четвртак, мај 24, 2018

Тагови Вести таговане са "ДНР"

ДНР

Док на једној страни украјинске оружане снаге и националисти спремају војну кампању којом би покорили ДНР и ЛНР (Донбас) са друге стране се спрема сценаријо о доласку наоружаних посматрача[1] који би требали да надгледау „примирје“ и штите припаднике мисије ОЕБС на територији источне Украјине и Донбаса.

Потпуно свесни да је одржавање стабилног мира у интересу свих грађана и држава и да је потребно преговарати о свим питањима везаним за одржавање мира сматрамо за потребним да део наших, српских, искустава у вези ангажовања мировних трупа УН а посебно посматрача ОЕБС пренесемо грађанима Донбаса како би предупредили страшне последице сличне онима које су довеле до протеривања четврт милиона Срба са њихових огњишта. Српски народ је имао болна искуства са међународним организацијама које у у својим програмима и плановима биле пуне мирољубивости и миротворности а у пракси су се показали као оруђе антисрпске агресије.

Када је оружаним путем у нападу који је трајао од 2. до 5.августа 1995.године са територије Републике српске Крајине (РСК) протерано око 250.000 Срба[2], била је то само крајња страница у операцији која је отпочела пет година раније у којој су УН и ОЕБС пружили пуну подршку Хрватској да не само „ослободи“ своју територију већ и да се „ослободи“ Срба држављана Хрватске.

Проблеми српског народа на територији Републике Хрватске ушли су у потпуно нову фазу 22.децембра 1990.године када су новим Уставом  Срби од „конститутивног народа“ постали национална мањина. Срби су на просторима републике Хрватске живели десет векова  и били основни изговор да Хрвати без тешких последица „исфингирају“ прелазак од Хитлера на страну антихитлеровске коалиције[3].

„Међународна заједница“[4] је одговорила признавањем републичких граница као државних Декларацијом о Југоалавији у Хагу 18.октобра 1991.године. Необично је да су они који су доста труда уложили да униште свако „комунистичко наслеђе“ у друштвеној и економској сфери једино „за сва времена“, без референдума и без преговора признали границе које је једне вечери у Јајцу 1943.године исцртао Јосип Броз. Непосредно након тога Туђман је изјавио да „Независна држава Хрватска није била само пука квинслишка фашистичка творевина, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“. Нова хрватска држава је преузела симболе фашистичке НДХ попут заставе „шаховнице“ и монете „куна“ и забранила ћирилицу.

„Међународна заједница“ је наставила са дволичном игром, са једне стране подржавања сецесије Славоније и Хрватске а са друге изјавама о подржавању целовите и јединствене Југославије[5].

Након крвавих сукоба у јесен 1991.године у којима су хрватске снаге настојале да заузму гарнизоне ЈНА и ставе под пуну контролу просторе настањене Србима, ЈНА покушала да извуче људство и технику са територије Хрватске, посебно из опкољених гарнизона а Срби са територије Републике Хрватске покушали да на подручјима на којима су били већина успоставе територију под властитом контролом, потписан је мировни план. Овај план је потписан 2.јануара 1992.године[6] у Сарајеву уз ангажовање Сајруса Венса, специјалног изасланика генералног секретара УН.

Под притиском београдских власти на Скупштини републике Српске Крајине 9.фебруара 1992. године, дата је сагласност на његову примену и отпочела је реализација истог. Међутим, истовремено је отпочео и низ акција  које ће га, програмирано, учинити немогућим за реализацију и „гурнути у страну“. Прилагођавањем Резолуција ОУН наредних година испуњавали су се хрватски интереси, поништавајући историјско, фактичко и државотворно право Републике Српске Крајине. Споразум којим је утврђено реално стање створено на терену постепено је мењан политиком симулације и исцрпљивања српских ресурса: учињено је све да се дипломатским притисцима, економским исцрпљивањем и одржавањем стања напетости слаби и „троши“ политичка воља српског народа, без видних резултата и полако уводило тај исти народ у апатију. Повремени напади на ужим подручјима у којима су убијани српски цивили уз истовремену забрану противакција према оружаним формацијама републике Хрватске стваран је осећај инфериорности и безизлазности.

То значи да је Венсов план само привидно Србе доводио у равноправан положај одређујући у првој тачки став о непрејудицирању политичког решења. У свим осталим захтевима Венсов план је за Хрватску осигурао привилеговани статус и то кроз:

  1. Војска УН није преузела обавезу да чува границе успостављеног српског ентитета;
  2. Разоружава се само Српска војска Крајине (СВК) односно оружане формације српског народа;
  3. Обавезују се Срби да врате избеглице – Хрвате са територије Републике Српске Крајине, док Хрватска не подлеже истој обавези иако је са своје територије протерала много већи број Срба;
  4. УНПРОФОР (чије су снаге основане Резолуцијом 743 од 21.2.1992.)[7] и посматрачи Европске заједнице имају задатак да контролишу само српску страну;
  5. Хуманитарна помоћ је требало да долази у Крајину тек уз „одобрење владе у Загребу“ па се та акција сводила на помоћ искључиво Хрватској.

