Тагови Вести таговане са "Доналд Трамп"

Доналд Трамп

„Анализираћемо озбиљно, данима и недељама ћемо радити на Трамповом говору, као и на говорима неких других, да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике у наредном периоду“, рекао је Александар Вучић после слушања говора америчког председника пред Генералном скупштином УН.

То је добро, наравно, и потребно. Али хајде да видимо шта се може приметити већ сад, „на прву лопту“.

Трамп није ни једном речју поменуо Русију у негативном контексту. Бар не директно. И за то је већ попио мноштво критика од стране „либералних“ интервенциониста преко Твитера. То је добро.

Није ни Кину директно поменуо у негативном контексту. И то је добро.

Поменуо је обе велике силе индиректно у негативном контексту само у једној реченици, рекавши да „морамо да одбацимо претње суверенитету од Украјине до Јужног кинеског мора“. Умели су амерички председници и много оштрије од тога.

С друге стране, поменуо је обе земље у позитивном контексту кад им се захвалио – заједно са другим земљама чланицама Савета безбедности УН – што су гласале за најновији пакет санкција против Северне Кореје. Уз напомену да „морамо учинити много више“. Дакле, условна захвалност.

Могло би се, стога, рећи да Трамп није ишао на заоштравање са друге две водеће светске силе, већ их је, бар реторички, позвао на сарадњу. Све у свему, за стандарде на које су нас навикли Трампови претходници, није лоше.

Задржао је оштру реторику према Северној Кореји, Ирану, Венецуели и Куби. То није ништа ново. Што, наравно, не значи да је добро. Да ли је оставио трачак наде да се ту нешто може променити на боље?

Што се тиче Северне Кореје и његовог омиљеног негативца, (најновијег) „хитлера“ америчког спољнополитичког естаблишмента, Ким Џонг Уна, порука је следећа: „Време је да Северна Кореја схвати да је денуклеаризација њена једина прихватљива будућност.“ Дакле, уз претње уништењем у случају севернокорејског напада на САД или њихове савезнике (што је скоро немогуће замислити, осим у случају врло тешке провокације), понуђена је бар некаква визија. Оно што је лоше, није показана спремност да се праве уступци са америчке стране – нпр. у облику спремности да се започну директни преговори о (коначном) потписивању мировног споразума – нити да се прихвати руско-кинеска иницијатива за „дупло замрзавање“ – односно, севернокорејски мораторијум на ракетни и нуклеарне пробе у замену за обуставу редовних огромних и провокативних америчко-јужнокорејских војних вежби. Ако тога не буде, онда се само могу очекивати нови амерички притисци, првенствено на Кину, али и на Русију, да саме „обуздају“ Кима, што је непродуктиван пут. Вероватно и свесно изабран као инструмент за изнуђивање уступака од њих, што би ствар чинило још опаснијом, или бар додатно дестабилизирајућом.

Венецуела је прошла горе од Кимове Кореје. Ту се Трамп највише приближио позиву на промену режима, иако је то нешто чему се декларативно противи. Наиме, позвао је на „пуну рестаурацију демократије и политичких слобода у Венецуели“, и жестоко прозвао њену власт за „ауторитаризам“ и практиковање „истинског“ социјализма и комунизма, што је већ реторика која подсећа на Трамповог идола, Роналда Регана. Међутим, Реганова реторика је била примерена добу Хладног рата и могла се бар делимично бранити са идеолошког становишта. С обзиром на светско искуство са необузданим глобалистичким капитализмом од пада Берлинског зида, подела на „добре“ капиталистичке и „зле“ комунистичке земље није више ни приближно убедљива. Стога је Трампова реторика у овом случају корак назад у правцу класичног северноамеричког интервенционизма у Централној и Јужној Америци.

Сличне су поруке биле и када је реч о Куби, која је по Трампу под влашћу „кормупираног и дестабилизирајућег режима“, који је, као и онај у Венецуели, „истински“ комунистички/социјалистички. Обећао је да неће дићи санкције против те земље све док не спроведе „темељне реформе“. А зна се шта то значи у жаргону америчког спољнополитичког естаблишмента. Поготово што је Трамп додао да је, уз све уважавање принципа немешања, „поштовање суверенитета такође и позив на акцију. Сви људи заслужују владу која се брине о њиховој безбедности, њиховим интересима и њиховој добробити, укључујући и њиховом просперитету“. Ово Трампово „али“ носи у себи злокобну клицу „хуманитарног интервенционизма“ његових претходника, по моделу R2P, односно „одговорности за заштиту“ – јер ко је тај чији ће суд о ваљаности власти неке земље бити меродаван? На срећу, то је био Трампов најконкретнији излет у те већ одавно загађене воде, али га ипак треба запамтити, јер, као што је већ постало јасно, далеко смо од тога да је Трамп тај који води главну реч у америчкој спољној политици.

Ипак је Трампова најжешћа реторика била резервисана за Иран. Рекао је да се ради о „убилачком режиму“ чије нафтно богатство не само да „финансира Хезболах и друге терористе који убијају недужне муслимане и нападају своје мирољубиве (!) арапске и израелске суседе“, већ и „подупире диктатуру Башара ел Асада, потпирује грађански рат у Јемену и поткопава мир на целом Блиском истоку“ (као да је Иран, а не САД, изазвао рат у Сирији). Још злокобније, поново је доведен у питање нуклеарни споразум са том земљом, за који је Трамп рекао да је „један од најгорих и најједностранијих“ које су САД икад склопиле, и да то „није последња реч“ коју је о томе изговорио. Очекивано, посебну похвалу за свој говор Трамп је добио од израелског премијера Нетанјахуа.

Све јасно. Израел је више пута поновио да му је неприхватљив пораст иранског утицаја у суседној Сирији и региону уопште, а опште је познато да је израелски лоби најмоћнији лоби према америчкој „дубокој држави“, тако да овде не треба трошити пуно речи о двоструким стандардима и одсуству било какве критике на рачун најагресивнијих светских извозника тероризма, заливских држава предвођених Саудијском Арабијом, која је чак и индиректно похваљена што је пролетос била домаћин самита – коме је присуствовао сам Трамп (уз незаборавну слику њега и саудијског и египатског лидера окупљених око „чаробне“ светлеће кугле) – на којем је изражена плебисцитарна подршка борби против тероризма.

У контексту Блиског истока, оштре речи су упућене и на рачун сиријског председника Башара ел Асада и његовог „злочиначког режима“, и поново изговорене још увек недоказане оптужбе за употребу хемијског наоружања, чиме је Трамп поново покушао да оправда бомбардовање сиријске авио базе које је наредио почетком априла. Но, реторика на страну, оно што је добро је да Трамп није изговорио речи да „Асад мора да оде“, већ је говорио о „настојању ка деескалацији сиријског сукоба и политичком решењу које поштује вољу сиријског народа“, што ионако у глобалу одсликава реални развој ситуације на терену. Трампова неокон амбасадорка у УН, Ники Хејли, засигурно није била задовољна, што је такође добро, али не значи да те речи нећемо поново чути из њених уста, нити да неће бити покушаја нових америчких провокација, с обзиром да је Трамп један од последњих преосталих „трамписта“ у Белој кући, а и он се сам поприлично „лелуја“.

