Тагови Вести таговане са "Доналд Трамп"

Доналд Трамп

С обзиром да је реч о текућој проблематици, могуће је да је било још нових момената пре објављивања овог текста.

Деветог марта 2017. је на српској и на енглеској страници Фонда стратешке културе објављен мој коментар о Викиликсовом објављивању докумената ЦИА под кодним називом „Волт 7“. На самом крају чланка је изнета претпоставка о томе ко је могао да шпијунира тим Доналда Трампа у име његовог претходника Барака Обаме и елемената Дубоке државе који још увек раде за њега:

„’Волт 7′ би требало детаљно прегледати ради налажења било каквих доказа о координацији између америчких агенција и осталих агенција англофоних земаља групе „Пет очију“: Уједињеног Краљевства, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, с којим САД дели обавештајне податке. Због чега? Постоји изрека у Вашингтону: не верујте ништа што претходно није званично демантовано. Обама за сада правнички педантно демантује све тврдње да је икад наредио прислушкивање Трампа и његовог тима, или било ког другог америчког држављанина. Бивши директор Националне обавештајне службе Џејмс Клапер је још прецизнији, тврдећи да „ниједан део националне обавештајне заједнице није организвао прислушкивање Трампове куле током кампање“. Стога се поставља питање да ли је Трампа, уместо неке америчке „националне“ обавештајне службе, прислушкивала нека од сестринских служби преосталих „Пет очију“? А затим проследила податке својим америчким колегама, тако заобилазећи законске забране против домаћег шпијунирања, па чак и обавезу формалног тражења налога за прислушкивање.

Један бивши амерички обавештајни официр који је упознат са материјом ми каже да је такав маневар био не само могућ већ и вероватан начин за шпијунирање Трампа. Први кандидат за могућег извршиоца био би Штаб за владине комуникације Уједињеног краљевства (Government Communications Headquarters – GCHQ), иначе формални пандан америчке Агенције за националну безбедност (National Security Agency – NSA) и њен фактички сателит.“

Колико ми је познато, нико до тада није изнео претпоставку која изричито помиње могућу улогу GCHQ. Имајте на уму, то је била само теорија, за коју ни тад ни сад нисам имао, нити имам, било какве чврсте доказе који би је подупрели. Једноставно сам написао: ево где би специјализовани стручњаци могли да потраже доказе. Као што се могло претпоставити, мој коментар није изазвао никакве реакције, бар колико је мени познато.

Неколико дана касније, 13. марта, судија Ендру Наполитано, дугогодишњи врло цењени правни коментатор за Фокс њуз – кога Бела кућа пажљиво прати – изјавио је да су му три различита независна обавештајна извора потврдила да је управо GCHQ шпијунирао Трампа:

„Три обавештајна извора су обавестила Фокс њуз да је председник Обама деловао изван ланца командовања – није користио ни НСА (америчка Агенција за националну безбедност), ни ЦИА, ни ФБИ, ни министарство правосуђа,“ рекао је Наполитано, додајући да је бивши председник, уместо тога, „користио GCHQ“.

Како је после Наполитано написао у својој колумни за сајт Фокс њуза:

„А онда наступа Џејмс Бонд.

Извори су ми пренели да је британска служба за страни обавештајни надзор, Штаб за владине комуникације, познат као GCHQ, највероватније та која је Обами дала транскрипте Трампових телефонских разговора. НСА је GCHQ-у дала неограничени и стални приступ својим рачунарима, 24/7, тако да GCHQ – једна страна обавештајна агенција која, као и НСА, функционише изван наших уставних норми – поседује дигиталне верзије свих електронских комуникација које су обављене у Америци 2016, укључујући и Трампове. Стога је, заобилазећи све америчке обавештајне агенције, Обама могао да има приступ ономе што је желео, без остављања икаквих отисака своје администрације иза себе.

Стога, када су виши амерички обавештајни официри негирали да су њихове агенције ишта о овоме знале, они су вероватно говорили истину. Оно што употпуњује овај мрачни сценарио је чињеница да је, три дана после Трамповог полагања заклетве, шеф GCHQ, Роберт Хениген, напрасно дао оставку, под образложењем да жели да посвети више времена породици.“

Нема разлога за претпоставку да је Наполитано на било који начин заснивао своју тврдњу на ономе што сам ја написао. Треба такође приметити да је Наполитано 13. марта  у својој емисији помињао три извора, док је у потоњој колумни само помињао „изворе“.

Као што се могло претпоставити, GCHQ је одмах негирао судијине тврдње, називајући их у саопштењу од 14. марта (посредством неименованог „официра безбедности“ – мада су неки извештаји тврдили да се ради о извору из МИ6, једне друге британске обавештајне агенције) „потпуно неистинитим и, сасвим искрено, апсурдним“. Ово је само по себи необично. Обавештајне агенције обично користе формулу „нити потврђујемо нити демантујемо“ и избегавају да се изричито изјасне, да би се избегли евентуални будући проблеми.

Као што имамо обичај да кажемо у Вашингтону, не верујте ништа док није званично демантовано. Исто правило бих применио и кад је реч о Лондону.

Контроверза се поново распламсала 16. марта, када је гласноговорник Беле куће, Шон Спајсер, шире цитирао делове Наполитановог коментара, притом јасно стављајући до знања да тврдње нису његове, већ да само преноси оно што Наполитано тврди. Спајсерови коментари су муњевито изазвали нове протесте индигнације из Велике Британије, укључујући и телефонске позиве Белој кући из Британске амбасаде 17. марта. Истог дана, према неким извештајима, саветник за националну безбедност генерал Х.Р. Мекмастер је Британцима дао пружио уверавања да се тврдње о учешћу GCHQ више неће поновити, што је опет подстакло нове дебате о томе да ли су се то САД заправо извиниле Британцима или не. Како је известио милитантно анти-трамповски Вашингтон пост:

„На медијском брифингу у петак, гласноговорник британске премијерке Терезе Меј је рекао: ‘Добили смо уверавања од Беле куће да се ове оптужбе више неће понављати’. Гласноговорник није хтео да потврди извештаје британских медија по којим се Бела кућа извинила Британији… ‘Недавне оптужбе које је изнео медијски коментатор судија Ендру Наполитано о томе да је од GCHQ тражено да ‘прислушкује’ тадашњег новоизабраног председника су глупост. Оне су потпуно бесмислене и треба их игнорисати,’ каже се у саопштењу GCHQ.“

Међутим, тог истог дана, 17. марта, сам Трамп је поновио ове оптужбе, током своје ледено хладне заједничке прес конференције са немачком канцеларком Ангелом Меркел:

„’Ништа нисмо рекли,’ одговорио је Трамп на питање о тврдњама бившег судије везаним за GCHQ. ‘Нисам дао никакво мишљење о томе. Само смо цитирали један врло надарени правнички ум који је то изјавио на телевизији,’ рекао је Трамп. ‘То је изјава коју је дао један врло надарени правник на Фокс њузу. Тако да нисам ја тај с ким би требало да разговарате, треба да разговарате са Фокс њузом.“

Трампове опаске су навеле водитеља Фокс њуза Шепарда Смита да демантује да је та медијска кућа поседовала информације које су потврђивале Наполитанове тврдње: „Фокс њуз не може да потврди коментар судије Наполитана. Фокс њуз није упознат са било каквим доказима да је садашњи председник Сједињених Држава било кад и на било који начин прислушкиван. Стоп.“ Онда је 20. марта објављено да је Фокс њуз на неодређено време обуставио сва Наполитанова појављивања на тој ТВ мрежи у својству правног аналитичара.

И ту би требало да буде крај приче, зар не – Наполитано је погрешио, и отпуштен је?

Није баш тако. Двадесет и првог марта је објављено следеће:

„Дугогодишњи Трампов пријатељ, (Роџер) Стоун је за DailyMail.com изјавио да сматра да је ‘упркос брзим демантијима’ судија Наполитано ‘у праву’.

‘Моји извори високо у торијевској влади, који су врло моћни, ме уверавају да су Британци прислушкивали,’ рекао је он. ‘Наравно да демантују. То је њихов посао, да демантују.’

Стоун сматра да је Трамп прислушкиван и за време Џорџа Буша Млађег и за време Барака Обаме.

‘На основу базе података коју је у јавност пустила ЦИА, односно стари оперативци ЦИА који су схватили вануставну природу овог програма и то пустили у јавност као узбуњивачи, знамо да су Трампов стан у Њујорку и кућа у Палм Бичу били под надзором,’ рекао је Стоун, ‘као и неколико његових летовалишта, његов мобилни, и тако даље.’