У складу са споразумом ЈНА се повукла са територије Републике Хрватске а Српска Војска Крајине је предала тешко наоружање УНПРОФОР-у на „чување“ а он је „преузео“ обавезу да спречи упад хрватске војске на српску територију. Међутим, УНПРОФОР, је сместио своја седишта у Книн и друга места у дубини РСК, показујући да неће чувати крајинску границу. У спровођењу плана се појавио проблем „ружичастих зона“ које су третиране на штету РСК и преко којих су оружане снаге Републике Хрватске предузимале акције које су доводиле до људских жртава и великих разарања[8]. У операцији „Миљевачки плато“ (21-23.јун 1992.године) хрватска војска је напала, нанела губитке, у то време још увек јединицама српске територијалне одбране, и заузела део територије коју је и поред интервенције ОУН одбила да напусти – наравно без икаквих последица. Нешто мало више буке дигло се након хрватске операције „Медачки џеп“ (9-17.септембра 1993.) када су током изненадног напада хрватске снаге починиле и бројне злочине[9]. Ипак све се заврђило благим „укором“ хрватској страни и забраном повратка СВК на ову територију. Непосредно пред општи напад на РСК хрватске снаге су од 1 до 5.маја 1995.године извеле и операцију „Бљесак“ у којој су запоселе подручје западне Славоније које се налазило под заштитом УН. На крају се показало да је све предузето у ствари била „игра“ у којој је Република Хрватска добила време да организује и наоружа (без обзира на прокламовани ембарго на куповину оружја према резолуцији УН бр. 724 од 27.новембра 1991.године) своје оружане снаге и припреми се не само да поврати суверенитет над „ружичастим зонама“ већ и над целим подручјем РСК које је било проглашено заштићеном зоном од стране УН (УНПА)[10]. Завршни удар хрватских снага у августу 1995.године снаге УНПРОФОР-а нису ни покушале да спрече, показујући да нису вољне ни кадре да изврше прокламовани мандат.

Још срамније држање имале су снаге НАТО и УНМИК[11] за време „Мартовског погрома“ на Косову и Метохији 2004.године када је пред очима међународних снага протерано преко 4.000 Срба и уништено на десетине православних храмова укључујуће и Богородицу Љевишку која се налази на листи  светске баштине УНЕСК-а.

Ни ангажовање мисија под окриљем ОЕБС, нажалост, није било на корист одржања мира чиме је изневерена жеље држава Европе, приликом формирања ове организације, да се обезбеди трајан мир и предупреде тензије и сукоби. Он је данас постао организација која окупља 57 држава са широком палетом активности. Ипак најзначајнија активност, на коју је ОЕБС посебно поносан, су мировне посматрачке мисије у којима њени припадници на „кризним просторима“ надгледају одржавање мира. О односу ОЕБС према српском народу најбоље се може закључити према резултатима ангажовања Косовске верификационе мисије[12]Мисија је била под руковођењем америчког дипломате Вилијема Вокера а њен неформални задатак, који је она и испунила, био је да потражи изговор за већ планирану агресију на СРЈ. Данас је јасно да је професионално изведена полицијска акција против терориста ОВК у селу Рачак злоупотребљена као повод да се оправда оно што је већ раније одлучено. Мисија се након што је обезбедила формални повод за НАТО агресију, предала своју опрему за комуникације и кодиране карте јединицама тзв.ОВК повукла са територије СРЈ 20.марта 1999.године, непосредно пре почетка напада. Да иронија буде већа, неки од припадника мисије ОЕБС су касније сведочили пред хашким трибуналом на суђењима руководству Србије.

Већ и површна анализа догађаја показује изразиту сличност између ситуације у Републици Српској Крајини и ситуације у Донбасу. Сукоби на оба подручја су отпочела након измене постојећег политичког и правног стања који се показао насилним према делу становништва сопствене земље чији је статус од равноправних грађана прешао у статус незаштићене националне мањине. На јавну сцену је враћена иконографија и поруке из периода нацистичке окупације које су пробудиле сећања на периоде општег терора и погрома којима су били изложени Срби и Руси. Уследио је народни устанак против носиоца новог „поретка“ и формирање слободне, територијално заокружене целине са свим елементима државности и фактичке власти. Након успешног војног отпора, уз посредоваљње међународних представника дошло је до склапања мировног споразума којим је успостављен прекид ватре.

Шта се даље дешавало на територији РСК могли смо видети у период 1992-1995.године а што се зазврило оружаним протеривањем Срба са територије РСК. У суштини, где су УН и ОЕБС штитили Србе, Срба више нема или живе у изолованим гетима са ограниченим правом кретања и потпуном дискриминацијом. Само тамо где се српски народ оружаним отпором изборио за своје органе власти и свиј статус Срби су остарили националну слободу и перспективу слободног друштвеног и привредног развоја.

