Тагови Вести таговане са "Доналд Трамп"

Доналд Трамп

Најновије заоштравање односа између САД и Русије, након поновне употребе хемијског оружја у оружаном сукобу у Сирији, по ко зна који пут показује сву сложеност и (не)предвидивост односа између САД и Русије, осим у једној њиховој димензији, а то је, ти односи су били, јесу и биће више односи сучељавања и надметања, односи сукобљавања, али и односи балансираног уравнотежења. Независно од тога ко се налази на челу САД, као и од тога какав је спољнополитички курс Русије, конкурентско надметање ове две велике светске силе, остаје константа у међународним односима.

Од како су САД завладале светским морима, наметнуле своју визију света и неолиберални концепт развоја друштва, њихова хегемонија у светским размерама, постала је њихова неупитна спољнополитичка орјентација, без разлике на то, ко формално управља америчком администрацијом. Сви који су очекивали нешто посве ново у америчкој спољној политици под вођством председника Доналда Трампа, нису имали увиду суштину функционисања председничке администрације, која је под снажним утицајем, тзв. „дубоке државе“, о којој се у последње време пише и говори нашироко. Видно деловање „дубоке државе – владе у сенци“ је изражено, као одговор на настојања Трампа да води самосталну политику и да реализује свој предизборни програм, што је наводно у супротности са основним „интересима“ и „вредностима“ америчког друштва, које проистичу из саме његове суштине, креиране од те исте „дубоке државе“ – крупног и финансијског капитала (Силиконска долина и Волт стрит), медијских корпорација, обавештајно-безбедносног сектора и војноиндустријског комплекса. Предходно америчка администрација Барака Обаме, је устоличила „дубоку државу“, од ње би била потпуно зависна и „нова – стара“ администрација да је којим случајем победила Хилари Клинтон.

Покушаји Трампа да успостави нове односе са неким кључним државама у свету (Кина, Русија), на основама међусобног уважавања и признавања легитимних интереса тих држава, водили би прерасподели сфера утицаја, стабилности у свету, окончању многих ратова итд. Оваква политика за „дубоку државу“ значи капитулацију САД, прихватање других субјеката међународних односа као равноправних саговорника, губитак империјалних амбиција и слабљење утицаја САД у свету у целини. Америчка надмоћ у свету до пуног изражаја долази само у условима глобалне нестабилности, и перманентног прекомпоновања светских односа, промене и инаугурације државних режима у појединим државама у режији САД.

Дакле, мале су шансе да се спољна политика САД промени, без суштинске промене унутрашње политике и без промене суштине економског и политичког система, као и без неутралисања утицаја обавештајног и безбедносног сектора на унутрашњем и спољашњем плану. Да би Трамп опстао као председник САД он мора узети у обзир све ове чињенице и повиновати се кључним налозима „дубоке државе“.

Трампови иступи у сфери спољне и безбедносне политике САД, личе на плес у минском пољу. Неки ће рећи да Трамп мења своје ставове из дана у дан, јер је такав његов карактер, јер је неодлучан, импулсиван, одлуке доноси без темељитих процена и анализа, или је пак у питању недовољно познавање међународних односа, начина управљања прдседничком администрацијом и сл. Само пре неколико седмица је изјављивао: НАТО је застарела организација, САД не желе да плаћају трошкове безбедности других чланица Савеза, са Руским председником ће наћи заједнички језик, неће се бавити питањима опстанка или одласка Асада са кормила Сирије, спречиће Кину да се бави валутним манипулацијама итд., а онда је почео да ради све супротно и да спроводи политику коју је заговарала Х. Клинтон. Под снажним притиском, највероватније „дубоке државе“ Трамп прихвата да је НАТО модерна и потребна организација, и да ће САД имати кључну и водећу улогу у Савезу; Асада треба свргнути са власти, то је зао „човек-животиња“; Русија је највећи извор нестабилности у свету и Путин се ставио на страну лоших лидера, а пре свих на страну Асада, ултимативно је запретио Русији и Путину да морају променити своју политику у Сирији, Украјини и на Балкану; Кина је на челу са председником Ђи Пингом, који је „изванредан човек“, важан фактор у разрешењу севернокорејског питања; Трамп жели да „умири“ Кину док се конфронтира са Русијом, и да је искористи ради „решавања спорова“ са Северном Корејом, (укључујући и војне ударе). Дакле Трамп је преузео ратни барјак, спреман је на ратне походе у Сирији, Северној Кореји или где то год буде било потребно, како би се „заштитили национални интереси САД“. Реч је о потпуној победи „дубоке државе“ и Трампових политичких опонената унтар САД.

Због оваквог Трамповог „наглог заокрета“ у односима са Русијом, или боље речено, због наставка раније америчке политике према Русији, претње „пожељном употребом војне силе“ у разрешењу главних оружаних и политичких спорова у свету, односи између САД и Русије су дошли на најнижу тачку. Погледајмо зашто је то тако и о којим је спољнополитичким и војним потезима у америчко-руским односима реч. С обзиром да све чланице НАТО пакта, али баш све, „климају главом“ како то рече Путин, на све оно што кажу САД, када је реч о рату у Сирији и сукобима у Украјини, једино је Русија та која „противречи“ САД. Досадашње сучељавање САД и Русије, одвијало се на удаљеним меридијанима, на просторима од интереса обе државе, где се то сучељавање могло балансирати, изналазити компромис и одлагати снажније и оштрије сучељавање. Увек је било само питање времена када ће напетост у односима достићи такву тачку, да се почне сумњати у могући отворени војни сукоб ове две војно супер моћне силе. Рат у Сирији који траје скоро шест година, непрекидно је доводио и САД и Русију до тачке са које скоро да нема узмицања. Надметање САД и Русије у Сирији одвијало се у „сенци“ сукоба између Владиних снага у Сирији са једне стране и побуњеника (опозиције) с друге, те сукоба између исламске државе и свих осталих, затим сукоба између Курда и исламске државе. У све ове сукобе била је и још увек је дубоко инволвирана Турска, која настоји да реши „курдско питање“. Свакако да су САД најодговорније за оружане сукобе у Сирији, што потврђују и новообјављени документи Х. Клинтон са сајта Викиликса, у којима се говори о потреби ангажовања снага САД у рату против Асада, као помоћ Израелу, те тактизирање у борби са ИД, све у настојањима да се између осталог ограничи руски утицај у Сирији, обузда осовина Русија – Иран – Сирија. Да не помињемо и не анализирамо посебно важност гасовода, који је треба из Катара да несметано прође преко територије Сирије, па све до Европе. Асад није пристао на овај гасовод, како не би угрозио интересе Русије, као свога савезника. Тако да сви Асадови проблеми, и са њима повезани сви потоњи догађаји, датирају с почетка 2010. године, који су били укомпоновани у „арапско пролеће“, каснију оружану побуну и рат са ИД.

Пошто до сада није пронађен „прави разлог“ за америчко отворено војно ангажовање против Асадових снага, употреба хемијског оружја на још увек необјашњив начин и ваљану истрагу о томе, послужила је као повод да се Асад, а посредно и Путин оптуже за намерно убијање недужних цивила, те да се хитно, супротно међународном праву, ангажују америчке војне снаге ради „спречавања понављања употребе хемијског оружја“. Да су цивили страдали од хемијског оружја је неспорна чињеница. Како се то десило то још није разјашњено ван разумне сумње. Потпуно нехумано делују расправе о цивилним жртвама, које су језиве, преко којих се постижу геостратешки циљеви. За Трампа и његове савезнике, жртве које „узрокују Асадове снаге, подржане руском авијацијом“, су једине жртве, и последица су „зверства и крајње окрутности“, и довољан повод за оружану интервенцију САД, као вид хуманитарних интервенција. Жртве које узрокују америчке снаге и њихови савезници су „колатерална штета“ и вредне су једног „sorry“. Као много пута до сада, америчке снаге и њихови НАТО савезници, искористили су овај догађај, како би остварили своје закулисне циљеве. Жртвама које су се већ десиле никаква накнадна расправа неће помоћи. Неопходан је хитан договор о расплету ратних сукоба у Сирији ради заштите цивила и спречавања нових жртава.

Пошто је Трамп поклекао под унутрашњим притисцима и повиновао се захтевима да се Асад „скине са власти“ одлучио је да употреби војне снаге. Чак је војним командантима дао одрешене руке да процене када, са чиме и по којим циљевима могу да ударе. Снажна милитаристичка струју у Трамповом окружењу, извршила је такав притисак на њега (Трампа) да се стиче утисак да војници диктирају политичке одлуке, и да је Трамп од њих потпуно зависан. Циљајући Асада у Сирији, САД желе да погоде Путина. Свргавање Асада је врло тешко или готово немогуће, док су Руси у Сирији, и док му Путин „чува леђа“. Трамп је преко државног секретара Тилерсона, покушао агресивном реториком запретити Русији, упозорити Путина, да несме поновити наводну грешку са хемијским оружјем, те да се мора одрећи Асада, те „животиње“, како га је назвао Трамп, иначе ће осетити бес САД и моћ америчке војне песнице. Након састанка у Москви Тилерсон је значајно ретерирао и ублажио реторику. Русија није та која ће се повиновати претњама и повлачити потезе под уценама. Са таквом Русијом морају рачунати САД.

Идући корак по корак ка линији „додира“, у походу остваривања својих интереса и запоседања интересних сфера, САД и Русија су се толико приближиле да се скоро цео свет плаши новог светског рата, који би по свој прилици био и нуклеарни. Да ли ће бити баш тако? Имали још маневарског простора за релаксацију односа? Потези које је повукао Трамп, дали су одређене резултате на у утрашњем плану. Трамп је добио по који „аплауз“, показао је „одлучност“, „демонстрирао је моћ америке“. Од ових потеза се много више очекивало на међународном плану. Осим подршке „климоглавих лутака“, како то рече Путин, из НАТО савеза, и проглашавањем НАТО-а да није застарео, стварања страха у свету од светстког рата, јачања или слабљења постојећих и стварања нових војних савеза, Руска позиција у Сирији није померена ни за милиметар. С друге стране Русија је потврдила своју решеност да се неповинује америчким „претњама“, да одлучно, по цену ширих оружаних сукоба у Сирији између снага САД и властитих, одговори снажним војним средствима, на нове војне акције САД у Сирији.

САД су биле и раније свесне који значај има Сирија за Русију, сада су та своја сазнање само потврдиле. Сирија без Асада или нове владе која неће бити проруска, значи Русија ван Сирије у сваком погледу. Значи велики економски и енергетски губитак за руску привреду. Слабљење руске геополитичке позиције у средоземљу и на Блиском истоку.

САД својом војном и технолошком супериорношћу у односу на скоро цео свет, застрашују средње и мале државе, регионалне силе. У том смислу често посежу за „колосалним“ борбеним средствима, употребљавајући борбена средства огромне разорне моћи као што је била недавна употреба бомбе „мајке свих бомби“ (бомба од 11 тона бачена на талибане у гудурама Афганистана). Оваква стратегија која се често темељи на давању већег значаја техничким решењима (употреба моћних борбених средстава без ангажовања пешадије) на штету тактичких и оперативних поступака, дугорочно није ефикасна. Она може дати успех у нападу на технички инфериорне снаге. У отвореном сукобу са равноправним противником, као што је Русија, најубојитија борбена средства нису довољна, без експлоатације њиховог учинка, од стране пешадије, која би морала дубоко да загази у оружани сукоб. Ових чињеница су свесни војни команданти и војске САД и Војске Русије.

Поред скоро „ватреног – врућег“ сучељавања САД и Русије у Сирији и на границама Русије и чланица НАТО пакта у Европи, милитаристичке струје у Конгресу САД и у окружењу Трампа, захтевају одлучнији одговор САД и НАТО-а према Русији на простору Балкана. Након извесног уласка Црне Горе у НАТО, САД и њеним партнерима се жури, да истисну скоро сваки облик утицаја Русије на Западном Балкану. Приликом недавне посете Србији, амерички конгресмен, ветеран вијетнамског рата Џон Меккејн, који спада у милитаристичку струју у САД, апеловао је на заједничку акцију против „понашања Русије у региону, али и у свету“, позвао све балканске земље да се прикључе НАТО пакту, и индиректно упозорио Србију, да њена војна неутралност није најбоље решење. Такође је напоменуо да су два светска рата почела на нашим просторима, алудирајући на неки нови рат. Међутим, добро знамо да ратови на балканским просторима нису почињали без страног мешања, које је увек било одлучујуће.

Иако су односи између САД и Русије на најнижој тачки, обе силе су свесне своје снаге, као и опасности и могућих последица уколико би међусобно заратиле, па макр и у ограниченом обиму, па ће и даље успешно балансирати своје односе и наставити да се надмећу широм света. До успоставе међусобног поверења и приближавање неће доћи у догледно време, али односи неће ни више ескалирати. Велика војна моћ и могући ризици, обе државе ће држати у одговарајућој балансираној геостратешкој равнотежи, све док не превладају интереси који желе рат по сваку цену.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Саветник за националну безбедност је моћна функција у Белој кући. Довољно је знати да се међу њеним некадашњим носиоцима убрајају имена попут Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Колина Пауела и бројних америчкој јавности познатих високих америчких официра и припадника политичког естаблишмента. Мада формално немају ону моћ коју имају државни секретар (тј. амерички министар спољних послова) и министар одбране, они имају ту предност да су довољно близу да могу и по неколико пута дневно да се виђају са председником, што само по себи носи огроман потенцијал утицаја на најмоћнију америчку политичку личност. Управо је Кисинџер био тај који је ту могућност максимално експлоатисао током Никсонове администрације и дао тој функцији тежину која она данас са собом носи.

Њена важност је додатно потврђена и чињеницом да је, у новоуспостављеној Трамповој администрацији, са председником који је, захваљујући изборном револту „обичне Америке“ која живи између гламурозно-либералних источних и западних обала, малтене бануо у само средиште америчке политичке моћи изван уобичајеног вашингтонско-њујоршког политичко-медијског естаблишмента, управо Трампов први саветник за националну безбедност, генерал Мајкл Флин, одмах фиксиран као прва и можда најважнија мета за одстрел од стране америчке „дубоке државе“. И ефекат је био скоро тренутан. Рапидна (р)еволуција Трампове декларисане спољне политике је практично почела убрзо после Флиновог уклањања. Флин је тај који је активно, и на делу, заговарао суштинско отопљавање односа са Русијом, у правцу конструктивне, узајамно корисне сарадње по питањима од обостраног интереса, од борбе против исламистичког тероризма до смањења утицаја глобалистичких структура попут НАТО и ЕУ. А, с обзиром на Трампово потпуно неискуство и недостатак знања на спољнополитичком и дипломатском плану, Флин би чак имао и несразмерно велики утицај на америчког председника.

То, наравно, није смело да се догоди. Главни „филтер“ ка председнику у домену националне безбедности морао је да буде уклоњен, односно замењен. Коришћењем прљавих и потенцијално незаконитих трикова какви нису виђени – бар не јавно – још од доба скандала „Ватергејт“ на почетку 1970-их (нпр. незаконитог прислушиквања разговора и пуштања тенденциозно одабраних делова истих у утицајне медије), Флин је приморан да поднесе оставку, наводно због „недозвољених“ разговора са руским званичницима, првенствено руским амбасадором у Вашингтону. Нови „филтер“, односно практично Трампов најважнији „прозор у свет“ постао је, уместо Флина, још један генерал, и то активни – Херолд Рејмонд „Х.Р.“ Мекмастер. (Ако се водимо старом изреком nomen est omen, можемо чак доћи до закључка да ту, осим елемената филтера, има и елемената нечег још јачег: на страну префикс „мек“, који има значење „син од“, „мастер“ на енглеском означава газду, власника, послодавца, мајстора, главног…).
За разлику од Флина, Мекмастер се, најблаже речено, никад није истицао жељом за поправљање односа са Русијом. Нити се, попут Флина, отворено противио политици Обамине администрације која је активно помагала стварање Исламске државе на западу Ирака и истоку Сирије. Напротив, Мекмастер је много ближе становиштима класичног неоконзервативног јастреба: неповерење/отворена нетрпељивост према Русији и благонаклоност према исламизму, поготово ако је у функцији прагматичних америчких геополитичких и финансијских интереса. Довољно је рећи да је ултрајастреб сенатор Џон Мекејн био одушевљен Мекмастеровим избором. И до сада није имао разлога да се покаје.

Мекмастерова уста су пуна хвале за „дивне“ америчке НАТО савезнике. У исто време, Мекмастер је муњевито реаговао кад је требало, без икаквих доказа, осудити сиријског председника Асада за наводно коришћење хемијског оружја против побуњеника који се боре против њега почетком априла, и назвати га „масовним убицом“ – али и оптужити Русију што наводно „ништа није учинила“ да то спречи. Музика за Мекејнове уши, поготово што је и Трамп суштински, бар јавно, усвојио Мекмастерове ставове. Огромна победа за „дубоку државу“, без икакве сумње.

Но, тако је како је, и сада вреди пратити шта ће се даље дешавати, као и ставити под лупу све потезе и изјаве које ће следити. Јер, без обзира на све, и светска и унутарамеричка ситуација је толико флуидна, а сам Трамп довољно непредвидив и ван шаблона, да није пожељно у овом тренутку правити далекосежне закључке и прогнозе.

Једна скорашња епизода нам може ближе показати с ким и са чим тренутно имамо посла. Протеклог викенда је, гостујући на америчкој ТВ мрежи Еј-Би-Си, Мекмастер дао занимљив увид у свој начин размишљања, па можда и искуство и зрелост. Водила се дискусија у вези Северне Кореје и могућих америчких акција према њој.

- Водитељка: Да ли сте истински уверени да можете да наведете Кину да на битан начин изврши притисак на Северну Кореју?

- Мекмастер: Па, видећемо шта ће се десити. Оно што знамо је да су, управо у време реакције на масовно убиство које је починио сиријски режим, председник и прва дама приредили ванредно успешну конференцију, самит са председником Сијем и његовим тимом. И не само да су успоставили врло топао однос, него су после тога заједнички радили на још неким питањима. Заједно су радили по питању Северне Кореје. Али су такође радили заједно и по питању одговора на масовно убиство које је починио Асадов режим, приликом гласања у УН. Мислим да је председник Си показао храброст у дистанцирању од Руса, заправо од Руса и Боливијанаца. И све се то догодило истог дана када је председник Трамп угостио генералног секретара НАТО, који представља наше дивне НАТО савезнике. И мислим да је свет видео, и они су то видели и помислили – па ком то клубу желимо да припадамо? Руско-боливијском клубу? Или клубу заједно са Сједињеним Државама, радећи заједно на нашим узајамним интересима и интересима мира, безбедности.

На додатно питање о даљим конкретним поступцима по питању Северне Кореје, Мекмастер је поменуо „кључне (америчке) савезнике у региону – Јапан и Јужну Кореју поготово, али и кинеско руководство“, и додао да се указала „сјајна прилика за све нас“ да се приступи решавању севернокорејског питања, где би се избегла, ако је могуће, војна опција.

Шта је овде занимљиво? Мекмастер је очигледно слао, односно покушао да пошаље поруку Кинезима да су у прилици да направе „сјајан посао“ са Американцима ако се 1. удруже са САД, малтене у равни традиционалних савезника попут Јапана и Јужне Кореје, и 2. ако се у исто време дистанцирају од Руса. С друге стране, покушао је да Русе наведе на закључак да су Кинези наводно решили да се полако окрену ка Американцима, у очекивању стратешког договора са новом америчком администрацијом и суштинског заокрета у односу на Трампову предизборну антикинеску реторику, и, паралелно с тим, дискретно се дистанцирају од руско-кинеске стратешке сарадње, укључујући и питања од суштинског значаја за Русе, као што је сиријско.

Ово, наравно, делује поприлично, чак и изненађујуће наивно. Јер, на првом месту, како је приметио стари индијски дипломатски вук, М.К. Бадракумар, Кина је, кроз заједничко саопштење БРИКС-а о Блиском истоку од 12. априла, подржала руску позицију изнесену у Савету безбедности УН. А на другом, заједнички кинеско-руски интерес је и даље непромењен: супростављање свим новим-старим америчким покушајима ка одржавању/обнови једнополарне хегемоније, која није у складу ни са руским ни са кинеским националним интересима и тежњама ка мултиполарном свету.

Још нешто што Мекмастеру можда није јасно: Кинези су, остављајући отворену могућност да ће помоћи Американцима у решавању, односно бар смиривању севернокорејског питања – које су сами Американци сада ставили на врх своје међународне агенде – себе ставили у позицију да, једноставније него што су мислили, изборе уступке у тешким трговинским надгорњавањима која их са Американцима тек очекују. Кинези сада имају нешто конкретно у чему могу да држе Американце за реч, односно аргумент против Американаца у случају неког новог радикалног америчког заокрета – чији је сведок целокупна светска јавност. А Руси се ту свакако неће бунити, под условом да руско-кинески односи остану непољуљани. У том контексту, Руси се неће узбуђивати око кинеске уздржаности при неком гласању у СБ УН.

Многи су, пре Трамповог ступања на дужност, били убеђени да ће америчка спољна политика ићи у правцу упућивања „привлачних понуда“ Русима зарад прављења јаза између њих и Кинеза. Међутим, због жестоке антируске кампање која је покренута у Вашингтону још пре него што је Трампов мандат званично и почео, нова администрација је кренула супротним путем, односно путем мањег отпора, који јој је, ако ништа друго, дао могућност за предах. Бар до следећег заокрета. Такав исход је био резултат лако препознатљиве, циничне неолибкон игре „нулте суме“, на крају које би заправо једини прави добитник био наднационални неолибкон естаблишмент, на рачун остатка планете, укључујући и самог обичног америчког народа, који је гласао за нешто сасвим друго.

Наравно, неупоредиво боље и стабилније решење би било у облику тројног руско-кинеско-америчког стратешког договора, који би много више личио на руско-кинески “win-win” приступ, односно игру у којој сви могу да победе, јер се свачији интереси узимају у озбир. То би, разуме се, била катастрофа за непоправљиве вашингтонске монополаристе, и они једноставно не могу да замисле такав исход. Но, може бити да ће срљање у њиховом преферираном правцу у једном тренутку, можда на врхунцу неке кризе која прети да се претвори у глобалну катастрофу – било у Сирији, на корејском полуострву, у Украјини или чак и Балкану – показати да је такав пут неодржив а да је једино пут који нуде Русија и Кина одржив, и да ће управо таква, екстремно кризна ситуација створити могућност за продор изван матрикса глобалистичке дубоке државе.

Мали су изгледи за такво једно спасоносно решење – али би сада било крајње неодговорно уништити и последњу могућност да до њега ипак дође. Зато ће, колико год дуго буду могли, и Руси и Кинези показивати стрпљење и флексибилност, чак и према не само агресивним већ и помало наивним врстама размишљања и деловања попут оних које је Х.Р. Мекмастер, помало шегртски, управо показао.

Андреј Акулов

Председник Трамп каже да не планира да уђе у Сирију, упркос томе што је недавно наредио ваздушне ударе на сиријску војну базу. „Не улазимо у Сирију“, рекао је Трамп Марији Бартиромо у ексклузивном интервјуу за FOX Business. „Али када видим људе који користе ужасно хемијско оружје… и видим ону дивну децу како леже мртва у рукама својих очева, или видиш децу како дахћу борећи се за живот… када то видите, одмах сам звао генерала Метиса.“

Дакле, напад на Сирију је представљао импулсивну одлуку, и (још увек) нема стратегије нити дугорочних планова… Тако нам бар говоре. Могуће да је тако, али итекако постоје разлози зашто би ова уверавања требало да прихватимо са резервом. А ево и зашто. 

Сједињене Државе су већ ушле у Сирију. Њихова војска је већ сада тамо. Америчка ратна авијација је недавно проширила своју ваздухопловну базу у северној Сирији. База је близу Кобанија, који је око 145 километара северно од Раке, последњег урбаног упоришта Исламске државе (ИД).

И није реч само о Сирији. Пошто је претходно појачала своје преостале војне снаге у Ираку, Америка је у лето 2014. обновила своје војно присуство у тој земљи, започињући кампању (операција „Непоколебљива одлучност“) превасходно ослоњену на ваздушне и специјалне операције, чији је циљ наводно била ИД. Током 2016. америчка војска је успоставила аеродром у Кобанију у Сирији, као и аеродром у Западној Кајари у северном Ираку. Писта у Кобанију је модификована за прихват авиона Ц-17, највећих теретних авиона којима је потребна ојачана писта која ће издржати њихову тежину, као и других авиона. Само у марту је на аеродром слетело најмање 50 Ц-17, као и више од 100 војних теретних авиона Ц-130.

Сједињене Државе такође разматрају још један аеродром, близу поново освојене бране у Табки, северно од Раке, коју су заузеле амерички подржане Сиријске демократске снаге 26. марта. Новоосвојени аеродром у Табки, око 110 километара северно од Раке, био би коришћен на исти начин као и онај у Западној Кајари у Ираку, који се користи за потребе операције ослобађања Мосула. Када буде био завршен, аеродром у Табки ће омогућити САД размештање дупло већег броја ратних авиона и хеликоптера у Сирији него што Руси тренутно имају тамо. База се већ назива „Инџирликом 2“, односно „Кајаром 2“.

Нова база је пројектована да прими 2.500 припадника америчке војске који су сада стационирани у Инџирлику у Турској. Америчка администрација је на путу да пребаци јединице америчког ратног ваздухопловства из Турске у пет нових и проширених авио база у Сирији. Анкара је 2003. одбила да уступи свој ваздушни простор САД и њиховим савезницима приликом почетка инвазије на Ирак. Та одлука је касније повучена, али је турски парламент гласао против употребе војних база на турском тлу, што је значајно омело америчке операције у Ираку. Ако сиријски ваздушни простор буде постао отворен за америчке летове, САД више неће зависити од Турске. То је део једног ширег плана.

Аеродром у Табки се обнавља у склопу процеса у ком САД дискретно повећавају своје ваздушне капацитете у северној Сирији, правећи нове аеродроме и базе. Према Гласу Америке, те базе допуњују три већ постојеће у пограничном региону Сирије према Ираку, које су већ под контролом америчких савезника: сиријски Курди су прошле године направили авио базу Абу Хаџар на пољопривредном земљишту у подручју Рмелана и практично дуплирали дужину писте за потребе прихвата теретних летова, а про-америчке курдске снаге су такође прошириле још два аеродрома у региону – један бивши пољопривредни аеродром и једну бившу сиријску војну базу.

Изградња ваздушних база је скупоцена; она се увек спроводи као део шире стратегије са геополитичким циљевима. Пет ваздушних база представља велики инфраструктурни подухват. О том питању, које се углавном држи подаље од очију јавности, нема много извештаја у мејнстрим медијима.

Отприлике у исто време када су започеле операцију „Непоколебљива одлучност“, САД су повећале број шпијунских летова над Сиријом, у склопу тајне подршке одређеним опозиционим снагама. Америчко војно особље на терену у Сирији се непосредно умешало у борбена дејства, и од тада су се операције Специјалних оперативних снага интензивирале и прошириле. Током 2016. САД су разместиле специјалне снаге у бар седам база у северној Сирији, у регионима Камишли, Аин Иса, Кобане, Хасака и Тал Абјад.

САД се спремају за успостављање „безбедних зона“ („зона стабилности“) или квази-држава под својом контролом, које ће бити коришћене као одскочне даске за војне операције у блискоисточном региону.

Ескалација војних дејстава се разматра и на другим местима. Додатних 2.500 падобранаца је размештено у бази у Кувајту. Амерички војни званичници траже додатне војне снаге од Конгреса и од Беле куће, која разматра лабављење правила борбеног ангажмана у Авганистану и Сомалији. Ово све наврх најављених планова о ескалацији америчког војног ангажмана у Јемену.

Све у свему, има разлога да се на амерички напад на Сирију од 7. априла гледа као на нову фазу у текућим припремама за рат. За САД није битно да ли председник Асад држи дизгине власти у Сирији или не. Асади – отац и син – су на власти још од 1970. године, и од тада су сиријско-амерички односи константно напети. Зашто је онда Американцима толико битно да баш сад уклоне сиријски режим? Наводни напади хемијским оружјем и сличне ствари се очигледно користе као повод за правдање већег војног присуства у читавом региону.

Рат у Сирији нису подстакли неки скорашњи догађаји. Он је почео много пре него што је Доналд Трамп постао председник. Нови амерички председник не ради ништа ново, он је само одлучио да настави тамо где су његови претходници стали. Генерално посматрајући, америчка администрација наставља тамо где је Џорџ Буш Млађи стао. Председник Трамп, који се залагао за избегавање иностраних ратова током предизборне кампање, је у међувремену променио свој став – од „Америке на првом месту“ ка „свеприсутној Америци“.

 ПРЕВОД ФСК

Извор: www.strategic-culture.org/news/2017/04/15/trump-middle-east-policy-shifting-america-first-to-america-omnipresent.html

-
Ростислав Ишченко

У неколико последња дана објављен је велики број верзија о узроцима и могућим последицама америчког ракетног напада на сиријску ваздушну базу. Свака од њих разматра само један, одређени аспект проблема. У неким случајевима аутор покушава да узме у обзир већину, или чак и све познате факторе. Али што се више фактора узима у обзир, то истраживач овог догађаја долази до закључка да тај напад није никоме донео корист.

Јасно је зашто он није користио Русији и Сирији. САД су поново нагло повећале конфликтност ситуације, практично су прекинуле и тако тежак процес преговора о регулисању ситуације у Сирији, али су се нашле на ивици директне конфронтације са Русијом. Не може да се каже да уопште није било преседана у историји сиријске кризе. Али, прво, до ракетних напада на руског савезника до сада није дошло. Друго, последњих пола године, још од последњих месеци Обамине власти, Сједињене Државе су се у Сирији држале уравнотеженије политике.

Ракетни напад на Сирију није био користан ни Европљанима. Они су заузети решавањем својих сложених унутрашњих проблема. Немају ни жеље, ни могућности да се активно укључе у ову ситуацију. Њено заоштравање на Блиском Истоку, онако како је изведено, јако је погоршало односе САД не само са Русијом, већ и са Кином, а то значи да је довело у питање не само стабилност глобалне трговине, већ и економску стабилност уопште. И то – не говорећи о милионима сиријских избеглица који су у стању да се у случају даљег заоштравања конфликта врло брзо нађу на границама Европе. Нешто такво никако не може да обрадује Европу. Тим пре, што ће у случају пораста конфронтације Европа морати да САД-у плати за подршку.

Удар се није показао користан ни за САД. Прво – он је ослабио Трампове унутарполитичке позиције. Ракете тек што су успеле да падну а Трампови опоненти – демократе-глобалисти из тима Клинтон већ су почели да се лицемерно ишчуђавају због кршења међународног права и погоршања односа са Русијом. Али ни то није најважније. Они су оптужили Трампа да је он без санкција, па чак и без обавештавања сопственог Конгреса, започео војне ударе против суверене државе која није представљала претњу по САД.

Овај догађај представља најгрубље кршење Устава, а то је могло да се искористи као повод за импичмент. Уосталом, уклањање Трампа са власти је заветна машта глобалиста још од тренутка његовог избора за председника САД. Сорош је чак у фебруару – марту ове године покушао да организује мајдан, који је САД-у припретио грађанским ратом. Али после ракетног удара по Сирији Трампов рејтинг се тако стрмоглавио да чак ни процедура импичмента не би могла да изазове онолики отпор колики је могао да настане још само месец дана раније.

САД су изгубиле и тиме што је од 59 избачених ракета до циља стигло само 23, и база Аш-Шајрат је обновила свој рад за мање од 24 часа од ракетног удара. Не знам шта је горе по САД – верзија да је неефикасност удара повезана са високом ефикасношћу руских средстава РЕБ или претпоставка да су ракете једноставно биле врло старе и непоуздане. У сваком случају – радило се о озбиљном заостатку за Русијом у ефикасности једне из основних класа наоружања војно-поморских и војно-ваздушних снага, посебно уколико се резултати упореде са плотунима „Калибара“.

Ма колико било чудно – изгубили су чак и исламисти. Вапијућа неефикасност америчког удара, као и непостојање било каквих политичких последица, нису им дозволили не само да ситуацију на фронтовима преломе у своју корист, већ чак ни да постигну колико-толико приметан политичко-дипломатски успех.

И тако – сви су изгубили, али зар није ипак неко морао да победи? Хајде да размислимо ко је постао бенефицијар акције о којој говоримо.

Да неке чињенице померимо у страну. Да се припремао ракетни удар на Сирију и да ће главни разлог да би до њега дошло бити провокација са хемијским оружјем, западна штампа је писала још у децембру 2016.године. Односно – припрема за провокацију је направљена још у време Обаме. Можда је она почела када се администрација још надала у победу Клинтонове. Ипак је основна етапа припреме вршена тек после Трампове победе на изборима.

Односно, провокацију су припремали глобалисти у сопственом интересу. Зато нема ничег чудног у томе, да је жртва постао не само и не толико Асад, колико Трамп. На крају крајева једино он представља главног непријатеља који је клану Сорош – Клинтон одузео дужност председника САД. А Асадом они могу да се позабаве и пошто раскрсте са Трампом.

Такође није тајна ни да је последњих месеци Трамп доспео у незгодну ситуацију због оптужби и њега лично и чланова његовог тима да раде за Русију. Нама је, можда, смешно. Али за америчког политичара – то представља врло озбиљну оптужбу.

Најзад, Трамп је оштро критиковао Обаму због недовољно снажне реакције на прошле оптужбе због коришћења хемијског оружја које су подигнуте против Асада.

У таквој ситуацији било би глупо да се помоћу већ осмишљене провокације не покуша лов на Трампа. И тако, председнику САД се реферише да Асада опет оптужују за коришћење хемијског оружја. Истовремено му саопштавају да постоји срећна околност јер се баш у то време и у тој области налазе две америчке крстарице са крилатим ракетама, које могу да у иверје разнесу сваку ваздушну базу Сирије. Даље, говоре му и да због једне ваздушне базе Руси неће ризиковати – изразиће узнемиреност, али ће затим можда преко дипломатских канала она само да ишчезне. И најзад, Трампу ће бити препоручено да питање ракетног удара реши што брже, јер се демократе припремају да направе огромну информативну кампању како би се стекао утисак да је његова одлука донета под њиховим утицајем.

Све је лепо смишљено. Трамп даје наређење о ракетном удару. И већ ујутро, они исти јастребови из тима Клинтонове, који су још само пре пола године отворено претили Русији нуклеарним ратом почињу да пате због безнадежно покварених односа. У штампи се појављује маса информација о томе да је могуће да Асад није крив ни за шта. До вечери се разјаснило да се 2/3 ракета изгубило ко зна где, а да су и оне, које су долетеле пале на непозната места, јер је база у функцији. Паралелно конгрес изражава узнемиреност због тога што је председник донео одлуку без консултација са законодавцима.

Трамп се опет нашао у замки. Сада, уколико покуша да своју позицију смекша и да умањи напрегнутост до које је дошло у односима са Русијом (и са Кином, уколико се узме у обзир чињеница да је у тренутку ракетног удара у САД био у посети Си Ђинпинг) окривиће га да је намерно, уз тајни договор са Москвом, дискредитовао САД и тако оштетио америчке позиције на Блиском Истоку. При чему су војна дејства започета без дозволе Конгреса, те је тако прекршен и Устав. Даље – старт процедуре импичмента је више него вероватан уз затворску казну према резултатима оптужбе.

А уколико би покушао да буде на челу процеса у коме би био „већи светац од Римског папе“ и више јастреб него што су то јастребови који су се повукли, он ће још више да ослаби своју унутарполитичку позицију – бивше присталице ће му потпуно окренути леђа, а противници ће остати противници. Осим тога, он ће бити принуђен да стане на чело новог „крсташког рата“ против Русије. Уосталом, он за сада иде баш тим путем. Јер се представници Трампове администрације утркују како би доказали „кривицу“ Москве у „Асадовим злочинима“.

И сада – нов интересантни моменат. 30.марта је почела завршна етапа за добијање дозволе за радове на „Северном току – 2“. Уколико неуспели ракетни удар успеју да претворе у снажну пропагандну (политичку, дипломатску и информациону) кампању, поставиће се питање: Да ли ЕУ има право да сарађује у радовима на „Северном току-2“ са Русијом коју оптужују за „саучесништво у хемијским нападима“.

Пројекат може и да се саботира, може и да остане на снази, али је важно да се рад на њему једноставно успори. 2019.године, када је планирано да „Северни ток-2“ ступи у експлоатацију истиче важност споразуму „Газпрома“ са Украјином о транзиту гаса. „Газпром не намерава да тај споразум продужи. Али уколико дотле „Северни ток-2“ не почне са радом, споразум „Газпрома“ ће вероватно морати да буде продужен. Тим пре што је Турска прилично храбро саопштила да је спремна да учествује у агресији САД против Сирије, што значи да у том случају судбина „Турског тока-2“ може да постане врло проблематична.

Ето тако су, пошто су помоћу унапред припремљене провокације Трампа ухватили у замку, глобалисти добили одличне позиције за ширење и унутарполитичког и спољнополитичког контранапада. При чему се ради не само о тиму Клинтонове и не само о америчкој елити. Европски глобалисти, који су мудро ћутали последњих месеци активно су ступили у започету кампању.

Тако да, мада ми за сада немамо посла са отвореном војном уценом, ипак се политичка ситуација развија чак и горе од тога, него да су Американци једноставно поставили ултиматум који се може одбацити, па – нека покушају да почну атомски рат. Као резултат информативно политичке кампање Русија може да претрпи стварне материјалне губитке, а резултати њених успешних поступака у последње три године у европском правцу могу у значајној мери да се нивелишу.

Уосталом, глобалисти су партију тек почели. Направљен је први потез. Да пратимо како ће одговорити Русија. Не формално, званичним одговором, на провокацију са ударом ракетама, већ на одговор наручиоцима, организаторима и бенефицијарима те провокације. Имамо довољно савезника у Европи и САД, који уопште нису заинтересовани да се догађаји крећу онако, како би то хтели глобалисти.

—————————-
Превод ФСК са сајта: www.russiapost.su/archives/110348

-

Шведска организација „Лекари за људска права“ (SWEDHR) оптужила је организацију „Бели шлемови“ за фалсификовање доказа о хемијском нападу у Сирији. О томе саопштава ТВ канал РТ позивајући се на изјаву Марчела Ферада де Нолија, оснивача SWEDHR. Он је приметио да би, у случају да Американци имају доказе кривице Дамаска у том догађају, то би они морали бити представљени јавности пре ракетног удара који је нанет по наређењу председника САД Доналда Трампа. „Ја не могу судити о карактеру тог догађаја, јер тамо нема доказа који се могу разматрати… Следе сведочења која су дали сведоци из „Белих шлемова“, чија истинитост у таквим случајевима подлеже великој сумњи“ – изјавио је професор Ферада де Ноли.

Tk8MFQ

Он је раније изјавио да се тај догађај, који је забележен у видео-клиповима организације „Бели шлемови“, режиран. Тако, су експерти SWEDHR обратили пажњу да је у једном клипу видљиво како „спасилац“ убада у срце детета иглу шприца, но, при томе не притиска за шприцање, то јест, у резултату – детету никаква ињекција није дата. Штавише, експерти сматрају да је малолетни пацијент, уколико и није био мртав у тренутку снимања „могао погинути у процедури давања ињекције“.

Ферада де Ноли сматра да сиријску владу оптужују за коришћење хемијског оружја ради стварања неопходности за политичко или чак војно дејство против Сирије. „Постоје само сведочења сведока, као и у претходним сличним случајевима. У марту 2015. године HRW је направио извештај о хемијском нападу сиријске владе, који је био заснован на анонимном сведочењу двојице сведока, од којих је један био функционер „Белих шлемова“. Он је изјавио да је чуо хеликоптер, али га није видео. Није било никаквог видео-записа. Једино што су показали, био је њихов видео из болнице. Ми смо проанализирали те кадрове и увидели да је медицинска помоћ коју су они пружали, била једноставно режирана“ – закључио је професор.

EADaily подсећа да су у ноћи на 7. април САД нанеле ракетни удар по војној авио-бази Шајрат у сиријском граду Хомсу. Према мишљењу америчких власти, управо отуд је био спроведен претпостављени хемијски напад у провинцији Илдиб. Према подацима британског Independent-а, да нанесе удар који је Америку коштао 110 милиона долара, Трампа је наговорила његова кћерка Иванка, након гледања ТВ репортаже из Идлиба.

Превод ФСК са руског: eadaily.com/ru/news/2017/04/11/belye-kaski-obvinili-v-falsifikacii-svidetelstv-himataki-v-sirii

Све је почело у Америци. После избора Доналда Трампа за председника, САД су одједном обасјали протести и маршеви невиђених размера, уз разбијање прозора. Препреденим политиколозима одмах је било јасно да се такви догађаји не одигравају бесплатно и брзо су изјавили да ће Старац Џорџ Сорош платити за то задовољство. Ради се о томе да је старчић играо на Хилари Клинтон, а кад је та кобила почела да храмље и није донела награду, он је одлучио да се освети победнику. Старина Џорџ никада није праштао победницима.

Доналду Трампу није било лако! Покрет „Розе шешири“ је, на пример, био спреман да га раскомада на парчад ради критике абортуса.

Но, и у Америци су се нашле трезвене главе, што се, сложићете се, не догађа често. Појавила се читава заједница људи који су захтевали од председника да протера старца Сороша из земље у вражију матер. Као, он је штеточина и непријатељ народа. Треба му одузети држављанство, протерати, забравити врата и заборавити заувек на њега. Јер он мути воду и не дозвољава да се мирно живи. Сада скупља и потписе и изгледа, ускоро ће поднети петицију Трампу.

Интересантно је шта ће Трамп радити у том случају. Са једне стране не би било лоше ошинути Џорџу по рукама. Јер таквих ниткова свет није видео. Са друге стране, треба пазити да се не опечеш. Сорош није усамљен. Има он доста сарадника. А ту, ионако, са свих страна падају ударци.

И овде се, замислите, на помоћ Трампу пробијају одреди, који су раније седели у грмљу.

Мађарски руководиоци на челу са Виктором Орбаном, први су затражили забрану Сороша са његовим организацијама. То је и јасно, јер Џорџ се некада родио у Мађарској и због старе памети, нашкодио је највише отаџбини. А сад је парламент Мађарске одобрио закон који дозвољава да се заустави делатност Централно-европског универзитета који је основан и постоји захваљујући Сорошевом новцу. Откуд такво нерасположење у мађарском парламенту према том извору знања? Испоставило се да тај универзитет није уопште извор знања, већ извор непријатељске пропаганде против политике мађарске владе. И његова посебност се огледа у томе да дипломци стичу чврсто уверење да Мађарска нема сопствене националне интересе. А сва мудрост овога света скривена је у делатности америчког глобализма.

Заменик председника партије ФИДЕС Силард Немет је тако и изјавио, да Сорош и његове невладине организације морају бити протеране из земље свим расположивим средствима због промовисања интереса међународних глобалиста.

Одмах за њим је бивши премиејр Македоније Никола Грујевски затражио „десорошизацију земље“, а он зна о чему говори. Невладине организације старчића Сороша дале су не мали допринос у дестабилизацији земље. И тамо се појавио покрет „Стоп операцијама Сороша“ (Stop Operation Soros).

Чак је и Јарослав Качински, вођа владајуће партије Пољске „Закон и правда“, који приликом помињања САД пада у екстазу, затражио да се обрачуна са организацијама Џорџа Сороша. Они, по његовом мишљењу, покушавају да лише Пољску националног идентитета. Ту је Качински, наравно, окренуо лист. Лишити Пољаке њиховог идентитета нико никада неће успети, но, симптоми су, међутим, интересантни.

Потом су се зачули пуцњи са крила и председник Чешке Милош Земан је оптужио Сорошеве невладине организације у покушаје да се умешају у унутрашње ствари земље. После чега уопште нису били изненађујући гласови из Румуније, која се такође прикључила офанзиви против Сороша.

Шеф румунске Социјалистичке партије Ливију Драгнеа је овако рекао: „Ја имам озбиљна питања за господина Сороша. Његови фондови и структуре финансирају у Румунији око 90 организација које се баве сумњивом политичком делатношћу и организују протесте“.

У Србији, додуше, према фондовима старчића Сороша не показују посебно незадовољство. Можда због тога што главни рад подривачких организација финансира Агенција САД за међународни развој (USAID). Према подацима журнала „Политика“, од 2001 до 2004. године америчке дипломате и чиновници USAID су у Србију упумпале за потребе „демократски орјентисаних покрета“ 721,6 милиона долара. Новац није лош, иако, да право кажемо, резултати нису блистави. За сада је само половина Срба спремна предати себе на немилост међународним корпорацијама приликом приступања у ЕУ.

Због тога се код мене појавила сумња: а да старчић Сорош, од свих прогањан, не премести своје главне силе у Србију? Његове невладине организације овде имају посла до гуше. Управо почиње одлучујућа етапа у испирању мозга становништву. Јер уопште није јефтино и није једноставно довести масу људи то тога стања до кога су доведени Украјинци – они прекривају испоруке доњецког угља преко границе и радују се затварању сопствених фабрика и термоелектрана. По једноставном принципу – нека се ми и смрзнемо, али сепаратисти зато неће добити новац за угаљ.

Такви резултати достижу се само у резултату умешног и стрпљивог рада са мозговима људи. Није узалуд председник Порошенко наградио старчића Џорџа орденом највишег степена за заслуге пред украјинским рајхом. Председник Александар Вучић за сада није рекао своју реч поводом старчића. Можда ћемо га га дочекати у Србији?

Агресија на Сирију од стране Запада никада није ни прекинута од 2011.године. До сада се одвијала специфичним и специјалним методама и средствим кроз формирање, организовање и подршку тзв. умерене опозиције и терористичких фракција, као и кроз свеколику војну, политичку и економску подршку. Сада је на сцени отворено војно сврставање на једну од зараћених страна. Упркос томе што све указује на то да су за масакр у Сирији одговорни сиријски милитанти, САД, Британија и Француска тврде да Путин сноси највећу одговорност јер није учинио ништа како би обуздао сиријског председника Башара ел Асада, којег оптужују да је наредио напад. По томе јасно се види да је легална власт у Сирији постала мета водећих сила Запада, али главна мета о којој се експлицитно не говори јесте Русија.

Да је цела операција САД и Запада према Сирији, у целини, заснована на лажним оптужбама говори и то да је Дејли Мејл уклонио чланак из 2013.године, у којем су писали о плановима САД за сценарио хемијског напад у Сирији. Британски лист Дејли Мејл је уклонио чланак са насловом “САД су подржале план да се изведе хемијски напад у Сирији“, који је објављен 29. јануара 2013. године.

Безымянный

Овај потез британског листа догодио се истог дана када и ракетни напад САД на војни аеродром код Хомса у Сирији. Аутор чланка Луиз Бојл је написала да је „хемијски напад према плану САД требао да послужи за појачање ратних дејстава коалиције у Сирији“. У чланку се налазила и тврдња заснована на добијеним препискама да ће Катар финансирати устанике у Сирији и да ће им обезбедити хемијско оружје. Редакција руске информативне агенције РИА Новости је упутила питање редакцији Дејли Мејла када је тачно и из којих разлога Дејли Мејл уклонио овај чланак, али одговор није стигао. Такво поступање се уклапа у шири мозаик информација и индикатора који потврђују тезу да је Сиријска криза пројектована у функцији смењивања легалне власти а ради задовољавања интереса мултинационалних енергетских корпорација са Запада. Те корпорације имају намеру да у потпуности загосподаре нафтом и плином на Блиском истоку и да на тај начин профитирају и обезбеде Европу и прекину било какву њену зависност од Русије. Агресија САД на Сирију само изненађује неуке, јер је то део ширег стратешког плана за доминацију и потпуну контролу свих економских, политичких и енергетских токова на Блиски исток. Зато Русија има легитимне стратешке интересе на Блиском истоку које је боље да брани на том месту него на својој територији. У супротном, ако Запад буде прекомпоновао Блиски исток без присуства Русије, онда сигурно ће бии угрожена енергетска безбедност Русије а и њен убрзан развој, стабилност и безбедност, што и јесте циљ водећих држава Запада.

Америчка агресија на Сирију десила се након шест година очекивања јаког повода и стврања повољних околности које ће бити убедљиве за тзв. међународну заједницу. Војска САД испалила је око 60 крстарећих ракета на положаје сиријске армије, као јасан знак да се и непосредно војнички меша у тај грађански рат.

Из САД тврде да су гађали сиријску војну базу из које је у уторак изведен напад хемијским оружјем у провинцији Идлиб. Амерички предсједник Доналд Трамп, који је наредио покретање овог напада на Сирију, рекао је како је његова одлука у складу с америчким виталним националним „безбедносним интересима“. Објекат напада била је сиријска ваздухопловна база на простору провинције Хомс, а у суштини исценирани повод је покушај директног оспоравања угледа и утицаја Русије на том простору.

Положај сиријске ваздухопловне базе Схаyрат и руске војне базе код Латакије сметају значајно побуњеницима и тзв. Исламској држави у погледу држања територије и извођења операција. То се посебно односи на такозвану Слободну сиријску армију, која временом губи позиције и способност одговора на дејства регуларних трупа Сиријске војске, под командом Асада. Зато су САД стрпљиво чекале и креирале повод да се непосредно ангажују на страни побуњеника и покушају да промене однос снага непосредном војном агресијом, као што су чиниле и у грађанском рату у Хрватској и у Босни и Херцеговини. До сада су то у Сирији водеће чланице НАТО чиниле обавештајно-извиђачком, логистичком па и непосредном политичком и војном подршком тзв. оружаних формација умерене опозиције и Курда.

„Године покушавања промјене Асадовог понашања нису имале баш никакав успех“, казао је Трамп за време сусрета са кинеским предсједником Xи Јинпингом на Флориди, додајући да: „Сиријски диктатор Башар ел Асад покренуо је страшан хемијски напад на невине цивиле… Ноћас сам наредио војни удар на ваздухопловну базу у Сирији одакле је покренут тај напад. У виталном је националном безбедносном интересу САД да се спречи кориштење смртоносног хемијског оружја. Нема никакве расправе о томе да је Сирија употребила забрањено хемијско оружје, прекршила своје обавезе према конвенцији о хемијском наоружању те је игнорисала захтјеве Савета безбедности УН“. И кроз ову изјаву очигледно је све више да се Трамп „трансформише“ у Хилари Клинтон и да постаје таоц администрације и тзв. „дубоке државе“.

Русија је реаговала прибрано и примерено, указујући свету да се ради о агресији против државе чланице УН и наставку самовоље САД и водећих држава НАТО пакта. Сагласно томе Русија је тражила хитан састанак Савета безбедности УН. Сиријска војска је истакла како њихове снаге нису извеле никакав хемијски напад на простору провинције Идлиб. Русија истиче како су сиријске ваздухопловне снаге погодиле складиште с оружјем у којем су побуњеници производили хемијско оружје. Поред таквих информација три кључне чланице НАТО, САД, Француска и Британија, поручиле су како ће затражити усвајање УН резолуције у којој се за напад оптужују владине снаге.


Безымянный

„САД и друге земље су поднеле резолуцију у СБ УН о Сирији на основу лажних података“, изјавила је на брифингу портпаролка Министарства иностраних послова Русије Марија Захарова, и додала да „четвртог априла у оквиру ликвидације последица недавног упада терористичких група у провинцију Хама, авиони Ратног ваздухопловства Сирије су бомбардовали позиције екстремиста на источном ободу града Хан Шеихун. Мете су биле нагомилана војна техника и складишта муниције. На тој територији су се налазиле фабрике за производњу граната са отровним супстанцама“. Према њеним речима, „на интернету и у пристрасним медијима одмах су се појавила саопштења о наводној примени хемијског оружја од стране сиријске Владе против сопственог народа“. Запад медијски шири пропаганду да је руски лидер одговоран за хемијски напад у Идлибу и убиство 72 особе, међу којима 20 деце, јер подржава Башара ел Асада, оптуженог да је наредио напад. Москва има доказе да су за покољ криви побуњеници.

Испоставило се, међутим, да су у том складишту наоружане опозиционе групе производиле и гомилале хемијско оружје намењено милитантима у Ираку. Отровни гас, највероватније сарин, из тог складишта проузроковао је тровање цивила. Погођени магацин је коришћен и за производњу и складиштење граната са токсичним гасом. Гранате су затим пребациване у Ирак и тамо редовно коришћене. Власти у Багдаду и међународне организације потврдиле су да милитанти стално користе то оружје с бојним отровима у Ираку. Такође, у питању је исти отров који је коришћен у нападима милитаната у сиријском граду Алепу, о чему је Русија 2016. прикупила доказе – изјавио је портпарол руског министарства одбране Игор Конашенков и нагласио да су у питању проверене информације.

Супротно томе, командант побуњеничке групе Слободна армија Идлиба Хасан Хаџ Али, тврди да су Асадови авиони бомбардовали цивиле отровним гасом. „Сви су видели авион који „бомбардује гасом“. У делу који је био на удару нема војних објеката који су могли да буду мета, већ су ту само цивили. Ниједна наша фракција није способна да направи „хемијско оружје“, навео је Али. Његове речи су без икакве провере прихватили западни званичници без обзира што се и по речима и нестручности може закључити да се ради о измишљотинама, које су део сценарија.

Шеф америчке дипломатије Рекс Тилерсон одмах је за напад окривио Русију, речима „…Јасно је да Асад делује варварски брутално и безобзирно. Они који бране и подржавају Асада, међу којима је Русија, не треба да имају било какве илузије о њему и његовим намерама. Као гарант прекида ватре у Сирији Русија сноси највећу моралну одговорност за напад“. Њему су се придружили и званичници Француске и Британије, који су такође окривили Русију што подржава Асада. Сви „докази“ сугеришу да је режим сиријског председника Башара ел Асада извео напад са знањем да користи нелегално оружје против сопственог народа. Русија све време то подржава, рекао је британски министар спољних послова Борис Џонсон пред почетак дводневне међународне конференције о будућности Сирије у Бриселу. С њим, међутим, нису сагласни безбедносни експерти, који кажу да су западни званичници пожурили са оптужбама на рачун Асада и Путина. Британски аналитичар Чарлс Шобриџ каже да од напада једине користи имају наоружане опозиционе групе и терористи.

Ирански министар спољних послова, Јавад Зариф, строго је осудио амерички ракетни напад на Сирију. У изјави је подсјетио на чињеницу да је САД отворено подржавао Садама Хусеина који је масовно користио хемијско оружје против Ирана за време рата осамдесетх година прошлог века. Наглашено је како САД сада делује на темељу лажних оптужби и без икаквих доказа да је сиријска војска стајала иза хемијског напада у Идлибу.

Све чињенице, заједно са узорцима тла, забележене су и предате Организацији за забрану хемијског оружја. Нажалост, не предузимајући ништа, руководећи се искључиво лажним информацијама САД, Француска и Велике Британија поднеле су Савету безбедности УН нацрт резолуције који носи отворени антисиријски карактер и омогућује да јаче ескалира криза. Такво поступање водећих сила НАТО јесте у функцији распиривања и јачања логике рата у Сирији.

Оно што се на Западу назива “умерени побуњеници“ су ништа друго него наоружане терористичке формације, под разним називима попут Ал Нусра фронта или Исламског фронта, а све под крилом такозване Слободне сиријске војске (ФСА) и под посредном контролом САД, Велике Британије и Турске. Рањеници се пребацују у Турску и тамо примају сву потребну медицинску помоћ. Скоро да је слична ствар и са терористима ИСИЛ-а. Утицај Турске на Сиријски рат је најпрљавији, не само због чињенице да је директно дуже време директно укључена, као чланица НАТО пакта, него и због тесне економске, енергетске и војне везе са тзв. Исламском државом. Све што је Турска направила у Сирији директно је везано за стратегију НАТО на Блиском истоку. Турска граница је од самог почетка рата 2011. године отворена за проток људства, технике и осталих војних потрепштина. Турска је главна транзитна земља терориста где се налазе везе и базе терориста уз подршку умишљеног султана Ердогана.

Поред логистике у Турској се налазе и кампови за обуку терориста. Због тога се основано може сумњати у искрено савезништво Турске према Русији у борби против терориста у Сирији. Турска игра вишеструко опасну игру са НАТО као чланица, истовремено покушавајући да са Русијом изграђује стратешко партнерство. Турска у Срији искрено се бори једино против Курда и подржава политичке напоре Запада, који су усмерени на насилну промену легитимне власти, посебно председника Башара ел Асада. Након исценираног „хемијског напада“ Ердоган и његови сарадници су почели јавно да ликују и вређају Башара ел Асада. Одмах су идели у Асаду главног кривца. Министар здравља Турске Реџеп Акдаг истакао је да су прослеђени узорци на додатну анализу у Хаг. Није спорно да ће се доћи до закључка да је постојао хемијски отров ли се неће доћи до одговора на питање: Ко га је употребио?

Поново се у оваквим тешким ситуацијама види вероломство Турског режима и некоректан однос према Русији и Сирији. На пропаганду НАТО реаговао је одмах председник Турске Ердоган и његова странка АКП, која је својеврстан облик Муслиманског братства. У идеолошком смислу није им далека сарадња са ИСИЛ-ом. По самим подацима Западних тајних служби и медија, ИСИЛ је зарађивао на нафти и плину и трговао преко Турске. Сви плиноводи и нафтоводи су усмерени у правцу Турске и обе стране су имале и директне финансијске и енергетске интересе. Колика је уплетеност Турске у Сирији говори и чињеница да су комплетне творнице из индустријске зоне Алеппа, који је био центар сиријске индустрије, покрадене и пребачене у Турску. У јединицам опозиције и појединих терористичких формација у Сирији налазе се турски обавјештајци, као специјалисти и инструктори, који непосредно утичу на припрему и ток операција, сагласно турским интересима.

Имајући у виду деловање водећих сила НАТО и регионалних сила на Блиском истоку, јасно је да се сада ради о специјалној операцији рушења руског утицаја, као и о медијском сатанизовању председника Руске Федерације Владимира Путина. Није случајна подударност терористичкиг напада у Русији, као и организовања демонстрација и протеста у више градова Русије. Све је то део јединственог сценарија и спровођења сложених операција ради наставка „тихе агресије на Русију“, која је и формално почела са Украјинском кризом. Нажалост поред НАТО и ЕУ у свему томе значајно и непосредно учествује, првенствено њена отуђена бирократија и „комесари“, који су под непосредним утицајем САД и Немачке.

Протести у Србији, постизборна криза у Македонији, формирање тзв. Косовске војске и напади на Републику Српску јесу део јединствене операције НАТО за „западни Балкан“, којом Запад настоји довести гарнитуре на власт које ће безусловно спроводити њихове налоге.

Очекивати је да Русија јасно препознаје сценарио рата и кризе на Блиском истоку и Балкану, те да су те кризе у функцији дестабилизације Русије. Путинов портпарол Дмитриј Песков саопштио је да ће Русија наставити да пружа подршку снагама сиријског председника Башара ел Асада, упркос оптужбама Запада: „Русија и њене војне снаге наставиће антитерористичку операцију за ослобађање Сирије, коју воде сиријске оружане снаге. Русија ће приказати чињенице, које је већ изнело министарство одбране – навео је Песков.“

Побуњеници су на овај начин од САД добили политичку подршку, баш у време кад су изгубили стратешку предност. Сиријска влада није имала никакав мотив да изведе хемијски напад, јер је била надомак победе наоружаних опозиционих група и терориста широм земље. Али такав „модел деловања Запада “ је већ виђен у грађанском рату на простору Хрватске и БиХ. Када је Војска Републике Српске била на домак војничке победе и имала стратешку предност и надмоћ, по сличном обрасцу перфидног деловања муслимански екстремисти Армије БиХ заједно са обавештајним службама појединих држава НАТО исценирале су масовни злочин и страдање цивилног становништва на градској пијаци Маркале, кроз подметање експлозивне направе. То је био повод за директно мешање водећих држава НАТО и сврставање на страну муслиманско-хрватске коалиције и за бомбардовање положаја и инвраструктуре Војске Републике Српске. Данас када се одлично зна да Војска Републике Српске није урадила те злочине него јединице А БиХ то више није ником ни битно јер је лажна медијска кампања остварила циљеве. Муслимани су у Сарајеву проглашавани на тај начин за жртве а Срби за злочинце и агресоре. Метод деловања у грађанском рату у Сирији је исти и забрињава колико ти творци „специјалних операција“ нису више маштовити и примењују скоро идентичне моделе, препуне лажи, подвала и перфидија. Када се сазна истина у Сирији то неће бити важно јер су лажне информације обишле свет и од Башара ел Асада праве монструма на сличан начин као што су урадили са Слободаном Милошевићем, Моамером Гадафијем и са Садамом Хусеионом. Накнадна истина је небитна када лажна представа и измишљене неистине буду пласиране у светском медијском простору и на основу њих се донесу неправедне и нечовечне одлуке.

Уместо закључка, може се рећи да овај напад није имао војни ефекат значајан за исход рата, али је изведен само да би изазвао осуду међународне заједнице према легалној и легитимној власти у Сирији, као и да се оспорава улога Путина и Русије у противтерористичкој борби на Блиском истоку и свету уопште. Посебно је интересантно време у које је изведена агресија на Сирију, баш пред међународну конференцију о Сирији, што скоро сигурно није случајно. Усавршена је устаљена шема према којој се догађају инциденти, који дискредитују држву и власт у којој се води грађански рат. На сличан начин десио се велики хемијски напад у сиријском граду Гути 2013. баш кад су инспектори УН долазили у Дамаск. Због тог напада су САД хтеле да изведу интервенцију на Сирију, али је Русија то успела да спречи. Такође, још један хемијски напад догодио се у септембру 2016, баш пред велику конференцију у Лондону, где је сиријска опозиција требало да се састане са страним донаторима. И у једном и у другом случају опозиција је окривила Асада за тровање сопственог народа, али су прикупљени докази говорили другачије. Ни то није било довољно да се злочин поново направи и покуша оптужити Асад, као симбол легитимне власти у Сирији и председник Путин, као председник Русије, која се вратила као велика сила на светску политичку сцену.

Може се рећи да су водеће чланице НАТО војно напале руске националне интересе на Блиском истоку а вероватно и терористички акти у Русији нису случајни да се дешавају у исто време. Такође, срамна је улога Европске уније, која све више покушава да се афирмише као продужена рука НАТО пакт. ЕУ није израз жеље ни воље слободних држава и народа. Она све више постаје механизам уцене и притисака према народима и државама који другачије мисле. Трампу не треба веровати јер је постао лакомислен у доношењу одлука и предузимању рискантних потеза агресивног деловања. Такво поступање неће толерисати нове суперсиле у међународним односима, пре свих Русија и Кина. Нажалост и нова америчка администрација постаје све више стара и не схвата да је време униполарног света прошлост, када су САД спроводиле агресије и војне интервенције мимо одлука Савета безбедности УН, кршећи све норме међународног права, делујући као самовољна и необуздана војна сила а све под плаштом „заштите цивилног становништва“. Када буду добиле адекватан узвратни одговор у кризама које креирају, мир у свету ће неповратно бити угрожен. Логика насиља НАТО и ЕУ биће настављена и у Европи, дуж успостављене линије поделе и на простору западног Балкана све док САД не схвате да насиљем не могу променити стварност нити остварити интересе мултинационалних корпорација са Запада.

ЛИТЕРАТУРА

  1. Степић, Миломир: Геополитика неоевроазијства, Институт за политичке студије, Београд, 2013.
  2. Митар Ковач, Дејан Стојковић, Стратегијско планирање одбране, Одбрана, 2009.године
  3. Курир, 07.04.2017.
  4. Правда, 07.04.2017.
генерал-мајор у пензији проф.др Митар Ковач

Као што сам већ раније писао на Фонду стратешке културе, новорођена Трампова администрација води битку на живот и смрт против Дубоке државе, мејнстрим медија (МСМ), свих Демократа у Конгресу, али и великог броја Републиканаца. У срцу овог сукоба се налази решеност Трампових непријатеља да не дозволе било какво отопљавање односа између Вашингтона и Москве.

Сваког дана МСМ објављују текстове којим се, без било каквих доказа, Трамп оптужује да је марионета Владимира Путина, који је покрао наше изборе да би инсталирао Трампа у Белој кући. Саслушања пред Конгресом о „руском мешању“ у америчке изборе – као и оне у Француској, Немачкој, где год – су се претворила у својеврсни вештичији сабор хистерије засноване на русофобичности и страху од опасности од „популизма“ каквог заступају Трамп и Марин Ле Пен.

У исто време, међутим, анти-трамписти почињу да губе контролу над кризом. Последњих дана је постало јасно да је бивша Обамина помоћница министра одбране Евелин Фаркас на једној америчкој националној ТВ мрежи нехотице јавно признала да има сазнања о криминалном пуштању поверљивих информација у медије. Оно што је потенцијално још разорније за „меки пуч“ који је у току је откриће да је Обамина бивша саветница за националну безбедност, Сузан Рајс – иначе на злом гласу због својих лажи у вези терористичког напада у Бенгазију 2012 у ком је убијен амерички амбасадор – умешана у „демаскирање“ имена (тј. откривање идентитета) људи у Трамповом транзиционом тиму који су били предмет обавештајног надзора. МСМ су у паници, и инсистирају на томе да Рајсова није ништа згрешила: Немојте да вирите иза завесе, народе, нема ништа ту да се види, ‘ајмо даље…

То неће упалити. У наредним седмицама ћемо почети да добијамо неке одговоре. Ко – које агенције, америчке или стране, попут британске GCHQ – је шпијунирао Трампа и његове људе? Кога су шпијунирали – саме Трампове људе или „само“ лица с којим су ти људи разговарали, било да су Руси или неко други? Под којим законским овлашћењем, ако га је уопште и било, је шпијунирање функционисало? Шта је урађено са подацима, и коме су они предати – и који су закони кршени?

У међувремену, они достојанственији делови Дубоке државе се претварају као да се ништа није променило. Државни брод наводно и даље поносно плови, нема олуја на видику. Уобичајени, добро плаћени „стручњаци“ настављају да нам објашњавају свет око нас, а чак и од поштених и интелигентних људи се очекује да само климају главом и наставе да испијају мудрости из великог пехара Естаблишмента.

Ево једног примера, у облику недавног извештаја хипер-естаблишмент Брукингс института, под насловом „Путин није популиста, али може профитирати од популистичких покрета широм света“. Његова суштина се може сажети у две реченице: 1) Путин је уплашени мали човек који пеца у узбурканим водама и 2) Трамп не зна шта ради и треба да се пази како не би отворио простор Путину за нова непочинства.

Истини за вољу, ово и није најгора тинк-тенк анализа на тему руско-америчких односа која би се овде могла написати – скоро све што би понудили Амерички институт за предузетништво (American Enterprise Institute) или Фондација Херитиџ (Heritage Foundation) би било десет пута горе. Извештај Брукингса се ослања на вештачкој поставци тога шта заправо представља „популизам“ (термин се користи равно 38 пута у извештају). Најближа дефиниција коју су аутори успели да нам понуде је „неконтролисане политичке и економске силе за које нико није био спреман“. Шта год то значило.

По тој дефиницији, „популизам“ никад није постојао, нити икад може да постоји, изузев неких врло кратких, неуспешних епизода. Често коришћење тог термина у извештају је симптом вере његових прогресивних аутора у бољшевички мит спонтаних покрета „народа“ (као нпр. кад се 0,5% популације на улицама Кијева представља као доказ да је „украјински народ изабрао да буде део Европе!“) Тај мит, блиско повезан за митом о демократији (у облику оруђа у рукама западних идеолога), се поставља као супротност реалности неминовности олигархије, која је у модерно време обично плутократска по својствима. (Мада не увек: СССР је био олигарија, али не заснована на богатству, већ је чланство у владајућој олигархији привремено давало спољни привид богатства, наравно, док је то чланство трајало.)

У Брукингсовом извештају пише: „Последње, али не и најмање важно, мета популиста је моћ елитних естаблишмента. У Русији, Путин је естаблишмент.“ Дакле, имати позицију моћи нужно значи бити део естаблишмента. Постоји неколико начина на који неки аутсајдер може да дође у ту позицију:

  1. Побити стари естаблишмент и створити нови (Бољшевици),
  2. Продати се естаблишменту (то је оно за шта неки на левици оптужују Била Клинтона и Обаму, и надају се – или страхују – да ће Трамп учинити исто),
  3. Непријатељско преузимање: утерати довољно страха у кости припадника естаблишмента и натерати их да служе твојим а не сопственим циљевима. То је оно што је практично учинио Путин, на начин који донекле подсећа на монархе-централизаторе током доба европског апсолутизма 17. и 18. века, у склопу чега руски олигарси представљају блеђу копију традиционалног племства тог доба.

Ово последње делује као најмудрији курс, и то је вероватно пут којим Трамп покушава да иде, под нешто другачијим околностима.

Брукингс оспорава тезу по којој Путин искрено навија за изборну победу популиста у другим земљама:

„Супротно распрострањеном мишљењу, руски председник није никаква присталица популизма. Његова подршка популистичким партијама у Европи и Сједињеним Државама је једноставно опортунистичка: он ће настојати да побољша њихове шансе да расцепкају подршку партијама мејнстрима које Русију најпре виде као претњу, а трансатлантску везу као кључну за парирање њој. Његова подршка је заправо само хладна калкулација у служби сопственог опстанка.“

Па добро, то је један начин посматрања. Други, мање циничан је тај да Путин једноставно преферира политичке снаге у Европи и САД које су мање непријатељски расположене према Русији у односу на оне које су више непријатељски настројене. Срам га било!

Путин с правом ове друге, непријатељске снаге, повезује са глобалистичким, анти-традиционалистичким, анти-националним, анти-хришћанским, про-џихадистичким, про-имиграционом мултикултурним елитама које уништавају сопствене земље, док су они први не само обични „популисти“, већ патриоти, било амерички, француски, енглески, српски, итд. Није ли то, на крају, у основи постојања различитих земаља?

Када су Совјети преко генерала Јарузелског угушили Солидарност у децембру 1981, Реганова администрација је одмах јавно затражила од Совјета да „пусте Пољску да буде Пољска“. Сјајна замисао! Па онда пустите Француску да буде Француска, Немачку да буде Немачка, Америку да буде Америка, Србију да буде Србија – и Русију да буде Русија.

Међутим, из неког разлога, то је „лоше“. Русија мора да буде Америка, или бар Холандија.

А ове седмице ћемо видети да ли ће Вашингтон Кини допустити да буде Кина.

Прислушкивање је постало помало непрецизан појам у време „свевидећег ока“ (и уха) америчке Националне агенције за безбедност (National Security Agency – NSA), чији је свеобухватни опсег пре четири године јавно раскринкао Едвард Сноуден, односно „пет очију“ обавештајних служби пет земаља англосфере – САД, Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, које (и) преко система „Ешелон“ (ECHELON) надзиру све глобалне приватне и комерцијалне комуникације 24/7. Бољи и прецизнији термин је „надзор“.

Протеклих неколико седмица се неолибкон естаблишмент преко својих медија изругивао Трамповом „твиту“ од 4. марта, у ком је он изнео тврдњу да га је Обамина администрација „прислушкивала“ („Ужасно. Управо сазнао да је Обама организовао прислушкивање Трампове куле мало пре моје победе. Ништа није нађено. Ово је Макартизам!“). Трамп је користио стари термин “wiretapping”, који се односи на некадашње физичко прислушкивање телефонских разговора постављањем уређаја у сам телефон или преко телефонске линије. Медији рањеног обама-клинтонистичког естаблишмента су се ухватили за Трампов лаички, помало старомодни начин изражавања како би ту, за њих врло опасну тврдњу, дисквалификовали, а успут и додатно нахранили свој наратив према којем Трамп „није квалификован“ за обављање председничке функције, јер, ето, прича свашта, па још и неправедно оптужује вољеног бившег председника и, посредно, несуђену прву председницу САД. А уз то скреће пажњу са својих „мутних“ (мада још увек ничим доказаних) веза са Русима

Међутим, све више информација потврђује да је Трамп суштински био у праву. Није НСА њега „прислушкивала“, већ је надзирала комуникације њега, људи из његовог тима, па чак и припаднике његове породице. Као што надзиру и све друге комуникације преко мобилних телефона, интернета и сличних електронских начина комуникације. И, према најновијим сазнањима, тај надзор је трајао више од годину дана. Дакле, почео је много пре него што је Трамп номинован за председничког кандидата Републиканске партије. Што, опет, говори о томе колико је Трамп сматран опасним од стране неолибкон естаблишмента.

