петак, јун 22, 2018

Тагови Вести таговане са "Други светски рат"

Други светски рат

Рашка је Србија – СТАРА СРБИЈА

 

Сви гласови унутар нас који нам говоре да не можемо, уствари су речи наших непријатеља. Мисли и речи које су они тако желели да нам усаде како би нас учинили несигурнима, сумњичавима, неодлучнима… Оне сад чине да се унутар себе ломимо баш како злотвори и прижељкују, а само треба да покушамо и успели би све. Исто онако како смо успевали и у прошлости, кад год би веровали кад год би кренули. То што је сад унутар нас немир и олуја која нас чини неспокојним показатељ је колико смо им дозволили да нас запрљају, збуне и успоре.

Све то нам мора јасно указати да под хитно морамо своје мисли очистити и разбистрити а своје душе поново напунити непоколебљивом вером. Време је да боље ослушнемо своје срце а оно ће нам показати прави пут онај којим су и наши ђедови ходили. Наравно да тај пут није ни сладак ни лак, свакако и да је пун трња и камења, али се за срећу, слободу, будућност одувек ваљало и вредело помућити. Живот носи своја искушења на нама је само да будемо стрпљиви, не изгубимо веру и сачекамо своју праву шансу.

А шансе и прилике ће се указати. Као што увек и јесу, а за оне који не одступе од начела својих предака изнова и хоће. Оно што се данас ћини превелико и као сан далеко, већ сутра може бити на дохват руке потпуно реално и оствариво. Потребно је само веровати не двоумити се и кренути у сусрет својим сновима, баш како су и наши стари то чинили. На том путу ће се сигурно појавити и пријатељи и непријатељи, и то је сасвим нормално. Да ли ћемо остварити своје снове зависиће од вере али и од тога да ли ћемо знати да разликујемо пријатеље од непријатеља. У прошлост смо сувише често грешили у томе.

Историја нам показује да смо највише страдања трпели верујући лажним пријатељима и њиховим обећањима. Њихова дела су показала све супротно од оног за шта су се представљали. Одувек смо покушавали да онима који су показивали антисрпско расположење пружимо другу шансу. Уствари смо им пружали сваки пут нову прилику да нас још више ране јер су се пре тога већ извежбали. Та друга шанса дефинитивно је била само још једна прилика да се Србима нанесу нова зла, патње и страдања.

Управо због тих „других шанси“ сведоци смо да колевку српске државности покушавају да претворе у поновну отоманску провинцију. Пред нашим очима се поново одиграва исти онај процес као када је сада већ давне 1469 вршено турчење у граду Расу и Рашкој области. Управо те године 12.маја по турским документима је име Варош Рас промењено у Варош Нови Пазар. Тада је почело касније се наставило, а сада се покушава и да се удари печат прављења у Старој Србији од српске Рашке – турског Санџака.

Заустављали смо овај неприродан процес много пута углавном вером, истином, правдом а врло често и самоорганизовањем. Не чуди зато ни четничка акција која је крајем XIX и почетком XX века омогућавала српском народу да се одбрани и преживи на својим вековним огњиштима које је непријатељ свим силама желео да присвоји. Нису непријатељи бирали никад начин и средства за то а о томе говори и документ који је Владимир Карић, српски генерални конзул у Скопљу послао Михаилу Ђорђевићу, министру иностраних дела Србије.

 

Господине Министре,

Из Бела Поља стигле су овамо вести које дају нових прилога за ужасно стање нашег народа у Старој Србији. У Белом Пољу живи неки Алил Кајовић поглавица многобројног племена Кајовића, који у граду и околини му броји на преко 2000 пушака. Сам Алил био је у Цариграду у царској гарди, и кад је пре четири године гардиски арбанашки батаљон због некаке побуне био распуштен, Амил се врати кући у Бело Поље где је почео око себе окупљати зликовце Арбанасе и чинити друштву са њима свакојака насиља, како по граду, тако и по целој кајмакамнији. Алил је и данас под платом царском. Једно то а друго што му је и племе јако ни Мутесариф Сјенички ни кајмакам белопољски нису смели ни мрднути да би га законским мерама на прави пут упутили.

              Мало после по што се Алил из цариграда вратио он је у Белом Пољу отео кућу Ђоки Дромњаковићу у њу се уселио па у њој и данас живи. Затим се окомио на богатије Србе, говорећи како има њих дванест које мора поубијати. У низу те дванаесторице двојице већ нема. Пре две године убијен је Милосав Марић први трговац у граду у сред подне и пред својом кућом, и нико није за зликовцем у потеру пошао. У прошлу суботу пак убијен је опет у сред бела дана после убијеног Ђоке први трговац и по угледу и по богатству, Филип Филиповић. Због овога убиства дигла се бука у граду и чаршија му затворена чује се да је било и пушкарања и да је у томе око десетак Срба погинуло. Неки Белопољци који су послом од куће отишли не смеју да се враћају.

               Силне су жалбе од народа из тога краја противу насиља арбанашких зликоваца предаване мутесарифу сјеничком Алил паши Пећанцу у време кад је ишао по вилајету ради порезе он обећао извидети све, али кад свршио посла око порезе он умакао у Сјеницу и тамо ћути.

         У прошли уторник Арбанаси су кидисали на воз железнички између Вучитрна и Приштине али воз умакао. Мисли се да су хтели да ослободе два зликовца који су тога дана оковани испраћени у Скопље...

             

АЦ, МИД – ПО, 1891 бр. Р/3“  (1)

 

Знао је запад добро све и то као и увек прећутно одобравао. Свесно су препустили земљу светосаваца на милост и немилост душмана. Србија је ипак успела кроз Балканске ратове захваљујући организованим четничким одредима а касније и кроз Први светски рат ослобођењем комплетне територије да некако сачува и спасе српски народ, барем на кратко од даљег терора. То наравно није зауставило жеље муслимана који су покушавали на сваки начин поново да успоставе односе који су владали за време Османлија. Писао је о томе и лист „Политика“ 12.јуна 1921 (бр.4718):

 

„Из дана у дан све чешће стижу „Политици“ из свих крајева Старе Србије жалбе, јауци и преклињања за помоћ. Наши стари дописници из времена пре 1912. године, и нови још многобројнији, крвава срца исписују црну хронику истребљивања Срба у тим крајевима. Разлика је само у томе што су они тада, до јесени 1912. године, живели у нади –  чекали су ослобођење – и шта смо ми тада могли Турској објавити рат да би спречили даљи покољ нашег народа. А данас? Данас ко би смео објавити рат нашим поданицима муслиманским зликовцима“.   (2)

 

Нисмо тада раскрстили са зликовцима, опет смо свима праштали. Зато нас је све то зло сачекало касније. Кулминирало је наравно у Другом светском рату а отворено настављено чим се указала нова прилика деведесетих година прошлог века. Као и свака болест која се не заустави у свом почетку већ само делимично сузбије то постаје жариште које је сваки пут изнова све подмуклије удара. Управо тако је било и са делом Старе Србије на којој смо упорно покушавали да пружимо братску руку онима чије су руке до лаката биле у српској крви. Да не би поново у будућности чинили исте грешке и дозвољавали злочинцима да своја нова зверства поново „усавршавају“ на српском народу не смемо заборављати истине из прошлости. Ма како те истине биле болне или се можда некоме несвиђале оне су сведоци са ким имамо посла.

 

„…Дошао је Други светски рат, 1941. година. У четвртак 17.априла, са капитулацијом Југославије, у Нови Пазар су ушли Немци дочекани тријумфално од масе Арнаута са Косова и Муслимана из Санџака, са заставама са кукастим крстовима, Хитлеровим сликама и уз параду шиптарско-муслиманске деце у фесовима и с кукастим крстовима…

…Један очевидац, српски официр Југословенске војске, сведочи шта је тада видео у Новом Пазару: „Праву страхоту видели смо у Новом Пазару, који је сав био искићен кукастим крстовима. Послао сам једног војника, без блузе наравно, без ознака, без шајкаче, да види шта се дешава у вароши. Вратио се и каже: на свакој бандери, са једне и са друге стране, висе обешени Срби. Е сад ја вас питам, ја који сам не одобравам смртну казну: да видите оца обешеног, или брата, шта бисте чинили? Ко би вам могао наредити да се не светите ономе који је убио ваше укућане?“ (НИН, 27.јул 1990, стр.50)…

…Један други сведок очевидац, сведочи да је, у јесен 1941. године видео на огради манастира Сопоћана: на сваком коцу по једна набијена српска глава…

…Нешто пре тога, један други сведок из тада албанизованог и помуслимањеног Санџака (бивши тамошњи срески начелник, чије име у документу у Архиву Синода није читљиво) сведочи: „у Новом Пазару су сви виђенији људи (Срби) са села стрељани. Албанске власти су у овом месту грозно поступале са нашим (српским) живљем. Грађани су хапшени, злостављани и уцењивани. Рођени брат Нестора из Брњака, срез Штавнички, стрељан је међу осталима. Њему су пре стрељања неколико дана вршили нужду у уста!…“

…Сведок даље детаљно описује одвођење Срба из Санџака у Пазар и Митровицу, где су сви затворени „као таоци“, и највећим бројем поубијани, међу њима и неколико српских свештеника. Између осталог каже: „Кад је настало опште хапшење и убијање Срба у Новом Пазару, међу другим Србима страдала је на језив начин и породица Раковић. У кућу су једног дана упали балисти и Муслимани, с ножевима и пушкама, убице. Тражили су сина од 18 година. Отац, мајка и ћерка покушали су да их умире, да кажу да син није ту. Кад су почели да муче оца, син се јавио, био је скривен на тавану. Разуларена руља Арнаута и Муслимана на најбесомучнији начин, пред оцем, мајком и сестром исекли су га на комаде. Отац и мајка се никад више нису опоравили од шока који су тада доживели. Вегетирали су до краја свог живота…“    (2)    

 

Срби никад више не смеју да дозволе да вегетирају. То што покушавају вековима да нас иселе, истребе, прекрсте а ипак у томе не успевају је доказ наше исправности. Зло у њима нећемо моћи да променимо то је извесно, кроз време чини се оно је у њима само сазрело и нарасло. Ми морамо да размишљамо о себи и да злу које у њима обитава не дозволимо да шире на нас. Да би то и успели морамо поштовати себе, своје корене, веру, Отаџбину и свакоме ко то не прихвата јасно му показати да није добродошао.