Шта ће се десити у Донбасу тек ћемо видети али да су жеље светских моћника да се понови „крајински сценарио“ у то нема сумње. У овом тренутку Украјина не може сломити отпор бранилаца Донбаса али њене аспирације, према агресивном понашању на граници раздвајања не остављају сумњи да је њихова жеља да „реинтегришу Донбас“ по могућству без руског  и рускојезичког становништва. Да би остварили свој наум биће им потребно време да, са једне стране организују оружану силу способну за офанзивне акције и са друге да ослабе потенцијале Донбаса и сломе вољу за одбраном За то ће, несумњиво, користити даљи ток мировних преговора и могући долазак неке врсте војног контигента УН и ОЕБС. У вези са тим сматрамо за потребним да истакнемо следеће чињенице:

1.- Због тренутне дипломатске „премоћи“ САД, међународне снаге ОУН и посматрачи ОЕБС нису и неће бити непристрасни и објективни[13]. Њихов задатак је да фингирају како штите постојеће стање како би оправдали наводну „објективност“. Кад им се да сигнал постаће оруђе у рукама оних којима је безбедност грађана Донбаса последња брига. Понашање „мировњака“ и „посматрача“ на терену није од никаквог значаја на општи развој ситуације. Велика већина њих су коректни и објективни али ће њихови извештаји проћи више степени преправки до коначних извештаја који су по правилу неповољни по „противнике америчких интереса“.

2.- При формулисању било какве врсте споразума мора бити предвиђено све до најситнијих детаља. Све што се прихвати треба реализовати и инсистирати да то ради и „друга страна“. Све што остане недефинисано третираће се на штету Донбаса а све што је подложно различитим тумачењима, тумачиће се на штету Донбаса.

3.- Главни циљ свих преговора биће разоружавање становништва и расформирање оружаних снага Донбаса. Сва попуштања по питању саобраћаја, образовања и социјалне политике по правилу су срачуната на гашење одбрамбених снага Донбаса. У питањима националне слободе сила је увек задњи судија и народ без снага за одбрану не  може обезбедити заштиту својих националних интереса.

4.- Гарант и потписник сваког споразума осим представника Донбаса мора бити и Руска Федерација. Током преговора супротна страна ће покушавати да представи како се „повољнији споразум“ може постићи у директним преговорима без учешћа Русије. Руски потпис је гаранција да после извесног времена Украјина неће питање Донбаса третирати као „унутрашњу ствар“ и поново покренути процес укидања надлежности[14] или једноставне политичке и полицијске репресије.

Уместо закључка само мало упозорење из стихова Вергилијеве Енеиде „Не веруј Данајцима ни када дарове носе“ или једноставније не дозволити да миротворачке пароле успавају ваш опрез. Исувише скупо смо плаћали своје грешке да бисмо их понављали.

______________________________________________________________________________________

[1] rs.sputniknews.com/evropa/201711171113479226-nemacka-francuska-rusija-donbas-mirovnjaci/

[2] По попису становништва из 2011. године број Срба у Хрватској је 186.633 и чине 4,36 % становништва Хрватске. У односу на 1991. годину, када их је било 581.663 и када су у укупном броју становништва учествовали са 12,2 %. Укупо се број срба у Хрватској за само једну деценију смањио за око 400.000 односно за две трећине.

[3]  НДХ, хрватска држава формирана под покровитељством Хитлера је за време Другог светског рата на најсуровији начин побила стотихе хиљада својих грађана-Срба, Јеврејаи Рома а симбол тог страдања је логор смрти Јасеновац. До изласка Италије из рата Срби су били убедљива већина у редовима антифашистичких бораца у свим јединицама на територији Хрватске. Још у току рата Хрвати су Декларацијом о правима народа и грађана Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске већ у првом члану потврдили да су „хрватски и српски народ у хрватској потпуно равноправни“ (1944.).

[4] Израз који се у Србији усталио као синоним за економски најразвијеније земље које су потчињене америчким политичким и војним интересима и иступају заједноса САД или у њихово име.

[5] Сенат  САД је 17. априла 1991. усвојио Резолуцију 106 у којој се образлаже забринутост због нестабилне ситуације у Југосалвији и од председника САД тражи да у случају војног удара у Југославији одмах суспендује војно-техничке бенефиције. Такође, 13. маја 1991. године Паневропска унија, на челу са Отом фон Хабзбургом, писмом обавестила председника Скупштине Словеније да је Унија предложила Европској заједници да призна независност Словеније и Хрватске. Папа Јован Павле Други је позвао 800 милиона католика да се моле за „спас“ Хрватске.

[6] Претходно су План су у Женеви 23.децембра 1991.године потписали председници Србије и Хрватске и генерал Вељко Кадијевић уз посредовање представника УН Сајруса Венса и представника ЕУ Питера Карингтона. Ступио је на снагу 3.јануара 1992.године у 18 часова.

[7] Заштитне снаге УН-а (United Nations Protection Forces – UNPROFOR), су према резолуцији УН 749 од 7.априла 1992.године, до средине маја 1992.године размештене на територији РСК. www.krajinaforce.com/kako_je_unistena_krajina.html

[8] Миљевачки плато, Масленица, Медачки џеп, Бљесак…

[9] Од 36 страдалих цивила 26 је било старијих од 60 година од тога 17 жена. Убијено је 88 Срба а занимљиво је да није било нити једног рањеног. Цело подручје је систематски уништено а према речима француског генерала Жан Кота изреченим 19.септембра 1993.године „Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.”