У контексту сиријске кризе, Трамп је истакао и важност бриге за избеглице и њихов што скорији повратак кући, као и помоћи земљама у окружењу да се о њима у међувремену брину, искористивши прилику да се поново негативно изјасни о непожељности „неконтролисаних миграција“, што је био један од главних стубова његове предизборне кампање.

Ипак, Трамп је највећи акценат у свом говору ставио на примарност суверенитета: „Увек ћу стављати Америку на прво место, као што и сви ви треба да ставите своје земље на прво место… Ми не желимо да намећемо свој стил живота на било кога, већ да га пустимо да служи као светао пример за све.“ Дакле, уз отворено давање првенства америчким интересима, Трамп је још једном, као и у својој предизборној кампањи, понудио визију „принципијелног реализма“ вођеног „резултатима а не идеологијом“, и сарадње суверених држава око циљева око којих могу да се договоре. То је, ако ништа друго, поштенији приступ од „глобалног хуманизма“ Обаме и Клинтонових. (На пример, фраза „људска права“ је искоришћена само једном, у контексту „згражавања“ што у УН Савету за људска права седе озбиљни кршиоци истих – не помињући, притом, незгодну чињеницу да су саме САД подржале чланство Саудијске Арабије, што је иронија коју не треба посебно коментарисати. Но, то је опет боље од циничне злоупотребе овог појма од стране претходних администрација.)

Наравно, то не значи да САД и даље неће испољавати своју пословичну агресивност, али бар значи да ће она бити много огољенија, и правдана националним државним резоном, што много шире отвара врата и другим државама да слично поступају и рационализују своје поступке. То је ионако ближе Трамповом омиљеном терену трговине један-на-један и минималне везаности за мултилатералне уговоре и/или обавезе. После две и по деценије лажног вашингтонског морализма, ма колико и овакав пут био поплочан ризицима, он ипак нуди могућности чистијих рачуна. Уз то, уз све Трампове уступке вашингтонској „мочвари“ и његово очигледно ослањање на војску као своју главну потпору, чини се да су његови инстинкти много ближи тражењу успешних „дилова“ било кроз преговоре или театралну реторику, чак и по цену дизања глобалних напетости, него започињању нових ратова. Али то је он – а он, као што је већ написано, ни приближно не контролише амерички државни апарат и његову војну машинерију.

Дакле, од и у име Трампа се и у будућности може „очекивати неочекивано“. Трампов основни инстинкт је „у се и у своје кљусе“, што је најближе нечему што би се могло назвати идеологијом, пројектованом и на лично и на колективно деловање. Ту дакле, има и каубојштине, али и поштовања, макар и невољног, према достојним противницима или конкурентима. С друге стране, Трамп је такође подложан спољним утицајима, што због навика и тежњи из његових пословних дана, где је научио да бира људе по способностима а не идеологијама, што због чињенице да, као човек изван политике, није имао скоро никакву сопствену политичку базу у странци или бирократији, тако да је ослоњен на припаднике управо оне „мочваре“ коју би, кад би могао, хтео да „исуши“. То се и види у његовом досадашњем спољнополитичком ангажману – када оствари лични контакт са лидерима попут Сија или Путина, лопта се спушта и „даје се шанса миру“ и дијалогу, али је такође спреман да усвоји постулате и резоновања глобалиста из дубоке државе ако га убеде да је то у „националном интересу“ Америке, или ако процени да треба да им да уступке на једном, спољнополитичком плану како би себи обезбедио већи маневарски простор на унутрашњем. Све ове контрадикције су донекле биле осликане и у његовом говору пред Генералном скупштином УН.

Да ли је његов говор у глобалу позитиван или негативан за Србију? Хајде да кажемо да нуди више могућности него што би нам понудио иједан говор Хилари Клинтон или Барака Обаме. Наравно, ако би били у стању да их искористимо. Нуде нам се могућности да јасније саопштимо и аргументујемо своје националне интересе, и да отворено инсистирамо на томе да Трампова Америка више не подржава зло „радикалног исламског тероризма“ – које је, после паузе од неколико месеци, Трамп, на радост својих најтврђих присталица, поново јасно именовао – и његових носилаца на нашим просторима, првенствено на Косову и Метохији (где се он подржава и на рачун нашег суверенитета) и у Босни и Херцеговини.

Колико је садашња Србија, којом се још увек влада по постулатима клинтонистичко-сорошевског глобализма, уопште спремна и способна да правилно процени и искористи потенцијалне прилике, али и замке које јој се нуде – процењиваће се у неким другим текстовима.

 

 

-

Борис Степанов

Сороша одавно називају марионетом која је организовала и плаћала „наранџасте револуције“ у Европи и на Блиском Истоку. Осим тога, више пута су га хватали да при смени власти у некој држави одмах за ситне паре купује предузећа која сматра да је добро поседовати. Пошто би уложио неколико милиона долара он је, мецена, зарађивао десетине милијарди.

Тако је било у бившој Југославији. Сорош се и у својој отаџбини, Мађарској, дуго борио са Виктором Орбаном. Међутим, у Будимпешти су брзо сасекли свог бившег сународника и потрудили се да му затворе све путеве за такав „бизнис“. Ипак се Сорош није дао тако лако смирити. За њега не постоје никакви центри који би га могли задржати. Прикривајући се паролама „Слобода, једнакост, братство“ он је одлучио да покуша да дестабилизује ситуацију у САД. Улагао је и улаже огромна средства у Демократску партију, помагао је Хилари Клинтон. А сада не жали снагу како би распалио супротности међу Трамповим присталицама и његовим противницима.

Акције су му идеолошки ангажоване и добро финансиране. Политичке елите САД су искидане и међу њима постоје озбиљне размирице. Најважније је да се противник уклони и да се за његово уништење не жале средства. Сорош има неограничене финансијске могућности и против републиканаца може да ради још јако дуго. Тим пре, што су шеме прорађене и дотеране у Европи. Сада би могла да се прави социјална напрегнутост и у Сједињеним Државама. Схватајући све то преко 110 хиљада Американаца је потписало петицију са молбом председнику Доналду Трампу да Џорџа Сороша прогласи за терористу. Њени аутори тврде да је Сорош упорно покушавао да дестабилизује ситуацију тако што је радио против интереса земље и њених становника. Аутори захтевају од власти да се Џорџ Сорош и све његове организације и њихови чланови хитно прогласе за домаће терористе, и да се његова лична имовина и активе конфискују.

Разматрање Сорошових послова и његових поступака ће омогућити да се започне провера његове бизнис-империје, а то може да му нанесе озбиљну штету – како његовој репутацији, тако и у финансијском погледу. Сорошова компанија Quantum је зарадила за хеџ фондове рекордних 35 милијарди долара. Међутим, овог филантропа окривљују и за организовање финансијске кризе у Енглеској, а постоји и сумња да је учествовао и у политичким манипулацијама. Петиција је у САД објављена у јануару 2017.године. Сорош је при том оптужен и за подривање основа демократије и лобирање за своје кандидате на изборима.