Недопустиво је да на гробовима свог народа, његовим спаљеним вековним огњишта, злочинима затираним домовима и светињама дозволимо да се носе туђи барјаци и прославља нека туђа домовина. Зар да се на крви и моштима српских страдалника пева и кличе Турској. Можемо ли им бар мртвима пружити достојанствен спокој који неће да им нарушавају потомци оних од којих су они и бранећи своје домове и Отаџбину страдали. Ако смо ми Срби и ако у Србији живимо докажимо да смо достојни имена које носимо и не дозволимо ником да нам Отаџбину понижава. Прошли смо време комунизма и лажног братства и јединства, не може све увек да буде на штету Срба. Није нам то донело добро у прошлости па неће ни у будућности. Сведочења после Другог светског рата јасно показују колико је то за Србију и Србе погубно било.

 

                    „…Кад је Немачка капитулирала и кад смо се вратили нормалном животу, месец дана сам спавао на патосу, јер ми је кревет био превише мекан. А слобода је дошла не за све једнако … После ослобођења, партизанска војска вршљала је по свим селима, гонила је остатке четника и њихове јатаке. Сваки је сељак могао да буде оптужен без суђења  да „одржава везе са одметницима“. Тако је и мој отац страдао… Три официра партизана тукла су га целу ноћ да призна да „одржава везу“ са Велизаром Симићем, четничким комадантом, који се крио негде по Голији планини. Да иронија буде већа, тог Велизара Симића ухватили су пре недељу дана и држали га затвореног у манастиру Студеници. Курир је ујутро донео Симићеву изјаву да свештеника Радовића није видео пуне 3. године. На крају су партизани рекли мојој мајци: „Била је грешка“. Оца су довезли сељаци на колима до куће истога дана поподне… Кад сам га видео, рекао ми је: „Сине, убише ме ни кривог ни дужног“… У души ми је била пустош. Такву исту пустош видео сам код Срба избеглица са Косова. Сви смо је заједно преживљавали кад је дошла наредба нове Титове власти да се косовске избеглице не могу вратити у своје домове на Косово. Тај бол не може да се опише. Може се само доживети и да га човек носи целога живота као жуч у грлу. Четири године изгнанства, бескућништва, глади, патње, страдања, и на крају, кад је свима дошло ослобођење, њима се нуди пакао – да се и даље потуцају по свету, а у њиховим кућама, на њиховим имањима, шепуре се убице (Арнаути) најдражих! У ослобођеној земљи, сарадници окупатора и убице заштићени су законом, а страдалници су испали кривци…“(2)

 

                          Служили су се сви довољно нашом добротом, искреношћу, љубављу…  Газили су преко наших гробова, осећања, раширеног срца, пружених руку … Био је то наш узалудан труд нису се променили нису постали бољи. Вероватно то нису ни могли и да су хтели, јер за то је била потребна душа. А они је нису имали ни у траговима. Таквима не смемо дозволити да српске светиње скрнаве, да по светој српској земљи туђе барјаке носе. Ономе коме Србија није довољно добра не желимо да оспоравамо мишљење али му оспоравамо право да нашу Отаџбину блати поготово док у њој живи.

                          Ако мисле да ће друге државе да им буду боље мајке слободно могу да промене своје пребивалиште. Немамо права да их у томе заустављамо, оно што им нећемо сигурно дозволити је да од наше мајке Србије праве неку другу државу.

Ми своју срећу смо давно препознали у светосављу, своју мајку одувек знали и имали у Отаџбини Србији. Немамо намеру да тражимо неке друге државе ни да своју срећу мењамо за туђу. Подсећамо још једном све да се дешавало и раније да појединци издају своје корене и светиње али српски народ никад не. У прошлости смо одувек знали да чувамо и боримо се за оно што волимо, знаћемо то и у временима која нам предстоје. Недобронамерне зато јасно упозоравамо, да своју мајку Србију никоме и ни по коју цену не дамо.

 

 

 

 

  1. Милић Ф. Петровић „Документа о Рашкој области 1890-1899“, Београд , 1997.
  2. Catena mundi. Књ. 2. Београд 2014. С. 652-658.

 

 

 

 

 

 

 

Зверства бандероваца
И таква зверства иду на рачун «хероја Украјине»!

Читамо и упијамо. То треба да допре до свести наше деце. Ми морамо научити да пристојно и подробно интерпретирамо страшну истину о злочинима хероја-бандероваца зваричо-хоружевске нације. Подробне материјале о борби „хероја нације“ против мирног становништва на тој земљи, може се лако наћи у било ком претраживачу.

То је наша поносна историја.

„… уповци на дан годишњицњ УПА одлучили су да предaју свом „генералу“ необичан поклон – 5 одсечених глава Пољака. Овај је био пријатно изненађен како самим поклоном, тако и досетљивошћу својих потчињених.

Оваква „ревност“ збуњивала је чак и искусне Немце. Генерални комесар Волинске области и Подоља, обергрупенфирер Шене молио је „митрополита“ Поликарпа Сикорског да умири своју „паству“ 28. маја 1943. године: „Национални бандити (наше подвлачење) пројављују своју делатност такође и нападајући на ненаоружане Пољаке. Према нашим рачуницама, до данас је замучено 15 хиљада Пољака! Колонија Јанова Долина више не постоји“.

У хроници СС пешадијске дивизије „Галичина“ коју је водила њена управа, постоји следећи запис: „20.03.1944. године: постоји на Волини украјински устаник, који је вероватно већ у Галицији, а који се хвали, да је својим ужетом удавио 300 душа Пољака. Њега сматрају херојем“.

Пољаци су објавили десетине томова ето таквих чињеница геноцида, од којих бандеровци ни један нису оповргли. Сведочења о сличним делима Армије Крајовске сакупљено је више него што може стати у свеску. И још то треба поткрепити суштинским доказима.

Пажњи Пољака нису промакли ни примери милосрђа од стране Украјинаца. На пример, у Вирке Костопољском кланцу Франтишка Дзеканска је носећи своју петогодишњу кћерчицу Јаздју била смртно рањена од стране бандероваца. Тај исти метак закачио је и дечију ногицу. Током 10 дана дете се налазило код убијене мајке, хранећи се зрнима класја. Девојчицу је спасао украјински учитељ.

Он је највероватније знао шта му следи ако открију такав његов однос према „туђинима“. Јер су у том истом округу бандеровци замучили два украјинска детета која су се васпитавали у пољској породици, а трогодишњем Стасику Пављуку су разбили главу о зид држећи га за ножице.

Наравно, страшна освета очекивала је и оне Украјинце који су се без непријатељства односили према совјетским војницима-ослободиоцима. Рејонски заповедник ОУН Иван Ревењук („Поносни“) сећао се како су „ноћу из села Хмизово довезли у шуму сеоску девојку од 17 година, можда и мање. Њена кривица огледа се у томе што је она заједно са другим сеоским девојкама ишла на игранке када је у селу био одред Црвене Армије. Кубик (командир бригаде војног округа УПА „Тури“) видео је девојку и замолио је Варнака (заповедника Ковељског округа) да му дозволи да је он лично испитује. Он је тражио да она призна да је „ишла“ са војницима. Девојка се заклела да то није радила. „А ја ћу то сада проверити“ – осмехнуо се Кубик оштрећи ножем боров штап. Након неколико тренутака он је скочио на заробљеницу и оштрим крајем почео јој забадати између ногу, док није угурао боров колац у полни орган девојке“.

Једне ноћи бандити су упали у украјинско село Лозовоје и за сат и по убили више од 100 његових становника. У породици Дјагун бандеровац је заклао троје деце. Најмањем, четворогодишњем Владику, одсекао је руке и ноге. У породици Макух убице су затекле двоје деце – трогодишњег Ивасика и десетомесечног Јосифа. Десетомесечно дете, видећи мушкарца, обрадовало се и са смехом пружило руке к њему, показујући своја четири зубића. Но немилосрдни бандит је одсекао ножем главу беби, а његовом брату Ивасику секиром је одрубио главу.

Из села Волковија једне ноћи су бандеровци довели у шуму целу породицу. Дуго су се иживљавали над несрећним људима. Потом су, увидевши да је жена главе породице трудна, разрезали јој стомак, извадили из њега плод, а уместо њега гурнули живог зеца.

„Они су својим зверствима превазишли чак и немачке садисте есесовце. Они муче наше људе, наше сељаке… Зар ми не знамо да они кољу малену децу, разбијају њихове главе о камено стење, тако да им се мозак из главе проспе. Страшна зверска убиства – то су дејства тих бесних вукова“ – узвикнуо је Јарослав Галан. Са сличним гњевом зверства бандероваца разобличили су и ОУН Мељника и УПА Буљбе-Боровца и влада Западно-Украјинске Народне Републике и Савез Хетмановаца-Државника, основан у Канади.

Макар и са закашњењем, но ипак су се покајали због својих злочина и неки бандеровци. Тако је у јануару 2004. године у редакцију „Совјетске Луганштине“ дошла постарија жена и предала пакет од своје недавно умрле пријатељице. Гошћа је у редакцији објаснила да је она својом посетом испунила последњу жељу те своје пријатељице која је рођена у Волињској области, која је у прошлости била активна бандеровка, која је пред крај живота промишљала о прођеном путу и одлучила да својом исповешћу бар мало искупи свој непоправљиви грех.