[10] hrvatski-vojnik.hr/magazin/item/2891-vanceov-plan-i-ruzicaste-zone.html

[11] Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову (енгл. United Nations Interim Administration Mission in Kosovo UNMIK), је привремена цивилна управа Аутономне покрајне Косово и Метохија (у саставу Републике Србије), под руководством Уједињених нација.

[12] Косовска верификациона мисијана  је основана на 193. заседању сталног савета ОЕБС-а, 25.октобра 1998.године са циљем да стекне увид у акције сукобљених страна на територији Косова и Метохије у Републици Србији те како се поштују одредбе резолуције савета безбедности ОУН број 1199.

[13] Претходних дана смо били сведоци покушаја да се резултати рада “Заједничког истражног механизма – заједничке мисије УН и Организације за забрану употребе хемијског оружја у Сирији“ инструментализују против сиријских власти иако та мисија није у свом раду задовољила минимум стандарда да се њен извештај може сматрати објективан. Истовремено САД самовољно процењује како има мандат УН да делује на територији Сирије.

[14] Слична политика је од стране „Међународних представника“ вођена у БиХ где је на делу био процес сужавања дејтонских овлашћења Републици Српској.

-

Руски председник Владимир Путин не може да врши притисак на лидере Доњецке и Луганске Народне Републике, али има одређени утицај на њих, саопштио је портпарол руског председника Дмитриј Песков.

„Немамо прилику да некоме дајемо упутства, јер су то републике које живе самостално“, нагласио је Песков.

Портпарол Кремља је додао да Путин „никада није скривао да постоји могућност за разговор и могућност да се врши неки утицај“.

„Није неограничен, али постоји. То је управо утицај који председник државе ужива“, објаснио је Песков.

Путин је телефоном разговарао са председницима Доњецке и Луганске Народне Републике, Александром Захарченком и Игором Плотницким, о иницијативи лидера покрета „Украјински избор – право народа“ Виктора Медведчука да Кијев, ДНР и ЛНР размене заробљенике. Захарченко и Плотницки су потпуно подржали ову идеју.

Осим тога, Песков је негативно одговорио на питање да ли је Путин прекршио став Русије да Москва није страна у сукобу у Украјини, преговарајући са председницима  ДНР и ЛНР.

„Ни у ком случају“, нагласио је Песков.

Песков је такође рекао да су председници ДНР и ЛНР у телефонском разговору са Путином изразили наду да ће се с Кијевом моћи договорити о детаљима размене заробљеника.

Ово је био први разговор руског председника Владиммира Путина са председницима ДНР и ЛНР, Александром Захарченком и Игором Плотницким.

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут

ИЗВОР: ВОСТОК

———-

18.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Песков: ДНР и ЛНР су републике које живе самостално

-

 Срби су дали велики допринос у борби Доњецке Народне Републике за независност, изјавио је предсједник Доњецке Народне Републике Александар Захарченко, током конференције са становницима Донбаса и Украјине, преноси „Восток“.

„Срби су дали велики допринос нашој борби и никада нећемо заборавити њихову помоћ. Хвала вам на молитвама, то је за нас веома важно,“ рекао је Захарченко у одговору на питање Милана Маглова из Србије о подршци православних народа ДНР-у.

На годишњицу избора за предсједника Доњецке Народне Републике и Народног савјета, одржана је прес конференција предсједника Захарченка са становништвом, укључујући привремено окупиране територије од стране Кијева, као и са грађанима Украјине, преносе медији Доњецке Народне Републике, наводи „Восток“.

Сукоби у регионима Доњецк и Луганск избили су у априлу 2014, пошто је предсjедник Украјине Виктор Јанукович свргнут с власти у фебруару те године. Становници тих региона гласали су за независност на референдумима, а Кијев је започео војну операцију.

У сукобима је страдало више од 10.000 људи. У фебруару 2015. је потписан мировни споразум, који подразумијева прекид ватре, повлачење оружја с линије сукоба и уставне реформе. Примирје се, међутим стално крши.

 

www.nspm.rs/hronika/aleksandar-zaharcenko-srbi-su-dali-veliki-doprinos-borbi-dnr-za-nezavisnost-nikada-necemo-zaboraviti-njihovu-pomoc.html

-

Од почетка ове године више од 200 људи је погинуло, а готово 500 је рањено у борбеним дејствима у самопроглашеној Доњецкој Народној Републици, саопштила је канцеларија омбудсмана ДНР.

„Од 1. јануара до 17. августа 2017. године на територији Доњецке Народне Републике погинуло је 212 људи, међу којима 187 војника и 25 цивила, укључујући малолетно дете“, рекао је представник омбудсмана.

Он је додао да је од почетка године рањено 477 људи, међу којима је 188 цивила.

„Од почетка оружаног сукоба у Доњецкој Народној Републици погинуо је 4.501 човек, међу којима је 605 жена и 3.869 мушкараца. Међу погинулима је 75 малолетне деце“, додао је представник омбудсмана.

rs.sputniknews.com/evropa/201708181112327194-DNR-poginuli-borbe/

-

Берлин – Запад би одавно започео рат против Русије, да она није нуклеарна држава, изјавио је бивши руководилац обавештајне службе ДНР Вернер Гросман у интервјуу за „Спутњик Немачкa”.

