понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "економија"

економија

-
Стални представник САД у УН Ники Хејли сматра да је мешање у изборе других земаља оружје које Русија преферира, јер нема снажну економију и „оружане снаге земље нису довољно велике“.

Америчка амбасадорка у УН Ники Хејли

„Морамо да посматрамо Русију и Кину као важне играче. Русија не мора нужно нешто да добије: они немају довољно оружаних снага, немају снажну економију, тако да улазе у сваку ситуацију да би створили хаос“, изјавила је Хејлијева током дискусије на Институту „Џорџ Буш“.

Хејлијева је као „највеће претње“ назвала Северну Кореју, Иран и ДАЕШ. Она је такође истакла питања миграција, кршења људских права у Мјанмару, догађаје у Венецуели и на Куби.

„Мислим да је то приметно. Руси говоре зашто су Американци против Русије, зашто су увели санкције? Па, не мешајте се у наше изборе и ми нећемо бити антируски настројени. Мислим да треба да будемо врло чврсти. Морамо да их позовемо на одговорност. Приватни сектор треба да схвати да су и они одговорни за то“, истакла је Хејлијева.

Мешање једне земље у изборе друге земље она је назвала „ратовањем“.

„Ово не видимо само овде. Погледајте Француску и друге земље. Они то раде свуда, то је њихово омиљено оружје“, додала је она.

rs.sputniknews.com/rusija/201710191113121750-sad-rusija-mesanje-izbori-ekonomija-hejli-/

-
1. Упроцесу објашњавања узрока и последица економских појава, економисти ретко успостављају недвосмислени консензус, из различитих методолошких разлога. Да ли економија, као друштвена дисциплина, може бити вредносно неутрална или је потребно остати на пољу нормативног?

Јован Душанић: Један од проблема владајуће (неолибералне) економске науке јесте настојање да се она од друштвене претвори у егзактну науку (лишену историјске, географске и политичке, атимеиетичке димензије) и функционише по истим принципима као математика, те да и њене законитости буду универзално примењиве. Неолиберали сматрају како су економија и социјална одговорност неспојиви, те да економија не познаје категорије правичности и морала.

Михаило Гајић: Мислим да ниједна друштвена наука, колико год се научници трудили, није вредносно неутрална. На то утицај има и то што људска бића по својој природи нису компјутерски рационалне и објективне машине, како нам то показују новији увиди из психологије. Међутим, у својим основама, економисти се углавном слажу, на пример: слободна трговина повећава благостање, подстицаји су важни, повећање новчане масе које није праћено повећањем производње изазваће инфлацију итд, али изван оваквих основа мишљења се толико разликују да делује као да не причамо истим језиком. Због тога су и вредносни судови важни за економију.

2. Са питањем позитивне анализе у економији обично је уско повезан тренд високе математизације економских теорија. Колико, по Вама, тај тренд успева да се оправда, са становишта успешне имплементације истих у пракси?

Јован Душанић: За потребе математизације економске претпоставке се вештачки формулишу како би омогућиле математичко решење. Полазећи од таквих претпоставки које у реалности не постоје, умногоме се поједностављује математичко моделирање и омогућава лакше доказивање унапред постављене хипотезе.С друге стране, тако добијени „научнидокази” користе се за формулисање неолибералних економских догми (које се проглашавају аксиомима), а потом и за дефинисање жељене економске политике. Кључна претпоставка од које полази савремена економска наука јесте да је човекхомо ецономицускоји, у условима слободне конкуренције и пуних информација на тржишту, доноси рационалне одлуке усредсређене на максимизирање сопствене користи. Ни једна од ових претпоставки у стварности не постоји: уместо слободне конкуренције имамо, по правилу, олигополске структуре, ретко ко од учесника на тржишту располаже пуним информацијама, а људи се често руководе неекономским мотивима и понашају нерационално.

Михаило Гајић: За економисте се често каже да су то људи који данас објашњавају зашто се њихова јучерашња предвиђања нису остварила. Или да на исто питање од десет економиста можете чути двадесет различитих одговора. Математизација може бити корисна, али када она постане сврха уместо алата, онда се налазимо у проблему. Технички привид непогрешивости који даје превелика употреба математике и модела може да буде опасан – тако су Ланге и Лернер у дебати о економској калкулацији тврдили да су својим математичким моделом доказали да је она могућа у социјалистичком систему. Истовремено су у социјалистичким привредама стално владале несташице на једној страни и хиперпродукција на другој; такође је и Пол Самјуелсон у свом цењеном уџбенику, пошто се базирао на моделу границе производних могућности, годинама предвиђао да ће привреда СССР-а престићи ону САД-а за неке две деценије (овај рок се продужавао сваким новим издањем уџбеника).

3. Данас су већ чувени примери земаља Скандинавије и Југоисточне Азије као високо развијених, ефикасних привреда. Како се изградња таквих успешних економско-институционалних поредака може објаснити са позиције Ваших теоријских начела?

Јован Душанић: Скандинавске земље су економски високоразвијене – имају узорну демократију и високу социјалнуодговорност. Уовим земљама учешће јавне потрошње у БДП-у премашује 50%, и највеће је међу чланицама ЕУ, а најмање (око 35%) имају Румунија, Бугарска и балтичкедржаве.

Интересантан је и случаја азијских земаља, које су у дужем временском периоду имале високе стопе економског раста – Јапан, Јужна Кореја и Кина. Све ове земље при модернизацији својих привреда примењивале су такозвани азијски модел кога карактерише: стратегија развоја заснована на извозно оријентисаној индустрији, изузетно висок ниво штедње и инвестирања те постепеносту реформисању привреде. Поред наведеног, ове земље имају и сличан традиционални систем вредности и значајан дефицит демократије (како се она схвата на Западу). Ове земље не само да су развој заснивалена индустрији (у чијем планирању и развоју је држава имала значајну улогу) него су предузимале активне мере да она буде извозно оријентисана. То се реализовало коришћењем протекционистичких баријера уз дозирану либерализацију спољноекономске и девизне сфере. Упоредо са царинским и другим мерама заштите домаћих произвођача, држава је разним инструментима подстицала извоз, где се као изузетно ефикасан показао вештачки одржаван потцењен курс домаће валуте. У периоду интензивног развоја стопа штедње у Јапану и Јужној Кореји износила је око 35%, а у Кини чак 45% БДП-а (у САД, нпр, она износи мање од 10% БДП-а). Брзом привредном успону ових земаља погодовао је и њихов традиционални систем вредности кога карактерише трудољубивост, штедљивост, правичност, спремност на жртвовање, а нарочито изражени колективизам и хијерархијска структура друштва где постоји приоритет општих над индивидуалним интересима, где се више води рачуна о дужностима него о правима. Из последњег проистиче и принцип компромиса, толерантност према разним облицима друштвеног уређења, уважавање алтернатива, потреба за експериментисањем, схватање да за опстанак и општи напредак не треба робовати било којим идеолошким измима. Све наведено се у великој мери односи и на Тајван, Хонг Конг и Сингапур.

Примери ове две групе земаља јасно показују да не постоји јединствен рецепт за успешан економски раст. То потврђују и закључци Комисије за раст и развој (на челу са нобеловцом Мајклом Спенсом). Комисија је проучила искуство и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у периоду 1950–2005 (којесубар25 годинаунизу остваривале просечну стопу раста изнад 7%), с циљем да земљама у развоју понуди препоруке за оптималну стратегију развоја. Комисија је закључила да нема јединственог рецепта, али оно што је заједничко за анализираних 13 земаља јесте да је кључну улогу имала држава савеома способном, активном и прагматичном владом које нису биле превише наклоњене слободном тржишту. Често су прибегавале потцењивању вредности домаће валуте и штитиледомаћупривреду од спољне конкуренције. Поред тога, из Извештаја је видљиво да су се сви успешни модели базирали на високој стопи штедње и инвестиција, те да инострани капитал не може да буде адекватна замена за домаћу штедњу.

Михаило Гајић: Све ове земље су веома различите, али им је блиско то што су успеле да се релативно убрзано развију. Тачно је да су неке од њих имале индустријске политике (и ту како успехе, тако и неуспехе) али све су прво увеле владавину права и ниске порезе. И сада те земље имају више капитализма него што се чини на први поглед – новоиндустријализоване азијске земље имају јавну потрошњу од око 20% БДП-а, а у земљама Скандинавије са високом јавном потрошњом услед издашних социјалних давања, велики део државних услуга иако финансиран јавним средствима пружају приватне фирме, па тако постоје приватни водоводи, 15% ђака у Шведској иде у школе које се финансирају путем ваучера, постоји обавезни приватни пензиони фондови… Важно је напоменути како скандинавске земље нису постале богате услед великих политика расподеле, него да су прво постале богате, па су тек онда увеле државу благостања. Препоручио бих књигу Skandinavian Unehceptionalism шведског економисте Ниме Санандаџија (Санандаји), која детаљно обрађује шведско искуство.

4. Како бисте окарактерисали институционални поредак који се изградио у Србији, узевши у обзир њен веома дуг и компликован транзициони пут ка модерном капиталистичком друштву? Да ли се српска економска стварност може описати новијим појмом „буразерски капитализам” (цронyцапиталисм)?

Јован Душанић: Транзициони пут ка модерном капиталистичком друштву, како сте га карактерисали, пре бих назвао путем у неоколонијализам. Што се тиче другог питања, транзициони модел у Србији име нова осамбећарском економијом. Спроводећи неолиберални програм економских реформи, наша економска и политичка власт се понаша као сеоски бећар: распродаје очевину (приватизација), задужује се код комшија (ино-кредити) и све то троши у биртији (текућа потрошња).

Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, наше власти су, после петооктобарског преврата,  прихватиле неолиберални програм економских промена (тзв. Вашингтонски договор, чији су основни елементи либерализација, стабилизација и приватизација), који је води брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овај програм у суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи. Њиме је Србију (као и друге постсоцијалистичке земље) требало лишити власништва над ресурсима и довести је у такву дужничку зависност да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Тако смо за ових 15-ак година транзиционог пута (неолибералним програмом шок-терапије) добар део имовине (рас)продали, велики број фабрика затворили и мало шта ново изградили. Спољњи дуг је у петоростручен (са 6 на 30 милијарди долара) и при раст БДП-а није довољан за плаћање само каматана дуг. Данас је број запослених мањи него напочетку транзиције, а њихова права су знатно редукована. Странце позивамода инвестирају у Србију, истичући како имамо јефтину радну снагу, теза сваког запосленог дајемо такве погодност и да се са правом може поставити питање: ко у кога више инвестира – стране компаније у Србију или Србија у њих? Пример Фијата то лепо илуструје.

Михаило Гајић: Буразерски капитализам јесте интересантан појам, пошто на списку људи који су направили озбиљне паре у нашој земљи већину чине они који су на овај или начин били добри са државом тј. владајућом елитом. Владавина права је ниска, што значи да закон не важи једнако за све, већ да су „неки једнакији од других”. Политика у Србији је механизам редистрибуције – што сви знају, јер иначе нико не верује да политичари живе само од својих малих плата. Централизација политичке моћи у партијским олигархијама, услед мањкавог изборног система али и неизграђене политичке културе, довела је до овладавања државом која се онда користи за личну корист. На то додајте и популистичку економску политику у виду субвенција СДИ, штетних регулација, неефикасних државних предузећа и на крају добијате интервенционистички хаос.

5. У последње време контроверзна је тема приватизације највећих предузећа у Србији, пре свих ЕПС-а и Телекома. Како би, по Вама, требало разрешити њихово питање – имајући у виду општи значај и улогу великих предузећа за одржавање каквог-таквог животног стандарда и „социјалног мира” у друштву?

Јован Душанић: Основни разлог због чега наведена предузећа не требапре пустити у руке странаца јесте неопходност да држава обезбеди стратешку  контролу над компанијама чија важност превазилази пуки економски интерес, као што је то случај са енергетиком, телекомуникацијама, банкарством, земљиштем, водоснабдевањем… Држава која се тога одрекне постаје колонија, а њени грађани савремено робље.

Михаило Гајић: Економска теорија не нуди ниједан разлог зашто би држава производила струју или се бавила телекомуникацијама, ту се не испављају некакве тржишне грешке. Са друге стране, ова предузећа су својеврсна држава у држави која су легло партијског запошљавања и корупције – подсетимо се власника печењаре на челу ЕПС-а и тога да чистачица у том предузећу има већу плату од наставника у школи. Држава бригу о сиромашнима треба да води системски, путем социјалне политике, а не преко предузећа чији циљ треба да буде креирање профита. Ове две ствари не треба мешати – сада сви, не само богати већ и сиромашни, плаћају скупље струју јер је ЕПС неефикасан.

6. Какве су, по Вама, позитивне и негативне последице увођења евра као једине валуте у Србији? Какав би дугорочан нето ефекат на привреду тај потез остварио?

Јован Душанић: Од петооктобарских промена мо нешто се разне гарнитуре мењају на власти. Увођењем евра дефинитивно би смо се одрекли дела суверенитета оличеног у монетарном суверенитету, а тиме и вођења монетарне политике као значајног дела укупне економске политике, посебно код макроекономског усклађивања (којим се ублажују и компензују унутрашњи и спољни шокови до којих долази у привреди, а који се не могу отклонити аутоматским тржишним механизмима), те подстицања економског раста. О развојном сегменту монетарне политике се и не размишља него се под видом спровођења стабилизације (која се свела на обезбеђење релативно стабилног девизног курса) прецењеним курсом динара десеткује домаћа производња и дестимулише извоз.

Михаило Гајић: Мислим да увођење евра у Србији није могуће услед екстерних политичких разлога, ЕУ нам то не би дозволила. Али увођење неопозиво фиксног девизног курса путем валутног одбора (као нпр. у Бугарској, БиХ и некада у балтичким земљама) имало би позитивне ефекте на привреду. У овом девизном аранжману централна банка не може да води самосталну монетарну политику, већ само има функцију мењачнице – нема контроле над новчаном масом динара већ она зависи од количине девиза. Србија је високо евроизирана земља, највећи део штедње и кредита деноминован је у еврима, све важније цене – капитала, енергената, па чак и радне снаге – исказују се у еврима, па у случају слабљења динара не долази до раста извоза јер није задовољен Маршал – Лернеров услов. Увођење валутног одбора омогућило би сигурнију економску калкулацију, елиминисало девизни ризик, и креирало би антиинфлаторноусидрење. Негативна страна приче је што при некој кризи када дође до одлива капитала, ово мора да прати дефлација услед повлачења динара, па су кризе у земљама са валутним одбором по правилу дубље јер мора да дође до интерне девалвације, путем цена уместо преко курса. Али то такође значи и брже чишћење тржишта и креирање основе за бржи раст током опоравка.

7. Које бисте економске мере, као приоритетне, предложили Влади Србије?

Јован Душанић: Оно што би требало одмах учинити јесте хитно одустајање од погубне неолибералне економске политике чији су резултати више него поражавајући.

Михаило Гајић: Прво и основно – да уведе владавину права. Поред судства, то значи и да државне институције почну да поштују законе, и да закони једнако важе за све. За сада је скор ове и претходних влада у овој области више него ужасан, узмимо само Савамалу као пример, а она је само врх леденог брега. Друго, да укине све субвенције било приватним било јавним предузећима. Може се преговарати можда само о капиталним субвенцијама за комуналну инфраструктуру. Треће, да смањи намете на рад, било смањењем пореза или доприноса.

8. Недавно је у листу „Недељник” (број 289/90) објављен текст Светозара Стива Пејовића (Стеве Пејовицх) о концепту либералног социјализма. Како Ви тумачите овај, може се рећи, покушај синтезе два супротна становишта, капиталистичког и социјалистичког привредног уређења?

Јован Душанић: Занимљиво размишљање

Михаило Гајић: Мени тај концепт много наличи на државу благостања која је уведена у Европи након ИИ светског рата, где се држава углавном повукла са тржишта и допустила слободну тржишну утакмицу, али је истовремено организовала државни пензиони, здравствени и образовни систем, као и великодушан систем социјалне заштите. Ово је неко време деловало као ефикасан средњи пут између два екстрема. Проблем лежи у томе што овакав систем не само да није ефикасан (пошто захтева високе пореске стопе, што ограничава раст) већ у себи садржи клицу пропасти услед демографске транзиције и продужетка животног века. Стога су државе благостања фискално неодрживе – тако је садашња вредност будућих расхода за пензије у Немачкој процењена на 330% БДП-а (Kaier et Mueller, 2013).

9. Које три књиге бисте препоручили студентима у циљу унапређења економског образовања?

Јован Душанић: За почетак, две књиге које на приступачан начин уверљиво разголићују владајуће неолибералне догме из уџбеника по којима се студенти углавном образују у Србији. Прва је књига професора економије са Кембриџа Ха Џун Чанга (Ha-Joon Chang) – 23 ствари које вам не кажу о капитализму, а друга једног од наших најбољих економиста Небојше Катића – Из другог угла. Као трећу препоручујем књигу професора Чанга – Лоши Самарићани из које могу да сазнају како је устројен глобални економски систем.

Михаило Гајић: Незахвално је правити листе књига – како је то приказао Умберто Еко: важније су оне књиге које нисмо прочитали од оних које јесмо. Ипак ћу издвојити: Human action, Л. фон Мизеса, која је нека врста синтезе laissez-faire становишта, као критика позитивизма у друштвеним наукама и статичког погледа на економију; Burgeois Dignitu: Why Economics Can’t explain the Modern World, професорке Д. Маклоски (McCloskеy), која указује на важност идеја за развој друштва и економски раст, што већина економиста углавном занемарује; као и Тhе Black Swаn, Н. Талеба, као део серијала књига која се баве ограниченошћу нашег знања.

Јован Душанић и Михаило Гајић, НСПМ

Илустрација: посттипографи.цом

-

Уредница “Нове економије” Биљана Степановић истиче да се раст броја запослених бележи у мануелним и пољопривредним занимањима, док се у земљама које воде такозвану економију знања и подстичу иновације, најнижа стопа незапослености бележи код високообразованих људи.

“Код нас, обрнуто – најмање незапослених има међу неквалификованима. И то је резултат рада ове власти, оличене и персонализоване у Александру Вучићу. Земља која форсира лажне дипломе и бесмислене ‘докторате’, земља која странцима даје субвенције за намотавање каблова, која запошљава галерију живописних ликова по партијској линији, чији председник (е ово је за Гиниса) ради ПР за страну трговинску радњу, а своје грађане у иностранству ‘рекламира’ као јефтину радну снагу, сасвим свесно иде у том правцу. Питање је за ширу анализу зашто се то ради. Намиривање највернијег гласачког тела само је део одговора. Шта је код ове ‘стратегије’ проблем – неквалификована радна снага добија и минималне плате, самим тим има минималну куповну моћ, што за резултат има стагнацију привреде, јер за робу нема платежне тражње.

И онда, миц по миц, озбиљни инвеститори заобилазе Србију пошто ем нема правне сигурности (дакле ризик пословања је велики) ем је становништво сиромашно па нема ни зараде која би евентуално компензовала тај ризик. Ова логичка разматрања, међутим, више немају ни смисла. Александар Вучић је за ових пет година ‘испалио’ толико података који нису тачни, дао толико произвољних оцена, толико лажних обећања, да је обесмислио свако праћење, а нарочито анализирање онога што говори. Успео је да обесмисли чак и функцију председника Владе. Зато смо ту где јесмо – реални живот и оно што он говори, а контролисани медији преносе, иду сад већ на два потпуно одвојена колосека.”

Нова економија

  • 0
  • 1
  • 1
  • 0

Актуелно

Вучић и јавни дуг

“На данашњи дан нам је јавни дуг, веровали или не, 64,4 одсто. Када сам постао …

Србија продала душу ММФ-у: Дијаспори шипак за милијарде

Србија је „успешно“ завршила седму ревизију аранжмана са Међународним монетарним фондом и добила све похвале …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

-
Берлин – Рекордна запосленост, рекордно пун буџет – Немачкој економији иде сјајно. Али само на први поглед. Испод површине су слаба улагања у инфраструктуру и образовање те све већи јаз између богатих и сиромашних.

 

 

(Фото: ДПА)

На први поглед, немачкој економији одлич господарству одлично иде и Нијемци би се могли питати зашто мијењати нешто у Берлину. Али на други поглед је и у господарству много тога што би могло неугодно изненадити Ангелу Меркел.

Први утисак је да иде одлично: немачка привреда солидно расте (1,9 одсто у 2016), стопа незапослености већ деценијама није била тако ниска; никад није било толико прихода од пореза, министар финансија може да изађе на крај са буџетом и без нових дугова. И у фирмама влада оптимизам, а њихови производи – од аутомобила преко машина па до фармацеутских производа – одлично се продају у иностранству.

Али није баш све тако сјајно: озбиљан проблем представља лоша инфраструктура у Немачкој: путеви широм земље су пуни рупа, мостови су дотрајали, а и школе су у јадном стању. То је „главна слабост Немачке“ пише и у закључку комисије стручњака која је по налогу владе и министарства привреде 2014. анализирала стање инфраструктуре. А у протекле три године је стање постало – још горе.

Путеви и пруге, школе и интернет…

Док се другде јавност узбуђује због застоја у сезони годишњих одмора, у Немачкој има више од 1.900 застоја на путевима – сваког дана, избројао је ауто-мото клуб АДАЦ! Када је реч о железничком саобраћају, не прође дан без кашњења и потпуног укидања појединих композиција; у градском и међуградском јавном превозу је у правилу – још горе.

Или узмимо за пример васпитање и образовање: родитељи сваког десетог малог детета не могу да нађу место у обданишту, иако законски имају право на то. Школе су трошне, родитељи често добијају позиве на „добровољни рад“ – кречење и уређивање учионица. Или: тренутно је у овој земљи 1.041 јавни и градски базена или већ затворен, или ће због дотрајалости и недостатка новца убрзо морати да буде затворен.

„Јавни издаци се смањују, многе јавне услуге су постале жртве мера штедње или су приватизоване а повећане су и цене коришћења“ таквих јавних простора, жале се и представници синдиката извештају Ескпертске комисије.

То нису тек субјективни утисци: када је реч о издацима за образовање, по статистикама Организације за економску сарадњу и развој (ОЕСР) за 35 развијених земаља, Немачка се приближава дну лествице. У просеку се у тим земљама издваја 5,2 одсто БДП, у Немачкој – 4,3 одсто.

Још је тужније стање у дигиталној инфраструктури: интернет брзог протока путем оптичког кабла у земљама ОЕСР има око 20 одсто корисника, Јапан и Јужна Кореја су ту рекордери са 75 одсто, али и земље Скандинавије, укључујући и „нове“ земље ЕУ на Балтику су далеко одмакле. А држава која се хвали својом „Индустријом 4.0“? Колико је корисника обухваћено у Немачкој? Тачно – 1,6 одсто!

Зато Немачка већ пада на табели привредне конкурентности и то више није забавно ни овдашњој индустрији, и предузетницима, ни бирачима који ће ове јесени изаћи на изборе за немачки парламент.

А колико имам у џепу?

Може се рећи да многе бираче заправо не занима „велика економија“ и да не разумеју значење економских показатеља док су им пуни новчаници. У периоду од 2000. до 2011. је Немцима реално, дакле ако се одбије инфлација, остајало у џепу 1,8 одсто мање него на почетку тог периода! За разлику од Немаца, Данци, Британци, Французи или Американци су у том раздобљу могли да се радују повећању прихода од 10 до 16 одсто.

Наравно, то пре свега погађа средњи слој – који се и на политичкој лествици у првом реду поставља као „центар“. А њему прети одумирање: „Статистичка средина се по својим приходима се равномерно смањује“, пише истраживању Института за рад Универзитета Дуизбург-Есен.

Јер док средина нестаје, расту приходи оних имућнијих – и број оних који све мање зарађују. „Укупно гледано, ови налази показују све већу неравномерност у расподели прихода“, пишу аналитичари. Јер колико год се Берлин хвалио стопом запослености, Немачка има највећи удео оних који раде за плату која износи свега две трећине просечне зараде или мање. Ту је 23 одсто таквих запослених, док је не само у Данској или Финској, него и у Италији или Француској таквих испод 10 одсто, у Белгији и Шведској чак и мање од пет одсто.

Чак и статистике о незапослености, ако се мало боље погледају и повежу са неким другим подацима, показују драматичну слику. Званично је обављено да је овог маја било мање од два и по милиона особа без посла. Али како то онда повезати са статистиком према којој чак 6,2 милиона особа зависи од помоћи државе?

Ради се о читавој армији грађана који раде, али који својом платом не могу да издржавају себе и своје породице. Јер број оних који примају помоћ од велике реформе социјалних система помоћи није ни издалека пао толико колико је на папиру пао број незапослених.

Две стране медаље

Отворених питања има напретек: да ли да влада отвори благајну за инфраструктуру и образовање? Или да са тим причека до рецесије да би јој то послужило као својеврсни Nеw Dеаl? Треба ли спустити порезе – и коме? Ако уопште, онда „поштено“ и свима као што и овај пута најављује ЦДУ Ангеле Меркел? Или пре свега онима са средњим и нижим приходима, а богаташи да плаћају и више – о томе размишљају Социјалдемократе. И како уопште постићи „нову социјалну правду“, о којој говоре странке левице уочи избора?

А онда су ту и „велике“ теме које нужно задиру и у привреду и оптерећују благајну: издаци за избеглице и дошљаке, па трошкови окретања еколошкој енергији. Не треба заборавити и терет за немачке грађане ако се доиста уведу „европске“ обвезнице, тешко ће бити да се избегне још један отпис дугова Грчкој… Много је олујних облака на хоризонту.

Једно је сигурно: чак ни у Немачкој стање у привреди неће бити потпуно поуздани показатељ за то ко ће славити након ових избора за Бундестаг.

Андреас Бекер / Дојче веле

www.vaseljenska.com/vesti/rusenje-mita-o-nemackoj-ekonomiji/

-

Све велике кинеске компаније у власништву централне владе биће регистроване као компаније са ограниченом одговорношћу или као акционарска друштва до краја ове године, јер званични Пекинг настоји да државне гиганте учини јачим, ефикаснијим и модернијим.
Око 90 одсто компанија у власништву централне и локалних влада је већ завршило тај процес, што је помогло унапређењу њихове структуре управљања и менаџмента, наводи се у саопштењу кинеске владе, а преноси агенција Ројтерс.

Не наводи се, међутим, да ли ће приватном капиталу бити дозвољене инвестиције у државне гиганте, наводи британска агенција.

Кинеска централна влада се нада да ће кроз реформе оживети „пренадувани“ и презадужени државни сектор и да ће створити „веће и снажније“ конгломерате који су у стању да се надмећу на глобалној сцени.

Један од највећих проблема са којима је суочена Кина јесте нарастање нивоа дуга од глобалне финансијске кризе из 2008. године, због чега су власти у Пекингу у протеклој години предузеле напоре да ограниче дужничке ризике, а реструктурирање државних компанија је само један део тих напора.

Гувернер Народне банке Кине Џу Сјаочуан је раније ове године најавио да ће банке укинути подршку финансијски неодрживим компанијама и да ће истиснути „зомби“ компаније са тржишта.

Кина је, такође, предузела мере за успостављање мешовите власничке структуре у компанијама, како би се приватном капиталу омогућило да инвестира у компаније, али ће кинеска влада истовремено сачувати присуство у њима.

www.blic.rs/vesti/svet/ukrupnjavanje-na-istoku-kineske-drzavne-kompanije-do-kraja-godine-postaju-korporacije/81gs0sr

-

Програмска директорка Центра за социјалну политику и професорка Факултета за економију, финансије и администрацију Гордана Матковић изјавила је у Новом дану да седам, осам одсто људи у Србији живи у тешкој ситуацији и да се то види у њиховој потрошњи. Министарство за рад: тенденциозне замерке Г. Матковић.

„Кад је реч о другој методологији, код нас је четвртина становништва у ризику од сиромаштва, али треба имати у виду да је тај број 17 одсто у Европској унији“, рекла је она.

Матковић сматра да Србију чека већа неједнакост у друштву, у смислу социјалног раслојавања, и да ће зависити и од тога како се успоставља политика.

Политичка постављења

Говорећи о ротацији министара Александра Вулина и Зорана Ђорђевића у новој Влади Србије, Матковић каже да је реч о политчким постављењима.

„Није неоубичајено да се, као политичка постављења, у ресорима померају људи који у експертском смислу не знају довољно“, каже Матковић која је била министарка за социјалну политику у влади Зорана Ђинђића.

Додаје да је неопходно да се има одређена доза знања о томе шта је систем социјалне заштите.

„У уређеним земљама често није правило да експерти улазе у политику, али то су уређени системи и онда су људи и службе у министарствима стабилне и компетентне. А с друге стране имате одређене канале утицаја и експертске јавности и јавности генерално на одлуке које се доносе у министарствима“, објашњава она.

Према њеним речима, Србија још није стигла у ту фази и оцењује да је зато важно да министар има знања у области коју води.

Нарушен пензијски систем

Коментаришући учинак министарства, Матковић сматра да се ништа значајно није догодило и променило у претходном периоду.

„Ни не мислим да су велике реформе једини елемент за оцену рада министарстава. Али имам велику замерку да ствари које су се догађале у оквиру пензијског система нису биле под утицајем министарства, већ је Министарство финансија водило одлучујућу реч. Милсим да је нарушен пензијски систем и то без промене закона“, рекла је Матковић.

Министарство: Тенденциозне замерке

Министартво за рад, запошљавање, борачка и социјална питања реаговало је на гостовање Гордане Матковић у програму Н1.

„Тендециозне су замерке које смо данас чули од некадашње министарке Матковић. Констатација да ништа није урађено занемарујући чињеницу да је ова Влада храбро донела Закон о раду који је показао како и на који начин одговорна власт доноси праве и одговорне законе је крајње злонамерна. Данас су успеси евидентни и јавно доступни. Од 2012. смањена је стопа незапослености са 23,9 на 14,6 одсто, издвајања за пензије из буџета пала су са 48,2 на 35,2 одсто, пензије се редовно исплаћују и имају реалну основу у свом повећању, што је разлика од времена када су пензионери стрепели како и када ће бити исплаћена пензија јер је за исплату било потребно задуживање земље, што данас више није случај. Пензије су два пута повећане – у јануару 2016. за 1,25 одсто и у јануару 2017. за 1,5 одсто а у новембру 2016. године исплаћена је свим пензионерима и једнократна помоћ у висини 5.000 динара“, каже се у саопштењу и додаје да и поред мера штедње, ниједно социјално давање није умањено и да ће ту политику Министарство рада наставити и у будуће.

(Н1)

www.nspm.rs/hronika/gordana-matkovic-srbiju-ceka-jos-veca-nejednakost-u-drustvu.html

-
Доналд Трамп је бацио ручну бомбу на глобалну економску архитектуру која је веома мукотрпно стварана у годинама након завршетка Другог светског рата.
Покушај уништења овог система глобалног управљања заснованог на правилима – што се сада манифестује у Трамповом повлачењу САД из Париског климатског споразума из 2015 – само је најновији вид напада америчког председника на наш основни систем вредности и институција.

Свет тек сада полако успева да се помири са злонамерношћу планова Трампове администрације. Он и његови сарадници су напали америчку штампу – институцију од највећег значаја за очување слобода, права и демократије Американаца – да је „непријатељ народа“. Покушали су да поткопају темеље наших знања и веровања – наше епистемологије – означивши као „лажно“ све оно што доводи у питање њихове циљеве и аргументе, одбацујући чак и саму науку. Трампова лажна оправдања за повлачење из Париског споразума су само најновији доказ за то.

Хиљадама година пре средине 18. века животни стандард је стагнирао. Просветитељство је било оно што је, пригрливши дискурс разума и научна истраживања, покренуло огромна побољшања животног стандарда током наредна два и по века. Просветитељство је донело и посвећеност томе да откријемо наше предрасуде и позабавимо се њима. Док се идеја о људској једнакости – која је за последицу имала основна индивидуална права за све – убрзано ширила, друштва су започела борбу како би окончала дискриминацију на расним, родним а, коначно, и другим основама које се тичу људског идентитета, укључујући неспособност (инвалидитет) и сексуалну оријентацију.

Трамп покушава да преокрене све то. Његово одбацивање науке, а нарочито науке о клими, угрожава технолошки напредак. А његова нетрпељивост према женама, Хиспаноамериканцима и муслиманима (изузев оних, као што су шеици владари нафтом богатих земаља, од којих он и његова породица могу да профитирају) угрожава функционисање америчког друштва и економије, тиме што поткопава поверење људи да је систем правичан према свима.

Као популиста, Трамп је искористио оправдано економско незадовољство које је широко распрострањено последњих година, док су многи Американци услед растуће неједнакости деградирани у ниже друштвене слојеве. Али његов истински циљ – да се он и други „позлаћени рекеташи“ обогате на рачун оних који су га подржали – откривен је захваљујући његовим потезима у области пореске политике и здравствене заштите. Пореске реформе које је Трамп предложио, као што се до сада може видети, надмашују Џорџа Буша својом назадношћу (по уделу користи за оне који су на врху ланца расподеле прихода). А у земљи у којој се очекивани животни век већ смањује, његове измене у области здравствене заштите ће још 23 милиона Американаца оставити без здравственог осигурања.

Иако Трамп и његови сарадници можда знају како да склапају пословне договоре, они немају појма како економски систем као целина функционише. Ако макроекономска политика ове администрације буде примењена, то ће резултирати повећањем трговинског дефицита и даљим падом производње.

Америка ће патити под Трампом. Водећу светску улогу почела је да губи још пре него што је Трамп изневерио поверење више од 190 земаља повукавши се из Париског споразума. У овом тренутку, поново успостављање водеће улоге би захтевало заиста херојске напоре. Сви ми делимо једну заједничку планету, и свет је на тежи начин научио да морамо сложно да радимо заједно. Научили смо, такође, и да сарадња може да буде од користи за све.

И шта би свет требало да уради са тим детињастим силеџијом, који жели све само за себе и не може да се уразуми? Како свет може да се избори са „злочестом“ Америком? Немачка канцеларка Ангела Меркел је дала прави одговор на то када је, после састанка са Трампом и другим Г7 лидерима прошлог месеца, рекла да Европа више не може „у потпуности рачунати на друге“ и да „ћемо морати сами да се боримо за своју будућност“. Сада је време да се Европа сабере и поново окрене вредностима просветитељства и да се супротстави Америци, као што је нови француски председник Емануел Макрон тако речито учинио руковањем које је осујетило Трампов детињасти приступ, у стилу алфа-мужјака, којим се потврђује моћ.

Европа не може да се ослони на Америку под Трамповим руководством по питању своје одбране. Али, истовремено, требало би да призна да је хладни рат готов – колико год амерички војноиндустријски комплекс био невољан да то призна. Иако је борба против тероризма важна и скупа, прављење носача авиона и борбених авиона није решење. Европа треба сама да одлучује колико ће трошити, уместо да се потчини диктату војних интереса који захтевају два одсто бруто домаћег производа (БДП). Већа је вероватноћа да ће политичка стабилност бити постигнута тиме што ће се Европа поново посветити свом социјалдемократском економском моделу.

Знамо и да свет не може да рачуна на САД у решавању егзистенцијалне претње коју представљају климатске промене. Европа и Кина учиниле су праву ствар тиме што су продубиле своју посвећеност зеленој будућности – што је добра ствар и за планету и за економију. Као што је инвестирање у технологију и образовање донело Немачкој изразиту предност у напредној производњи у односу на Америку обогаљену републиканском идеологијом, тако ће, такође, Европа и Азија стећи недостижну предност над САД, са својим зеленим технологијама будућности.

Али остатак света не сме да допусти да злочеста Америка уништи планету. Нити сме да дозволи да га злочеста Америка злоупотреби са својом непросвећеном – заправо антипросветитељском – политиком којој је „Америка на првом месту“. Ако Трамп хоће да повуче САД из Париског климатског споразума, остатак света би требало да наметне порез на угаљ америчким извозницима који не производе у складу са светским стандардима.

Добра вест је да највећи део Американаца није за Трампа. Већина Американаца још увек верује у вредности просветитељства, прихвата реалност глобалног отопљавања, и спремни су да предузму мере поводом тога. Али, када је Трамп у питању, требало би да је већ јасно да разумни разговори неће дати резултате. Време је за акцију.

Аутор је добитник Нобелове награде за економију, професор на Колумбија универзитету и главни економиста у Рузвелт институту. Последња књига коју је објавио зове се „Евро: Како заједничка валута угрожава будућност Европе“

(Данас)

www.nspm.rs/hronika/dzozef-stiglic-tramp-je-bacio-bombu-na-globalnu-ekonomsku-arhitekturu-razum-sa-njim-ne-pomaze-vreme-je-za-akciju.html

-
Економија Русије се за протеклу годину дана променила и у ушла је у фазу раста, изјавио је руски премијер Дмитриј Медведев

Он је то рекао на састанку са председником Русије Владимиром Путином.

Медведев је такође рекао да је незапосленост у Русији у контролисаним оквирима и изразио наду да ће она ове године бити на нивоу од пет процената.

Говорећи о државном дугу, руски премијер је рекао да се он налази на задовољавајућем нивоу.

„Државни дуг не расте, штавише, предузимају се мере како би се он смањио у наредне три године“, рекао је он.

Подсећамо, укупан државни дуг Русије износи 1,4 одсто БДП-а, односно око 274 милијарде рубаља, односно, око 4,6 милијарди евра.

www.novosti.rs/

-

Русија и Кина покушавају да избаце долар из игре, пише аустријски „Контра магазин“. Захваљујући тесној економској, финансијској и геополитичкој сарадњи Москве и Пекинга могли би да се створе (пред)услови за нове глобалне стандарде и да се на тај начин стави тачка на тренутну доминацију Вашингтона и америчког долара, сматра магазин.Човек стоји поред знака долара

„У најмању руку, САД више неће бити у стању да воде паразитски начин живота“, закључак је текста.

Магазин подсећа да је средином марта Банка Русије управо у Кини отворила прво у историји представништво у иностранству, а такође и да обе земље раде на томе да олакшају увоз злата из Русије у Кину.

У чланку се оцењује да „јака глад Пекинга за златом (баш као и Москве) помаже стварању нове валуте подржане златом, која убудуће може да замени кризама измучен систем декретног новца“. Аутор текста закључује да ће самим тим долару бити све теже да сачува своју доминантну глобалну улогу.

„Напад на амерички долар, као што се дâ приметити, дешава се на неколико нивоа“, констатује „Контра магазин“.

„Ако се Русији и Кини придружи још неколико земаља, долар ће имати све мање кисеоника. Као резултат тога, Вашингтон ће имати мање шанси да врши утицај на геополитику. Тренутно је веома реално говорити о томе да Москва и Пекинг неутралишу долар, макар и малим корацима“, закључује се у тексту.

Руски аналитичари се слажу да би могло да дође до стварања нове трговинске јединице у промету две земље и да би на тај начин могла да се умањи улога долара на тржишту.

„Опште је познато да је руска Централна банка прошле године била највећи купац злата од свих светских централних банака, а да је Кина један од највећих произвођача. Пекинг сада показује и жељу да повећа куповину злата. И то је веома важно зато што залихе злата утичу на вредност и стабилност националне валуте, а тиме се стварају и шансе да се смањи улога долара у међусобним трансакцијама или чак да се створи некаква (трговинска) јединица за трговину између Русије и Кине“, каже за Спутњик Николај Подлевски, шеф аналитичког одељења компаније „Церих капитал менаџмент“.

Аналитичар наводи да је долар и даље супериоран у поређењу са другим валутама и упозорава да то носи „значајну опасност“.

„Амерички удео у светској привреди износи око 20 одсто, а трансакције се углавном врше у доларима. И ако занемаримо трансакције у еврима, који се дешавају у Европи, у оквиру Европске уније, удео долара је једноставно супериоран у поређењу са другим валутама. И то, наравно, представља значајну опасност, значајну претњу, у случају да Сједињене Државе реше да предузму неке неочекиване мере. Сада, када се очекује сусрет председника Кине Си Ђингпинга и председника САД Доналда Трампа, веома је важно имати неку перспективу тога како се могу алтернативно развијати платежни систем, као и различити односи међу земљама, у случају да САД предузму неке неочекиване кораке.“

Аналитичар оцењује да је отварање представништва Централне банке РФ у Кини добар потез руских власти.

„Повећава се улога јуана у међународним трансакцијама. Још пре неколико година удео јуана је износио 1-2 одсто, а сада премашује 4-5 одсто. У руско-кинеским трансакцијама, према подацима из јуна прошле године удео руске рубље износио је 3 одсто, а кинеског јуана је био нешто већи и износио је 9 одсто. Међутим, отварањем представништва Централне банке РФ у Кини удео националних валута у трансакцијама двеју земаља би могао драстично да порасте. Међутим, најважније је да отварање представништва омогућава Русији да има резервни канал за међународне трансакције. И то је веома важно“, закључио је Подлевски.

rs.sputniknews.com/analize/201704051110650471-rusija-kina-dolar-/