 

 

слика http://srbin.info/2017/09/01/sprovodi-nasilje-amerikanci-pozivaju-trampa-da-sorosa-proglasi-za-teroristu/

Ендру Корибко

 

Трамп има неколико скривених мотива у изазивању нове кризе са Северном Корејом

 

Нуде се бројна објашњења као одговори на питање зашто је Трамп одједном решио да баци тежиште на Северну Кореју.

Најчешће се може чути став да се одговор може наћи у комбинацији Пјонгјангових честих ракетних тестова који крше санкције Савета безбедности Уједињених нација и везане потребе америчког „оправдавања“ размештања система противракетне одбране (THAAD) на самом прагу Русије и Кине.

Ове претпоставке су свакако валидне и представљају најочигледније разлоге за Трампово деловање, али ту има још више него што би се на први поглед дало закључити.

Трампу није потребно да „оправда“ размештање THAAD-а у североисточној Азији само пред Русијом, Кином и међународном заједницом у целини – још важније му је да убеди свог новог јужнокорејског колегу, Муна Џае Ина, да је тај потез у најбољем интересу његове земље.

Нови јужнокорејски лидер је првобитно био скептичан, с обзиром да је део разлога због ког је добио изборе тај што је своју кампању засновао на благо суверенистичкој платформи, што га је издвојило од традиционалнијих про-америчких кандидата.

Његова администрација је до сад успевала да одложи размештање THAAD-а, вадећи се на студије „утицаја на животну средину“ који су још увек у току. Међутим, пошто је Трамп испровоцирао нову кризу са Северном Корејом, председник Мун има далеко мање флексибилности да му се супротстави. Ово такође имплицира да ће он одустати од својих планова за нову политику отворености – односно нову верзију тзв. „Сунчане политике“ – према Северној Кореји (помирљива политика коју је од 1998-2008. Јужна Кореја практиковала према Северној, за коју је бивши председник Ким Дае-Јунг добио Нобелову награду за мир 2000.г. – прим. прев).

Имајући на уму ова два међусобно повезана фактора, вероватно је један од правих разлога што су САД распириле Корејску кризу тај да саботирају предизборно обећање председника Муна да ће тежити побољшању односа са Северном Корејом, и да га приморају да невољно прихвати размештање THAAD-а.

И то није све: пошто се Северна Кореја поново нашла у главним вестима због својих бомбастичних претњи да ће бомбардовати Гуам, Трамп сада има савршен изговор да тражи одобрење за нове милијарде долара за америчке системе противракетне одбране. Ово савршено одговара војно-индустријском комплексу и свим појединцима, што у америчком Конгресу што у његовој администрацији, који су уложили новац у повезане компаније.

Трамп мајсторски манипулише Ким Џонг-Уном, наводећи га да даје најбизарније могуће изјаве као одговор на Трампове намерно провокативне твитове и коментаре, што је управо оно што Америци треба како би постигла горе наведене циљеве. Наравно, безбедносне бриге Северне Кореје наспрам САД су легитимне, и она има право да се изражава како жели. Међутим, њен карактеристични бомбастични стил је контрапродуктиван, и за њене интересе и за интересе њених мултиполарних партнера.

На крају, с обзиром да себе сматра врхунским преговарачем, Трамп неће хтети да дозволи да се „добра криза улудо потроши“, већ ће настојати да из ње извуче неку опипљиву дипломатску добит. У том контексту, врло је могуће да је последње дизање напетости на Корејском полуострву свесно координисано са новим упадом америчког војно-стратешког савезника Индије на територију кинеског Донгланга (Доклама) на тромеђи са Бутаном (Индија ће, наравно, овакву карактеризацију оспорити – прим. прев).

С обзиром да се Кина сада суочава са две ровите ситуације на географски супротним фронтовима, а о сталним тензијама везаним за Јужно кинеско море да и не говоримо, могуће је да је Трамп проценио да ће све ово у довољној мери поделити стратешку пажњу Пекинга да ће овај бити приморан да једној кризи да приоритет у односу на другу.

Тренутно делује као да се Кина определила да већу пажњу посвети индијском вектору, због далекосежних и дугорочних последица које би сукоб између две Велике силе имао по јединство БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу (ШОС), као и по нови мултиполарни светски поредак у настајању.

Ако је овај поглед на реалност тачан, то би објаснило зашто Кина делује прилично ноншалантно у вези целокупне корејске кризе, па је чак пристала и на најновије санкције против Пјонгјанга које су СБУН предложиле САД.

То би такође значило да се амерички план за изнуђивање дипломатских „уступака“ од Кине када је реч о Северној Кореји одвлачењем њене пажње помоћу Индије за сад показао релативно успешним, дајући управо оне дивиденде којим су се Трамп и његов тим све време и надали.

 

ПРЕВОД ФСК

Извор: sputniknews.com/columnists/201708131056424788-real-reasons-trump-rhetoric-north-korea/

-

Борис Степанов 

Пољаци су се јако радовали недавној посети Доналда Трампа Варшави. Домаћин Беле куће не само да им је обећао ракете „Патриот“ вредне скоро 8 милијарди долара, већ је много важније да је Трамп Пољаке  позвао да буду учесници бизниса  са гасом и да је изјавио да ће врло брзо Пољска моћи да зарађује на компримованом гасу. Два месеца пре посете Доналда Трампа Американци су Пољацима отпремили два танкера гаса. То су назвали пилот-пројектом. После бурног одушевљења испоставило са да је цена гаса који се шаље са оне стране океана значајно већа него код других испоручилаца. На пример, из Катара или Русије.

Анджеј Дуда је сањао да од Пољске направи главни гасни хаб на северу Европе. Чак је планирао да сагради на обали Балтичког мора у граду Свиноујсце лучки терминал за компримовани гас који долази са друге стране океана. Варшава је јако желела да постане продавац на велико  гаса и да  осталим  земљама диктира своја правила игре  (наравно, и Берлину, уколико га натерају да замрзне изградњу „Северног тока- 2“).

Код политичких елита источних Европљана, баш као и централно-европљана постоји  велико одушевљење  према Вашингтону. Све што се ради у Белој кући, Пентагону и ЦИА тамо се прихвата са радошћу и понизношћу. Очигледно је да они сматрају да ће од сада све њихове проблеме да реше Сједињене Државе. За такву егзалтирану приврженост Пољаци пре свега рачунају да ће имати попусте. Али бизнис и политика су две потпуно различите ствари. Трамп никако неће моћи да натера  своје магнате који се баве гасом и нафтом да раде са губитком како би задовољили Пољаке. Тако да ту може да дође до свачега – можда се цене неће  спуштати, већ ће на против расти. Хаб  ће се саградити, поставиће га на америчку гасну иглу и потписаће уговор  какав је потребан Вашингтону.

Пољаци годишње троше 15 милијарди кубних метара гаса. Од тога 10 милијарди испоручује Русија. Гас који се доприма цевоводима је увек био и увек ће бити најјефтинији. Још сасвим недавно гасни хаб је хтела да има Литванија. Норвежани су им дотерали пливајући терминал „Indepedence“ и они су започели бизнис са гасом, али је он брзо пукао. Испоставило се да је цена тог гаса три пута скупља од руског. Наравно, због љубави са САД може да се купује и роба која је три пута скупља. Али тада ће земља једноставно за само неколико месеци да постане колонија. Посебно у зимском периоду, или како се то каже – у периоду грејања.

Ускоро ће јесен, у октобру се у Европи ноћу температура већ спушта испод нуле. Становништво неће моћи гас да плаћа по америчкој цени. Е, тада ће се Дуда замислити да ли је вредело да се  од Пољске прави  хаб за амерички компримовани гас.

Сједињене Државе се настоје представити као млада, респектабилна сила, поносна на кратку али бурну историју. Њени представници воле истаћи да је њихова земља учествовала у стварању модерне цивилизације и моћне привреде која је свет гурала напред. Американци су нарочито поносни на свој устав, који је често истицан као документ који је узор за поштовање људских права и слобода. Појавом холивудске продукције америчка култура је снажно преплавила свет и подстакла многе промене на глобалном нивоу. Као део америчке културне дипломатије Холивуд је дао немали допринос победи у Хладном рату. Рушење Берлинског зида, распад Варшавског пакта и дисолуција СССР донели су свету америчку супремацију и, као последицу, распад америчке дипломатије.

Сматрало се да поједине експертске тимове и одељења треба укинути, те је и културна дипломатија, која је, између осталог, била у служби манипулација и дезинформација, али и у функцији одређених активности амбасада као што је преношење „врућих“ порука – постала потпуно занемарена. „Улаз на задњој страни дворишта“, како је називана, није више био део америчке дипломатије. Након „11. септембра“ грешка се увидела и САД су почеле чинити напоре како би културну дипломатију оснажиле, али ствари нису ишле, старе технике нису функционисале. Активности су појачане како би се редефинисала дипломатија, а културној дипломатији вратила стара слава, јер се од Буша млађег САД у дипломатији понашају као слон у стакларији. Као да је воде каубоји, лаки на обарачу. Кисинџер, који припада старој гарди, иако слабо покретан, стигао је до Москве како би покушао објаснити како се у Сједињеним Државама гледа на Русију, и да промовише потребу за сарадњом двеју земаља. То новим дипломатама, током Обаминог мандата махом регрутованим из ЦИА и ДИА, не пада на памет. Нови вукови, навикли током обавештајне каријере да увлаче у игру и користе друге актере, углавном из цивилног сектора и корпорација за добијање обавештајних геоекономских информација, и податаке о економској и безбедносној политици одређене афричке, блискоисточне или балканске земље, са истом праксом су наставили и када су се обрели у новој бранши. Отишли су и корак даље – корпорације су постале платформа за деловање ЦИА. Заузврат, корпорације су добиле део моћи која је некада ексклузивно припадала амбасадама.

Тако је дипломатија, односно спољна политика САД, постала гусарска и потпуно некредибилна. На пример, Пентагон бомбардује цивиле по захтеву нафтних компанија, а специјалисти и припадници обезбеђења корпорација добили су шифре, кодове, комуникацијску опрему потребну за даноноћну везу са Пентагоном или ЦИА. Али, улаз служби у корпорације покренуо је и обрнут процес. Безбедносни сектор је постао разуђен и са наглашеним упливом корпорација у тајне службе. Створен је идеалан простор за „дубоку државу“.

Бројни аутори анализирају наведени термин и приказују га у различитом контексту и са више аспеката. Можда је најмеродавнији за дефинисање „дубоке државе“ амерички председник Трамп. Осетио ју је на својим леђима, снашло га је оно што није могао ни замислити ни претпоставити. Примио је ударце и осетио бес свих сегмената америчког друштва, свих актера и институција – од безбедносних агенција до банкарског и корпоративног сектора. А све је то кршење устава, некада „Светог писма“ америчког друштва. Устав је бачен под ноге, што отвара врата за грађански рат. Околност која иде на руку овој констатацији јесте и чињеница да је у америчком друштву скоро уништен средњи слој. Арогантна политичка и банкарска елита није презала ни од чега, нису се освртали ни на упорна упозорења тхинк танкова као што су Ранд корпорација и Брукингс институт да се средњи слој становништа непрекидно уништава, да су метална индустрија и рударство остали без стратешких радних капацитета, и да су светски примат у производњи челика преузели други: Индија, Кина и Русија. Чак је и Британија себи дозволила да преслика америчко урушавање индустрије челика, а носилац привредног развоја постао је банкарски сектор. Само у центру Лондона запослено је 30 000 младих мозгова који су стварали енормну зараду банкарима, што је за последицу имало да су стратешке индустријске гране запостављене. Чак је и енергетски сектор (укључујући и нафтне компаније) постао извршилац налога банкара – ратови су креирани и покретани тамо где су банкари показали прстом.

Све то покреће круцијално питање: Да ли је „дубока држава“, пара-држава, тј. држава унутар државе, која се састоји од актера као што су безбедносне агенције, војно-индустријски сектор, Трезор САД, Конгрес, Сенат, постала организација унутар организације? Током историје САД појављивала се „дубока држава“ (у доба Рузвелта – игре око Перл Харбура и операционализација Конгреса како би се изгласала ратна опција). „Дубока држава“ показала је своје лице и приликом убиства Кенедија. Али, данас је „дубока држава“ потпуно преузела државно кормило. Трампов тим на челу са Пенсом и Тилерсоном се не сналази, иако је Тилерсон имао репутацију успешног председника управног одбора једне од највећих нафтних компанија. Трамп је, такође, на „робустан“ начин успео да увећа богатство својих потомака. Међутим, ни Трамп ни његови сарадници нису схватили колико је важно придобити и овладати безбедносним сектором и војним сегментом, основним полугама владавине. Устав председнику даје позицију врховног команданта и велики политички капацитет, а моћ доноси безбедносни сектор. Трамп је дилетантским потезима полуге моћи предао у руке своје и противничке партије, а исте делују кроз Конгрес и Сенат. Извршну власт и део председничких овлашћења од Трампа су преузеле ове институције. Практично, „дубока држава“ је прекршила устав и у земљи у којој је уставом као облик владавине дефинисан снажни председнички систем, од председника САД направила марионету.

Трамп је делом и сам допринео слабљењу своје позиције. Одрекао се квалитетних сарадника, временом се његова администрација претворила у „војну хунту“. Херберт Мекмастер је на месту саветника заменио Мајкла Флина. Рајнса Прибуса на месту шефа Трамповог кабинета заменио је Џон Кели, пензионисани генерал Маринског корпуса САД, човек који је 45 година провео у униформи, веома близак са министром одбране, Џимом Матисом, такође пензионисаним генералом маринаца. Џон Кели, Херберт Мекмастер, и Џим Матис чине ударну тројку која доноси најважније одлуке. Да је Матис доминантна фигура у Трамповој администрацији могло се закључити након „случаја Катар“, када је Трамп одлуком да се Катар прогласи терористичком државом и изолује од суседа, фигуративно речено, „пуцао себи у ногу“. Матис је послао Тилерсона да исправи Трампове брљотине, а што су подржали ЦИА, Пентагон, Конгрес, и војно-индустријски комплекс. Матис и Пенс су у Белу кућу довели Мекмастера, а Матисова „дискрециона права“ су постала тако велика да може наложити војну интервенцију где хоће и када пожели, без обавезе да за своје потезе тражи сагласност од председника Трампа.

Који су сценарији могући? Један је Трампов опозив. Потпредседник Пенс се навелико припрема да преузме председничку функцију. Друга опција је да Трамп остане у улози марионете и у тој позицији буде до наредних избора. Трећа могућност је да амерички народ увиди да устав не функционише у пуном капацитету и да су председничка овлашћења узурпирана, што би означило почетак грађанског рата (варнице смо видели током скупа у Шарлотсвилу у Вирџинији када су се две политички супротстављене групе жестоко сукобиле, што је за последицу имало смрт једне особе и неколико десетина повређених). У сваком случају, одласком главног идеолога Бенона, Трампов положај у Белој кући је додатно, а неки сматрају и неповратно ослабљен. С друге стране, Бенон је вероватно проценио да може више да помогне, ако не Трампу, а оно визији која је Трампа и довела на власт, изван Беле куће, што већ само по себи много говори.

Посреди је владавина која подсећа на узурпацију парламента у доба Кромвела или Наполеона. Тачније, ради се о подели власти, о паралелној владавини. Своје људе у Белој кући имају и Конгрес, и Сенат, и демократе, и републиканци. То за последицу има губитак пријатељских веза са Тајваном, Пакистаном, Казахстаном … Последица такве владавине је и хаос на Блиском истоку. Фингирано се бомбардује Исламска држава (при томе се бацају бомбе на школе и болнице, о чему светски медији ћуте), а истовремено се терористичке групе хеликоптерима пребацују на друге локације и пресвлаче у друге униформе. Турску, традиционалног савезника, амерички мозгови довели су у тежак положај, што због политике према Курдима, што због Трамповог инсистирања код Меркелове да Турску као могућег члана ЕУ дефинитивно прецрта. Иначе, Немачка стратешки, економски и војно, губи због разилажења са Турском.

У Сједињеним Државама тренутно функционише паралелна власт помоћу паралелних тела – паралелних финансијских, безбедносних и војних структура. Значи ли то да је „дубока држава“ преузела вођење државе, односно, да ли је „дубока држава“ постала држава? Или тамо више нема државе?

 

 

слика http://www.allmirest.org/news/tak_vot_komu_podchinjaetsja_tramp/2017-07-11-7973

Словесни дуел лидера САД и КНДР подигнут је на виши, без преседана жестоки ниво. Ако су раније претње које су размењивали опоненти у целини носиле спекулативни карактер, пошто ни Вашингтон ни Пјонгјанг нису озбиљно веровали у могућност озбиљног ракетно-нуклеарног рата у региону, то се сада ратни сценарио разматра много јасније. Конкретно је приказан и рејон могућег удара севернокорејских ракета – акваторија тихоокеансог острва Гуам, где се налази једна од најкрупнијих америчких војних база. Управо тамо – тачније, према речима агенције ЦТАК „на околину острва Гуам“ – лидер КНДР Ким Чен Ин је обећао да ће усмерити четири ракете средњег домета „Хвасон – 12“ у својству мера „упозорења“ САД. Стратешка армија КНДР „озбиљно разматра план операција“ – истиче ЦТАК. Према информацијама званичних извора у Пјонгјангу, одговарајући план ће бити предат на одобрење лидеру КНДР Ким Чен Ину и стављен у дејство одмах по завршетку „финалног изучавања и завршетка“. Према сведочењу командовања стратешким војскама Корејске народне армије, четири ракете средњег домета „Хвасон – 12“ у случају доношења одлуке о њиховом пуштању у правцу острва Гуам, прећи ће 3356 км за 17 минута и пашће у акваториј на растојању 30-40 км од територијалних вода Гуама. [https://www.vedomosti.ru/politics/articles/2017/08/11/728924-kndr-ssha]

Треба имати у виду да у арсеналу армије КНДР постоје још моћнија ракета – „Хвасон – 14“, која је такође способна да носи нуклеарне бојеве главе.

Упозорење које се чуло из Пјонгјанга, представљало је одговор на изјаву председника САД Доналда Трампа, који је запретио Пјонгјангу одговором без преседана по снази: „Северној Кореји је боље да не прети САД. Они ће се суочити са ватром и јарошћу какву свет још није видео раније“. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/08/10/728741-kndr-ssha]

Оштро појачање степена узајамне ратне реторике наступило је после публикације у часопису The Washington Post. У тексту се, уз ослањање на америчке обавештајне изворе, саопштава да је КНДР успела да „минијатуризује“ своје бојеве главе, и сада оне могу бити уграђене на ракете. „Изгледа да су САД и Северна Кореја – на прагу рата“ – забринуто је турско издање Sabah. Напомиљући трагичну историју атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, оно истиче: „И Трамп и Ким Чен Ин веома ноншалантно говоре о нуклеарним снагама, као да тога никад није било. Као да ће следеће недеље Северна Кореја бацити атомске бомбе на острво Гуам, а Трамп – на Северну Кореју“. [http://www.sabah.com.tr/yazarlar/barlas/2017/08/11/kuzey-kore-ile-abd-bir-savasin-esiginde-gibiler]

Ипак, у војно-политичком плану, сукоб САД и КНДР још увек изгледа помало ирационалним. И да ли ће амерички председник Доналд Трамп озбиљно рачунати на победу у одговарајућој „игри са нерешеним резултатом“ – имајући у виду блискост према претпостављеном театру војних дејстава Јужне Кореје, Јапана и других америчких савезника. Шеф Пентагона Џејмс Метис је уверен да би рат у региону имао „катастрофалне последице“ и позива на уздржаност, а државни секретар Рекс Тилерсон се изјашњава у корист продужетка „мирног притиска“ на Пјонгјанг. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/08/10/728741-kndr-ssha]

А из тога следи да треба тражити и друге покретне мотиве и циљеве следећег бизнис-пројекта Трампа.

И сличан циљ се налази. То је – тежња да се посредством наметања војно-политичке напетости око КНДР нанесе финансијско-економски удар по Кини и берзанским тржиштима у југо-источној Азији, од чије стабилности директно зависи курс кинеске валуте и други показатељи кинеске економије. Баш уочи садашњег замајца напетости Државна управа девизне контроле КНР је објавила следеће статистичке податке који су се морали претворити у песимизам Доналда Трампа – који сматра трговински суфицит Кине једном од кључних претњи националној безбедности. Према одговарајућем извештају, суфицит спољне трговине Кине у јулу је порастао за 26,9 милијарди јуана и достигао је 321,2 милијарде јуана (47,8 милијарди долара). Кинески извоз расте већ пети месец заредом на фону успоравања темпа раста извоза. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/08/09/728564-tsifri-tendentsii]

Према расположивим информацијама, администрација Д. Трампа, заоштравајући реторику у правцу КНДР, у ствари уопште не намерава да на сопствену иницијативу започне војна дејства, него следи пре свега финансијско-економски циљ, доприносећи расту напетости у региону и самим тим подривајући позицију Кине. Није случајно развој ситуације на азијским берзама у тесној корелацији баш са развојем ситуације око Корејског полуострва. Између осталог, ради се о нарастајућем бекству инвеститора у безопасне активе, попут швајцарског франка, а такође и паду локалних берзанских показатеља. Посебно, сводни берзански индекс региона MSCI Asia Pacific током трговине 11 августа опао је за 1,3%, а пад за недељу је износио око 2,5%. Индекс у Хонг-Конгу, Hang Seng изгубио је тог дана 2%, а кинески Shanghai Composite – 1,45%. Јужнокорејска берза KOPSI опала је за 1,9%, а курс јужнокорејске воне спустио се за 0,45% до 1147,2, нашавши се први пут за последњих месец дана испод 200 – дневне клизеће средине. [http://www.vestifinance.ru/articles/89470]

„САД притиска Кину „Томахавцима“ – истиче јапански часопис „Нихон кејдзај“ у контексту нарастања напетости у троуглу Вашингтон – Пјонгјанг – Пекинг. По мишљењу часописа, «США појачава притисак на Кину, да би она даље преузела потребне кораке, међутим, перспектва по питању завршетка америчко-кинеског сукобљавања није на видику». [http://inosmi.ru/politic/20170410/239094593.html]

У том контексту допунски значај добија оно што се чуло у телефонском разговору који је 11. августа одржао председник САД Доналд Трамп и председник КНР Сји Ђинпинг. Амерички лидер је саопштио свом сабеседнику да намерава већ у долазећим данима иницира званичну истрагу по питању трговачке праксе Кине. Ради се између осталог о оптужбама да је Кина нарушила права интелектуалне својине САД о незаконитом преносу технологија. Одговарајућу процедуру пустио је у погон трговачки представник САД Роберт Лајтхазер на основу члана 301 Закона о трговини из 1974. године. [http://www.vestifinance.ru/articles/89511]

Према расположивим информацијама, први корак на путу развијајућег трговачког рата САД и Кине треба да постане значајно повећање америчких тарифа на увоз кинеске робе. И дестабилизација у финансијским институцијама и структурама у југо-источној Азији у вези са ситуацијом око КНДР, може у потпуности постати допунски „адут“ у табору Доналда Трампа. У сваком случају, у Савету за националну безбедност САД већ се директно повезују та два питања. „Влада САД може и ради са земљама ради решавања тако озбиљних проблема као што је Северна Кореја, а такође и да предузме мере за решавање економских проблема као што је крађа интелектуалног власништва САД“ – изјавили су у наведеном ресору. У обе тезе, алузија на Кину је више него видљива.

 

 

Док се појачава ударање у ратне бубњеве за један сјајни мали рат“ против Северне Кореје – који се може испоставити да буде све само не сјајан – вредело би осврнути се на текућу, наизглед успешну кампању развлашћивања председника Доналда Трампа да води било какву спољну или национално-безбедносну политику која је противна жељама тзв. војно-индустријског комплекса (Military-Industrial Complex, или MIC). Гугл претрага за термин „војно-индустријски комплекс“ (са наводницима) заједно са термином „Трамп“ даје скоро 450.000 резултата из свих извора, а скоро 26.000 само из медијско-информативних извора.

Током предизборне кампање 2016. и у првим седмицама свог мандата, Трамп је повремено окарактерисан као претња MIC-у. Међутим, како је време одмицало и како је све више генерала и личности из естаблишмента именовано у његову администрацију (укључујући и неке са наводним везама са Сорошем), док су људи лојални Трампу уклањани, нимало не изненађује што се на његову политику све више гледа као наставак политике претходних администрација (на пример, пријем Црне Горе у НАТО), уместо као раскид са истом. Неки сада говоре да је Трамп најбољи пријатељ  MIC-а, и да је можда то увек и био.

Има и оних који негирају било какво постојање MIC-а. Један самопроглашени конзервативни блогер који пише за про-ратни, про-интервенционистички и већином неоконзервативни National Review, тврди да је само постојање MIC-а „мит“ који гурају „присталице теорије завере“. Притом, он дозвољава да је свакако било умесно да се о том концепту говори док је на његову опасност, када се већ опраштао од Беле куће, упозоравао председник Двајт Ајзенхауер 1961, јер се тада на војску трошило око 10 одсто америчког бруто националног производа. Но, данас, када је тај проценат пао на номиналних 3,2%, односно мање од 600 милијарди долара годишње, наводно тај термин више није одговарајући. (Неки сматрају да је прави годишњи војни буџет преко 1000 милијарди долара – али нећемо се сада спорити око „ситница“.)

Има ту и нешто истине када је реч о новцу. У поређењу са „ратовима по избору“ који су обележили америчко глобално понашање од краја Хладног рата са Совјетским Савезом, MIC из доба 1950-их и 1960-их је био релативно мање склон да се упушта у војне авантуре. Постојање нуклеарно наоружаног супарника светског формата, у облику СССР, је вршило умирујући утицај на такве авантуристичке тенденције. Најозбиљније „битке“ у које се класични MIC најрадије упуштао биле су оне између различитих видова војске за буџетска средства. Каже се да је једном приликом генерал Куртис Ле Меј, командант Стратешке ваздушне команде америчког ваздухопловства, био брифован од стране једног нижег официра, који је непрестано означавао СССР као „непријатеља“. Наводно га је у једном тренутку Ле Меј прекинуо да би га исправио: „Младићу, Совјетски Савез је наш супарник. Наш непријатељ је америчка морнарица.“

Међутим, данас је „војно-индустријски комплекс“ архаичан термин који једва да може чак и да почне да описује сложеност и утицај садашњих структура. Чак је и у Ајзенхауерово време MIC био нешто више од дводелне структуре која обухвата Пентагон и војне лиферанте; ту је био и трећи, незаобилазни огранак: комитети Конгреса који додељују средства која чине крвоток MIC-а. (Наводно је у ранијој верзији Ајзенхауеровог говора употребљен термин „војно-индустријско-конгресни“ комплекс, што је потпунији опис онога што се на крају развило у тзв. „Гвоздени троугао“. Када су га питали о изостанку тог термина у коначном тексту, каже се да је Ајзенхауер одговорио: „Било је више него довољно супротставити се војној и приватној индустрији. Нисам могао да се качим још и са Конгресом.“)

Не само да је Гвоздени троугао наставио да се шири током Хладног рата, када је производња војног наоружања постала профитни нуклеус MIC-а, он је још више нарастао пошто је маркирани непријатељ, СССР, отишао у стечај 1991. И, мада је на кратко наступио један светли тренутак када се дискутовало о „мировној дивиденди“ која ће америчке пореске обвезнике ослободити терета „дуге неизвесне борбе“ против комунизма (по речима Џона Кенедија), та замисао је убрзо избледела. Јер, не само да се „тврда“ страна MIC-а одржала – прво да би се борила против „голе агресије“ Садама Хусеина на Кувајт, па онда на Балкану током 1990-их, у склопу решености НАТО да ће, „или изаћи изван своје зоне или изаћи из посла (out of area or out of business)“ – она се још додатно разгранала у „меке“ области контроле.

Током последњих четврт века, оно што је почело као Ајзенхауеров MIC се претворило у вишестрани, хибридни ентитет који обухвата запрепашћујући опсег јавног и приватног сектора. У великој мери, контуре онога што је некадашњи чиновник америчког Конгреса Мајк Лофгрен назвао „Дубоком државом“ (термин који се, већином захваљујући Лофгрену, у међувремену одомаћио) обликује инцестуозна „експертска“ заједница чије мишљење доминира у мејнстрим медијима. Међутим, она се протеже далеко изван тога, обухватајући елементе све три гране америчке власти, приватни бизнис (поготово финансијску индустрију, државне добављаче, информационе технологије), институте, НВО (од којих су многе све само не „невладине“, с обзиром да их финансирају званичне агенције како америчке, тако и влада наших „савезника“, сателита и клијената), високо образовање (поготово добитнике огромних истраживачких грантова које даје Министарство одбране), и две главне политичке партије и њихове изборне оперативце, као и гомиле лобиста, изборних консултаната, анкетара, спин доктора, медијских чаробњака, адвоката и других функционера.

Поредити MIC из 1961. са његовим потомком, данашњом Дубоком државом, је исто што и поредити коњску запрегу и аутомобил Формуле 1. Главни играчи Дубоке државе уживају моћ и привилегије каквих би се постидели и припадници старе совјетске номенклатуре, на коју она подсећа.

Штавише, узнемиравајућа сличност Дубоке државе са њеним умрлим совјетским панданом се огледа у њеним почетним настојањима да жигоше домаће америчко опозиционо мишљење као издају, уз свесрдно одобравање лудачке левице. Како је то описао Данијел Мекадамс из Рон Пол института за мир и просперитет:

„Влада никад не би сакупљала, анализирала и нишанила приватне медијске куће само зато што одступају од званичне вашингтонске неокон политике.

Можда још увек не. Али неке ‘невладине’ организације које финансира америчка влада већ сада раде управо то.

Немачки Маршалов фонд сада има мање везе са Немачком него када је основан после Другог светског рата у знак захвалност за амерички Маршалов фонд. Данас га већином финансирају америчка влада, савезничке владе (поготово владе анти-руски настројених балтичких држава), неокон фондације, и војно-индустријски комплекс. Посредством свог пројекта ‘Савез за обезбеђивање демократије’ (Alliance for Securing Democracy), чије име зачуђујуће асоцира на Совјетски Савез, покренуто је нешто што се зове ‘Хамилтон 68: нови алат за праћење руских дезинформација на Твитеру (Hamilton 68: A New Tool to Track Russian Disinformation on Twitter)’.

Овај пројекат надзире 600 Твитер налога за које Немачки Маршалов фонд тврди да су ‘налози који су умешани у промовисање руског утицаја и дезинформационих циљева’. Које то налоге надзире? Неће да нам кажу. Како бира налоге које ће да надзире? Неће да нам кажу. С којим циљем? Оно што је застрашујуће – неће да нам кажу.

Колика је само иронија у томе што нешто што се назива Немачки Маршалов фонд користи штазијевске тактике у циљу ућуткивања алтернативних медија и мишљења у Сједињеним Државама!“

Совјетска номенклатура се предала без борбе. Тешко да ће њен амерички пандан тако поступити. Још увек је под знаком питања да ли ће Трамп на крају одлучити да се бори или да се споразуме са њом. Неки сматрају да се, стављајући потпис на недавни закон о санкцијама против Русије, Ирана и Северне Кореје, он већ предао. Како год, било рата или не, ствари ће постати врло бурне.

слика https://www.srbijadanas.com/vesti/svet/10-razloga-zasto-tramp-nikada-nece-da-napadne-severnu-koreju-2017-04-21

Патрик Бјукенен

Да је Трампово председниковање под опсадом, то се не може порећи.

Кад је председник Доналд Трамп одлетео да проведе август у свом клубу у Њу Џерзију, стигла је вест да је специјални тужилац Роберт Малер III формирао велику пороту и упутио судске позиве припадницима Трампове породице и сарадницима његове изборне кампање.

Поротници ће се бирати из редова грађана града (Вашингтона – прим. прев.) у ком је Хилари Клинтон покупила 91% гласова, а Трамп 4%.

Које год оптужнице Малер буде желео, он ће их и добити.

Захваљујући медијима који га непрекидно черече, Трампова подршка је пала на 33 одсто, према анкети Универзитета Квинипак, односно испод 40 одсто према већини других.

Пре него што је Трамп одлетео из Вашингтона, Вашингтон пост је објавио транскрипте његових телефонских разговора са лидерима Мексика и Аустралије.

Чак су и ветерани Обамине администрације били у шоку.

Дошло је, дакле, време да питам: ако овај град буде срушио Трампа, да ли ће се остатак Америке радовати?

Шта ће бити реакција у делу земље који се прелеће („flyover country“ – израз који се односи на континентални део САД, где је Трамп однео победу, који се прелеће авионом на путу између две космополитски и политички либерално настројене обале – прим. прев.), тој земљи у којој живе „јадници“ („deplorables“ – израз који је Хилари Клинтон употребила да опише ту популацију – прим. прев.) који дају војнике који се боре у нашим ратовима? Хоће ли они наздрављати „слободној штампи“ која је срушила председника којег су они изабрали, и у ког су полагали толике наде?

Моја процена: реакција ће бити мешавина горчине, цинизма, очајања, осећаја да је игра намештена, да шта год ми урадили, они нам неће дати да победимо. Ако Трамп буде срушен, америчка демократија ће претрпети тежак пораз. Изгледаће као превара. И повратна реакција ће затровати нашу политику тако да ће само неки спољни удар, попут 11. септембра, моћи да нас уједини.

Наши медији се шепуре и представљају као браниоци демократије, посвећени истини, који нам нуде двадесетчетворосатну заштиту од тираније. Међутим, половина нације већ сада сматра медије за пропагандни огранак либералног естаблишмента којег су људи већ више пута на изборима одбацили.

Размотримо Вашингтон пост-ово објављивање транскрипата Трампових телефонских разговора са председником Мексика и премијером Аустралије.

Када је новинар Грег Милер добио те транскрипте, његови уредници, знајући да ће они нанети штету Трампу, су их објавили преко целе прве стране.

Вашингтон пост је допустио да буде искоришћен од стране некога ко пушта поверљиве информације и чини нелојална и потенцијално кривична дела. Без обзира на то, Пост је пристао да гарантује поверљивост и сакрије идентитет тог Трамповог мрзитеља.

То је наш посао, каже Пост. Људи имају право да знају да ли председник Трамп говори једну ствар на јавним скуповима – да ће Мексико платити за зид – а другу самом председнику Мексика. То је новинска вест.

Али овде је посреди много већа прича, у склопу које је овај чланак Вашингтон поста само један пример. То је прича о синхронизованој кампањи, у којој анти-трамповски медији објављују процурела документа, чак и кад то повлачи криминалну одговорност, из Федералног бироа за истраге (FBI), Централне обавештајне агенције (CIA), Агенције за националну безбедност (NSA) и Савета за националну безбедност (NSC), да би срушили председника којег престонички медији и њихови сарадници из дубоке државе мрзе и желе да униште.

Престонички медији захтевају да знају да ли је Трамп сарађивао са Путином да би победио Клинтонову, док су у исто време у дневном дослуху са криминалцима из дубоке државе ради рушења председника Сједињених Држава.

А ако је у току тихи преврат од стране режима којег су Американци одбацили 2016 – коришћењем цурења поверљивих података и убојитог оружја специјалног тужиоца ради поништавања изборних резултата – није ли и то прича којом се вреди бавити подједнако као и оним шта је Трамп рекао Пењи Нијету (мексичком председнику – прим. прев.)?

Нема ли народ право да зна ко су змије које у сарадњи са заклетим анти-трамповским медијима руше његовог шефа државе? Није ли откривање идентитета криминалаца из дубоке државе прича на коју је истраживачки новинари требало да се баце пуном снагом?

Ако је Грег Милер у обавези да заштити свој извор, у реду. Али зашто његов идентитет не откривају неки други новинари?

Одговор се сам намеће. Ово је заједничко дело, где свако штити изворе оног другог, јер сви имају исти циљ: шкартирање Трампа. Па, ако то захтева сарадњу са криминалцима, нека буде.

Министарство правосуђа сада покушава да уђе у траг цурењима, због чега је Бен Визнер, из Америчке уније за заштиту грађанских слобода (ACLU), ван себе: „Сви Американци се морају забринути због претње Трампове администрације да ће појачати своју борбу против узбуњивача и новинара. Обрачунавање са цурењима информација је обрачунавање са слободном штампом и демократијом.“

То је један начин да се то опише. Други начин је да су неки од тих „узбуњивача“ политички криминалци који одбацују одлуку америчких гласача из 2016. и покушавају да је пониште. А поменути „новинари“ им то омогућавају и сарађују с њима на том задатку.

А ако је, по Визнеру, заштита тајни исто што и „обрачун са слободном штампом и демократијом“, онда није ни чудо што слободна штампа и демократија имаји све гору репутацију широм света.

Делујући синхронизовано, мејнстрим медији, дубока држава и људи специјалног тужиоца, којима је дозвољено да вршљају где хоће, могли би да сруше још једног председника. Ако успеју, даће за право увиду Џона Адамса (другог председника САД – прим. прев.):

„Демократија никад не траје дуго. Она убрзо саму себе потроши, исцрпи и убије. Никад није постојала демократија која није на крају извршила самоубиство.“

 ПРЕВОД ФСК

Извор: buchanan.org/blog/after-the-coup-what-then-127443

-

Борис Степанов

Најпознатији амерички продуцент и ТВ-водитељ Стивен Колберт већ 20 година се са задовољством бави политичком сатиром. 2014.године он је на каналу CBS заменио Дејвида Летермана, који је читавих 22 године био незаменљив и његов шоу је претворио у један од најпопуларнијих на телевизији Сједињених Држава. Већ три године «The Late Show with Stephen Colbert» побија све рекорде по гледаности. Гледаоци и фирме чије се рекламе објављују на том каналу схватају да Стивен Колеберт представља велику забаву, много смешног и необичног. Треба умети три године одржавати пажњу врло захтевне америчке публике. И Стивен Колберт то ради заиста зналачки и са задовољством. Недавно је изјавио да је спреман да започне производњу нове цртане серије под условним називом „Доживљаји породице Доналда Трампа“. Колбертова екипа жели да десет епизода од по 30 минута претвори у сталну. Пилот- епизоде су већ наручене. Сижеи о доживљајима садашњег домаћина Беле куће и његових најближих се не објављује.

Сада се гледаоци присећају да је још у новембру 2016.године Колберт направио краткометражни цртани филм о тек изабраном Доналду Трампу. Филм, који је носио назив „Постанак Доналда Трампа“, доживео је колосалан успех. Сада је кабловски канал Showtime решио не само да заради на популарности Стивена Колберта и Доналда Трампа, већ и да забави гледаоце необичним и забавним цртицама из живота у Белој кући. Ликови ће бити тродимензионални и до септембра (премијера је планирана за почетак јесени) „свежа боцкаста комедија“ са правим доживљајима са радног места где је, како су продуценти написали, канцеларија овална, појавиће се на америчким ТВ екранима. Стивен Колберт остаје веран себи – он ће да засмејава и да се смеје на теме које могу да изазову осмен. На озбиљно, али и смешно и поучно.

-

Борис Степанов

Један од главних задатака Беле куће тренутно је постало сређивање односа са штабом НАТО-а у Бриселу. Још недавно је Доналд Трамп Алијансу називао застарелом структуром, али је затим нагло променио мишљење и почео да тражи озбиљног кандидата за дуготрајан службени пут у Брисел. За Брисел му треба одговоран и писмен правник и финансијер у једној особи. Избор је пао на 73-годишњу госпођу Кеј Бејли Хатчисон. Она је у своје време била главни благајник државне касе у држави Тексас. Истина, то је било почетком ’90. година. али се њено искуство, стечено тада, исплатило. Госпођа Хатчисон је 1993.године постала прва жена која је представљала државу Тексас у Сенату САД. Она је у Сенату била укупно 20 година. Солидан стаж. Не треба да се заборави ни још једна околност. Тексас је увек сматран за једну од најутицајнији држава САД-а. У њему је најбољи универзитет – у Остину, стручњаци који су завршили тај универзитет су увек били радо дочекивани. Госпођа Хатчисон спада у ту групу. Шта више, бивша сенаторка је увек била у добрим односима са милионером Рудолфом Џулијанијем и последње 4 године је радила у његовој адвокатској компанији у Даласу. А најважније је оно што је увек помагало и помаже у животу госпођи Хатчисон. Њен Муж Реј је познати даласки тужилац и политичар. При чему брачни савез Хатчисонових траје већ 35 година. Чврст пар са чврстим везама и чврстим карактером.

То је оно што је сада неопходно за рад у Бриселу, у коме треба свакога дана да се доказује да САД не намеравају да НАТО одбаце, већ размишљају како да убеди све чланице алијансе које се не придржавају Велшких обавеза у односу на инвестиције за одбрану да се више потруде. Односно, госпођа Хатчисон ће стићи у штаб алијансе и свакодневно ће подсећати дужнике да 2 процената од БДП-а за одбрану и 20 процената од одбрамбених трошкова за модернизацију одбрамбеног сектора морају да се плаћају строго на време и како то динамика наплате предвиђа. Све је једноставно и јасно. САД више неће да вуку сами све трошкове који све јаче притискају НАТО. Неопходан је свој човек у Бриселу који зна како да се приђе онима који ће покушати да избегну своје финансијске обавезе. Далас је увек имао озбиљне људе. А госпођа Хатчисон, мени се чини, спада баш у такве.

слика http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/italijani-ne-zele-dodatno-da-finansiraju-nato/