четвртак, април 19, 2018

Тагови Вести таговане са "Дража Михаиловић"

Дража Михаиловић

-

Легендарни вођа француског Покрета отпора против нацистичке окупације генерал Шарл де Гол (1890‒1970) никада није посетио Југославију. Де Гол је после Другог светског рата био носилац политике европског помирења и сарадње међу народима. Симболичким посетама Берлину и Москви желео је да означи престанак непријатељстава и почетак периода сарадње. Његов политички идеал била је уједињена Европа од Урала до Атлантика.

Де Гол је игнорисао Тита и то је сметало југословенском маршалу. Тек последњих деценија се говори да је то било због генерала Драже Михаиловића. И данас шира јавност не зна шта је прави узрок. Два записа из два различита временска периода говоре да је између Драже и Де Гола постојало уважавање.

Први запис је из Архива Југославије и налази се у досијеу Божина Симића. Загонетна личност Божин Симић (1881‒1966) био је амбасадор Титове Југославије у Анкари од августа 1945. до краја маја 1948. г., када је пензионисан непосредно пред Пети конгрес КПЈ у Топчидеру. У Симићевом дипломатском досијеу налази се и биографија непознатог аутора, вероватно некога из надлежних служби. Та биографија, или биографска белешка, настала је вероватно пре маја 1948. г. јер га представља као не баш поуздану личност.

Да подсетимо, Божин Симић је био учесник Мајског преврата (1903), члан четничке акције (српске револуционарне акције), комита у Македонији, члан Народне одбране, организације „Уједињење или смрт“ (такозване „Црне руке“), члан ложе „Уједињење“, организатор устанка Исе Бољетинца у договору са Милованом Миловановићем… Осуђен је на 20 година робије у процесу против Аписа и Црнорукаца 1917. г. док је боравио у Русији и командовао југословенском добровољачком дивизијом, био је у емиграцији до 1935. године… Учествовао је у пучу 27. марта 1941. Бомбардовање Београда затекло га је у Москви. Рат је углавном провео у Лондону. Био је посланик Владе Краљевине Југославије у Покрету отпора генерала Шарла де Гола.

Биографија Божина Симића о којој је реч имала је, по свој прилици, циљ да компромитује ту личност бурног живота код нових комунистичких власти. Зато у њој наводе чињеницу, то јест, учешће Божина Симића у одлуци да генерал Де Гол одликује Дражу Михаиловића Легијом части. Биограф то овако описује: „Све док је био у De Gaulle-овом комитету настоји да учврсти односе између Руса и Француза. Друг Милан Којен који је дошао из Лондона, каже да је Симић тада заузимао став „просовјетског Михаиловићевог Србина“, пре продирања истине о борби наших народа у савезничко јавно мнење. У то доба, према истом извору, Симић је успео да De Gaulle одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части.

У то време, када је у De Gaulle-ов комитет постављен и делегат ЦК КПФ и када De Gaulle ужива све већи углед у савезничком свету, француско одликовање Михаиловића Великосрби су искористили као знак британског подржавања Д. Михаиловића.“ (АЈ, 334-190- 680) Други запис је из књиге Миодрага Б. Протића – „Нојева баркаˮ – СКЗ, Београд, 2000, књига II, страна 140:  „(Две-три године пре своје смрти испричао ми је Никезић како га је, тадашњег министра иностраних послова, упутио Тито у Париз да Де Голу пренесе позив да посети Југославију ‒ трпео је због карантина у коме га је држао.

Никезић је отишао и позив најлепше пренео, француски је говорио у богатим нијансама, и као матерњи језик, и као опчињени лингвиста. Задовољан изаслаником, био је Де Гол раздражен позивом, Тито, повикао је, није уважио његову молбу да поштеди живот генерала Драже Михаиловића, његовог колеге. Уместо тога, „Il l’a tué“- узвикнуо је са гнушањем. ʼА сад ме зове у посету!ʼ Чим је застао, запитао је Никезић у којој формулацији тај одговор да пренесе. Затечен, генерал је застао, Никезић му се свидео, и одвратио: ʼЗванично вас овлашћујем да председнику Титу кажете да ћу првом приликом доћи; али не и да му кажете да то никада нећу учинити ‒ шкодило би односима наших земаљаʼ…)“

Марко Никезић (1921‒1991) био је Титов савезни секретар иностраних послова од 1965. до 1968. г. Догађај о коме говори Миодраг Б. Протић односи се на тај период. И двадесет година после завршетка Другог светског рата велики Де Гол није променио мишљење, а какво је оно било, говори чињеница да није желео да посети Југославију. Управо због Тита и Драже.

 

www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2894610/dva-zapisa-o-drazi-mihailovicu-i-de-golu.html

-

“Верујем да ће се наша будућа поколења, на прави начин позабавити невино страдалима; како од немачке, усташке, муслиманске, белогардијске и балистичке, тако и од ваше (партизанске) пушке.

Такве захтеве намеће истина, као најбоља заштитница од нове несреће…

Од свих савезничких војски у свету, наша је била једина, која се борила не само на једном, на два, већ, на жалост, на три фронта: против окупатора силног и свирепог и до зуба наоружаног, против усташа који су по злочинима премашили своје немачке господаре, стављајући под нож све што је српско, без разлике, жене децу и старце, и против трећег, Титовог, најжалоснијег и најтежег фронта који су слуге црвене интернационале отвориле против националне Југославије, сламајући њене снаге и претварајући национални, у грађански рат, до истребљења…

Док ми мислимо на ослобођење, комунисти мисле на освајање власти ради успостављања своје диктатуре.

Уколико су се они борили против окупатора, та се борба сводила на одбрану живота, њиховог, а не народног.

Њихова главна брига састојала се у сталним нападима на моју војску и друге родољубиве грађане. За време сваке борбе са Немцима, и њиховим савезницима, налазили су се у мојој близини. Тако смо целу њихову борбу осећали на својој кожи, мого теже ми, него окупатори…

“Господо судије, онај који наџиви ово време, достићи ће истину и о нама који одлазимо, и о вама који ступате на наша места.

И овом приликом јако жалим што се моја војска у отаџбини, укључујући и све четничке формације, од свих остављена, није развијала онако како треба и како сам ја замишљао. Колике су штете, за наш народ што није текло по мојој замисли и да ли је стварно има, рећи ће поколења…

Гоњени пред удруженим четвороструким непријатељем, гладни, голи, боси и ненаоружани, спотицали смо се и падали. Свуда успут из јама, у које смо упадали, чуло се и Богу тешко умирање.

Иза нас на жбуњу, остајале су наше изгажене и згужване шајкаче, торбе-тканице, канице, плетене чарапе, рукавице, опанци и обојци. Биће ми лакше на небу, ако нова поколења упале најмање 20.000 свећа, борцима које сам изгубио док ме је Тито прогонио кроз Босну.

Током овог суђења слободи сам се надао само у забораву. Моје садашње наде и молбе усмерене су искључиво ка небу…“

Процеси транзиције у Србији су праћени и различитим препорукама ЕУ и њених институција које се односе на раскид са прошлошћу, како комунистичком тако и са нашом новијом ратном прошлошћу. Препоруке ЕУ односиле су се и на лустрацију (чишћење жртвом помирења), која је означавала поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавним функцијама, као и на реституцију, односно повраћај одузете имовине. Са овим процесима повезани су и различити захтеви за рехабилитацију лица осуђених пред судовима комунистичке власти, а била су припадници поражених снага у Другом светском рату.

Управо овде желимо да говоримо о судским процесима који се односе на комунистички режим и комунистичку прошлост у Србији и о реакцијама на те процесе. С обзиром да ЕУ комунизам, посебно његове практичне облике испољавања, третира као облик тоталитаризма, на врло сличан начин као и фашизам, због тога ЕУ од бивших комунистичких држава, претендената за чланство и својих будућих чланица захтева потпун отколон од комунизма и обрачун са свим „девијацијама“ тог система, укључујући и послератне злочине које су чиниле комунистичке власти у Југославији, као и судске процесе који су били идеолошки и политички мотивисани.

Нове транзиционе власти у новонасталим државама бивше СФРЈ на врло критичан начин су се односиле према комунистичком покрету у Југославији, признајући му антифашистички карактер, а истовремено и оптужујући га за „злочиначку улогу“ коју је имао у односу према „домаћим издајницима и слугама окупатора“, како су то говориле комунистичке власти.

У последњих десетак година у Србији се одвијају судски процеси у којима се захтева рехабилитација појединих личности из четничког покрета. Ти процеси рехабилитације су изазвали разноврсне контраверзе, између осталог и због тога што је званична историја СФРЈ била неупитна педесет година. Истине о комунистичком покрету, о Краљевини Југославији, о Народноослободилачком покрету и социјалистичкој револуцији, о улози партизана и Тита, четника и Драже Михаиловића, и друге историјске истине о југословенским догађајима у другој половини двадесетог века, биле су истине које је утврдио ратни победник, комунистичка револуционарна власт. О њима се није смело расправљати. Историјске читанке су подржавале идеолошке и партијске истине. Свакако да оне нису биле посве нетачне или лажне, али су биле у функцији комунистичке идеологије и партије на власти.

Нове историјске читанке, нови историјски уџбеници и историјске расправе о југословенској историји Другог светског рата, које последње две или три деценије, у контексту транзиционих процеса, воде и пишу не само историчари, допринеле су покретању захтева за рехабилитацијом различитих војних и политичких личности из периода Другог светског рата на тлу Југославије, осуђених пред комунистичким судовима.

Судски процеси рехабилитације, који у новом светлу требају довести до јачања правне државе, истини за вољу не баве се утврђивањем историјских истина, они само помажу и подржавају историчаре и правнике да уђу у све историјске „лавиринте“, да се домогну историјске грађе, релевантне за непристрастно утврђивање историјских чињеница, које ће по свему судећи, преиспитати место и улогу и „победника“ и „поражених“ у Другом светском рату на тлу Југославије.