Информације које је дао Стоун су се у понедељак појавиле на Infowars.com.

Инфоворс каже да информације које су добили од полицијских извора указују да су и Трамп и оснивач сајта Алекс Џоунс били ‘под незаконитим, неауторизованим надзором владе’, од 2004. до 2010.’

‘Да ли је, дакле, он био под надзором ове јесени? Сматрам да јесте,’ рекао је Стоун у понедељак увече, говорећи о Трампу.“

И, на крају, најновији додатак овој слагалици: Пол Малшајн, новинар Star-Ledger-а из Њу Џерзија (Наполитанове матичне државе), сугерише да је Фокс њуз жртвовао судију иако је сам Њујорк тајмс – незваничне америчке „службене новине“ – 1. марта известио о томе да су британске и холандске агенције шпијунирале Трампа, и то, можда, на основу иста три извора које је Наполитано цитирао (“Фокс њуз или кукавичке вести? Зашто је ТВ мрежа претворила Ендруа Наполитана у жртвеног јарца?”):

„Према тројици бивших америчких званичника који су захтевали анонимност пошто су говорили о поверљивим обавештајним подацима, амерички савезници, укључујући Британце и Холанђане, су дали информације о састанцима који су одржани у европским градовима између руских званичника – и других људи блиских руском председнику Владимиру Путину – и сарадника новоизабраног председника Трампа.“

У овом тренутку је тешко знати шта је права истина. Али сам спреман да претпоставим да ће бити још наставака ове приче – коју сте, не заборавите, прво овде прочитали.

-

Борис Степанов

Свих осам година вршења председничке дужности Барака Обаме, на његов радни сто у Белој кући су стизали извештаји о прислушкивању телефонских разговора главних личности Француске, Немачке и свих осталих земаља – савезница САД-а. Агенција за националну безбедност САД је много година заредом шпијунирала своје „најбоље пријатеље“ и по владиним авионима, у министарствима и другим институцијама, па и другде. Американци су слушали Жака Ширака, Николу Саркозија, Франсуа Оланда, Ангелу Меркел. И не само разговоре преко њихових мобилних телефона, већ и разговоре њихових саветника и помоћника.

То је чиста економска и дипломатска шпијунажа. Обама је својим тајним службама дозволио да раде све како би упознали све нијансе живота, између осталог и приватног, париске и берлинске политичке елите. Постоји много начина прислушкивања: преко сателитских мрежа, антена и ловаца сигнала који су постављани на кровове свих америчких амбасада у читавом свету.

У бизнису је увек постојало супарништво – партнерства је било само на речима. Што више знаш о пословима и плановима своје конкуренције, имаш више шанси да добијеш повољан уговор и да зарадиш нову стотину милијарди долара. САД су увек имале одличне техничке могућности и никакав морал им није сметао да се туђи људи прате даноноћно. Када се појави повољна могућност „тајне“ могу и да се објаве, те да се тако открију они који стоје на путу. Зато Барак Обама, бар тако се чини, никада прислушкивање није сматрао за неморално. Па данас се сматра да је прислушкивање потребно, јер се тако боље управља и политиком и бизнисом. На крају крајева – и светом. И никоме до сада то није сметало. Само се Доналд Трамп охрабрио да свом претходнику пружи отпор. Оптужио га је за прислушкивање телефонских разговора у току предизборне кампање и чак је то назвао подлошћу. „Како је ниско могао да се спусти председник Обама да прислушкује моје телефонске разговоре у току светог изборног процеса. Па то је Никсонов вотергејтски скандал. Лош (или ненормалан) момак“, – написао је Трамп у свом микроблогу на Твитеру. Председника државе је заинтересовало и следеће: „Да ли је законито да се председник државе бави прислушкивањем предизборне кампање?“ 45. председник је убеђен да би добар адвокат могао да сагради сјајан процес на чињеници да је у октобру 2016 године Обама у телефоне његовог тима поставио уређаје за прислушкивање. Испоставило се да су се осим тога тајне службе бавиле и праћењем милијардера Трампа док је он још био само кандидат Републиканске партије за председника САД.

Без сагласности највишег руководства, тим пре писане сагласности, такве ствари се не раде. Обама је чинио све што је могао како би се Хилари Клинтон нашла у Белој кући. Али када је она изгубила почели су да прикупљају Трампове телефонске тајне како би се оправдали пред спонзорима који су у њега и демократе уложили стотине милиона долара.

Морал у САД је одавно постао прошлост. Бивши председник баш не воли нешто много да се лично извињава, и за то он има и посебне помоћнике. Они сада покушавају да читавом свету докажу да се претходна администрација Беле куће није никада мешала у независна испитивања које је вршило министарство правде САД-а. А да ли је заиста било тако? Комитет за истраге Представничког дома САД и његов руководилац Дејвид Нуњес су се већ заинтересовали за ту ствар.

Да Русија не постоји, глобалисти, либерали, неоконси и слични губитници би морали да је измисле. Као што су измишљали „српске злочине“ и „великосрпску опасност“ 1990-их година да би камуфлирали прикривену агресију на екс-југословенски простор и нови неоколонијализам, као што је реконституисаној Великој Немачкој било потребно да измисли „српске нацисте“ да би оправдала рехабилитацију сопственог, правог, империјализма и милитаризма.

„Безгрешни“, „напредни“ глобалибералнеоконзервативни Запад никад не може пред очима јавности или историје да буде крив за нешто лоше што се дешава, или одговоран за неки злочин. Увек је неко други крив, увек се мора покренути лов на вештице да би се скренула пажња са сопствене кривице, неспособности, злочиначких намера. „Мека моћ“ не трпи истинско суочавање са сопственом прошлошћу.

Хилари Клинтон је била барјактар таквог Запада. И њене присталице, спонзори, саучесници, и даље не могу да се помире са чињеницом да је она изгубила на изборима. По њима, немогуће је да је обичном америчком свету дозлогрдила глобалистичка политика коју је лансирао сексуални манијак и масовни убица за кога се удала, политике која је индустријски, финансијски и морално опустошила ону Америку која је народну приврженост обезбеђивала тако што му је, више од вероватно било које друге земље, пружала равноправну прилику да успе, ако је спреман да ради и ризикује, и да мисли и ради шта хоће ако то не крши устав и законе.

Ма неее. Напротив, убеђују нас изборни губитници, сигурно би за Хилари и њене консултанте-мултимилионере, мулти-култи јапије и љубитеље сушија и „умерених терориста“ листом гласао тај убоги свет који животари на огромном простору између златних америчких обала, којег је сама Хилари презривно током кампање назвала „шаком јада“ – само да се није умешала зла, недемократска, ретроградна, неокомунистичка, кагебеовска Русија и, у спрези са “издајником“ Трампом, помрсила им свима рачуне.

Сад још само треба доказати како се то тачно десило, односно коме је Путин тачно наредио, кога је потплатио а кога компромитовао да тај паклени план спроведе у дело. И с ким се то из Трамповог кабинета удружио. Како је то тачно, и то у спрези са америчким конзервативцима „петоколонашима“, Русија отела смерном и поштеном америчком народу могућност да га Хилари јаше четири, а можда и целих осам година – питање је свих питања која заокупљају слуђени, збуњени, дезоријентисани, али ипак спремни за свако зло глобалибералнеоконски мозак још од ноћи 8. на 9. новембар 2016. године.

И, после свих сензационалистичких најава, написа, ексклузива, незаконито објављених поверљивих разговора, иза којих су стајала најсветлија имена и „брендови“ „слободних и независних медија“ безгрешног Запада, попут етаблираних Њујорк тајмса и Вашингтон поста, али и новијих звезда на либералном медијском небу попут Хафингтон поста, Политика, Базфида, итд. – још увек немамо ништа. Никакве конкретне доказе за „руско мешање“ у америчке изборе. Никаквог трага од „сарадње“ Трампа или његових људи са наводним наследницима самог Јосифа Висарионовича у Лубјанки. Ово су, између осталих, потврдили и директори америчке Националне обавештајне агенције и Федералног бироа за истраге, као и некадашњи други човек ЦИА.

Што, наравно, не значи да „истраге“ неће бити настављене. Јер, како неки од конгресмена из редова рањеног глобал-естаблишмента држе, само зато што за осам месеци није нађен никакав доказ, не значи да неће кад-тад бити нађен. Нити да уобичајени разговори и контакти са руским – као и са било којим другим – дипломатама не значе „нешто више“ од онога што спада у опис посла сваког ко се бави нормалним државним пословима у Вашингтону.

