увек бива није цела истина само на једној страни. Није Председник РС Милорад Додик „ушао у сукоб“ са набројаним факторима, ради властитог спасења, или неспособности институција РС, пре свих Владе РС, да решава нагомилане економске и социјалне проблеме у РС, него и због истинског и исконског покушаја одбране институција РС, њених надлежности и ње саме. Можда су се „поклопиле карте“, односно одбрана властите позиције Милорада Додика и одбрана РС. Тачно је да у РС постоји мноштво економских и социјалних проблема, и то животних проблема, који су од пресудне важности за опстанак грађана и институција РС. Сви ти проблеми ће бити само још израженији и теже решиви, уколико РС буде и даље губила своје уставне надлежности и своју уставну позицију у Дејтинској БиХ. Када би се ови проблеми могли упоредо решавати, и то на ефикасан начин, то би био најбољи пут свеопштег друштвеног опоравка РС, па и БиХ.

Без намере да арбитрирамо између власти и опозиције у РС, између институција РС које се грчевито боре за своје уставне надлежности и свих оних који оспоравају РС, погледајмо како су текли одређени процеси промене уставне позиције РС и њених надлежности и ко је то све омогућио и урадио. Овде нећемо говорити о преносу мноштва надлежности са Ентитета на БиХ, у економској сфери.

Конститутивност народа на нивоу Ентитета. У Члану III (3) (б) Устава БиХ се каже: „Ентитети и све ниже заједнице ће у потпуности поштовати Устав БиХ који превладава неусклађене одредбе закона БиХ и устава и закона Ентитета ….“. Ово значи да је неопходно усклађивање Устава Ентитета са Уставом БиХ. То усклађивање је и уследило после потписивања Дејтонског споразума, и оно је било у надлежности Народне скупштине РС. Међутим Високи представници у БиХ су усклађивање Устава вршили по свом властитом нахођењу и у складу са потребама „међународне заједнице“, ради развлашћивања РС. Прво се на дневном реду нашло питање конститутивности народа на нивоу Ентитета, и то супротно одредби из Преамбуле Устава БиХ, у кој се каже: „Бошњаци, Хрвати и Срби су конститутивни народи у БиХ…“

РС је проглашена 9.јануара 1992.године, а Устав је донела 28.фебруара 1992.године. РС је била држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Уставотворну и законодавну власт остваривала је Народна скупштина. У њеном саставу је била обезбеђена што сразмернија национална заступљеност. Након потписивања Дејтонског споразума РС као Ентитет улази у састав БиХ и задржала је једнодомни републички парламент. Други Ентитет Федерација БиХ имала је дводомни парламент (Представнички дом и Дом народа), што је логично јер су је сачињавала два конститутивна народа. Међутим наметнутим уставним амандманима LXVII на Устав РС из 2002.године одређено је да су Срби, Бошњаци и Хрвати конститутивни народи у РС. Тако да је новим наметнутим амандаманима формирано Вијеће народа, као орган законодавне власти, али не и као равноправни законодавни дом са Народном скупштином. За доношење закона била је потребна већина само у Народној скупштини. Вијеће народа у РС је основано ради „заштите виталних националних интереса конститутивних народа (Срба, Хрвата и Бошњака). Његов уставни положај је другачији у односу на Дом народа који је равноправан са Представничким домом у оквиру Парламента Федерације БиХ. У пракси Вијеће народа је само блокирало рад институција РС и злоупотребљавало добијена уставна овлаштења (и то углавном Бошњаци). Дакле у односу на Преддејтонску РС и Дејтонску РС и БиХ, Срби, Хрвати и Бошњаци постали су конститутивни народи у РС и на тој основи је уведено Вијеће народа. Практичних ефеката конститутивности Срба у Федерацији БиХ нема ни у назнакама. Знамо ко је у наведено време био на власти у РС. Из одређених разлога власти у РС су прихватиле наметнуте амнандмане на Устав РС и објавили их у Службеном гласнику РС. То је дакле, учунила власт РС, а не Високи представник у БиХ, јер он не може својевољно објављивати своје одлуке у Службеном гласнику, него само РС.

Значи нарушене су уставне надлежности РС, супротно Уставу БиХ. То је Високи представник у БиХ наметнуо, а власт у РС прећутно прихватила.

Промена грба и химне. Грб државе се не мења „тек тако“ јер је он симбол духовног наслеђа, државног континуитета и ликовни приказ саме суштине националне идеје једног народа. Први грб РС који је предвиђен Уставом РС од 28.фебруара 1992.године, био је сребрени двоглави орао на црвеном штиту (знамење Немањића и Српског царства), са златним кљуновима и канџама и златном круном на глави. Уставни суд БиХ изјаснио се против овога грба и прогласио га неуставним, па је Влада РС својом уредбом од 16.јуна 2007.године прописала „АМБЛЕМ“ РС. На амблему (који ми у РС називамо грб) налази се стилизовани иницијали „РС“, црвено-плава-бела тробојка, су у кружној средини амблема увучени храстовим златним лишћем. На амблему се налази и осликана круна Котроманића. На ободу амблема ћирилицом и латиницом исписано је Република Српска. Да ли овај амблем симболизује све оно што је записано у Уставу РС, који је усвојен 28.фебруара 1992.године, са којим је РС дошла у Дејтон?

Химна као песма, као хвалоспев у славу Бога, или државе, изражава оданост, побожност, као и преданост, приврженост и поштовање. Химну РС „Боже правде“ Уставни суд БиХ је 20.јуна 2007.године прогласио неуставном. Народна скупштина РС је усвојила нову химну 15.јула 2008.године, која се зове „Моја Република“. Бошњаци у Вијећу народа су оспоравали сваки предлог химне, па и ову химну која је важећа, наводно због угроженог виталног националног интереса. Укидањем химне „Боже правде“ Срби су се још за један корак удаљили од својих историјских корена, и од правде и равноправности са осталим народима.

Промене грба и химне, биле су очекиване после промена Уства РС и увођења Вијећа народа и конститутивности сва три народа у Ентитетима, иако је српски народ био једини уставотворитељ и државотворитељ РС. Такође знамо које био на власти у РС у време промене грба и химне РС.

Све наведене уставне промене, наметнуте, донесене на основу одлука Уставног суда или прихваћене од стране власти РС, биле су на штету РС и српског народа. Власти у РС сносе одговорност за ове промене. Сада можемо нагађати, из којих разлога су промене прихватане. Опозиција тада, као и сада може да каже да је то било ради заштите властитих и личних интереса људи на власти и чување властитих позиција. Власт може да каже да је то било изнуђено и да је прихватањем наметнутих одлука нанета најмања штета РС, у односу на претње које су постојале у случају не прихватања и не спровођења одлука. Без разлике на могућа објашњења прихватања наметнутих одлука, штета по РС је учињена.

Укидање Дана РС. После свих наметнутих одлука и измена Устава РС и БиХ, на ред је дошао и Дан РС. Дан РС 9.јануар првобитно је био утврђен Законом о славама и светковинама 1992.године, као један од празника РС и то најважнији празник. Одлуком Уставног суда БиХ из 2016.године брисан је 9.јануар као датум празновања Дана РС. Ова одлука Уставног суда БиХ, на индиректан начин је значила и укидање РС. Међутим након одржаног Референдума о Дану РС, 9.јануар се слави као Дан РС.

Наивно је било очекивати, после свих извршених промена Устава РС и БиХ, да се неће наставити захтеви за умањивањем уставних надлежности РС и за променом њене суштине и историје. Дан РС је камен међаш иза кога су стале све институције РС и српски народ у БиХ. Уколико би се прихватила промена овога дана, промена историјских чињеница, онда би РС стварно била „Дејтонска творевина“. Била би то нова заједница, „опрана у Дејтону“ од свих наводних „злочина“, који су „предходили њеном настанку“, иако је она проглашена пре избијања ратних сукоба. Предејтонска РС за многе у БиХ и у међународној заједници је „злочиначка творевина“ и зато је Високи представник у БиХ може поредити са Усташком НДХ, и тражити њено укидање, односно промену њеног статуса, и давања нове (умањене) уставне позиције у оквирима БиХ.

