среда, јануар 17, 2018

Тагови Вести таговане са "ЕУ"

ЕУ

Пут у „светлу европску будућност“ има и цену и жртве, што се у Србији свако мало сагледа у конкретним догађањима, или сећањима на дане који заслужују и сећање и поштовање.

Као изразит пример, већ одавно се ћутањем прелази преко датума ослобођења окупираног Београда у Великом рату, иако су београђани тешко и мучно предурали те пуне три године под окупаторском чизмом,чекајући сунце Слободе!

Симболично, баш на католички празник Свих светих, када излазе на гробље да пале свеће и положе цвеће, српски ослободиоци 1918.године ушли су у своју окупирану престоницу, палећи тако свећу умирућој Двојној монархији и њеним чиновницима, који су се три дуге године трудили да затру код народа све српско сећање.

Тај злонамерни насилни талас расрбљавања, најпре је почео од ћирилице коју одмах протераше из школе, јавне употребе, чак и бранећи да се службене књиге у СПЦ на ћирилици воде.

Уведена је одмах латиница и то хрватска варијанта и тзв „кориенски“ правопис, уз истовремено увођење тешких казни за непослушне. Систематски су опељешене све библиотеке и уклоњене све ћирилске књиге које „штетно делују на народ“, као почетак првог таласа расрбљавања Срба у двадесетом веку, што ће се наставити у неколико кампања разних ослободилаца. Нарочито се строго кажњавало поседовање књига Српских народних песама, а тек казивање, макар и делова.

Из Загреба као провинцијског седишта, у Београд су плански доведени разни културни делатници, као резервни официри махом поразмештени у канцеларију за цивилне послове, да се постарају за изобразбу (образовање) у школама, организовано је штампање и латиничких новина, да „пучанство“ (становништво) може да прочита истину о стању на ратишту и тако то. Стигли су и први европски уџбеници, наравно на латиници, а обавезно се певала „краљевка“ (хрватскa верзија за мађарску изведбу химне Аустро -Угарске!) на свечаностима.

Првосвештеник римски, благонаклоно је гледао на планове својих свештеника да се поради на мисионарењу међу тим ортодоксним дивљацима, тражећи помоћ и од украјинских унијата, јер свештеника унијата није ни било за саму Хрватску, где им је седиште у Крижевцима, а Жумберак као покрајина најпознатије мисионарско подручје, у некадашњем Вараждинском генералату Војне крајине.
Међу тим чиновницима,нарочито се истицао резервни поручник Огризовић, син управника поште у Сењу, Србина и домаће католкиње, одрастао као ванбрачно дете (које је отац ипак признао) у франковачкој средини какав тада беше Сењ, био је богом дан за културни рад међу окупираним београђанима, изгладњиваним и пљачканим на сваком кораку, али писменим, који треба да лепо пишу о својим окупаторима за кору хлеба, и без стида, наравно.

Он се може сматрати родоначелником београдских аутошовиниста у култури, јер се трудио да промени и културне „навике“ и културне „потребе“ београђана, па ће га зато у заједничкој држави загрепчани и изабрати за интенданта ХНК (Хрватско народно казалиште), упознао човек добро Србе, богомдан за међусарадњу, а и крв није вода, а наш човек, католик, ма шта још казати.

Додуше, ни у Београду га нису питали за рад у окупаторској управи, морао човек као и толики други, а сад смо једноимени троплемени народ, па да не закерамо и трн у здраву ногу забадамо. Ето, ни КуК потпуковника Славка Кватерника, окупаторског управника вароши београдске, није нико питао за приљежност на послу, али га ипак те србијанске барабе нису примиле у заједничку војску, већ су му дали чин пуковника и бедну пензију у Загребу, да чека онај десети април (пардон,травањ) да се огласи на загребачком круговалу, обнародујући васкрс NDH! Како да се слави то ослобађање Београда, кад је она бараба од генерала Михајла Живковића, команданта Одбране града Београда (службени назив команде!), на уредно поднет писмени предлог агресора за мирну предају вароши београдске, и то још на међународном дипломатском француском језику, својом ручердом нажврљала српски одговор – „Марш у пи*ду материну“ – упорно бранећи сваку стопу своје престонице!

Како да се тај сачувани докуменат изложи у свечаној сали војне академије, да се згражавају драги пријатељи из злочиначког NАТО, када стигну у инспекцију, успут донирајући неке крпице.

Како да се данас слави то ослобађање, да се стидимо пред том културном ЕU, чији су представници те далеке 1915.године проваљивали у сваку српску радњу, упорно тражећи српски Schnaps (ракија), а у европској Љубљани су наслови у новинама били „Beograd je naš“!

Како да се слави то ослобађање, кад су као прве европске тековине постављена вешала, не случајно баш на углу код хотела „МОСКВА“, и почео је просветитељски рад европејаца- „kulturtregera“, у земљи Србији!

Ето, скоро век касније, опет проблеми са тим српским генералима, довели у војну академију једног српског генерала да казује своје искуство у одбрани Отаџбине од NAТО агресора, а „међународна заједница“ се згража, чак га је и антисрпски хаашки трибунал осудио за некакву измишљену командну одговорност, а добро се зна да код тих Срба постоји само одговорност у одбрани Отаџбине, кад навуку униформу!