А сад је, на самом почетку пролећа, ова русофобија изборних губитника и угрожених геополитичких хегемона и формално-правно легитимисана, пошто је директор ФБИ Џејмс Коми пред америчким конгресом управо потврдио да је у току опсежна истрага о „покушајима руске владе да се умеша у председничке изборе 2016. године“, што укључује и истрагу о „евентуалним везама између појединаца који су учествовали у Трамповој кампањи и руске владе“, као и о постојању „координације“ између њих.

Колико ће истрага трајати – то нико не може да каже. Сам Коми је пред конгресом рекао, с озбиром да се ради о „контраобавештајној истрази“ која се тиче поверљивих података, да он неће бити у могућности да каже ни шта се тачно истражује ни ко. Председавајући комитета за обавештајне послове доњег дома конгреса Девин Нуњес је новонајављену истрагу описао као „велики сиви облак“ који ће лебдети над Трамповом Белом кућом:

„Мислим да ће ово бити врло проблематично – да не можете чак ни да кажете да ли су људи у Белој кући или администрацији под неком врстом истраге. Мислим да је то врло проблематично,“ забринуто је констатовао Нуњес.

Његов колега, републикански конгресмен Мајкл Турнер, такође је, са сличном зебњом, употребио метафору облака, констатујући да Комијево саопштење о покренутој орвеловској истрази најављује „облак који подрива наш систем“. Добродошли у Хашки трибунал – American style.

Оно што брине републиканце је, разуме се, сан снова за Хиларине „демократе“. Тек ово су праве игре без граница, у режији Великог брата лично: истрага о којој се ништа тачно не зна, са неодређеним опсегом и роком трајања. Трамп је и званично добио свој Дамоклов мач. Као, уосталом, и руско-амерички односи. Ако буде било по глобалибералнеоконсима, главна тема више неће бити како поправити озбиљно нарушене руско-америчке односе, већ – ко се уопште усуђује не да поправља односе са Русима, већ да с њима чак нормално и разговара.

Колико је то све паклено покварено и опасно, не мора ни да се објашњава. И по руско-америчке односе и светски мир, и по саму демократију, односно остатке њених остатака.

Као што не мора да се у Србији објашњава ни то колико све ово личи на лов на вештице који се из глобалибералнекон Брисела-Берлина-Лондона-Париза у последње време покушава покренути на нашим просторима, уз помоћ гебелсовских лажи попут ових најновијих известиоца ЕУропарламента за Србију Мекалистера – да је за све садашње „невоље“ и „дестабилизацију“ код нас заправо крива Русија. А не никако Запад, који од почетка века има монопол над свим споља индукованим политичким, дипломатским, економским, друштвеним и културним процесима. Све овдашње „транзиције“, „демократизације“, „хуманитарне интервенције“, и „интеграције“ носе искључиво западни печат.

У свему томе је Русија крива једино зато што је жива. Нажалост, Хилари, Ангела, Мекалистер, Мејова, Сорош и остатак веселе дружине то стварно тако и мисле. И спремни су да гину до последњег Србина да би то доказали.

Рачунајући, ваљда, да имају посла са вечитим понављачима. Имају ли?

слика https://www.glasamerike.net/a/trump-derides-suggestion-his-election-campaign-colluded-with-russia-/3773649.html

Да, заиста је Вучићево понашање у Берлину личило на шењење псетанцета кога је газда, онако узгред, срео и помиловао, ходајући кроз двориште са намером да нахрани мачке. Гледајући га како сриче и изриче оде великој Немачкој и канцеларкином драгоценом времену, које је издвојила за нашу “малу земљу”, плашио ме његов стаклени поглед и блентави осмех на лицу. Није се уклапао у дипломатске протоколе. Чак ни у људско достојанство. Искрено, на тренутак сам се побојао да ће у тренутку налета усхићене снисходљивости пасти на колена и почети да љуби мале Ангелине стопе. Зар није милион пута поновио како је “спреман да клечи за Србију” (наравно, не у Русији, тамо то нико не тражи). Читава ситуација изгледала је некако болесно. Јер, било је видљиво да се фрау Меркел тог тренутка препустила улози моћне жене из Вучићевих визија. Моћне жене којој повремено затреба љубимац, а нема времена за пудлицу.

А колико је стварно моћна видели смо, пар дана касније, у овалној соби Беле Куће, када је готово стидљиво замолила Трампа да се рукују за медије, а овај то „пречуо“ и окренуо главу на другу страну, јасно јој стављајући до знања како је свестан да, пре свега захваљујући њој, Немачка остаје последњи бастион концепта униполарног света у Европи, концепта ратова и санкција, крви и тла, кога он полако али сигурно протерује из Америке. Тај његов, наизглед ноншалантни, окрет главе јасна је порука да Меркелина Немачка не може бити продужена рука Трампове Америке на континенту, како је то било од договора Реган-Кол до Обаме. А то за Меркел значи само једно – сат је почео да откуцава… 

Но, те вечери, да се у њу вратимо, Вучићевој понизности само је под био граница.  Ипак, хвала Богу, некако је издржао налет својих визија Меркелине величине а да се није, пред њом, бацио на колена. Све је остало на речима нечувене снисходљивости и полтронске хвале. И фрау Меркел, ширећи се као пауница, похвалила је њега и све нас,  уз обавезно “али” које велики увек намењују малима…

Али, то понижавање себе и државе, колико год нас болело, није најгоре што нам се у Берлину могло десити. Шта је иза завесе?  О чему се заправо разговарало? Зашто Меркелова прима Вучића баш у овом тренутку када га је очигледно избегавала месецима? Да би, можда, подржала његову насилну кампању или одала Србији некакво признање? Бљак. Пустимо Вучећев стаклени поглед да верује у то и СНС-ботове да нам о томе причају, а ми кренимо на праву страну.

ШТА ЈЕ, ЗАПРАВО, ВУЧИЋ ТРАЖИО У БЕРЛИНУ?!

Прво што ћемо приметити јесте како је Вучић од стране Меркелове примљен дан пред посету Сарајеву, где је отишао да промовише, наводно, своју идеју о “бесцаринској унији” као темељу боље регионалне сарадње.

Наравно, нити је идеја његова, нити је његово да нешто промовише. Он је, као и обично, пион у немачкој регионалној геостратешкој игри која је озбиљна претња српским националним и државним интересима, а чији је циљ да спречи или максимлно отежа продор Русије на Балкан. О чему се, заправо, ради? 

Све је почело током 2013. Године, иницијативом коју је током 68. Генералне скупштине УН поднео НАТО лобиста Игор Лукшић, тада министар иностраних послова Црне Горе, о формирању “балканске шесторке” или групе “Г-6” коју би сачињавало шест балканских земаља (Црна Гора, Србија, БиХ, Косово, Македонија и Албанија) које су заинтересоване за европске интеграције и чланство у НАТО, али су далеко од испуњења неопходних “услова”. Иницијатива о “Г-6” је изазвала доста контроварзи и пре свега је тумачена као покушај оживљавања неке врсте “југословенског пројекта”, па упркос чињеници да је у оквиру председавања Црне Горе Америчко-Јадранском повељом одржан министарски састанак земаља чланица Јадранске и Балтичке повеље посвећен овој иницијативи(1), она је остала да се кисели у евро-атлантском бурету. 

Но, од идеје везивања Балкана у ЕУ-чвор се није одустало. Свесни да је неуспеху иницијативе “Г-6” допринела и некредибилност Црне Горе као иницијатора, будући да се њени политичари на власти много лакше доводе у везу са криминалом “беле крагне” него са успешним политичким пројектима, евро-атлантисти су овај посао поверили Немачкој, односно Ангели Меркел. Тако је већ крајем августа 2014. године, Немачка била домаћин Прве конференције “Западни Балкан”, која је заправо означила почетак реализације пројекта истог имена. 

Иако је Меркелова својој западно-балканској иницијативи придружила Француску, Аустрију и Италију, као и Хрватску и Словенију, чиме је објединила све балканске историјске интересенте на балканске просторе и понудила економске пројекте као шаргарепу, суштина је остала иста као и код Лукшића – ставити “балканску шесторку” под што шири и дубљи протекторат ЕУ како би се спречио продор Русије на Балкан. Како би се ово омогућило, а заобишле обавезе евро-интеграција за које више ЕУ нема снаге (ни средстава, ни интереса) једина могућност је јачање регионалних интеграција.  И то вам је немачка иницијатива “Западни Балкан”.