Срби у БиХ и српски народ у целини морају свим силама сачувати истину о историјату РС, о њеном Дану, о њој самој и сачувати саму РС као такву. Ово није дневнополитичко питање. Није питање за страначко надметање, ради доласка на власт или опстанка на власти, ради саме власти. Ово је питање од виталне важности за српски народ у БиХ. Срби нису авантуристи. Нису им потребне политичке авантуре. Они само желе сачувати и оснажити своју државност у обиму који им даје Дејтонска БиХ и Устав РС и Устав БиХ.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Ко још у Бањалуци помиње атак Бакира Изетбеговића на уставом предвиђени консензус између представника три народа у Предсједништву БиХ? Ко се тек сјећа Мирсаде Чолаковић, амбасадорице БиХ у Холандији, која је кришом отварала писма из Хага упућена њеном претпостављеном министру Црнатку и крила пошту адресирану на предсједавајућег Предсједништва БиХ Иванића. Све се десило има већ и два мјесеца дана, а Бакир без посљедица предсједникује и Мирсада амбасадорује, као да се ништа није догодило. Ваљда по упутству наших „међународних“ ментора, два скандала већ су и у српским главама постали „лоша прошлост коју треба заборавити и окренути се „бољој будућности“ у јединственој БиХ. 

Опасна бошњачка намјера према комшијама „са којима желе да граде јединствену државу“, остала је у сјенци свесрпске радости због неуспјеха Изетбеговићеве обнове тужбе против Србије за агресију и геноцид на суду правде у Хагу. А одашиљући тужбу у Хаг у име БиХ, он је, баш као и његов бабо Алија, бахато прекршио принцип тронационалне равноправности на коме почива дејтонска БиХ. Лекцију коју је Србима дао Алија 1992, Бакир је 2017. само освјежио. Бошњаци хоће јединствену, али искључиво своју Босну у којој ће Срби бити подстанари. Ако то неће, „завежљај преко рамена па мрш у Србију!“

Али, Срби данас имају Републику Српску у ентитетским границама, са међународним гаранцијама и четвртвјековном историјом, па не морају да страхују од босанске интеграције и асимилације. Српској и споља и унутар БиХ као да све иде наруку. Споља то су: Трампова најава да САД више неће рушити режиме по свијету, забављена о свом ЕУ је мање охола и захтјевна, поремећена кооперација на релацији Вашингтон-Брисел-Сарајево, раст руске војне и кинеске економске моћи насупрот опадајућег америчког глобалног монопола. Изнутра, то су: пад популарности владајуће СДА и њеног лидера, бунт Хрвата у Федерацији, хипотека исламског тероризма над бошњачким кантонима. Није ли баш сада прави моменат да јака Српска пружи руку комшијма, да сарађује са међународном заједницом, да заједничким реформама два ентитета БиХ крене пут ЕУ?

Откуда онда оне мрачне слутње у наслову овог текста када РС уопште није угрожена? Јесте да су јој отете бројне надлежности и наметнути закони, али и оволико колико је остало од Дејтона довољно је за њен безбједан опстанак. Јесте да три и по године Срби нису гинули за већи стандард, али послије четврт вијека вријеме је да се фокусирамо на потрошачку корпу. Јесте да је Српска рођена 9. јануара, али зар нам је требало да правимо референдум и иритирамо ЕУ и САД ако тај датум смета комшијама, умјесто да смо рођендан помјерили за дан раније или касније и „мирна Босна“. Јесте да високи представници и тројица странаца у Уставном суду БиХ увијек одлучују против Српске и Срба, али пошто су јачи, било би мудрије да се не јогунимо него да их послушамо, хвалимо, називамо пријатељима, па ће онда и они нама заузврат дати инвестиције, кредите, радна мјеста. Јесте да је „међународна заједница“ бомбардовала Српску, да је прогласила за геноциднидни ентитет, да је 4/5 послијератне помоћи отишло у ФБиХ, али проблем је до оснивача РС што нису знали да им дипломатски објасне ствар, нити умјели да воде медијску борбу. Јесте да је ветом у СБ УН Русија спасила Србе од британско- америчке резолуције о српској геноцидности, али није мудро да заузимамо страну у Сирији. Итд, итд.

На том и таквом резоновању гради се заокружен опозициони концепт по коме власт у РС драматизује спољне и унутрашње притиске и хушка народ на сукобе са комшилуком и свијетом само зато да би скренула пажњу са једино важних економских проблема и прикрила криминал и корупцију владајуће политичке елите. Тај концепт промовише дио опозиције и другог нивоа власти, главнина споља спонзорисаног невладиног сектора и, прије свих, „међународна заједница“.

Претпрошле недјеље на трибини у београдском „Миксер хаусу“ учесник из РС изнио је необичну тезу управо на тој матрици: „Српски политичари би требало да прихвате да инокосни предсједник БиХ увијек буде припадник већинског народа, а да својим гласовима утичу да на изборима никад не побиједи национално најекстремнији бошњачки кандидат“. Подсјетио ме је на изборе 1990. када су СДП и Реформисти били увјерени да ће у седмочлано Предсједништво БиХ ући све њихови кандидати као прихватљиви за сва три народа и када је Ејуп Ганић изабран као Југословен. Актуелнија веза се може успоставити са тек недавно пребројаним лажно увећним процентом Бошњака у етничкој структури БиХ. Зашто комшије толико журе да се представе као натполовична већина?

У ријетко цитираној књизи „Рат који се могао избјећи“, чувена британско-америчка новинарка Нора Белоф из личних сусрета свједочи да су људи из Клинтоновог окружења, попут Ворена Кристофера (државни секретар), Тонија Лејка (савјетник за националну безбједност), па чак, у почетку, и самог Ричарда Холбрука, мало знали о БиХ којој су кројили капу. Брифовани на књизи Ноела Малкома („Босна – кратка историја“), дуго су мислили да су се Срби нашли у БиХ као агресори који су дошли из Србије по налогу Милошевића. „Али, и када су сазнали више, свој почетни став да је БиХ бошњачка земља нису промијенили“- пише Нора Белоф. Наравно, став суперсиле на врхунцу моћи био је и став њених савезника. Отуда и трагикомична ратна ситуација када је Алија Изетбеговић не само на Западу био третиран као предсједник цијеле БиХ и свих Босанаца и Херцеговаца, иако је контролисао ни 10 одсто територије и имао против себе већину њеног становништва. Да ли се у томе нешто промијенило?

Има много индиција да је Алија Изетбеговић потписао Дејтонски споразум тек пошто му је Холбрук обећао да ће се САД накнадно побринути са Српску. А по ономе што је учинио („Дејтон је донио мир, али није рјешење“, „дух умјесто слова Дејтона“, преношење надлежности у Сарајево и сл.) стварно се и „побринуо“. Данас се као Дејтонски споразум и у свијету и код нас званично третира само 60 одсто од онога што је потписано и међународно гарантовано у Паризу. Истина је да РС постоји већ 25 година, али исто тако и уништавање Републике, корак по корак, већ 25 година представља стратегију „међународног“ и бошњачког фактора у БиХ. Упркос одласку Британије, доласку Трампа, ширењу исламског тероризма у бошњачким кантонима ФБиХ, нема конкретних индикатора да се ишта промијенило у политици ЕУ и САД према Српској.

Подсјетимо се на свјеж примјер! Међународна заједница је у јануару о.г. пјенила од негодовања због, за сваког сем за Србе, мало важног датума обиљежавања Дана Републике. А на Изетбеговићев потез, којим је његов бабо прије четврт вијека изазвао рат, готово није ни реаговала. Предсједник РС је зарадио санкције због референдума, а бошњачког лидера нико ни за ухо није повукао. Додик је референдумом прекршио Устав, а Бакир атаком на равноправност, ето, није. Хоће им се – може им се или, можда, у овом тренутку и није баш тако? Ако је крајем прошлог и почетком овог вијека глобално одлучивала једина суперсила са вазалном ЕУ, сада су се појавила бар два конкурента: један – војни, други – економски.

У временима драматичног одмјеравања снага највећих од Сирије и Украјине до Јужног кинеског мора и мали Балканци имају шансу да нешто ураде за себе. Помирљиви и стрпљиви Македонци стисли су петљу и не дају се, ни предсједник, ни премијер, ни народ на улици. Херцеговачки Хрвати су на прагу да изборе другу изборну јединицу надомак трећег ентитета. Шиптари на Косову промјеном устава формирају војску непризнате државе. Да и Срби могу, барем у самоодбрани, показало се заједничким и одлучним наступом Вучића, Додика, Иванића и Николића, који је битно утицао да у Хагу одбаце Бакирову тужбу. Не треба се заваравати да правно нису могли и да је прихвате као што су својевремено прихватили Алијину.

„Међународна заједница“ понављају мантру да су најважнији „мир и стабилност“ да би купила вријеме да се консолидује: да дубока држава уразуми Трампа, да ЕУ пронађе себе у НАТО-у, да англо-амерички глобалисти потисну руски, турски и њемачки утицај у БиХ. Послије ће и у Босни наставити да граде јединствену државу бошњачке већине са двије мањине. На диспозицији имају ефикасне механизме: унедоглед продужени протекторат, неограничени мандат в.п. Валентина Инцка, бонска овлашћења, доминацију иностраних судија у Уставном суду БиХ, императив евроатлатских интерграција, политичка и економска условљавања ММФ и СБ, а ту су и Шаровић, Мектић и сл. у заједничким органима.