„Ја, Вдовиченко Надежда Тимофејевна, рођена у Волињи… Ја и моја породица молимо да нам свима посмртно опростите, јер када људи ово писмо буду читали, мене већ неће бити (пријатељица ће испунити моју посмртну жељу).

Нас је било петоро у родитеља и сви смо били заклети бандеровци: брат Степан, сестра Ања, ја, сестра Оља и Нина. Сви ми смо ишли са бандеровцима, дању смо спавали по колибама, а ноћу ишли и пролазили кроз села. Нама је био задатак да задавимо оне који су скривали руске заробљенике и саме заробљенике. Тиме су се бавили мушкарци, а ми жене, пребирале смо одећу, узимали краве и свиње у погинулих људи, клали стоку, све прерађивали, сушили и слагали у бурад. Једном смо за једну ноћ у селу Романово угушили 84 човека. Старе људе и старице смо гушили, а малу децу за ногице – једном удариш главом о врата – и готово, идемо даље. Ми смо жалили наше мушкарце што се тако муче током ноћи, но током дана одспавају и следеће ноћи – у друго село. Било је људи који су се скривали. Ако се мушкарац скривао, прихватали су се жена…

Друге су на Врховци склонили: Жена Коваљчука Тиљимона није признавала где је он, и није хтела да га ода, но кад су јој припретили, била је приморана да призна. Рекли су јој: „Реци где ти је муж и нећемо те дирати“. Она је признала да је у пласту сена, њега су извукли и били, били, док га нису дотукли. А двоје деце, Степа и Оља, добра су била деца, 14 и 12 година… Млађу су распорили на два дела, а мајку Јуњку већ није требало давити, пукло јој је срце од бола. У одред су узимали младе здраве момке, да би давили људе. Тако из Врховке, два брата Левчукив, Николај и Степан, нису хтели да даве, побегли су кући. Ми смо их осудили на смрт. Кад су пошли по њих, отац је говорио: „Ако узмете синове, и ја идем“. Извели су их на неких 400 метара и Нађа моли: „Пустите Кољу“, а Коља говори: Нађа не моли, код Бандере нико није измолио, нећеш ни ти измолити“. Кољу су убили. Нађу су убили, оца су убили, а Степана су жива ухватили и две недеље га водили у истом рубљу – кошуља и панталоне, тукли га железном опругом да би признао где је породица, но он је био чврст и ништа није признавао и последњу вече су га претукли, он је замолио да оде у тоалет, један га је повео, а била је јака мећава, тоалет је био од сламе и Степан је пробио сламу и побегао из наших руку. Нама су све податке давали из Врховке земљаци Петар Римарчук, Жабски и Пуч“.

… У Носелску у Ривењској области била је једна комсомолка Мотрја. Ми смо је ухватили у Врховци и одвели смо је ка старом Жабском да јој живој извади срце. Стари Саливон је у једној руци држао сат, а у другој срце, да би проверио колико ће још срце откуцавати у руци. И када су дошли Руси, синови су хтели да му поставе споменик, кажу, борио се за Украјину.

Ишла је Јеврејка са дететом, побегла из гетоа, зауставили су је, пребили и у шуми закопали. Један наш бандеровац је пратио девојке-Пољакиње. Наредили су му да их уклони и он је рекао да их је бацио у поток. Њихова мајка је дотрчала, плаче, пита да ли сам ја видела, кажем не, идем да тражим, идем над тим потоком, ја и мајка тамо. Дата нам је наредба: Јевреје, Пољаке, заробљене Русе и оне који се скривају, све давити без милости. Задавили су породицу Северинов, а кћерка је била удата у другом селу. Дошла је у Романово, а родитеља нема, она је почела да плаче и почела да ископава ствари. Дошли су бандеровци, узели одећу, а девојку живу у том истом сандуку затворили и закопали. И остало је кући њених двоје мале деце. А да су деца дошла са мајком, то би и они завршили у том сандуку. У нашем селу је био још и Кубљук. Њега су послали у Котов, Киверцовски рејон, на рад. Радио је он недељу дана и – одсекли су главу Кубљуку, а кћер му је узео момак из суседства. Бандеровци су наредили да убију кћер Соњу и Василиј је рекао: „Идем у шуму по дрва“. Пошли су, Василиј је довезао Соњу мртву, а људима је рекао да је убило дрво.

У нашем селу је живео и Ојцјус Тимофеј. Стари, стари деда, што је он рекао, тако је било, био је то пророк од Бога. Када су дошли Немци, одмах су их известили да постоји такав у селу и Немци су одмах отишли до старог да би им рекао шта ће бити са њима и нама… А он им говори: „Ништа вам нећу рећи јер ћете ме ви убити“. Преговарач је обећао да га прстом неће пипнути. Тада им је деда рекао: „До Москве ћете доћи, но отуда ћете бежати како стигнете“. Немци га нису дирали, но када је стари пророк рекао бандеровцима да дављењем људи по Украјини они неће ништа урадити, дошли су бандеровци и били га све док га нису дотукли намртво.

Сада ћу описати своју породицу. Брат Стефан је био заклети бандеровац, но ни ја нисам много одударала од њега, свуда сам ишла са бандеровцима, иако сам била удата. Кад су дошли Руси почела су хапшења, одводили су људе. Нашу породицу такође. Оља се договорила на станици и њу су пустили, но дошли су бандеровци, одвели је и задавили. Остао је отац са мајком и сестром Нином у Русији. Мајка је била старица. Нина је одједном одбила да иде да ради у Русију, тада јој је руководство предложило да ради као секретар. Но, Нина је рекла да не жели да држи совјетско перо у рукама. Поново су јој пошли у сусрет: „Ако нећеш ништа да радиш, онда се потпиши, да ћеш откривати бандеровце и ми ћемо те пустити кући. Нина није дуго размишљала, потписала је и пустили су је кући. Још Нина није успела доћи кући, а већ су је чекали бандеровци, скупили сабрање момака и девојака и организовали суђење Нини: гледајте, као, ко подигне на нас руку, сваки ће тако проћи. До дан данас ја не знам куда су је дели.
Цео свој живот носила сам тешки камен око срца, јер ја сам веровала бандеровцима. Ја сам могла продати било ког човека, само ако нешто каже против бандероваца. А они, проклетници, нека су и од Бога проклети, и људима на веки веков и од Бога и од људи. Колико су невиних људи заклали, а сада хоће да се изједначе са заштитницима Украјине. А са ким су они ратовали? Са својим суседима, проклети душегубци. Колико је крви на њиховим рукама, колико ковчега са живима је закопано. Људе су одводили, но они ни данас не желе да се врате на ту бандеровштину.

Молим Вас са сузама, људи, опростите ми моје грехе“ (часопис „Совјетска Луганштина“, јануар 2004. године, N 1)…“.

135 врста мучења и зверстава, које су примењивали терористи ОУН — УПА према мирном становништву:

Забијање великог и дебелог ексера у лобању.