Карактер нове комунистичке власти у Југославији и у Србији и њен однос према пораженим снагама у рату повезан је са утврђеним историјским чињеницама, које говоре да је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) била жесток противник монархије и опстанка Краљевине Југославије. Заступајући и спроводећи идеологију комунизма, КПЈ је настојала свим средствима рушити монархију, ступајући у савезе са свима који су такође радили на рушењу монархије, укључујући и хрватску усташку организацију. Као некада забрањена партија у Краљевини Југославији, КПЈ је наставила илегалну борбу против Краља и монархије, борећи се за „друштво равноправних и слободних радних људи и грађана“. Због тога је Краљевина сама по себи била довољан разлог да КПЈ заузме свој курс према Југославији, да изабрано оружје у борби против немачког окупатора искористи и у борби против „домаћих издајника“, антикомуниста и ројалиста – присталица монархије, ради остварења социјалистичке револуције.

Титови историчари су тврдили и доказивали да је рат који су у Југославији водили партизани по форми био народноослободилачка борба, а по садржају социјалистичка револуција. Дакле није само реч о антифашистичкој борби и борби против немачких окупатора, него је и реч о рушењу монархије и успостави социјалистичке државе. Дакле, главни непријатељи партизана у Југославији били су страни окупатори и они који нису подржавали комунистичку идеологију или су били присталице монархије. КПЈ је своју идеологију наметала и кроз антифашистичку борбу, сматрајући једино партизане за истинске антифашисте.

Не може се оспоравати антифашизам партизанском покрету, његова улога у ослобађању земље од окупатора. Међутим, КПЈ је била свесна чињенице да ће немачки окупатор кад тад бити поражен и земља ослобођена, као и чињенице да ће у земљи остати све политичке снаге које су њихови политички и идеолошки противници, и да се са њима треба благовремено разрачунати свим средствима. Као главни идеолошки противник КПЈ били су: краљ, остаци старог режима, предратне парламентарне партије, затим четничке војне формације, за које се поуздано зна да су у почетној фази рата биле изразито антифашистичке, а касније, мање или више, у појединим фазама рата.

Пошто су четници били у ствари Југословенска војска у отаџбини, потчињена Краљу и Влади у избеглиштву у Енглеској, као јединој у целости антифашистичкој држави, поред СССР, у Европи, Тито и његови партизани су знали да се четници пре протеривања окупатора морају војно поразити. Пошто су се Тито и његови партизани још 1943. самопрогласили за једину власт на ослобођеним територијама, они су ту улогу задржали до краја рата и као нова власт су организовали послератне изборе, учврстили се на власти, постали „усрећитељи народа“ и бескомпромисно се свим средствима разрачунавали са свим могућим противницима.

Када је немачки окупатор протеран са територије Југославије, углавном захваљујући значајној улози совјетске армије, а Краљу је био забрањен повратак у земљу, још одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, било је потребно неутралисати све четничке и ројалистичке снаге у Србији и у Југославији. Те снаге су неутралисане на различите начине: ликвидацијама по шумама и горама, суђењима пред преким судовима, конфискацијом имовине, хватањем кључних политичких и војних руководилаца четничког покрета, укључујући и Дражу Михаиловића, који су изведени пред судове који су радили искључиво по налогу партије и нове власти. Револуционарна правда је дељена врло експресно.

Тек крајем деведесетих година прошлог века и почетком овога века, почели су поступци преиспитивања рада револуционарних власти и њихових судова, кроз форме захтева за рехабилитацијом појединаца, које су подносиле њихови потомци, који су такође у време социјализма били под снажном пресијом режима.

Сваки захтев за рехабилитацију било ког припадника четничког покрета у Србији дочекивани су на нож, посебно од стране потомака комунистичких власти. Живећи скоро педесет година у социјализму и комунистичком режиму, изучавајући званичну историју, учећи о четничком покрету искључиво из књига партизанских победника за „широке народне масе“ и из ратних партизанских филмова, знали смо само за једну истину, коју нисмо смели проверавати, нити о другој истини говорити. Четници као такви били су „људи без морала, крвопије, злочинци, брадате сподобе, оличење зла сваке врсте“. Тако формирана историјска матрица је довољно окоштала да је постала неупитна. Сваки каснији захтев за преиспитивање историјских истина, судских процеса које су водили партизански судови против својих ратних непријатеља, изазивао је снажне реакције, фрустрације, политичке конфронтације, стварао је узаврелу крв, поделе у друштву, међунационалне конфронтације итд.

Уколико би био поднесен захтев за рехабилитацију неког припадника четничког покрета, Србина, то је изазивало негодовање Бошњака или Хрвата. Они су по правилу сматрали да је тај појединац праведно осуђен и да је био злочинац. Потпуно би била иста реакција, са српске стране, ако би се поднео захтев за рехабилитацију неког муслимана, или Хрвата итд. Зашто је то тако? Општа је била оцена у друштву да су четнички покрет, односно Југословенска краљевска војска у отаџбини, у целини били злочиначки и нелегитимни. Стављан је знак једнакости између четничког покрета, иза кога је стајала Краљевска Влада и Краљ, признати од савезника Енглеза и Американаца, са Независном државом Хрватском (НДХ), као нацистичком квислиншком творевином, која је вршила геноцид на српским народом спроводећи усташку политику и расне законе.

Неспорна је чињеница да су се четници и партизани после коначног разлаза под крај 1941. међусобно сукобили у братоубилачком – грађанском рату, због немогућности да се договоре око питања власти, јединствене или заједничке команде, начина и циљева борбе против окупатора, колаборације, спровођења социјалне револуције и револуционарне смене власти, насупрот очувања стања status quo итд. У тим сукобима су почињени тешки злочини самом српском народу. Ту није било посве невиних. Пошто су партизани изашли као победници у том рату, они су спроводили послератну правду, судили су својим непријатељима. Као што се зна, велики број партизана и комуниста Срба током рата је страдао од четничке руке, а и велики број четника од партизанске, посебно после рата, од стране органа нове власти, углавном без суђења. Припадници комунистичке власти који су у име партије и револуције спроводили правду по кратком поступку након рата, никада нису судски одговарали. За злочине које су чинили појединци, четници, такође се није увек одговарало, а и ако се одговарало, то није било према мерилима права и правде. Велики број чланова њихових породица је такође одговарао и пострадао. Иоле имућнијим и богатијим људима – домаћинима који нису били у партизанима, а ни у четницима, него су их само симпатисали, имовина је конфискована. Спроведена је социјална револуција, на такав начин да је имовина одузета једнима, богатима – „кулацима“, и подељена беземљашима и радницима. Једнима су одузете фабрике, грађанска права, а другима су дељене ратне револуционарне заслуге. Да би неко био обешчашћен, да би га се лакше осудило довољно је било рећи да је био у четницима или њихов сарaдник или симпатизер. Као што је данас Хашки трибунал прогласио Србе као такве, за лоше момке, за злочинце и криминалце, српски народ за геноцидан, а свако оспоравање таквих квалификација изазива код српских непријатеља реакције сличне реакцијама на захтеве за рехабилитацијом неких појединаца из четничког покрета.

Ако само погледамо реакције на захтеве за рехабилитацијом Драгољуба Михаиловића, вође четника односно Равногорског покрета и Николе Калабића, команданта Краљеве горске гарде (иако није био осуђен нити од било ког надлежног суда комунистичке Југославије, а проглашен је за ратног злочинца и одузета су му сва грађанска права и конфискована имовина), можемо видети сву сложеност подела у нашем друштву, утицај историје на садашњост и на будућност, идеолошку располућеност српског националног бића итд. Ово све није никако без одјека и у региону.

У југословенском и српском јавном мијењу, пре хапшења Драже и пре суђења он је био проглашен за ратног злочинца и само се чекала формална изрека пресуде. Данашњи српски суд који је мање више из процедуралних разлога и разлога правичности суђења, поништио пресуду којом је Дража осуђен на смрт стрељањем, само је казао да се он (Дража) сада „сматра неосуђиваним“. Није речено да ли је он чинио злочине или не. Суд није изрекао ниједну реч о карактеру четничког покрета нити се упуштао у евентуалне злочине и личну и командну одговорност Михаиловића. Зашто су онда такве јавне реакције присталица партизанског и комунистичког покрета? Па, рехабилитацијом Михаиловића, а касније и Калабића, иако у судском поступку није ништа речено о четничком покрету у смислу оцене да ли је тај покрет био злочиначки или антифашистички, односно ослободилачки, отворена су врата новом историјском приступу и оцени историјских чињеница.

Сигуран сам да у Србији не постоје снаге које би желеле да се поносе колаборациом са непријатељем, са фашизмом, као ни снаге које би се дичиле револуционарном правдом и суђењима по мерилима политике и идеолошким обрасцима. Борба против фашизма фашистичким методама је једина гора од фашизма самог.

Прикупљања нове историјске грађе у поступцима рехабилитације само поткопавају револуцуионарну правду коју су делили комунисти, оспоравају комунистички режим, осуђују тоталитаризам, указују на одређене злочиначке поступке партизана и комуниста како током рата тако и након рата, без да се преиспитује неспорна антифашистичка улога партизанског покрета.

Судске рехабилитације које су спроведене у Србији и које ће се спроводити, показују и показиваће колико је крхка правна држава, колико се не поштују одлуке судова, колико је самовоље, колики је недостатак политичке културе у политичком дијалогу. Као да је подела српског друштва на четнике и партизане зацементирана и да ће вечно да траје. Није та подела последица правдољубивости једних и подмуклости и злобе других, него је последица општедруштвене немоћи и идеолошких манипулација, недораслости политичких институција изазовима времена. Тврдити да ће српско друштво склизнути у фашизам или у револуционарни комунизам је једнако погрешно.