Доајен југословенске и српске дипломатије је прије неки дан на предавању у Коларцу рекао да је „Запад одустао од љуштења дејтонске Српске баш до коске“ и да не треба тражити хљеба над погачом. Волио бих да је у праву, али чисто сумњам. Мени некако изгледније дјелује она перспектива коју сам чуо од српског учесника дебате у Миксер хаусу, „да би Срби требало да прихвате да предсједник БиХ буде из већинског бошњачког народа јер би својим гласовима могли да утичу да то не буде најекстремнији канидат“. Бакир и Мирсада су нам примјером показали како би то изгледало.

Како каже предсједавајући Иванић за „Политику“: „Предсједништво БиХ се недељама не састаје због опструкције бошњачког представника који не жели да објасни своје једностране потезе према Хагу“. Занимљиво је да међународни протекторат (Ји, Инцко, Хан, и др.) у овом случају и не хаје што не функционишу заједничке институције у Сарајеву. Пошто Трамп све више ради по милитантном предизборном програму Хилари Клинтон, реално је очекивати да преузме и њене „недовршене послове у Босни“.

слика https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/47338/neformalne_konsultacije_chlanovi_predsjednistva_bih_pojedinachno_ce_odgovoriti_na_pisma_sudu_u_hagu.html

-

Бањалука – Бошњачке власти су послије потписивања Дејтонског споразума шаком и капом дијелиле држављанства БиХ муџахединима и арапским борцима који су ратовали на страни Армије БиХ!

Списак свих муџахедина са држављанством БиХ

У посједу портала српскацафе.цом налази се списак са именима 741 припадника злогласног одреда „Ел муџахедин“, њиховим личним подацима, адресама становања, као и датуми када су примљени у бх. држављанство. Поред тога, на списку се поред имена нових држављана БиХ прецизно наводи и назив органа власти у Федерацији БиХ преко којег су муџахедини примљени у бх. држављанство, као и имена службеника који су их евидентирали у матичне књиге.

„Ријеч је о списку којег су направиле америчке обавјештајне службе недуго након терористичких напада на САД 11. септембра 2001. године. Американци су тада прикупљали прецизне податке о свим арапским борцима и бившим припадницима „Ел муџахедина“ након што је откривено да је један број терориста, који су извршили напад на Њујорк и Вашингтон, за вријеме рата боравио у БиХ и да су се борили на бошњачкој страни“, откривају извори СрпскаЦафе из обавјештајно-безбједносних кругова.

Они додају да се значајан број лица са наведеног списка и данас налази у БиХ, попут злогласног Ајмана Авада, главног официра за безбједност одреда „Ел муџахедин“, који несметано живи у зеничком приградском насељу Перин хан.

Авад се на списку којег налази на страни 118. под редним бројем 77.

„Такође, један број муџахедина са списка, који су добили држављанство БиХ, данас се налази у Сирији и Ираку. У тим земљама ратују на страни терористичке Исламске државе“, истичу саговорници портала српскацафе..

Највише Сиријаца

На списку од 741 припадника „Ел муџахедина“, који су послије завршетка рата у БиХ добили бх. држављанство, убједљиво највише је Сиријаца – чак 108. Послије њих слиједе Египћани, од којих је 87 примљено у бх. држављанство, затим Јорданаца 80, Суданаца 76, Алжираца 75, Тунижана 49, Турака 43.

www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Spisak-svih-mudzahedina-sa-drzavljanstvom-BiH/233802.html

Тешко је рационално и објективно објаснити порекло мржње између Муслимана (Срба исламске вероисповести) и Срба православаца. Историјска је чињеница да готово сви Муслимани (Бошњаци) на територији БиХ, па и претходне Југославије имају српско национално порекло и да су их само ислам, који су примили за време Отоманске империје на српским просторима и комунистичка идеологија у бившој СФРЈ, одвојили од суштине националног бића и од своје браће. Оптерећени синдромом промене вере и због презира њихове браће и сународника Срба, под спољним панисламским и политичким утицајем тражили су неки нови национални идентитет. Временом та потреба прављења разлике према свом народу постајала је све већа под утицајем усташке идеологије а остварена за време фашистичког пројекта НДХ, а после тога у комунистичкој авнојевској Југославији. Та идеологија се развијала и у периоду после Другог светског рата, да би била екстремно изражена у току и после грађанског рата у БиХ. У том периоду долази и до озбиљног кривотворења историјских чињеница о пореклу и националној припадности Муслимана у бившој СФРЈ. Са том намером од деведесетих година прошлог века урађено је доста усмерених пројеката којима се покушава извршити ревизија историјских чињеница и порушити све што је заједничко са Србима, пре свега национално порекло, прошлост, језик, култура и сл.

Након Првог светског рата српски народ је своју државотворност Србијe и Црнe Горe, као и победе из Балканских ратова и Првог светског рата унео у нову државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Краљевину Југославију, да би доживео да комунистички покрет у Другом светском рату измени суштину и смисао те државе, те да укине монархију као облик државног уређења, и да промовише нове народе и републике које су конституисане на штету српског народа. Нова комунистичка власт је многе српске територије укључила у те нове републике чији су темељи дати на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу 29.11.1943. године. То је урађено под паролом тзв. братства и јединства између народа, уз образложење да су границе република фиктивне и формалне, те да немају суштински значај. На тај начин је велики број Срба остао да живи на простору Хрватске и БиХ, али као конститутивни народ у тадашњим уставима тих република.

Највеће злочине над Србима у Другом светском рату нису починили Немци него наци-фашистичка творевина НДХ. Виновници геноцида над српским народом били су усташе тзв. Независне Државе Хрватске, међу којима су били и Муслимани, који се по свирепости и злочинима нису пуно разликовали. Остале су по злу чувене муслиманске фашистичке СС дивизије „Ханџар” и „Кама“. Превасходно су биле намењене за етничко чишћење Срба у Босни, а потом су постале узор при формирању и профилисању паравојних формација, па и дела јединица Армије БиХ у рату 1991-1995. године.

Поред масовних зверстава усташа над српским народом у тзв. НДХ, унијаћења и покатоличавања, хрватски наци-фашисти су успели да знатан део Муслимана придобију за остваривање својих циљева. Кроз историју тај однос Срба православаца и Муслимана се стално усложњавао, посебно у тешким историјским околностима за време Првог и Другог светском рату.

браћо
Пропагандни летак 13. СС брдске „Ханџар дивизије“

У оквиру Краљевине Југославије Босна и Херцеговина није ни постојала. Створена је као тековина комунизма у току и након Другог светског рата. Босна и Херцеговина је, у оквиру бивше СФРЈ, била у сваком погледу уставно и политички равноправна са осталим југословенским републикама. Њено становништво су чинили три конститутивна народа: Муслимани, Срби, Хрвати. Муслимани су, као народ, комунистичка тековина, као нација проглашени од стране тадашњег савезног и републичког партијског врха тек почетком 70-тих година. Све до тада су се Муслимани сматрали верском заједницом и нису имали статус народа. Доминантне религије на простору БиХ су ислам, православље и католицизам, а језици српски и хрватски, а након грађанског рата „измишљен“ је бошњачки језик. У складу са циљевима исламске доминације и унитарног концепта у БиХ тзв. бошњачки језик се настоји у новије време промовисати у „босански језик“, који би био заједнички за све народе. Све је то резултат насиља политике над јединственом културом и језиком српског народа православне, исламске и католичке вероисповести у БиХ.

Припадници 13. СС дивизије Ханџар који читају нацистички памфлет „Ислам и Јевреји“ који за тему има Хитлерово „коначно решење“, Јеврејског „проблема“.
Припадници 13. СС дивизије Ханџар који читају нацистички памфлет „Ислам и Јевреји“ који за тему има Хитлерово „коначно решење“, Јеврејског „проблема“.

Значајан део муслиманске елите био је свестан истог националног порекла са Србима и супротстављао се усташким властима да не чине такве злочине и геноцид над Србима на простору НДХ.

У бројним градовима и варошицама Муслимани су објављивали резолуције или меморандуме у којима су јавно осуђивали усташке мере, законе и насиље над Србима: приједорску (23.септембра1941), сарајевску (12.октобра), мостарску (21.октобра), бањалучку (12. новембра), бијељинску (2. децембра) и тузланску резолуцију (11. децембра). Резолуције су осуђивале усташе у Босни и Херцеговини због лошег поступања према муслиманима и за покушаје да окрену муслимане и Србе једне против других. Једна резолуција је тврдила да су се од почетка усташког режима муслимани ужасавали незаконских активности које су усташе, органи владе НДХ и разне илегалне групе чиниле против Срба.