Но, иако се радило по предвиђеном динамичком плану, односно одржавана је једна Конференција годишње, увек у другој земљи (после Немачке 2014. – Аустрија 2015., Француска 2016.) резултати немачке западно-балканске иницијативе нису онакви какви су планирани, пре свега због деструктивности албанског фактора, који све подређује свом националном пројекту, али и орезности регионалних политичких лидера и болних искустава још увек свежег распада СФРЈ. Уз то деструктивни процеси у самој ЕУ много су се брже развијали од интеграционих процеса на Балкану, па је све видљивији утицај Русије на овим просторима логична последица таквих кретања, а најављени Трампови спољнополитички приоритети не обећавају да ће се ствари мењати на боље по немачке интересе. 

Свесна да је таквом развоју ситуације и сама допринела својом неразумном политиком санкција према Русији и односом према избеглицама, због чега је угрозила и свој примат у Немачкој, канцеларка Меркел очајнички тражи неки спољно-политички поен. И тада наступа он, Александар Вучић, увек спреман да потури Србију, за туђе „више“ циљеве. Овога пута за немачке, односно Меркелине. 

Са образлажењем на отприлике шест страница текста он регионалном скупу у Сарајеву подноси „своју“ иницијативу о интеграцији трговине и транспорта на Западном Балкану, тачније о Царинској унији “балканске шесторке”.  Пре него је најављена као централна тема сарајевског скупа, Вучић је прво са овом иницијативом упознао аустријског канцелара Кристијана Керна (као Меркелиног пуномоћника), а затим албанског премијера Едија Раму и његовог БиХ колегу Дениза Звиздића. Баш тим редом. (2) 

Непримерено поредећи “своју иницијативу” са ЦЕФТА споразумом, он на крају свог образложења истиче: “са таквим конструктивним приступом, кроз дубљу економску интеграцију, процес приступања ЕУ може бити значајно убрзан за сваку земљу, док би регион, као целина, могао да на дуже стазе ојача своју економску позицију у Европи”.(3) 

Ето, тако стоје ствари. Наравно, не ради се о никаквој аутохтоној Вучићевој иницијативи, већ о његовој улози у немачком покушају да напокон направи неки конкретан корак у свом пројекту “Западни Балкан”. Да нешто конкретизује, пре него Русија учини овај концепт бесмисленим. Будући да су Аустрија и Италија посредници у овом пројекту то објашњава појачане контакте њихових званичника са Београдом последњих месеци. И то је тајна Вучићеве посете Берлину. Зато је добио неки сат “заузете” Ангеле Меркел, чију политику покушава да спаси од фијаска на Балкану, који би сигурно имао домино ефекат! 

Преузимајући улогу спасиоца немачког пројекта “Западни Балкан”,  Вучић  најдиректније делује против руских инереса на Балкану. Против словенства и православља!! Оно што је при томе посебно опасно јесте што за пар сати Меркелиног времена директно подрива стратешке економске, националне и државне циљеве Србије! 

 

ПОГУБНОСТ ЗАПАДНО-БАЛКАНСКЕ ЦАРИНСКЕ УНИЈЕ ПО СРБИЈУ

Пре свега, ваља истаћи да Вучићеве испразне флоскуле о економским благодетима слободног протока робе и капитала, које имају за циљ да је потуре грађанима, као кукавичије јаје, некакве “разумне” и/или “развојне” политике не користе више чак ни неолиберални економисти. Просто, за разлику од Вучића, не желе да причају давно проваљене глупости. Благодети из “слободног протока” никада не извлаче државе, нације и грађани, већ крупни корпоративни капитал. Тачка.

Но, посебну опасност по Србију уочавамо када се економија стави у контекст државних и националних интереса. Царинска унија западно-балканских земаља (Србија, Црна Гора, Македонија, Косово, Албанија и БиХ), онако како је виде Меркел и Вучић, доноси користи једино албанском фактору, односно даљем развоју идеје Велике Албаније. Њеном реализацијом практично се укидају границе за Албанце који живе у компактним срединама смештеним у пограничним зонама пет од шест држава Западног Балкана (све сем БиХ). Спајају се Велики Трновац, са Тетовом и Приштином, Бујановац са Тираном и Улцињом. А сви заједно са Београдом и Нишом!

Треба ли то Србији и Србима, Вучићу, човече опасних намера?!?  Ти, вероватно, знаш, а Срби нека размисле!!

___________________________________________

Одреднице:

-

Борис Степанов

После путовања Терезе Меј у Вашингтон крајем јануара ове године и њених преговора са Доналдом Трампом, одржаним у Белој кући, појавила се информација да Сједињене Државе и Велика Британија могу са Европском унијом да закључе билатерални трговинско-инвестициони споразум. Уколико све буде онако, како су замислили Доналд Трамп и Тереза Меј, у перспективи нека слична шема може да буде предложена и другим земљама Европске уније.

Са сваком европском државом Вашингтон мирно може да гради односе појединачно. Све је једноставно и транспарентно. Свако ће се борити за свој национални интерес и са Вашингтоном ће се договарати строго индивидуално.

Ако се преговори воде само са једним саговорником много је лакше борити се за сопствене интересе. Тим пре, што је било који од европски партнера гарантовано слабији од САД-а. Трамп не жели да се од његове земље прави крава-музара – вечити глобални донор. У Белој кући се без имало сумње упорно говори да сви европски партнери Сједињених Држава треба да сносе пропорционалне трошкове. Можда је то и погурало Лондон на неочекивани корак и Британци су размислили како да одбију да Европској унији после брекзита плате 60 милијарди евра. Госпођа Меј је позвала најбоље правнике и они су дошли до закључка да не постоји никакав закон, па ни уговор, који би натерао Магловити Албион да тај износ плати. Закона нема, па неће бити ни плаћања. Неко се присетио и прописа по голф-клубовима. Јер, када се одлази из клуба – нико није обавезан да настави да плаћа. Британци Бриселу дају мудру лекцију. Једноставно – нема пенала, нема новонасталих трошкова да би се од њих захтевало астрономских 60 милијарди евра.

Још од новембарских председничких избора у САД и пораза ужасног ратнохушкача Хилари Клинтон преплављен сам питањима из Србије, Русије и других земаља о томе како ће се и када америчка спољна политика поправити. Да ли ће НАТО одустати од провокација у Балтичком и Црном мору? Да ли ће Трамп прихватити компромис око Крима? Да ли ће Вашингтон престати са својом стопостотном подршком Загребу, Сарајеву и Приштини, на рачун Срба? Зашто се ништа још није променило? Да ли ће Америка заратити са Ираном? Северном Корејом? Кином?

Треба имати на уму да се Трампова именовања унутар сопствене администрације одвијају глечерским темпом, што се само делимично може приписати напорима Демократа у сенату да успоре процес потврде. Такође није од помоћи ни то што Трамп има склоност да на спољнополитичке и безбедносне функције именује људе који ни у чему не деле његове наизглед искрене ставове. Понекад се чини да је једини истински идеолошки трамписта у његовој администрацији сам Трамп.

Ипак, најважније је имати на уму да је Трамп своју изборну кампању темељио на ономе шта нуди америчком народу на домаћем плану: контроли граница („Подигните Зид!“), депортацији миграната-криминалаца, елиминиацији вишка нелегалне радне снаге која снижава просечне плате (и повећава здравствене трошкове услед обезбеђивања хитних здравствених услуга неосигураним илегалцима), поништавању једностраних трговинских споразума и реиндустријализацији, и обнови наше инфраструктуре, која је некад била предмет зависти целог света а сада је ругло.

(Не)испуњење ових обећања, која утичу на свакодневни живот Американаца, ће одредити евентуални (не)успех Трамповог председниковања и то да ли ће бити поново изабран 2020, или ће се ратнохушкачка Дубока држава уздигнута чела вратити на место које сматра да јој по природи ствари припада. То јест, ако јој то не успе и раније, посредством „меког пуча“ који она, у садејству са мејнстрим медијима (МСМ), управо покушава да спроведе. Имајући то на уму, Трампов једини суштински спољнополитички задатак је да се случајно негде не упетља у неки нови катастрофални рат.