ЕU се згража на испољавање милитаризма, изузев у хумане сврхе као добри NАТО, те се зато не полажу венци и цвеће на заслужне гробове, иако би се то уклопило у ЕU, тамо сви славе тај празник баш на тај дан, али оћеш јест, парастос би држали православни свештеници СПЦ, а тај мирис тамјана баш и не прија културној Европи, као и београдским другосрбијанским аутошовинистима, који нису ни чули за генерала Михајла Живковића „Гвозденог“, команданта одбране престонице, команданта Првог српског добровољачког корпуса у Одеси, где су Срби пречани показали да су интегрални део српског народа, најпе у Добруџи на позив руског цара Николаја II, а затим и на Солунском фронту у саставу Југословенске дивизије, заједно са својом српском браћом приспелом из далеке Америке!

Па ко то данас сме да помене разним добронамерницима из ЕU, ЕК, NАТО, а о бившој браћи из Загреба и Љубљане да се и не говори, а они увек председавају комисијама које извештавају о добрим српским намерама, баш некако чудно, зар не!?

Ипак, на велику жалост и ЕU и другосрбијанаца, али и актуелне власти, иако се сећање никако не слави, већина младих у земљи Србији, на питање о ЕU, даје управо одговор генерала Живковића!
Баш некако чудно, зар не, или и није, ако се знају стихови познате песникиње — „Србија је голема тајна ……!

-

Владимир Фролов

После изрицања пресуде генералу Младићу, тете сорошевке организовале су „експертско саветовање“ о учинку хаашког трибунала, позивајући у госте и Иву Јосиповића, ЕU најдражег хрватског антифашисту, координатора стручног тима хрватске оптужнице за „српски геноцид“, која није прошла чак ни код доказаних србофоба у међународној заједници!

Лист ДАНАС, не случајно, радо је уступио простор да кумек Иво као антифашиста удели неколико „корисних савета“, неразумним Србима!

Иво, као правни стручњак, надобудно тврди да нема уласка у ЕU док се не призна Косово, али се изнова враћа својој најдражој теми, изједначавању усташа и четника, „заборављајући“ да је онај истакнути србомрзац Винстон изјавио још 941.године, да је ЈВуО антифашистичка војска у окупираној Југославији, а усташе су биле фашистичка хрватска војница, а Иво је ипак професор права, те не би требало да меша жабе и бабе, али он то упорно радо покушава, по моделу АПП (ако прође, прође!).

Само да оне немачке барабе нису објавиле сачувану ратну документацију немачке војске, где се баш јасно распознаје ко је ко у тада окупираној Југославији, без обзира колико се труде и кумек Иво и тете сорошевке да васпитају неразумне Србе, који ту документацију ипак изучавају!

-

БЕОГРАД – Шеф делегације ЕУ у Србији Сем Фабрици каже да је за Србију најбоља „столица“ она за столом у Бриселу, где ће седети са осталим европским лидерима.

„Ако баш желите да то изразите кроз ‘столице’, ја видим Србију како седи на столици за ЕУ столом, са осталим европским лидерима и заједно радимо сваки дан на промоцији ЕУ вредности и интереса“, рекао је Фабрици у интервјуу за „Блиц“.

Он је додао да га веома охрабрује динамика односа Србије и ЕУ.

„Јасна је посвећеност српског вођства придруживању ЕУ. Мислим да идемо у правом смеру и у Бриселу такође видим одлучност да се на Србију гледа као на будућу чланицу“, рекао је Фабрици.

Оцењује да су, за кратко време колико је у Београду, поруке и осећања које види с обе стране охрабрујуће и позитивне и додаје да је његов посао да се таква позитивна динамика настави.

Истовремено је нагласио да Србија као земља кандидат за чланство има обавезу да усклади своју спољну политику са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ.

„То је обавеза и очекује се да се до момента прикључивања та политика у потпуности усклади“, напоменуо је Фабрици.

Према његовим речима, Србија је већ начинила неке добре кораке, као на пример то што је одлучила да се придружи Хелброку, борбеној групи ЕУ коју предводи Грчка.

Упитан како то утиче на односе Србије са Русијом, Фабрици наводи да је порука јасна – чланице ЕУ и оне које то желе да постану морају да поступају у оквиру заједничке спољне и безбедносне политике.

„Можете развијати односе са нечланицама ЕУ, Русијом или било којом другом земљом света, уколико поштујете тај заједнички оквир. То је веома просто и пошто је Србија у процесу придруживања ЕУ, усклађивање политике је крајњи циљ, а однос с другим земљама може да се негује уколико се поштују постављени оквири“, рекао је Фабрици.

Говорећи о хуманитарном центру у Нишу, Фабрици је подсетио да је Србија део ЕУ механизма цивилне заштите, те је поручио да је за ЕУ битно да је центар у Нишу компатибилан са односима Србије и ЕУ, односно са механизмом цивилне заштите.

„Српске власти су неколико пута јасно истакле да центар неће имати војну улогу нити ће бити механизам за некакву регионалну координацију и ми смо то разумели“, рекао је Фабрици.

Сматра и да је веома важна иницијатива председника Александра Вучића да се отвори унутрашњи дијалог о Косову, али наводи да је рано да се прича о исходу.

„Са гледишта ЕУ, вреднујемо је позитивно и са великом пажњом очекујемо исход дијалога“, рекао је Фабрици.

Он је указао да је тај дијалог унутрашња ствар.

„Није на нама да се мешамо у унутрашњи дијалог у Србији, то је прилике да грађани међусобно разговарају, да се њихов глас чује и да изађе са предлозима. ЕУ је ту да помогне“, поручио је Фабрици.

Према његовим речима, ЕУ стално ургира на Београд и Приштину да брже и лакше спроведу у дело обавезујуће договоре које су направили у дијалогу под покровитељством ЕУ.

„То охрабрење односи се и на брже деловање када су у питању ЗСО јер, нажалост, видимо озбиљна одлагања у имплементацији тога. Волели бисмо да на овом плану видимо конкретније, видљивије, брже и ефикасније резултате ускоро, пред нову фазу дијалога“, рекао је Фабрици.

Он је додао да су нормализација односа са Приштином и побољшање владавине права два најважнија поглавља, у којима је потребно да се направи највећи напредак.

„Србија је кроз бројне иницијативе усвојила акциони план по коме судство треба да учинимо независном и ефикасним. За то је потребна и реформама устава“, указао је Фабрици.

Што се тиче слободе медија, нагласио је, ЕУ ту област сматра фундаменталним правом.

Сматра да је похвално што су представници медија започели дијалог са премијерком.

„Што се нас тиче, управо је завршена мисија независног стручњака који је средином месеца боравио у Београду, чији је задатак био да утврди стање на медијској сцени, уочи све проблеме слободе медија, након чега ће саставити извештај и препоруку о томе шта би ЕУ и Србија могли да ураде да би се напредовало у тој области и учинило да слобода медија постане суштински елемент српског друштва“, рекао је Фабрици.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/sem-fabrici-za-eu-je-bitno-da-ruski-humanitarni-centr-u-nisu-bude-kompatibilan-sa-odnosima-srbije-i-eu.html

Beograd, 20. novembra 2015 - Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vucic i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg daju izjave medijima nakon sastanka u Palati Srbija. FOTO TANJUG / TANJA VALIC / bb

Пут у „светлу будућност“ Србија „тешко сама проналази“. Бар тако сматрају и тврде представници кључних западних сила (САД и ЕУ), као и многе невладине организације финансиране од влада наведених кључних западних држава. Србија је у таквој ситуацији да врло тешко успева да нађе одговарајући војно-политички грудобран који би је штитио од разноврсних политичких притисака и геополитичких удара. Србија није успела да пронађе саму себе ни у социјалистичко-комунистичко време, живећи у систему који је имао основну мисију да „усрећује људе и народе“, да спроводи еманципацију народа и појединаца до крајњих консеквенци „ослобађајући их од духовног, социјалног и политичког туторства“, мењајући облик права којима се регулишу односи у заједници – револуционарним уређењем заједнице. Ни у социјализму Србија није постала сама свој господар, није се могла отргнути од „еманципатора“ (новог уређења и нове идеологије), као ни данас у ери либералне демократије – хегемоније, у новом поретку света.

У „постпетооктобарском времену“, у „процесу европских интеграција“, Србија још увек није изабрала јасан пут, пут без калкулација, и није снажно закорачила у смеру који ће гарантовати испуњење виталних националних и државних интереса. И поред снажно изражене политичке орјентације државног руководства ка европским интеграцијама, са јавно прокламованим циљевима прикључења ЕУ, Србија још увек држи наизглед чврсте везе и односе са Русијом. Загледана у столицу која јој се нуди у институцијама ЕУ, столицу која је врло далеко, која се постепено помера и као да измиче, Србија мора да тражи чврст ослонац и снажну подршку Русије. Зато се у овом контексту све чешће чују констатације „Србија седи на две столице“, „Србија неће моћи још дуго да балансира између Запада и Русије“ и сл.

Србија нема много избора када је реч о њеном политичком и геополитичком позиционирању. У актуелној фази свеукупног геополитичког сучељавања САД и Русије у свету, а посебно имајући на уму непосредност тога сучељавања на простору Балкана, Србији још увек остаје политика балансираних односа са САД и ЕУ на једној страни, и са Русијом на другој.

Процеси евроинтеграција у које је ступила Србија су једна врста политичког и идеолошког рефлекса политичких елита, које су уз помоћ својих “европских савезника“, срушиле „режим С. Милошевића“, и које су поверовале својим „америчким и европским пријатељима“ да ће сви проблеми српског друштва бити решени када се српско друштво „демократизује“, кад се обуздају „српске хегемонистичке аспирације на туђе просторе и друге народе“, превлада „историјска незрелост народа и његова окренутост ка прошлости“ и народ се „избави из ропства митова и историје“.

Почетна цена коју Србија плаћа на путу ка ЕУ јесте насилни губитак дела територије и суверенитета. Та цена може бити увећана формално-правним признањем насилних губитака које је претрпела наша земља током агресије НАТО и насилног одузимања дела територије (КиМ), прикључењем НАТО пакту и заборављањем све штете, бола и неправде коју су нам нанели. Поред изнетог, САД од Србије захтевају и очекују да Србија „заборави на љубав према Русији“, да у потпуности прихвати политику САД и ЕУ према Русији.

Управо смо ових дана сведоци појачаних притисака од стране САД на Србију, од које се захтева „да не седи на две столице“, односно да се „окрене против Русије“, јер по схватању САД, „Русија Србији не жели добро“. Представник америчког министарства спољних послова, односно заменик помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове Хојт Брајан Ји, чија улога проистиче између осталог и из снаге државе у чије име говори, главни је протагониста нових-старих притисака на Србију од стране САД.

Многи аналитичари и на пежоративан начин говоре о господину Јиу, исмевају рогобатни назив његове функције, као да је он у приватној мисији, а не да на врло отворен, тврдокоран и претећи начин саопштава поруке америчке администрације, које могу имати далекосежне последице по Србију. Знајући какве је све послове господин Ји обављао у региону, у неким суседним земљама и какве је резултате остварио у интересу САД, можемо рећи да је главна мирођија у балканској политичкој чорби.

САД од Србије захтевају да у потпуности промени своју спољнополитичку орјентацију, да уђе у потпуности у њихову геополитичку сферу, да се истисне сваки утицај и присуство Русије у Србији. Именовани господин Ји заступа искључиво ставове САД и поруке САД саопштава на перфидан начин, са осмехом испод кога се крије и претња и презир. Он српском државном руководству са лакоћом саопштава који су „истински интереси Србије“, „где је њено место у региону, у Европи и у свету“. Иза тих „истинских интереса Србије“ о којима говори господин Ји су у ствари интереси САД. „Отвара нам очи“ и каже ко нам је „пријатељ“, а ко „непријатељ“. Господин Ји не разуме „ирационалност“ српских односа према Русији. „Русија Вама (мисли се Србима) не жели добро“, сматра Ји.

Америчка администрација Русију отворено сматра непријатељем, то многи амерички генерали јавно говоре. Искуство нам је показало која се земља, Русија или САД, показала као пријатељ Србије и српског народа. САД, које су нас бомбардовале, које су нам насилно отеле део територије, убеђују нас да су нам пријатељи, и да су то све чиниле за „наше добро“.

Историјско искуство деловања САД широм света, па и на простору Балкана, нам показује да САД нису земља са укорењеном хуманистичком традицијом, њима је ближе социјал-дарвинистичко понашање праћено лажима, деструкцијом, уценама и сл. Овакав и сличан начин деловања САД у свету не наилази на одобравање многих европских земаља, јер САД, иако имају заједничке елементе са западном Европом, не припадају суштински европској цивилизацији, коју оне називају „старом Европом“. Неки европски политичари, могло би се рећи на оштар начин, анализирају наступ господина Јиа, и његову изјаву да „Србија не може да седи на две столице“. Тако бивши координатор Пакта за Југоисточну Европу Е. Бусек, каже да је Балкан је европско питање, и да САД треба да буду изван тога. Такође, шеф регионалне канцеларије за сарадњу и безбедност у Европи фондације Фридрих Еберт, Рајнхард Крум, сматра да „Србија треба да балансира између ЕУ и Русије и да она за то има могућности и да за себе добије најбоље из тога“. Овакви приступи нису безрезервни, јер Рајнхард Крум сматра да Русија нуди „ограничене опције“ за Србију у односу на ЕУ. У сваком случају, у Европи се могу чути и ставови да Србија може да има сопствени пут, али да настави приближавање ЕУ, уз истовремено пристојне односе са Русијом.

Због реченог, САД настоје да преко НАТО пакта и неких чланица ЕУ које САД сматрају „Новом Европом“ испоље и оствари што већи утицај на Балкану и у Европи, и да потисну утицај Русије искључиво на њене границе. Пошто се САД сматрају главним „заштитницима“ балтичких земаља, Пољске, Румуније и неких других од „претњи Русије“, оне набројане земље сврставају у чврст антируски фронт. У том смислу се из дана у дан појачава негативна медијска кампања према Русији. Та кампања се све више преноси и на простор Балкана. На „деструктивну улогу Русије у Европи“ посебно упозоравају балтичке земље, које истовремено траже од Србије да се дистанцира од Русије, па у том смислу врше притисак и на остале чланице ЕУ.

САД кроз различите медије у власништву америчких фирми, уз подршку домаћих истомишљеника, медијски промовишу западне земље и САД, као највеће инвеститоре у Србији и највеће донаторе, приказујући на тај начин ко је „прави пријатељ Србије“.

САД од домаћих медија и политичара захтевају већу медијску промоцију сарадње Србије са НАТО, за коју сматрају да се медијски маргинализује. Све су ово слаби аргументи у односу на чињеницу да нас Русија није бомбардовала, да нам није отела део територије. Напротив она снажно штити суверенитет и територијалну целовитост Србије.

 

Наставиће се….

 

ГЕОПОЛИТИЧКЕ СИЛНИЦЕ НАД СРБИЈОМ

(Други део)

Изложеност Србије беспризорним притисцима од стране САД, само потврђује њихову ароганцију, садржану у јединственој глобалној моћи, доминацију кроз коју показују позицију господара и оних који морају да им се покоравају, па све до империјализма помоћу кога САД редукују другим државама под њиховом контролом политичку, економску и војну независност.

Медијска офанзива и информативно-пропагнадни рат који је вођен против Србије у функцији обарања режима Слободана Милошевића, и који се води и данас ради афирмације “добрих дела“ која су извеле САД и њихови НАТО савезници током агресије на Србију и у периоду након агресије, током отимања територије Републике Србије, дали су одређене резултате. Индоктринација домаће јавности је значајна. Потврда за ово су поједине изјаве људи у Србији, који су заиста прошли кроз тежак период живота, а који сматрају да нас је НАТО “с правом бомбардовао“, јер нисмо били довољно демократски оријентисани. Још је опаснија изјава В. Драшковића, некадашњег министра спољних полсова СРЈ, да су „НАТО бомбе које су бацали авиони алијансе Милошевићеве бомбе, које је он пунио политичким експлозивом“. Па све до изјаве немачке нобеловке, књижевнице Херте Милер, која каже да су Срби “заслужили“ да буду бомбардовани. Нисмо сигурни да госпођа Милер и господин Драшковић верују у оно што кажу, али смо сигурни да су неки домаћи људи поверовали пропаганди да су оправдана сва војна средства и тортура над народом да би се тај исти народ убедио у потребу “демократске трансформације“.

Суштина америчког притиска на Србију и захтева да се Србија дистанцира од Русије у основи је геополитичке природе. Геополитичке силнице над Балканом и Србијом, које исијавају пре свега САД, а онда и Русија, истини за вољу са различитим мотивима и последицама по Србију, су резултат међусобног сучељавања САД и Русије (о овоме смо раније писали на ФСК). Иза сваког притиска САД на неку суверену земљу, иза њихових војних интервенција стоје прави мотиви, а то су: геостратешки интереси, економски циљеви и геополитичко позиционирање у кључним регионима света.

Слична је ситуација и када је реч о настанку нових држава, подстрекивању сецесионистичких покрета и њиховом признавању. Наиме, за САД је мање важно међународно право, пресудне су геополитичке околности. Подршка коју САД пружају тзв. Косову, да од квази-државе постане држава у пуном смислу те речи, инспирисана је геополитичким разлозима. САД сматрају да је питање “косовске“ самосталности и државности решено и да је преостало само да се Србија довољно притисне да на крају призна његову независност. Иако САД у овој фази не подржавају каталонски сепаратизам, не значи да у некој фази, ради геополитчких промена у Европи, то неће учинити.

Притисак на Србију од стране САД због Русије, непосредно је повезан и са присуством руског утицаја у БиХ, пре свега у Републици Српској. Идеје које су присутне у неким америчким круговима, у институтима (Амерички институт за стабилизацију и транзицију) који раде за потребе америчке владе, а односе се на ревизију „Дејтонског споразума“, подразумевају „распакивање Дејтона“ под покровитељством САД, НАТО и ЕУ, уз истовремно истискивање Русије, као једног од гараната тога међународног споразума.

Ако би Србија изгубила подршку Русије у Савету безбедности (СБ) ОУН, ако би се прекинуле блиске везе између Русије и Србије, онда не би било потребно даље притискати Србију да призна тзв. Косово као државу, јер би то било урађено кроз СБ ОУН и тзв. Косово би добило столицу у УН.

Осионост са којом су се САД окомиле на Руско-српски хуманитарни центар у Нишу само је још један од показатеља колико је за САД важно да се присуство Русије у свакој форми елиминише са простора Србије. Када кажу да “руским хуманитарцима у Нишу не треба дипломатски имунитет, они су само ватрогасци“, заборављају да је у СОФА споразуму, тј. „Споразуму између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“. („Сл. Гласник РС – Међународни уговори“, br. 42/2009), особљу САД дат статус који је еквивалентан статусу административног и техничког особља амбасаде САД у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. Такође, Споразум између Владе Републике Србије и организације за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке (који је потписан у Капелену 7. септембра 2015. године и у Београду 14. септембра 2015. године), особљу те организације из НАТО пакта гарантује интегрисаност са особљем Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду. Особље NSPА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО, сагласно Писму о намерама између Владе Републике Србије и НАТО о успостављању Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду, размењеном у децембру 2006. године.

Овом приликом нећемо износити многе друге одредбе наведених и сличних СОФА споразума који иду на штету Србије. По узору на СОФА споразуме које Србија има са НАТО и САД, не постоје никакве препреке да се на исти или сличан начин не реши и статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

           Очито је да је и државно руководство Србије лично изложено снажним притисцима, о којима се (не)устручава да јавно говори. Свака власт у Србији док је сервилна и послушна према САД биће „сигурна“ и „поштована“. То ће бити тако све време док буде испуњавала америчке налоге; у противном суочиће се са опасношћу да буде уклоњена. Уколико је председник Србије господину Јиу одговорио на притиске за „октаву више“, и недвосмислено се заложио за суверенитет Србије и њено право да самостално одлучује о својим спољнополитичким потезима, онда је то добар сигнал, у комбинацији са другим мерама. Пошто је председник Србије потенцирао стратешки спољнополитички циљ Србије, а то је улазак у ЕУ, онда се самосталност у спољној и безбедносној политици не може одржати на дужи рок. Руководство Србије жели, како то каже сам председник Републике, да „Србија постане део ЕУ, европски тип друштва, као у већини напредних чланица ЕУ, јер су економски приоритети Србије, пре свега у ЕУ“.

У сваком случају, Србија треба да има своју столицу, а да ли ће она бити искључиво у домаћем дворишту или ће бити мало у једном, а мало у другом (туђем) дворишту, је посебна тема. Имати лоше односе са САД је лоша ствар по једну државу. Само је од тога лошије имати лоше односе са САД, а немати јаког савезника или не бити довољно снажан и јак да се одврати могуће угрожавање суверенитета.

            Уколико Србија жели да настави да се креће за „шаргарепом“ која се зове ЕУ, и да јури европску столицу коју жарко жели, мораће да се све више удаљава од Русије. Удаљавање од Русије значи за Србију и удаљавање од КиМ. Уколико Србија дође у ситуацију да прихвати варијанту која значи обећано запоседање столице у ЕУ, а истовремено јој буде измакнута Руска столица, може се десити да остане без обе столице. Ако САД и ЕУ буде приморале Србију да напусти Русију, тада ће европска столица бити још даља и до ње се неће ићи преко КиМ, него без њега. Србија још увек има обе столице у свом поседу. Уколико се развој догађаја у свету покаже таквим да Србија у догледно време неће моћи запосести столицу у ЕУ, а да ће се све сигурније осећати на руској столици, онда се треба определити за останак на две столице уз задржавање свога неутралног положаја и добрих односа и са Русијом и ЕУ. Односи са САД ће зависити од међусобних односа САД и Русије, затим односа између САД и ЕУ и међусобних односа САД и ЕУ на једној страни, спрам Русије на другој.

            Колико се год чинило да Србији време цури и да се мора политички, па и војно определити и престати са балансирањем, то једноставно није тачно. То потврђује и журба коју намећу САД. Време као чинилац у геополитичким кретањима ће Србији ићи на руку.

 

Драган Милашиновић

Једна од обмана којима је дует Тадић-Јеремић, ојачан превртљивим Дачићем, отворено замајаво грађане Србије, у политички веома деликатном тренутку, била је бесмисленост изражена памтљивим слоганом “И Европа и Косово”. Људима се слоган свидео и за то су гласали, упркос томе што је и тада, као и сада, било јасно да се ради о nonsens-у.

У тренутку када се у Србији, самовољом једног човека, наводно води некакав “унутрашњи дијалог” о Косову, ова врста размишљања поново се сервира јавности, али у свом мутираном облику, који подразумева да се има уважити “реалност”. То је видљиво у Вучићевом бедном слогану да је ЕУ стратешки циљ, а да по питању Косова “треба да дамо најмање што морамо и изгубимо најмање што можемо”, изреченом на недавном Главном одбору СНС-а, који попут папагаја понављају сви његово коалициони партнери.

Тако је Ивица Дачић, уочи седнице Председништва СПС-а, изјавио да су “чланство у ЕУ али и праведно решење питања Косова и Метохије, стратешки циљеви Србије”.(1) Наравно, нико не зна, понајмање он сам, шта је то “праведно решење”. Нити, како оно може бити праведно, ако је изнуђено?

Но, од Дачића смо и навикли да увек говори оно што му одговара или оно што у датом тренутку неко жели да чује, па његово враћање варијанти слогана који је већ давно подржао, улазећи са Тадићем у коалицију “историјског помирења”, тешко да икога може изненадити.

Али, ових дана, огласио се и дични правник за све режиме, од Титовог, преко Милошевићевог, па све до овог Вучићевог. Владан Кутлешић. Професор. Десна рука власника и ректора Миће Мегатренда, штавише његов заменик на универзитету за који су сами његови студенти говорили да се “може пасти једино на степеницама”. Наравно, ако имаш паре. Или дуге ноге. После избијања низа афера на овом руглу српског образовног система и смене у пакету са шефом му Мићом, Кутлешић се вероватно осећао нешто обавезним садашњем режиму, па се по потреби опет  прихватио Косова. Кажем опет, јер сећамо се да је својевремено био једна од Милошевићевих узданица по том питању.

Но, времена се мењају, па и ставови. И баш као и Вучић који је заспао као националиста, а пробудио се као европејац и професор Кутлешић је од заговорника Косова у Србији мутирао у предлагача Косова ван Србије. И тако је привукао Вучићеву пажњу толико да је предлог јавно похвалио као интересантан. Ево  тог предлога, названог “реална унија независних држава”.

Мој предлог претпоставља да Србија призна Косово као независну државу, али би оно остало институционално у вези са Србијом. То би била царинска унија, која би имала јединствено тржиште и јединствену монетарну политику“(2), објаснио је Кутлешић за Блиц. Занимљиво.

Његов предлог, даље, предвиђа и политичку и територијалну аутономију за Србе на северу Косова, којих је тамо око 100.000, док би Срби који живе јужно од Ибра добили персоналну аутономију (културну, језичку, информативну). Хм, да, персонална аутономија! Само, шта то оно беше? 

Имовина Српске православне цркве и српски средњовековни споменици добили би, по његовом решењу, функционалну аутономију, односно њима би управљао српски Републички завод за заштиту споменика културе или орган на Косову и Метохији којег би плаћала Србија. Зашто не Црква? И шта је то функционална аутономија?

А како тек протумачити део предлога у коме Кутлешић објашњава да би “Косово добило и столицу у Уједињеним нацијама, али да би Србија направила обавезујући споразум да у међународним организацијама не би могли да гласају једни против других”(3). А како да утврде како да гласају?! 

Морам признати да одавно нисам на једном месту прочитао толико бесмислености и међусобно супростављених глупости. И политички и правно. Саткана од обећавајућих термина попут “персонална аутономија”, “функционална аутономија”, “царинска унија” итд. ова политичка шарена лажа као да је писана на јахти Мегатренд Миће за време олује и нема никакве додире са стварнашћу, осим да нас завара да је могуће и признати Косово и на њему сачувати државне и националне интересе.

Пазите, “реална унија независних држава”! Може ли, уопште, постојати нереална? Признате државу а онда са њом правите царинску унију и усаглашавате јединствену монетарну политику. Како, којим механизмима? Дате јој столицу у УН, а не дозволите јој да гласа како жели, нити ви можете гласати како бисте хтели. На шта то личи? А тек термин “персонална аутономија” у селу где има 2 српске и 50 албанских кућа. Леле. Па, “функционална”? У туђој држави Ваш завод за заштиту споменика нечим управља? Или Шиптари управљају, а ми плаћамо! На страну то што ни смедеревску тврђаву тај Завод не може да санира ево две деценије.

Но, без обзира на све несувислости које немају везе са реалношћу Вучићу се предлог допао. Врло.

„Изненађен сам оним што је говорио. Да смо имали те памети пре 10, 15 или 20 година, можда би неке ствари биле другачије“(4), јавно је Вучић похвалио Кутлешића.

Не знам за памет, али Кутлешића смо имали. И пре 20 година, као и сада! Па што такав предлог није предложио Милошевићу?

Можда тада није био толико паметан. Или, можда, није смео. Умели су тада, радикали, са Шешељем и Вучићем на челу, а Николићем мало позади, на студенте и пиштољ да потегну…

Али, времена се мењају. А сви знамо да памет, понекад, уме да дође с годинама. И Енглезима…

 

_____________________________________

 

  1. 91.222.7.144/hronika/ivica-dacic-clanstvo-u-eu-i-pravedno-resenje-pitanja-kim-strateski-ciljevi-srbije.html
  2. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/blic-predlog-vladana-kutlesica-o-realnoj-uniji-nezavisnih-drzava-srbije-i-kosova-privukao-paznju-vucica/
  3. Исто
  4. Исто

Прочитао сам интервју Ивице Дачића часопису «Известија» и интервју ме натерао на смех. Штавише, Ивица Дачић у њему разобличава двојне стандарде Запада. Он говори, који случај у историји светске политике сматра једним од најкарактеристичнијих примера двојних стандарда и лицемерја.

«Светски центри моћи су се прерачунали, када су мисли да се границе на Балкану могу прекрајати, зато што тај регион не улази у састав ЕУ. Од свих држава које улазе у састав ЕУ, њих 22 су озакониле одлуку Приштине, самим тим нарушивши норме међународног права“.

«По ком то закону се дозвољава Косову да прогласи независност без референдума? – пита Дачић. Како су 22 земље ЕУ то отуђење озакониле, кршећи међународно и европско право на коме се базира европска политика и политика ЕУ?»

То још није смешно. Смешно је дошло касније, кад је Дачић изјавио да Србија жели да уђе у ЕУ, но, да ће се при томе руководити нормама међународног права. Испада да је ЕУ једноставно распарчала Србију на комаде, пљујући на међународно право, но, Србија тамо хоће и намерава да при свему томе остане невина.

То веома подсећа на стару руску анегдоту. Једна другарица говори другој: знаш, прекјуче сам ишла ноћу кроз наше двориште и силовао ме је сексуални манијак. Јуче ми се то исто десило. Данас се опет спремам.

Збачи, ако већ говоримо о двојним стандардима, онда је нужно часно признати да су они такође својствени и Београду. У оквирима ЕУ нико неће дозволити Србији да се налази на позицији 27+. После њеног приступања у чланство ЕУ, она ће постати 28. И она ће радити оно што пожеле манијаци из Брисела. Невиност – то је такав квалитет кога се може само једном лишити, брзо и неповратно. Зато се уместо њега могу пробудити сасвим друге силе. Посебно са новом владом, која ће се кад-тад појавити у Србији.

-

Борис Степанов

У Бриселу не воле да говоре о томе колико је у ЕУ сваке године све више сиромашних. Сада у њој  живи преко 502 милиона људи. Од њих скоро 118 милиона  живи у сиромаштву. По свему судећи то мало тангира господу Жан-Клод Јункера и Доналда Туска. Они добијају одличне плате, све што им је потребно за угодан живот обезбеђује им се, имају и заштиту, скупе аутомобиле и авионе.  Често их називају «златни управљачи».  Успели су да се пробију до «бриселског појила» и никако не могу да се отргну од њега. Сместили су се на сам врх, наређују Европљанима, држе придике онима који желе да раскину „затворени круг“ Европске уније и да живе по сопственим  законима. Ако не све, а оно господа Јункер и Туск не воле баш претерано Орбана, Земана, а сада и Бабиша и Курца.

Без обзира што се баш та четири лидера  труде да у њиховим земљама има што мање сиромашних. „Чешки Трамп“, како понекад називају Андреја Бабиша, када је победио на парламентарним изборима, својим је бирачима обећао да ће подићи њихов стандард и да ће одржати круну, њихову вековну монету, коју ЕУ одавно жели у Прагу да замени евром. Виктор Орбан такође не жели да одбаци форинту. Како би најзад преузела контролу свих мађарских банака финансијска елита ЕУ већ неколико година и Будимпешти натура евро.

Гласне пароле о слободи и демократији су одавно постале само изговор, димна завеса, како би се освојила контрола над малим земљама. У њима је радна снага јефтина, а струњаци из њих пристају да раде за много мању плату од оних које примају Немци, Французи, Италијани или Шпанци. Штедња на набавној вредности производа – ти је златно правило власника великих корпорација. Што је плата мања – то је више оних који једва састављају крај са крајем. Највише је таквих лица – оних који живе испод границе сиромаштва или у социјалној изолацији – у Бугарској (40,4%), Румунији (38,8%) и Грчкој (36,6%). Најнижи ниво сиромаштва  је у Чешкој (13,35), Финској (16,6%), Данској (16,7%) и Холандији (16,8%). У ЕУ има много људи  који живе са озбиљним материјалним тешкоћама. Најлошији положај је у Бугарској (31,9%), Румунији (23,8%) и Грчкој (22,4%), а најбољи је у Шведској (0,8%), Луксембургу (1,6%), Финској (2,2%), Данској и Холандији (2,6), Аустрији 3,0%) и Немачкој (3,7%).