У целом периоду после Другог светског рата постојао је и даље један већински део муслиманског народа који је био за добар суживот са Србима православцима, са својом „браћом по пореклу“, а само је један мањи део био екстреман и баштинио шовинистичку и наци-фашистичку идеологију из Другог светског рата. Хрватски народ у БиХ је цело време већински био под снажним утицајем усташке идеологије и био у њеном врху, посебно са простора западне Херцеговине. Са таквим историјским наслеђем сва три народа у БиХ имала су статус конститутивног народа. Било какав облик нарушавања конститутивности или мајоризације једног од конститутивних народа БиХ водио је у етничке и верске сукобе.

Босна и Херцеговина, по свом геостратешком положају у бившој Југославији, је играла улогу територије која је уједињавала и спајала југословенски државни простор и међусобно повезивала средишњи мултинационални и мултиконфесионални део, са његовим источним и западним делом, као и са јужним делом јадранске обале.

Питање опстанка БиХ као мултикултурне, мултиетничке и мултиконфесионалне творевине још више се заоштрило након арбитрарног проглашења од стране Бадинтерове комисије да је Југославија нестала и да све њене чланице имају право да траже међународно признање. При томе се нису узеле у обзир чињенице да СФРЈ није настала као сложена федерална држава вољом и укључењем република насталих у Другом светском рату. Напротив, Краљевина Југославија је настала првенствено као резултат борбе српског народа, Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе у Првом светском рату, на страни сила Антанте.

Услови за доманацију Муслимана у БиХ су постепено изграђивани у оквиру НДХ, а потом у време комунизма и социјализма у оквиру СФРЈ и БиХ, са изразито исламизованим обележјима културолошког карактера. Ислам, као политички фактор, добио је на замаху и интензитету крајем 60-их и почетком 70-их година. Своју пуну идеолошку подлогу муслимански сепаратизам добио је у делу Алије Изетбеговића „Исламска декларација“. У том политичком програму Алија Изетбеговић Босну и Херцеговину види као исламску државу која из јавног, политичког, економског и културног живота искључује равноправност Срба и Хрвата, као конститутивних народа.

Да би се сагледало јачање ислама у БиХ потребно је анализирати националну сруктуру од времена Аустроугарске монархије. Према званичним пописима аустроугарских власти из 1879, 1885, 1895. и 1910. године уочљиво је да се у том периоду проценат православног становништва незнатно повећао са 42,88% на 43,49%; муслимана смањио са 38,73% на 32,25%, а римокатолика повећао са 18,08% на 22,87%.

Све до Другог светског рата тај однос националне заступљености није се значајније променио, да би се значајније почео мењати од седамдесетих година двадесетог века.

Табела 1. Структура становништва према званичним пописима (%)

1948.        1953.        1961.        1971.        1981.

Срба               42,29        44,40        42,89        37,19        32,02
Муслимана    30.73        31,32        35,69        39,57        39,52
Хрвата            23,94        22,98          21,71        20,62        18,38

По последњем предратном попису 1991. године, који није верификован, Муслимана је у БиХ било 1.905.829 људи (43,65%), Срба 1.369.258 (31,4%), а Хрвата 755.892 (17,3%). Од 106 општина БиХ муслимани су чинили већину од преко 50% становништва у 35 општина, а Срби у 32. Око 240.000 становника БиХ (5,5%) определило се у одређено време као „Југословени“, чију су већину чинили Срби или деца из мешовитих бракова.

У етничко-територијалном саставу БиХ, Срби су имали водеће место. Они су представљали апсолутну већину становништва на 53,3% територије Републике. Након 1980. године проценат учешћа муслиманског становништва у БиХ се повећао за око 11,45%, док је проценат заступљености Срба умањен за 12,16%. Босна и Херцеговина је, од већински хришћанске, за кратко време у двадесетом веку, пристрасним и наопаким деловањем комуниста промовисана у претежно исламску федералну јединицу СФРЈ. Такав тренд је фрустрирао Србе, који су се све више осећали неравноправним и под притиском да своју будућност траже ван БиХ. Одлазак српског становништва, па и хрватског је био константан процес све до грађанског рата 1992. године.

Ради остварења муслиманских политичких циљева у БиХ, са увођењем политичког плурализма основана је Странка демократске акције (СДА), која је у својој основи програмске орјентације била муслиманска а не демократска странка. Цело време рата пред светом су крње институције државе БиХ приказиване као мултиетничеке, иако су у својој основи биле муслиманске. То се најбоље види из суштине односа према систему вредности у савременом свету. Није разумљиво да су тој бившој, а и актуелној муслиманској политичкој елити ближе вредности ислама са далеких подручја него цивилизацијске мултиетничке и мултиконфесионалне вредности региона у коме живе и целокупног европског простора. Ставови који се појављују на форумима и скуповима који окупљају муслиманске политичке руководиоце и команданте А БиХ највише говоре о систему вредности које су баштинили у грађанском рату у БиХ и систему вредности које настоје наметнути као цивилизацијски и културолошки модел на простору БиХ. Није добро што се ратна прошлост и сећања преносе на млађе генерације, при чему се припадници друга два народа, Срби и Хрвати, означавају агресорима. Сигурно је да национална елита и народи у БиХ због тих различитих вредности и интереса треба да имају свој национални и верски идентитет који неће бити екстреман и угрожавати друге конститутивне народе.

Испољене намере СДА за отцепљењем БиХ из састава Југославије предвиђале су формирање унитарне државе са муслиманском доминацијом и са перспективом стварања чисте исламске државе у будућности јер би Срби и Хрвати у дужем периоду отишли ка Хрватској и Србији. То је пробудило лоша историјска сећања и памћење из прошлости и изазвало реакцију и неповерење Срба. Основана је Српска демократска странка (СДС), а потом су проглашене поједине аутономне регије са претежно српском већином. Током кризе и рата, спајањем тих регија настала је најпре Српска Република БиХ, а потом и Република Српска (РС). Српска демократска странка је имала национални приступ и идеологију. Заступала је интересе целог српског народа у БиХ. Прво је заступала идеју остајања БиХ у смањеној Југославији, а након отцепљења БиХ који је убрзала Немачка и тзв. Европска заједница под њеним утицајем, заступала је програм разграничења три конститутивна народа. Државни концепт БиХ као самосталне и унитарне државе водио је директно у грађански, међуетнички и верски рат. На то су упозоравали лидери СДС, о чему постоји обимна видео и писана документација. Та упозорења нису схваћена озбиљно. Дошло је до грађанског рата са тешким, дуготрајним и разарајућим последицама по сва три народа и њихову будућност.

Рат у БиХ (1992-1995) у суштини био је грађански рат верског и етничког карактера. Верска и етничка мржња коју су распиривали екстремисти биле су његов главни узрок и покретач, уз мноштво других чинилаца регионалног и међународног карактера, који су допринели да мржња дође до пуног изражаја и да избије у први план. Ради се о класичном грађанском рату верског и етничког карактера уз значајно учешће Хрватске војске у појединим деловима БиХ у току целог рата.

Муслиманска страна у рату у БиХ је настојала стално да српску страну прикаже као агресора. Да је заиста извршена агресија ЈНА и Југославије на муслиманске снаге Армије БиХ, како је стално говорио муслимански политички врх, онда је сасвим јасно да би такав рат био краткотрајан и да би у војном погледу град Сарајево и цела БиХ били стављени под контролу ЈНА у веома кратком периоду. По свим параметрима војне моћи ова тврдња се лако може аргументовати и доказати. То никада није био циљ српске стране у БиХ, нити ЈНА, да присилом задржава Муслимане и Хрвате у заједничкој држави. Муслиманска пропаганда била је и остала у функцији придобијања међународне подршке и за унитарну БиХ, при чему би била укинута воља друга два конститутивна народа. То нико нити је планирао нити је имао намеру. Отуд сва прича о агресији на БиХ од стране Срба јесте медијска спекулација муслиманске стране у рату у БиХ. Данас то на сличан начин ради власт у Украјини, која је на најсвирепији начин угушила права руског народа и насиљем према Новорусији (Доњецка и Луганска област) настоји да по сваку цену спроведе своју вољу и држи тај народ у покорности а да један део протера у Русију. То је план појединих водећих сила Запада, од кога још нису одустале.