(Фото: АП)

„У наше време опасност од рата постоји чак и у Европи и она је усмерена пре свега против Русије… Да нема нуклеарног оружја, рат би већ почео“, изјавио је Гросман.

Он је додао да се на Западу последњих година уочава „веома јака антируска тенденција“.

Бивши шеф обавештајне службе сматра да је одбрамбена политика Москве у новонасталој ситуацији исправна. Према његовим речима, Русија се држи принципа: „Ако желиш мир – спремај се за рат“.

„Када би сада почео оружани сукоб, он би повукао за собом уништење човечанства, јер многе земље могу да употребе нуклеарно оружје и то без ограничења и контроле“, рекао је експерт.

Према његовим речима, циљеви и интереси владајућих кругова на Западу нису се променили од времена Хладног рата, због тога је поново актуелна политики сукоб с Москвом.

„Њихови интереси су и даље усмерени на исток. Да Русија није наследила наоружање од СССР-а, укључујући нуклеaрно, рат би, највероватније, већ почео“, уверен је Гросман.

Он је, такође, подржао припајање Крима Русији истичући да није реч о анексији.

„Крим је увек био руски. Вратили су га на легалној основи“, нагласио је бивши руководилац обавештајне службе.

Он је изразио мишљење да реакција немачких политичара на овај догађај сведочи о томе да су намере Берлина према Москви остале исте као и у време Совјетског Савеза.

Гросман је, такође, подсетио да Немачка остаје лидер како у Европској унији, тако и у европском крилу НАТО-а.

„Размештање војника Алијансе у балтичким земљама, код руских граница, јасно указује на то о каквим је намерама заиста реч“, закључио је експерт.

Спутњик

 

www.vaseljenska.com/vesti/bivsi-nemacki-agent-otkriva-sta-sprecava-zapad-da-zarati-s-rusijom/

-
Кијев – Уместо такозване антитерористичке операције у Донбасу, Кијев намерава да у неким подручјима Доњецке и Луганске области уведе војно стање. Оно може да буде установљено законом на којем ради администрација председника Украјине Петра Порошенка, пише „Комерсант“, позивајући се на сопствене изворе.

„Суштина измене је у томе што, ако је градовима дуж линије фронта управљала Службе безбедности Украјине која је изводила антитерористичку операцију, након усвајања закона власт ће прећи на представнике војске. То ће омогућити да се оперативније и ефикасније изводе одбрана и евакуација, ако до тога дође“, објаснио је саговорник листа.

Како је навео извор, ратно стање ће највероватније обухватити градове Маријупољ, Краматорск, Славјанск, Авдејевку и Маринку.

Према мишљењу украјинске опозиције, закон ће омогућити Кијеву да одсече становнике Донбаса од изборног процеса у држави.

„Ратно стање је смишљено управо како градови где власт има најмању популарност не би могли да утичу на резултате избора“, саопштио је „Комерсанту“ лидер партије Социјалисти, бивши министар иностраних послова Украјине Леонид Кожар.

Спутник.рс

www.vaseljenska.com/vesti/kijeva-u-donbasu-uvedeno-ratno-stanje/

Када су на некој књижевној вечери Мешу Селимовића упитали како је могуће да он себе, са таквим именом и презименом, ипак доживљава као Србина, чувени писац је одговорио: „До `41. сам се сматрао Србином а да нисам ни знао зашто – али од `41. знам зашто!“ Позајмићу ово Селимовићево појашњење, како бих га у нешто измењеном облику применио на себе и љубав према руском народу.

Заиста, до скоро се уопште нисам удубљивао у разлоге наглашене наклоности коју сам одувек осећао према Русима. То је нешто што сам покупио са васпитањем. Очев отац, рецимо, није подносио комунизам и комунисте, али је у спорту обавезно навијао за Совјетски Савез, више него за СФРЈ, која, искрено говорећи, у нашој породици није уживала претерани углед. Иста прича и са мајчином мајком, која је такође презирала „црвене“ (како и не би, кад јој је 1947. једна официрска проклетиња аутом усмртила десетогодишњег сина и никада за то није одговарала!), али нипошто није давала на СССР.

Руси су браћа. Нешто најближе што Србин може да има. Тако су нас учили од малена. И на то није могла да утиче никаква идеологија.

Нити је томе било потребно ма какво објашњење.

Од прошле године, међутим, објашњење ипак постоји. Лане сам, наиме, поближе упознао Русе, и то не само оне у Русији, него још више народ у непризнатом Придњестровљу и нарочито онај у раскрвављеном Донбасу. Месеци проведени у ратом захваћеним Доњецку и Луганску пружили су ми најочигледнији могући разлог љубави према Русима. Исти тај разлог су сада сагледали и моји сапутници, њих четворица, које сам последњих дана априла повео пут Доњецке Народне Републике. Први пут крочивши у Новорусију, дошли су до истог образложења за русољубље до којег сам стигао и ја:

Русе је немогуће не волети.