Скалпирање (исецање косе заједно са кожом са главе).
Удар чекићастом страном секире по лобањи главе.
Удар чекићастог дела секире по челу.
Урезивање „орла“ на челу.
Забијање бајонета у предео између слепоочнице и увета.
Изрезивање једног ока.
Изрезивање оба ока.
Откидање носа.
Резање једног увета.
Резање оба увета.
Пробијање деце шиљатим кољем.
Пробијање заоштреном дебелом жицом скроз од ува до ува.
Одсецање усана.
Одсецање језика.
Резање грла.
Резање грла и вађење језика кроз отвор напоље.
Резање грла и убацивање комада у отвор.
Избијање зуба.
Ломљење чељусти.
Цепање уста од увета до увета.
Зачепљивање уста кучином приликом транспорта још живих жртава.
Резање врата ножем или српом.
Наношење удара секиром по врату.
Вертикално пресецање главе секиром.
Окретање главе назад.
Размрсканост главе, стављањем у менгеле и завртањем вијка.
Одсецање главе српом.
Одсецање главе косом.
Одсецање главе секиром.
Наношење удара секиром по врату.
Наношење убодних рана по глави.
Сечење и скидање уских појасева коже са леђа.
Наношење других сечених рана на леђима.
Наношење удара бајонетом у леђа.
Ломљење костију ребара грудног коша.
Наношење удара ножем или бајонетом у срце или око срца.
Наношење убодних рана груди ножем или бајонетом.
Резање груди женама српом.
Резање женама груди и посипање сољу.
Резање гениталија српом жртвама мушког пола.
Резање трупа по пола тесарком тестером.
Наношење убодних удара по стомаку ножем или бајонетом.
Пробијање стомака бајонетом трудним женама.
Резање стомака и вађење напоље црева код одраслих.
Резање стомака код трудних жена са одмаклом трудноћом и стављање уместо извађеног плода, на пример, живе мачке и зашивање стомака.
Резање стомака и сипање унутра вреле кипуће воде.
Резање стомака и стављање унутра камена, а такође и бацање у реку.
Резање трудне жене и стављање унутра кућног стакла.
Кидање жила од препона до стопала.
Стављање у препоне – вагину, ужарено жељезо.
Стављање у вагину борових шишарки са горњом страном напред.
Стављање у вагину заоштреног колца и продирање са њим до грла, право кроз тело.
Резање предњег дела трупа код жена баштенским ножем од вагине до шије и остављање утробе вани.
Вешање жртве за унутрашњости.
Стављање стаклене флаше у вагину и њено разбијање.
Резање стомака и стављање унутра мекиња, такозваног крмног брашна, за гладне свиње, које те мекиње ваде заједно са црвима и другим унутрашњим органима.
Одсецање једне руке секиром.
Одсецање секиром обе руке.
Пробијање длана ножем.
Одсецање прстију на руци ножем.
Одсецање дланова.
Печење унутрашње стране длана на врелој плочи кухињске пећи на угаљ.
Одсецање пете.
Одсецање стопала изнад кости пете.
Ломљење тупим алатом костију руку на неколико места.
Ломљење тупим алатом костију ногу на неколико места.
Пресецање трупа, обложеног са обе стране даскама, по пола, тесарском тестером.
Пресецање трупа по пола специјалном пилом.
Одсецање тестером обе ноге.
Сипање ужареног угља по завезаним ногама.
Прибијање руку за сто ексерима, а стопала за под.
Закивање у храму на крсту руку и ногу ексерима.
Наношење удара секиром у потиљак жртава, претходно положених на под.
Наношење удара секиром по целом трупу.
Комадање секиром целог тела на комаде.
Ломљење ногу и руку живим људима са такозваним ремењем.
Пробадање језика малог детета за сто, које после виси на њему.
Резање детета ножем на комаде и разбацивање комада около.
Расецање стомака деци.
Закивање бајонетом за сто малог детета.
Вешање детета мушког пола за гениталије за ручку од врата.
Кидање зглобова ногу детета.
Кидање зглобова руку детета.
Дављење детета стављањем преко њега свакојаких прња.
Бацање живе мале деце у дубоки бунар.
Бацање детета у пламен запаљене куће.
Разбијање главе новорођенчета, узимањем за ножице и ударом о зид или пећ.
Вешање монаха за ноге око олтара у храму.
Набијање детета на колац.
Вешање жена на дрво са ногама горе, уз иживљавање са њима – резање груди и језика, сечење стомака, вађење очију, а такође и резање ножем делова тела.
Закуцавање ексерима за врата маленог детета.
Вешање на дрво са главом нагоре.
Вешање за дрво са ногама нагоре.
Вешање за дрво са ногама нагоре и паљењем главе одоздо ватром потпаљеном испод главе.
Бацање са литица надоле.
Утапање у реци.
Утапање бацањем у дубоки бунар.
Утапање у бунару и бацање камења на жртву.
Пробадање вилама, а после печење комада делова тела на ватри.
Бацање на шумској пољани одраслог у пламен ватре, око кога су украјинске девојке певале песме уз звуке хармонике.
Забијање колца у стомак у потпуности и његово причвршћивање у земљи.
Везивање човека за дрво и пуцање у њега као у мету.
Извођење на мраз голог човека или у доњем рубљу.
Дављење конопцем намазаним сапуницом, затегнутим око врата – ласом.
Вуча по улици тела уз помоћ конопца, затегнутог око врата.
Везивање нога женама за два дрвета, а такође и рука изнад главе и резање стомака од препона до груди.
Кидање тела уз помоћ ланаца.
Вуча по земљи уз помоћ колица.
Вуча по земљи мајке с троје деце, привезаних за коњска кола тако да је једна нога мајке везана ланцем за кола, а друга нога мајке – са једном ногом најстаријег детета, а за другу ногу најстаријег детета привезано је млађе дете, а за другу ногу млађег детета привезано је најмлађе дете.
Пробијање тела у потпуности са цевком карабина.
Стезање жртве бодљикавом жицом.
Везање бодљикавом жицом истовремено две жртве.
Стезање бодљикавом жицом истовремено неколико жртава.
Периодично стезање тела бодљикавом жицом и сваких неколико сати поливање жртве хладном водом са циљем да дође себи и осети бол и страдање.
Закопавање жртве у стојећем положају у земљу до врата и остављање у таквом положају.
Закопавање у земљу до врата живих људи и касније одсецање главе косом.
Раскидање тела по пола уз помоћ коња.
Раскидање тела по пола завезане жртве за два савијена дрвета која се касније ослобађају.
Бацање одраслих у ватру запаљене куће.
Спаљивање жртве која се претходно полије керозином.
Стављање снопова сламе око жртве и касније потпаљивање, на тај начин правећи Неронове бакље.
Забијање ножа у леђа и остављање његово у телу жртве.
Набијање новорођенчета на виле и његово бацање у пламен ватре.
Сечење коже са лица у браздама.
Забијање дубових колаца међу ребра.
Вешање на бодљикаву жицу.
Дерање коже са тела и поливање ране мастилом, а такође и поливање врелом водом.
Прикивање тела за ослонац и бацање на њега ножева.
Везивање, окивање руку бодљикавом жицом.
Наношење смртоносних удара лопатом.
Прибијање руку за праг куће.
Вуча тела по земљи за ноге, свезане конопцем.

 

 

Превод ФСК са руског: allpravda.info/content/3496.html

„Учтиво питање Владимиру Путину…“ је 15.јуна 2017. објавио Руслан Хубијев  (RoSsi BaRBeRa), оснивач журнала „Вежљиваја Росија“ (Учтива Русија) и један од најбољих  геополитичких посматрача Конта, недавно, уочи ТВ интервјуа „Директна линија са Владимиром Путином…“

Учтиво питање Владимиру Путину…

Живи били, Владимире Владимировичу!

Моје питање Вама је лаконско, али његова садржина је важна најмање за четири генерације читавог руског народа.

Опште је познато да цео свет упорно прећуткује ону страну Другог светског ратa у којој су нацисти извршили чудовишан акт геноцида словенских народа. Запад све до неба раздувава холокауст који се састојао у уништењу трећине свих Јевреја, али истовремено подло не помиње колико је убијено руских људи. И то без обзира што број погинулих Словена невероватном цифром премашује број изгинулих Јевреја, а и њих је, и Европу и сав остали свет, спасио не неко други, већ баш «руски војник».

Зашто Запад не признаје руски холокауст јасно је да није компликовано да се схвати, али зашто ми сами не инсистирамо на томе, велика је загонетка за већину становника наше земље…

Где су светски музеји руског, српског, белоруског (…) и у целини словенског холокауста? Где је компензација од наших «пријатеља и партнера» (макар само морална) за толику патњу и огромне жртве?

На велику жалост – тога нема. Али ја, Владимире Владимировичу, као и велики број становника наше земље, јако желим да се она најзад појави.

Зар није време да решимо ово питање, најбитније за будућност наше земље и народ, и није ли време да се наша држава озбиљно заузме и избори за светско признање геноцида који је извршен над Словенима.
(RoSsi BaRBeRa) (Руслан Хубијев)

—————————-
На скупу покрета „Бесмртни пук Русије“ њихов копредседник је поднео извештај „Документарна база Народног пројекта „Одређивање судбине несталих заштитника Отаџбине“, о извршеном истраживању губитака становништва СССР-а за период 1941 – 1945. Тај извештај је променио представу о величини губитака СССР-а у Великом отаџбинском рату.

Према подацима Госплана СССР са којих је скинута ознака поверљивости, губици Совјетског Савеза у Другом светском рату износе 41 милион 979 хиљада, а не 27 милиона, како је сматрано. То је скоро једна трећина броја садашњег становништва Руске Федерације. Иза те ужасавајуће цифре крију се наши очеви, дедови, прадедови. Они који су дали свој живот да бисмо ми живели. А највећа издаја је то што су њихова имена, њихов подвиг, херојство, који су уплетени у нашу велику Победу, заборављени.
Укупни губици у становништву СССР-а у периоду 1941 – 45.г. износе преко 52 милиона 812 хиљада људи. Од њих је потпуни губитак као резултат фактора рата – преко 19 милиона војних лица и око 23 милиона цивила. Укупна природна смртност војних лица и цивила у том периоду могла је да изнесе највише 10 милиона 833 хиљаде људи (међу њима 5 милиона 760 хиљада деце, умрле у узрасту до четири године). Неповратни губици становништва СССР-а до којих је дошло као резултат фактора рата износи скоро 42 милиона људи, каже се у извештају – презентацији (извор).
——————————–
Против кога су се борили наши преци? Ћушкајте историју у њушке Запада и захтевајте од њих да се покају.

Написане су десетине књига и чланака о томе какви су уговори и са ким били потписани пре пакта Молотов – Рибентроп, о томе да се против народа Совјетског Савеза борила не само немачка армија, већ стотине хиљада Европљана, о томе како су се хијене каква је била Пољска бацале да, чим би се појавила прва могућност, откину свој комад.

А најбоље компаније Запада су у ударном темпу повећавале свој капитал испоручујући опрему свима ко је ишао да уништи народе са Истока „цивилизоване“ Европе, док су банке све то кредитирале.

Нећу да говорим о Западној Европи, САД-у и ђубради какви су Пољска и Прибалтичке земље, где су се после 70 година договорили о невероватним стварима. Али, на жалост, многе чињенице историје, понекад најбитније за схватање догађаја прошлости и садашњице, остају изван информационог мејнстрима чак и у самој Русији.

Такви материјали се стављају у одељак „алтернативна историја за клуб љубитеља теорије завере“. А још могу и прстом да покажу, као, зар вас није срамота, треба да градимо мостове и да пружамо руку пријатељства, да се никада више нешто такво не понови, треба да се ујединимо са Европом.

Тема како је Европа блатила Русе једноставно је ТАБУ и за руске медије, и за образовни систем Русије.
Да, и још – не дај Боже да изговорите термин „геноцид Руса“!

Па још ако кажете да су то радили румунски и мађарски казнени одреди, а да су у прибалтичким концентрационим логорима Русе убијали чистокрвни Јевреји. Јао – јао, одмах ће да почне…

А такав однос није почео јуче, већ још од Нирнбершког процеса када је Запад тако красноречиво прво напујдао Немачку на Русе, зарадио леп новац, а онда све последице окачио на Немце, па се на крају и сам уписао у оштећену страну.

На жалост, и у СССР-у су одлучили да све „окаче“ само на Немце.

Отада се ништа није променило.

На информативном пољу код нас постоје „окрутни Немци и савезнице Европа и Америка“.

Ми Западну Европу позивамо на параду и нудимо јој да поделимо победу. Трпамо се да их пољубимо у уста. А наши савезничићи по ко зна који пут жмиркају очима и пљују нас у лице.

дежавю (4)

Дежа ви

И ако су пре они били спремни да „деле победу“ и да нас при том на ситно блате то је било само зато што нису имали где: СССР је Европу једном руком држао за јаја, а другом јој нудио пријатељство.

Уосталом, ни Европа није лоше прошла: за оне, којима је требао новац – новац је зарађен, Русима је нанета колосална демографска штета, баш како је и планирано, а половина разрушене Европе је пребачена на биланс СССР-у.

А већ следећег дана после капитулације Берлина Запад је почео да пљује по онима чију је грбу зајахао, па је још на све зарадио и чисту добит.

Нема ни санкција, ни спискова Магнитског! (Списак Магнитског је списак који су направиле САД, а у коме су имена 60 руских држављана, запослених у правосудним органима, за које се претпостављало да су учествовали у убиству аудитора инвестиционог фонда Hermitage Capital – Сергея Магнитского. Списак је саставио амерички сенатор Бенджамин Кардин. Те особе се лично санкционишу, уводе им се посебне забране, забрањује улазак и боравак у САД, а могуће су и финансијске санкције. Затим је у САД донет и „Закон Магнитског“ – прим.прев.).

А сада смо им опет нагазили на грло, као и пред почетак Другог светског рата. И та русофобија код погрбљене надмене Европе, која је деценијама седела лицемерно се осмехујући, сада је почела да се пробија све жешће и чешће. Врло је тешко уздржати се када те преплављују мржња и презир, зар не?

Тако да је сада врло важно да се то схвати, како бисмо могли да идемо напред високо подигнуте главе, а да не упаднемо поново у ступицу, у којој смо одавно. Западу се мора гласно и јасно изговорити, директно у лице.

Ја сам за то да се направи мејнстрим информација о томе ко је и како стварно ратовао у Европи против нас и ко нас је увукао у тај пакао.

Како би ђаци у школи и да их пробуде усред најдубљег сна, знали: за кога је шио одећу Хуго Бос, да су Опел и Џенерал Моторс испоручивали опрему нацистима, и да је све то кредитирао Џи-Пи Морган, омиљена машта матураната да се запосле код њих.

Како би сваког 9.маја руска телевизија обавештавала да Пољска из оног рата никако није жртва из Катињске шуме, већ русофобска помоћница нациста која је „ишла према успеху, али јој није успело“.

Како би дебилни хипстери знали колико је крви на Унион Џеку и зашто је Америка у рат ступила пред сам његов крај, пре него што је почела да на себе навлачи мајице са заставама држава – савезница.

Како би Кисељов причао како су и зашто Американци бомбардовали Праг и Владивосток и уз грчку амбасаду у Лондону масовно полагали цвеће за успомену на хиљаде Грка који су у мукама помрли од „савезничке Британије“.

Да се не би постављала питања зашто је ваш деда читавог живота ћутећи пушио „Драву“ и по читаву ноћ стењао од болова, уместо да му сваког јутра под зубима крцка кроасан уз шољу свеже миришљаве кафе.

Ја желим да у Русији постоји званичан дан туговања за изгинулим у интервенцији западних џукела на руску земљу.

Ми треба да за Русе, погинуле код Мурманска, захтевамо компензације и извињења од Американаца, Британаца и Аустралијанаца.

А код амбасаде Велике Британије сваке године треба да се одрже митинзи и од њиховог амбасадора у Москви да се тражи да се покаје.

Да места концентрационих логора у Пољској и Прибалтичким земљама, где су уморене стотине хиљада Руса, а извршиоци смртних казни били Пољаци и становници прибалтичких земаља, постану места туговања за изгинулим.

И сваке године да се актуелним режимима у тим назови државама чине најстрашније могуће муке, а њихове амбасаде да се затрпавају писмима са захтевима да су дужни да траже од Руса опроштај због зверстава које су њихове државе учиниле у прошлости.

Треба и Јапанцима да гурамо прст у очи и да од њих захтевамо компензацију за сваког убијеног, а не да се са њима играмо због Курилских острва.

Треба сваког дана, чим се укаже могућност, да затрпавамо те њушке чињеницама издаје и подметања савезничића, да инсистирамо на новим трибуналима, на компензацијама и кајању, на признању чињенице да је над Русима извршен геноцид.

Врло је важно за нашу будућност да се чињенице о којима се још увек ћути изложе у облику мејнстрима, да престанемо макар себе да лажемо говорећи само о „неваљалим Немцима“.

Руси су превише праштали свима редом.

Праштали су по цену сопственог живота.

Али ништа не вреди тај хришћански прилаз са „праштањем, смирењем и подметањем другог образа“.
То лагање самих себе и ћутање већ игра против нас и ми можемо опет да дозволимо да дође до новог ударца.
Западни капитал је, као и пред Други светски рат, у Европи дигао талас русофобије и чим му се укаже прилика обавезно га користи против нас правећи од тога гешефт, по ко зна који пут излазећи „ефикасно из економске кризе“.
Запад је лицемеран и воли да ради по добро опробаној бизнис-шеми и само идиот не види чему све то води.

———————–
Превод ФСК: pandoraopen.ru/2017-07-04/trebuem-ot-zapada-pokayaniya-ili-vezhlivyj-vopros-vladimiru-putinu/

После победе над фашизмом, како би убедили Србе, да они, који су први у поробљеној Европи наставили оружану борбу против немачких нациста и њихових бројних помагача, нису ни помишљали на отпор док се није испрсила партија и „најдражи син свих њених народа и народности“, измишљани су датуми за обавезно славље!

Да се додворе ставу и мишљењу вође, републике су радо донеле одлуку о свом „ дану устанка“, притом вешто маневришући, између стварних датума почетака српске борбе за слободу!

Проблем је био у Хрватској и БиХ, где је масовни почетак народног устанка против хрватског геноцида над Србима, имао карактеристике отпора без икакве важне улоге комуниста, који су као чланови хрватске партије били или у чланству КПХ, или у чланству КП НДХ, а ни једни ни други нису имали упориште међу Србима, које хрватска фашистичка власт већ тамани немилосрдно, најпре школоване, плашећи се њихове улоге у очекиваном отпору српског народа! Тада није ни постојала засебна организација „босанско-херцеговачких“ комуниста, а део постојећих чланова из редова Хрвата и муслимана, радо је прихватио чланство у КП НДХ, али се после ослобођења, о томе није уопште говорило.

Своја г…. , партија је дубоко закопала, завет ћутања, поштовали су претекавши другови као обавезу, али и доказивање верности, да не би најпре ишли на разговор код другова, а после и на дуже летовање, на браваровим „ Хавајима“.

После пола века, показало се да нису сва закопана, наследници су ипак разорили заједничку државу, помогнути некадашњим савезницима, садашњим „демократским усрећитељима“.

Ипак је изабран исти датум народног устанка, зато што јесте био општенародни и масован, али и зато што је током ослободилачког, и нажалост и српско-српског грађанског рата, у тим устаничким крајевима, превласт припала партизанима.

Да се докажу, србијански партијци определили су се за догађај где је Србин пуцао у Србе, који су носили жандармеријску униформу а не немачку, окупаторску, али је баш било згодно, почиње класна борба за народну власт.

Срби у Црној Гори, спонтано су оружјем изразили став о проглашењу „независне Црне Горе“, што је уз помоћ талијанског окупационог гувернера покушао Секула Дрљевић, најдражи усташко-вмровско-балистички борац против „великосрпске хегемоније“, иако ће правоверни после победе упорно доказивати, да без партије није ни било устанка.

Иако је Бугарска била окупатор, у Македонији су многи из редова комуниста одмах прихватили чланство у БКП, те се чак и Георги Димитров умешао, предлажући Лазара Колишевског за новог првака партије, који је одмах од руководства србијанских комуниста тражио, да чланови у кумановској котлини (већински Срби, као и народ) уђу у састав остатака партије, а после рата ће народ да одлучи у којој ће републици да живи, што се после победе, одмах заборави.

Зато је и изабрана акција устаника у Прилепу, далеко од кумановске котлине, али су и тамо Срби били повезани са Србима у КиМ, те ће зато заједнички и формирати македонско-косовску бригаду, већински српску, док су остале рачунџије чекале видљив расплет.

На Дедињу у Рибникаровој вили, где је крем партије и донео одлуку за устанак, далеке 1952. године отворен је „Музеј 4.јула“ да се зна, како је и када „почело“, са браваровим позивом!

На једном зиду виле, у великој дворани постављена је рељефна карта Југославије, великог размера. У рељефу је, рупицама било означено место где је те 1941.године било народног устанка, и вршене су борбене акције!

Творци рељефа, осмислили су да се иза карте налазе мале сијалице, па кад се укључи струја, оне засветле у мраку окупације, да покажу намеру партије да разбије тај мрак, и донесе слободу.

Шумадија, Западна Србија,Топлица, Црна Трава, Јабланица, Пуста Река, велики делови Источне Србије, били су начичкани тим сијалицама, блештећи свом својом светлошћу.

У БиХ и Хрватској, светлела су многа места, али само она где су Срби били већинско, или знатно мањинско становништво, одлучно да одбрани голи живот од геноцида.