Међу обећањима које ће на унутрашњем плану одредити не само његову судбину, већ и судбину Републиканске партије с којом је у једној прилично нелагодној симбиози, централно место заузима Трампово обећање да ће укинути и заменити тзв. Обамакер, односно систем универзалног здравственог осигурања које је увео његов претходник. Треба имати на уму да, због историјских разлога исувише компликованих да би се овде објаснили, здравствени систем Сједињених Држава не личи на системе у већини других земаља. Мада савезна влада игра велику улогу у регулисању система, главни играчи су приватне компаније које нуде здравствено осигурање, на исти начин на који се нуде животно или аутомобилско осигурање.

Међутим, здравствено осигурање је подложно много строжем регулисању и, очекивано, саме компаније имају велики утицај на то како су регулисане. Оно што имамо као резултат је својеврсни систем државног капитализма који не задовољава никог – ни оне који заговарају универзални социјалистички модел који користе друге развијене земље (али који често узрокује листе чекања, несташице и нижи ниво здравствених услуга), нити оне који заговарају слободнотржишни модел који се користи за друге основне услуге, попут прехрамбених. Америчке цене за лекове на рецепт, од којих су многи развијени у САД, су међу највишим на свету, с обзиром да друге државе купују те исте лекове на велико, по прописаним ценама, што наводи компаније које послују у САД да мањак профита у другим земљама надокнаде на америчком тржишту, где могу да намакну цене како им воља. Што се тиче многих Републиканаца, једна од Трампових јереси је што би он желео да и америчка савезна влада купује лекове на велико и тако им смањи цене.

Америчке здравствене услуге су недостижно скупе свима који немају осигурање – а немају га сви. Већина Американаца који имају осигурање су осигурани преко компанија за које раде (где запослени такође морају да уплаћују у систем), што представља све већи проблем, с обзиром на све већи број компанија које запошљавају људе по уговору, а не као запослене којима се морају обезбедити основни бенефити. Милиони радних људи немају осигурање, или зато што им га њихови послодавци не нуде, или зато што нису у стању да га плате. Неки млади и здрави људи – које називају „младим бесмртницима“ – имају приступ осигурању и могу да га плате, али би они радије свој новац трошили на нешто друго. Програм „Медикејд“ пружа основне услуге сиромашнима. Како ствари стоје, за америчко здравство се генерално сматра да пружа висок ниво услуге и доступности – ако сте осигурани, нећете умрети чекајући на бајпас, одмах ћете доћи на ред.

Обамакер је унео измене у овај систем, већином тако што је настојао да примора „младе бесмртнике“ да купе осигурање под претњом новчане казне. Као резултат тога, америчко здравство је постало још компликованије и скупље – мада се исто тако мора рећи да је неколико милиона претходно неосигураних људи сада осигурано, помоћу субвенција.

Из више разлога, нови конгрес са републиканском већином је одлучио да питање укидања и замене Обамакера стави на прво место своје законодавне агенде. То суштински значи да скоро ништа друго не може да се опосли у конгресу пре тога. (Како каже једна америчка изрека – нису у стању да ходају и жваћу жваку у исто време.) Са своје стране, снаге које раде на Трамповом рушењу – из других разлога, а поготово да би га спречиле да промени америчку спољну и безбедносну политику – се максимално труде да овај, први приоритет републиканске домаће политичке агенде доживи катастрофални неуспех.

Свакако да постоје неслагања у самим републиканским редовима у вези приступа овом питању. Постоје и процедурални проблеми везани за изгласавање у сенату, због могућности блокаде од стране демократске мањине. Уз то, Демократе имају још једног савезника у наводно непартијској Конгресној канцеларији за буџет (Congressional Budget Office), која је управо објавила искривљену процену трошкова републиканског здравственог плана, уз упозорење да многи неће бити приморани да купе осигурање па ће се стога сматрати неосигураним. Медији су то одмах преточили у слике окрутних Републиканаца који из чисте злобе терају болесне баке на улицу да умру.

Укратко, дебата о здравственом осигурању ће се одвијати са истом жестином „спаљене земље“ коју смо видели на примеру случаја „руског хаковања“ и политичког атентата на Мајкла Флина – осим што се сад театар грађанског рата померио на домаћи терен. Међутим, суштина није у здравству, већ у томе како онеспособити Трампа, а затим га уклонити пре него што превише науди Дубокој држави.

И, ево, управо док сам ово писао, неко из Савезне пореске службе је незаконито објавио део Трампове пореске пријаве за 2005. годину. Хајка је у току!

Ескалација политичке кризе у Македонији (БЈРМ) креће се полако али сигурно већ добро утабаним стазама које је овде на брдовитом Балкану још у прошлом веку уцртала осовина НАТО-ЕУ. Уочава се већ испробани сценарио који су креирале удружене злочиначке организације и институције НАТО, ЕУ и Сорош. Најпре политичка криза, па обојена револуција и на крају грађански рат. Ратни тапани (бубњеви) увелико најављују жестоке сукобе у Македонији.

Све је почело након ванредних парламентарних избора у Македонији одржаних 11. децембра 2016. године на којима су три највеће партије освојиле највише мандата за македонски парламент (Собрание*). Владајућа партија ВМРО-ДПМНЕ (лидер Никола Груевски) освојила је 51 мандат а опозициона партија Социјалдемократски савез Македоније – СДСМ (лидер Зоран Заев) 49 мандата, док је Демократска унија за интеграцију – ДУИ (лидер Али Ахмети) освојила 10 мандата. Остале четири албанске партије освојиле укупно 10 мандата. (1*)

Занимљив је податак да је ДУИ најјача политичка партија етничких Албанаца основана 2002. године у Тетову од дела припадника Ослободилачке националне армије (ОНА), која је одговорна за изазивање сукоба у Македонији 2001. године а њен садашњи лидер Али Ахмети био је тада командант ОНА.

Како ни једна политичка партије није успела да освоји већину а владајућа партија ВМРО-ДПМНЕ након избора није обезбедила коалициони споразум који би јој омогућио формирање владе решење су нашли западни ментори. Успели су да „убеде“, новчано или претњама, лидера СДСМ Зорана Заева да направи коалицију са албанским партијама и сакупи 69 мандата што га сврстава у главног и јединог конкурента за састав македонске владе.

Увидевши опасност која прети Македонији од будућег састава владе и договорене политичке платформе СДСМ и албанских партија, председник Ђорђе Иванов не жели да повери мандат за састав владе Зорану Заеву управо због поменуте политичке платформе која је штетна за Македонију. Тако је на самом почетку политичке кризе изазване циљно од нама добро познатих режисера са западне стране створена ситуација која прети да прерасте у грађански рат. (2*)

Сада се одвија препознатљив сценарио, долазак „миротвораца“ и „душебрижника“ из Брисела који притисцима желе да реше ситуацију у Македонији. Уколико се буде формирала нова влада СДСМ и албанских партија, грађански рат је неизбежан а Македонија је погодно тло за један такав сукоб. На ратну сцену би изашле разне политичке фракције које би биле носиоци паравојних формација. Рат би имао етнички, верски и политички карактер, уосталом већ виђено на простору СФРЈ. Срби у Македонији били би жртве а Србија вероватно увучена у сукоб. (У Македонији данас живи око 30.000 Срба са статусом националне мањине –прим аут.). (3*) 

Коме се то жури да изазове грађански рат у Македонији не чекајући став нове америчке администрације и председника Доналда Трампа можемо веома лако да закључимо. Да ли ЕУ тиме покушава да докаже како јој је неопходна још већа НАТО заштита и пошаље поруку председнику САД да одустане од најављеног смањења утицаја Алијансе на простору ЕУ?

Како и чиме ће Македонија да дочека евентуални грађански рат који је неминован уколико се буде спровела најављена политика Зорана Заева и коалиционих албанских лидера?

Оружане снаге Македоније су организоване по НАТО стандардима и чине их Министарство одбране и Армија Републике Македоније – АРМ. (4*)

Основи националне одбрамбене политике и доктрине стратешки су опредељени ослонцем на политичку и економску интеграцију са ЕУ и интеграцију у систем колективне безбедности чији је носилац НАТО.

АРМ је формирана 1992. године након повлачења ЈНА са простора Републике Македоније. Организацијско-формацијска структура данашње АРМ:

  • Генералштаб АРМ
  • Копнене снаге
  • Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (РВ и ПВО)
  • Команда специјалних снага
  • Логистичка команда

Бројно стање АРМ је око 13.000 војника, од тога оперативни састав броји око 8.000 војника. Резервни састав броји око 48.000 припадника, што износи 10% од укупних могућности. Са веома скромним војним буџетом од око 200 милиона УСД и наоружањем које поседује, АРМ не представља озбиљну оружану силу која би могла да одговори актуелним безбедоносним изазовима и претњама. (5*) 

АРМ је прва увела професионализацију војске у региону а 2006. године укинут је обавезан војни рок па се поставља питање из ког контигента се попуњава резервни састав и како се надокнађује пропуштена војна обука неколико генарација младих људи.