Ако погледамо пример Републике Српске (РС), која је током одбрамбено-отаџбинског рата успела превазићи поделе на партизане и четнике, онда се можемо надати успостави друштвене стабилности, без идеолошких искључивости и сталног враћања у историју, без идеолошких сукобљавања.

Иако је у РС током рата постојала одређена подозривост идеолошког карактера, пре свега између високих војних руководилаца, који су одрасли и васпитавани у комунистичком маниру, и државних руководилаца који су били изворни антикомунисти, општа угроженост српског националног бића и осећај заједништва били су пресудни да се све могуће поделе превазиђу и да се оствари јединство у вези виталних националних интереса. У рату у БиХ муслиманске снаге такозване Армије БиХ, и Хрватско вијеће обране (ХВО) сваког Србина су сматрали четником, и то искључиво у пежоративном смислу и значењу (монструми, крволоци, кољачи, злочинци, брадате сподобе, фашисти), исто као што су били означени и у комунистичкој и партизанској пропаганди током Другог светског рата. Управо је ово помогло да се Срби у РС и БиХ идеолошки не деле, него да следе један једини национални покрет који је водио одбрамбено-отаџбински рат, без идеолошког предзнака. Српске слободарске традиције, правдољубивост и борба за част отаџбине не почињу са комунистичким покретом, оне сежу дубоко у српску историју, и оне су дубоко уткане у свест српског народа.

Зато и политичке елите у Србији треба да схвате да свако спорење око историјских чињеница које се тумаче на емотиван начин, идеолошки оправдавају или не оправдавају, напади на судске одлуке, само штети јединству и стабилности друштва, скрнави српску антифашистичку и слободарску традицију, и иде на руку свим снагама које желе Србију приказати као друштво које „скреће у фашизам“ и „идеолошки застрањује“, као друштво које не разуме само себе.

Противници рехабилитације више верују комунистичким судовима, него судовима модерне Србије. Више верују револуционарној правди, него правној држави. Рад судова и пресуде којима се прихватају или одбацују захтеви за рехабилитацију ратних личности различитог идеолошког определења и различитих ратних резултата, заслуга или зверстава, могу само да оснаже веру у право, правду и правосуђе у Србији. Прихватање и поштовање пресуда судова довешће до јачања правне државе, до смањења напетости у друштву и превладавања идеолошких искључивости. Историја треба да остане историчарима, који ће нам непристрасно, без мешања судова, износити на видело историјске чињенице, које ће говорити саме за себе.

Др Винко Пандуревић
Генерал Војске Републике Српске у пензији

-

МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ

Командант Горске краљеве гарде Никола Калабић спада у ред најпознатијих и најоклеветанијих личности из Другог светског рата. Како је стварно ухапшен Дража Михаиловић?

У доба комунизма клевете о Николи Калабићу стизале су са свих страна: из новина и књига, биоскопа, с ТВ екрана. Зашто баш о њему, објаснио је један од најважнијих људи из окружења Јосипа Броза Тита, генерал Ђоко Јованић. „Хтјело се да се тиме четнички покрет у потпуности искомпромитује“, рекао је он 2000. године у вези с измишљотини о Калабићевој издаји генерала Драже Михаиловића. Комунисти су, наиме, веровали да ће највећи ефекат постићи ако издају врховног команданта припишу команданту најелитније јединице – Гарде. У стварности, Калабић је погинуо у сукобу с јединицама Озне јануара 1946. године испред Дегурићке пећине код Ваљева, то јест два месеца пре него што је заробљен Дража.

_________________________________________________

 Лажни Дража и Калабић
Да би сакрили шта се уистину десило, комунисти су одмах двојицу својих људи маскирали у лажног Дражу и лажног Калабића. Послали су их на терен око Ваљева пазећи да их нико не види из близине и по дану. Али, погрешили су што су објавили њихове фотографије јер је разлика с правим Дражом и Калабићем лако уочљива. Остајући аматери до краја, комунисти су и овом приликом направили низ грешака: један од ознаша који је усликан с лажним Калабићем носи ни мање ни више него совјетски аутомат; један од њих, изразито низак, Раденко Мандић, „глуми“ Калабића иако је овај познат по висини и крупном стасу, итд.

__________________________________________________

Верзију о издаји комунисти су први пут објавили у фељтону „Политике“, који је двојици одабраних новинара диктирао лично шеф Озне Слободан Пенезић Крцун 1962. године. Ту верзију знамо, поред осталог, и из ТВ серије „Последњи чин“. Отприлике, у јесен 1945. Озна је међу ваљевске четнике убацила „Американца“ – свог човека прерушеног у америчког агента, који је дошао да Калабићу понуди безбедно напуштање земље. Тај човек – играо га је Драган Николић – није знао ни сто енглеских речи, али се сматрало да четници не знају ни толико.

Међутим, када су отворене архиве, на пример, Архив америчке обавештајне службе ОСС, потоње ЦИА, испоставило се да је Калабић пре рата био „шеф компаније при енглеској компанији за изградњу мостова“. Једног официра ОСС-а имао је код себе до половине септембра 1944. године, а раније те године комуницирао је с бројним обореним америчким пилотима које су четници спасли од Немаца. Иначе, основно Калабићево предратно занимање било је начелник Катастарске управе у Ваљеву. Дакле, не обичан геометар, већ шеф свим геометрима у том крају. Калабићи су спадали у ред угледних, добростојећих породица. Као изразито друштвен човек, Калабић је имао 200, а можда чак и 300 кумстава. Господин и мангуп уједно – сушта супротност повученом двојкашу из ужичке гимназије, Слободану Пенезићу Крцуну.

Још док фељтон у „Политици“ није окончан, редакцији је стигло безброј писама у којима су демантована кључна места Крцунове верзије. Чак је и шеф Озне за Ваљево Драган Ђурић у локалном листу „Напред“ демантовао један од најважнијих делова приче: четници Мирослав Тимотијевић Јапан и Живорад Мишић нису намамљени у Београд и тамо ухваћени, већ су заробљени у центру Ваљева 19. децембра 1945. године. Предвече тога дана градом се разлегла пуцњава, а када се смирила, „цело Ваљево“ је видело како Озна спроводи двојицу четника.

У верзији коју је саопштио Крцун, „Американац“ је 30. новембра 1945. довео Калабића и његовог пратиоца Драгослава Милосављевића „Черчила“ у Београд, где су ухваћени. Калабић је брзо пристао на сарадњу и најпре је намамио Тимотијевића и Мишића. Узгред, „Черчил“ је много година после рата дошао из емиграције да обиђе своју фамилију у Ваљевској Каменици.

Крцун је затим пропустио да уништи документа о потерама за Калабићем после 30. новембра. Остао је, примера ради, извештај 11. бригаде 4. крајишке дивизије од 12. децембра, да је Калабић тога дана гоњен у ваљевским селима Јасенице и Грабовица.

Агенти Озне приметили су да је Калабић 22. децембра послао поруку својој супрузи Борки. Она је одмах ухапшена, али остао је још један доказ да се тога дана Калабић налазио на слободи.

______________________________________________

 Чика Пера
Потпуковник Алберт Сајц, који је обилазио Гарду крајем 1943, записао је у својим мемоарима:

„Никола Калабић је био један од најинтересантнијих људи у целој Југославији. Био је леп човек, црне браде, пун духа, појава која се пенушала уживајући у животу.

Имао је хитар дух и смисао за хумор, због кога су га заволели његови војници и сељаци који су га звали Чика Пера. У својој црној, добро скројеној униформи и у увек чистом рубљу, деловао је као импозантан господин и војник. Његово јунаштво постало је већ легендарно.“

________________________________________________

Нешто пре тога, почетком децембра, Калабић је својим преосталим четницима наредио да се склоне у земунице да би се окупили о Ђуђевдану. Он Ђурђевдан није дочекао – погинуо је око 15. јануара. Неколико четника је преживело ту борбу и они су касније сведочили о Калабићевој погибији. Међу преживелима налазио се и мајор Милан Стојановић, који је ускоро емигрирао у САД. Ову борбу преживели су и четници Божо Божановић и Вељко Костовић. Они су догађај, међу осталима, испричали и четнику Михаилу Даниловићу, који је заробљен после много година. Даниловић је одробијао девет година и постао свештеник. Данас живи у Горњем Милановцу.

Материјални доказ да је Калабић погинуо, то јест да није жив пао Озни у руке је његова официрска торба, која је случајно нађена седамдесетих година. Домаћин куће, видевши на шта је наишао док је прекопавао стару септичку јаму, позвао је милицију. Торба је била скоро трула, документа су била једва читљива, а фотографије Калабићеве жене и деце нагризене, али ипак се јасно видело о чему је реч. Изгледа да у милицији више нико није мислио о Крцуновој лажној причи и фотографије су једноставно однете у Музеј у Ужицу.

Према томе, како је заробљен Дража? У свет је најпре отишло писмо једног од очевидаца Дражиног заробљавања, мајора Милоша Марковића. Марковић је лета 1946. успео да протури преко границе једно писмо, које је 16. августа објавио швајцарски лист „Журнал Д’Ивердон“. Уредништво тог листа пише: „Као што је познато, Титова власт никада до сада није обелоданила како је ухваћен генерал Михаиловић. Према једном документу, генерал Михаиловић је био киднапован од стране Титових партизана. Документ је написао Милош Марковић, мајор покрета отпора Михаиловића“. Марковић је писао:

„Фебруара месеца 1946. године, генерал Михаиловић се тешко разболео од тифуса. Био је са својим штабом у околини места Рудо. Једне ноћи смо приметили савезничке – енглеске авионе, који су бацали летке на којима је писало да долазе да нам помогну у оружју и муницији. У једном пакету нашли смо упутство како да припремимо терен за спуштање авиона, његову сигнализацију, обележавање, итд. И стварно, 13. марта 1946. године, појавила су се три авиона. Ми смо им означили место слетања и видели смо како из њих излазе људи у енглеској официрској униформи. Пошто су приметили да је генерал тешко оболео и у врло забрињавајућем здравственом стању, предложили су да га пребаце с ужом пратњом у Италију на лечење. Пошто се генерал Михаиловић сагласио с предлогом… авиони су узлетели… Стигле су још две ескадриле Титових партизана, које су почеле да бацају мале бомбе с бојним отровом…“

Борбу која је уследила преживео је четник Радомир Павловић из Мојсиња код Чачка. Детаље је испричао свом блиском рођаку Драгославу Хаџићу, који данас живи у Горњем Милановцу.