Хрватско Загорје, ужу домовину драгог вође, покривао је мркли мрак, што упућене у ближу прошлост није чудило. Дични Загорци, били су војници у редовима 25. домобранске пуковније, 42. „вражије“ дивизије аустро-угарске војске, те су одмах по проглашењу своје НДХ, похрлили у редове тек обновљене 25.-е, додуше, претходно су им официри и подофицири радосно скинули мрску кокарду са својих капа, поносно стављајући „хрватски повијестни знак – шаховницу“! Црна Гора, била је начичкана тим сијаличицама, у Македонији је светлело само у Куманову, Прилепу, и на Шар планини, где су Срби чинили гро становништва.

На Космету, само где су Срби у већини, јер је био у саставу „велике Албаније“, коју су створили талијански окупатори. У Словенији је светлео већи број места.

Чињеница са те мапе, казивала је непријатну суштину, устанак су почели и носили Срби, те је та мапа временом све више деловала као контрадикција партијским тврдњама, да је у краљевини Југославији, Србија била „хегемонистичка, узурпаторска“, да је владала „српска монархистичка камарила“ (а у свим владама укупно, увек била натполовична већина министара католика!), „београдска буржоазија“ (ваљда она, претходно опљачкана у Великом рату). 

Упорно је ширена тврдња о Словенији и Хрватској, као најоданијој радничкој бази, у борби за ново друштво и радничка права.

У Загребу је било седиште ЦК КПЈ, а од доласка бравара на чело, и седиште ЦК КПХ, седиште изасланика Коминтерне при КПЈ, а у Љубљани седиште ЦК КП Словеније.

Одједном, у тој и таквој Србији највише сијаличица, а такви Срби, чак и најбројнија браварова војска, и то цео ослободилачки рат!

Кад се формирао Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ, само је један борац Хрват, браваров рођак, а сви остали Срби, нема представника других (антифашистичких) народа и народности.

Срби из Западне Србије, Београда, Шумадије, Бањалучке регије, верно чувају бравара! Контрадикција коју је карта тако јасно казивала, све више је сметала носиоцима разградње заједничке државе, лампице су све ређе светлеле при посетама разних делегација несврстаних, и све ређих преживелих бораца, јер се међу њима почињу да пале лампице у глави, како напредује процес растакања заједничке државе, којом успешно „федерира“ друг Кардељ.

Почетак објављивања историјских докумената у Немачкој, донео је још већу невољу, на светло дана излази непријатна истина, само Срби нису били у редовима војски или добровољаца нацистичко-фашистичке армаде, те једини нису ратовали против Црвене армије.

Зато данас, гомила сорошевих јаслара из НВО, здруженим снагама покушава да докаже повампирени „српски фашизам“ о коме чак ни пословично педантни Немци нису оставили писане документе, али кад јаслари тврде, има да буде, јер се антифашистичка ЕU слаже са тим.

У оквиру будуће „срећне заједнице западног Балкана“, сви су народи имали свој фашизам, па ће их антифашистичка ЕU најпре денацификовати, и шта сада Срби упорно пале лампице, када добри чика Сорош и америчка „дубока држава“ нису тако планирали, али, ни историју српског народа нису пажљиво исчитали.

Немци су, зна се, велики народ. Вебер је, дабоме, велики филозоф. Фрау Меркел, нема сумње, велики политичар. И од њих, не једном, говорио нам је наш нови председник, треба учити. Шта? Све, рекао је Вучић. И једнострано прогласио крај српске историје и почетак „практичног доба“ у односима са Немачком. Доба у коме ми „мали народ“, како вели Вучић, морамо учити од великих. И ја сам, зато, као аналитичар, почео да пратим шта ради та фрау Меркел, желећи да нешто научим и публици препоручим.

Прво што сам схватио јесте да се фрау Меркел не одриче историје свог народа, чак ни њених најсрамнијих периода. А било их је. Из онога што чини Меркелова, у економији, социологији, геополитици итд. нећете никада моћи закључити да је Хитлер био злочинац, већ практичар. Да су њихова три Рајха крваве творевине, саткане на крви и сузама других народа, већ природна тежња „великих“ за ширењем. И зато она, као политичар, води рачуна о својим „војницима“ без обзира да ли су пали газећи и убијајући друге државе и народе у својој Либенснаум идеји(1) или бранећи се од савезника који у у два светска рата газили њихова крвава царства.

Тако су чланови “Немачког савеза за бригу о ратним гробовима” боравили августа 2016. године у Крагујевцу и том приликом напоменули (пазите-само напоменули!) могућност да се на Старом војничком гробљу обележе гробови њихових војника из оба светска рата. Да немате дилему ради се о Шумарицама, месту где су ти нацистички војници 21.10.1941. стрељали на хиљаде српских ђака, желећи да убију слободарски дух српског народа.

Понављам, нису упутили никакав званичан захтев! Али, убрзо након изражавања њихове “жеље” извесни господин Марко Терзић, кустоса Спомен-музеја „21. октобар”, формирао је трочлану комисију која је недавно, после шест месеци рада, завршила истраживање у вези са Старим војничким гробљем и препоручила да се Немцима изађе у сусрет(2).

Ах, да, умало да заборавим. У међувремену, тај господин Терзић, боравио је новембра 2016. године у Бундестагу “где су му чланови Комисије за обележавање немачких војних гробаља у свету такође предложили да се гробови немачких војника из два светска у Крагујевцу обележе спомен-плочом”.(3)

Након тога нам је, преподобни, кустос одржао и слово “струке”:  “Основну поруку крагујевачког спомен-парка не треба мењати, али га треба унапредити. Људи морају да знају ко све почива у Шумарицама(4), објаснио нам је господин Терзић, након повратка из Бундестага.

Да ће Старо војничко гробље бити обновљено потврдио је Миљан Бјелетић члан Градског већа за културу, који каже да ће тај посао бити завршен ове године и да су из буџета већ опредељена средства. Из нашег буџета! Паре мучених српских обвезника, Крагујевчана, чији су можда рођаци убијани руком тих немачких окупатора! А како се “Власи не би досетили” да та иницијатива има везе са немачким захтевом, он додаје: “Што се тиче немачког захтева, он је изречен усмено, а не у званичној форми. Уосталом, то питање подразумева и ангажман Владе Србије”(5). Али шта ће им влада, господо, када сте већ ви локалци решили да Немцима жељу испуните сами? Зашто да пишу захтев и дају своје паре када је довољно да Вам “шапну” и позову Вас у Бундестаг? Остало се подразумева, зар не?! 

Не тиче ме се тај господин Терзић и остали. Пуна их је Србија. Наградно питање је из које су они странке? Ко их је довео на та места са којих могу окупаторе третирати као што нормални народи третирају савезнике?

Да се вратимо великим и малим народима. Наравно да овај пример говори зашто су Срби “мали” и зашто су Немци “велики” народ. Али, само делимично, јер и једно и друго има наставак.

Прво о “великом народу”. Немци не желе да земне остатке својих војника ексхумирају, однесу у домовину и сахране са свим почастима, иако то могу тражити по међународним узансама. Не! Они хоће обележје у месту где је њихова, окупаторска, нога крочила. То су недавно урадили у Војводини, то успевају у Крагујевцу, то траже у Краљеву…

Шта мислите зашто? ОНИ СЕ ЖЕЛЕ ВРАТИТИ!!! Овако или онако! 

Ту где су некад дошли, било кад, ту где су им гробови, није важно зашто, ту су им и амбиције за границом.Тако креира политику крви и тла Вођа “великог народа”. Онај ко то не може да сагледа у поодмаклој фази не може никада бити Вођа, чак ни “малог народа”. Његови домети су да буде надзорник робова. Али, Срби нису народ робова! 

И ту долазимо до оног другог о “великом народу”. И Срби би били бројчано велики народ да их баш ти Немци у два сватска рада нису побили, протерали и похарали на милионе!

И зато, господо Терзићи, Вучићи и остали – чак и да заборавимо историју остаје нам поезија, као душа српског народа коме се чак и Немац Гете дивио:

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану,

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

 

Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани

и сви умрли у истом дану…

Десанка Максимовић – Крвава бајка

____________________________________

(1) Libensraum – Хитлерова идеја о животном простору изнета у „Мајн Кампфу“

(2) www.ceopom-istina.rs/vesti/nemtsi-naredili-ure-en-e-grobla-svojoj-vojstsi-u-shumaritsama/

(3) Исто

(4) Исто

(5) Исто

-

Пре тачно 72 године совјетска Црвена армија је заузела Берлин, чиме је практично окончан најкрвавији сукоб у историји света, а Други светски рат је потом и формално окончан седам дана касније, када је Немачка потписала капитулацију.

Легендарни совјетски генерал Георгиј Жуков кренуо је на Берлин са 200 дивизија, а у тешким борбама са јединицама које су браниле град погинуло је 135.000 црвеноармејаца, од чега 50.000 у самом граду.

Совјетска застава истакнута за згради Рајхстага

Совјетска застава истакнута за згради Рајхстага

Немачки губици су били 125.000 војника и око 95.000 цивила, који су углавном погинули у припреми напада, када је совјетска артиљерија 12 дана засипала Берлин гранатама.

Након што су пробиле и последњу линију одбране, јединице Црвене армије ушле су у центар Берлина 30. априла, када је на згради Рајхстага истакнута совјетска застава.

Фотографија црвеноармејца који поставља заставу веома брзо је обишла читав свет.

Истог дана нацистички вођа Адолф Хитлер је извршио самоубиство у свом бункеру, а 2. маја командант одбране Берлина, генерал Хелмут Вајдлинг, предао је град Црвеној армији.

 

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2720329/general-vajdling-na-danasnji-dan-predao-berlin-sovjetima.html

              Отаџбина је након Априлског рата 1941 окупирана. Нажалост у наредним годинама отпора и антифашистичке борбе остављена без ваздухопловства, без својих „орлова“. Преостали витезови неба ако су могли и имали прилику борили су се раме уз раме са својом браћом из других родова војске. Јединим могућим начином у том моменту, четовањем. Наравно борили су се свим срцем, исто онако како су то радили и на небу. Сви заједно направили су само једну грешку, нажалост скупо плаћену. Она искрена православна душа поверовала је да у тој неравноправној али часној и праведној борби мора да има оних који то виде и који ће јој бити  савезници. То је била истина имала их је али и грешка јер је погрешно мислила да они могу бити и на западу.