За прави почетак рата у БиХ узима се 6. април 1992. године. Тог дана, без икаквог ваљаног правног и политичког аргумента, Европска заједница и САД одлучиле су да признају БиХ као самосталну државу и то тако што су, упркос очигледној нелегитимности референдума из фебруара 1992. године, потврдиле његове резултате. Политичко руководство Муслимана прогласило је општу мобилизацију ради формирања тзв. Армије БиХ и ради вођења рата. Председништво муслиманског дела БиХ, као Врховна команда, 14.04.1992. године издало је Директиву којом се наређује „Зеленим береткама“ и свим наоружаним муслиманима да нападну све војне објекте, старешине и војнике, па чак и породице војних лица и да отимају и војну опрему. Верска и етничка мржња коју су распиривали екстремисти биле су његов главни узрок и покретач, уз мноштво других чинилаца регионалног и међународног карактера.

По својој типологији, Војска Републике Српске припадала је категорији народних војски са елементима стајаће, оперативне војске. Формирање, попуна, логистика, употреба, односно начин дејства, готово у целини прате карактеристике милицијског облика војне организације. Примесе регуларне и оперативне војске садржане су на вишим нивоима организовања и командовања, али они ни у ком смислу не доводе у питање милицијски и народни карактер те војске. Њена стратешка концепција, односно генерална војна доктрина била је дефанзивног карактера. То је последица ограниченог дефанзивног основног стратешког циља, а то је одбрана оног дела територије којег су тадашње националне елите у РС сматрале сопственом етничком територијом. Војска Републике Српске није имала циљ да војнички порази противника, једино зато што ни целу БиХ није сматрала сопственом територијом. Иначе, ВРС је располагала одговарајућом борбеном снагом која јој је све до краја 1993. године гарантовала војну победу у рату у БиХ. То није учинила једино зато што није желела и зато што то није био ратни циљ.

Паравојске су константа грађанског рата у БиХ у редовима свих зараћених страна. Предузимање мера да се паравојне организације и јединице ставе у ланац командовања јесте израз надлежности команданата да се смање последице деловања паравојних јединица и оствари контрола и надзор над њима.

Поред настојања да се А БиХ легитимише као мултиетничка војска, она то није никада била. Односи у тој војсци и поздрављање, као и борбени покличи дубоко су утемељени на исламу. Тако је текбир постао основни ратни поклич по коме је муслиманска војска А БиХ била препознатљива. Текбир је исламски узвик којим се слави или велича Аллах џ.ш. Арапски изворни поклич је Аллаху екбер (الله أكبر), што би значило Аллах је највећи. То је културни и вредносни образац политичког ислама који сам по себи прави дистинкцију према вредностима Срба и Хрвата, као конститутивним народима у БиХ.

Стратешка концепција А БиХ имала је два темељна одређења или поставке у функцији политичких циљева рата. Прво је да се мора одржати целовитост БиХ, а услов за тај радикални циљ био је војни пораз друге две етничке заједнице које су другачије виделе будућност БиХ. Друга упоришна тачка те стратегије било је да се обавезно обезбеди непосредно укључивање међународне заједнице и НАТО-а у наметању војничког пораза Војске Републике Српске. На крају рата је муслиманско политичко руководство у томе и успело, тако да су заједнички наступале А БиХ, ХВО, Хрватска Војска и НАТО снаге, првенствено кроз ваздухопловну, логистичку и обавештајно-извиђачку подршку. Управо из тог разлога је њена стратешка концепција све време рата била офанзивна по глобалним намерама.

Подела БиХ, па и самог Сарајева на српски и муслимански део суштински је извршена током првих постављања барикада у марту 1992. године, а настављена у првим месецима рата у БиХ, упоредо са изградњом војне организације све три војске. Једине промене у тој подели су се дешавале у функцији побољшања тактичких положаја страна у сукобу. Дакле, очигледно је да Сарајево није било ни опседнути ни блокирани град. Блокада се односила на његов муслимански и српски део. Блокаду су изводиле две сукобљене војске, А БиХ и ВРС.

Екстремно исламско деловање у грађанском рату на простору БиХ и даље се баштини као муслиманска вредност, како у погледу изградње друштва на основама политичког ислама, тако и у смислу солидарисања са борбом исламиста било где у свету. О томе најбоље говори испраћај муџахедина који им је припремало државно и војно руководство Муслимана у БиХ, а кроз речи бившег команданта 3. Корпуса А БиХ и евоцирање ратних успомена. Са таквим величањем улоге терориста и зликоваца против Срба и Хрвата није могуће градити заједничку будућност. Сакиб Махмуљин је говорио кратко: „Дошли сте у борби на Аллаховом путу помоћи муслиманима Босне. Ваш долазак је потпуно оправдан. Одлазите својим кућама у даљу борбу на Аллаховом путу. Као једна од најбољих јединица Армије БиХ и Трећег корпуса, извршили сте, уз Аллахову помоћ, све постављене задатке, али и задатке учвршћења вјере на овим просторима. У Босни су сада ојачани коријени ислама који ће се уз Аллахову помоћ даље учвршћивати“ Генерал А БиХ Сакиб Махмуљин је имао врло јаке везе са Одредом „Ел муџахид“, и то не само као командант 3. Корпуса од почетка 1994. године до краја рата, и издејствовао је договор на основу кога је тај одред био подређен 3.К А БиХ.

Медијском кампањом Републици Српској, њеном политичком и војном руководству, као по правилу, приписивани су сви злочини и кривична дела која су се дешавала на ратиштима у БиХ. Осим Хашког трибунала, Суд и тужилаштво за ратне злочине у БиХ су у знатној мери политички инструментализовани. Двадесет две године након грађанског рата БиХ без знања институција Републике Српске хапсе се људи и уништавају им се животи. На тај начин се директно врши притисак на Републику Српску, ради умањења њених надлежности, клеветања и међународне маргинализације и компромитовања.

Етничку димензију основним факторима стратегијских циљева сукобљених страна јасно дефинише колективна свест сваке етно групе, у које је, на темељима колективног памћења ранијих злочина, уткан страх, а тиме и нетолеранција и неретко жеља за осветом према другим странама. Могуће је поставити и тезу да би утицај овог фактора требало да буде најизраженији код оног народа који је имао највећа страдања. Без прејудицирања икаквих даљих квалификација несумњиво се може рећи да је народ који је имао највећа страдања био српски народ. Постојећи Дејтонски споразум је макар утврдио ентитете, као државе, одредио границе националних територија које су кроз историју биле узрок сукоба и страдања. То сазнање шта коме припада може позитивно утицати на развој међунационалних односа и на толеранцију међу народима.

На неистинама о грађанском рату у БиХ и селективној правди и осудама и окривљивањем политичких и војних руководилаца српског народа не може се градити поверење нити заједничка будућност. Злочине су чинили припадници сва три народа у вихору грађанског рата, где нису постојале уређене војске са командним професионалним кадром, посебно на тактикчом нивоу командовања. Тако су често криминалци, екстремисти били локални командири и командати.

Политички критеријуми постају доминантни и муслиманске водеће странке, на челу са СДА и Бакиром Изетбеговићем, покушавају константно да занемаре историјске факте и истину о грађанском рату у БиХ, те на тај начин једним непримереним насиљем под плаштом очувања јединствене државе у култури, вери и језику стварају се и даље деобе и удаљавају народи, који су упућени једни на друге и на заједнички суживот.

Често политичари водећих муслиманских странака Републику Српску виде као проблем и свој будући „калифат“. Зато свако помињање изворних националних права народа на самоопредељење и референдум желе да ускрате претњама новим ратом. Вероватно да Бакир Изетбеговић рачуна да би поново са Хрватском палио и жарио по Републици Српској ради „спаса БиХ“ као државе и да би у том рату протерао Србе, као реметилачки фактор. Када Бакир Изетбеговић и муслимански екстремисти схвате да БиХ није њихово власништво, него заједничка држава три народа и два ентитета, онда ће вероватно бити и могућ искрен договор о суживоту две државе Републике Српске и Федерације БиХ.

Сваки притисак, претње и непоштовање изворних права Републике Српске само може натерати српски народ да у будућности донесе одлуку о свом даљем државноправном статусу, на најдемократскији начин, спровођењем референдума. Однос муслиманских политичара и странака према српском народу видео се на примеру Рефередума о дану Републике Српске. Народ жели 9. јануар за Дан Републике Српске и нико му то неможе забранити, па ни Одлука Уставног суда БиХ, који у суштини није инструмент власти државе и равноправног учешћа представника народа и ентитета, него израз воље „међународних плаћеника“ и муслиманских представника. Таква БиХ нема будућност уколико се не врати изворним одредбама Дејтона. Наметање унитарног концепта био је узрок грађанског рата у БиХ. Даље инсистирање на том концепту може довести до њеног потпуног нестанка.