„СЕРБИЈА! СЕРБИЈА!“

Тачније, могуће је, али само ако сте заражени „мудростима“ белосветских злотвора какав је био и Винстон Черчил, који, у оном свом наказно суженом поимању човечанства, за Русију није могао да смисли ништа лепше него да је то „тајна умотана у загонетку и обавијена непознаницом“. Ваљда је у његовом изопаченом уму то требало да буде похвала. У ствари је само разоткрио своје, тако уобичајено западњачке, страхове и фрустрације, о којима онако убедљиво пише руски научник Сергеј Георгијевич Кара-Мурза у свом капиталном делу „Манипулација свешћу“: све што не може да се смести у устаљене шаблоне треба намах прогласити за тајну, по могућству злокобну, и надаље третирати као опасност.

Срећом, нас петорица не потичемо из нације коју су кројили Черчил и слични гангстери. (Мада смо сви рођени у Брозовој тамници од федерације, чијем је настајању управо Черчил пресудно допринео – али то је нека друга прича.) Ми смо у Доњецк пристигли из Србије.

А српско порекло тамо отвара буквално сва врата.

Авај, не отвара и вентиле за воду. То смо, мучени, морали сами. И то у најневероватнијим околностима – на празнично украшеном Олимпијском стадиону, у кабастим ватрогасним оделима која никада раније нисмо носили на себи, под ужареним донбаским сунцем које нам је спржило и оно мало самопоуздања, а окружени хиљадама и хиљадама гледалаца који су покличима цепали небеса:

„Сербија! Сербија!“

Ево краћег осврта на узроке који су довели петорицу Срба у описани положај. Све је почело неких месец-два раније, када су ме из Министарства за ванредне ситуације Доњецке Народне Републике позвали на међународно такмичење ватрогасаца, заказано за 29. април управо у њиховом главном граду. Позив је био упућен мени напросто зато што су ме познавали од прошле године. Питали су да ли бих у Србији могао да окупим ватрогасно-спасилачку екипу, која би одмерила снаге са колегама из Доњецка, Луганска, Русије и Абхазије. „Наравно“, одговорио сам, мада у животу нисам упознао нити једног професионалног ватрогасца.

О гашењу пожара не знам ама баш ништа. Али сам зато прилично упознат са: 1) мукама и недаћама Србије, и 2) мукама и недаћама Донбаса. Савршено сам свестан да једни другима много значимо и да једни другима можемо пресудно да помогнемо.

Уосталом, када браћа зову, то се не одбија.

Одмах сам се био бацио у потрагу за учесницима, која се испоставила далеко тежа него што се на први поглед чинило. Питао сам најпре пријатеље из Косовске Митровице да позив проследе тамошњој ватрогасној служби, али митровачки ватрогасци нажалост нису могли да га прихвате, између осталог и због замршеног стања са њиховим путним исправама којем је кумовало противуставно деловање званичног Београда у протеклих девет година. Тако је пропала прилика за историјски сусрет непопустљивих Срба са севера Космета и неустрашивих Руса из срца нападнутог Донбаса.

Ништа више среће нисам имао ни у даљем трагању. Званичним ватрогасним службама више се нисам ни обраћао, то би у предприступној Србији био крајње јалов посао – док би се приучени страначки намештеници међусобно добацивали мојом молбом, све чекајући да одобрење или забрана стигне „са виших инстанци“, само бих изгубио и време и живце. Зато сам некога са ватрогасним искуством покушао да нађем међу познаницима мојих познаника. Појавило се неколико занимљивих кандидата, али, из разноразних, махом личних разлога, ни од њих на крају нико није могао да крене са мном пут Доњецка.

Стога сам најзад међу рођацима, пријатељима и сарадницима (са ватрогасном службом упознатим таман колико и ја), пробрао оне који ће Србе достојно представљати, ако не на самом борилишту, а онда уопштено у путу и свеукупном додиру са Донбасом: достојанством, ставом, понашањем, изјавама, срдачношћу. Њих четворица, плус ја пети.

„ПОРАЗ“ ИЗ СНОВА

5 (1)

Такмичење се показало далеко захтевније него што смо претпостављали. Страхота до страхоте: морали смо да трчимо, скачемо, теглимо, да се провлачимо и пењемо, да сечемо метале и спајамо ватрогасна црева у јуришу… Иако су нам организатори, увидевши наше несналажење, чак доделили и пар професионалаца као испомоћ, у коначном поретку завршили смо на осмом месту. Од укупно осам екипа.

Неко би можда рекао да је то пораз и брука. Али, ако и јесте, онда бих пожелео себи још таквих брука и пораза у животу.

5 (2)

Све време смо, наиме, били миљеници целог стадиона. Почев од осталих екипа, које су нам прилазиле као роду рођеном. Поготово су срдачни били такмичари из Русије и Абхазије.

