петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Емир Кустурица"

Емир Кустурица

-

Добра ствар је у томе што сам ја живи примјер из Андрићеве литературе. Дакле, не постоји бољи субјекат, а можда ни објекат, који потврђује старо правило да смо ми, шта год чинимо, увијек на губитку, а да, заправо, градња Андрићграда није ништа друго него понављање једне теме из историје која се звала градња моста. Када погледате обим радова схватићете у каквом, што би рекао Матија Бећковић Златоусти, међувремену, а не у времену, живимо. Кад погледате којом брзином и на који начин је све ово изграђено, онда можете да замислите који број асоцијација је настајао током тог процеса који је трајао четири и по, скоро пет година.

Моје најдубље увјерење је да је истина кад Андрић описује почетак градње моста и како су се дојучерашњи православци, однедавно, како вели, муслимани, згледали једни са другима, размишљајући о томе како тај пројекат неће успјети. То је само потврда тога како је константа у Источној Босни, још од краља Твртка и од Котроманића па на овамо увијек, то међувријеме, како рече Матија. Они су једва чекали да то пропадне. Највише су ту потврду добијали у чињеници да неко ноћу руши мост.

Шта се десило у међувремену? Шта је било на једној територији гдје живи само један народ или већински само један народ? Шта се десило са тим етничким неразумијевањем или религијским сукобом? Шта се дешавало под Отоманском империјом ако је било неопходно да се муслимани и Срби свађају између себе па да тако заједнички дочекају да тог моста не буде?

Тако је у Републици Српској, у Вишеграду, на почетку градње Андрићграда било инцидената који директно доводе у везу са овим што сам малоприје рекао. Не требају два народа. Довољан је један народ са двије политичке странке и онда се читава прича преноси из сфере етничке и религијске припадности у клановско-племенску припадност, што код нас политика значи у пуном смислу ријечи. Доживели сте од општине, која је коначно ушла у своју зграду коју је платила, тај пркос и то чудо од навике да се живи у тами и у чамотињи. Можда та ријеч одговара условима у којима је босанска провинција била за вријеме Турака, како Андрић каже. Андрићев споменик је постављен, а 22 године се нису потрудили да врате оно што је Мурат Шабановић срушио. Ми смо то направили.

Тако је и овдје дошло до тога да имате прославу матурске вечери. Општина која је постала једна врста непријатељства која интензивно подсјећа на оно што је било за вријеме Турака, изрекла је забрану директору школе и уцјенила га чињеницом да они плаћају то матурско вече у бањи. Ови несретни, несретни условно речено, матуранти, а посебно дјевојке са високим штиклама имали су проблем, по њему, да се не упрљају на путу до споменика. Добили су опомену пред казну ако се буду сликали испред споменика Иве Андрића. Тад се појавила једна врло храбра дјевојка чији је отац члан СНСД-а, која је пробила тај обруч. Није скидала штикле, дошла је и сликала се са још два младића, која су остала неидентификована. Речју, матурскo вече је у бањи одржанo јер није било већих поремећаја. Дакле, ако вратите филм 350-400 година уназад, и ако завирите у ликове попут оног Пљевљака, који полуди од страха, кад завирите у Ћорканову психологију или кад погледате како је Лотика овдје отварала европске перспективе кроз личну прoпаст и кроз лични банкрот можете врло лако да установите како ми живимо то исто међувријеме, односно на исти начин драматично вријеме.