Литература:

  1. Алија Изетбеговић , Исламска декларација, Сарајево, 1990.
  2. Вахид Каравелић, Значај Игманског бојишта за борбено деловање 1. Корпуса Армије Републике БиХ, Зборник радова са округлог стола, Сарајево, 2009.
  3. Интервју са Алијом Изетбеговићем, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012.
  4. Радован Радиновић, Експертиза о руководној одговорности др Радована Караџића, 2012.
  5. Резултати пописа становника у БиХ од 10. октобра 1910. Земаљска влада за БиХ, Сарајево, 1912.
  6. Томашевић Јозо, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press, 2002., стр.492.
  7. Есад Хећимовић, Најгорча вечера у мом животу, www.danas.rs/danasrs/feljton/najgorca_vecera_u_mom_zivotu.24.html?news_id=163271#sthash.BLxrLXxE.dpuf
  8. sr.wikipedia.org/sr/13._

Прилог:

1. Приватни земљишни посед Срба у БиХ 1981. године по насељима 

2. Етнички састав становништва Босне и Херцеговине (по насељима) према првим резултатима пописа становништва 1991.

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

-
Најважнија тековина посјете предсједника Републике Српске Милорада Додика Русији је јасна порука јавности БиХ, Републике Српске и свјетској јавности да Русија принципијелно брани и подржава став Српске да се принципи Дејтонског споразума морају поштовати, оцијенио је у изјави за Срну политиколог из Београда Александар Павић.
Александар Павић - Фото: СРНА

Александар ПавићФото: СРНА

Он је указао да је Додикова посјета била изузетно значајна, на првом мјесту због тренутка у коме се то десило и оцијенио да је била у рангу његове посјете Москви прошлог септембра уочи референдума, када га је примио предсједник Русије Владимир Путин.

Павић је истакао да је и тада руско руководство са највишег нивоа дало принципијелну подршку Републици Српској у одбрани демократског права да организује референдум, и у одбрани Дејтона.

„Овог пута га је примио министар спољних послова Лавров, и то је јасна порука и јавности БиХ и јавности Републике Српске, и јавности Русије, али и светској јавности, да Русија принципијелно брани и подржава став Републике Српске да се принципи Дејтонског споразума морају поштовати“, рекао је Павић.

Истичући да је то „најважнија тековина“ ове посјете, Павић је напоменуо да још више охрабрује најава да ће се односи Републике Српске и Русије проширити и продубити и на културном, економском, и образовном плану.

„То може само да се поздрави, пошто је Русија стална чланица Савета безбедности са правом вета и међу пет сталних чланица, она је та која даје најјаснију подршку у одбрани Дејтонског споразума и поштовању изворног Дејтона и она је доследно и увек подржала Републику Српску у њеним легитимним захтевима“, рекао је Павић.

Он је истакао да Русија и њена ријеч имају тежину у цијелом свијету и да је велика част што су у року од свега три мјесеца предсједника Републике Српске примили предсједник и шеф дипломатије једне од двије најмоћније свјетске нуклеарне силе.

„Ипак Република Српска није скроз држава. Она је ипак конститутивни део БиХ, каква год та држава била, тако да је то што председника Републике Српске у три месеца прими прво председник, па онда министар спољних послова једне од две најмоћније нуклеарне силе на свету, велика ствар и велика дипломатска победа за Републику Српску“, закључио је Павић.

Извор: СРНА

 

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=244706

Да ли сте нешто чули о „хашким контејнерима“? Не ради се о контејнерима за смеће, а ни о оним транспортним, него о великим, обично бијело обојеним контејнерима, који су служили као привремени стамбени и канцеларијски простор. Првих година након рата такви контејнери, са специјалном намјеном, били су у дискрецији распоређени на више пунктова по Српској и, према потреби, премијештани. 

У њима су хашки исљедници водили „информативне разговоре“ са ратним функционерима РС који су били кандидати за оптужнице и за јавне и заштићене свједоке Суда и Тужилаштва. Испитивали су их на бази документације коју су прикупили, односно конфисковали упадима у институције и приватне објекте, на бази потписаних изјава трећих лица, те стенограма пресретнутих телефонских разговора. Испитивања су трајала даноноћно, по десетак сати у континуитету и у више наставака, тако да су и физички и психички ломили испитиване.

Најтеже је било што су испитивани стављани пред драматичан избор илити уцјену: или да лажно терете своје саборце, најчешће политички или војно надређене, или да сами буду оптужени за ратне злочине. Један од оних којих је прошао контејнерску тортуру причао је: „Био сам толико физички и психички исцрпљен да бих свалио кривицу и на рођеног оца, а камоли Караџића. А пошто сам једном потписао и више него што су тражили, морао сам да свједочим и у свим наредним случајевима. Чим подигну неку нову оптужницу, знао сам шта ме чека.“ Наравно, таква исприка је морално неприхватљива, али кривица више пада на исљеднике него на ислијеђиване.

Кроз контејнерски „топли зец“ прошао је непознат број виших и средњих фукционера Републике Српске. Непознат, јер о томе нису говорили. Једно, због тога што су морали да потпишу обавезу да ће ћутати и, друго, што многима од њих није ни одговарало да причају шта су све под тортуром рекли и потписали. Наравно, ни исљедници нису били заинтересовани да работа којом су се бавили добије публицитет. Зато се о хашким контејнерима мало знало, а и то мало је временом заборављено.

Актуелизовала их је борба Републике Српске за повратак на изворни Дејтонски споразум. Враћање надлежности које су отели и укидање закона које су наметнули високи представници међународне заједнице у БиХ постали су стратешки политички циљ власти у Бањалуци. Као крунски аргумент који оспорава таква настојања Српске, ОХР потеже чињеницу да је одузимање надлежности и наметање закона у већини случајева било накнадно благословено српским гласовима у оба парламента. То је, нажалост, тачно. С друге стране, одговор из Српске да су то посланици чинили под притиском „међународне заједнице“, хашких оптужница и пријетњи смјењивањем од стране високих представника, такође је тачан.

Била су то оловна времена када је у поратним годинама организован прави лов на ратне функционере РС, али и све оне који су довођени у везу са њима као сарадници, пријатељи и „јатаци“. Многи су приликом гоњења и хапшења убијани, рањавани и пребијани, иако су били тек осумњичени и правно још невини. Најдрастичнији случајеви се ипак нису могли сакрити, али су зато негирани и кривотворени.

У акцији ЕУФОР-а у селу Бјелогорци код Рогатице, на кућном прагу убијена је Рада Абазовић, а тешко су рањени њен малољетни син Драгољуб и супруг Драгомир. У раним јутарањим часовима 5. јануара 2006. упали су у кућу породице Абазовић и почели да пуцају. Смртно су ранили Раду Абазовић, која је од задобијених повреда преминула у фочанској болници, док су њеном сину Драгољубу (11) и супругу Драгомиру нанесене теже повреде. При томе два сата нису дозволили да тешко рањеној жени буде пружена љекарска помоћ. Испоставило се да су зло учинили грешком јер су тражили сасвим другу особу. Не само да нису признали шта се десило него су чак тврдили да су пуцали у самоодбрани, а да је домаћин куће Драгомир сам себи пуцао у главу.

Симо Дрљача је био српски ратни комадант полиције у Приједору и члан Кризног штаба за одбрану Приједора. Након потписивања Дејтонског споразума он се нашао на листи за хапшење. На дан 10. јула 1997, док је био на пецању у околини, припадници британског контингента СФОР-а су га убили, без обзира што није пружао никакав отпор. Био је прва мирнодопска жртва протектората у Републици Српској.

Православног свештеника, протојереја-ставрофора Јеремију Старовлаха и његовог сина Александра готово на смрт су претукли припадници СФОР-а на Велику недјељу, 1. априла 2004. године, у парохијском дому на Палама. Ни у овом, као ни у претходним случајевима када су представници протектората грешком или прекорачењем овлашћења, починили убиство или тешко насиље, никоме није суђено, није било ни обештећења, чак ни извињења.

Све то је створило вишегодишњу атмосферу страха. Подигнуте су оптужнице против вођа Републике Српске који су и у послијератним годинама били на највишим функцијама. Караџић се, истина, раније повукао, а Кољевић већ није био жив, али Биљана Плавшић је непосредно прије оптужнице била први непосредно изабрани предсједник РС, док је Момчило Крајишник недуго прије хапшења био на исти начин изабрани члан првог трочланог предсједништва БиХ.

Послије тога су тзв. тајне оптужнице постале извор општег осјећаја несигурности, па се ширила прича да се на њима налазе имена свих ратних министара, посланика и осталих руководилаца у РС. Један од њих је од тога оболио од хроничне несанице, па се и неоптужен и, показало се ни крив ни дужан, сам пријавио Хашком трибуналу да би сазнао да ли се налази на тајном списку. „Не могу више да издржим. Сан ће ми се вратити и у затворској ћелији, ако већ не утврде да нисам ништа крив“, жалио ми се овај честити човјек који је спасао животе десетине комшија.