Сигурно су знали то и већ поменути медији, али су се, ваљда, надали да докази за систематски надзор Трампа и његових људи неће тако лако или бар тако брзо испливати, што ће им купити додатно време да додатно сатанизују и исмевају Трампа, док се не смисли нека нова тактика.

Но, ствари сада испливавају на површину. Прва на удару је Обамин саветник за националну безбедност, Сузан Рајс, која је, према Џозефу Диџенови, бившем савезном тужиоцу, наручивала од америчких обавештајних служби транскрипте комуникација Трампа и његових људи, односно „детаљне табеларне приказе легалних телефонских комуникација“ које су они обављали, годину дана пре избора у новембру 2016, у којим, иначе, није нађено ништа спорно.

Рајсова је, по функцији, имала право да чита поверљиве пресретнуте комуникације. Чак је имала право и да тражи „демаскирање“ имена америчких држављана који су били „инцидентално“ захваћени надзором, ако су разговарали са неким страним држављанином. „Демаскирање“ значи то да се тражи скидање ознаке анонимности, односно откривање имена америчког држављанина који је учествовао у комуникацији, ако сматра да је то на било који начин повезано са америчком националном безбедношћу. Међутим, ако су то били „обични“ разговори без последица по националну безбедност, онда је изузетно проблематично да се тражи „демаскирање“ учесника разговора. Јер се, у том случају, руши баријера између надзора везаног за националну безбедност и надзора политичких противника ради прибављања политичке користи. А управо је то, по свој прилици, био случај када је реч о надзирању Трампа и његових људи.

И, као што знамо, имена Трампових људи, попут његовог првог саветника за националну безбедност, генерала Мајкла Флина, не само да су „демаскирана“ у уском кругу обавештајно-безбедносне заједнице и овлашћених политичких функционера, попут шефа Националне обавештајне агенције или шефа ЦИА, већ су и „процурела“ у јавност, преко естаблишмент медија попут Вашингтон поста и Њујорк тајмса, што већ представља кривично дело. Сада се поставља питање да ли је Сузан Рајс била једна од тих „узбуњивача“ који су пуштали у јавност имена Трампових људи који су, наводно, имали „мрачне“, „проблематичне“ или какве год контакте са руским званичницима – односно, по новоуспостављеним мерилима неолибкон медијске хоботнице – с било ким ко се само прошетао поред Кремља у последњих годину дана. И, последично, поставиће се класично питање из времена Вотергејта: шта је Обама о томе знао, и када?

Рајсова, као што се и очекивало, демантује ове тврдње. Гостујући на америчкој ТВ мрежи Ен-Би-Си, Рајсова је у уторак категорички демантовала да је Обамина администрација „користила обавештајне податке у политичке сврхе“, као и да је она та која је медијима пустила у јавност информацију о Флиновом разговору са руским амбасадором прошлог децембра – што је био повод за Флинову оставку. С друге стране, није демантовала да је тражила демаскирање разних имена – не улазећи у то која су то имена била – чије су комуникације биле предмет њеног занимања, па чак ни „могућност“ да су нека од тих имена припадала људима из Трамповог тима.

За Трампове присталице, као и независне посматраче, кредибилитет Рајсове је под знаком питања, с озбиром да је она прошлог месеца, када су на површину испливале прве информације о „инциденталном“ надзору комуникација Трампове екипе, за америчку јавну ТВ мрежу Пи-Би-Ес изјавила да о томе „не зна ништа“, и да је била „изненађена“ када је о томе први пут говорио председавајући комитета доњег дома Конгреса Девин Нуњес. Да не говоримо о томе да је она буквално, испред Обамине Беле куће, 2012. давала, сада се зна, неистиниту верзију догађаја везаних за убиство америчког амбасадора у Либији, Кристофера Стивенса, тврдећи да га је убила маса коју је разјарио један анти-исламистички видео спот, што је касније дискредитовано као тврдња (Стивенса су највероватније убили припадници Ал Каиде, а сам Стивенс је био део организованог пребацивања оружја из Либије за потребе устаника против сиријског председника Асада). У сваком случају, у понедељак је сенатор Ренд Пол, онај исти који се жестоко противио пријему Црне Горе у НАТО, предложио да Рајсова сведочи под заклетвом пред конгресом о својој улози у целој овој причи.

На крају и занимљивост да је човек по имену Мајк Церновић (Mike Cernovich) био тај који је први, 3. априла, објавио ексклузиву о томе да је Сузан Рајс та која је „демаскирала“ имена Трампових људи, што је касније потврдио и Блумберг, чији је новинар, по Церновићу, још раније поседовао ову информацију, али није хтео да је објави због ненаклоњености према Трампу (као ни новинарка Њујорк тајмса Меги Хејбермен). Сам Церновић, који је већ прилично познат као новинар и про-трамповски активиста, се нигде није јавно декларисао о свом пореклу. Али имамо право да нагађамо…

Наслов овог текста се не односи на слични, симпатични изборни слоган („пристојност узвраћа ударац“) једног председничког кандидата на предстојећим изборима. Бар не непосредно. Нити се односи на тренутну политичку кампању, бар не непосредно. Али ће можда, ако ништа друго, сам текст показати да има и перверзнијих ствари од наше политичке сцене.

Почетком марта је Трампова администрација повукла прошлогодишње упутство претходне, Обамине администрације, према којем се равноправност прописана чувеним „Тајтл најн“ Title IX законом из 1972. године, по којем се забрањује полна дискриминација у образовању, спорту или било којој другој активности која се финансира средствима савезне владе САД – има проширити на „родну“ равноправност. Конкретно, по Обами су девојчице које се „осећају“ као дечаци и, обрнуто, дечаци који се „осећају“ као девојчице – имали право приступа тоалетима, тушевима и другим просторијама резервисаним за пол према којем се сада идентификују.

Једна школска општина у Вирџинији се успротивила Обаминим смерницама, и није дозволила једној девојци да, на основу свог „родног идентитета“, користи мушке тоалете у школи. Она је поднела тужбу, која је на крају стигла до, ни мање ни више него Врховног суда САД. Међутим, пошто је Трампова администрација повукла упутство, случај је враћен на нижу истанцу, где се очекује да ће суд имати у виду новонасталу ситуацију и одбацити жалбу девојчице која се „осећа као дечак“ и њено „право“ да угрожава права рођених дечака.

По сасвим смисленим речима Кери Купек, испред америчког Савеза за одбрану слобода: „Прва дужност школских општина је да заштите права на телесну приватност свих студената који похађају њихове школе и поштују права родитеља који, сасвим разумљиво, не желе да њихова деца буду телесно изложена у интимним местима за пресвлачење, попут свлачионица и тушева.“

Оно што је занимљиво је да су, пре него што је Врховни суд овај случај вратио нижој инстанци, 53 велике америчке корпорације подржале девојчицину тужбу као „пријатељи суда“, односно као проповедници „трансродне једнакости“. На списку су се нашле светски познате компаније: Amazon, Dropbox, Ebay, IBM, Microsoft, Paypal, Тumblr, Twilio, Twitter…

Прошле године је овде писано о још једној великој америчкој корпорацији, трговинском ланцу Target, која је објавила да ће сви њени тоалети постати отворени за „трансродне“. Убрзо је организована петиција за масован бојкот њихових продавница, што се, како су неки медији известили, негативно одразило на њихове приходе и цену акција, која је од тада пала за неких 30%. Такође је истом тексту поменут и случај бившег познатог бејзбол играча, Курта Шилинга, тада запосленог као спортског коментатора, који је изгубио посао само зато што се усудио да на свом Фејсбук профилу пренесе туђи пост, са фотографијом не баш атрактивног мушкарца у „провокативној“ женској одећи, праћену ироничном поруком: „Пустите га унутра! У тоалет са вашом ћерком, иначе сте ускогруди, нетолерантни расиста склон осуђувању и без љубави, који треба да цркне!!!“

Уз пост је ишао и Шилингов пратећи, лични коментар: „Мушкарац је мушкарац, како год он самог себе звао. Не занима ме ко су, с ким спавају, мушки тоалет је пројектован за мушки полни орган, женски не баш. Сада вам требају закони који говоре нешто друго? Јадно.“

Дигла се тада либерална кука и мотика на јадног Шилинга, баш као што се сада диже и на Трампа, захтевајући, уз трансродне тоалете, и нуклеарни рат са Русијом. И, наравно, настављају да терају по свом. Пре неколико дана је, на пример, у свом познатом јутарњем програму „Добро јутро Америко“, тв мрежа Еј-Би-Си, приказала „невероватну“, „дирљиву“ и „инспиришућу“ причу о мајци и сину који су решили да постану – отац и ћерка. Није шала.

Како је известила ганута новинарка: „Обоје су знали још као мали да нешто није у реду са њиховим родовима, али се онда Кори (име сина/ћерке) јавно декларисала као петнаестогодишњакиња, док је мама посматрала како се храбро бори против грубијана. А затим је (мама) и сама рекла да више не може да негира да је и она сама трансродна. Они су одувек имали посебну везу мајке и сина, али су се затим успешно транзиционирали у оца и ћерку. Успут учећи једно од другог на сваком кораку.“

Бивша мајка се сада зове Ерик, и тврди да је „подршка“ „његовог“ мужа учинила њихов брак „јачим“. Што још ганутија новинарка поздравља ускликом: „Каква љубавна прича!“ Ко не верује, нека прочита и погледа овде.

Дакле, одлука Трампове администрације да укине Обамину наредбу и сачува, бар за сад, приватност и деликатну психу пубертетлија, јесте једна добијена битка у борби за повратак традиционалне нормалности. Али, као што се види, рат увелико траје. У сваком случају, ово је још један показатељ зашто је толико Американаца устало против тираније политичке коректности и борбе против људске природе која се бесомучно водила у (нео)либералној ери и, готово протестно, гласало за Трампа.

Код нас су, срећом, ствари још увек на релативно примитивном нивоу. Овде је политичка трансродност још увек релевантнија од оне психо-сексуалне.

С друге стране, у случају црногорског режима и његових присталица, јасно се указују обриси будућег културног развоја у склопу НАТО интеграција, и осавремењивања старих, наизглед превазиђених јуначких митова. Када њихови потомци – ма ког „рода“ били – буду мобилисани да свијетлим оружјем на шест континената гину за права ћерки да постану синови и очева да постану мајке, тада ће оно Његошево „нека буде што бити не може“ за њих добити сасвим конкретан, напредан и савремени смисао.