Недавно је постављен споменик Мехмед-паши Соколовићу. Да ли постоји ишта од нашег племства што нам је тако блиско по свом дјелу и по чињеници да без њега, односно његовог брата не би било Милешеве? Не би било ни Пећке патријаршије. Да ли је могуће да у истом народу који слави славу и који има таквог писца као што је Иво Андрић постоји ико ко може да се успротиви споменику једном човјеку који је, како Екмечић каже, био један од оних представника нашег племства које је ишчезло. Црква је пред Први српски устанак била једино грађанство и једино племство које смо ми имали пошто је по Екмечићевом рачуну тад било 2% варошана. То ме доводи у коначну заблуду. Дакле, рекли смо да је Сарајево, како пише у Андрићевој дисертацији, настало као град приликом турског надирања у Европу. Да ли ми данас када знамо да уз ријеку Дрину према Горажду постоје фирме које, условно речено, производе дијелове за волксваген, а у ствари производе муницију за селафије Сауди-Арабијске, можемо себи да дозволимо луксуз да једни другима замјерамо што смо поставили Мехмед-пашу Соколовића као споменик? Да ли ми имамо икакво право да поставимо питање везано за Андрићград, ако знамо да од почетка градње па до дана данашњег не постоји око законско које није било наслоњено на овај поступак? Да ли може бити да унутар истог народа постоји таква подвојеност да она доводи у питање све? А притом у самој тој ћелији, или не знам како да назовем Вишеград, у том градићу на Дрини који има тај споменик, ћуте и на то што се Андрић доводи у питање. Достојевски каже да ће љепота једина да преживи и да је све друго ефемерно.

Ми смо свједоци тог међувремена, како Матија каже. СДС и СДА су на почетку овог рата биле уткане у ту идеју да нема друге него да ратују. Сад су се поново спојили, те двије етничке групе због чега су ушле у тај рат. Није ли то оно што Андрић каже: „Ми започињемо ратове не знајући зашто, а када их завршимо постављамо само нова питања која ће нас одвести у нови рат“? Кад погледате ситуацију у којој добри Миле Додик чини све да од нас направи државу, гдје има толико тегова који сежу управо до оних Андрићевих мисли који говоре о томе кад се баци поглед на ријеку Дрину па човек помисли „Боже, шта ли све ту има“. И тако се дође до оног дубоког дна гдје тектонски поређане стоје огромне стијене, које нико не може да помјери. За све што је између површине воде или све што стоји на том распону, да ли је она дубља или је плића, важи она наша стара изрека да смо ми једини народ гдје кад се камен стави на сито, оно крупно пропадне на дно, а оно ситно остане на површини. То је оно што је у ствари подстицајно у његовој литератури и сигурно да постоје еквивалентни необориви докази у тој литератури и за оне који га негирају, а знамо одакле то долази. Оно сигурно јесте у вези са чињеницом да се с друге стране Дрине прозводи оружје, а не дијелови за волксвагена. Ми се исцрпљујемо, како Андрић каже, у тој словенској ексцентричности гдје своје говорне способности користимо за најгоре ствари. Врло често, како опет он каже, ригамо огањ, а не бацамо једни другима у лице аргументе да би смирено и како ваља градили своје услове у којима се одвија социјални живот.

Иво Андрић је путоказ. Иво Андрић је вјероватно најзначајнија личност рођена на овом тлу. Он своје искуство црпио из народне поезије и из Његоша кога је у свом есеју на најбољи начин описао. Ја мислим да га поређења и увођења нових ликова чине нашим најсавременијим писцем. Ако бих се сад ја дрзнуо да направим своју идеју о роману На Дрини ћуприја тако што ћу написати роман о Вишеграду за ових пет година колико живим ту, то сигурно неће бити оно што смо видјели да се дешава у Београду. Ви имате представу На Дрини ћуприја Кокана Младеновића која се одржава на Стеријином позорју. Имамо изведбу у којој се крајње површно и неодговорно говори о Андрићу, а све што ми изговоримо на овом скупу вриједи теоретски и користи нам. Али, нажалост, то нема свој одјек какав би требало да има јер ми нисмо у стању да одбранимо највриједније. Зато се надам да ће овакви скупови односно ехо онога што ви овдје изговорите, посебно знајући професора Делића, старог сарадника, а и човјека који је у српској књижевности задао јак печат, бити много јачи и да ће много дуже трајати. Желим вам да проведете добре научне сате током којих ћемо сви заједнички мислити шта је то што може да се као синтеза искуства из Андрићевог дјела примјени на живот којег ми живимо. Мислим да постоје паралеле које су необориве и навео сам двије-три. Исто тако мислим да ви имате тога много више, јер конструкција На Дрини ћуприје мене увијек упућује да је то наш Стари завјет, а можда и Нови, зато што ту постоји све од, што би рекли Хрвати, „Крижног пута“ па до историјског увида у то како су четири вијека прошла на овом драматичном мјесту.