Бројни функционери су, потписом високог представника, били неопозиво смијењени без икаквог објашњења, односно са паушалном квалификацијом да су „опструисали примјену Дејтонског споразума“. Осокољени, не само сарајевски, медији почели су, уз дословце свако име борца из РС, рутински да додају атрибут „ратни злочинац“. А „међународни“ контролори за медије нису интервенисали због кршења презумпције невиности чак и за оне који су лежали у притворској јединици у Шевенингену прије изрицања коначне пресуде.

Додамо ли статистичку чињеницу да у тој фази на друге двије националне стране готово да и није било оптужених, или су били минимално кажњени, ако не и ослобођени, није чудо што су бошњачки политичари попут Хариса Силајџића исконструисали познати монструозни парадокс. „Како РС, као дјело ратних злочинаца, може да буде било шта друго него злочиначки, па чак и геноцидни, ентитет?“

У том и таквом контексту, у коме је РС оклеветана као „удружени злочиначки подухват“, ваља посматрати и одлуке српских посланика у оба парламента и одговарајуће предлоге Владе РС којим су, без расправе и права на било какве измјене, ратификоване претходне „бонске“, а антидејтонске интервенције Карлоса Вестендорпа, Вофганга Петрича и Педија Ешдауна, али и неких каснијих високих представника у БиХ. А без тог контекста, на наша настојања да вратимо отете надлежности и укинемо наметнуте законе, добијаћемо одговор да смо их и сами готово све накнадно благословили. Уз циничну опаску у неформалним разговорима да су српски политичари то чинили брже и више него што се очекивало.

Једини излаз из тог зачараног круга јесте да се темељито истражи контекст у коме се све дешавало. Да се истражи ко је све прошао кроз контејнере и под којим условима је дао и потписао одређене изјаве. Колико је то утицало на исказе заштићених свједока у Хагу, а посебно како је утицало на њихово политичко понашање у форумима. Зашто се многи кључни свједоци одбране нису одазвали позиву адвоката. Итд., итд.

Постоји, истина, спој обавеза и интереса да све остане у анонимности, али су оптужени и њихови адвокати у судници видјели ликове заштићених свједока без замагљења, чули њихове гласове без модулације и знају шта су и зашто лажно свједочили. Циљ истраживања не би био да се открију имена и компромитују личности, него да се покаже под којим околностима су српски посланици одобравали протекторске фалсификате Дејтонског споразума који се данас примјењују у БиХ. А прије гласања у парламенту нису имали право ни да проговоре о наметнутим актима.

-
ТВРДИ ДА ЈОШ НЕМА ПРАВЕДНОГ МИРА И ДА СЕ У БИХ НАСТАВЉА „ПЕРФИДНО ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ“

Винко Пуљић

НАДБИСКУП врхбосански кардинал Винко Пуљић изјавио је да од хрватских челника и хрватске државе, као потписнице Дејтонског споразума, очекује да помогну изградњу БиХ са једнаким правима, у чему треба да учествује и ЕУ са својим демократским начелима.

Одговарајући на новинарска питања о положају Хрвата у БиХ и стању у њој, кардинал Пуљић, који борави у Вуковару, казао је да у њему још има енергије да се бори за једнака права, али да је у БиХ након Дејтона заустављен рат, али нажалост није успостављен праведан мир. На тај је начин, додаје, настављен перфидни начин етничког чишћења јер нема једнаких права за све.

Упитан – како решити питање БиХ на задовољство свих –  одговорио је да није човек од политике и права, већ пастир посвећен изградњи људских права и достојанства, једнаких права, верских и грађанских слобода, права на рад и живот, за шта ће наставити да се бори.

Ипак је рекао да потребним сматра „прекрајање“ Дејтонског споразума на начин да Хрвати бирају своје представнике, да не буде прегласавања, чиме би се Хрватима дала сигурност да су у БиХ код куће.

fakti.org/globotpor/hrvati/kardinal-vinko-puljic-zalaze-se-za-prekrajanje-dejtonskog-sporazuma-u-korist-hrvata

Много ће још протећи воде реком Савом и реком Дрином, док се бар мало не приближе ставови политичара у БиХ и тутора над БиХ, о томе каква је држава БиХ и како тумачити основне одредбе Дејтонског споразума, посебно његовог анекса IV, тј. Устава. Парафирање Дејтонског и потписивање Паришког споразума није истовремено значило и безрезервно прихватање свих њихових одредби, од стране свих потписника тога споразума. За оне који су Дејтонски споразум разумели и прихватили само као споразум којим је прекинут рат и успостављен мир (бошњачки представници и већина земаља гараната тога споразума, пре свих САД), значио је само предах и прелазак на нове методе и облике борбе за коначно остваривање њихових ратних циљева у БиХ. За оне који су Дејтонски споразум схватили и прихватили не само као споразум о прекиду рата и успостави мира, него као споразум којим се успостављају потпуно нови темељи уставноправног уређења БиХ (српски представници), свесно су прихватили губитак елемената државности РС и изразили спремност изградње мира у БиХ и саме БиХ на потпуно равноправним основама.

Двадесетогодишња пракса политичког деловања кључних политичких партија у БиХ и самих институција БиХ, показује сву сложеност односа у БиХ и неспособност изградње стабилне и нормалне државе. Без намере да указујемо прстом на кривце за нефункционалност БиХ као државе и њену лошу перспективу и њено довођење у позицију „немогуће државе“, како је то рекао професор Н. Кецмановић, поменућемо само неке осовне елементе и одредбе Дејтонског споразума и њихову примену у пракси.

Повод за овакву врсту анализе су најновији процеси заоштравања прилика у БиХ, као последица оспоравања Дана РС, или боље речено њеног постојања као такве, који су ескалирали када је министарство одбране БиХ одбило захтев руководства РС да на свечаностима обележавања Дана РС 9.јануара у Бања Луци присуствују и припадници 3. Пешадијског (Република Српска) пука. О одлукама Уставног суда у вези са Даном РС и накнадним процесима у вези са тим, јавност је добро упозната. Како је уопште дошло до тога да Уставни суд БиХ посегне за тако радикалним мерама, да укине 9.јануар као Дан РС, и тиме подрије сам Дејтонски споразум и Устав БиХ. Па то је само наставак дезавуисања самог Дејтонског споразума, и његовог Aнекса IV – Устава БиХ, који је много пута раније претрпео наметнуте крупне промене, којима је измењена дејтонска структура БиХ. Погледајмо само неке одредбе Дејтонског споразума које се односе на статус РС и на статус ВРС, предвиђен Уставом БиХ, па ћемо лако закључити, да су те одредбе биле поштоване, небисмо дошли у позицију да Уставни суд, све по налогу бошњачких политичара и њихових ментора, укида Дан РС, а тиме покушава на индиректан начин укинути и РС, или да се пак спречава учешће 3. Пешадијског (Република Српска) пука у свечаностима поводом Дана РС.

У име мира и стабилности у БиХ, ниједан од политичара, не сме заборавити основни постулат, а то је, БиХ је само оно што су се договорили ентитети и преточили у Женевске принципе, који су предходили прихватању Дејтонског споразума. Знамо да је РС проглашена 09.јануара 1992. “као држава српског народа и грађана који у њој живе“. РС као таква активно учествује у дефинисању “Женевских принципа“, који су били основа за постизање Дејтонског споразума. Дакле БиХ није неки над субјекат, надређен ентитетима, није нешто то би било октроисано ентитетима, нешто што долази ван непосредног договора ентитета, није посебан субјекат који може постојати и деловати без ентитета или без њиховог споразума. Ентитети су се споразумели, пре прихватања и потписивања Дејтонског споразума, да ће се БиХ „састојати из два ентитета, Федерације БиХ и РС. Сваки ентитет ће наставити да постоји у складу са својим тадашњим уставом“. Женевски принципи су преточени у Дејтонски споразум, у Устав БиХ. У преамбули Устава се позива, управо на Основне принципе о којима је постигнут споразум у Женеви 8.октобра 1995. Даље се у преамбули говори да „Бошњаци, Хрвати и Срби, као конститутивни народи (заједно са другима) одлучују о Уставу БиХ“. И већ у члану првом тачки трећој Устава се каже: „Састав: БиХ ће се састојати од два Ентитета (ентитет се пише великим словом, подвукао аутор), Федерације БиХ и РС“. Дакле све одредбе Устава БиХ темеље се на усаглашеним одлукама конститутивних народа и Ентитета, нормално уз прихватање и поштовање свих Универзалних декларација о правима човека и других релевантних међународних аката и декларација у вези са тим правима.