Ову борбу преживео је и чувени четник Србобран – Српко Меденица. Пре него што је убијен 1951. године, сведочио је о томе својим бројним јатацима, који су причу пренели до наших дана.

Бојне отрове током „једног неочекиваног ваздушног напада“ помиње и пољски историчар Тадек Витлин, описујући Дражино заробљавање у својој књизи „Комесар“. Витлин наводи да је Озна у овој операцији имала помоћ и подршку совјетског НКВД-а.

Исту причу сазнао је и др Властимир А. Стојановић за време процеса Дражи у Београду, коме је присуствовао као аташе за штампу француске амбасаде. Причу је потврдило још неколико особа, с једне и друге стране. Временом се сазнало да је главни „енглески официр“ који је 13. марта одвезао Дражу заправо један од првих пилота Јата Рођа Миловановић. Он се и сам хвалио да је „киднаповао Дражу“. Током Другог светског рата, Миловановић је служио у енглеској авијацији. Одлично је говорио енглески и могао је да одглуми улогу енглеског официра – што је заправо и био.

www.pressonline.rs/page/stories/

sr.html?view=story&id=48077&sectionId=63

-

Југословенска војска у отаџбини била је војна формација под вођством Драже Михаиловића.

Погледајте листу од 10 најјачих Дражиних официра:

1. Звонимир Вучковић – Војвода таковски

Звонимир Вучковић, звани Феликс, био је један од најближих официра Драгољуба Михајловића. У марту 1941. године, на сам наговештај да ће Краљевина Југославија приступити силама Осовине, креће пут Грчке како би се тамо као добровољац борио против Италије. У земљу се враћа након демонстрација 27. марта, у Београд стиже након бомбардовања, и затиче ужас и расуло.

Избегавши заробљавање, у јулу стиже на Равну гору и ставља се под команду Драгољуба Михајловића. Године 1941. води удружени партизанско-четнички напад и ослобађа Горњи Милановац, а напада Чачак, Рудник и околна места. Током 1942. године, када Дража прелази у Црну Гору, Вучковић остаје у Србији, те је питање колико је био упознат са садејством четника и окупатора против комуниста на Неретви 1943. године.

Због великог угледа који је Вучковић имао у Србији, Михаиловић управо њему препушта организацију збора народних представника из целе земље који се одржао у селу Ба, на Светог Саву 1944. године. Пред крај рата лети за Италију како би био Михајловићева веза са савезницима, али га ту затиче окончање рата. Прелази у Француску, а затим у Америку, у којој живи све од 2004. године. Умро је 21. децембра, на дан када је Народна скупштина Републике Србије усвојила закон о изједначавању права партизана и равногорског покрета.

2. Никола Калабић

Најинтригантнија личност четничког покрета. Након капитулације, Калабић се придружује Кости Пећанцу, али њега напушта због сарадњу са Недићем. На лето 1941. се ставља под команду Михајловића на Равној гори, где ће имати важну улогу при организовању Дражиног бега од окупатора и премештање у Рашку.

b

Како пред крај 1941. долази до разлаза са комунистима, Калабићев одред ступа у отворене сукобе са партизанима током читаве 1942. године. У то време, Калабић је већ командант Горске гарде која оперише на подручју Опленца и Орашца. Сама дисциплина Горске гарде је била дискутабилна, али је Калабић у њој имао остатке разних раније распуштених чета, те је питање колико је успевао да у сваком тренутку држи своје борце под командом. То је нарочито дошло до изражаја крајем 1943. године, приликом инспекције савезника.

Иако је та 1943. прошла без озбиљнијих сукоба са окупатором, све се драстично мења 1944, када у марту Немци спроводе офанзиву против Калабића и његових бораца. Све до августа 1944. учествује у свим сукобима против партизана у Србији, бранећи и сам прилаз Црној Гори. После пораза на Јеловој Гори, повлачи се ка Београду и долази до осетљивије сарадње са Српским добровољачким корпусом и самим окупатором. У Босну се повукао преко преко Сјенице, и био у групи оних официра који су Михајловића наговарали да крене на запад, али је ипак остао уз њега када је овај то одбио и одлучио да оде у Србију и подигне устанак против комуниста. Током 1945.

године, пробој ка Србији однео је главнину Калабићевих бораца, син од 15 година му је стрељан од стране партизана, а већи део породице ухапшен. Ухапшен је и сам, јануара 1946. у Београду, у који га је намамила ОЗНА. Датум Калабићеве смрти, и његово учешће или неучешће у хапшењу Драгољуба Михајловића, остављамо историји и историчарима да утврде.

3. Велимир Веља Пилетић

У Априлском рату је био начелник Штаба Дунавске дивизионе области, којој је припадао и Београд. Приликом повлачења војске из престонице, Пилетић је добио задатак да сруши мостове и спали залихе сена, што и чини.

n

Након што је одбио предлог комуниста да им се придружи, врбовали су га и љотићевци и недићевци, али је Пилетић прихватио само позив Драгољуба Михајловића, видевши у њему легитимног представника војске Краљевине Југославије. Добио је задатак да организује источну Србију, у коју до тада није залазио, те је задатак самим тим био тежи. За средште својих акција одабрао је Хомољске планине, које су тада биле пуне разних војски. Поред пећанчевих четника, на планинама су се налазили и комунисти под вођством Вељка Дугошевића, са којим је Пилетић покушао са оствари сарадњу, али безуспешно. Убрзо је дошло и до сукоба, када су комунисти напали места која су Пилетићеви борци ослободили.

Највећи је био у Петровцу на Млави, после чега се отворено ступа у непријатељство са партизанима. У борбама око Жагубице потукао је партизане, а многе и заробио. Пилетић их пушта на слободу, говорећи да по сваку цену треба избећи грађански рат. Тај поступак му је донео велику популарност у народу. Током 1942. године је преживео велику немачку офанзиву на његове одреде. Исте године, комунисти су видели своју прилику и покренули општи напад на Пилетића и његове борце. У контранападу је дошло до потпуног уништења партизанских чета на том подручју, те је готово читава источна Србија била под командом Пилетића.

Током целе 1943. године се сукобљавао са бугарским одредима на том простору, да би 1944. добио наређење од Михајловића да пређе у Румунију и ступи у контакт са Црвеном армијом. То је и урадио. Око тог поступка много се причало и лагало, помињана је и издаја. Код Пилетића тим причама нема места. И на бојишту и ван њега био је честит човек, сам Михајловић је на свом суђењу неколико пута рекао да се Пилетићу не може приписати ниједан злочин. Након његовог преласка у Румунију и ступања у контакт са Црвеном армијом, Пилетић са својом пратњом бива ухапшен. Колико је то допринело бржој пропасти четника у источној Србији, толико је можда самом Пилетићу спасило главу. Он није предат комунистима у Југославији нити је погубљен. После рата је био истакнути политички дисидент, и умро је 1972. у Француској.

Након што је одбио предлог комуниста да им се придружи, врбовали су га и љотићевци и недићевци, али је Пилетић прихватио само позив Драгољуба Михајловића, видевши у њему легитимног представника војске Краљевине Југославије. Добио је задатак да организује источну Србију, у коју до тада није залазио, те је задатак самим тим био тежи. За средште својих акција одабрао је Хомољске планине, које су тада биле пуне разних војски. Поред пећанчевих четника, на планинама су се налазили и комунисти под вођством Вељка Дугошевића, са којим је Пилетић покушао са оствари сарадњу, али безуспешно. Убрзо је дошло и до сукоба, када су комунисти напали места која су Пилетићеви борци ослободили. Највећи је био у Петровцу на Млави, после чега се отворено ступа у непријатељство са партизанима.

У борбама око Жагубице потукао је партизане, а многе и заробио. Пилетић их пушта на слободу, говорећи да по сваку цену треба избећи грађански рат. Тај поступак му је донео велику популарност у народу. Током 1942. године је преживео велику немачку офанзиву на његове одреде. Исте године, комунисти су видели своју прилику и покренули општи напад на Пилетића и његове борце. У контранападу је дошло до потпуног уништења партизанских чета на том подручју, те је готово читава источна Србија била под командом Пилетића. Током целе 1943. године се сукобљавао са бугарским одредима на том простору, да би 1944. добио наређење од Михајловића да пређе у Румунију и ступи у контакт са Црвеном армијом.

То је и урадио. Око тог поступка много се причало и лагало, помињана је и издаја. Код Пилетића тим причама нема места. И на бојишту и ван њега био је честит човек, сам Михајловић је на свом суђењу неколико пута рекао да се Пилетићу не може приписати ниједан злочин. Након његовог преласка у Румунију и ступања у контакт са Црвеном армијом, Пилетић са својом пратњом бива ухапшен. Колико је то допринело бржој пропасти четника у источној Србији, толико је можда самом Пилетићу спасило главу. Он није предат комунистима у Југославији нити је погубљен. После рата је био истакнути политички дисидент, и умро је 1972. у Француској.

