среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "Дејвид Кемерон"

Дејвид Кемерон

-

Борис Степанов

Садашње руководство Велике Британије баш плаћа због амбиција Дејвида Кемерона. Он је постао иницијатор референдума о изласку Магловитог Албиона из ЕУ и био је сигуран да ће поданици Њеног Величанства гласати против брекзита. Али се десило онако како се десило. 23. јуна се већина Британаца се изјаснила за разлаз са Бриселом.

Нису помогли ни амерички, ни европски, ни британски пи-арци којима су плаћани астрономски хонорари. Они су из све снаге позивали Британце да остану у ЕУ и да претерано не теже слободи. Али – народ је био мудрији и изабрао је свој пут – да заувек изађе из ЕУ.

Лондон је постао пример који треба да се следи, а брегзит – тренд, тако да је скоро половина становника Белгије, Француске, Мађарске, Италије, Немачке, Шпаније и Шведске спремна да у својим земљама одржи сличне референдуме преко којих би показала своје замерке и чиновницима из Брисела, и својим политичким вођама.

У Европи је почео раскол, чији је иницијатор постао сер Дејвид Кемерон, и европски брод таласи већ пола године бацају са једне стране на другу, као да је најстрашнија бура. Естаблишмент старог континента није опростио брегзит серу Кемерону и зато се брзо са њим обрачунао. Прво је на његово место постављена госпођа Меј која је у време док је он био премијер била министар британског МУП-а, а затим је остао и без места вође Конзервативне партије. На крају је бивши премијер сасвим отишао, како тврде медији, својевољно, и из парламента Велике Британије. Вероватно је да су мудре старије колеге из Конзервативне партије једноставно дошапнуле Кемерону да би било паметно да се он једном заувек изгуби из политике.

За промашаје у његовом раду, понекад и врло грубе, елита Магловитог Албиона сурово кажњава. У јавност се, природно, то не износи, већ се све ради у најужем кругу. Место премијера се у Великој Британији котира високо, како год то изгледало са стране. Зато могу да га заузму само изабрани и они који ће извршавати све налоге и финансијске, и војне, и аристократске елите. За непослушност следе прогон и заборав. И уз то човеку се качи надимак. То се десило и са господином Кемероном. Недавно су за њега рекли да је „други најгори премијер“ у земљи. Лошија од њега је била само Маргарет Тачер. Истина, она се преселила у онај други свет.

Тако да се сер Кемерон још дуго неће извући из репутационог мрака. Тим пре што ударци по бившем премијеру падају са завидном упорношћу. Недавно је објављен извештај владиног комитета. У њему је било речено да је бивши домаћин Даунинг стрита један од криваца за нагли развој Исламске државе. Узрок су елементарне грешке при планирању операције у Либији, који су довели до јачања радикалних исламиста и наглог ширења по читавом Блиском Истоку оружја после зверског убиства пуковника Гадафија.

-

Борис Степанов

Што  се више ближи датум референдума на Албиону о будућности Велике Британије у саставу Европске уније, то је и више присталица тога да је боље да се Лондон ипак заувек опрости од Брисела.

Да је месец дана пре спровођења самог референдума (који ће бити одржан 23. јуна) резултат потпуно неизвестан рекао је чак и државни секретар САД Џон Кери. У интервјуу CNN он је нагласио: „Све зависи како ће људи да гласају. Ми ћемо поштовати резултат, ма какав он био“.  „Али ми, САД, мислимо да снажна  уједињена Европа заједно са Британијом, чији се глас и снага повећавају њеном присутношћу у ЕУ, да је  врло важна ствар. Не желимо да изгубимо ту допунску снагу коју, како мислимо, Велика Британија стиче као чланица (ЕУ)“ – додао је Кери.

За сада прелиминарна социолошка испитивања показују да 42% Британаца жели да Уједињена Краљевина остане у саставу ЕУ, 40% се залаже за њено напуштање ЕУ, а преостали се још нису определили.

Можда ће управо тај неопредељени део решавати питање „Бити или не бити Гордом Албиону у ЕУ“. А за сада – за њихове гласове се боре сви европски, британски и амерички пи-арови. Наравно, Дејвид Кемерон је од Брисела већ толико преференција добио, да Уједињена Краљевина де-факто већ више није део Европске уније, иако је формално и даље њен члан. Кемерон је успео да одбије све што му се у Европској унији није свиђало, и да за Лондон избори „специјални статус“. Набројаћу само неке олакшице које припадају Лондону. Прво – независност лондонског Ситија од европских регулатора. Друго чврсто придржавање принципа да у ЕУ функционише више валута (тиме је фунти стерлинга омогућен вечити живот). Треће, и најважније, Лондон је добио право да одбије даљу интеграцију. Дејвид Кемерон и његов тим без икаквих наредби из Брисела могу самостално да решавају у којим пројектима ће у ЕУ да учествују, а у којима неће. Ето тако – без икакве буке.

Уједињена Краљевина је тако вешто збунила бриселске чиновнике да је „brexit“ постао популарна појава и у континенталној Европи. Ако не на другим местима, а оно скоро половина становника Белгије, Француске, Мађарске, Италије, Пољске, Шпаније би хтела да се и у њиховој земљи одржи сличан референдум.

Природно, 23. јуна ће своју судбину Британци да реше сами. Како гласају – тако ће и да буде.  А суседи ће, што је такође врло важно, да сачекају резултате референдума у Великој Британији. Многе земље ЕУ имају довољно замерки на Брисел. Раскол у Европи је већ почео. А чиме  ће се завршити? То ћемо да видимо.

Галама која се подигла око обелодањивања идиотлука из младости садашњег премијера Велике Британије Дејвида Камерона, изазвала је интересовање не толико у Британији колико у иностранству, где на такве ствари нису навикли. Енглези се не могу чудити јавном полном акту студента Камерона са главом мртве свиње. Они ипак вековима живе са носиоцима власти острвске краљевине и чега се све нису нагледали током тих векова. Те идиотлуке нећемо сада описивати, указаћемо само на успомене “девојке из снова” свакога Енглеза – принцезе Дајане – што представља забрањено штиво у Уједињеном Краљевству. Без осећања гађења то није могуће читати, међутим, то су најколоритније представе о обичајима који владају у овој касти.

Прљаву историју са Камероном најбоље је размотрити из визуре тога да ли она детектује само личну Дејвидову свињарију, или је то начин живота целокупне британске владајуће класе. И, уколико је то, да тако кажемо, општесталешка црта, шта се онда може очекивати од британске елите?

Пре свега да истакнемо да нигде нису нестале масонске ложе које у Великој Британији чувају традицију и остају онај филтер који се брине о дотоку “плаве крви” у управљачку структуру те државе. Методика филтрирања овде је такође традиционална и састоји се из две етапе.

Прва етапа огледа се у томе да се само дечак из богате породице у Великој Британији може укључити у систем елитног образовања. При том, богатство може имати најразноврсније порекло, често и “неблагородно”, важно је само да породица припада слоју богатих.

Затим, пошто је постао студент престижног универзитета у Итону или Кембриџу, млади Енглез упада у систем тајног одабира у масонске ложе. Потребан је читав низ квалитета да би се успешно прошло кроз овај одабир – у првом реду традиција државне службе у породици. Не добија сваки студент Кембриџа позив у ложу и не може свако у њу ступити. На пример, још увек није уочен улазак богатих емиграната из бивших британских колонија у те затворене клубове. Такође, у том истом Министарству иностраних послова Велике Британије раде само потомци верних слугу краљевског двора беле коже, а обојеним и црнокошцима остаје само шанса да се окористе демократијом на изборима за парламент. Тамо се понекад појаве парламентарци који нису англосаксонског порекла, који говоре све што им падне на памет, без икаквих последица њихових речи на практичну политику.

За другу фазу одабира на нивоу енглеских универзитета карактеристична је чисто криминалистичка методологија. Ако је у криминалистичким заједницама прихваћено да се нови члан прима “мазањем крвљу”, то је у британској елити прихваћен други принцип – овде се “мажу блатом”. То блато служи као обавезан компромитујући материјал који члана владајуће елите држи унутар ограде и не дозвољава му да изађе изван граница тора. Фантазија енглеских масона по том питању не зна за границе и некада поприма чудовишне форме. Ако Енглези знају мање о својствима прљавштине којом су намазани представници њихове власти, то у мање “окованим” Сједињеним Америчким Државама веома често долази до цурења информација на рачун тога. Само подаци (наравно непроверени) о ритуалу пријема Џорџа Буша млађег у ложу “Лобања и кост” делују тако да вас облије хладан зној, а уједно и да схватите да такав председник може започети било какав рат, само ако му нареде.

Уобичајена пракса “мазања блатом” доводи до веома важних побочних ефеката. То не може да се не одрази на морално-психолошко стање човека и по правилу оставља дубоку трауму на његову психу. На пример, познато је да хорови дечака у англиканским црквама – одреда представљају материјал који се користи за свештенике-педофиле. То чак више и није тајна. Само да приметимо да део те “лепо васпитане” деце потом постају студенти престижних универзитета, подижу се на степенике масонске хијерархије и заузимају места државних чиновника највишег ранга. Не треба ићи код стручњака психопатолога да би се схватило какве моралне наказе израстају на темељу увлачења деце у секс и каква морална чудовишта могу отуда да се појаве.

Узгред, једна од главних особености таквих доживотних пацијената огледа се у ниском прагу саосећања. Они су апсолутно неосетљиви на туђу бол. Можда се због тога Тони Блер тако лако сагласио са убиством свог разобличитеља Дејвида Келија? Можда је због тога британски кабинет олако донео одлуку о упаду у Ирак заједно са Американцима, са каснијим убијањем стотина хиљада становника те земље? Ми овде наилазимо на посебну, умногоме јединствену страну васпитавања британске елите – њени представници морају беспоговорно да служе “новчаним врећама” лондонског Ситија, да буду спремни на свакакве нељудске поступке, свакаву подлост. Зато их је потребно покварити још у младости. Јер ако је млад момак пристао да јавно ступи у полни однос са главом мртве свиње, као што је то урадио студент Дејвид Камерон, онда је нешто у њему неповратно сломљено.

Енглези су навикли на такво понашање потомака своје елите. Али, то су Енглези. За све остале, после таквих открића Дејвид Камерон би био неко са ким се не рукује, а у првом реду за државне руководиоце који са њим треба да се састају.

А на питање шта се може очекивати у светској политици од васпитања англосаксонске елите на овакав начин, најједноставније је одговорити рекавши шта од ње не треба очекивати.

Од ње не треба очекивати да ће прекинути обслуживање инетереса светске финансијско-банкарске олигархије и да ће престати са организовањем подлих трикова на међународној арени. Грбавог само гроб може исправити.