Веома су скромне ватрене могућности АРМ, свега 2 механизована пешадијаска батаљона из састава 1. механизоване пешадијске бригаде, један ренџерски батаљон из састава пука за специјалне операције и један тенковски батаљон (31 тенк Т-72) представљају професионални део који може да се употреби одмах у случају погоршања безбедносне ситуације у земљи. РВ не поседује борбене авионе већ у свом саставу има само хеликоптере (6 транспортних и 10 јуришних). Остали део АРМ организован као ратна резерва морао би након мобилизације да изврши додатну вишенедељну обуку како би могао да се употреби за борбена дејства.

Са друге стране шиптарски терористи су веома добро организовани у војне формације са модерним пешадијским наоружањем и лако преносним системима за ватрену подршку и ПВО заштиту. Обука се изводи у центрима за обуку несметано јер и данас постоје места у западној Македонији у које полиција не улази. Такво једно место и центар за обуку који датира још из ’80-тих година прошлог века је село Камењане код Тетова као и друга у околини. Након распада СФРЈ тај део Македоније који се граничи са Албанијом и Косовом је без граничне контроле и заштите тако да је пренос наоружања и опреме много једноставнији, као и обука терористичких јединица. 

Шиптарски терористи би имали веома добар ослонац за извођење борбених дејстава ка унутрашњости Македоније. То је део територије западне Македоније са градовима и насељима у којима је албанско становништво у већини, Тетово, Гостивар, Кичево и Дебар. Терен је брдско-планински и пошумљен, што одговара терористичким групама за извођење брзих акција и скривање након тога. Контрола терена у овом делу западне Македоније изискује ангажовање великог броја јединица регуларне армије а то данас представља велики проблем за недовољно припремљене и бројчано мале снаге АРМ. Имајући у виду етничку насељеност Македоније и политичке поделе унутар државе ратом би била захваћена цела територија, тако да би контрола сукоба од стране АРМ била немогућа мисија. 

До распада СФРЈ у Републици Македонији била је стационирана 3. Армија ЈНА са командом у Скопљу. Касније од 1989. до 1991. године Македонија је припадала 3. Војној области ЈНА, опет са седиштем у Скопљу. Јединице ЈНА у Македонији биле су организоване у три дивизије, касније у два корпуса, и са моћном РВ и ПВО, опремљене са најмодернијим наоружањем и опремом и добро обучене за одбрану јужног дела војишта СФРЈ. До 1992. године у Македонији је било стационирано око 30.000 војника (активни састав), 300 тенкова, 300 оклопних транспортера, ескадрила авиона типа „орао“, ракетни ПВО систем КУБ и др.

Данас када се Македонија налази у веома сложеном и опасном безбедоносном стању са могућношћу избијања грађанског рата нема другог решења већ окретање ка Русији и одржавање добрих односа са Србијом јер се ту налазе пријатељи који су спремни да пруже помоћ. Србија је искрен пријатељ Македонији, што је показала подршком овој држави која није међународно призната под именом Република Македонија већ као БРЈМ, иако тиме трпи критике од пријатељске Грчке, која није признала „Косово“, дој је, са друге стране, Македонија признала лажну државу Косово и гласала за њен пријем у УНЕСКО.

Да ли ће коначно руководство Македоније схватити одакле стиже опасност, где се налазе пријатељи а где непријатељи, остаје да видимо. Време је за узбуну.

РЕФЕРЕНЦЕ:

(1*) www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Balkan&clanak=583995&najdatum=2017-01-31&datum=2017-02-06&naslov=Zaev%20o%E8ekujemandat%20zasastav%20vlade

(2*)vecer.mk/makedonija/nema-mandat-za-platformata-od-tirana

(3*) informer.rs/vesti/politika/121641/LIDER-SRBA-MAKEDONIJI-STOILKOVIC-INFORMER-NATO-hoce-krv-Zaev-siptarski-placenik

(4*) morm.gov.mk/

(5*) www.arm.mil.mk/

*Собраније (Собрање) – Скупштина Републике Македоније, једнодоман парламент броји 120 посланика

-

Амерички председник Доналд Трамп, чија се администрација суочава са критикама због контаката с руским званичницима, затражио је „непосредну истрагу“ наводне повезаности сенатора Чарлса Шумера, лидера демократске мањине у Сенату, с председником Русијом Владимиром Путином.

Доналд Трамп је на друштвеној мрежи Твитер поставио фотографију Шумера с Путином насталу на једном догађају у Њујорку 2003. године, а на којој је приказано како обојица у рукама држе крофне.

Фотографија коју је на

Фотографија коју је на „Твитеру“ објавио Трамп

Председник САД је затражио истрагу Шумерових „веза с Русијом и Путином“ и назвао сенатора из државе Њујорк „потпуним лицемером“.

Шумер је убрзо одговорио на Твитеру, наводећи да ће „радо говорити“ под заклетвом о сусрету с Путином, до којег је дошло „наочиглед медија и публике“.

Он је затим позвао Трампа да учини исто.

Путин је током исте посете САД 2003. боравио и у Мериленду, где је имао састанак и заједничку конференцију с тадашњим америчким председником Џорџом Бушом Млађим.

Трамп је позвао на истрагу Шумера дан пошто су демократски лидери у америчком Конгресу затражили су оставку министра правде Џефа Сешонса због два његова састанка с амбасадором Русије у Вашингтону.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2652703/tramp-optuzio-senatora-sumera-za-povezanost-sa-putinom.html

Недавно је Њујорк тајмс, један од медија којима је амерички председник Трамп залупио врата Беле куће, сврставајући тако познати лист у fake news, објавио писмо високог функционера и портпарола Муслиманског братства из затвора Тора, једног од најбоље чуваних затвора у Египту. У, како се наводи, прокријумчареном тексту, Џихад ел-Хадад износи да је члан покрета и да није терориста. У писму истиче да је „принуђен да напише ово писмо јер се сада у Америци расправља о покрету Муслиманско братство“, а даље тврди да су припадници покрета конзервативци, „људи који настоје очувати старе вредности“ и да је „покрет опредељен за мир“. Објављивањем поменутог писма ова организација, која је у њеној колевци – Египту, проглашена за терористичку, покушава се сагледати у другачијем светлу од оног у којем га виде у Белој кући, где су сасвим близу одлуке да Муслиманско братство ставе на листу терористичких организација. Заливске земље, које покушавају Турску вратити под окриље САД и НАТО, уз подршку „дубоке државе“, којој не пада на памет да положи оружје пред Трампом, настоје легализовати рад Муслиманског братства у Египту како би се прогнани лидери вратили на власт, а забрањени покрет постао главна узданица у рушењу сиријског председника Асада. „Дубока држава“ предано ради на промовисању Муслиманског братства у главног америчког сарадника на Блиском истоку, иако је у Белој кући поглед на њих сасвим опречан. „Дубока држава“ – оличена у неоконима, који нису одустали од идеје да Хилари од Трампа „преузме“ улогу председника. „Дубока држава“ – присутна у свим друштвеним институцијама и свим порама друштва, са дугачком вертикалом пуном непознаница. А на вертикали банкари, корпорације, војно-индустријски комплекс, Пентагон и свих 16 безбедносних агенција. На врху вертикале је администрација Беле куће, која и не зна шта се у „дубини“ државе дешава.

Зато из Беле куће долазе опречне изјаве и информације, које све чешће кореспондирају са жељама неокона, док се једино Трамп попут Дон Кихота супротставља свима. Понекад се стиче утисак да не влада даље од ограде Беле куће. Његови генерали дају политичке и стратешке изјаве, одређујући ко је непријатељ, и истичући да се мора наступити робусније. Трамп се још препире и бори са медијима. Бори се и против властите администрације, што је преседан за САД. У међуврему, неокони настављају са кампањом за Клинтонову и разрађују идеју о победи Клинтонове већином гласова, и да стога Конгрес Трампа и Клинтонову треба да именује за равноправне кандидате – председнике, а да се након измене електорског закона она доведе на власт. Али, то изискује време, а Клинтонова је све старија и све слабијег здравља.