                 Пружајући отпор окупатору Срби су верујући у искреност западних савезника чинили све што је у њиховој моћи током рата и спасавали кад год су могли те „дивне савезнике“. Њихове изасланике, војнике, пилоте… Та наивност и веровање западу као и увек коштаће Србе хиљаде живота. Захвалност за сво добро које су им Срби учинили Енглези, Американци и запад ће показати на онај њима својствен начин, бомбардовањем.

                Сетимо се дакле како је Србија прошла када на небу није било њених орлова. Хероја и витезова српског неба. Наши драги „савезници“ су то изгледа једва дочекали. Тако су мирније могли да спроводе своју „хуманост“ и „помоћ“ Србији. А све је почело само три године после бомбардовања које је на Београд извршио Трећи Рајх, оног 6. априла 1941. „Савезници“ су кренули да се „захвале“ Србима за све жртве које су поднели и подносе у Другом светском рату, покушавајући да одбране веру, слободу, правду.

                 У среду 20. октобра 1943. кад су часовници показивали 13. часова и 3. минута почело је бесрамно и бесумучно англо-америчко разарање. Злочин „савезника“ трајао је непрекидно до 18. септембра 1944. Мислили смо да је тада крај и да нам се запад довољно захвалио. Нажалост касније смо схватили да је „пријатељство и захвалност“  настављена и деведесетих година прошлог века да би јој последњи, завршни печат дали 1999.

                  Али вратимо се на октобар 1943. Тада на мети је био други по величини српски град, Ниш. Није сигурно Ниш изабран случајно за почетак разарања свега српског. Чини се да није заборављено, а можда је некоме и сметало што је Ниш 1914/1915 током Првог светског рата, био српска ратна престоница. Тада су у њега били измештени Влада, интелектуална и политичка елита, Скупштина, све важне институције, Двор… Уз то, свакако Ниш је српски град, и његовим бомбардовањем страдаће много Срба. Тако је и било.

                  „Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера. С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице…

                Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

 

У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:

„20. октобар 1943.“  (1)

                       Невиним жртвама је у Београду, Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије 27. октобра те 1943 одржан помен. Био је то само почетак западног „пријатељства“ са Србијом које иначе није имало никаквог реалног повода, потребе или синхронизације са неким копненим акцијама. Једино „значајно“ шта се дешава после тога је догађај са краја новембра 1943. године. Тада на предлог сарадника из Словеније Броз у Јајцу бива проглашен за маршала. Неко је ваљда морао да има користи од невине српске крви.

                   Бомбардовање Ниша наставило се 30. марта 1944, жртве су поново били цивили. Сахрањујући своје суграђане поред оних страдалих пре нешто једва више од пет месеци окружни начелник, Јован Барјактаревић се од њих опростио речима:

          „Ја бих разумео бомбардовање Ниша да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.“ (2)

                 Практично док још поштено нису одржана ни опела жртвама другог бомбардовања Ниша, Енглези и Американци настављају да показују сво своје „пријатељство“ ка Србији и њихово познато „противљење и непријатељство“ ка комунизму и Титу. У сваком случају своја бесумучна злодела  англо–амерички авиони по Нишу настављају 5. априла. Убијајући и даље старце, жене, децу, цивиле, под њиховим бомбама од којих су неке тежиле и по 500 кг нестају целе српске породице. Овог пута нису поштедели ни Саборну цркву, али зато Немачки објекти и даље остају нетакнути.

                 Није њима био довољан Ниш, па не живе Срби само у Нишу. У новим идејама им помажу комунисти, па ће тако на захтев Пека Дапчевића: „Треба тражити да савезници што пре бомбардују Никшић“. (3) Само недељу дана касније 7. и 8. априла Никшић бити сравњен са земљом. Градоначелник Никшића, Јеврем Шаулић јавио је Међународном црвеном крсту у Женеви тада следеће: „Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други дијелови становништва без крова и помоћи. Непријатељски авиони не само да су засули град бомбама најтежег калибра, него су још гађали цивилно становништво из машинских пушака и ватреног оружја из авиона.“ (2)

                   Колики је злочин учињен Никшићу још јасније је ако се зна да је у то време то био град од 5.000 становника и око 10.000 избеглица. „Пријатељи“ са запада за то су имали своје разлоге и објашњење, па је тако сутрадан Радио Лондон јавио: „Приликом напада британских „велингтона“ на Никшић бачене су на разне објекте блок бомбе од 2.000 килограма. Порушено је или оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“ (2)

                     Сви ови злочини рађени су под фирмом слабљења и истеривања Немачких окупатора из Србије и Црне горе. Ваздушној канонади над српским градовима и становништвом није се никако назирао крај, продужавана је из месеца у месец. То што Немци немају никакве губитке већ страдају само хиљаде Срба никога није изгледа бринуло. Само у четири налета енглеских и америчких авиона на Подгорицу убијен је сваки шести становник овог града.

                     Да су се ефекти ових бомбардовања одлично знали јасно је и из писма које је Титу упутио његов најближи сарадник, Едвард Кардељ. Наиме када је стигао предлог из главног штаба у Словенији да се бомбардује Љубљана, Кардељ није могао да издржи. То је код њега изазвало оштру реакцију  и озбиљну љутњу, па он у писму пише следеће: „Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би и у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуства из целе Југославије.“  (29.јул 1944. године)

             Имали су они наравно искуство из „целе“ Југославије, нико не сумња у то. Није било потребе ни било какве користи да то раде у Љубљани, па тамо српски живаљ није већински. Док Кардељ није дао због „искуства“ да се бомбардује Љубљана, то искуство није помогло српским и црногорским градовима. Енглези и Американци, уз сагласност Титовог Врховног штаба, Ниш разарају чак 15 пута, Београда 11 пута, Краљево су гађали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.

            Разарали су Србију немилосрдно и тукли по цивилима а да им непонестане идеја помагали су Брозови сарадници својим депешама и захтевима. Међу њима се посебно бизарношћу истицао Константин Коча Поповић. У својим депешама слатим бравару Брозу он прво констатује да  су из Лесковца за Крушевац и Зајечар отишли Недићевци, као и Бугари за Ниш да би само неколико сати касније тражио разарање бомбама тог истог Лесковца. Познат је и његов захтев од 21.јуна 1944 да се бомбардује гробље, т.ј. „југозападна страна гробља на Бановом брду“.

                Низ његових неселективних захтева за разарање српских градова је дугачак. Тако је 1. августа 1944. предлагао: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Само три дана касније: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. Да би 5. августа тражио: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“… У овим депешама је јасно уочљиво да Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве, већ је цела српска насеља и градове проглашавао за мете. (4)

                          На мети западних црних јастребова који су сејали смрт нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине, Новог Пазара, Цетиња, Жабљака, Шавника, Колашина, Андријевице, Гацког, Билеће… Обрушили су се истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.

         Још чудније звучи ако се зна како су ова „пријатељска и хумана“ бомбардовања изводили наши вековни „пријатељи“. Они су српске градове и насеља засипали такозваним тепих бомбардовањем. Увежбавали су тај посебан начин бомбардовања који је касније примењиван само још на утврђења Трећег Рајха и Хитлерове нацистичке Немачке. Остаје нам само непознаница где су видели сличност између једног правдољубивог и антифашистичког народа и нацистичке Немачке.

                      Из неког нама незнаног разлога трагичан биланс и штета начињена англо-америчким разарањем никада није сачињена нити потраживана. Можда их је и то додатно охрабрило за она поновна бомбардовања слободарске Србије 1999. године. Чутали смо онда, срамно ћутимо и сада а убијана су наша деца. Дозволили смо крвницима да полако скривају и умањују своје злочине покушавајући да их препусте забораву.

                    О каквим се нељудима ради јасно нам је показало и четврто бомбардовање Ниша изведено дан пред православни Васкрс 15.априла 1944.

                    Већ потпуно уништен и разорен град англо-америчко злочиначко удружење поново бомбардује, а да би показали своје лице у потпуности, бомбардују чак и гробље. Градско гробље било је потпуно разорено, споменици, крстови, гробнице оскрнављени. Од бомби  које су бацали Енглези и Американци у ваздух су летели и посмртни остаци оних које су ти исти убили у неком од претходних налета. Нису им дали ни мртвима мира.

                „Честитка“ за Васкрс била је резервисана за Београд, да би следећих дана и месеци наставили „оргијање“ по српским градовима. У целој Србији могли су се из дана у дан видети нове рушевине и невине жртве скоро свако ново јутро доносило је нове јауке, лелек, хумке… А онда им ни то није довољно. Све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом, експлозивне кутије, пехаре, кармине, оловке… Јасно знајући да ће од тога страдати цивилно становништво.

                Управо Срби цивили су им били циљ и када су се 22.јула 1944 устремили на воз који је превозио грађанство између Краљева и Чачка. Пошто им резултат из воза од четири мртва и дванест тешко рањених није изгледа био довољан, на станици у Краљеву убијају тачно још 30 људи. У ноћи 11. августа разарајући Краљево посебну пажњу „посвећују“ Дечјем дому на који испуштају равно шест бомби. Наравно у међувремену не заборављају ни Ниш за њега су 23.јуна спремили посебно изненађење, на Србе су тог дана бацане фосфорне бомбе.