Руси су били можда и најмногобројнија међу гостујућим посадама. Беспрекорно физички спремни, просто су пленили и изгледом и држањем. А када су, ујутро на дан такмичења, ушли на стадион, прво што су урадили било је да – поздраве браћу из Србије! Пришли су нам и сви до једног, а било их је барем три пута више него нас, изгрили се и изљубили са сваким понаособ, завршивши цело то упознавање са неколико заједничких фотографија. Посебно нам се обрадовао Николај, момчина као од камена, иначе рвач у слободно време, а стар тек двадесетак година. Ако је судити по њему, рођеном усред друштвеног суноврата деведесетих, Русија и руска младост потпуно су се опоравиле од погубних последица перестројке и злогласног „отварања према Западу“, које је Запад користио немилице черупајући руска богатства.

7 (1)

Абхази су пак феномен за себе, схватљив једино кад се упореди са неком од оних држава које су из необјашњивих разлога свеприсутне у нашој, српској јавности. Као пример такве државе нека послужи рецимо Белгија, о којој просечан Србин, па и писац ових редова, зна много тога, чак и ако није ногом крочио тамо: те Брисел, те Фламанци и Валонци, те Андерлехт и Бриж… При чему та Белгија никада ништа добро није учинила за Србе или Србију. Напротив, када год су се петљали у наше послове, било кроз НАТО било кроз Европску унију, то је било на нашу штету и несрећу – а што је све још и безазлено у поређењу са застрашујућим злочинима које је белгијска краљевина историјски починила у доба колонијализма над Африканцима, односно у Конгу, и за које никада није сносила никакву одговорност нити платила икакву одштету. А опет су Белгија и Белгијанци просто незаобилазни у овдашњој јавности, толико да се често наводе као пример успешне државе и некаквог напредног народа.

7 (2)

Насупрот томе, Абхазија се у Србији једва и помиње. О Абхазима и њиховој држави знамо веома мало, или нимало. Српски новинари тамо не залазе, нема путописа оданде, нема агенцијских вести, у српским школама се не изучава повест тих крајева, са Абхазијом немамо ни дипломатске односе, огромна већина нас и не зна никога ко је макар случајно био у додиру са неким Абхазима.

Е, то би ваљало мењати. Оба.

Белгија би требало да најзад добије у Србији онолико пажње колико и заслужује, што ће рећи, најбоље да се уопште и не помиње. (Исто тако и остале бесмислене државе из оног папагајског хора који у стопу прати Америку у сваком непочинству – Холандија, Данска, Шведска итд). А Абхазија би могла да нам служи као светао пример народа и државе који су не тако давно, августа 2008, устали у одбрану властите слободе пред насртајима америчких плаћеника – што је већ више него што је Белгија икада урадила за своју или међународну правду и част.

8

САМО СЛИКАЊЕ СРБИНА СПАСАВА

Дозволите ми још једно поређење: сигуран сам да се никада нити једна белгијска скупина није некоме, а поготово не непознатим људима, обрадовала онако како су се нама обрадовали Абхази. Већ првог дана нашег боравка у Доњецку, у хотелу у којем смо сви били смештени, чим су сазнали да смо из Србије Абхази су пришли да се са нама изгрле, изљубе и да заједно наздравимо. А онда смо тај ритуал, до растанка три дана касније, поновили још неких стотинак пута! Утврђивали смо градиво сваки пут када бисмо се срели, свеједно да ли у ресторану или бару или ходнику.

Колико им је спољашност наизглед груба, толико су Абхази по природи дружељубиви, весели и раздрагани. Ко зна каква би нас још пријатна изненађења вребала у тој земљи, само ако мало покажемо занимања за њу.

(Уопште, многи источни народи, поготово они који су се сврстали у руску сферу утицаја, већ вековима одржавају своје културе, друштва, установе, па и државе… а да се никада нису ослањали на колонијално израбљивање немоћнијих цивилизација, као што су то радили „наши европски пријатељи“. И, на основу врло површних сазнања која о њима имамо, многе од тих нација остављају честит и поносит утисак. Ко зна каква све искуства и сазнања можемо једни другима да пренесемо…)

Посебну част указао нам је и министар ДНР-а за ванредне ситуације Алексеј Кострубицкиј, који се, заједно са целокупном својом пратњом, са сваким од нас петорице понаособ изгрлио на завршној свечаности, на очиглед многобројних камера и петнаестак хиљада гледалаца на трибинама. Уосталом, исту пажњу све време су нам указивали буквално сви из министарства, првенствено заменик министра Димитриј Костјамин.

Ипак, и поред свега тога, опет смо на крају били затечени када су, по завршетку такмичења, неколике стотине људи појуриле са трибина да се сликају са нама! Исти они људи који су нам до тада махали и скандирали са својих седишта, сада су се спустили на атлетску стазу како би овековечили тај догађај.

Непун сат смо стајали и фотографисали се са гледаоцима. И младо и старо, и мушко и женско, прилазило нам је раширених руку и осмеха, грлило нас и целивало, а онда позирало све док их следећи у реду не би померили како би заузели њихова места.

У једном тренутку нам је пришло њих троје, два младића и девојка, сви од неких 18-19 лета. „Нас ово такмичење уопште не занима, ми смо и дошли само да бисмо се сликали са вама“, рекли су нам, пре него што смо окинули једно десетак заједничких фотографија. То девојче је, иначе, од среће буквално поскакивало док је стајало између нас!

И није само Олимпијски стадион кључао због тога што су дошла браћа из Србије. Дејан Берић, чувени српски добровољац кога је ДНР одликовала за заслуге у одбрани од кијевске агресије, касније нам је причао да му је мобилни непрестано брујао од порука које су му стизале, све до једне јављајући му о неким Србима који праве шоу на стадиону.

У сваком случају, за цео живот се нисам толико насликао као тада и тамо. Амерички урођеници веровали су да фотографисање заробљава човекову душу на снимку. Ако су у праву, немам ништа против: нека ми је душа и остала код тих предивних доњецких људи; боље пребивалиште не бих јој ни пожелео!

Као што вољеној Србији не могу да пожелим ништа драгоценије, него окретање од Европе и свакојако приближавање руском свету. Јер, насупрот раширеној западњачкој пропаганди која Русе представља као хладне и прорачунате империјалисте, истина је потпуно супротна: руско окриље је заправо једино јемство безбедности и напретка у данашњем свету. Донбас је тек последњи доказ томе: поготово сада, када – у шта смо се и ми уверили у разговорима са неким од тамошњих војних и друштвених предводника, па и приликом обиласка првих борбених линија – више и не крију колико им је сама Русија помогла да се одупру кијевској хунти.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

-

До краја маја, индустрија угља Луганске Народне Републике (ЛНР) ће се у потпуности преорјентисати на Русију. О томе је данас, 15. априла, изјавио Павел Маљгин, вршилац дужности министра за грејање, енергетику и индустрију угља Републике.

„Предвидели смо до краја маја потпуну преорјентацију индустрије угља“ – цитира Маљгина агенција Лугански Информативни Центар.

У првом кварталу 2017. године, предузећа из области индустрије угља произвела су 311 хиљада тона угља. Поред тога, стручњаци МИНТОПЕНЕРГО спровели су 22 експертске оцене резерви, издата је 21 лиценца за 5,5 милиона рубаља (скоро 96 хиљада долара), подсетио је министар ЛНР.

Како саопштава EADaily, 25. марта, власти ДНР су започеле преговоре са најкрупнијим рударским и прерађивачким комбинатима (ГОК) Руске Федерације о испорукама сировине у интересу металуршких предузећа републике. Представници Минпрома ДНР такође су саопштили да металуршка предузећа која се налазе на територији републике, после почетка блокаде од стране Украјине „законзервирали основне производне капацитете због одсуства испорука основне сировине“.

Шефови ДНР и ЛНР Александар Захарченко и Игор Плотницки, затражили су од Кијева да прекине блокаду Донбаса до 1. марта. У вези са неиспуњеним захтевима од украјинске владе, била је уведена спољна управа у 43 предузећа украјинске јурисдикције.

Превод ФСК са руског: eadaily.com/ru/news/2017/04/10/za-may-v-lnr-polnostyu-pereorientiruyut-ugolnuyu-promyshlennost-na-rossiyu

-
Ради поседовања пасоша самопроглашених република Доњецке и Луганске у Русији су на снази иста мигрантска правила као и за грађане Украјине, пише лист „Нова известија“.

Како наводи лист, ову информацију су потврдили руским медијима извори у Државној думи, Миграциона управа МУП-а, члан Савета за људска права при председничком кабинету и представник ЛНР-а.

„Ми смо се изненадили сазнањем да становници ДНР и ЛНР треба сваких 90 дана да одлазе. Људи то нису знали“, цитирају „Нове известија“ чланови Доњег дома парламента. Други посланик је навео да након потписивања указа нису израдили одговарајуће подзаконске акте.

Шеф комисије за миграциону политику у Савету за људска права Јевгениј Бобров такође је потврдио да становници самопроглашених република Донбаса имају исти статус у Русији као и грађани Украјине.

Представник устаника Александар Жучковски је навео да они који поседују пасоше ДНР и ЛНР приликом уласка у Русију не попуњавају миграциону карту.

rs.sputniknews.com/rusija/201703201110449974-Rusija-DNR-LNR-Ukrajina/

-

Сви запослени у предузећима која су била у надлежности Украјине прешли су под управу самопроглашене Доњецке Народне Републике, изјавио је лидер ДНР Александар Захарченко.

Раније су власти самопроглашених ДНР и ЛНР као одговор на транспортну блокаду украјинских екстремиста увеле спољну управу у предузећима која су у надлежности Украјине у Донбасу.

„Оно што је најважније је да су наше акције добиле подршку. Свих 100 одсто радника тих предузећа сами су написали изјаве и прешли да раде у Републику, а сви покушаји украјинске стране да се томе одупре су пропали“, рекао је Захарченко на оснивачком састанку Одбора за интеграције „Русија-Донбас“ који се одржава на Јалти.

Крајем јануара група бивших учесника војне операције у Донбасу, међу којима су били и посланици Врховне Раде Украјине, блокирала је на неколико места теретни и железнички саобраћај са територијом Донбаса која није под контролом Кијева. Они су навели да је, према њиховом мишљењу, целокупна трговина са самопроглашеним републикама незаконита и да целокупан трговински саобраћај представља кријумчарење.

rs.sputniknews.com/evropa/201703171110418129-Zaharcenko-preduzeca-DNR-uprava-zaposleni/