Трамп искрено жели мењати америчко друштво, а успеће једино ако и демократе и републиканце избије из њихових чаура како би се понашали као амерички грађани који разумеју грађане САД. На жалост, Трамп је пола битке изгубио жртвујући Флина. Флин је пуштен низ воду јер га није подржао потпреседник Пенс. Он, Трамп и остали, осудили су Флина за неовлашћен контакт са руским амбасадором, што се по први пут догодило у САД. Кола су се сломила на Флину, иако би по правилу требало да оставку поднесу Трамп и Пенс. Никсону се није доказала лична кривица за прислушкивање, али су његови људи ухваћени на делу. Оставку Флина неокони су доживели као почетак пада Трампа.

Наиме, 09. 02. Сорош, видно расположен, изјавио је да ће срушити Трампа. Увертира је била раније, на Светском економском форуму у Давосу где је Сорош контактирао низ банкара и власника великих корпорација, објашњавајући неопходност економског слома, који они треба да помогну, како би затим уследила промена монетарног система што би им донело огромне бенифите и за резултат имало стварање „светске владе“. Сорош је тврдио да се Трамп сирово односи према ЦИА и да му ни Помпео не може помоћи да овлада овом агенцијом, и да ће пре информације дати њему. У дипломатским круговима се спекулише да би Сорош могао позвати корпорације на потпуну непослушност према Трампу, и да, уместо да врате производњу у САД, што Трамп тражи, производњу потпуно напусте како би Вол стрит изазвао кризу, а што би покренуло светски економски колапс. Тако би, по Сорошу, настао конструктивни хаос, што би погодовало стварању „светске владе“, која би у почетку владала у САД и ЕУ.

Неокони желе потпуну инструментализацију УН што подразумева укидање права вета, како би преко УН увели додатне санкције Русији, коју би скупа са Ираном и Кином прогласили отпадничким државама. Намеравају вратити Турску под америчко окриље, траже да америчке трупе уђу у Сирију и да САД воде преговоре о постконфликтној Сирији. Траже и ревизију односа са Ираном, потпуно убеђени да су Руси дубоко у Иран инволвирани. Залажу се за лансирање сајбер напада на Русију и учиниће све да сајбер нападима блокирају финансијске трансакције, институте, комуникације – желе у Русији хаос. Неће презати ни од атентата. Дискредитација РТ, Спутника, демонизација Путина – већ је у току. Од разбијања Русије неокони никад неће одустати. Сва војна померања према руској граници дешавају се под командом линијом Клинтониста.

Само ако Трамп овлада са свих 16 безбедносних агенција и уз услов да га подржи Мек Мастер, Флинов наследник на месту саветника за националну безбедност, могуће је заустављање неокона.

Увод

Добро нам је позната изрека, Срби воле да се баве политиком, посебно светском. На ово нас врло често подсети и актуелни председник Владе Србије, истичући да је много важније да се посветимо себи и својим егзистенцијалним проблемима, пословним бригама, а светским проблемима и темама бавиће се они који одлучују о „поретку света“. Што су проблеми више светски, глобални, геополитички, то су нам „интересантнији“. Што је тема шира, то су опсервације „свеобухватније“, решења су далека, уопштена, нису потребна експлицитна објашњења, сваки одговор садржи део истине.

Међутим, оставити политичке, економске, геополитичке и сваке друге проблеме света по страни, без студиозних анализа у непосредној вези са националним интересима земље, или се бавити њима у мери у којој се назире њихов утицај на нашу судбину, не значи да ти светски проблеми и њихове импликације неће имати важне, па некада и судбоносне последице по наше националне и државне интересе. Свакако да ће нова геополитичка померања на светској сцени, некада на индиректан а некада и на врло директан начин утицати на будућност Србије и региона, иако се ми не бисмо занимали за њих.

Избор Трампа за председника САД, излазак Велике Британије (ВБ) из ЕУ, нагли и (не)контролисан прилив миграната са Средњег и Блиског истока у Европу и на Запад, политичке и економске турбуленције унутар саме ЕУ, домино ефекат „арапског пролећа“, све снажнија позиција Русије и Кине на светској позорници, последице су врло сложених геополитичких, војностратешких и економских процеса и промена у појединим регионима света и у свету као целини, које је врло добро осетила и наша земља. Добили смо кумулативни резултат свих промена и процеса, који се може сматрати последицом хладноратовског надметања, а још више постхладноратовског преобликовања света у режији и по мери САД. Негативне последице тих процеса најизраженије су у сфери безбедности, која је у време хладног рата била подељена између истока и запада, а ширила се преко свих континената (Сл.1). Докидање блоковске подељности света и биполарног светског поретка одигравало се упоредо са инаугурацијом нове идеје међународних односа, под америчким називом „Нови светски поредак“, односно „амерички поредак света“. САД су нови светски поредак, чији су били креатор, а чији је основни циљ наводно требало да буде стабилност и мир у свету и равноправност међу државама, замениле новим циљем, тежњом за глобалном доминацијом над свим државама и над светом у целини.

Своју глобалну политичку надмоћ САД су дрско и бахато наметнуле користећи своју војну, економску, технолошку и друге врсте супериорности. Своје унилатералне поступке САД су сматрале као неминовност, а себе као једину глобалну силу одговорну за судбину света. У једном дужем временском периоду САД су се империјално понашале.

Безымянный
Сл.1 Биполарни међународни поредак света (НАТО и Варшавкси уговор-ВУ)

Актуелна структура и распоред моћи у свету

Раније смо у текстовима на ФСК говорили о основним теоријским и појмовним одређењима моћи, па сада то не желимо понављати. Но да бисмо лакше разумели актуелно стање моћи у међународној заједници поменућемо неке изразе и појмове који су нам, ако не у теоријском, а онда у практичном смислу блиски. То су појмови који обогаћују појмовни апарат геополитике: „нови светски поредак“, „хладни рат“, „глобална хегемонија“, „светска позорница“, међународна стварност“, „глобални процеси“, „глобално сукобљавање“, „геополитичка моћ“, „сукоб цивилизација“, „тврда моћ“, „мека моћ“, „паметна моћ“ итд.

Сви напред наведени појмови повезани су са процесима који се одвијају између појединаца, група и држава. За нашу анализу су посебно битни процеси који се одвијају између држава као основних субјеката међународних односа. Реч је, у ствари, о процесима наметања своје воље другоме, ослањајући се при томе на ефикасност средстава силе у случају непокоравања. Моћ се у ствари манифестује у конкретном друштвеном односу с намером да се спроведе сопствена воља, упркос отпору, без разлике на чему се тај отпор заснива и какви су изгледи на његов успех. (Видети, Макс Вебер,1976, Београд, Привреда и друштво, Том I).

У постхладноратовском периоду политичке елите и лидери САД су своју моћ темељили на „универзалности своје културе“; способности да успоставе властита правила и оформе снажне институције које проводе та правила у области међународних односа, институције властите (унутрашње) контроле и контроле околине; примени класичних поступака у међународним односима (преговарање, дипломатски притисци, пропаганда, царинска политика, спољнотрговинска ограничења, ембарго, економске повластице, застрашивање) па све до примене силе и оружаних интервенција у остваривању дефинисаних циљева; утицају мултинационалних компанија; невладиних организација; ширењу комуникацијских мрежа итд. (Шире видети, Драган Колев, Геополитичка моћ: прилог одређењу појма, Бања Лука, Паневропски универзитет „Аперион“, 2013.)

Актуелна структура и расподела моћи повезани су са структуром међународне заједнице, коју сачињавају субјекти међународних односа, односно државе. Након хладног рата су се створили услови за успоставу неполаризоване, дифузне структуре међународних односа, у којој би моћ била равномерно распоређена на све субјекте (државе) међународних односа. Међутим САД су успоставиле униполарну, можемо рећи „империјалну структуру у међународној заједници“, као преовлађујући и одлучујући центар света. (Шире видети, Радослав Стојановић, Сила и моћ у међународним односима, у књизи, Спољна политика и државно уређење, Београд, 2001.)

Погледајмо на који начин је функционисала униполарна-империјална структура у међународним односима са САД као јединим центром, и какве је последице произвела (Сл.2).