Добро дошли и хвала вам!

(Говор Емира Кустурице на отварању конференције „Иво Андрић у нашем времену“, Андрићград, 12. октобра 2017. године.)

Емир Кустурица –У прилог Андрићу

-

Владимир Фролов

У немоћи својој, загребачки „Јutarnji list“ цинично исмева говор Емира Кустурице на свечаности у Бања Луци, пакосно коментаришући његова промишљања о историјским српским патњама, улози ЕU и хаашког трибунала у ширењу лажи о Србима, у грађанском рату деведесетих година прошлог века!

После овакве уводне „теме“ из „лијепе њихове“, за очекивати је колективни њисак „другосрбијанских обожавалаца“ Емира Кустурице у Београду, већ традиционалног ехоа „agramerskih kulturtregera“, доказаних деконтаминера и деконтаминерки током протеклих четврт века !

-

 Ова награда је за мене знак великог Путиновог пријатељства, изјавио је данас Емир Кустурица поводом Ордена дружбе за учвршћивање пријатељства руског и српског народа, који му је доделио председник Руске Федерације Владимир Путин.

– То је част која се везује за културну традицију те земље, чињеницу да су Руси одбранили свет од фашизма, а и за Путиново име које је за мене значи пријатељство – саопштио је српски редитељ.

Орден ће Кустурици званично бити додељен 4. новембра у Кремљу.

Признање које је установљено 1994. Емир Кустурица је заслужио „за изузетан допринос учвршћивању пријатељства између народа, за популаризацију руског језика и културе у иностранству“.

(Блиц)

-

Редитељ Емир Кустурица демантовао је две гласине – да ће се кандидовати за председника Србије и да је у Венецији остао без „златног лава“ због присуства Милорада Додика.

– Добро ћу убудуће морати да пазим са ким се састајем. Изгледа да ме то много кошта! Нити сам са најближим, нити са најудаљенијим пријатељима, причао о својој кандидатури за председника. Нити је могуће да венецијански жири због позива (Милораду) Додику (председнику РС) на Фестивал мени не додели награду – изјавио је Кустурица.

Обе „информације“, каже, потекле су их „СМС кухиња“.

– Када бих то и хтео да будем председник Србије уверен сам да то не бих умео. Код овог другог, Додиковог присуства у Венецији, видна је кухиња која је хтела да му отежа живот око референдума у Републици Српској, а мене раздвоје од „лошег“ друштва. Нас двојица смо пријатељи и у добру и у злу – поручио је Емир Кустурица.

(Блиц)

www.nspm.rs/hronika/emir-kusturica-nisu-tacne-glasine-da-cu-se-kandidovati-za-predsednika-srbije-i-da-sam-zbog-dodika-ostao-bez-zlatnog-lava.html

-

Прослављени редитељ Емир Кустурица намерава да уђе у трку за председника Србије уколико добије Вучићеву подршку.

Емир Кустурица (Фото: Медија Центар)

Добро упућен извор тврди да је Кустурица спреман да се повуче из филмског посла и опроба у врло конкретном јавном ангажману. А како се поверио кругу блиских пријатеља, фигура председника Србије би му била права мера.

– Кустурица је у последње време заокупљен идејом да би могао да ускочи у политичку арену, а председнички избори су му идеалан полигон за то. Ипак, он тек намерава да о свему овоме разговара са премијером Вучићем. Од Вучићеве подршке и зависи да ли ће та идеја одмаћи даље од Кустуричине жеље. Без Вучићеве подршке сумњам да би био спреман да се упусти у овакву пустоловину – прича извор близак славном режисеру.

-

Прослављени редитељ Емир Кустурица изјавио је да је референдум о Дану Републике од великог значаја за Српску, јер то није референдум о датуму, већ изјашњавање свих наших сународника и људи добре воље који се не боре само за тај дан, него и за слободу односно очување наше културе.

„Прво је био покушај да се укине име и годишњица Републике Српске, па је тек онда уведено и питање постојања референдума. Да је редослед био обрнут, односно да је могао да буде обрнут онда би могли да говоримо о томе како је неумесно понашање председника Републике Српске. Овако као што је и одбрана слободе у нашем народу увек на дневном реду, тако је и овај пут веома видљив процес којег Бакир Изетбеговић обнавља и иде стазама свога оца“, истакао је Кустурица.

Када је мир у БиХ био загрантован Кутиљеровим планом, подсетио је Кустурица, Алија Изетбеговић је по наговору америчког амбасадора Ворена Цимермана одбио мировни споразум који је претходно прихватио.

„Тако и сада. Све што постоји у арсеналу Бакира Изетбеговића покренуто је да би се нарушио мир у БиХ“, оценио је Кустурица и додао:

„Ми смо хтели да један од симбола тог мира буде Андрићград, а ја сам схватио да они не желе мир. Вишеград јесте био муслимански већински град, али су га населили Коњичани који су морали да оду из Коњица после Дејтона и још пре Дејтона, па се ја питам – да ли је могуће да је реч о апсолутној доминацији и уништењу њима супротстављене цултуре“.

Он је навео да је био мишљења да ће Андрићград бити град мира, те да је с том намером и направљен, али је тајна у томе, каже, што они неће мир.

„Начин на који се кренуло на Републику Српску сугерише да њима заправо не треба мир, а ми будале хоћемо да направимо споменике миру или помирењу као што је била намера са Андрићградом“, нагласио је прослављени редитељ, пренеле су бањалучке Независне позивајући се на Срну.

И зато, поручио је Кустурица, што се тиче референдума – ако пропустимо на једном дочекаће нас на другом и стога је веома важно да сви изађемо на референдум.

(Танјуг)

извор:www.nspm.rs/hronika/emir-kusturica-referendum-o-danu-rs-nije-referendum-o-datumu-vec-borba-za-slobodu.html

-
Филм Емира Кустурице “На Млечном путу” уврштен је у такмичарски програм филмског фестивала у Венецији, који ће бити одржан од 31. августа до 10. септембра.

 Фото Н.Јанковић

Филм Емира Кустурице “На Млечном путу” уврштен је у такмичарски програм филмског фестивала у Венецији, који ће бити одржан од 31. августа до 10. септембра.

Светски медији подсећају да је “На Млечном путу” Кустуричин први дугометражни играни филм од “Завета” из 2007. године.

Филм је раније најављиван као прича о рату и љубави, а урађен је по Кустуричиној приповеци ”У змијском загрљају“, објављеној у књизи ”Сто јада“.

Главну улогу у филму тумачи Кустурица, а партнерка му је славна италијанска глумица Моника Белучи.

Иако је било очекивано да “На Млечном путу” буде премијерно приказан на фестивалу у Кану, постпродукција филма није била завршена на време како би био уврштен у програм тог фестивала.

Кустурица је у Венецији већ награђиван 1981. године, када је добио награду за најбољи дебитантски филм “Сјећаш ли се Доли Бел”, док је 1998. за филм “Црна мачка бели мачор” награђен за режију, преноси Н1.

извор: www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:617267-%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%BC-%D0%9A%D1%83%D1%81%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%83-%D0%92%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B8

-

Режисер Емир Кустурица сматра да је највећа срамота што Срби учествују у кампањи против предсједника Републике Српске Милорада Додика, док у БиХ живе три до четири хиљаде људи спремних за терористички акт.

Он је навео да у БиХ, гдје су на тачно одређеним мјестима „засађене“ вехабистичке ћелије и из чијих бисага су узимани меци који су завршили у тијелима убијених Француза и гдје се уопште не сумња у то да ли је „калашњиков“ баш одатле стигао у Париз или негдје друго – отвара „досије Додик“.

„Дакле, то су велике силе на малим територијама. И оно што је најсрамније у свему томе јесте чињеница да припадници Додиковог народа, дакле наши Срби, учествују у кампањи у којој је важније утврдити да ли је Додик крао него да ли им се пред двориштем налазе вехабије које сутра могу све да их покољу“, рекао је Кустурица.

Он је указао да се тако, како вријеме одмиче, та замјена тезе примјењује и оживљава у животу БиХ, односно Републике Српске.

„Појачава се осјећај кривице Срба због Сребренице, за коју многи тврде да није само оно што муслимани желе да је било – митско мјесто њиховог страдања, него и један читав спекулативни блок који говори о томе да је изгон Срба са хрватске територије, практично, био покривен тим злочином који је касније преведен у геноцид“, упозорио је Кустурица.

Он је оцијенио да је најтрагичније то што се културна база српског народа у БиХ брани управо код оног који је доведен у питање.

„Не због тога што би ја требало или не би требало да вјерујем да ли ће Републике Српска да опстане без Додика – неће сигурно, али да ли је могуће да у оквиру истог народа постоје људи који желе да процесуирају Додика, а пред њима су терористи који разваљују читав један свијет“, рекао је Кустурица.

Он пита да ли је могуће да је разум колабирао или да га уопште нема када један министар у Савјету министара БиХ доводи у питање свог сународника у тренутку када му се терористички актови дешавају пред очима.

„Од Горње до Доње Маоче, крај Рудог и на још седам до осам локација живи три-четири хиљаде људи који у сваком тренутку могу да изведу терористички акт. Да ли је онда људима који знају да су им брадати терористи пред носом, под грлом и да је само питање када ће кренути по нож за то грло главна брига Додикови рачуни. Да би имао дилему мораш бити или луд или корумпиран“, навео је Кустурица.

Он је нагласио да је у случају Додика ријеч о замјени теза.

„Ти живиш на територији гдје ти је инсталирана `Исламска држава`, јер није Додиков отац правио Исламску декларацију него отац Бакира Изетбеговића. Морамо рећи да је Алија Изетбеговић био видовит и предвидио ову исламску државу и ми од Бакира никада нисмо чули ништа против те исламске државе“, подсјетио је Кустурица.

Према његовим ријечима, Бакир Изетбеговић је могао уопштено да се изрази против тероризма, али никад „нисмо чули да је довео у питање Исламску декларацију коју му је у насљеђе оставио отац“.

„Није довео у питање ни идеју да у том ланцу корупције његов шеф из Инстанбула, један од оних који је у јануару изгубио изборе и то онако опасно, а онда их напрасно у априлу добио и даље онај који стоји на граници гдје се одвија тренутно највећи шверц на планети. Међутим пошто је он амерички савезник, наравно ни за шта није крив“, рекао је Кустурица.

Он је додао да када Изреел и Грчка, ако се заобиђе Русија, већ десет мјесеци показују папире да исламисти шверцују нафту преко турске границе, они кажу да не вјерују у то.

„А, вјерују да је Додик имао кредит и купио неку кућу у Београду. Па, да ли паметан човјек – у свијету гдје смо, ако ништа, изједначени по могућности да узмемо кредит и будемо робови – може то тако да тумачи. Да ли је могуће да једна сила не да да се изговори истина, а са друге стране дозвољава да се монтирају лажи. Е, то неће проћи тако лако“, поручио је Кустурица.

Он је указао да треба да се повежу три-четири ствари и да треба знати да је министар спољних послова САД прије неки дан изјавио да је Саудијска Арабија најбољи пријатељ Америке, баш она Саудијска Арабија која је током рата у БиХ на њен простор убацивала муџахедине, а након рата инсталирала вехабије.

„Вехабије, по дефиницији нису злочинци, али је из њихових редова на хиљаде људи из БиХ одлазило и одлази у Ирак и слична ратишта. Дакле, лако долазимо до закључка да је САД, заправо, намонтирала Европи један исламски центар, а пошто знамо да је то вредоносни систем који ради на непрестаном узнемиравању планете, онда уопште не треба да сумњамо да неко ко је писао Исламску декларацију и неко ко је његов насљедник није дубоко, рекао бих, у исламској концепцији која не подразумијева заједнички живот него доминацију. Мислим да је то циљ“, рекао је Кустурица.

У осврту на актуелна дешавања на свјетској сцени и мигрантску кризу, Кустурица је рекао да сматра да је она каналисана и испровоцирана и нагласио да је питање зашто Турска као огромна земља и економска сила у успону не збрине те људе.

„Зашто Саудијска Арабија, једна од најбогатијих земаља на свијету, пушта те људе да иду у Њемачку. Мислим да је то један план за ког немам довољно података да га докажем сто посто“, рекао је Кустурица.

Када је ријеч о будућности Европе, Кустурица је рекао да се она одвија у два правца – један је укидање царинске зоне између САД и Европе, а други је губљење идентитета.

„Није амерички генерал једини који је дозволио да се месопотамски трагови цивилизације уништавају. То је радио и Цезар, то су радили и Кинези, па тако и Америка. Губимо памет, па то не схватамо“, рекао је Кустурица и закључио да се предсједник Русије Владимир Путин у Сирији бори за спас хришћанства.

pressrs.ba/info/vijesti/kusturica-bave-se-dodikom-terorizam-pred-vratima-31-01-2016

-

Н. ЈАНКОВИЋ

ПОЈАВИО се Емир Кустурица у одори кувара, под белом капом у време ручка, сред дрвенградског ресторана „Висконти“. У руци носи кутлачу. Клања се, обилази столове, излази у авлију и госте пита: „Јесте ли, можда, неким случајем, гладни?“ Да је на менију такозвана гушчија камарила, видело се тек касније, током званичног, карневалског отварања: пред пуним гледалиштем у „Проклетој авлији“, све је почело сценом из опере „Дом за вешање“, био је то гранични прелаз између обичног живота и катарзе…

 kul-Kustrendorf-Emir-220120_620x0

Људи на сцени су више гладни него сити. Општа социјала. Све је око њих порушено, скоро до темеља. Али, где су гуске – ту је и храна. Те „гушчије камариле“ склоне су интригама о власти и животу уопште. Важно је добро их подгајити. Тек када дође тренутак да буду жртвоване, оне испуњавају свој циљ, то је предуслов да после реза ножем, на духовној трпези полете кашике. За њима да и људи – узлете. Такав је код Кустурице обичај. Лет је почео овом сценом. Слетање је заказано за 27. јануар.

Јединствени мокрогорски фестивал је званично отворио министар културе и информисања Иван Тасовац.

– Драма која подражава живот потребна је човеку. У тој драми, „Кустендорф“, за разлику од других, пита пре свега о естетици и моралу. Подсећа да је живот тајна, а не гола истина, јер да је то, био би „ријалити“ – каже Емир Кустурица за „Новости“. – Филм као људска потреба нападнут је седамдесетих. Зато Џорџ Лукас данас говори, и то је парадоксално, да су аутори у СССР имали више слободе у стварању него он у САД. Данас је гледалац предмет, а филм је стега. Док одумиру заједно, наш посао је да филму макар сачувамо част и да макар сконча лепо, као опера.

Додаје Кустурица да су гости деветог „Кустендорфа“ Матео Гароне, Жак Одијар, Ђија Жанке, Корнелију Порумбоју и други, истинске звезде светског филма. Поред њих ће млади аутори уочити да је скромност врлина, чак и сред, некада заслепљујућег, истинског сјаја. И истиче, биће гостију изненађења до краја фестивала… Најважнији гости, ипак су стигли пре афирмисаних аутора: млади ствараоци, учесници такмичарског програма долазе из Бугарске, Кине, Хрватске, Мађарске, Исланда, Ирана, Мексика, Палестине, Русије, Србије и Шпаније.

Сцена из „Дома за вешање“

На хелидром у Кустуричиној авлији, током дана добродошлицом, хлебом, сољу и ракијом дочекани су, у шали је речено, „филмски покварењаци“ – продуценти попут Фламинија Задре, који је омогућио снимање првенца „кустендорфског детета“ Јапанца Кокија Хасеија, и који је у жирију такмичарског програма заједно са Мажидом Абди и Дивном Вуксановић. Продуцент Матијас Мостеирин ће овде представити филм „Клан“ аргентинског режисера Пабла Трапера и одржати радионицу.

На почетку глобалне инвазије на ужичку месну заједницу, право из Рима стигао је Матео Гароне. Светла фестивала била су уперена у аутора филмова „Прва љубав“ (2004) и „Гомора“ (2008), за који је добио Велику награду на Канском фестивалу и пет европских филмских награда, као и остварења „Ријалити“ (2012), овенчаног још једном канском Великом наградом. Овог пута Гароне је на „Кустендорф“ понео бајковиту „Причу над причама“ (2015).

– Радујем се, јер сам овде други пут и знам да ме чекају пријатељи, млади аутори са којима сам навикао да делим дане и ноћи у посебном амбијенту ослобођеном свих баналних вишкова – рекао је Гароне по доласку у Мокру Гору.

После церемоније отварања, приказан je Гаронеов филм „Прича над причама“, екранизација три бајке Ђамбатиста Базилеа и прво остварење вишеструко награђиваног режисера на енглеском језику. Гароне је после пројекције одржао радионицу за младе ауторе и све љубитеље филма.

Тачно у поноћ, у „Проклетој авлији“ концерт је одржала јерменска реге група „Реинкарнејшн“.

Звезду позоришног „Дома за вешање“ и отварања „Кустендорфа“ Горицу Поповић затекли смо у дрвенградској авлији, с везом у рукама. Одложивши вез, допунила је ону причу с почетка о људима и животињама.

Матео Гароне стиже на Мећавник

– Видите, уметници су сметња, тег нашим властима већ дуго. Чак и када се „гарнитура“ владајућих промени, тада постаје још горе. То је понижавајуће! То је поражавајуће! Утолико су значај „Кустендорфа“, његов опстанак и трајање још већи – каже глумица. – Фестивал напред гура младе, морамо разумети да су они у тешком, незавидном положају. Забрањено је запошљавање младих у култури. Мало је „квака“ за које се могу ухватити, поље им је сужено, где ће они? Могу овде, будимо зато на „Кустендорф“ поносни.

Нема сумње, на крају фестивала професор режије и живота Кустурица скинуће накратко куварску одећу, гости и учесници фестивала ће „одлетети“, сви с надом и вољом да на оној тужној порушеној сценографији с почетка направе нешто мало боље.


„НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“

– ЗАВРШИО сам снимање филма, сада ми је лако. Први пут сам радио дигиталном камером, али са узбуђењем карактеристичним за филмове из седамдесетих. Више од 90 одсто сцена дешава се у екстеријеру. Верујем да ће монтажа бити готова за премијеру у Кану. Проблеми су сада другачији, некада смо јурили праву експозицију, а сада пуно времена одузимају дигиталне ствари, послови попут мењања делова позадина… – каже Кустурица.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:587464-%D0%9F%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BE-%D0%9A%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D1%84-%D0%A5%D0%BB%D0%B5%D0%B1-%D1%81%D0%BE-%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B5%D1%9A%D0%B0%D0%BA%D0%B5

-

ЗАЈЕДНИЧКА ПРЕПОРУКА МИЛОРАДА ДОДИКА, МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА И ЕМИРА КУСТУРИЦЕ

ПРЕДСЕДНИК Републике Српске Милорад Додик данас је у Београду са српским академиком Матијом Бећковићем и прослављеним режисером Емиром Кустурицом разговарао о прослави Дана Републике Српске – 9. јануара.

Саговорници су током сусрета истакли значај предстојећег обележавања 9. јануара као Дана Републике, посебно након неприхватљиве и политички мотивисане одлуке Уставног суда БиХ када је реч о Закону о празницима Републике Српске.

Додик, Бећковић и Кустурица су оценили да је управо због тога 9. јануар потребно обележити још снажније и свечаније, те на тај начин упутити поруку и домаћој и светској јавности да Срби никада неће одустати од обележавања датума када су постављени темељи Републике Српске.

(Срна)

извор: http://fakti.org/serbian-point/srpska/dan-srpske-zbog-pritisaka-obeleziti-svecanije-nego-ikad