4. Драгутин Кесеровић

Рањен је у Априлском рату приликом пружања отпора упаду Бугара на истоку земље. Избегавши заробљеништво, приступа четничкој организацији Косте Пећанца и добија задатак да организује област Жупе и Крушевца.

m

У јесен 1941. ступа у контакт са Михајловићем, који наређује општи устанак. Кесеровић напада Крушевац, а затим се придружује опсади Краљева, где се ставља под Михајловићеву команду. После пропасти устанка, добија задатак да организује копаонички крај, где ступа у борбе са Немцима, Бугарима, партизанима и љотићевцима. Током 1942. године, против њега и његових људи безуспешно је покренута немачка офанзива на подручју Копаоника. После Неретве, усиљеним маршем преко Пештера притиче Михајловићу у помоћ и креће пробијање на север, након чега се враћа на Копаоник.

Током 1943. године је поразио љотићевце и Бугаре, а затим и избегао заробљавање од стране Немаца који су им притекли у помоћ. Како је рат одмицао, а комунисти напредовали, 1944. године се више борио против партизана него против Немаца. Пред улазак Црвене армије у Србију, покушао је да се стави на страну савезника учешћем у ослобађању Крушевца, али су Руси без обзира на то кренули са хапшењем четника одмах по уласку у град.

Кесеровић успева да побегне и са својим борцима, уз сталне борбе са усташама и партизанима, креће ка Босни, где се састаје са остатком Михајловићевих снага. Ухапшен је приликом покушаја четника да пређу Дрину из Босне и у Србији подигну устанак против комуниста. Спроведен је у Београд и стрељан августа 1945. године, на још непознатој локацији.

5. Захарије Остојић

Као блиски сарадник Боре Мирковића, учествовао је у пучу 27. марта 1941. године. Лично је испратио кнеза Павла у Грчку после пуча, да би се подморницом вратио у Југославију и исте године придружио Драгољубу Михајловићу као начелник Оперативног одсека.

j

У августу 1942. покренуо контранапад против усташа који су се враћали у Фочу. Током 1942. године је руководио свим већим операцијама против партизанских јединица у пределу Рашке и Црне горе. Током 1943. године и битке на Неретви, имао је великих проблема због разједињености четничких командира, те свој план за уништавање партизана и ослобађање обале за искрцавање савезника није успео да спроведе.

До 1944. је унапређен у команданта источне Босне, одакле је покушавао да организује даљу борбу, али је, после прогласа краља Петра да се сви борци ставе под команду Тита, Михајловића известио да у јединицама настаје расуло. Покушао је да издејствује предају четника савезницима у Италији, у чему није успео. Након сусрета са Ђуришићем, Михајловићем и осталим четничким вођама у Босни, напушта Михајловића и са Ђуришићем се повлачи ка Италији. Заједно са Ђуришићем је заробљен и погубљен у Јасеновцу.

6. Радомир Петровић – Кент

У Априлском рату је био у јединици под командом генерала Драшкића, на Кални, где му је био ратни распоред.

k

 

Генерал Драшкић послао је потпоручника Петровића да однесе важан извештај генералу Цукавцу, у Ниш, где су га Немци заробили. Међутим, Петровић успео је да искористи несмотреност Немаца и да им побегне, придружио се поново Југословенској војсци у Сокобањи, обавестивши команду да су Немци већ у Нишу. Генерал Миловановић га је, са ратним материјалом, 16. априла 1941. године послао на фронт у Бованској клисури, ту је учествовао у борби против Немаца, наневши им пораз.

Петровић је почео да организује сељаке да скупљају оружје и муницију које су оставили војници при повлачењу, и убрзо започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. године у оквиру покрета са Равне горе, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом. Петровићев одред је средином 1942. године прерастао у бригаду и преузео је команду над Бољевачком бригадом, са којом учествује у борбама против Бугара и Немаца.

Почетком 1944. године, немачка противваздушна одбрана успела је да обори два борбена авиона у области Борских рудника. Свих 30 америчких авијатичара успело је безбедно да се спусти падобранима на територију Бољевачке бригаде. До августа 1944. године, Кент је успео да организује пребацивање америчких авијатичара у западну Србију, одакле су послати у Италију са импровизованог аеродрома у Прањанима, током операције Ваздушни мост. Током јула 1944. године, 23. Партизанска дивизија се вратила у источну Србију и вођене су крваве борбе између четника и партизана, Петровић бива рањен и пребачен на лечење у Београд, а затим каналом за рањенике одлази у емиграцију.

Умро је у Женеви 2006. године.Генерал Драшкић послао је потпоручника Петровића да однесе важан извештај генералу Цукавцу, у Ниш, где су га Немци заробили. Међутим, Петровић успео је да искористи несмотреност Немаца и да им побегне, придружио се поново Југословенској војсци у Сокобањи, обавестивши команду да су Немци већ у Нишу. Генерал Миловановић га је, са ратним материјалом, 16. априла 1941. године послао на фронт у Бованској клисури, ту је учествовао у борби против Немаца, наневши им пораз. Петровић је почео да организује сељаке да скупљају оружје и муницију које су оставили војници при повлачењу, и убрзо започиње герилу, најпре самостално, а од јуна 1941. године у оквиру покрета са Равне горе, коме се прикључује са својим Озренским четничким одредом.

Петровићев одред је средином 1942. године прерастао у бригаду и преузео је команду над Бољевачком бригадом, са којом учествује у борбама против Бугара и Немаца. Почетком 1944. године, немачка противваздушна одбрана успела је да обори два борбена авиона у области Борских рудника. Свих 30 америчких авијатичара успело је безбедно да се спусти падобранима на територију Бољевачке бригаде.

До августа 1944. године, Кент је успео да организује пребацивање америчких авијатичара у западну Србију, одакле су послати у Италију са импровизованог аеродрома у Прањанима, током операције Ваздушни мост. Током јула 1944. године, 23. Партизанска дивизија се вратила у источну Србију и вођене су крваве борбе између четника и партизана, Петровић бива рањен и пребачен на лечење у Београд, а затим каналом за рањенике одлази у емиграцију. Умро је у Женеви 2006. године.

7. Павле Ђуришић – Војвода дурмиторски

Априлски рат га затиче у околини Плава, одакле нападом прелази албанску границу и ступа у борбу против Италијана.

l

Брза капитулација Краљевине Југославије није га отерала у заробљеништво већ у илегалу, у којој је чекао шансу за нови устанак. Пре устанка имао је контакте и са комунистима, али се од њих из више разлога брзо разишао, те је у Тринаестојулском устанку учествовао са својим снагама. Велики успех Ђуришићевих бораца био је ослобађање Берана 18. јула. После сламања устанка, повлачи се у планину, где оснива свој Горски штаб. Већ у новембру 1941. на Голији се среће са Михајловићем и ставља се под његову команду. Када су се током 1942. партизанске јединице повукле у Црну Гору, долази до честих и великих сукоба са њима.

Године 1943. ослобађа Колашин, и ту смешта свој штаб. Због све већих сукоба са комунистима, склапа пакт о ненападању са италијанском командом. Учествовао је у борбама на Неретви и нешто касније у крвавим борбама за Невесиње, где га партизански одреди терају на повлачење. После пада Италије, немачка војска 1943. улази у Црну Гору и креће да уништава четнике. Нападом на Колашин, заробљавају Ђуришића и мањи део његових бораца. Ђуришић је прво пребачен у Берлин, у ком је мучен и показиван као један од Михајловићевих команданата, да би потом био пребачен у логор у Пољској. Одатле успева да побегне и кроз Мађарску се пробија ка Србији.

Опет бива откривен и ухапшен, и тек се на Недићеву молбу пушта на слободу. Недић и Љотић покушавају да га увуку у формирање Српског добровољачког корпуса, што он користи како би се домогао Црне горе и контакта са генералом Михајловићем. Током 1944. године, са албанским првацима договара стварање слободне територије на приморју, где би се искрцали краљ и савезници, али и обезбедио правац одступања ка Грчкој.

Ипак, на позив Михајловића се са својим борцима упућује ка Босни, њему у сусрет. Ту долази до разилажења Михајловића и Ђуришића, који креће ка Козари. Издајом од стране Секуле Дрљевића, Ђуришић пада у обруч окрузен и усташама и партизанима. Уговара нове преговоре са Дрљевићем у Старој Градишки, где га усташе заробљавају. Ликвидиран је у логору Јасеновцу 1945. године.

8. Поп Момчило Ђујић

Свештеник који је у јулу 1941. предводио устанак српског народа против НДХ, као одговор на усташке злочине на подручју тромеђе Лике, Босне и Далмације, и основао Динарску четничку дивизију, која се већ 1942. и формално стваља под команду Драже Михајловића.

i

Због удаљености од врховне команде и слабих комуникација, често је долазило до разилажења у мишљењима, па и међусобних сукоба међу четничким првацима. Ђујић није био за борбу против Италијана, са којима није имао већих проблема, већ само против усташа, које су чиниле свакојака злодела по тој области. Ззбог таквог става рано долази у сукоб са комунистима и против њих се бори једнаком жестином као против Хрвата. Ђујићев једини циљ тих дана јесте био да сачува српски народ од беспотребног страдања до тренутка који буде повољан за општи устанак. Дагољуб Михајловић, па и сам краљ, имали су разумевања за тешку ситуацију у којој се Динарска дивизија налазила, те Ђујићу миран живот са Италијанима нису замерали, а више пута су похвалили његове успехе у борби против усташа и комуниста.

Падом Италије 1943. године, Немци у Далмацију шаљу додатне снаге и тако Ђујићу још више компликују ситуацију. Ђујић у извесној мери сарадњу са Италијанима замењује сарадњом са Немцима, у циљу наставка борбе против комуниста и усташа. Како се партизанска снага у Босни повећавала, Ђујић планира повлачење ка Словенији, у чему му доста, политичким утицајем код Немаца, помаже Димитрије Љотић (о Љотићу, Недићу, Пећанцу и другим официрима који нису били под командом Драгољуба Михајовића ћемо писати другом приликом). У Италију се са својим борцима повукао тек 1945. године.

Тамо су их савезници разоружали. Настанио се у околини Чикага, и био је вођа четничке емиграције све до своје смрти, 1999. године.Због удаљености од врховне команде и слабих комуникација, често је долазило до разилажења у мишљењима, па и међусобних сукоба међу четничким првацима. Ђујић није био за борбу против Италијана, са којима није имао већих проблема, већ само против усташа, које су чиниле свакојака злодела по тој области. Ззбог таквог става рано долази у сукоб са комунистима и против њих се бори једнаком жестином као против Хрвата. Ђујићев једини циљ тих дана јесте био да сачува српски народ од беспотребног страдања до тренутка који буде повољан за општи устанак.

Дагољуб Михајловић, па и сам краљ, имали су разумевања за тешку ситуацију у којој се Динарска дивизија налазила, те Ђујићу миран живот са Италијанима нису замерали, а више пута су похвалили његове успехе у борби против усташа и комуниста. Падом Италије 1943. године, Немци у Далмацију шаљу додатне снаге и тако Ђујићу још више компликују ситуацију.

Ђујић у извесној мери сарадњу са Италијанима замењује сарадњом са Немцима, у циљу наставка борбе против комуниста и усташа. Како се партизанска снага у Босни повећавала, Ђујић планира повлачење ка Словенији, у чему му доста, политичким утицајем код Немаца, помаже Димитрије Љотић (о Љотићу, Недићу, Пећанцу и другим официрима који нису били под командом Драгољуба Михајовића ћемо писати другом приликом). У Италију се са својим борцима повукао тек 1945. године. Тамо су их савезници разоружали. Настанио се у околини Чикага, и био је вођа четничке емиграције све до своје смрти, 1999. године.

9. Јездимир Дангић

Јездимир Дангић се после слома Војске Краљевине Југославије, као припадник Равногорског покрета, држао области са обе стране реке Дрине. Мајор Дангић је командовао Југословенском војском у отаџбини на простору источне Босне све до априла 1942. године.

o

Дангић је ратовао против усташа и Немаца, са променљивим успехом. Његови устаници су преживели две офанзиве против њих, након чега су уговорени преговори са Недићем као посредником. Како су се Хрвати успротивили било каквом примирју и подели територије НДХ, уследила је и трећа офанзива против Дангића, у којој је он заробљен и послат у логор у Пољској. Касније га је Црвена армија испоручила комунистичкој власти ФНРЈ, која га је и стрељала 1947. у Сарајеву.

10. Мирослав Трифуновић – Војвода шумадијски

Носилац Карађорђеве звезде, коју је добио због учешћа у борбама на Кајмакчалану у Првом светском рату.

p

Током Априлског рата боравио је у области око Скопља, након чијег пада се повлачи преко Ниша и скрива у реону Топлице. На лето 1941. године, ставља се под команду Драгослава Михајловића и добија задатак да организује одреде на простору Трстеника и Врњачке Бање, а, како се истакао као врхунски организатор, већ пар месеци касније добија под своју команду простор целе Србије.

У лето 1943. окупатори су у две одвојене акције покушали да заробе и њега и његов штаб, али безуспешно. Године 1944. је као Михајловићев изасланик учествовао у преговорима са Љотићем око формирања јединственог фронта против комуниста, али, пошто до договора није дошло, долази у Михајловићев штаб и са њим остаје до краја. Погинуо је у бици на Зеленгори 13. маја 1945. године. Остало је забележено да је сахрана обављена уз све војне почасти док је борба још трајала.

Извор: nacionalist.rs

-

Потомци војника краљеве војске у отаџбини организовали су јуче у горњогрбаљској цркви Свете Тројице на Пелинској Рудини парастос генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу и припадницима Југословенске војске у отаџбини.

Обраћајући се верницима у својој бесједи архијерејски намјесник бококоторски, отац Момчило Кривокапић је истакао да није случајно што су истог дана страдали чланови руске царске породице и Дража Михаиловић.

„Нема тајни на овом свијету. Још не знамо гдје гроб Дражин али гроб Романових је нађен, гробови Грбљана, Кртољана, Паштровића, Маина, свих оних који су кренули на зли пут, полако се откривају. Имена њихова се већ годинама помињу на светим литургијама. Као што су непоновљиви отисци прста тако и име свакога од нас представља нас пред Богом. Знате шта су вама, потомцима Дражиних војника кроз Грбаљ радили. На који начин су вршили тортуру над несрећним удовицама које су чувале српску дјецу и училе их ономе што бих тата и ђед учили. Увијек је ту беспримјерну тортуру радио неко од браће или из куће. Може бити тајне пред нама и могу нас привремено лагати, али нема тајне пред Богом. Када се на данашњи дан сјећамо ђенерала Драже и свих његових војника људи мисле да то радимо из ината. Ми то не радимо због тога, већ што смо поносни што смо били на правој страни, што нијесмо били на страни Јуде Искариотског, што нијесмо издали ни своје име, ни своју крсну славу, своје отачставо и свог краља“, истакао је Кривокапић. Он је рекао да је српски народ најчешће најгори сам за себе.

Кад је Дража Михаиловић рехабилитован највише је било пљувања из српских земаља. Бог сами зна ко све није слао своје упљувке којима су тврдили да није требао рехабилитовати генерала који је за њих издајник. Комунисти су до те мјере напунили главу многима, да они стварно вјерују у то. Има и оних који то раде по задатку, програму. То је Јудин посао, да се сије мржња. Као онај Џејми Шеј који је лагао у име НАТО-а док су нас бомбардовали а сад се каје. Срећни смо јер припадамо народу који има хиљаде мученика на небу“, истакао је отац Момчило Кривокапић.

www.kmnovine.com/2015/07/parastos-draza.html

-

Србски витез и мученик Драгољуб Михаиловић Дража

“Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније.“ Св.Николај Србски

Огроман значај од стране медија и јавности дат је пресуди Вишег суда у Београду у вези ђенерала Драже, која у суштини ништа посебно не мења.

Како је и сам судија Александар Трешњев у име трочланог Већа објавио, то је само пресуда да је судски поступак, у којем је ђенерал Дража осуђен на смрт, био неправичан и да се пресуда поништава, а не доноси суд да ли је он издајник или херој. Једино што је ова одлука суда показала – да је још увек велика подела међу Србима на четнике и партизане, а коју подстичу пре свега највиши представници власти, већи комунисти (титоисти) и од својих очева, који не поштују ни Устав, а камоли одлуку суда.

Са друге стране, та недоречена пресуда којом не треба да буде задовољан нико коме је стало до истине, само подстиче муслиманске и хрватске екстремисте, потомке злочинаца против којих се ђенерал Дража борио, да и они траже некакву ревизију за фашистичке злочинце из редова Хрвата и муслимана.

Наведена пресуда служи само да се замажу очи, што је покушала и Коштуничина влада 2004. године када је у име некаквог лажног помирења изједначила четнике и партизане, по оној народној – сабрали су бабе и жабе.

Нама је потребно јединство и помирење, али пре тога треба да угледа светлост дан истина која је покривена комунистичким лажима и која се крије у архивама тајних служби (БИА, ВБА).

sveti-vladika-nikolajСрбском витезу и мученику ђенералу Дражи не треба признање од недостојних потомака, јер га је добио тамо где је живот вечни – у Небеској Србији, или, како каже Свети Николај Србски:

“Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима.“

То признање, да је ђенерал Дражa један од највећих србских синова, треба данас Србима, који су једно сатанистичко обележје заменили другим, односно црвену комунистичку петокраку – жутом петокраком ЕУ.

Срби се споре око јунака који је цео свет задивио, првог герилца у поробљеној Европи, око човека Србина који се Богу молио, постио, причешћивао и крсну славу славио, који се храбро и часно борио и жртвовао за народ свој и тако посејао семе слободе које је дало строструк плод, неугасиву наду у слободу србског народа у време комунизма, а и данас у време глобализма.

Са друге стране Срби се и даље клањају и величају диктатора, србомрсца и крволока Јосипа Броза Тита, који је земљу натопио крвљу невиних Срба и народ србски у црно завио, и који је заједно са србским изродима створио тамницу за србски народ звану СФРЈ, у којој су Срби убијани, мучени, протеривани и пљачкани.

Ђенерал Дража је симбол наше свете традиције која се огледа пре свега у јунаштву, чојству, нераскидивој везаности за своје порекло и спремности да се жртвује за своју веру, народ и отаџбину. То је главни разлог што власт у Београду неће да дозволи да се истина о ђенералу чује, јер као што су нам поручили господари Новог светског поретка преко надбискупа Хочевара да не можемо у Европу са Светим Савом (што екуменисти у СПЦ доследно испуњавају), тако не може ни са ђенералом Дражом у Европу.

Такође битан разлог што властодршци у Београду спречавају рехабилитацију ђенерала Драже, је страх од реакције из Загреба, Сарајева и Новог Пазара, односно потомака оних који су у прошлом веку извршили неколико геноцида над Србима и који се поносе својим зликовачким прецима. Истовремено исти ти потомци фашистичких злочинаца из Другог светског рата, који су и сами учествовали, или су подстицали злочине над Србима деведесетих, величају те исте злочинце, показују невиђену мржњу према Србима и отворено се спремају на нове злочине.

И тако, док се поново спрема убијање Срба од стране усташа и џихадиста, власт у Београду обмањује србски народ о братству и јединству по узору на Титову Југославију, при чему рехабилитација ђенерала Драже представља огромну сметњу.

Данашње стање у Срба показује да дух титоизма који и даље преовладава, не дозвољава да рашчистимо са комунизмом и авнојевским тековинама, да почнемо да зидамо кућу на неуништивим Светосавским темељима, уместо што упорно правимо кућу без темеља на песку која се стално урушава.

Срби треба да одбаце све комунистичке заблуде, да разобличе све комунистичке лажи, да се изнесу подаци о свим злочинима који су починили комунисти од 1941 до данас, посебно да се истакне да су после рата побили више Православног свештенства него усташе, Немци и остали фашисти заједно, а затим да одамо почаст како приличи свим жртвама комунистичког терора, почевши од ђенерала Драже.

Drazina odlikovanja konacno

Једина права рехабилитација ђенерала Драже је:

– да наша деца у школи после вишедеценијских комунистичких лажи, почну да уче истину о див јунаку Дражи и четницима, а да се Тито и остали комунисти-титоисти назову правим именом – злочинци, и да се учи о њиховим злочинима, а не измишљеним победама и успесима;

– да се забрани коришћење имена Тита и осталих комунистичких злочинаца на јавним установама, а да јавне установе добијају имена Ђенерала Драже и других храбрих припадника Југословенске војске у отаџбини – четника;

– да се такозвана “кућа цвећа“ и музеји који се налазе у оквиру тог комплекса, места идолопоклонства сатани, претворе у места успомене на више од четири милиона Срба које су зверски убиле сатанине слуге у току 20 века и то како у Првом светском рату, Другом Светском рату, под комунистичким режимом, тако и у рату деведесетих, а који је починила “културна европа“ и комунисти и све то уз благослов римског архијеретика и ватиканског крвника папе. Комунистичке експонате који се тренутно налазе у наведеном комплексу не треба уништити, већ сместити у посебну просторију са ознаком: “идолопоклонички предмети у име којих су убијани, мучени, затварани и протеривани Срби“.

Док не рашчистимо са комунистичком прошлошћу, нема нам ни будућности, односно, последица комунистичких лажи којих се нисмо одрекли је то што данас комунистичко ропство замењујемо глобалистичким, што ће бити наш крај.

Ђенерал Дража није само симбол отпора окупатору, злу и неправди, већпре свега симбол жртве коју је поднео наш народ у Другом светском рату, због подмукле политике господара света коју су водили против Срба преко САД, Велике Британије и Ватикана, а коју данас спроводе преко САД, ЕУ, Ватикана и НАТО-а и која, захваљујући издајничком режиму у Београду, достиже свој врхунац, а чији је крајњи циљ – брисање Србија са карте Европе.

Нека добро упамте светски зликовци и домаћи издајници да један народ неће бити поробљен док има вође као што је био ђенерал Дража, који је свестан свог порекла, који зна шта треба чинити, који је увек спреман на жртву и који своју огромну жељу за слободом преноси на остале људе и тако буди и у њима жељу за слободом која нема цену. Како каже Св.Николај Србски:

“Народ који у страховитом мраку робовања и страдања, издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му светли у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу. Такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима.“draza 24

И данас када је Србија окупирана, јер се са њом управља из Вашингтона, Брисела и Ватикана преко духовне и световне власти које су се одрекле Бога и рода, када је народ србски доведен на ниво роба, Господ је молитвама Свете Небеске Србије свом народу дао вођу који га води у борби за слободу од Бога му дату, а то је Преосвећени Владика Артемије.

Уз Божију помоћ, догодине у Призрену!

Како радили тако нам Господ помагао!

Дана 12.06.2015.лета Господњег
Свесрпска народна организација “СРБИ НА ОКУП“
месни одбор Шабац – Мачва

О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ЂЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

Да је лик трагичног хероја србске повеснице, ђенерала Драгољуба Михаиловића, суштински битан за оно што се са Србима дешавало у 20. веку, није потребно много говорити. Његова недавна рехабилитација била је дуго жељена и чекана; први герилац окупиране Европе рехабилитован је зато што је титоистичко суђење, које га је лишило живота и части, било пука гротеска.

Мишљење православне Србије о њему исказао је Свети владика Николај. Говорећи о ђенералу Михаиловићу 18. јула 1954, у храму Христовог Васкрсења у Чикагу, Свети Николај је рекао: „Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим, тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека, него за Бога. (…) Дража је био народни човек. (…) Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, причешћивао се и држао крсну славу. (…) Дража је био у законитом браку с венчаном женом. (…) Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. (…) Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“(1,76).

Познати србски песник, Матија Бећковић, чији је отац био Дражин официр и који је убијен оружјем супротне стране грађанског рата, још давно је поставио неколико парадоксалних питања, и указао на комунистичко једноумље које је истину о ђенералу држало ван видног поља објективних истраживања: “Има ли још неки сарадник окупатора код кога су савезници држали своје војне мисије? Да ли се још неки сарадник окупатора крио у шуми, не силазећи све време рата испод хиљаду метара надморске висине? Да ли је још неки вођа војске која је сарађивала с окупатором био уцењен од оних са којима је сарађивао и то на сто хиљада рајхс – марака у злату? Да ли је у Лондону столовала још нека квислиншка влада осим наше? Да ли се још неки од краљева који је по избијању рата био присиљен да оде у Лондон издајник и кукавица? Да ли је још неки сарадник окупатора спасавао америчке пилоте? Да ли су још нечији сарадници окупатора били заточени у немачким логорима? /…/ Да ли ми боље од Немаца знамо ко је с њима сарађивао?/…/Чувам неколико ратних плаката којима је врховни заповедник немачких трупа у  Србији Мајснер на српском и немачком оглашавао стрељање талаца, Михаиловићевих присталица. Као и плакат уцене на Михаиловићеву главу на којој је он сам, без Тита“.(2).

Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изасланик за Балкан, објективно пише о ђенералу Михаиловићу, који је, одмах 1941, „постао славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације“; „уздржавао се од свих преговора са Немцима и остао веран Савезницима.“(1,66) Нојбахер је о томе сведочио пред иследницима у Титовом Београду; његово сведочење је одбачено, јер је ишло у корист ђенерала Драже.

ПИТАЊА ЗА ДАНАШЊИ ДАН

Историјска неправда је, дакле, исправљена. Али, ово није 1946. Ово је 2015. година, и Запад се спрема за обрачун са Русијом. Све православне земље Балкана су у НАТО-у; Црна Гора стреми да у НАТО уђе што пре. И Србију припремају за улазак у НАТО, док учешће србске војске на руској војној паради 9. маја ове године, ма колико да је било лепо, јесте само симболички чин.

Зато морамо да постављамо питања.

1. Да ли је рехабилитација генерала Михаиловића била могућа без пристанка САД и Велике Британије, које у Србији „уредују“ и по много мање важним темама, а камоли кад је у питању  тема која је повезана са ангажманом англосаксонских сила у Другом светском рату на Балкану?

2. Која је цена коју ће Србија морати да плати поводом овог догађаја? Хоће ли нам „стари савезници“ поручити: “Дража је био с нама у рату, а Руси су вам донели комунизам. Зашто сад да се не придружите крижарском походу „западних демократија“ против „тоталитарне“ Путинове Русије?“

3. Да ли су Западу потребни „НАТО четници“ за рат на Украјини, као антикомунистичке (данас читати – антируске) војне формације Срба?

4. Да ли ће рехабилитација ђенерала Михаиловића бити употребљена ради пропаганде о „братству по оружју“ САД и четника, што би био покушај раскида са традицијом везаности за Русију, која се данас одриче идеологије комунизма, али се не одриче – и не треба да се одриче! – антинацизма и Великог отаџбинског рата?

5.Да ли ће у блиској будућности многи Титови антифашисти прећи на линију НАТО четника, као

интелектуална подршка борбеним формацијама створеним по „мајданским техонологијама” и да ли смо то све већ видели у деловању СПОа и Грађанског савеза пре двадесетак година? Не заборавимо: један од главних НАТО пропагандиста у Србији данас је  Вук Драшковић, који се истовремено представља као велики „дражиновац“. Тај исти је, у време разградње Србије под плаштом борбе против Милошевића, био искрени савезник перјанице западњачког „грађанизма“, Весне Пешић.

6.Да ли ће притисак Албанаца на православне народе Балкана условити да се Србија, због питања безбедности и опстанка, као и због наводног „традиционалног савезништва“, веже са САД и уђе у НАТО?

7.Да ли ће се остварити савез православних народа Балкана под патронатом „источног папе“ у Фанару и НАТО пакта, као неопходност потребна за спремање јефтине пешадије за поход на Русију, а можда и исламске земље, односно да ли ће Русија постати изолована православна земља у перспективи блиског тријумфа НАТО-ватиканског екуменизма у Србији и на Балкану?

8.Да ли ће скори финансијски банкрот Грчке условити  банкрот по питањима православља и  Цркве?

ПИТАЊЕ ЗА РУСИЈУ

Питање за савремену Русију гласи – да ли ће она свој ослонац да потражи код србских патриота који сматрају равногорску антифашистичку борбу саставним делом своје историје, или ће се, по инерцији, везивати за партизанске потомке, који су, преко титоизма, тог својеврсног, Вашингтону драгог, комунизма, често били везани за САД и антируски настројени?

Наиме, сада се, као и увек на Балкану, води велика борба за историју. Како будемо читали прошлост, таква ће нам бити и будућност.

Зато званична Русија треба да схвати: као што је бели покрет, са свим својим слабостима и промашајима, интегрисан у руску историју као покрет родољуба који се нису могли помирити са антихришћанством и русофобијом бољшевичког преврата, тако и Југословенска војска ђенерала Михаиловића јесте србски „бели покрет“. То се мора имати у виду ако се хоће да Срби не само емоцијама, него и разумом и савешћу, буду на страни Русије у ово доба. Јер, Дража јесте био савезник антиосовинских сила ( и никад није дизао глас против учешћа СССР-а на страни САД и Велике Британије, него је своју војску сматрао савезничком и Совјетима); али, он није био било чији слуга, него борац за Краља и Отаџбину који су, у србској традицији,  једно.

Ко је заиста био Дража, види се из једног догађаја који је у јесен 1942. видео Недељко Плећаш – читамо у књизи Косте Николића „Драгољуб Михаиловић“ (Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2005): “Шеф британске обавештајне службе Бил Хадсон говорио је добро српски. /…/ Потпуно усамљен и затворен у својој колиби, ретко је с ким разговарао, сем за време обеда, а и тада је обично стављао негативне примедбе. /…/ Са Михаиловићем је разговарао и у дискусијама су се често сукобљавали, што нам је свима било непријатно. Сећам се једном приликом у Колашинским Пољима њих двојица стајала су на степеницама на улазу у школу и нешто жучно расправљали. Ја сам био подалеко и нисам чуо цео њихов разговор, само сам у једном тренутку чуо како је ђенерал Михаиловић љутито узвикнуо: ‘Саставите пете кад са мном разговарате!’ Хадсон је саставио пете и по војнички га поздравио: ‘Разумем, господине министре!’ Мене је ово изненадило, јер то није био Михаиловићев начин опхођења“.

А 6. јула 1943. године ђенерал је послао поруку својим саборцима: „Збијмо наше редове. Будимо чврсти. Њих се наш народ ни најмање не тиче, па се тако и понашају. За њих је ово Африка, а ми Црнци. Они ће покушати да купују наше људе и створе раздор у нашим редовима, па да нас потчине себи“. Поводом Хадсоновог држања, Михаиловић је 12. јула 1943. писао: „Хадсон нарочито хвали Грке, који су се без икаквих услова ставили под британску команду. Ми на то никада нећемо пристати, нити ћемо икада бити Грци. Међу нама могу бити само савезнички односи. Нисмо ни пред непријатељем капитулирали, па нећемо ни пред савезницима. То сам поручио и Лондону.“

Дакле, Срби, памет у главу: не треба вам НАТО четништво! Из чињенице да је Дража спасавао америчке и енглеске пилоте у Другом светском рату не произилази да треба да ратујемо на страни Империје против једноверне и једнокрвне руске браће.

Али, и ви, браћо Руси који водите спољну политику своје земље – немојте Дражу гледати очима Јосипа Броза, Хрвата који је 1948. одбацио не само Стаљина, него и Русију, и постао битан амерички играч на Балкану и шире(3). Не заборавите – синови и кћери титоиста данас су, углавном, на страни Империје. Рецимо, ћерка Милоша Минића, Титовог тужиоца на процесу Дражи, Јелица, један је од главних НАТО лобиста у Србији.

Данас нам је, више но икад, потребна историјска објективност и историософска далековидост.

УПУТНИЦЕ:

1.Цит. према: Владимир Димитријевић: Оклеветани светац/ Владика Николај и србофобија, Лио, Горњи Милановац,

2.www.pogledi.rs/matija-beckovic/

3.Видети: Предраг Симић:Тито и НАТО/ Успон и пад Друге Југославије, Новости, 2008.

-

Младен Мрдаљ

Одбрана Југославије и геноцид у НДХ нису потакли комунисте на борбу, тек напад на СССР покреће комунисте који без обзира на страдања цивила, настављају нападе на окупатора

Дугогодишња спорења у друштву, после рехабилитације Драже Михаиловића, додатно су се распламсала. Код једних се учврстио утисак да су комунисти били носиоци свега напредног: права жена, општег образовања, привредног напретка, међуетничког суживота, антифашистичке борбе… као да у Европи тога није било и без комуниста. Те тачке олакшавају идеолошки спој са Западом и осуду „српског национализма“.

Са друге стране је националистичко идеализовање четника, али по угледу на оне из партизанских филмова: етничка и верска искључивост, бахатост, конзервативност, „србовање“ на Равној Гори, монархизам. Мало њих види сагласност између модерне демократије и идеологије четничког покрета.

Не може се расправљати о издаји, а да се она не дефинише. Суштина издаје је у томе да се изневери преузета обавеза. На пример, према породици, држави, народу, моралу, идеологији, итд. Шта ако постоји неслагање око важности обавеза. Да ли је одбрана државе битнија од опстанка народа? Да ли је опстанак битнији од слободе, од политичке идеологије, националне части? Неслагање води ка оптужбама за издају. У зависности од тога како се поређају вредности, тако се додељује кривица издаје.

Када је Милован Миловановић 1908. прихватио аустријску анексију Босне, разјарени Београђани предвођени Нушићем су га сматрали издајником. Одговорио је: „Не дам Србију на нож Аустријанцима!“ Демократски изабран, законом овлашћен, добро проценивши међународне околности, вођен бригом за народ, Миловановић је ишао против већине, за њено добро. Издајник? Пучисти 27. марта 1941.нису били демократски изабрани ни законом овлашћени. Иако је земља била потпуно опкољена, вођени „националном чашћу“, уз подршку народа, одвели су га у катаклизму. Родољуби?

Окупатор доводи на власт усташе. Њима прилази чланство највеће хрватске странке, према упутству њеног вође Мачека. Већина народа је активно или пасивно прихватила нову власт, што се види из слабог одзива у покрет отпора. Ослоњени на премоћ својих савезника, уз минималне сопствене жртве, а користећи се муслиманима, остварују независну Хрватску. Да су усташе осрамотиле хрватски народ геноцидом над Србима, Ромима и Јеврејима, углавном није спорно. Али, издајницима их могу назвати само они који постојање Срба у Хрватској сматрају битнијим од хрватске независности.

Срби у НДХ понекад сазнају за покоље тек од оних који су испузали из јама. Очајни, спонтано и спорадично, у мају и јуну 1941. се дижу на устанке. Одбрана Југославије и геноцид нису потакли комунисте на борбу, иако ће касније то бити пароле за народ. Тек напад на СССР покреће комунисте. Без обзира на страдања цивила, настављају нападе на окупатора. Доказано је њихово споразумевање са Немцима да би уклонили четнике и спречили савезничко искрцавање на Јадрану. Комунистичка идеологија је захтевала отимање власти, а не слободне изборе. СССР је био битнији од Југославије, а револуција од народа. Комунисте издајницима може назвати неко коме је битнији народа од територије, а парламентарна демократија од комунизма.

Четници су били одани мултиетничкој југословенској влади у Лондону. Заједно са комунистима су ратовали против окупатора 1941. Током целог рата су имали везу са савезницима. Докази о њиховим сталним антифашистичким борбама, жртвама и значајном броју муслимана, Хрвата и Словенаца четника су неспорни. Њихова борба је била ипак ограничена обавезом према биолошком опстанку усред геноцида. Такође и спречавањем комунистичке револуције. Зато су према локалним потребама сарађивали са окупатором и тако принудно одлагали ослобађање државне територије. Објавили су 1944. да желе Југославију као мултиетничку, демократску и федеративну монархију. Издајницима их може назвати неко коме је државна сувереност битнија од опстанка народа, а комунизам од парламентарне демократије.

Да ли би четници извршили геноцид над несрпским народима да су победили? Мислим да не би. Познати злочини над муслиманима су били део локалне микро-динамике узајамних масакара, а не усвојене стратегије. Након пада Италије, неодлучне несрпске масе су се приклониле страни коју су подржали савезници. Тек то је партизане заиста учинило мултиетничким и победницима. Међутим, неспорно су комунисти у масовним стрељањима и етничким чишћењима, посебно након 1944, бројчано далеко надмашили четничке злочине.

Економски напредак у СФРЈ не може оправдати комунистичку власт, јер је био слабији од суседних некомунистичких земаља. Етничко неповерење је институционализовано параноичним инсистирањем на етничкој, а не индивидуалној равноправности. Не само у политици и економији, већ и у митологизацији прошлости кроз изједначавање четника и усташа. Грађански рат деведесетих, који је био последица комунистичке власти, ретроактивно је бацио позитивно светло на идеологију која га је проузроковала, као и на митове којима се одржавала.

-

Рехабилитација Драгољуба Драже Михаиловића јесте победа историјске истине и представља потврду да је генерал осуђен на монтираном судском процесу, као и да су Југословенска војска у отаџбини и Равногорски покрет били антинацистичке и антифашистичке војне формације.

Пресуда од 14. маја је корак ка националном помирењу у српском народу, које је могуће само на основу истине, исправљања неправде, саосећања са невино страдалима, признања кривице и кажњавања одговорних за злочине. То је и допринос помирењу са другим народима у земљама региона.

Оваква одлука Вишег суда у Београду приближава нас европским стандардима и интеграцијама и доприноси учвршћивању правне државе. Одлуку о рехабилитацији генерала поздравили су патријарх српски и престолонаследник Александар. Пресуду је подржала демократска јавност у Србији, као и српско расејање. Против овакве одлуке Суда су најгласнији неокомунисти и неоусташе.

Чудно би било да је другачије, јер су комунисти и усташе и у прошлости сарађивали, о чему сведочи споразум између КПЈ и Усташког покрета потписан у затвору у Сремској Митровици 1935. године, у којем се истиче да „вођство југословенске комунистичке странке свесно своје улоге, признаје да до комунизирања Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српству и православљу“.

Комунисти су се у марту 1943. године договорили у Загребу са немачким Вермахтом да ће се заједно борити против Југословенске војске у Отаџбини и западних Савезника.

Једина „кривица“ Равногорског покрета и његовог команданта је што су се борили против комунистичке гериле која је хтела да успостави бољшевизам по Стаљиновом моделу и што су штитили српски народ од усташког геноцида.

Генерал Михаиловић се први у Европи герилски супротставио фашистичкој окупацији, а последњи добија званичну потврду да је био антифашиста. Њему је за најкраће време изречена смртна пресуда, а најдуже је чекао на заслужену рехабилитацију.

Александар Чотрић, народни посланик

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:550443-%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%A7%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D0%9D%D0%B5%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%B5