                Могло би ово набрајање да траје у недоглед  а не би могло да да одговор, зашто? Сем неоправдане мржње ка једном часном, православном, слободарском народу непостоје логични разлози. Приметио је то одлично и у својим мемоарским записима, генерал Маклин. Он ту уопште не види било какво ометање немачког повлачења из Грчке, како су неки желели да представе. Једину корист приметио је он имају комунисти да „поново освоје Србију“. Извештај о минималним немачким губицима у бомбардовању Србије амерички амбасадор из Грчке, шаље 15. маја 1944. године:

         „Нашим бомбардовањем југословенских цивила, у једном случају, како је то Радио Лондон објавио, бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо наруку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желео да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дело чинимо мешањем у један бесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“. (1)

                      Данас ми морамо западу јасно да ставимо до знања, да знамо ко су. Лепо им стоје нова одела, маске, силикони, све пластичне промене… Али испод тих лажних вредности, скупих одела и новог измишљеног изгледа је и даље она телесина без душе. Иста она која нас је бомбардовала 1943,1944…1999. Ни један Србин им не може и не сме то опростити. Они који то учине не само да нису Срби него у себи немају ни људскости.

                    Наручиоци безразложног бомбардовања у Другом светском рату сем „пријатеља“ са запада били су и бравар Броз и његови сарадници. Управо њихови следбеници и потомци су као активисти разних сорошевих НВО били они који су подржавали и инсистирали да се појача и настави НАТО агресија и бомбардовање на нашу Отаџбину 1999, како су се надали због преумљивања Срба. Није зато случајно да су управо они издејствовали да једна од улица у ширем центру Београда понесе име једног од оних који су били потписници захтева за савезничко бомбардовање, Константину Кочи Поповићу.

                    То је изгледа још једна тужна игра судбине са српским народом. Ми данас настављамо да улицама дајемо имена оних који су у најмању руку имали дискутабилан став према бомбардовању Отаџбине 1999. Чинећи тако неопростив грех према жртвама и сопственој историји. Збуњујући тако и све нове генерације и погрешно их васпитавајући, да смеју због некаквих идеологија, политике, мишљења чинити зло против сопственог народа. А још горе да им то може бити заборављено, оправдано, опроштено…

                     Можда неки данашњи пајаци, изроди и издајници могу то да опросте и забораве, јер они то уствари раде због себе. Да би и њима било опроштено по истом принципу, али прави Срби им то никад не могу опростити, деца се не опраштају. Можда ће покушати неко да их именима улица, тргова или нечег сличног рехабилитује. Али тамо где сви полажемо рачуне злочин против народа светог Саве им сигурно неће бити опроштен. Како онима који су рођени као Срби а то никад нису заиста били тако и оним злочинцима са запада који су осмишљавали та зверства и убијали Србе.

                    Могу властодршци сутра да измисле и улице Клинтона, Блера, Солане, Шредера… За оне праве, за светосавце то ће само бити знак да те крвнике никад не заборавимо и да у таквима никад пријатеље и савезнике више  не тражимо.

                   Морамо  да схватимо и прихватимо истину да помоћ никад није стизала од оних који су имали пуно или били богати већ искључиво од оних који су имали душу. Зато је и било неприродно окретати се онима чије су се цркве претвориле у банкарски систем. Заборавили смо да је душа остала још само у православним храмовима. Можда није увек лако загрлити анђела због његових крила, али је сигурно да то треба бар покушати. Сатану је сигурно лакше загрлити али тај загрљај ће нам онда бити последњи. Немамо више права на погрешне загрљаје, довољно их је за наук било у прошлости.

(1) www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B409.html:659384-Na-bombama—Srecan-Uskrs-cirilicom

(2) www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D1%98.524.html:528581-%D0%9C%D0%B0%D1%80%D1%88%D0%B0%D0%BB-%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B5

(3) www.politika.rs/scc/clanak/254119/Ko-je-trazio-razaranje-srpskih-gradova

(4) www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1999/06-ratno/article-06.html

-

Састанак Мешовите католичко-православне комисије која треба да расветли улогу и одговорност кардинала Алојзија Степинца током Другог светског рата

У ПОЖЕГИ у Хрватској данас почиње дводневни састанак, четврти по реду, Мешовите католичко-православне комисије, која треба да расветли улогу и одговорност кардинала Алојзија Степинца током Другог светског рата.

Због супротстављених ставова двеју цркава о лику и делу Степинца, папа Фрања је иницирао формирање Мешовите комисије од представника СПЦ и Католичке цркве у Хрватској, која има задатак да укрсти историјске аргументе и расветли улогу Степинца за злочине НДХ током Другог светског рата.

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:661458-Нови-дијалог-о-Степинцу

-

Светска јеврејска организација за реституцију саопштила је да је у Србији покренут нови програм који ће обезбедити директна средства српским Јеврејима који су преживели Холокауст у Другом светском рату, а сада живе широм света

Како је навела та организација, програм је омогућен након доношења закона прошле године који у Србији омогућава реституцију „јеврејске имовине одузете током Другог светског рата за коју се нису јавили наследници“, преноси АП. У доношењу закона кључну улогу су имале Светска јеврејска организација за реституцију и Федерација јеврејских заједница у Србији.

Закон предвиђа да српска влада исплаћује по 950.000 евра годишње 25 година Федерацији јеврејских заједница. Током најмање првих десет година петина тог новца биће одвајана за директно исплату особама које су преживеле Холокауст, саопштила је Светска јеврејска организација.

„Ово је историјски корак како би се пружило саосећање и мера правде људима из Србије који су преживели Холокауст, више од 70 година након што су нацисти прогласили да је Србија очишћена од Јевреја“, рекао је председник операција Светске јеврејске организације за реституцију Гидеон Тејлор за АП .

Он је поздравио спремност Србије да се бави питањем јеврејске имовине за коју се нису јавили наследници, позивајући и остале земље да следе тај пример.

Прве исплате управо почињу, програмом ће бити обухваћено 1.000 преживелих у 27 земаља широм света, укључујући и Србију.

Светска јеврејска организација за реституцију је у саопштењу навела да се преживели у Холокаусту могу пријавити за директне исплате до краја јула. У Србији данас живи око 3.000 Јевреја, наводи АП.

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:658758-У-Србији-покренут-програм-исплате-за-преживеле-у-Холокаусту

-

Они који позивају на стварање Велике Албаније чине исту погубну грешку што су је начинили владари Пољске пре Другог светског рата.

Балкан је је сада на ивици вишефронтовског рата какав је била кланица 1990-тих.
Данас су главни кривци заговорници Велике Албаније, комбинација: десничарских политичара из Албаније који одређујују главни ток албанске политике; Албанци екстремисти из јужне Србије; Албанци екстремисти с Косова, српске провинције бремените опасностима; Албанци екстремисти из Бивше Југословенске Републике Македоније; Албанци екстремисти из Црне Горе; и главешине Европске уније и НАТО-а.Али јасно је да су главни кувари нових балканских сукоба албански политичари – сви, са читавог Балкана, посебно из Албаније. Стога би требало да мало проуче грешке сличних политичара из Друге пољске републике између два светска рата.

Друга пољска република је била под апсолутном политичком доминацијом два такмаца, Јозефа Пилсудског и Романа Дмовског. Иако их данашња Пољска обојицу слави, били су потпуно супротних замисли шта и каква би Пољска требало да буде.

Јозеф Пилсудски је заговарао Велику Пољску која би обухватала највећи део територије некадашње Државне заједнице Пољске и Литваније, која је некада доминирала Средњом и Источном Европом. Пилсудски је био оштро антируски настројен, али је потцењивао, па чак и одбацивао постојање опасности од Немачке.

Пилсудски се надао стварању десничарске Европске федерације, која би била супериорни ривал суседном СССР-у. Све заједно, политика Пилсудског је увукла његову земљу у Пољско-совјетски рат (1919 1921), најдужи европски оружани сукоб у периоду између два велика рата.

Мржња Пилсудског према Совјетском Савезу је навела Пољску да са Хитлеровом Немачком  1934. године потпише пакт о ненападању. Пет година касније, немачким нападом на Пољску, у Европи је започет Други светски рат.

Роман Дмовски, пак, био је за прихватање граница Пољске онаквима какве су одређене после Првог светског рата, и заговарао етнички и културно хомогену државу која би била у стању да се одупре немачким националистичким амбицијама, не сукобљавајући се са моћном совјетском државом на истоку.

Али победио је Пилсудски са својим великопољским експанзионизмом, чиме је Пољска постала опасно изложена немачкој агресији, што је скупо платила 1940. године.

Албански политичари су данас суочени са сличном одлуком. Ако заговарају Велику Албанију, рат је неизбежан. Штавише, Пилсудски јесте провоцирао Москву и западни бок изложио Хитлеровом блицкригу, али потези албанских главешина екстремиста су већ отворено провоцирање рата.

Пилсудски је себе сматрао вођом свих Пољака, ма где живели. Албански политичари данас себе доживљавају слично томе – лидерима ултранационалистичке авангарде свих Албанаца у региону.

Садашња албанска држава вуче корене тек од 1912. године. Заговорници „Велике Албаније“ се не могу позвати ни на какав, географски смислен, иредентизам. Пилсудски је бар могао да се позове на границе некадашње Државне заједнице Пољске и Литваније, али албанске вође немају ништа слично.

Иако албански ултранационалисти на својој страни имају многе из ЕУ и НАТО-а, ако стварно покрену рат, постоји велика вероватноћа да би против себе окупили Србију, Црну Гору, Бившу Југословенску Републику Македонију, можда чак и Грчку. Према томе, бојовници Велике Албаније би били , макар гледали само бројчано, далеко слабији.

И без потезања традиционалног савезништва Србије и Русије.

Аутор: Адам Гери
Извор: Albania must take a lesson from Poland to avert another Balkan war
Превод: Александар Јовановић / Ћирилизовано, на MX Linux

www.kmnovine.com/2017/03/56.html#axzz4au8e2z3Y