субота, новембар 18, 2017

Тагови Вести таговане са "Доналд Трамп"

Доналд Трамп

-

Амерички председник Доналд Трамп изјавио је на крају своје азијске турнеје да све земље које тргују са САД „знају да су се правила променила“.

„Према Сједињеним Државама мора се опходити на фер и реципрочан начин“, написао је Трамп у Твитер поруци из Маниле, последњег места на својој турнеји пре него што крене назад за Вашингтон.
„Масивни трговински дефицити морају брзо да се смање“, написао је он о мањковима на америчкој страни.

То је тема коју је Трамп непрестано истицао током двонедељног путовања у оквиру кога је посетио Јапан, Јужну Кореју, Кину, Вијетнам и Филипине, укључујући и билатералне сусрете са вођама тих земаља.

Трамп наглашава да ће дефицити од више милијарди долара у корист трговинских партнера САД, бити сведени на нулу, и да општа трговинска размена мора да буде фер и узајамно профитабилна.

У изјави непосредно по доласку на трећи и последњи самит током путовања, годишњи самит вођа земаља источне Азије, он је написао коментар осврћући се на скуп од претходног дана, састанак Асоцијације земаља југоисточне Азије.

„Управо стигао на АСЕАН50 на Филипинима за последњу станицу са светским вођама. Довешће до ФЕР ТРГОВИНСКИХ СПОРАЗУМА, не као хорор представе прошлих администрација. Затим одлазим за Вашингтон Д.Ц. Стекао сам много добрих пријатеља“.

У Манили на конференцији Асоцијације земаља југоисточне азије и каснијем Источноазијском самиту, Трамп се трудио да појача везе са земљама тог региона са циљем да склопи билатералне трговинске споразуме радије него мултилатералне и да повећа притисак на Северну Кореју да одустане од свог нуклеарног програма.

Међу најновијим Трамповим пријатељима у региону је филипински председник Родриго Дутерте кога је Трамп више пута хвалио и са ким се јуче шалио. Дутерте води беспоштедну акцију против трговаца дрогом, уз убијање, без судског поступка, што је изазвало негодовање активиста за људска права.

Трамп није јавно критиковао Дутертеа због те политике, већ је рекао да он и Дутерте имају „изванредан однос“.

Бела кућа је касније саопштила да су разговарали о Исламској држави, илегалној дроги и трговини током четрдесетоминутног састанка. Представница за штампу Сара Хакаби Сандерс рекла је да је питање људских права „кратко“ поменуто у контексту борбе Филипина против илегалне дроге.

У филипинском саопштењу после сусрета наводи се да два председника нису помињала људска права.

Међутим, касније је издато и треће, заједничко саопштење, у којем се наводи да су они нагласили да су људска права и достојанство људског живота неопходни.

Дутертеов рат против дроге забрињава активисте за људска права широм света јер они кажу да је дозволио полицајцима и појединцима жељних освете да игноришу судски процес и узму правду у своје руке. Државни званичници оцењују да је више од 3.000 људи, углавном корисника и трговаца дроге, убијено на тај начин. Групе за људска права, међутим, кажу да је прави број ближи 9.000, наводи агенција АП.

(Бета)

 

www.nspm.rs/hronika/donald-tramp-sve-zemlje-koje-trguju-sa-sad-znaju-da-su-se-pravila-promenila-trgovinski-deficit-sad-mora-brzo-da-se-smanji.html

 

-
Republican presidential candidate Donald Trump listens to a question at a town hall event on October 6, 2016 in Sandown, New Hampshire. / AFP PHOTO / Mary SchwalmMARY SCHWALM/AFP/Getty Images

Борис Степанов

Недавно је Трамп обележио један невелик јубилеј: 9 месеци од ступања на дужност председника САД. Секретар за штампу Беле Куће, Сара Сандерс, у интервјуу популарном и конзервативном радио-репортеру Хју Хјутету је изјавила да је чује читава Америка: „Трамп је провео невероватно успешних девет месеци на месту председника. И ја мислим да ће следећих 3 и 2,5 и три године бити исто тако успешне, између осталог и у послу спровођења пореске реформе, која ће бити од огромног значаја и која ће стварно битно утицати на већину Американаца. Они ће молити председника Трампа за још 4 године [вршења дужности председника]“. Госпођа Сандерс је такође подвукла да за америчког лидера  „неће бити проблем да на следећим изборима поново буде кандидат“ републиканаца.

Да подсетим да је још у самом почетку  свог председничког мандата  Трамп више пута говорио о свом поновном избору и о „осам година“ боравка на положају председника државе. Сада је ту мисао јавно објавила његова секретарка за штампу. Она је омогућила да становништво САД сазна да ће њен шеф  радити дуго и упорно, и да ће искористити право за свој поновни избор.

Одмах после Саре Сандерс новинарима се обратио и бивши главни стратег Беле куће Стивен Бенон. Он је самоуверено изјавио да ће његов бивши шеф, са којим се он недавно пријатељски растао, убедљиво победити и на изборима 2020.године. Помоћници Доналда Трампа полако обрађују јавно мњење и наговештавају да шеф Беле куће озбиљно намерава да се на власти задржи свих осам година, онолико колико му омогућује Устав.

Тако да не треба да се мисли да Трамп нема снаге и да је времешан. Није то најважније – најважније је да он има пуно енергије и спреман је да се и даље труди на добро обичног гласача, не жалећи при том самог себе. Не журећи, у малим порцијама подсећају на Трампове таленте.

Недавно су испричали да је скроман цртеж (30 са 35 сантиметара) на коме је црним маркером нацртан  Емпајер стејт билдинг нацртао лично Трамп 1995.године, и да је тај цртеж продат на аукцији за 16 хиљада долара. Дотле је сличан аматерски цртеж силазио са пресе у Лос Анђелосу за 30 хиљада долара. Потражња постоји, узми маркер у руку и уколико желиш цртај сваког дана понеки њујоршки облакодер.  Оних који би хтели да своју кућу украсе „сликарством“ господина Трампа наћи ће се довољно. Наравно, сва добит од  Трампове „уметности“ иде у добротворне сврхе. Први човек Беле куће и тако не добија своју плату, већ је одмах шаље као помоћ различитим пројектима. Добар и промишљен корак пи-арова Беле куће. Ових дана они су започели нобу кампању, тачније – лутрију. За улог од три долара организоваће се вечера  са господином Трампом лично. То је написано на специјалној страници националног комитета Републиканске партије. Победнику је гарантован лет до Даласа и смештај у хотелу. Осим тога, он може да поведе још једну особу.

Нема назнака да је на самиту америчког председника Доналда Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга дошло до пробоја по питању Северне Кореје. Али зашто није? Није ли сам Трамп рекао да би Кина могла да „лагано и брзо“ „реши“ севернокорејски проблем, и да је само ствар у Сијевој решености да то уради.

Ништа мање одвојена од реалности није била ни Трампова анемична порука у вези америчке трговинске неравнотеже са Кином. Како је рекао, проблем није у Кинезима – које је похвалио за спретност у искоришћавању америчке глупости – већ у млитавим политикама претходних америчких администрација. Сасвим тачно! Али шта ће то он да промени? Чини се не баш пуно, осим можда да удели велико, безусловно смањење пореза подгојеним корпорацијама које ће одушевљено наставити да селе своје операције у иностранство. Глобално тржиште über alles! А сви смо мислили да је Хилари Клинтон изгубила на изборима.

Све у свему, Трампова посета Кини је обележена замрзавањем његових предизборних принципа заснованих на политици „Америка на првом месту“ у корист глобалистичке агенде његових економских саветника и потчињавања трговине геополитичким приоритетима војне хунте која управља његовом администрацијом у његово име. Дабоме, биће ту и тамо неких ситних потеза, попут недавног удара усмереног против кинеског дампинга алуминијумске фолије на америчко тржиште. Но, плутократе које су биле забринуте могућношћу „трговинског рата“ са Кином могу да мирно спавају.