Као последице униполарног поретка и једног основног економског модела имали смо процесе глобализације и процесе фрагментације.(Шире видети, Зоран Кајганић, Крај хладног рата и распоред моћи у међународним односима, www.academia.edu). Глобализација је убрзавала економске интеграције, а истоивремено производила политичке фрагментације. Као једна од последица глобализације и креирања новог светског поретка настале су бројне нове државе, које се могу сврстати у различите групе и то: источноевропске државе, државе настале распадом СФРЈ и државе у другим регионима света које су настале на сличан начин као и нове балканске државе. Глобализација је изазивала највише ефеката у области економије, политике, културе и процеса скривања и прикривања неолибералног колонијализма. Глобализација је створила свеопшту међузависност држава, унутардржавних елемената и транснационалних актера. Глобализација је грађена вештом комбинацијом меке моћи (технолошки и економски развој, као и развој знања и информација), а тврда моћ – сила, употребљавала се ради очувања и одбране неолибералног концепта развоја друштва, ако би био изложен озбиљним претњама. Глобализација у окриљу униполарног поретка испољила је значајан утицај на (не)доступност, односно „крађу“ основних природних ресурса и њихову експлоатацију независно од на чијој се државној територији налазе. Условила је економске миграције, незапосленост, сиромаштво, социјалне, верске и етничке сукобе. Експлоатацију необновљивих ресурса, кретање роба и капитала широм света прате моћне војне снаге, као главни дистрибутери моћи и гарант одбране либералног економског модела друштва. Трка у наоружању трансформисала се у трку за ресурсима.

Глобализација је породила фрагментацију као своју супротност. Фрагментација се манифестује у облику верских и етничких сукоба унутар држава. Због тога су се САД као хегемон и носилац глобализације диреткно мешале или изазивале оружане сукобе унутар држава, ради увлачења преосталих региона и делова света у глобалистичку матрицу коју су саме створиле са својим западним савезницима.

До ублажавања супротности глобализације и фрагментације света долази слабљењем униполарног-империјалног модела међународних односа, када се јављају и све више јачају нове земље, као нови центри моћи, тако да их САД не смеју нити могу занемарити. Протекла деценија униполарног поретка је била деценија у којој су почели да се развијају елементи његовог преобликовања. Данас имамо неколико земаља света које на приближно равноправним основама утичу на његово преобликовање, још увек са јасно израженим неслагањима и непријатељствима у вези са питањима расподеле моћи у свету, а то су, поред САД, Русија, Кина, ЕУ, Јапан и Индија. Због свега тога САД нису успеле да постхладноратовски период мира уновче као дивиденду, конвертујући га у трајни глобални либерални поредак под америчким вођством. Свет се тек сада налази у стању када се јављају земље, које можемо сматрати као „друге по рангу“ одмах после САД. Те „другорангиране земље“ у неким елементима моћи постају изједначене са САД. Русија у војном и војнотехничком погледу знатно напредује, и по примени нових доктринарних решења у области одбране и безбедности постаје главни изазивач САД. Кина на Далеком истоку и Пацифику у великој мери самостално креира нову безбедносну реалност и постаје глобални „изазивач“, а у економском смислу постаје главни такмац САД.

Као значајан показатељ успоравања развоја и слабљења утицаја САД у свету могу нам послужити подаци које износи Ферид Закариа (Fareed Zakaria) (новинар CCN, колумниста Вашингтон поста и политички аналитичар) у својој књизи, Постамерички свет, издавач – Хеликс, 2009 (The Post-American World) чија основна теза није „суноврат САД“ него успон „свих других“, где он наводи следеће податке: највећа зграда на свету није више у САД, него на Тајвану; најбогатији човек на свету није Американац Бил Гејтс, него Мексиканац Карлос Слим; власник највеће приватне јахте није Американац него човек из Дубаија; највећа пивара није у САД, него у Белгији; највеће новине у свету на енглеском језику нису више „USA Today“, него „The Times of India“, из Индије; највећи произвођач мобилних телефона није више „Motorola“ из САД, него „Nokia“ из Финске; највеће коцкарско богатство није више у Лас Вегасу у САД, него у Макаоу у Кини; највећа компанија у свету није више у САД – „Exxonmobil“, него „Pettrochina“ у Кини; највећа комерцијална авиокомпанија није више у САД – „Boeing 747“, него је то „Airbus A-380 European consortium“; најбогатија банка није више у САД – „Citigroup US“, него је то Industrial and Сommercial Bank of China“, Кина.

Као последицу досадашњег начина управљања светом у режији САД и њихових западних савезника имамо пораст небезбедности у свету и упоредо са тим и пораст некомпетентности западних лидера да управљају светом и да решавају светске проблеме. Многи западни критичари униполарног света поред критике бројних неоправданих војних интервенција Запада на челу са САД и НАТО, почев од војних похода на Блиски и Средњи исток, на Балкан, север Африке и др. указују на дубоке структурне проблеме западног света и сматрају да његови лидери нису у стању да свет уведу у нову еру.(О овоме шире видети у текстовима америчког професора – стриучњака за Балкан, Стивена Мајера).

Безымянный
Сл.2 Супростављеност униполарног и мултиполарног концепта света

Можемо слободно рећи да међународна структура и односи у периоду после Хладног рата одумиру и на њихово место долазе нови, који ублажавају улогу Запада.

Ове наше тврдње можемо поткрепити одређеним сублимираним аргументима, а то су:

1) током претходних неколико година САД су стално губиле моћ, ауторитет и утицај на светској позорници. Униполарни поредак, боље речено и историјски гледано, „тренутак”, у коме је САД требало да изразе америчку моћ после слома Совјетског Савеза и комунизма, у историјској перспективи и у стварности није био ништа више од тренутка. Амерички неуспеси у ратовима против Ирака, Авганистана, неефикасна подршка одређеним „умереним снагама“ у оружаним сукобима током „арапског пролећа“, те неуспех у Сирији, имају непосредну везу са слабљењем снажне америчке позиције у свету. Поред тога, на моћ САД такође су у великој мери утицале и промене у Европи које Вашингтон не може у пуној мери да држи под контролом.

2) Европска унија је после Брегзита у значајној мери постала несигурна и нестабилна, склонија ка дезинтеграционим, него интеграционим процесима, када је реч о плановима њеног опстанка, преуређења, са неизвесношћу даљег проширења на досадашњим принципима. Европа је без јединственог става када је реч о прихвату миграната са Блиског истока. У кључним земљама ЕУ јачају десне снаге и повратак националној држави. Немачка добија најважнију улогу у ЕУ. Односи ЕУ са САД после избора Трампа за председника су затегнути. ЕУ није посве јединствена када је реч о санкцијама према Русији, нити када је реч о решавању украјинске кризе. ЕУ вапи за јачањем НАТО-а и за све већим присуством НАТО трупа на истоку Европе на границама са Русијом, а истовремено са тиме рађају се идеје о снажним и самосталним оружаним снагама ЕУ. Све више састанака лидера земаља ЕУ остаје без конкретних договора. Гласније се чују предлози о уређењу ЕУ са више брзина, чак и од Ангеле Меркел.

То значи да би ЕУ била на неки начин, условно речено „федерализована федерација“ (било би више регија у оквиру ЕУ које би сачињавале земље са сличним степеном економског развоја, са истим или сличним достигнутим степеном демократичности и поштовања људских права, са сличним или истим степеном развијености безбедносних и одбрамбених снага исл.)

3) НАТО је постао застарео. Ово се знало и много пре него што је то обзнанио Трамп у изборној кампањи за председника САД. Упркос завршетку Хладног рата, овај савез наставио је да постоји по инерцији и због неспособности западних лидера да се упусте у веома напоран посао стварања система безбедности који одговарају стварности 21. века. НАТО је све више изазивао нестабилност и доприносио ширењу неповерења између Русије и САД. НАТО је настојао обликовати свет по мери САД и развијених земаља запада, мултинационалних компанија изазивајући кризе у појединим регионима, управљајући тим кризама, наметајући мир по својој мери, рушећи режиме и изабране лидере у појединим земљама у свету, ширећи се на исток до самих граница Русије. Са све „више“ НАТО-а било је све мање мира, безбедности и стабилности у свету.

4) Русија се с Владимиром Путином поново појавила на светској позорници као значајна сила, увелико превазилазећи значај регионалне силе, постајући сила која заједно са САД и другима може судбоносно утицати на преуређење света. И поред тога што су односи Москве са Европом и Сједињеним Државама често на провери, нема сумње да економски и политички утицај савремене Русије расте. Русија са својим намерама и утицајем у свету не представља војну претњу НАТО-у, већ је јасно постала магнет за земље и процесе који не налазе задовољење на Западу. Као војна сила у Сирији је демонстрирала потпуно нову и модерну доктрину ратовања, са којом је изненадила све „неверне Томе“. Русија развија све боље односе са Турском и са Кином. Русија је ојачала своје геостратешке позиције у црноморском региону и у средоземљу, као и на Средњем и Блиском истоку.

Наставиће се…….

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС