среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "Емануел Макрон"

Емануел Макрон

-

Пола године након победе на председничким изборима, Емануел Макрон не губи време. Он спроводи спорне економске реформе и учвршћује Француску као међународну силу која се не може заобићи.

Тридесетдеветогодишњег француског председника већ су поредили са богом Јупитером, Наполеоном и Лујом XИВ – иако не баш увек у позитивном смислу. Ипак, Макрон је за сада у доброј мери успео да избегне масовне уличне протесте који су све до сада убијали покушаје да се продрма уснула економија и смањи готово десетопроцентна стопа незапослености. И имплозија досадашњих етаблираних странака и катапултирање његове странке „Напред“ (Ен Марцхе) дало му је довољно почетног замаха за промене. „Кад је Француска у питању, не можете истовремено све да реформишете и уједно да останете популарни“, каже аналитичар Филип Моро Дефраж из Француског института за међународне односе са седиштем у Паризу. И додаје: „Ако Макрон не буде деловао брзо, изгубиће“.

Нужно зло

У недавном разговору за часопис „Тајм“, Макрон је своју тренутну непопуларност лаконски описао као нужно зло. „Најгоре је када вам падне популарност без да сте ишта урадили, без да сте показали ефикасност“, прокоментарисао је Макрон додајући како је спроводећи реформе само испуњавао предизборна обећања. И реформе су, додао је, морале да уследе одмах, како би имале времена да се покажу као ефикасне.

Макрон такође делује брзо како би учврстио свој положај на међународној сцени. Рецимо прошле недеље, француски председник изненада је посетио Саудијску Арабију како би изразио забринутост за судбину либанског премијера Саада Харирија који се одједном нашао у Ријаду под не баш сасвим јасним околностима. Макрон је у Саудијску Арабију стигао након што је отворио нови музеј Лувр у Абу Дабију, а након тога је пожурио кући како би с немачким председником Франк-Валтером Штајнмајером отворио музеј посвећен Првом светском рату.

„Када се ради о његовом обећању из предизборне кампање да ће Француску вратити на глобалну карту, Макрон се показао као прилично ефикасан, нарочито што се тиче стила и преношења имиџа Француске као модерне земље“, оцењује Мануел Лафон Рапнуј, директор Европског савета за спољне послове чије је седиште у Паризу. Али тај стручњак истовремено додаје како је пред Макроном много отворених питања када се ради о темама као што су климатске промене, борба против тероризма, Европска унија и превладавање сукоба.

Европски лидер

Макронове спољнополитичке потезе у Европи прате с највећом пажњом. Већ првог дана након инаугурације, нови француски председник отпутовао је у Берлин како би се сусрео с канцеларком Ангелом Меркел. Двоје државника обавезали су се да ће саставити јање заједничке смерница када је реч о будућности Европске уније, иако међу њима још увек постоје велике разлике, нарочито по питању будућности еврозоне.

Његов чврст про-европски став имао је одјека и у Бриселу, уздрманом због „брегзита“ и успона европске деснице, као и због стварања разлика међу појединим чланицама. Његов говор о будућности Европске уније који је одржао у септембру похвалио је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, али је истовремено изазвао и негативне реакције евроскептика, попут оне новоизабраног чешког премијера, популисте Андреја Бабиша. Он је Макрону препоручио да се више бави управљањем Француском, а мање Европском унијом.

Али упркос про-европској реторици, Макрон не окреће леђа политици Француске, указује Лафон Рапнуј: „Он води класичну, француску спољну политику“, каже Рапнуј и подсећа на француску улогу у сиријским мировним преговорима у којима се Париз позиционирао између две силе, Русије и САД. У Африци Француска наставља са борбом против исламиста у појасу Сахела (његов други циљ у иностранству након ступања на дужност, управо је био Мали). Тиме Француска показује да може да се ангажује и на другим местима, уколико је то потребно. На самиту Г20, Макрон је, међутим, направио дипломатску грешку када је изјавио да Африка „има цивилизацијски проблем“, али се истовремено заложио и за повећање међународне помоћи том континенту.

Макрон је такође успоставио сложен однос с америчким председником Доналдом Трампом који је започет легендарним полурвачким руковањем, а наставио се позивом америчком председнику на прославу француског националног празника. Упркос свему томе, Макронови напори да промени неке Трампове ставове – попут оног о Ирану или о климатским променама – изгледа да нису уродили плодом. Реакција на најаву Вашингтона да ће Сједињене Америчке Државе иступити из Париског споразума о клими имала је за последицу то да Макрон овога пута није позвао Трампа на климатску конференцију у децембру.

Проблеми код куће

Ипак, већину времена Макрон проводи водећи битке код куће. У септембру је хиљаде Француза изашло на улице протестујући против спорних реформи тржишта рада, пореског и пензионог система, неопходних како би се Француска извукла из кризе. Упркос првим позитивним резултатима и лаганом паду стопе незапослености, Макронова популарност је, како показују анкете, пала на 35 одсто.

„Мислим да је све што он ради супротно од оног што људи желе“, каже један 36-годишњи учитељ из Француске. Али једна 21-годишња студенткиња задовољна је досадашњим учинком председника: „Мислим да се не могу за само шест месеци остварити велике промене, али ово до сада је било доста позитивно.“

Аналитичар Моро Дефарж подсећа да се француски председник налази под великим притиском: „Макрон мора да реформише Француску. По томе ће се мерити његов председнички мандат.“

(Дојче веле)

www.nspm.rs/hronika/dojce-vele-emanuel-makron-spasilac-ili-mucitelj.html

1. Европска унија из перспективе „деведесетих”

Када поборници идеје „Европа (=ЕУ) нема алтернативу” хоће да обичном свету приближе све „бенефите” које ће наш народ и држава имати од прикључења овом земаљском рају, најбољем од свих до сада обећаних, онда посегну за аргументима оваквог типа: где су одлазили наши гастарбајтери на рад – у земље ЕУ или у Русију и Кину; где би жели да живите и радите – у Немачкој и Француској или у Русији или Белорусији; да ли је бољи систем социјалне и здравствене заштите у ЕУ или у Русији; где су радничка права боље заштићена у Немачкој, Аустрији и Француској или у Русији, Кини и Казахстану; да ли би више волели да вам деца студирају на универзитетима у ЕУ или у Русији и Кини; и најзад, хоћете ли да Србија буде у заједници са европским или са азијским државама.

Пошто човек своју представу друштвених феномена углавном формира на основу утисака из најскорије прошлости, што посебно важи за човека информатичке ере коме је вертикала сећања и искуства све краћа и оскуднија, навдена аргументација у прилог ЕУ је из угла искуства деведесетих година прошлог века заиста убедљива. Насупрот политичког хаоса, општег безакоња и несигурности, привредног и финансијског краха, колапса социјалног и здравственог система, који су деведесетих година прошлог века задесили све државе Источне Европе и Балкана, Европска заједница је тих година заиста деловала као једна велика „држава благостања”. Стога су Фукујамина прорицања о крају историје и коначном тријумфу западне либералне демократије деловала реалније на ратом захваћеном Балкану и у транзиционо девастираној Источној Европи, него на западној хемисфери. Овај хилијастички утисак, измешан са осећајем сопствене инфериорности, имао је код Балканаца и источних Европљана плодну подлогу у вишедеценијском доживљају Запада као симбола слободе.

Једном речју, Запад који је почетком 20. века извезао комунизам у православно Руско Царство, дочекао је крајем истог века у својим раљама робове-бегунце испражњене свести, који су хрлили у обећани Еденски врт западне цивилизације. Тако је Запад захваљујући извозу комунизма током 20. века, уместо физичке колонијализације свог источног предзиђа, извршио врло успели подухват колонизације (акултурације) свести, пре свега, европских православних народа.

Пошто је код колонијалне вестернизације поистовећивање са западном цивилизацијом акт нужности, а не акт слободног подражавања, не треба да чуди што данашњи предводници позападњачивања међу Србима немају ни делић оног одушевљења за слободу и националност које је надахњивало духове једног Илије Гарашанин и Стојана Новаковића. Наши данашњи западњаци лишени су не само слободарства, већ и сваког вида рационалности. Стасали по надзором Тита и партије, они имају митски и догматски однос према европској стварности, који се најочигледније манифестује у пароли „Европа нема алтернативу”. Митски однос према стварности и стална борба против „слободних духова који сам мит доводе у сумњу”, чине основу свести и деловања данашњих Србијиних ЕУ-ропејаца, па их М. Ломпар с правом назива секуларним свештенством.1) Делом због иностраних апанажа, а делом због сопственог историософског слепила као плода једнодимензионалне догматске свести, Србијини секуларни свештеници имају окамењену представу о Европској унији, која одговара утиску који о Западној Европи из деведесетих година прошлог века носи и наш обичан свет. Зато сазнање о томе где се запутио брод ЕУ тешко да можемо да добијемо од оних чији су политички видици и интереси неповратно колонијално закључани у идеју „Европа нема алтернативу”. Неупоредиво је корисније да чујемо шта о будућности Европске уније говоре припадници њеног наднационалног естаблишмента.

2. Рађање новог лица Европске уније

Не само по годинама, већ по оном што говори, што је урадио током сто дана свог председниковања, а нарочито по ономе што најављује да ће учинити, Емануел Макрон делује као аутентично лице нове Европске уније. С тим у вези, свакако није случајно то што либерали из руске филијале „Карнеги центра” о феномену „макронизације” већ говоре као о „могућем начину обнове Запада”. При томе, подвлаче како ће сам Макрон својим примером показати колико је „макронизација” образац „успешне приче” (success story) за супростављање пробуђеним ултралевим и ултрадесним популистима (овде).2) Своју визију „успешне” француске и европске приче, овај бивши Ротшилдов банкар је подробно представио у опширном интервју који је 1. 9. 2017. дао „Le Point-u” (овде).3) У интервјуу се Макрон дотиче свих на почетку навдених стереотипа на основу којих просечан грађанин Србије гради своју представу о Европској унији као земљаском рају.

2. 1. Ново лице европског радног законодавства

За „мајку” свих својих садашњих и будућих политичких битака, Емануел Макрон је прогласио реформу тржишта рада. Права тема за проверу реалистичности представе једног српског евро-ентузијасте о Европској унији као вечитом рају социјалне сигурности и владавине права.

Суштина Макронове реформе у области рада своди се на дерегулацију радних односа, минимизирање улоге гранских синдиката и гранских колективних уговора (овде).4) Намера је да се неки од кључних елемента уговора о раду, као што су минимална надница, дужина радног дана и радне недеље, износ накнаде за прековремени рад, више не уговарају на националном нивоу кроз гранске колективне уговоре, већ на нивоу предузећа или директно између радника и послодавца. Макрон у наведеном интервјуу истиче како ће према прописима измењеног Законика о раду, отпуштени радник моћи само једном у пет година да се користи правом на материјално обезбеђење за случај незапослености (овде).5) У измењену радном законодавству своје место неће наћи место ни мировне судије у радним односима, које су до сада, заједно са представницима предузећа и инспекторима Министарства за социјална питања, решавале спорна питања у вези са отпуштањем радника, а пре свега спорове у вези са тим да ли је до отказа дошло услед кривице радника или економских разлога. У овом другом случају они су заједно одлучивали нпр. о дужини периода у коме је отпуштени радник примао накнаду, његовој преквалификацији, и све те обавезе су до сада падале на терет предузећа (овде).6) У случају противзаконитог отказа Макрон предлаже да минимални износ накнаде штете досуђене од стране суда буде у висини три плате после двогодишњег рада, а да максимални износ буде у висини двадесет плата за преко двадесетдевет година стажа. Према постојећим прописима висина минималне накнаде штете износи шест плата, док максимални износ није законски одређен, па су до сада француски судови досуђивали противзаконито отпуштеним радницима високе износе накнаде штете. Предлаже се ослобађање послодавца од плаћања новчане казне држави када прекрши процедуру приликом давања отказа, под условом да је сам разлог за давање отказа био законит (овде).7) После другог отказа, радник не само да би губио право на материјално обезбеђење, већ би се дотадашња његова стручна спрема и радно искуство проглашавали „ирелевантним” и он би био дужан да прође неки од облика професионалне преквалификације. При том се због отвореног Макроновог подозрења према синдикатима планира да држава престане са досадашњом праксом финансирања додатног образовања у организацији синдикалних организација (овде).8) Слабљење улоге синдиката у конфликтним ситуацијама видљиво је и у предлогу да се досадашња најмање четири различита комитета на нивоу предузећа – представници свих запослених, синдикалног руководства, испекције за контролу услова рада и конфликтне комисије, споје у једно и да тако преговарају са послодавцем (овде).9) Уз то, Макрон предлаже да „средњи и мали бизнис добије могућност да колективне уговоре претреса и утврђује без учешћа гранских синдиката, директно са представницима запослених или чак са радницима непосредно” (овде).10) Да није реч само о радикалном смањењу права радника и незапослених, већ да Макрон има намеру да озбиљно умањи и финансијску страну оних социјалних права која ће преживети реформу, најјасније се види из предлога да се помоћ државе за отплату стана за сиромашне и студенте смањи на износ од пет евра месечно (овде).11)

Реформу која ће слободу уговарања између радника и послодавца оставити скоро без икакве нормативне и контролне стеге Законика о раду, гранског колективног уговора и националног гранског синдиката, Макрон је с правом назвао „коперниканском” (овде),12) јер у Француску, како примећује научни сарадник РАН, Јелена Филипова, уводи амерички либерални модел уређења радних односа, који укида евро-континентални концепт права на рад (овде).13) Посматран из угла двестогодишње еволуције француског радног права, Макронов предлог делује још „коперниканскије”, јер радноправну заштиту суштински враћа на оквире Наполеоновог грађанског законика од 1804. године. Према чл. 1781. ове кодификације код усменог уговора о најму радне снаге се у случају спора веровало на реч послодавцу и то када је у питању висина наднице и друге годишње премије.14)

У дерегулацији радних односа нови француски председник тражи лек за смањење садашње укупне незапослености од 9,6%, односно 25% у младој популацији. Имајући у виду високу незапосленост и буџетски дефицит од 3%, Макрон постојећи систем оцењује као неефикасан, а онда у духу утилитаризма додаје да је „неправичан зато што је неефикасан, и неефикасан зато што је неправичан” (овде).15) Дакле, по Макрону испада да ће „ефикасност и правичност” бити достигнути тек онда када се у условима дуготрајне и изузетно високе незапослености радник буде оставио сам, без икаквих гарантија законских императивних норми и колективних уговора, да са послодавцем уговора надницу, премије, радно време.

При томе, Макрон у складу са својим схватање социјалне правичности најављује после реформе тржишта рада и реформу пореског система, која треба послодавцима да смањи порески терет. Овакав предлог реформе новог француског председника показује сву исправност оцене Н. Катића да „када се уведе режим радикалне штедње на свему, поготову на трошењу за социјалне функције или за државне инвестиције, почиње неповратни процес демонтирања социјалне државе. Ова криза и њено пролонгирање није ништа друго до тихо убијање модерне социјалне државе и смрт кроз хиљаду резова”.16)

2. 2. Ново лице европске правне државе

Да има намеру да потпуно, Катићевом речју, „демонтира” постојећу социјалну државу, Макрон и не крије. „Ја не припадам свету старих положаја. Ја сам кренуо против њега”, вели млади француски председник (овде).17) Овим жели да укаже не само на своје чиновничко порекло, које га не везује за политичку Француску, већ и на своју намеру да кроз рушење постојећег поретка, створи „нови врли свет”. Цитирајући економсту Ј. Шумпетера, Макрон истиче како је његов задатак да ослободи процес „креативне деструкције”. Да ће жртва овог процеса бити не само социјална држава, већ и владавина права, показује начин на који ће бити извршене измене важећег Законика о раду. Иако има сигурну већину у Народној скупштини и Сенату, која је на претходним парламентарним изборима измајсторисана захваљујући већинском двокружном систему, рекордно ниској излазности (38,3%), притиску тек завршених председничких избора и Ротшилдовим донацијама у нову Макронову партију, француски председник се одлучио да радно законодавство измени путем уредби Владе (овде).18) Парламент је на основу чл. 38. Устава овластио Владу да ова може у форми ордонанси да измени Законик о раду (према чл. 34. материја радног права спада у искључиву надлежност Парламента)19), у циљу спровођења свог програма. Председник и Влада су се одлучили да заобиђу редовну законодавну процедуру у Парламенту, како би избегли пролонгирање законодавног поступка због могућег подношења бројних амандмана од стране опозиције, али и незадовољних посланика владајуће већине. Јер, реформи радног законодавства се противи чак 63% француских грађана, у оквиру њих су најбројнији гласачи странака које предводе Ле Пенова и Меланшон, али и 59% гласача републиканаца и 71% гласача социјалиста (овде).20) Тумачећи изузетак са ордонансама као правило, а у праву важи начело да се изузетак увек рестриктивно тумачи, француска Влада је de facto преузела законодавну власт од Парламента. Пишући о владавини уредбама у Краљевини СХС, Слободан Јовановић је истицао следеће: „Од када је уредба заменила закон, правни поредак је изгубио сваку стабилност, и ми у погледу правних прописа живимо од данас до сутра, у вечитом провизоријуму”.21) Оно што је важило као дијагноза за Краљевину СХС, мора да важи и за једну Француску.

Ако је подела власти минимални услов да би за једну државу рекли да у њој постоји владавина права, онда је француска држава због владавине уредбама на добром путу да изгуби овај атрибут. Ствари изгледају још озбиљније ако се узме у обзир чињеница да се измене Законика о раду путем уредби Владе спроводе у условима ванредног стања. Јер, масовни улични протести које су најавили други по величини француски синдикат, као и странка Жан Лик Меланшона, увек могу бити забрањени из разлога безбедности, односно терористичких претњи. Уз поделу власти, „слобода појединца да се потчини само оном закону за који је дао слободан пристанак”, чини други нужни елемент владавине права.22) Без владавине права Макронова власт може бити легална, али не и легитимна.

Из интервјуа Le Point-u се види да млађаном банкару Макрону није приоритет владавина права, а у оквиру ње ни подела власти и слобода, већ сувереност, као највиша и недељива власт. При томе у уставном систему Пете Републике он види у председнику „основу политичког живота и гаранта државног устројства” (овде).23) Истовремено, даје предност чиновничкој у односу на политичку владу, што заједно са бившим чиновницима који су као политички анонимуси убачени у парламент, показује да је Макрон изразити поборник јаке извршне власти и слабог парламента. Ако се овоме дода његово цитирање поуке утемељивача француске апсолутне монархије, Луја XIV, „не дозволите да руководе вама, будите домаћин, радите без миљеника и премијера” (овде),24) онда је јасно да Макрон жели да до крајњих граница ојача улогу председника Републике, који треба буде отелотворење суверене, односно највише и недељиве власти. Оправдање за овакав поглед на председничку власт Макрон налази у томе што су у Француској, као колевци европске апсолутне монархије, и данас итекако „живе монархијске представе”. Да не би било заблуде да овај његов квазимонархизам значи некаво враћање вредностима француске средњовековне монархије, Макрон истиче како се сва поређења „завршавају на томе” (овде).25) Суверену власт нови француски председник мисли да дели само са бриселским наднационални структурама и ту се представља као снажан заговорник концепта ЕУ као наддржаве, јер према Макроновом тумачењу стварности испада да сви грађани чланица ЕУ очекују да их заштити овај, његовом речју, „Левијатан”.

Најавом реформисања локалне управа, под видом финансијске штедње, која треба да доводе до укидања традиционалног француског локалног устројства са департманима и општина (овде), Макрон жели да заврши посао на остварењу, речју Х. Шулцеа, „апсолутистичке идеје државе”, коју је започо француски апсолутизам, а наставила Француска револуција, „тако што је ратом и масовним терором принудно успоставила револуционарно јединство”.26) Таква држава је према грађанима свепрождиружћи (реформа радног права) и свеуједначавајући (реформа локалне управе) „Левијатан”, док се према глобалној плутократији показује као пуки пион. Једном речју, садржина и начин на који француски председник намерава да спроведе наведене реформе показују да „макронизам” значи успостављање снажне и бирократизоване извршне власти, ослобођене у име ефикасности „стега” демократског легитимитета и владавине права.

2. 3. Ново лице европског образовања

Тврдња да у Макроновом концепту држава представља пуки инструмент за реализацију интереса глобалне плутократије, делује на први поглед превише „завренички”. Међутим, сам Макрон је у наведеном интервјуу показао да његове реформе радног, социјалног и фискалног система Француске полазе од визије Европе светске финансијске псеудоелите која нема своју Отаџбину.

Суштину Француске и француске цивилизације Макрон види у ономе што је Ф. Бродел назвао „амалгам”, расна, верска и културолошка мешавина (овде).27) Сходно таквом карактеру, највећа опасност савременог француског друштва је по Макрону грађански рат. Исламски тероризам је никао на периферији француских градова, зато што француско друштво и држава нису успели да културолошки, социјално и економски апсорбују муслимане из азијских и афричких земаља. Истичући како су главне жртве садашњег „неефикасног” радно-правног, социјалног, али и образовног система, млади и нискоквалификовани кадрови, Макрон заправо указује да би директну корист од најављених реформи требали да имају мигранти са периферије француских градова. Исту социјалну групу има у виду и Макронов предлог да области Париза, Лиона, Провансе и Марсеја добију статус грађевинских зона са посебним приоритетом, у којима треба либерализовати градњу и снизити цену квадратног метра. Реч је о регионима у којима је и највећа концентрација миграната.

Да је целокупна реформа усмерена тако да у њој главну жртву треба поднесу демографски истрошени, а политички и економски немоћни средњи слојеви аутентичног француског друштва, најасније показује следећа Макронова реченица: „Данас човек из сиромашне породице, посебно ако родитељи немају високо образовање, мало има шанси за успех, макар он добио и диплому основних студија (према болоњском систему)” (овде).28) Да би повећао социјалну покретљивост француског друштва, која треба да омогући друштвену адаптацију и успон миграната, Макрон планира да на јесен и следеће године покрене „револуцију у образовању”. Први њен циљ је да школовање на универзитету изгуби ону популарност коју има данас. У центру пажње треба да буду струковне студије, као и различити облици преквалификација и доквалификација, јер образовање мора, по Макрону, да прати потребе и интересе бизниса (овде).29) Када се одбаце „болоњске” идеолошке флоскуле, као што су оне о подизању практичних знања, већој транспарентности и проходности образовног процеса, онда се види јасна Макронова намера да заједно са ликвидацијом социјалне државе и владавине права, изврши и егзекуцију над преживелим остацима традиционалног европског образовања у Француској.

2. 4. „Макронизам” и мигранти

Предложене реформе показују да је суштина идеје „макронизма” да се изгради модел државе и друштва који ће моћи да апсорбује и држи под контролом ону радну снагу и пореске обвезнике који из Азије и Африке буду плански пристизали у демографски исцрпљену „стару” ЕУ. У тој тачки се „макронизам” показује као политички феномен који је итекако повезан са феноменом миграција из афричких и азијских земаља. Тврдњу, по којој су остарелој Европи мигранти једини спас за очување њене привреде и социјалних и пензионих фондова, није изрекао ни један поборник „теорије завере”, већ на Радио Београду добро обавештена Соња Лихт (овде).29)

Српски евро-ентузијасти добро дошли у европски „котао за претапање”, у коме су образовање, наднице, радничка права и владавина права прилагођени навикама становника Малија и Авганистана! И нека вас при томе не радује притајена осветничка помисао да ће афрички образовни и здравствено-социјални ниво права и услуга у ЕУ подједнако погодити и некадашње „беле” колонизаторе, јер европско „црно племство” никада није живело тамо где је живео обичан свет. Уосталом, Емануел Макрон само спроводи планове тог „црног племства”, јер је његов план реформе радног и пореског права и образовног система преписан из извештаја који је 2008. године сачинила Комисија за стимулисање економског раста, којом је руководио, ни мање ни више, познати банкар и масон високог степена – Жак Атали, а у којој је Макрон био помоћник генералног секретара (овде).30)

 

____________________________________________________________________________________________

1) М. Ломпар, Дух самопорицања: прилог критици српске културне политке, Нови Сад, 2012, стр. 14-17.
2)
carnegie.ru/2017/08/22/ru-pub-72892
3)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
4)
www.bbc.com/russian/features-41116560
5)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
6)
www.bbc.com/russian/features-41116560
7)
amarok-man.livejournal.com/2458403.html
8)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
9) www.bbc.com/russian/features-41116560
10) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
11) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
12) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
13)
www.bbc.com/russian/features-41116560
14) История государства и права зарубежных стран, т. 2, отв. ред. Н. А. Крашенинникова, Москва, 2008, стр. 660.
15)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
16) Н. Катић, Из другог угла, Београд, 2015, стр. 139.
17)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
18) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
19) M. Jovičić, Veliki ustavni sistemi, Beograd, 1984, str. 481.
20) tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/4511469
21) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 637.
22) К. Чавошки, Право као умеће слободе, Београд, 2005, стр. 192.
23) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
24) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
25)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
26) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd, 2002, str. 52; pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron.
27) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
28)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
29)
www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/2801554/talasanje.html
30) pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

-
То би му омогућило да спроведе бројне социјалне и економске реформе због којих ће Французи, у сваком случају, масовно изаћи на улице – можда и пре јесени.

652348_2017-05-03t195201z-945553602-up1ed531j6obp-rtrmadp-3-france-election-debate_f

Битка за опстанак

Сва је прилика да Република у покрету неће морати да тражи савезништво ни са левицом, ни са десницом којој из дана у дан, бар према резултатима истраживања јавног мњења, подршка опада у корист Макронове странке центра. Пад популарности класичних партија десног центра – Републиканаца и Социјалиста – такав је да се многи питају да ли ће оне уопште наставити да постоје.

Добија трећину гласова

Сва истраживања јавног мњења показују да ће Макронова центристичка странка Република у покрету добити већину посланичких места. Показатељи о бирачким намерама говоре да ће 31 одсто бирача гласати за ову председникову странку, а 19 одсто за кандидате десног центра – Републиканце. Следи крајње десни Национални фронт са 18 одсто и крајње лева Непокорена Француска са око 12 одсто.

Макрон сада рачуна да ће уз јаку већину у Парламенту лакше моћи да прогура нови закон о раду чији је циљ сужавање маневарског простора синдиката у односу на послодавце. Пракса склапања колективног уговора на нивоу целе привредне гране биће укинута, а колективни уговор биће склапан у сваком предузећу посебно, после преговора између синдиката и послодавца. На иницијативу једних или других, о колективном уговору моћи ће да се гласа на референдуму унутар предузећа.

Газде раде шта хоће

С обзиром да је више оних који траже посао него слободних радних места – јасно је да су и радници и синдикати у овом сценарију ослабљени и да ће послодавци моћи да диктирају услове о дужини радног времена, о надокнадама за отпуштање с посла без кривице радника, о праву на слободне дане и свему другом.

Макронове реформе најавила је већ политика коју је водио као министар економије у социјалистичкој влади 2014. године. Тада је укинут закон по коме фирма која отпушта раднике јер затвара своја предузећа или своје филијале има обавезу да учествује у финансирању социјалног програма за оне који су отпуштени. Шта то значи, говори актуелни пример: чувени продајни ланац јефтине одеће Тати отпушта на стотине радника, али мајка фирма, иако има одличан биланс, неће морати да плати ниједан евро како би се отпуштеним радницима олакшао живот и губитак посла. Све иде на леђа државе која опет мора да штеди.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/654351/Makron-ce-zbrisati-i-levicu-i-desnicu

-

 Француски председник Емануел Макрон изјавио је да ће Париски споразум о климатским променама бити испуњен, упркос објави америчког председника Доналда Трампа о повлачењу САД из њега.

Он је то изјавио у петак после састанка са градоначелницом Париза Ен Идалго и градоначелником Њујорка Мајклом Блумбергом у Паризу, преноси Ројтерс.

„Париски споразум је неповратан и биће испуњен зато што је то наша одговорност“, изјавио је Макрон.

Како је Ројтерс претходно пренео саопштење Беле куће, Трамп је лично, у телефонском разговору са лидерима Немачке, Француске, Велике Британије и Канаде, објаснио зашто се САД повлаче из Париског споразума.

Како се наводи, Трамп је разговарао са немачком канцеларком Ангелом Меркел, француским председником Емануелом Макроном, канадским премијером Џастином Трудоом и британском премијерком Терезом Меј.

Трамп је „уверио лидере да Америка остаје посвећена трансатлантској алијанси и да ће појачати напоре у заштити животне средине“, наводи се у саопштењу.

Претходно су Италија, Француска и Немачка у заједничком саопштењу навеле да жале због Трампове одлуке да се САД повуку из Париског споразума о борби против климатских промена и одбациле су његову сугестију да би глобални пакт могао да буде ревидиран.

Агенција, позивајући се на изворе, наводи да је француски председник то исто „у директној размени мишљења“ рекао Трампу током петоминутног телефонског разговора који су имали.

„Сматрамо да је замах који је створен у Паризу у децембру 2015. године неповратан и чврсто верујемо да о Париском споразуму не може поново да се преговара, пошто је то витално средство за нашу планету, наша друштва и наше привреде“, пише у заједничком саопштењу иза којег, поред Макрона, стоје и италијански премијер Паоло Ђентилони и немачка канцеларка Ангела Меркел.

Лидери три европске државе су позвали све своје савезнике да убрзају напоре у борби против климатских промена и навели су да ће учинити више да помогну земљама у развоју да се прилагоде тим променама.

Трамп је рекао да ће САД прекинути примену свих необавезујућих елемената Париског споразума.

„Повлачимо се. Како бих испунио узвишену дужност заштите Америке и њених грађана, САД ће се повући из Париског споразума о борби против климатских промена“, рекао је шеф Беле куће.

(Спутњик)

www.nspm.rs/hronika/emanuel-makron-pariski-sporazum-o-klimatskim-promenama-ce-biti-ispunjen-uprkos-trampovom-povlacenju-sad-iz-njega.html

Објашњење за изненадни позив новог француског председника, Емануела Макрона, руском председнику да 29. маја посети Париз, свако треба тражити у исходу Трампове тек завршене европске турнеје.

Утисак лидера из земаља ЕУ после сусрета са новим америчким председником на самиту НАТО и Г7 најупечатљивије је сажела најмоћнија од њих – канцеларка Меркел. Она је у изјави за „Шпигл” изјавила како су „прошла времена када смо ми могли у потпуности да се ослонимо на друге. Ја сам се лично у то уверила последњих дана”.1) Према наводу „Њујорк тајмса” Меркелова је изјавила како „Европљани морају да узму своју судбину у сопствене руке – свакако, да при том буду у пријатељским односима са САД и Великом Британијом и у добросуседским односима, када је то могуће, и са другим земљама, чак и са Русијом”.2) Ово само значи да су трансатлантски односи, како примећује немачка штампа, за Немачку и ЕУ престали да буду „посао који се одвија према уобичајеним правилима”.3) Италијански премијер Паоло Ђенитилони био је још отворенији од Меркелове, па је у својој изјави указао на узрочника промене у трансатлантској сарадњи: „Током наших преговора са САД разлике у ставовима су се показале одвећ јасно”, али Трамп је избор америчког народа и „Европа ће са њим радити”.4)

До разлаза између лидера из ЕУ и Доналда Трампа дошло је због тога што је амерички председник током европске турнеје одбио да јавно и безусловно подржи НАТО доктрину о колективној одбрани, немачку и бриселску позицију када је у питању слобода трговине (Трамп је демонстрирао чврст став у погледу заштите америчке привреде, наводећи како немачке аутомобилске компаније производе аутомобиле у Мексику да би их, користећи повластице NAFTA споразума, продавале у САД), као и став Брисела према климатским променама и глобалном загревању (Трамп је ставио до знања да ће се САД повући из Париског споразума).5)

Позиција коју је Трамп заступао током сусрета са европским партнерима, према Иву Даалдеру (бивши представник САД у НАТО-у, сада директор чикашког Савета за глобалне односе) показује јасно да су САД сада „мање заинтересоване за светско лидерство, него током последњих седамдесет година”.6) Све су то разлози због којих је, према писању „Њујорк тајмса”, Ангела Меркел морала да закључи како је за Немачку и Европу Трамп „непоуздани партнер”. Аутори анализе у „Њујорк тајмсу”, као гласилу глобалне плутократије са Вол стрита, не само да упозоравају Меркелову да не треба да се ослања на трансатлантско партнерство док је Трамп у Белој кући, већ у саветима немачкој канцеларки иду и корак даље. По њима ће у мери у којој САД не буду биле спремне да воде политику међународног интервенционизма, „Немачка, у партнерству са Француском, постати све више доминантна држава ”.7)

Да овакво објашњење улоге Немачке превазилази једну новинску анализу, и могућу једнократну апанажу непознатог наручиоца, показао је интервју Франсиса Фукујаме италијанској „Републици” о тек завршеном самиту Г7. По речима овог службеног неолибералног и корпоративног историософа „односи између САД и Европе налазе се на беспримерно ниској тачки и за све то је крив Доналд Трамп, као што смо видели на Г7 у Таурмини”. Укратко, Трампова кривица се састоји у томе што је у Таурмини гестовима и речима свима ставио до знања да америчку спољну политику жели да ослободи од баласта неолибералног идеолошке легитимације и садржаја. Према председницима и премијерима из ЕУ он се опходио не као са „европским демократским лидерима”, већ „као са аутократама”, показујући истовремено да се „много боље осећао у теократској Саудиској Арабији, исто тако и са Путином или са лидером Египта Ел Сисијем”. Фукујама нарочито замера Трампу што „на великој седморки ништа није рекао о демократији, правима човека, заједничкој одговорности у односу на проблеме Запада”. Без неолибералних вредности, Запад као јединствена цивилизацијска заједница и њени формални појавни облици какав је и Г7, по Фукујами нема разлога ни да постоје. Последица ће бити разбијање садашњег политичког јединства западне цивилизације и „враћање мултиполарном свету, који ће бити најсличнији оном који је постојао крајем XIX века”.8)

Све ово указује на намеру глобалне плутократије и њене плаћеничке интелектуалне псеудоелите да Европској унији, на челу са Немачком и Француском, доделе улогу последњег дежурног полицајаца који ће чувати духовног мртваца неолибералне идеологије. И док англосаксонски свет буде пребивао ван ЕУ у свету реал-политике, руководећи се сопственим интересима, Европљани са континента ће бити заточенци једне идеолошке тврђаве. Тој идеолошкој тврђави су глобални планери предодредили да у наметнутим економским, културним, идеолошким, па и оним правим ратовима, потроши последње материјалне ресурсе старог континента, као и последња духовна оправдања европске цивилизације. Јер Фукујамино враћање међународних односа на модел из друге половине XIX века нужно подразумева и њихову нестабилност. Истовремено, повратак на мултиполарне међународне односе по моделу друге половине XIX века неминовно би у западној политици отворио питање укључења Русије у неки од велики савезничких табора. Јер, историја XIX века показује да Лондон највише страхује од ситуације у којој би се Русија, водећи политику по својој, а не европској идеолошкој и безбедоносној мери, нашла ван конфронтирајућих савеза. Уосталом, иступање Павла I из коалиције против Наполеона, мотивисано жељом да Русију сачува од непотребних губитака у унутрашњем западном сукобу, било је разлог да га 1801. године у Петрограду убије енглески шпијун.

Оба ова елемента, и потреба да се ЕУ, односно Француска и Немачка, представе као последњи заточници једне идеологије и намера да се Русија утопи у формат заједничке европске (=немако-француске) политике, јасно су манифестовани од стране домаћина током тек завршене Путинове посете Француској.

Избор места и повода за организовање сусрета шаљу снажну идеолошко поруку. Пријем је организован у Версају, симболу француске и европске асолутне монархије, која је први облик модерне државе западног типа. Формални разлог за посету било је обележавање тристогодишњице посете Петра Великог Версају, што се узима као почетак нововековних дипломатских односа између две државе. Међутим, Макрон је на конференцији за штампу посебно инсистирао на чињеници да се пре триста година у Версају руски цар упознао са најбољим представницима европског просветитељства и техничког прогреса.9) Овим је хтео да стави до знања како представници старе Европе, окупљени у Бриселу, очекују од Путина да по угледу на Петра I одабере пут на коме ће Русија постати подражавалац западне цивилизације, као најсупериорнијег од свих цивилизацијских модела.

Док је Путинов наступ на версајској конференцији за штампу према избору теме и начину елаборације био трезвен и реалистичан, Макроново излагање је било упадљиво идеолошки обојено. Следећи Фукујамину препоруку о приоритету одбране неолибералне идеологије над решавањем реал-политичких проблема, Макрон је у свом говору пред новинарима у исти ранг ставио проблеме Сирије и Украјине, с једне стране, и нарушавање права хомосексуалаца у руској Чеченији, с друге стране. Уосталом, о приоритетима у садашњој спољној политици Пете Републике најбоље сведочи начин извештавања Радија франс интернационала на руском језику о Путиновој посети Паризу. Централно место у опису разговора Путина и Макрона, које је на сајту овог радија далеко потиснуло друге информације о њиховом дијалогу, заузело је „обећање Макрона да ће заједно са Путином пратити ситуацију са ЛГБТ популацијом у Чеченији”. Уз то, прва вест на главном радију француске пропаганде тог 29. маја је била она у којој се говорило како је Француска на дан Путиновог доласка у Париз примила првог Чечена који је емигрирао због хомосексуаности, како би учествовао у ЛГТБ протесту који је поводом Путинове посете организовао Amnesty Internacional.10) Ова вест је на сајту Радија франс интернационала пропраћена великом фотографијом на којој се два хомосексуалца љубе испред Ајфеловог торња, држећи натпис „Стоп хомофобији у Чеченији”, чиме се ваљда шаље порука да је Француска земља прогреса и слободе. У непосредној вези са идеологијом били су и Макронови предлози да се француско-руска сарадња прошири у сфери културе, размене студената и заједничком раду друштвених организација. Тачније, сва питања билатералне сарадње Макрон је ограничио на наведене теме, док је само Путин говорио о привредној сарадњи.

Да аутор плана француске (=неолибералне) културно-идеолошке, научне и НВО инфилтрације у руско друштво није млађани Макрон, потврђује садржај интервјуа који је једном француском листу уочи Путиновог доласка у Француску дао познати банкар и масон – Жак Атали.11) У овом интервјуу Атали се представио као ватрени заговорник блиске француско-руске сарадње, при том инсистирајући на значају „ширења културне и научне размене између земаља”. По њему би посебно „било добро покренути француско-руску иницијативу за младе, неку врсту Еразмуса”. Да би ново француско-руско савезништво требало да подсећа на оно с краја XIX и почетка XX века, када се на леђима француско-руске сарадње чувао европски мир, показује Аталијева тврдња да „Французи треба да схвате да је Русија, савезник током векова – фактор мира”. Руси су по њему „европска нација и данас је у интересу Русије и Француске да заједнички раде и напредују”. Тако се Аталијев поглед на француско-руске односе надовезује на Фукујамино призивање успостављања мултиполарног међународног поретка с краја XIX и с њим чини једну слику, иза које стоји исти мотив и аутор.

Надајући се да је Путину ласкао „краљевски пријем” у Версају,12) домаћин је званичној Москви понудио ексклузивно савезништво са естаблишментом старе Европе, под условом да Русија прихвати да дели вредносне ставове Брисела када су у питању, примера ради, права хомосексуалца у Русији, а посебно у Чеченији и демократска транзиција власти у Сирији. Једном речју, Русија би требала да се због гејова сукоби са својим муслиманима, а да због демократског „укуса” Брисела изда Асада и тако пошаље поруку о својој вероломности свим потенцијалним савезницим. Оваква понуда сведочи да је Западна Европа у општој декадентности изгубила и најелементарнији трговачки осећај за макар и привидну сразмерност између понуђене услуге и цене коју тражи. Тако је у версајској старинарници банкротирали антиквар једном искусном трговцу покушао да „ували” експонате чије је сумњиво порекло намеравао да прикрије високом ценом. Јер у Макроновој (и Аталијевој) понуди Москви нема ничег новог што већ није виђено током XIX века.

Наиме, Русији су санкције уведене оног тренутка када је еманциповала своју спољну политику, почевши да се самостално, у складу са својим националним интересима, укључује и решава поједина питања међународних односа. Сходно томе, укидање санкција се условљава враћањем руске спољне политике под патронат међународне заједнице, што је заправо савремени еуфемизам за стари клуб западних великих сила. Овакав повратак би значио да Русија није извукла никакву поуку из историје XIX века, у коме је, према изузетном увиду Е. Спекторског, своје учешће у заједничкој европској политици платила непојмљивим људским и материјалним трошењем, које је на крају морало да доведе до цареубиства и губитка националне државности.13) Истовремено, утапање руске спољне политике у општеевропску политику (нпр. у формату јединственог безбедоносног простора од Лисабона до Владивостока) нужно би довело и до новог таласа културне вестернизације Русија, за коју се залажу млађани Макрон и остарели Атали, чија би последица била губитак сваке врсте утицаја Москве у евроазијском пространству. Зато би било несхватљиво да Москва да предност француско-руској сарадњи, док јој у „меком трбуху”, због њене садашње културолошке дефанзиве, Казахстан уводи латинично писмо, а Киргизија у школама потискује руски језик енглеским.

У познатој емисији првог програма руске државне телевизије „Вече са Владимиром Соловјевим”,14) уочи самог Путиновог сусрета са Макроном, Јевгениј Сатановски (директор Института за Блиски Исток) је констатовао како Москва не прихвата да решава проблеме на Блиском Истоку ни у једном формату дијалога који има облик троугла – ЕУ, САД, Русија, већ да Москва са сваким од регионалних и светских играча води појединачне, билатералне разговоре, потпуно невезаних руку и руководећи се својим интересима. Уласком у прозападну коалицију, Русија не би могла да контролише минусе свог ангажмана на Блиском Истоку, па би се западни играчи својски потрудили да највећи рачун за антисламистичку политику буде испостављен Москви; као што су у XIX веку скоро сви трошкови антинаполеоновских коалиција били прокњижени на рачуну Петрограда, а не на рачуну Лондона.

Уосталом, ко још може да поверује да Владимир Владимирович 2017. године гаји оно одушевљење према Западу које је Петар Велики имао 1717. године. После свих искустава са политиком Запада, од бивше Југославије, Ирака, Либије, Сирије, Украјине, Путин је данас, како је с правом приметио новинар В. Соловјев, много ближи цару Александра I (покајнику и повратнику из европске у руску цивилизацију) него Петру I. Триста година после Петрове посете, престоница европске културе се пред Путином једино представила као доследни бранилац слободне содомије. За разлику од изазова непрегледне, непредвидиве, изворно богате и слободне Евроазије, чија искушења су достојна способности једног руског богатира, у мемли, мраку и тескоби Версајског дворца Путину је млађани шегрт европске масонерије, Макрон, могао само да понуди одавно прочитане идеолошке скаске о европским вредностима и јединству, које више не говоре о европској супериорности, већ о њеној старости и потрошености. Покушај да се дијалог ЕУ са Русијом услови прихватањем од стране Москве наказне идеологије Брисела најбољи је доказ чињенице да је старица подетињила. Јер, Путин је у Версају поводом питања о руским хакерима јасно поручио да он жели да разговара са европским званичницима само на озбиљне теме, а да неозбиљни разговори не воде никуда.15)

1)
www.inopressa.ru/article/29May2017/spiegel/merkel_01.html
2) www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1; www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html
3)
www.inopressa.ru/article/29May2017/tagesspiegel/merkel_02.html
4)
www.inopressa.ru/article/29May2017/inotheme/merkel_trump_obzor.html
5)
www.inopressa.ru/article/29May2017/nytimes/merkel_03.html
6) www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1
7) www.nytimes.com/2017/05/28/world/europe/angela-merkel-trump-alliances-g7-leaders.html?smid=tw-nytimesworld&smtyp=cur&_r=1
8) www.inopressa.ru/article/29May2017/repubblica/fukuyama.html; ricerca.repubblica.it/repubblica/archivio/repubblica/2017/05/29/fukuyama-donald-distrugge-tutto-ma-gli-europei-non-devono-mollare06.html?ref=search
9) ria.ru/politics/20170529/1495314126.html
10)
ru.rfi.fr/rossiya/20170529-frantsiya-prinyala-pervogo-chechenskogo-bezhentsa-geya-v-den-vizita-putina
11) www.inopressa.ru/article/29May2017/lesechos/attali.html
12)
www.inopressa.ru/article/30May2017/handelsblatt/macron.html
13) Е. В. Спекторский, Принципы европейской политики России в XIX и XX веках, Любляна, 1936; З. Чворовић, Шта је западна Realpolitik: од „Милосрдног анђела” до Њемцова?, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/sta-je-zapadna-realpolitik-od-milosrdnog-andjela-do-njemcova/.
14) russia.tv/video/show/brand_id/21385/episode_id/1506348/video_id/1633136/
15) ria.ru/politics/20170529/1495342491.html

-
Француски председник Емануел Макрон потврдио је данас своју подршку сиријској опозицији на састанку с њеним главним координатором, дан након што се сусрео с руским председником Владимиром Путином, који подржава сиријског председника Башара ал-Асада, јавља Ројтерс.

Tan2017-5-29_184314441_0_620x0

До ненајављеног састанка Макрона с Риадом Хиџабом и широм делегацијом Високог преговарачког комитета (ХНЦ) са седиштем у Ријаду, у чијем су саставу политичке и оружане групе, дошло је у тренутку када Макрон настоји да преиспита француску политику о шестогодишњем грађанском рату.

„Председник је говорио о својој личној посвећености сиријском питању и подршци сиријској опозицији“, саопштио је Макронов кабинет.

Макрон, који нема искуства у међународној дипломатији, рекао је јуче да му је приоритет у Сирији да искорени исламистичке екстремисте.

Макронова влада је саопштила да он подржава мировне преговоре у Женеви у којима посредује УН, али је Макрон, такође, позвао на „политички и дипломатски оквир ради изградње мира“, не прецизирајући да ли је то нова иницијатива или, пак, део процеса УН.

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:667938-НАСТАВЉА-ПОЛИТИКУ-СВОГ-ПРЕТХОДНИКА-Макрон-се-састао-са-координатором-сиријске-опозиције-и-пружио-им-подршку

-
Чеченски лидер Рамзан Кадиров позивао је данас француског председника Емануела Макрона и немачку канцеларку Ангелу Меркел да посете Чеченију како би проценили каква је ситуација у том региону.

Tan2017-4-20-132158460-0_620x0

„Није у реду оптужити руске медије за клевету када је ваше мишљење засновано на лажним информацијама“, написао је Кадиров на руској друштвеној мрежи Телеграф, пренео је ТАСС.

„Француски председник Макрон може да поведе Меркелову са собом и дође у Чеченију да сазна истину. Наша врата су отворена“, додао је Кадиров.

Током конференције за новинаре коју је држао са председником Русије Владимиром Путином, председник Француске Емануел Макрон је рекао да је решен да прати ситуацију у вези са стањем људских права ЛГБТ популације у Чеченији.

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:667939-ДОЂИТЕ-ДА-САЗНАТЕ-ИСТИНУ-Кадиров-позвао-Макрона-и-Меркелову-да-посете-Чеченију

-

Борис Степанов

Госпођа и господин Макрон су се уселили у лево крило Јелисејске палате. Њен први домаћин је био 1850.године вођа Друге Републике Луј Наполеон Бонапарта, који је нешто доцније себе прогласио за императора и прозвао се Наполеон Трећи. Улица Фобур Сан-Оноре је од тада позната у читавом свету. Јелисејска палата већ 167 година представља званичну резиденцију француских председника. Међу њима су многи оставили значајан траг не само у историји Француске, већ и у историји Старог Континента. За председника Рејмона Поенкареа (био је председник од 1913 – 1920) вођен је Први светски рат у коме је учествовао и легендарни Шарл де Гол. У Другом светском рату (1939 – 1945) Де Гол је био на челу ослободилачког покрета. 1959.године генерал де Гол је постао председник Француске, и у његовом мандату је донет нови Устав Пете Републике. У том Уставу су била значајно повећана овлашћења шефа државе. Суштина државних институција се до данас поштује, и она је једноставна – председник руководи, влада управља, скупштина доноси законе. Модел де Гола се показао „најжилавији“ јер мада постоји већ скоро 60 година све до данас функционише практично без прекида.

Управо зато становништво Пете Републике још увек буквално обожава генерала Шарла де Гола. Он је од Француске направио нуклеарну и космичку државу, подигао је и стандард обичног света. А најважније је да је спасао националну културу и француски језик од насиља са оне стране океана. САД су колонизовале читаву Европу, али Француску нису.

Осми председник, Емануел Макрон ће следећих пет година да живи и ради у Јелисејској палати која је, уосталом, и саграђена 1722.године на месту некадашњих француских повртњака. Сада резиденцију председника Макрона опслужује око 800 људи. Они државу коштају око 100 милиона евра. Месечно то износи око 8,4 милиона. Британци на краљевску породицу троше око 60 милиона евра. Меркелова Немце кошта, заједно са станом и платом, око 300.000 евра годишње. А Макронова плата је по закону 180 хиљада евра. Мање него канцеларке Меркел. Али он зато има стару и изузетно вредну Јелисејску палату. То је традиција, стара више од 167 година. А традиција мора да се поштује.

-
Нови председник Француске Емануел Макрон и председник Доналд Трамп водили су велику борбу током руковања у Бриселу, пише РТ.

657246_tan2017-5-25-19207814-0_f

Како наводе, Макрон се побринуо да медији забележе његов „изненађујуће чврст стисак“ током руковања са Доналдом Трампом и Трампову руку је држао очигледно дуже него што је Трамп очекивао.

Двојица лидера сусрела су се први пут у четвртак у Бриселу.

– Уколико се однос дефинише руковањем, онда ће Трампов и Макронов бити жесток. Руковали су се нешто дуже. Обојица су веома стегла руку овог другог, део шаке им је побелео и вилице су се стегле – написао је на Твитеру новинар „Вашингтон поста“ Филип Рукер који је у том тренутку био у соби са двојицом председника.

Председник САД честитао је у у Бриселу Маркону победу на изборима наводећи да је „невероватна“ и да цео свет о њој говори, наводи агенција АП.

Макрон је у прошлости био критичан према америчком председнику, посебно због најава да би САД могле да се повуку из Париског споразума о клими.

-

Борис Степанов

Председник Француске Емануел Макрон жури. Он мора да освоји и Народну скупштину, а парламентарни избори само што нису – 11.јуни је на прагу. Зато је он, како би именовао премијера Француске, урадио најједноставније што се могло: договорио се са „републиканцем“ Едуар Филипом и понудио му да буде на челу француске владе. Ово именовање је неочекивано, са једне стране, али и закономерно – са друге. Тридесет деветогодишњи председник је себи нашао достојног помоћника, између осталог и по годинама. Нови премијер је од Председника старији само 7 година. Може се рећи – вршњаци. А најважније је – из другог политичког табора – из табора коме су припадали Никола Саркози и Франсуа Фијон. Осим тога, Едуар Филип је наближи саборац Алена Жипеа, једног од најпоштованијих и најискуснијих политичара Француске. Ако затреба – премијер ће моћи да добије и потребан и користан савет.

Врло је важно да се за јунске изборе обезбеди подршка партије „републиканаца“, тј. партије Саркозија-Фијона-Жипеа. Они ће, то је сасвим сигурно, сакупити довољно места у француској Народној скупштини, и тада ће Макрону постати врло лако спровођење његових економских реформи. Парламентарна већина ће увек подржати младог председника, чим му је за подршку дала свог човека – Едуара Филипа. Надамо се да ће овај тандем знати да се спријатељи. Не треба да се заборави да господин Филип није технократа, он је политичар, и то десни. Ових дана је на његова леђа пало доношење многих важних одлука – продужење броја година потребних за одлазак у пензију, изједначавање пензија за државне службенике и приватни сектор.

Треба да се решава и питање проблема огромне незапослености. Макрон и његов покрет „Напред, Републико“ вероватно неће добити баш много места у Народној скупштини. А стари „републиканци“, може се рећи, одавно су се устоличили у влади. На њих су навикли и бирачи, и новинари, и политичари. И све ће бити како треба – председник центраш, премијер десни републиканац – међу њима неће бити свађе. Мало и о новом премијеру. Он је рођен у Нормандији, завршио је престижну Националну школу администрације. Радио је са Аленом Жипеом, био је градоначелник Авра и посланик департмана Приморска Сена у доњем дому парламента Француске.

Да подсетим – избори за Народну скупштину ће бити одржани 11.јуна. Парламент се бира по већинском принципу – кандидати из свих партија и блокова се боре у 577округа за по један мандат. Од тога ко ће и како гласати ће зависити да ли ће Макрон цео свој петогодишњи мандат моћи да рачуна на сопствену парламентарну већину. Само у том случају ће успети да формира владу и моћи ће да се ради без несугласица. Неколико деценија је у Француској постојала традиција „истовременог постојања“. Председник из левице и премијер из десничара (или обрнуто). Од 1986 – 1988. десничар Жак Ширак је био премијер, а левичар Франсуа Митеран председник. 1993. исти тај Митеран поставља за премијера десничара Едуара Баладура. Од 1997 – 2002. Ширак, који је постао председник, своје дотадашње место уступа левичару Лионелу Жоспену. Ето тако су између себе мењали свој статус: левичар – десничар, па десничар – левичар. У ствари – од промене једне партије другом мењало се мало шта. Једноставно су делили власт између себе. А сада Макрон хоће да промени правила игре: власт ће бити само код десничара. Он нема намеру да дозволи социјалистима да владају. Мада је сам из њихових редова. Код Оланда је био саветник и министар, те му је то одлично знана кухиња, баш као и рецепти политичких јела.