По питању Северне Кореје – којим су САД биле понајвише обузете на самиту Трампа и Сија – Трамп је отишао празних руку. Претходних месеци су посматрачи били збуњени Трамповом променљивом реториком, у распону од претњи огњем и деструкцијом једног дана до понуда у стилу хајде-да-се-договоримо већ следећег. Он је сам свој добар и лош полицајац.

У принципу, нема ништа лоше у дизању буке и непредвидивости. То је, знате, „уметност преговарања“ (алузија на Трампов бест-селер посвећен његовим преговарачким вештинама – прим. прев.) Упркос тврдњама Трампових критичара, није проблем у његовој наводној неодговорности и импулсивности. Трампов лични стил понашања још увек није довео до рата, а и ако рата буде, неће то бити разлог. Права опасност прети од наводних експерата који постављају параметре унутар којих Трамп делује, којима је он немудро делегирао своју спољну и безбедносну политику. Ово су ствари које се, по тој матрици, скоро религиозно подразумевају:

Прво, лепо је то што, по свој прилици, функционише алтернативни канал за непосредне америчке разговоре са Северном Корејом. Међутим, са становишта Вашингтона, преговори могу да иду једино у правцу захтева за денуклеаризацијом Северне Кореје. Било какви уступци Пјонгјангу једноставно не долазе у обзир, јер би то, забога, значило „награђивање агресије“ и „показивање слабости“. Нема јасних претпоставки за договор када се очекује да само једна страна прави уступке.

Друго, пошто је Вашингтон дефинисао севернокорејско нуклеарно оружје као ipso facto виталну претњу за САД, минимални прихватљиви амерички циљ је да га се Пјонгјанг ослободи. (Промена режима би била још боља, јер би то само по себи донело и денуклеаризацију.) То што је мало вероватно да ће се Пјонгјанг одрећи свог нуклеарног оружја под било којим условима значи да договора не може ни бити.

Треће, у колективном уму Вашингтона, за кризу је 100 посто одговорна Северна Кореја, док наше присуство у Кореји, наше претње Пјонгјангу или наше деловање на другим местима носе 0 посто одговорности. Како можете да кривите нас – 20 година смо покушавали са дипломатијом, и све што смо на крају добили је нуклеарна бомба! Било каква сугестија да Ким Џонг Ун само реагује на претње изговорене у чувеном говору Џорџа Буша млађег из 2002. године, о „осовини зла“ (коју чине Иран, Ирак и Северна Кореја – прим. прев.), или на свргавање Муамера Гадафија и Садама Хусеина (који су, за разлику од Кима, били довољно луди да не поседују оружје за масовно уништење) се одмах тумачи као „бацање кривице на Америку!“. Преузимање одговорности за раније грешке дефинитивно није наша јача страна. То што ће можда у року од неколико месеци континентална Америка бити у домету севернокорејских нуклеарних интерконтиненталних балистичких ракета нема никакве везе с било чим што је Америка рекла или учинила.

Четврто, ми једноставно знамо да Кина може ово да реши ако хоће – лагано и брзо, баш као што је председник Трамп рекао. По речима некадашњег америчког амбасадора у УН Џона Болтона: „Зато треба рећи Кини: ‘Биће поновног уједињења Кореје. Хоћете ли да се то деси на лакши или на тежи начин?’“ То значи да ће или Кина урадити тај посао за нас, или ћемо га ми сами урадити. Могућност да Пекинг неће предузети акцију која се фундаментално коси са кинеском националном безбедношћу, без обзира на америчка ласкања или претње, је скоро незамислива. Али ако не ураде то што захтевамо, онда ће оно што следи бити њихова кривица, а не наша.

Пето, војна опција је и даље и те како на столу. Хунта не размишља стратешки, али се и те како узда у своју технику извођења. Ако дође до најгорег и она буде „приморана да делује“ (са њеног становишта), она је екстремно (и опасно) сигурна у то да ће ефикасно извођење свести штету на минимум. Настављају се припреме за превентивни удар на Северну Кореју. У Сеулу је Трамп јавно хвалио могућности три борбене групе америчких носача авиона који се налазе у близини Корејског полуострва. Можда је све то само блеф како би се Кинези навели да нешто учине (као што знамо да могу – видети претходни пасус). Али ако дође до најгорег и ужасне ствари задесе велики број људи, рећи ћемо: Нисмо имали никаквог избора због кинеског нечињења. Да ли то значи да војни планери седе и разматрају жртвовање Сеула како ми не би деловали као слабићи? Не, али су спремни да ризикују могућност таквог исхода јер су, таквим приступом, сами себе сатерали у ћошак. Још горе, сигурни су да то могу да изведу. Јер, само погледајте како су сјајно испали сви наши скорашњи ратови!

Шесто, Трамп је јасно ставио до знања да је суспендовао сопствене инстинкте и да ће пустити да га воде „професионалци“. (Упоредити са Авганистаном, где његову „нову“ а заправо стару и непостојећу стратегију диктира Хунта, противно, по сопственом признању, његовим сопственим тежњама.) Кад је реч о Кореји, појам „експерти“ већином обухвата Хунту, али и Ники Хејли (!!!!) и, вероватно, Џона Болтона. (Такође постоји могућност да је своје прсте умешао и Дејвид Петреус, геније који се залагао за наоружавање Ал Каиде у Сирији.) Осим тога, имајте на уму да Трамп није неоконзервативац, али јесте националиста по калупу Ендру Џексона, или можда Тедија Рузвелта. „Немојте нас потцењивати,“ упозорио је Трамп Кима. „И немојте нас изазивати.“ А када му „експерти“ кажу да нас Северна Кореја „изазива“, шта друго може да учини осим да делује? Јер, у априлу су му „експерти“ рекли да је Асад отровао децу гасом у Сирији и – бум“ – он је лансирао крстареће ракете уз аплауз житеља Мочваре и већине своје популистичке базе, која нема појма где се Сирија уопште налази.

Седмо – ово је онај забавни део – ако се све то претвори у једну огромну катастрофу са стотинама хиљада мртвих, ко ће сносити одговорност? Неће ни Мекмастер ни Хејлијева. Не, за све ће бити крив Трамп и то што се није држао правца „Америке на првом месту“. Естаблишмент са обе стране политичког спектра, укључујући и многе који су га гурали у правцу агресивније политике, ће га брже-боље осудити: Ето, рекосмо вам да је лудак! Професионалци су га добро саветовали али је он све упропастио! У том сценарију, не би морали да чекају на импичмент, већ би се једноставно позвали на 25. амандман америчког устава (који одређује сукцесију у случају да председник умре, да оставку или се оцени да је неспособан да даље обавља своје дужности – прим. прев). Двоструки добитак за ратне хушкаче из Дубоке државе: отарасили би се и Кима и Трампа!

 

 

-

Вашингтон — Доналд Трамп је у разговору за Фокс њуз изјавио да нема потребу попунити празна места у својој администрацији јер је он „једини битан“.

EPA-EFE/MICHAEL REYNOLDS

Амерички председник није успео да попуни десетине празних места у својој администрацији, посебно у Министарству спољних послова.

Владини службеници описали су тренутну ситуацију као „катастрофу“.

Трамп је у разговору у четвртак коментарисао:

„Нису нам потребни сви ти људи које они желе. Ја сам пословни човек. Када не треба пунити празнине, не пуните их. Ја сам тај који је важан. Ја сам једини битан“.

www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=11&dd=03&nav_category=78&nav_id=1321505

-

Борис Степанов

Америки медији стално објављују да руководилац Стејт департмента Рекс Тилерсон само што није отпуштен. Као, конфликт између Доналда Трампа и Рекса Тилерсона је постао врло озбиљан. Секретари за штампу Беле куће и Стејт департмента упорно објашњавају новинарима да је све о’кеј. Међутим Си-Ен-Ен и Вашингтон пост са манијакалном упорношћу понављају да Бела кућа није задовољна Тилерсоном.

Најважније је да се по Тилерсону бије из свих цеви. Кога све нису намеравали да виде на његовом месту. То је била садашња амбасадорка САД  у УН Ники Хејли. Затим су почели да говоре да ће у Стејт департмент прећи садашњи руководилац ЦИА Мајкл Помпео. Тилерсон кад год му се појави прилика негира новинарске „патке“ и изјављује да „остаје веран председнику“. На недавном сусрету са патријархом америчке дипломатије Хенријем Кисинџером у Белој кући председник САД је рекао де ја он сасвим сигуран у Тилерсона.

Уосталом, у Овални кабинет Кисинџера позивају већ други пут. Пре тога је Трамп са њим разговарао у мају ове године. Најискуснији дипломата и утицајни политичар који је своју каријеру почео још у време Ричарда Никсона, поседује огроман ауторитет. Увек даје конкретне препоруке и ретко греши у својим прогнозама. Људи какав је Кисинџер више у Америци једноставно нема. Када је нека ситуација компликована – зову њега како би добили јасан одговор како да се достојно изађе из ове или оне ситуације за коју би се рекло да нема излаза.

Трамп сада има много непријатности. Он не зна шта да ради са Северном Корејом, са Ираном и Кубом. Увек је опасно да се у спољној политици удара са зида на зид. Једна грешка је довољна да ни један дипломата неће знати  да се договори са онима које Трамп покушава да заплаши и вређа. Махати атомском бомбом и викати да ће Пјонгјанг збрисати са земље човек може само уколико је потпуно изгубљен. Нерве треба чувати и своје емоције се морају држати у себи. Можда је Хенри Кисинџер Трампу баш то посаветовао. А успут га је можда посаветовао и да се не свађа са Рексом Тилерсоном. У Стејт департменту је тешко одмах се снаћи, а тамо је и много оних који не саботирају нову администрацију Беле куће. Таква варијанта не сме да се искључи. После 20.јануара власт је у Америци прешла са демократа на републиканце. И са тим неће баш сви да се помире. Јасно је зашто. Ко би то желео да изгуби топло место у власти, код које увек постоји могућност да се оствари неки добар бизнис.

Велики проблем српског народа представља чињеница да смо „буквално“ схватили приче о једнакости, правди и слободи. У свом „наивном“ поимању Света дошли смо до погрешне представе да нам је допуштено исто оно што и другим народима, да у свету треба да влада једнакост и иста правила за све. Можда баш због тога, гледајући из балканске визуре, постоји озбиљан проблем да разумемо начин функционисања САД а посебно њихове спољне политике и односа према другим државама.

Мој познаник који је пре десетак година, као припадник команде жандармерије скоро месец дана боравио у САД и посетио више њихових безбедносних агенција (ЦИА; ФБИ; ДИА;…) и добар је познавалац америчких безбедносних служби, са запрепашћењем ми је говорио како у оквиру америчких безбедносних структура једне помажу и подржавају неку, условно речено, терористичку организацију док се истовремено друге против њих боре. И једни и други то раде искрено и „од срца“.

За наш обичан, људски мозак то је несхватљиво. Али да бисмо то ипак разумели неопходно је познавати начин размишљања структура које воде САД[1]. Владајуће структуре у САД (формалне и неформалне) себе доживљавају као предводнике најзначајније и најмоћније земљу на планети са посебном мисијом да цео свет уподобе свом „начину живота“ али да истовремено не допусте да им се иједна држава приближи по моћи, богатству или културном обрасцу[2].

Као такви сматрају да је свака тачка на планети од њиховог виталног интереса и да на свакој морају одржати сопствену супериорност и присуство. Да би то остварили, званичне САД држе под контролом (политичком, дипломатском, економском, војном, пропагандном….) већину влада држава на планети са жељом да под контролу ставе и све до сада „непокорене“. Циљеви су потпуно јасни и недвосмислено опредељени да САД обезбеде пуну хегемонију над целом планетом.

При томе све јавно прокламоване „вредности“ попут демократије, људских права, медијских и дугих слобода, само су изговор и параван за реализацију властитих циљева. Као што је Џон Кенан (вођа стратешког тима у Стејт департменту још 1948.године написао: „Требало би престати да се расправља о нејасним……  и нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократије. Ускоро ћемо морати наступити непосредно са позиција силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање сметају, тим боље.“ Све анализе помоћи које су САД давале другим земљама указују да је ова помоћ углавном стизала државама и владама које су биле (а неке су и данас) репресивне према властитом становништву и често подржавају тортуру, незаконска хапшења, прогон на расној и верској основи (често и хришћана). Основни критеријум за помоћ и подршку је био интерес САД и активност влада на заштити америчких (обично мултинационалних компанија под америчком контролом) интереса.

У својој жељи да што „безболније“ реализују своје циљеве а при томе истовремено буду и вољене, квазиелите на челу САД прибегавају пропагандним триковима представљајући себе као великог борца за идеале. У ствари, суштину је изрекао државни секретар Џо Форест Далас, сугеришући председнику Ајзенхауеру да уколико жели да се у Латинској Америци не буне против САД, да их „мора мало потапшати да помисле да су нам драги[3].

Суштина приступа безбедносним изазовима гледано из угла елита САД се померило са чисто војног на друштвено-политичко поље деловања у коме је тежиште американизовати потенцијалну жртву агресије и то пре свег кроз политичке, социолошке, субкултурне и психолошке активности[4]. Због тога савремена стратегијска опредељења САД не базирају више на чисто војним решењима и представи о рату као оружаном сукобу са неком државом или војнополитичким савезом. Стратегија ниског интензитета, осмишљена осамдесетих година прошлог века[5] а која је развијена и унапређена последњих деценија, омогућава САД да истовремено води војне, специјалне и тајне операције на широком простору и против великог броја земаља истовремено не ангажујући у пуној мери свој војни потенцијал који се прилично компромитовао у сукобима са технички инфериорнијим противницима. Наравно да се у случају потребе, када невојна средства не дају жељени резултат (као што је било у случају СР Југославије) на крају мора прибећи и војној сили али углавном као пример непослушнима[6].

САД под контролом својих квазиелита, практично, води неконвенционални рат против остатка света, прикупљајући информације о стварним и потенцијалним противницима али и савезницима, креирајући кризе и управљајући њима, стварајући нестабилности а онда их делимично отклањати. Ни на једној тачци планете политика САД не тежи трајним и одрживим решењима. Увек се остављају клице могућих сукоба како би се задржала активна улога. Истовремено САД настоје да предвиде и развој догађаја у будућности и у том циљу намерно дестабилизују поједине државе подржавајући у оквиру њих покрете који политичким или насилним путем желе да преузму власт у држави. Оне чак и у државама блиским савезницама[7] подржавају дестабилишуће покрете како би уцењивале те владе али се и припремале за сценарије када због унутрашњих проблема мора доћи до промене локалне владе у некој од држава. Тако САД преко својих безбедносних агенција, финансијских институција, дипломатије или војске дестабилишу свет подржавајући тероризам а истовремено воде борбу против тог тероризма покушавајући да себе доведу у ситуацију да која год опција победи то буду њихови људи које ће држати у шаци или смењивати према властитој процени и нахођењу.

Постојање двоструких стандарда више се и не оспорава. Примера ради, грађани САД су веома осетљиви на ускраћивање њихових права а прислушкивање или отварање поште без одговарајућег судског налога за њих представља велики „грех“. Истовремено САД прислушкују друге државе без ограничења и не обазирући се на било какве норме. Бајком о „изузетности“ покушава се поткрепити илузија о непогрешивости а из ње извести некажњивост не само квазиелита у САД већ и оних који спроводе акције у њихово име широм Планете.

Избор Доналда Трампа за председника САД пробудио је наду да се нешто у политици САД може променити те да ће оне поново заузети водеће место у међународној заједници, али овај пут не по насиљу и самовољи већ по високим демократским стандардима и солидарности. Нажалост, догађаји у Сирији и Катару нам показују да се, вероватно, ништа није изменило и да је савезништво са САД подједнако опасно као и супротстављање.

На овој тачци се завршава политичка аналитика а почиње медицина. Шизофренија у развијеном стадијуму од које болује мала група људи у САД а пати цео Свет.

___________________________________________________________________________________________________

[1] Сви моји пријатељи који живе у САД или су тамо боравили о „обичним“ америчким грађанима говоре као о добродушним, добронамерним и вредним људима, који су дубоко уверени да њихова земља представља најбоље место на планети и која ради у најбољем интересу свих.

[2] Размишљања о америчкој „изузетности“ детаљније се могу сагледати у чланку Стивена Мајера , www.nspm.rs/hronika/stiven-majer-zasto-amerikanci-veruju-da-su-izuzetni.html?alphabet=l

Најјаснији одговор на поруке о америчкој изузетности дао је председник Путин у интервјуу за јапанске медије: „Несумњиво, САД и америчком народу – ово је велика земља и велики народ, без сумње, Нико не оспорава, али да говори о изврсности, чини ми се да је то превише и да ствара одређене проблеме у међусобним односима, не само са Русијом , чини ми се.“

[3] Жалосно је слушати како се балканске колонијалне власти одушевљавају малим похвалама за „напредак у реформама“ које им као мрвице ласкања бацају њихови налогодавци из САД.

[4] У складу са Сун Цу, Умеће ратовања: „Није највеће умеће увек побеђивати у биткама, најбоље је победити непријатеља без борбе“. Наравно уколико варијанта без борбе не да очекивани резултат, гола сила ће добити шансу.

[5] Борбено правило КоВ САД ФМ 100-20 из 1981.

[6] На крају се показало да је неколико стотина милиона долара инвестираних у опозицију и подривање система, у комбинацији са економским санкцијама и дипломатском изолацијом, дало бољи резултат неко милијарде долара утрошених на војну кампању која је трајно укаљала, и онако сумњив, углед НАТО.

[7] На тзв “Вашингтонским конференцијама“ у јеку Другог светског рата одлучено је да се војне операције воде тако да на крају рата Немачка (што је природно) и СССР (што је неприродно имајући у виду да су били савезници) изађу са што више губитака и што више ослабљени како не би могли представљати сметњу хегемонији САД.

Скоро сваког дана ме неко пита које су шансе да ћемо ускоро заратити са Ираном или Северном Корејом, или, могуће, обоје. С обзиром да је мало вероватно да би било која од ове две земље напала Сједињене Државе, пошто би то било самоубилачки, питање о рату се заправо своди на: да ли ћемо ми напасти њих?

Неки сматрају да је галама која долази из Вашингтона само празна претња. На пример, Џастин Рејмондо са Antiwar.com пише да се председник Доналд Трамп само бави „реторичком пиротехником и скупљањем политичких поена код одређених (домаћих) бирачких тела, док и даље одржава статус кво: укратко, он практично изводи нешто што се суштински може назвати позоришном представом, која нема никакве везе са оним што се стварно дешава на терену. Његови непријатељи, погрешно тумачећи реторику као реалност, су загризли удицу“.

Надам се да је Рејмондо у праву, али се плашим да није. Јер, се у основи његове анализе налази и превише чињенично заснована реалност да би напад на било коју од ових земаља донео катастрофу. „Милиони би умрли, са обе стране демилитаризоване зоне,“ ако би ми започели напад, пише он. „Из овог разлога, САД – упркос Трамповим твитовима – неће извршити напад на Северну Кореју.“ Слична логика важи и за Иран.

Међутим, да се америчка политика последњих година водила разумном проценом цене и добитка, не би дошло ни до наших других „ратова по избору“ (wars of choice, односно ратова који нису били нужни већ су вођени из идеолошких, геополитичких или сличних прагматичних разлога – прим. прев.) – али је ипак дошло. То што предвидиве последице рационалним умовима могу деловати „незамисливо“ не значи да онима који доносе одлуке оне не делују замисливо.

Потенцијал за избијање рата није, како би Трампови непријатељи, па чак и неке његове мање информисане присталице желеле да мислимо, производ његовог популизма или национализма. Напротив, током 2016. Трамп је жестоко критиковао интервенције које је глобалистички естаблишмент лансирао под председницима Бушом млађим и Бараком Обамом у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији. Сада је, међутим, Трамп усвојио ту исту политику, заодевену у бомбастични трампистички слоган „Америка на првом месту!“ Није јасно зашто је он то учинио, али то на крају није ни посебно релевантно у односу на оно што ће се тек догодити.

Да се разумемо, не мислим да генерали и глобалисти који сада усмеравају Трампову политику желе рат са било којом од ове две земље, али су спремни да ризикују рат да би добили оно што желе. Што се тиче Кореје, они инсистирају на денуклеаризацији Северне Кореје, што би вероватно припремило терен за промену режима у Пјонгјангу – што Ким Џонг Ун врло добро зна, и због чега никад неће пристати на то. „Решење у складу са крилатицом ‘Америка на првом месту’ је јасно: Кимова претња у односу на САД је присутна само дотле док је Америка умешана у корејске послове,“ пише Срђа Трифковић. „Ако се, пак, искључи – нестаје и претња.“ Али Вашингтон никад неће пристати да се одрекне америчког војног упоришта на Корејском полуострву. И, да би га задржао, он ће радије довести у опасност скоро 30.000 америчког особља у Јужној Кореји и животе небројених Кореанаца с обе стране 38. паралеле.

Имајући у виду да би сваки амерички напад на Северну Кореју, па чак и вера Пјонгјанга да му такав напад непосредно прети, скоро сигурно покренуо разарајући противудар против Јужне Кореје а можда и Јапана, било каква америчка војна акција би морала да у старту буде убедљиво надмоћна. Скорашње спекулације о Кимовој способности да уништи до 90% америчког становништва посредством напада електромагнетним (ЕМП) пулсом могу да имају само један циљ – производњу повода за превентивни амерички напад, можда чак и нуклеарни. Можда ће Трамп махати овим сценаријом пред носом кинеског председника Си Ђинпинга током њиховог самита наредног месеца, вођен вашингтонском заблудом да ће, ако САД успеју да се представе довољно ратоборним, то навести Кинезе да панично реагују и пробају да реше тај проблем за нас – посредством пуча који би уклонио Кима и његово окружење, или чак путем инвазије на Северну Кореју.

Трампова ратоборност према Ирану такође нема везе са америчким националним интересима. На првом месту, тврдње његове администрације да Иран крши „дух“ нуклеарног споразума су заправо фактичко признање да Техеран испуњава своје обавезе. Трампово одбијање да званично потврди да се Иран придржава споразума мање је знак искрене забринутости о некаквом иранском нуклеарном оружју а више покушај неутралисања Ирана као регионалне силе. То се јасно огледа у Трамповој недавно објављеној новој стратегији према Ирану, упереној против Иранске револуционарне гарде, иранског ракетног програма и иранског државног интегритета и регионалних интереса уопште. Многи који Трампа гурају у том правцу и не крију да желе предузимање војне акције у циљу „промене режима“ у Техерану и инсталирању терориста из организације Муџахедин-е-Калк (МЕК) – које финансира Саудијска Арабија – на месту садашње теократске владе, слично начину на који смо падобранима у Багдад спустили тзв. Ирачки национални конгрес пошто смо са власти свргнули Садама Хусеина.

Тотално непријатељство према Ирану није ни у каквом складу са стављањем Америке на прво место. Критичари америчке спољне политике већ дуго истичу да ми не тежимо да делујемо у складу са интересима нашег народа колико тежимо да делујемо у складу са интересима транснационалних компанија (поготово оних које су повезане са оним што се анахроно назива Војно-индустријским комплексом, а што се много тачније назива Дубоком државом) и наводних „савезника“ који ни на који начин не доприносе нашој безбедности али су и те како вољни да нас увлаче у своје сукобе, зарад својих а не наших интереса. Два најмоћнија страна лобија у Вашингтону су израелски и саудијски, и они су све више повезани заједничким непријатељством према Ирану. Значајно је то што су Трампове прве две стране дестинације у својству председника САД биле Саудијска Арабија и Израел.

Чини се да је Трамп у потпуности прихватио лажну тврдњу да је Иран водећи спонзор тероризма у свету. Стварно?! Колико је шиитских, ирански спонзорисаних терористичких напада погодило Европу или Северну Америку? Не, не – неславно место главног спонзора џихадистичког терора убедљиво припада Саудијској Арабији и њеној вехабистичкој идеологији која инспирише Даеш, Ал Каиду, Боко Харам, Ал Шабаб и многе друге групе. Изокрећући реалност наопачке, америчка администрација за глобални тероризам изричито окривљује Иран (укључујући и Иранску револуционарну гарду), Сирију и, сходно томе, Русију – иако се сво троје боре против Ал Каиде и Даеша, како је и сам Трамп признао током председничке кампање 2016. на згражавање републиканских „експерата“.

Сада Трамп није издао потврду да се Иран придржава нуклеарног споразума, али није ни повукао САД из њега. Од Конгреса зависи да ли ће поново бити уведене санкције против Ирана које су овим споразумом биле укинуте. Ако се то буде десило, то ће фактички значити да се САД повлаче из нуклеарног споразума, без обзира да ли су га формално одбациле или не – што је корак који је и сам Трамп могао да предузме, али није. На основу мојих разговора у Вашингтону ове седмице, мало је вероватно да ће санкције одмах бити враћене. Имајте на уму да ће Демократе, чак и оне које су посебно непријатељски настројене према Ирану, хтети да очувају можда једини Обамин спољнополитички успех, као што неће бити вољне да подрже акције председника којег не подносе. А многим Републиканцима, који су се током претходних седам година бунили против Обаминог закона о здравственом осигурању а онда нису искористили недавну указану прилику да га укину, биће лакше да звуче ратоборно него да предузму истинске акције које би могле да имају последице.

Ако Конгрес не буде поново увео санкције у року од 60 дана, како нуклеарни споразум предвиђа, то би фактички значило да ће се САД и даље формално придржавати споразума, упркос томе што Трамп није издао потврду – што је чак и ратоборна америчка амбасадорка при УН, Ники Хејли, признала. (У складу са Рејмондовом тезом, то би управо било оно на шта је Трамп и циљао – да делује снажно и мужевно, и задовољи присталице Израела и Саудијске Арабије, а да у исто време одговорност за даљи останак у споразуму пребаци на Конгрес.) Међутим, вероватно ће Конгрес на крају донети неку меру којом се осуђује Иран за уобичајени списак „лошег понашања“ – који је већином нетачан и већином нема везе са развојем нуклеарног оружја – уз одговарајући „окидач“ за поновно увођење санкције у неком будућем времену, рецимо годину дана. У исто време ће САД захтевати да Техеран пристане на „побољшање“ споразума, у виду престанка развоја ракетне технологије, обустављања помоћи Хезболаху, Хамасу и Хутима у Јемену, обуставе даљег блаћења Израела, повлачења Иранске револуционарне гарде из Сирије и Ирака, и гутања свега другог што Американцима може пасти на памет а што би било суштински неприхватљиво за Иран.

Ако САД у неком тренутку реше да изађу из нуклеарног споразума са Ираном или поново уведу санкције (што се практично своди на исто), то би изазвало згражавање осталих страна потписница споразума, којима је свима стало да га сачувају. На Ирану би онда било да процени да ли би иступање из споразума којем би све остале стране осим америчке остале привржене било у његовом националном интересу. По мом мишљењу, то би био глуп потез који Ирану не би донео ништа. Прво, Иран је више пута поновио да не жели да развија нуклеарно оружје и да би тако нешто било у супротности са његовим принципима. Друго, чак и кад би САД поново увеле санкције, њихов ефекат би био ограничен неучествовањем чак и најближих америчких савезника и трговинских партнера, као и одбијањем Русије и Кине да им се придруже. Треће, иранско остајање у споразуму заједно са осталим потписницима би створило повољне околности по Техеран, који би се нашао на истој страни са Лондоном, Паризом, Берлином, Бриселом, Москвом и Пекингом, док би Вашингтон остао изолован. (Осим ако све ово није део Трамповог „промућурног“ плана нашег извлачења са Блиског истока – да нас у тој мери експонира да нико није у стању да нас прати!) Коначно, и најопасније, ако би Иран одбацио нуклеарни споразум зато што су то прво учиниле САД, јастребови би тврдили да је то Иран унапред смислио да би имао изговор да набави нуклеарно оружје, што би значило да је Трампов једини избор да га превентивно војно нападне.

И, мада Петрик Бјукенен пише да смо ми већ на путу рата са Ираном, ту постоји много више релевантних варијабили него што је то случај са Северном Корејом. Штавише, док је судбина нуклеарног споразума неизвесна, САД би требало неколико месеци, па чак можда и годину дана, да окупе снаге које би биле неопходне за напад на Иран. Тренутно бих рекао да су шансе избијања рата са Ираном око 15%, али и да би могле експоненцијално и брзо да порасту, зависно од тога шта ће се следеће дешавати.

Насупрот томе, средства неопходна за напад на Северну Кореју су већином размештена, и „прст је на обарачу“, само чекајући наредбу за напад. Пре неких месец дана, бивши командант НАТО, адмирал Џејмс Ставридис, проценио је да постоји вероватноћа од 10% за избијање нуклеарног рата између САД и Северне Кореје, а 20-30% шансе за избијање конвенционалног. И тада сам мислио да му је процена превише оптимистична – а ствари су се од тада погоршале. Што се тиче било каквог покушаја „ограниченог“ конвенционалног удара који циља специфичне ракетне и нуклеарне капацитете, као и „обезглављивање“ севернокорејског руководства, то није реална опција – јер тада Ким више не би имао шта да изгуби. Сматрам да су шансе за рат премашиле 30%, и да се скоро сваке седмице повећавају, уз велику могућност да би сваки сукоб могао да прерасте у нуклеарни.

Шта то би са ‘Америком на првом месту’?“ пита се колумниста Пол Малшајн. Тешко је отети се утиску да Трамп није у потпуности свестан ћошка у који је сам себе сатерао. Ако се на крају одлучи на рат против Северне Кореје или Ирана, или не дај Боже обоје, уз очекиване ужасне последице, он је тај који ће бити окривљен, а не његови новопечени неоконзервативни навијачи. У том случају, заклети Трампови противници неће морати да чекају на импичмент, већ ће једноставно моћи да активирају 25. амандман Устава САД ради његове смене, имајући у рукама доказ његове менталне болести.

-

НАРЕДИО И ДА СЕ У ММФ ГЛАСА ПРОТИВ СВИХ ПРОЈЕКАТА ЗА ВЕНЕЦУЕЛУ, РУСИЈУ, С. КОРЕЈУ И ИРАН

ДОНАЛД Трамп потписао је декрет којим је активирао низ једностраних економских санкција које ће погодити више змаља међу којима су Венецуела, Кина, Сирија и Русија.

А активирао их је под изговором „појачавања борбе са трговином људима у свету”.

Истовремено је влади САД дао мандат да е мере не примењује из „хуманитарних и других разлога”.

Представници САД у ММФ и у међународним развојним банкама практично су већ добили налог да током 2018-те гласају против свих пројеката који би могли користити владама Ирана, Северне Кореје и Русије. Изузетак ће бити само „хуманитарни пројекти”.

Трамп је наредио и да се обустави финансирање свих америчких државних образовних и културних програма за размену са Русијом, С. Корејом, Сиријом и Еритрејом.

Међутим, другом одлуком је у доброј мери опозвао ову јер је дозволи размену таквих програма са све четири земље „ако то одговара нацоналним интересима САД.

fakti.org/globotpor/tramp-jednim-ukazom-zabranio-kulturnu-razmenu-sa-rusijom-s-korejom-i-sirijom-a-drugim-dozvolio

Многи државници света очекивали су обрaћање америчког председника Доналда Tрампа у Генералној скупштини УН. У тим порукама само су лаковерни очекивали решење проблема управо од САД, као државе која је самостално или преко НАТО и ЕУ креирала многе кризе за које данас нема решења. Империје које стварају проблеме у међународним односима и користе се углавном логиком силе, изазвивају само нове кризе и ратове. Тако се ни у говору Доналда Tрампа није могла чути самокритичка опсервација деловања САД, него су сви „проблеми света“, пребачени на „одметничке државе и народе“, као да су ти режими сами настали и као да их је могуће решити само применом насиља.

„Анализираћемо озбиљно, данима и недељама ћемо радити на Трамповом говору, као и на говорима неких других, да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике у наредном периоду“, рекао је Александар Вучић после слушања говора америчког председника пред Генералном скупштином УН. Посебно је истицао да се четири пута „руковао“ са председником Трампом и истицао и појашњавао „шта му је рекао“. Такав однос и понизност вређа сваког достојанственог грађанина Србије.

Оваква изјава говори о недопустивој зависности и идолопоклонству према једној сили која шири насиље широм света. Тај страх или опчињеност није допустива да се симболички преко председника Србије преноси на Србе као народ. Америка је већ довољно нанела зла српском народу. Слично се и данас понаша јер је пристрасна у решавању међунационалних и међудржавних односа на Балкану. САД су стале на страну формиране лажне државе Косово и даље све чине да је промовишу у међународним односима, вршећи отворен притисак на многе државе света.

У свом говору Трамп није помињао велике силе као проблем, пре свега Кину и Русију, али у говору провејава глобалистичка прича “једине и незамењиве суперсиле“, која има пуно новца и може да учини све што жели. Поменуо је обе велике силе индиректно у негативном контексту само у једној реченици, рекавши да „морамо да одбацимо претње суверенитету од Украјине до Јужног кинеског мора“. Умели су амерички председници и много оштрије да се обраћају у прошлости и да још отвореније прете.

С друге стране, поменуо је обе земље у позитивном контексту кад им се захвалио – заједно са другим земљама чланицама Савета безбедности УН – што су гласале за најновији пакет санкција против Северне Кореје. Уз напомену да „морамо учинити много више“. Иако историја ратова јасно упозорава да се проблеми међународних односа не могу решавати санкцијама, велике државе логиком силе олако прибегавају санкцијама које највише погађају обичан народ и социјално наугроженије слојеве становништва.

Трамп је манифестовао оштру реторику према Северној Кореји, Ирану, Венецуели и Куби, на начин у коме нема достојанства нити дипломатског односа. Да ли је оставио трачак наде да се ту нешто може променити на боље? Остављен је мали простор, под условом да се постепено испуњавају амерички налози.

У порукама Северној Кореји, Трамп је „осуо паљбу“ по председнику Северне Кореје Ким Џонг Уну, истичући: „Време је да Северна Кореја схвати да је денуклеаризација њена једина прихватљива будућност.“ Није се нашло простора за алтернативна решења, која нису тако ригидна и која би била остварљива. Без попустљивости са америчке стране, наставиће се са новим америчким притисцима, првенствено на Кину, али и на Русију, да саме „обуздају“ Кима, што је наопак модел јер је Северна Кореја свесна шта им доноси попустљивост, „демократизација“ и укидање нуклеарног програма. То би био суноврат без повратка, по моделу смене власти ауторитарних режима од Ирака до Либије и Сирије.

Трампова претња да ће Америка, „ако буде приморана“, потпуно уништити Северну Кореју, што је порука коју је упутио, како се изразио, „човеку с ракетом“, односно председнику ДНРК Ким Џонг-Уну, дан касније је наишла на одобравање америчких савезника – Јужне Кореје и Јапана. „Ми тај говор видимо као исцртавање чврстог и конкретног става о кључним темама у вези са очувањем мира и безбедности са којима су суочене међународна заједница и Уједињене нације“, саопштено је јуче из кабинета председника Јужне Кореје Мун Џае-ина. „Јасно је показао (говор) колико озбиљно влада Сједињених Држава гледа на нуклеарни програм Северне Кореје, с обзиром на то колико је председник неуобичајено (дуго) о томе говорио“, додаје се у саопштењу. Трампов говор је „потврдио да Северна Кореја мора бити натерана на денуклеаризацију… санкцијама и притиском“, сматрају у Сеулу.

Ројтерс подсећа да је Мун добио изборе у мају залажући се за преговоре са Северном Корејом. Али пошто је Пјонгјанг 3. септембра спровео шесту и највећу нуклеарну пробу, Мун је рекао да сада није време за дијалог.

Још један далекоисточни савезник САД, Јапан, заузео је посебно чврст став према Северној Кореји, залажући се за даље санкције и притисак, подсећа британска агенција. Северна Кореја је недавно лансирала две ракете са нуклеарним потенцијалом преко јапанског острва Хокаидо. „Ми веома поштујемо приступ председника Трампа да измени политички став Северне Кореје денуклеаризацијом… као и његов позив међународној заједници, укључујући Кини и Русији да сарађују у смислу појачавања притиска на Северну Кореју,“ рекао је новинарима секретар јапанске владе Јошихиде Суга. Суга је такође похвалио Трампа због његовог осврта на јапанску девојку коју су севернокорејски агенти киднаповали 1977. Судбина отетих је, пише Ројтерс, кључна тема за јапанског премијера Шинза Абеа, који је обећао да ће их ослободити док је на власти. Та тема је такође емоционална за јапанску јавност.

У појединим анализама Трамповог говора поставља се питање коме је он заправо претио – Северној Кореји или неким другим држвма у региону, пре свега Кини. Ројтерс подсећа да су САД више пута захтевале од Кине, главног трговинског партнера Северне Кореје, али и од Русије, да учине више против режима у Пјонгјангу, на шта је Трамп такође алудирао у говору: „Нечувено је да неке земље не само тргују са таквим режимом, већ наоружавају, снабдевају и финансијски подржавају државу која свет угрожава нуклеарним сукобом“.

Трампове речи у седишту УН није чуо севернокорејски представник јер је демонстративно напустио седиште УН пре његовог обраћања. Министар спољних послова Северне Кореје је ипак прокоментарисао говор Доналда Трампа испред седишта УН са речима:“Има једна изрека која иде овако – чак и кад пас лаје парада се наставља. Ако је мислио Трамп да нас изненади звуком пса који лаје, онда он очигледно сања.“[1]

Кинеско министарство спољних послова је, упитано да прокоментарише Трампове наводе о уништењу Северне Кореје, одговорило да су резолуције УН о Корејском полуострву јасне, односно да ствар треба да буде решена мирно, политичким и дипломатским средствима. Лу Канг, портпарол тог министарства, рекао је да у вези са денуклеаризацијом Корејског полуострва поменуте резолуције одражавају „заједничку вољу и консензус међународне заједнице“.

У Јужној Америци, Венецуела је означена као друга држава „која квари мир у свету“. Скоро отворено се позива на промену режима без обзира што је изабран на легалним демократским изборима. Наиме, Трамп је позвао на „пуну рестаурацију демократије и политичких слобода у Венецуели“, и жестоко прозвао њену власт за „ауторитаризам“ и практиковање „истинског“ социјализма и комунизма. Трампова реторика је на примеру Венецуеле у знатној мери идеологизована у правцу класичног северноамеричког интервенционизма у међународним односима.

Трамп је и Кубу означио као државу „кормупираног и дестабилизирајућег режима“, који је по његовој оцени „комунистички или социјалистички“. И та држава је означена реметилачким фактором и као држава у којој се баштине друге вредности, па јој САД неће дићи санкције све док не спроведе „темељне реформе“. „Сви људи заслужују владу која се брине о њиховој безбедности, њиховим интересима и њиховој добробити, укључујући и њиховом просперитету“. Такав приступ „али“ носи у себи злокобну клицу „хуманитарног интервенционизма“ његових претходника, по моделу R2P, односно „одговорности за заштиту“.

Може се рећи да је Трампова најжешћа реторика усмерена ка Ирану, јер та држава у региону Блиског истока ремети остваривање америчких и израелских националних интереса. Зато је Трамп истакао да се ради о „убилачком режиму“ чије нафтно богатство не само да „финансира Хезболах и друге терористе који убијају недужне муслимане и нападају своје мирољубиве арапске и израелске суседе“, већ и „подупире диктатуру Башара ел Асада, потпирује грађански рат у Јемену и поткопава мир на целом Блиском истоку“. Немир на Блиски исток донеле су одавно САД а не Иран, а посебно у Сирији. Вероватно је Израел задовољан оваквим определењима САД, јер је Израел више пута поновио да му је неприхватљив пораст иранског утицаја у региону. Зато америчкој администрацији не сметају режими који су изњедрили многе терористичке организације и које их данас јако подржавају, као што је Саудијска Арабија, која је чак и индиректно похваљена што је пролетос била домаћин самита на коме је присуствовао председник САД Доналд Трамп. У региону Блиског истока, тешке речи су упућене и сиријском председнику Башар ел Асаду и поново изговорене још увек недоказане а вероватно потурене „оптужбе“ за употребу хемијског наоружања.

У контексту сиријске кризе, Трамп је истакао и важност бриге за избеглице и њихов што скорији повратак кући, као и помоћи земљама у окружењу да се о њима у међувремену брину, искористивши прилику да се поново негативно изјасни о непожељности „неконтролисаних миграција“, што је био један од главних стубова његове предизборне кампање, а управо је Америка и Велика Британија покренула многе грађанске и међудржавне ратове на Блиском истоку и на северу Африке.

Да ли је његов говор у глобалу позитиван или негативан за свет, Европу и Србију? Може се рећи да нуди врло мало више могућности него што би нам понудио иједан говор Хилари Клинтон или Барака Обаме. Нуде нам се могућности да јасније саопштимо и аргументујемо своје националне интересе, те да отворено инсистирамо на томе да Трампова Америка више не подржава зло „радикалног исламског тероризма“ – које је, после паузе од неколико месеци, Трамп поново јасно именовао – кроз носиоце на Балкану, првенствено у Србији на Косову и у Босни и Херцеговини.[2]

„Уједињене нације нису место где бисте очекивали претње ратом. Па ипак је председник Трамп управо то учинио у свом првом обраћању Генералној скупштини“, наводи Њујорк тајмс у свом редакцијском коментару. „Излагање господина Трампа има одјеке чувене „осовине зла“ председник Џорџа В. Буша, којом су демонизовани Иран, Северна Кореја и Ирак 2002. године. Њујорк тајмс наговештава да ће Трамп приморати Конгрес да не констатује то придржавање Ирана слову споразума, те да ће Америка, ако иступи из споразума, „разбеснети друге велике силе потписнице споразума – Француску, Британију, Немачку, Русију и Кину – а Ирану дати оправдање да настави нуклеарни програм у пуном опсегу… Зашто би господин Трамп то ризиковао у тренутку када је програм Северне Кореје даноноћна брига је мистерија“, закључује Њујорк тајмс.[3]

Осим што је Доналда Трампа описао као „новог Хитлера у међународној политици“, председник Венецуеле Николас Мадуро је оценио да „магнат мисли да је власник света“. „Он то показује својим сопственим поступцима у међународној политици, он се понаша као нови Хитлер“, рекао је Мадуро у уторак, према извештају новинске агенције ЕФЕ. Мадуро је казао да председник Сједињених Држава спроводи агресивну политику према народу Венецуеле са позиција „расне и империјалистичке супремације“, али да „нико никада неће застрашити Венецуелу“.[4]

Што се тиче региона Балкана, Трамп му није поклонио неку посебну пажњу у току излагања али постоји пуно индикатора који указују на то да је Балкан постао веома значајан за остваривање геостратешких интереса САД, првенствено преко ЕУ и САД. Ставити под контролу Балкан је од стратешког интереса првенствено САД и Велике Британије, у походу на Исток. Због тога се Србија налази под све већим притиском Запада и према тим притисцима се актуелна власт односи сервилно, често и недопустиво понизно трудећи се да испуни све што јој се намеће. То се најочигледније види кроз однос Србије према свом делу националне територије, свом духовном средишту Косову и Метохији и према Уставу Р. Србије. Запад, заједно са влашћу води бесомучну медијску кампању према народу Србије већ више година, да пристане на „болна решења и уступке“ зарад „светле европске перспективе и будућности“.

Данашња српска политичка сцена је „збуњена“ у најмању руку и не постоји елементарна сагласност око виталних стратешких интереса Србије. Актуелна власт не дозвољава разједињеној опозицији да суштински утиче на креирање стратешких одлука, а не дозвољава ни народу да се изјасни кроз одржавање референдума по најбитнијим националним вредностима и интересима, као што су укључивање у ЕУ, НАТО, питање статуса Косова и Метохије, Р. Српске и слично. На позорници је власт која контролише медије или утиче на уређивачку политику тих медија, који су у власништву страног капитала или домаћих тајкуна и криминалаца. Медијски спектар је затворен за руске медијске куће или за власништво и оснивање нових електронских и штампаних медија, пре свега телевизије са националном фреквенцијом.

Невоља с тим управљачима из мрака је што они присутнима – који хипнотисано гледају у марионету – не желе добро. Бојим се да смо, ако се убрзо не тргнемо, сви у озбиљној опасности  цело друштво, цео народ. Јер, као што се види, границе мрака су све ближе…[5]

Народу се пласира једна слика преко владиних, провладиних и прозападних медија. Медији који нуде другачије информације немају велику покривеност а штампани медији имају мали тираж или су под утицајем страних центара моћи. Свака национална алтернатива или бунт се медијски сатанизује као и личности које воде такве покрете и странке. Очигледан пример таквог поступања и самовоље власника медија јесте однос јуловског тајкуна Жељка Митровића према свим партијама, покретима и појединцима са којима је у сукобу. За њега су медији чији је власник оруђе за дискредитовање свих оних који му нису по вољи.

Зато је просечан грађанин Србије данас у заблуди и није објективно информисан, првенствено о последицама неодговорне политике „еврпских интеграција по сваку цену“ и решавања статуса Косова и Метохије, у складу са препорукама Запада, пре свега САД.

 

 

____________________________________________________________________________

[1] www.jutarnji glasnik.info

[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/neke-bitne-poruke-trampovog-govora-pred-generalnom-skupstinom-un/

[3] www.danas.rs/politika.56.html?news_id=356927&title

[4] www.danas.rs/politika.56.html?news_id=356927&title

[5] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/granice-mraka/

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

Када је почетком 90-тих Фрањо Туђман лобирао за своју Кроацију доспео је чак до председника САД Џорџа Буша старијег. И данас се препричава анегдота о њиховом сусрету у Белој кући где га је он данима чекао да се појави, а онда је једног дана Буш пошао у тоалет….

Касније је Туђман причао о том њиховом историјском сусрету;

„ Пети дан кренем си ја у тоалет кад оно тамо Џорџ лично за писоаром, пришел сам му и на чистом загорском рекел (кај) БУМ, а онда је он мени рекел БУШ… и так сам је ја жртвовал за лијепу нашу.“

Анализирајући ову анегдоту морамо признати да је председник Вучић отишао много даље и озбиљније баш онако како су га тренирали саветници из штаба Тони Блера. Дакле, сусрет Вучића и Трампа у Њујорку трајао је рекордних ТРИ минута од тога је један минут издвојио за разговор са првом дамом Меланијом на мешовитом српско-словеначком језику, а један минут је трајало руковање са Трампом и то чак четири пута. Онај трећи минут трајао је чувени Вучићев монолог (гледали смо га икс-пута на ТВ Пинку) у коме је упознао Трампа са ситуацијом у Србији, говорио му о просперитету и напретку, БДП, војној неутралности, односима са Русијом и на крају га три пута замолио да посети Србију на шта је он климнуо главом што може да се протумачи као ДА или НЕ, остаје да видимо. (1*)

У том позиву му је изнео чињенице како га српски народ жељно очекује и радује се његовом доласку. Пре тога је Дачић по Вучићевој промисли као претходница и коалициони партнер унапред припремио „терен“ код Трампа, вешто скривајући детаље разговора тако да ни чувени британски форензички читач са усана (Џесика Рис – прим. аут.) није успела да открије шта је Дачић рекао Трампу. (2*)

Али на основу једне и једине речи коју он зна да изговори на течном енглеском, „Миљацка“, читач са усана је ипак дешифровала да је Дачић показао Трампу заједничку слику са „српским бизнисменима“ Шарићем и Мишом Бананом када је својевремено развијао бизнис по Америци за „добробит српског народа“. Како Трамп није могао да се сети онда му је Дачић рекао: „Миљацка, Миљацка фор ју“ што би у преводу значило: „сећаш ли се бре када сам ти певао Миљацку?“. Уследио је широки Трампов осмех што значи да се сетио старог пријатеља, а затим му је Дачић уручио албум са исечцима из новина (прес клипинг) из кога се види како је српски народ масовно навијао за њега у току председничке предизборне кампање. (3*)

Али „прекаљени“ дипломата Дачић дао је још један велики допринос овом историјском сусрету тако што је вешто прикрио Вучићев гаф када је, непосредно пред изборе за председника САД, подржао Клинтонову, а на новинарско питање зашто подржава Хилари рекао: „зато што сам паметан“. (4*)

Тако је то у држави без закона и реда, без националне стратегије, у безнађу и лудилу једне политичке олигархије где лидери, не знајући шта треба да раде, на међународним скуповима и форумима пресрећу по ходницима и хаусторима лидере великих држава да се сликају и воде „бум-буш“ дијалоге како би после, преко медија, замајавали своје грађане о невероватним билатералним сусретима и успесима током њихових разговора.

Нико не спори да је приликом сусрета са „великим“ државницима потребна лична инвентивност како би се направила добра атмосфера, али правити читаве анализе о тим минорним сусретима заиста вређа интелегенцију сваког грађанина који прочита такву вест.

Хајде да анализирамо Трампов евентуални долазак у Србију, да ли ће он донети преокрет и вратити нам Космет – неће, да ли ће нам се смањити дугови код ММФ-а – неће, да ли ће грађани живети боље – неће и на крају да ли ће Вучић смети да помене Резолуцију 1244 која се не поштује од њеног потписивања 1999. г. – неће. Шта нам онда значе такве посете моћника осим за личну Вучићеву промоцију и спиновање информација.

Ко зна, можда ће нам Ујка Сем донети, као помоћ, конзервирану говедину за војску тек да се искупи за њено дугогодишње сатирање.

Наравно да је српски народ током изборне кампање за председника САД изразио навијачку подршку Доналду Трампу, али не зато што од њега очекује да ће да врати Космет или да Србију гледа кроз посебну призму, већ да за председника не буде изабрана жена србомрзац и супруга ратног злочинца, Хилари Клинтон. Е ту је народ био паметнији од Вучића!

Евентуални долазак Трампа у Србију, осим скупљања поена за предстојеће изборе Вучићу и његовим лицимерним политичарима ништа ново не би донео Србији, посебно у решавању проблема као што су Космет, Република Српска, угрожена безбедност и много тога. Уосталом шта би Србија могла да „тражи“ од Трампа, да плати ратну одштету од 100 милијарди долара коју је починила његова држава и НАТО, да се извини за жртве, бол и патњу или да сагради кулу на месту порушеног Генералштаба? Ништа спектакуларно не би се десило. Уместо да се баве озбиљним послом вођења државе и решавању горућих питања, а горе не може да буде јер смо дотакли дно понора у који су нас гурнули управо они које Вучић упорно назива пријатељима (НАТО и ЕУ). Ниједна институција у држави не функционише како треба, безбедност нам је на најнижој степеници, а за опоравак су потребне деценије. Сада су на ред дошле историја, традиција, духовност, то желе да нам узму, док морално посрнули политичари одобравањем климају главом, водећи за собом народ у беспуће. Уместо доношења ваљаних одлука они се забављају тиме што се сликају са Макроном, Могеринијевом, Тачијем и другим белосветским олошем; уместо да им друштво у седишту УН буду прави и доказани пријатељи из Русије, Кине, Грчке и стотине других пријатељских држава они нам шаљу слике омражених ликова и сподоба.

Трамп је свакако нова политичка личност на светској сцени моћних држава, која покушава да се разликује од својих предходника. Њиме треба да се баве глобалисти и антиглобалисти односно државе које које се боре за доминацију на светској политичкој сцени и којима моћ и снага леже у новцу и оружју. Србија, чији је БНД (бруто национални доходак) мањи од БНД-а просечног тексашког града у Америци, треба да тражи саговорнике међу доказаним пријетељима који јој могу помоћи да се врати на пут којим иду државе сличне њој и да почне да јача своје институције, пре свега војску и полицију, које би осигурале безбедност грађана а потом опоравак у целини.

Сетимо се недавних посета председника Русије и Кине који су донели Србији поклоне и понуде за велика улагања у инфраструктуру и привреду. Али Србија не сме да узме више од „кашичице“ понуђеног управо због притисака и уцена које врше квази пријатељи са запада на Вучића и његову корумпирану власт. (5*)

Дакле у Србији ништа ново осим ријалитија на све стране.

 

 

__________________________________________________________________________________________________________

Референце:

(1*) www.blic.rs/vesti/politika/vucic-tramp-prihvatio-poziv-da-poseti-srbiju-cetiri-puta-smo-se-rukovali-video/mc8nc3s

(2*) www.blic.rs/vesti/politika/sta-je-dacic-stvarno-trazio-od-trampa-najpoznatiji-britanski-citac-sa-usana-otkriva/l34kmfd

(3*) www.blic.rs/vesti/politika/misteriozna-fascikla-sta-je-dacic-pokazivao-trampu-na-sednici-un/pgle4cb

(4*) slobodnimediji.com/srbija/novosti/politika/5166-ovako-je-vucic-govorio-pre-izbora-u-sad-podrzao-sam-hilari-zato-sto-sam-pametan

(5*) www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=06&dd=15&nav_id=1143660