На основу Уства БиХ, видимо да БиХ нема без ентитета, онаквих какви су они настали према ентитетским Уставима, када су одлучили да прихвате Дејтонски споразум. Република Српска је проглашена на основу одлука представника српског народа, као основног државотворитеља и уставотворитеља. РС као таква, све време рата била је призната и уважавана као легални и легитимни чинилац, од стране домаћих и страних фактора, као чинилац са којим треба преговарати о решавању босанско-херцеговачке кризе. Страни преговарачи никада, током рата нису доводили у питање постојање РС. Као доказ за то је и статус РС као стране потписнице Дејтонског споразума.

Усаглашавање одредби Ентитетских устава са Уставом БиХ, не значи промену суштине Ентитета, нити умањивање њихових надлежности на уштрб институција БиХ, осим оних одредби које се усагласе договором три народа и два Ентитета.

Наметнуте одлуке, у вези умањивања уставних надлежности Ентитета, које су предузимали Високи прдставници у БиХ, подржани од стране бошњачког руководтсва, имали су један основни циљ, а то је да се ревидира Дејтонски споразум и да се обесмисли уставно-правно постојање РС и да она буде пука љуштура без уставних и законских овлаштења. Обесмишљавање уставних позиција Ентитета, показује да западне земље потписнице и гаранти Дејтонског споразума и бошњачки политичари, и сада настоје по сваку цену обесмислити Дејтонски споразум, променити Устав БиХ, укинути Ентитете, па самим тиме и РС. Главна перјаница у том процесу је Уставни суд БиХ, који укида Дан РС 9.јануар. На тај начин се мења суштина РС, њена историја и докида се постојање оне РС коју познаје Устав РС донесен 28.фебруара 1992. Истини за вољу Уставни суд „допушта“ да РС има свој Дан. Да „изабере нови датум“, а најбоље би било за РС, ако би прихватила датум који би јој одредио Уставни суд, по вољи и жељи Бакира Изетбеговића, бошњачког члана Председништва БиХ. Дакле борба за опстанак РС се наставља. Српски народ то чини врло успешно, храбро и поносно.

Како се појавио проблем учешћа 3.Пешадијског (Република Српска) пука на свечаностима поводом Дана РС? Пука који носи име Република Српска. Пука, као војне формације која баштини идентитет и војно наслеђе ВРС. Овај пук је оно једино у ОС БиХ што нас подсећа на ВРС (музеј пука, спомен соба ВРС, културно-историјско наслеђе ВРС, истраживање и неговање историје ВРС). То је формација која иде уз име РС и њен Дан. Војна јединица која нас подсећа на дан када је Народна скупштина РС донела одлуку о оснивању ВРС (12.мај 1992.). То је јединица која нас подсећа и на РС и њен Дан. Јединица која служи за протокол РС. Овај пук јесте формално у саставу ОС БиХ, али он нема оперативна ни административна овлаштења. Пук има малу неоперативну команду и персонал. Пук је почасна јединица. Због свега наведеног, учешћу 3.Пешадијског (Република Српска) пука на свечаностима поводом Дана РС, жестоко су се успротивили бошњачки кадрови у Министарству одбране БиХ (које по слову Дејтонског споразума није ни било предвиђено, нити је једно време постојало), бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, Начелник Заједничког штаба ОС БиХ (генерал Јелач, који је Хрват по националности, додуше он само даје предлог), многи политичари Бошњаци, а посебно се успротивила командант НАТО штаба у БиХ амерички бригадни генерал Жизел Вилц.

Генерал Вилц, као арогантни колонијалиста, просто је запретила припадницима ОС БиХ да не смеју ни по коју цену учествовати на свечаностима поводом Дана РС, јер ризикују губитак посла у ОС БиХ. Вилц се чак позива и на Анекс I А Дејтонског споразума – Споразум о војним аспектима мировног решења (чији је био врховни тумач амерички генерал, командант ИФОР-а), иако се одредбе овога споразума не могу никако довести у везу са предметном темом. Генерал, даље, подсећа припаднике ОС БиХ, да су положили заклетву да ће бранити уставни поредак БиХ. Припадници 3. Пешадијског (Република српска) пука не располажу било каквим средствима, да као такви, као припадници пука, бране уставни поредак БиХ. Поменути амерички генерал се директно умешала у ланац командовања ОС БиХ, јер њена “упозорења“ значе наређења. Он показује ко има стварну команду на ОС БиХ, то је командна структура НАТО, односно амерички генерали.

Према одредбама устава и закона ОС БиХ не могу бити посве независне од Ентитета, иако оне имају јединствену команду структуру која полази од Председништва БиХ, преко министра одбране, Начелника Заједничког генералштаба, па све до оперативне команде и команде за подршку. Како све у политичком и институционалном раду на нивоу БиХ, произилази из Ентитета, тако се утицај Ентитета испољава и у сфери политике одбране и употребе ОС БиХ.

Сигурно да до наведених проблема не би дошло да није било промена Уства БиХ и то члана V (Председништво), тачка 5. (Стални комитет). О чему је реч? Устав БиХ, не помиње ОС БиХ, нити разматра питања одбране и војске, осим у поменутом члану V у тачки 5. Где се помиње „Стални комитет“. У овој тачки се каже: „Сваки члан Председништва ће по положају имати цивилну команду над оружаним снагама. Ниједан Ентитет неће претити употребом силе нити употребити сили против другог Ентитета, ни под којим условима ОС било ког Ентитета неће ући нити боравити на територији другог Ентитета без пристанка владе тога Ентитета и Председништва БиХ…..“ “Чланови Председништва ће изабрати Стални војни комитет за војна питања који ће координирати активности ОС у БиХ. Чланови Председништва ће бити чланови Сталног комитета“. Из ових одредби се види да постоје ОС или војске Ентитета, којима командују чланови Председништва, и то члан Председништва из РС командовао је ВРС, а чланови Председништва из Федерације БиХ, командовали су ОС Федерације БиХ, које су биле састављене од компоненте бившег ХВО и АБиХ.

Све до 2006.године ове одредбе Устава су се поштовале. Постојале су војске – оружане снаге Ентитета, а не и ОС БиХ. Постојање Војски Ентитета, за „разбијаче“ Дејтонског споразума, је била опасна чињеница. Ако Ентитет има и ОС, односно Војску, то му даје важне елементе државности и суверености у области одбране и безбедности. Зато је требало те ингеренције Ентитета пренети на ниво БиХ. Сада сму ту где смо. ОС БиХ се користе као арбитар између Ентитета и институција БиХ. Припадници ОС БиХ нашли су се у ситуацији да се опредељују између лојалности и верности ОС БиХ и командној структури ОС БиХ, која насилно тумачи и примењује одредбе Устава БиХ и одлуке Уставног суда БиХ, и властите савести и оданости свом народу и свом Ентитету.

Република Српска обележава свој Дан у складу са Законом о Дану РС, а то је 9.јануар и слави се као секуларни празник. Тај Закон је донесен након Референдума, који је спроведен 25.септебра 2016.године о Дану РС 9.јануару, као мера у процесу усклађивања Закона о празницима са Одлуком Уставног суда БиХ. Нови Закон о Дану РС је на снази и Уставни суд БиХ о њему се није изјашњавао. Зато, противници обележавања Дана РС и учешћа 3.Пешадијског (Република Српска) пука у тим свечаностима, нису у праву када тврде да је то противуставно деловање.

Припадници 3.Пешадијског (Република Српска) пука имају годишње, само једном прилику да извршавају део својих активности које се односе на њихову основну улогу, или како се то модерно каже мисију, неговања традиција РС и ВРС. Зато нико од њих не би смео оклевати да ли ће учествовати у поменутим активностима. Треба знати на коју се страну приклонити. Имамо скорашња искуства цепања ЈНА у распаду и разбијању СФРЈ, по националним шавовима и преласка у властите националне војске. Без РС нема ни 3.Пешадијског (Република Српска) пука. Руководство РС мора дати подршку војницима свога пука и заштитити их од сваке врсте прогона и гарантовати им сигурност радних места.

Тренутно стање заоштрених односа у БиХ је само једна етапа процеса који непрекидно траје, а који се зове укидање РС, у име централизоване БиХ, или боље речено БиХ по мери бошњачких политичара. Ово је етапа, закаснелог остваривања ратних циљева муслиманског ратног руководства у БиХ.

БиХ је могућа држава само ако Ентитети раде на њеном опстанку, а не обрнуто да БиХ ради на растурању Ентитета.

Срби ће увек радосно запевати „Босно моја Републико Српска“.

Нека је сретан Дан Републици Српској! Нека живи Република Српска!

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС