Тагови Вести таговане са "Ђинђић"

Ђинђић

-

НИКО НИ ДА ГА УПИТА: ПЛАЋАСМО ЛО ШТОГОД ПРЕСКУПО И ЖРТВОВАСМО ЛИ ПРЕВИШЕ?

  • Њега до круне није донело порекло, то су учинила „Обећања”. Обезбедила су му властодржачку позицију и по свој прилици ту ће га још неко време хранити
  • Са становишта поседовања моћи, као и са Милошевићем некоћ, за Вучића је сасвим свеједно коју ће функцију формално вршити јер куд год се одсели, носи моћ собом. И као председник Србије биће председник Владе, што је само фарсична реприза епизоде у којој је глумио Борис Тадић
  • Садашњи воли да се пореди са Зораном Ђинђићем, и ту би се дало наћи заиста много више подударања у начину владавине, управљања, вредносног система… него што их збиља има с Милошевићем. Склоност волунтаризму, импровизацији, потчињавању општег интереса егоистичком личном, ниподаштавању институција, доминацији материјалистичких, комерцијалних вредности над моралним, којима је место у цркви (а да ли је и тамо) итд, јесте тамна страна Зорана Ђинђића, која као таква јесте и својеврстан светионик Александру Вучићу
  • Подршка Александру Вучићу много је већа од његовог капацитета да је понаособ намири и због тога ће се у догледно време осетити велико разочарање његових бирача, разочарање преварених купаца који су куповали упаковано и шарено “Ништа”. Међутим, разочараност се неће створити због објективно лоше власти и владавине, него због немогућности власти да све заслужне чланове партије у вертикалној и хоризонталној хијерархији, у дугачком премијеровом реду, намире

Пише: Славко ЖИВАНОВ

МУЗИКА уз коју је Александар Вучић доплесао до фотеље председника Републике Србије остала је иста упркос непрекидном петогодишњем трајању.

Многима је и толико време недовољно да разумеју разлику између футура на једној, и прошлог и садашњег времена на другој страни. Као да су им хипнотишући тонови његове музике заробили ум, па не могу да се пробуде.

Као у бајци о Чаробном свирачу што неким несрећницима не донесе слободу, већ одведе децу, па им уместо грађења пријатне садашњости – уништи будућност. Музика коју сви данас слушамо није изишла из чаробне свирале, већ је преко медија гусла Александар Вучић, садашњи Господар Србије. А та музика су лажи, капиталне лажи, или ако хоћемо да их еуфемистички крстимо – „Обећања”.

Мегаломанска, нереална, дечијим ушима примерена, с предумишљајем обмањивачка – „Обећања” председника  владе/државе/скупштине/министарстава/агенција/дирекција/секретаријата/општина/месних заједница и школских одбора у Србији, и њима припадајућих органа, тела, институција, владиног и невладиног сектора. Тако некако гласила би пуна титула Алкесандра Вучића, када би се и формално крунисао.

Њега до круне није донело порекло, то су учинила „Обећања”.

Обезбедила су му властодржачку позицију и по свој прилици ту ће га још неко време хранити.

Можда је Александар Вучић чуо, али његове присталице сигурно нису, да је одлазак са функције довољно добар разлог да се поднесе рачун и укаже на то шта је урађено и постигнуто, какав је однос уложеног труда и учинака, има ли какве штете, рђавости. Плаћасмо ли шта прескупо и жртвовасмо ли превише?

Можда је и чуо, али неће о томе, јер мало је похвалног у његовом минулом раду и циљевима којима смо срљали. Не би му пријало објављивање истине из које би се видело да ли смо као друштво и држава по прегнућима малчице изнад, или много испод злокобне тачке пресека у којој је Господар Вучић зајахао Србију.

Ништа од тога нећемо чути, јер се нама председник Владе/Републике и не обраћа. Он је одавно свој фокус и бригу усмерио искључиво ка оној циљној групи од које може да очекује кружић на изборном листићу, с њима кокетира и флертује, њима шапуће оно што желе да чују и заправо дубоко паразитира на њиховој несрећи у којој смо, на жалост, и ми остали, који хтели-не хтели кусамо презачињену чорбу коју нам спрема једна хиперактивна и агресивна, бахата и помахнитала куварица.

Са становишта поседовања моћи, као и са Милошевићем некоћ, за Вучића је сасвим свеједно коју ће функцију формално вршити јер куд год се одсели, носи моћ собом.

И као председник Србије биће председник Владе, што је само фарсична реприза епизоде у којој је глумио Борис Тадић.

Није лако сетити се бледе личности премијера Цветковића, али заиста има доказа да смо то преживели. Ако је оправдано заборављен као председник Владе, живописне слике Цветковића као кафе-куварице Сомборчевог стрипа дуготрајније су јер су нам донеле макар и мали утисак.

Додуше, Милошевић је власт делио са својом супругом, а овај његов наследник на породицу гледа другачије, западније, сицилијанскије, што га поред обиља других ствари одмиче далеко од евентуалних пресудних сличности са ипак озбиљном фигуром бившег господара Србије.

А кад је о поређењу реч, Садашњи воли да се пореди са једним другим политичарем, Зораном Ђинђићем, и ту би се дало наћи заиста много више подударања у начину владавине, управљања, вредносног система… него што их збиља има с Милошевићем.

Склоност волунтаризму, импровизацији, потчињавању општег интереса егоистичком личном, ниподаштавању институција, доминацији материјалистичких, комерцијалних вредности над моралним, којима је место у цркви (а да ли је и тамо) итд, јесте тамна страна Зорана Ђинђића, која као таква јесте и својеврстан светионик Александру Вучићу.

Осим тога, Ђинђићева заоставштина, петооктобарско наслеђе знатно је разградило друштвену супстанцу Србије, створило особит хумус за Вучићеву џунглу. Ако је ондашњи систем разорио “Картагину”, садашњи је спалио, узорао и земљу засолио, да никад ништа с те земље не никне.

Плодови просветне, економске, здравствене реформе, плодови свакојаких других опаких реформи које су у ткиво Србије франкенштајнски укрпили странци преко компрадора, домаћих, српских властодржаца одузели су многима бистрину, критички став, слободарство и праведност, емпатију, милосрдност и хуманост.

Србија је постала станиште властодршца, његове немале касте различитих нивоа доступности плену, категорисаних партијских припадника привилегованих и неартикулисане гомиле ходајућих зомбија који тумарајући од немила до недрага, продајући свој изборни глас, заваравајући се да ће том комбинаториком истрговати какву корист за своју ситносопственост, лични бенефит и привилегију, траже радно место с бедном платом на одређено време или стипендију за децу. И за то ће га подржати и зато ће му дати глас, и због тога усхићено и задовољно одричу му подношење рачуна аминујући затрпавање старих „Обећања” – новим.

С новим „Обећањима” бескрајно се повећава апсурд, багателише истина и купује време за владање. А реч је о обмани и самообмани јер су уверени да стрпљењем купују време себи, чекајући у бескрајном реду оних које премијер треба да се сети, да им реши проблем и компензује кружић, подршку и агитацију. Заслуге и лојалност.

Али, „од тог дрвета `лада нема”. Подршка Александру Вучићу много је већа од његовог капацитета да је понаособ намири и због тога ће се у догледно време осетити велико разочарање његових бирача, разочарање преварених купаца који су куповали упаковано и шарено “Ништа”. Међутим, разочараност се неће створити због објективно лоше власти и владавине, него због немогућности власти да све заслужне чланове партије у вертикалној и хоризонталној хијерархији, у дугачком премијеровом реду, намире.

Све већи број ускраћених и све већи број субјективно незадовољних чиниће перспективну основу да се алтернативи власти “не гледа у зубе”, и тада ће се и власт Александра Вучића урушити можда и због тога што ће многи, сада његови, склопити истоветне уговоре с другим покровитељем и „личним спасиоцем”. Но, где ће тада бити Србија?\

Ако хипотетички прихватимо тезу да су за властодрштво Александра Вучића одговорни и неуспеси претходних режима од Милошевића наовамо, нико не може замислити размере зла које претећи стоји иза владавине Александра Вучића, владавине која оној наступајућој предаје преовлађујући патолошки  и отровни садржај.

Ако се, пак, пита садашњи Господар Србије шта о свему томе мисли, рекао би да ће попут Мила Ђукановића или Путина силазити непрестано с једне фотеље на другу, без подношења рачуна, али с масним „Обећањима”. Па коме се исплати нек` верује.

Пред крај једног мандата желеће да пређе на другу функцију, кукавички као и сада, остављајући неке полтрончиће и кафе-куварице да глуме власт и буду дежурни кривци. Да буду „као” криви за промашаје, а Он заслужан за „успехе”. Може их чак и дегажирати с функција сваких шест месеци не би ли се градио бескомпромисним борцем за ред, рад и дисциплину. Може их стрељати или славити, може с њима, као и с нама, радити шта год га је воља, што иначе и чини, не би ли опстао на власти упркос катастрофалним резултатима своје владавине, али захваљујући подршци коју за ту катастрофу има.

fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/vucic-glavnu-vlast-nosi-sa-sobom-kao-sto-je-milosevic-ali-je-slicniji-djindjicu

-

Са причом о атентатима не треба се играти! И ваља бити опрезан, поготово после атентата на Ђинђића. Међутим, мислим да је овог пута фама о атентату или у служби скретања пажње са неког новог противуставног корака издаје на Космету (што ћемо убрзо сазнати) или у служби држања народа у сталној напетости, страху, у виртуелној стварности благостања где људи живе добро, задовољно, где се пензионери добровољно одричу дела својих пензија, радници плата, а Срби са севера просто хрле у Београд и моле „да  двомилионски Београд не трпи због пар стотина хиљада Срба на Космету“, да им се сва радна места, институције, имовина, па и животи ако треба одузму, само да Србија не застане у отварању поглавља или, не дао Бог, скрене са ЕУ пута, и да сви они који само и помисле да ту идилу сруше, угрозе или се усуде да размишљају другачије, од сада постају не само кочничари светог ЕУ пута, већ можда и сами терористи или њихови помагачи.

У свакој озбиљној земљи, Информер, Курир, поготово овако дебилни портали и квазиновинари, иначе по правилу неписмени али који зарад новца и добре плате знају „да клекну“, морали би да одговарају због, ако ничег другог а оно барем због узнемиравања јавности!

Да појасним и поновим, НЕ МОГУ НАРАВНО ТВРДИТИ ДА ЛИ ЈЕ ОВА САГА О АТЕНТАТИМА, ОДНОСНО ОВАЈ ПОСЛЕДЊИ ПРИМЕР ОД ЈУЧЕ, РЕАЛНА ПРЕТЊА ИЛИ НЕ! И нормално је да треба бити опрезан и учинити све да сваки грађанин Србије, посебно највиши државници морају бити ефикасно заштићени.

Али ПРИЧАТИ О „П О К У Ш А Ј У“ АТЕНТАТА ЈЕ СТУПИДНА ПРИЧА или прецизније, погрешан термин који ствара панику, а то ови неписмени трећеразредни новинари очигледно не знају. А не зна ни министар Вулин који тражи да „држава под хитно нешто предузме поводом ПОКУШАЈА атентата, јер је недопустиво ноншалантна у заштити Премијера“ (парафразирам)!

Па хоће ли га неко обавестити да је он као министар  та „држава“, тачније, њен део! И да на овај начин сам себе прозива. Да ли зна да би у случају стварног покушаја да се убије (како каже овај портал) Премијер, морало да се, у зависности од озбиљности напада и степена угрожености Премијера, уведе ванредно стање. Наравно уколико би та претња и опасност и даље постојали и били реални и непосредни. Да би цео ресор свих безбедносних структура, са министрима на челу, морао поднети оставку и одговарати због пропуста. Или је можда ово била само проба за неки јачи сценарио који би претходио и био основа некој врсти ванредног стања? Али очигледно квалитет министара се данас не мери знањем већ подилажењем.

ПОКУШАЈ атентата подразумева управо „покушај“. Успешан, неуспешан, на пола спречен, али „покушај“! Овде се мозе причати о „реалној могућности можда атентата, о могућој припреми за атентат, о стварању услова за извршење атентата… али НИКАКО О „ПОКУШАЈУ“!!!

Тако да, сви ви неписмени новинари, исто такви министри и њима слични, стручнији и паметнији да будете не можете, али пробајте да будете озбиљнији јер оваквим понашањем угрожавате не само мир и спокој народа, већ пре свега самог Премијера, јер, опет кажем, треба бити опрезан. А ви будите мање бучни, а више ефикасни, па ћете тако најбоље заштитити и народ и државу и Премијера!

facebookreporter.org/2016/10/31/%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%BE%D1%98%D1%88%D0%B0-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%BE%D1%9B%D0%B5-%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B8/

-

Бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорад Улемек Легија, који је због убиства Зорана Ђинђића осуђен на 40 година и који је након интервјуа који је дао за недељник Експрес узбуркао читаву јавност у Србији, каже да Звездан Јовановић није убио тадашњег премијера Србије, већ да је прави убица, сат времена након атентата 12. марта 2003. године, побегао за Лондон.

Он је из ћелије у пожаревачком затвору Забела поручио да има поуздане информације да је Ђинђићев убица у колима с дипломатским таблицама кришом стигао на аеродром и отишао из Београда, пренео је Информер.

Ево још неких најзанимљивијих делова Легијиног интервјуа који су, за сада, доступни јавности:

– Не постоји ниједан материјални доказ да је Звездан Јовановић у време атентата био у Улици адмирала Гепрата. Да су дозволили да се уради реконструкција догађаја, било би јасно да на Ђинђића није пуцано из те улице. То је и њима било јасно, па су бежали од реконструкције као ђаво од крста.

– Искази Звездана Јовановића су узети на превару и под уценом. О томе се на суђењу излануо Родољуб Миловић, када је рекао да је из своје свеске диктирао Звездану шта да каже. После је била прича како је Звездан заправо њега замолио да му помогне око исказа, јер се он не сећа, па му је онда Роћко читао из бележнице. Па чекај бре, ко је овде луд?

– Први метак је погодио Ђинђића, само не из оног правца како то тврди оптужница. Други је ранио Милана Веруовића, док се трећи забио у зид код врата зграде Владе. О томе су једногласно сведочили сви момци из обезбеђења који су били ту на лицу места. И сад су они луди, измишљају? Па тај Веруовић је био спреман да погине за премијера. Добио је метак, а они су га малтене прогласили лудим. И наравно да је кључ у првом метку, тај је био већег калибра од оног који је погодио Веруовића, али добро, шта ја знам.

– Један припадник Службе који је био стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након атентата на Ђинђића Н. Н. лице ушло на аеродром на споредну капију, у аутомобилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцао у мали џет ‘цесну’ без ознака, и без икакве најаве одлетео за Лондон. Исту такву потврду добио сам и недељу дана касније од једног припадника јавне безбедности са аеродрома.

– Знам само да Ђинђић није убијен из фамозне пушке коју су покушали да угурају на суђењу. Не постоји материјални доказ да је премијер погођен из те пушке. Чак ни стручњаци из Визбадена нису могли то да утврде.

– Гледали смо у судници чувени филм на ком се види како Звездан Јовановић стоји као погубљен, а Миле Новаковић му прича где је шта било. Иста прича је и с оном чауром. На филму видимо неког међеда из УКП како ровари по лишћу и одједном, опа! Чаура! Као само једна, ту је упуцаван снајпер. Па зна се како се упуцава нсајпер. Минимум десет метака.

– Није тајна да су Енглези руководили ‘Сабљом’. Уосталом, министар Душан Михајловић је био њихов пулен. Сваки изештај који је стизао до њега одлазио је до одређених људи из британске амбасаде.

– Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум су ухваћени живи. Тачно је да су ту били и Спасоје Вулевић и Родољуб Миловић. Тачно је и да је Миловић звао Душана Михајловића и да је овај у договору са Чедом Јовановић донео одлуку да се ова двојица не хапсе, него да се ликвидирају на лицу места. Једино је Багзи специјалац успео да побегне из обруча и оде аутобусом за Сурчин, а онда стопом без пасоша у Грчку. Ма важи.

– Спасојевић је кренуо према жичаној огради, где га је ухватио припадник САЈ Милроад Јанић звани Мачак. Он му је наредио да клекне и ту га изоловао. Спасојевић код себе није имао никакво оружје. У готово исто време, на другој страни дворишта, други припадник САЈ Драган Барашанин успео је да ухвати Луковића, који је такође био ненаоружан. После Михајловићевог сигнала, приступило се ликвидацији. Слађан Ђорђевић из САЈ је из ‘ленд ровера’ донео пушкомитраљез 72, који је положен пред Спасојевића, док је Барашанин поставио у руку Милета Луковића ону бомбу коју видимо на сликама.

– Од 14. марта 2003. године, па све до своје предаје 2. маја 2004. године, ја сам боравио у својој кући, у посебној просторији. Осим покојног Александра Тијанића, те фамозне ноћи предаје у мојој кући су били и Драган Јочић, Раде Булатовић и Горан Радосављевић Гури. О чему смо тачно причали, оставио бих за себе. Није за ширу јавност. Што се тиче гаранција и обећања, нешто је испуњено, нешто није, али то тако иде кад се договарате с политичарима. Опште је познато да политичари једно говоре, друго мисле, а треће раде.

– Касније је новац који је пронађен у торбама које су ова двојица имала са собом, око 3,5 милиона евра, однет у Михајловићеву канцеларију, где је и подељен. Зна се и ко се талио. О свему овоме постоје и службене белешке које су после те акције написали припадници САЈ.

Извор: Телеграф

www.pravda.rs/2016/05/27/tek-ce-da-se-trese-legija-otkriva-englezi-ucestvovali-u-organizaciji-djindjicevog-ubistva/