-

Београд – Више од 1.000 грађана Косјерића протестовало је против изградње постројења за спаљивање смећа у том граду јер, како кажу, угрожава њихове животе.

Министарство грађевине раније је донело одлуку да цементара Титан из тог града добије дозволу за изградњу постројења за коришћење горива добијеног спаљивањем чврстог отпада.

Грађани кажу да страхују да ће им због тога бити угрожено здравље, животна средина и усеви.

„Плашимо се болести, много је овде оболелих од карцинома плућа“, каже једна од грађанки Косјерића, друга додаје да би постројење могло да уништи засађено воће, а трећа истиче: „да је добро не би дошло овде, већ би се сви отимали за то“.

Такође, грађани Косјерића наводе и да би се тако у њиховом граду спаљивало смеће не само из Србије, већ и из Европске уније.

„Спаљивале би се гуме, пластика, најлонске кесе, комунални отпад… Нема овде тога довољно, увозили би отпад из ЕУ“, каже један од учесника протеста.

Први човек Косјерића истиче да је истекла студија о утицају постројења на животну средину и да они неће моћи да раде уколико не добију нову дозволу.

Иначе, више хиљада грађана Косјерића потписало је петицију против постројења, а најављују и да ће радикализовати протесте уколико министарство не повуче ту одлуку.

Вести, Б92

Србија данас

-

Борис Степанов

Себастијан Курц и Андреј Бабиш су узнемирили читаву Европу. Сада ће Бечом владати нов и сасвим млад Себастијан Курц, а Прагом милијардер Андреј Бабиш. Господин Бабиш је више пута говорио, а после победе и потврдио да су Вишеградској групи потребни и Аустрија и Балкан. И новом аустријском канцелару се више пута омакло па је изговарао да њега узнемирава формирање новог политичког центра са седиштем у Бечу.

Може да се претпостави да се размишља и о томе како да се постепено обнови геополитика Аустроугарске империје. Господин Курц не искључује тесне контакте са антимигрантском  „Слободом“ која је значајно ојачала своје позиције у парламенту. Андреј Бабиш и његова „Акција незадовољних грађана“  („АНО“) је после победе изјавио у Прагу да треба да се престане са причом о Европи са две брзине. У Будимпешти су одмах прихватили позив лидера АНО. Али од Брисела је, због одбијања да прихвата избеглице, највише погођен Орбан. И Курц намерава да се са оним мигрантима који одбијају да се потчине аустријским законима оштро обрачуна. Одмах ће их исељавати из Аустрије. Полиција ће посао да обавља брзо, па ће и мигранте по кратком поступку враћати у историјску отаџбину.

Толеранција је добра, али само донекле. Али када ти за врат седа неколико стотина хиљада „избеглица“ у човеку аутоматски почињу да делују закони елементарне самозаштите. И Курц, и Орбан су то први схватили. Зато их гласачи  и подржавају, и зато их се у Бриселу толико боје. Империја Хабзгурговаца је била снажна и утицајна европска снага и све до данас се тога сећају и стари, и млади. Колико год се коме допало или не допало, на политичком небу су се појавила два снажна и одлучна политичара: Себастијан Курц и Андреј Бабиш. Вероватно ће они међу собом наћи брзо заједнички језик и у своје друштво позвати искусног „мађарског лисца“ Виктора Орбана. Он има не само велико искуство, већ је и политичар са ауторитетом, чије мишљење се труде да чују  у многим европским престоницама. Орбан је успео да помогне немакој канцеларки у тешком послу са мигрантима. Она је после тога победила и на изборима. Ништа није тако једноставно како може да изгледа. Јер – и велики политичари имају мале тајне.

У својој заиста манијачкој тежњи ја супротстављању руским пројектима у области испорука гаса путем гасовода, Европска комисија не само да ставља под претњу енергетску безбедност Европе, него и подрива сопствени имиџ институција која је способна да поштује споразуме. Управо овако треба оцењивати покушаје Брисела не само да унесе хитне измене у „енергетском законодавству ЕУ, него и да указаним изменама да „обрнуту снагу“. А то више није само очигледно кршење насталих правних и бизнис процедура, него и практично отворени сигнал оним земљама које још само теже да постану чланице Европске уније – као, на пример, Србија. Смисао сигнала је јасан: у ЕУ делује примат (гео)политичке сврсисходности, у вези с чим грађани не треба да се уздају у правне процедуре, па чак ни на чисто економске разлоге.

Ужурбано припремање поправки европског законодавства од стране Европске комисије омогућиће јој да регулише све гасоводе којима гас стиже у Европу, па тако и морске. Документ мора да гарантује да ће се „основни принципи енергетског законодавства ЕУ… примењивати у односу на све гасоводе у трећим земљама и из њих, до границе јурисдикције ЕУ“ – саопштила је Европска комисија.

Те исправке је већ требало да потврди Европски парламент и Савет ЕУ. Циљ Европске комисије је – како истиче њен председник Жан-Клод Јункер – да успе да донесе исправке до краја 2018. године. Датум није случајно изабран. Ради се о тежњи да се руски „Газпром“ лиши права да управља извозним гасоводима „Северни ток – 2“ и „Турски ток“, који су у градњи. Поред тога, исправке Европске комисије могу се проширити чак и на гасовод „Северни ток“ који функционише још од 2011. године.

Трећи енергетски пакет који је донет 2009. године и који је и данас на снази, предвиђа поделу функција добављача и транзитера гаса, а такође и обезбеђује доступ цевима и трећим странама. Међутим, ова одредба се не односи на гасоводе који пролазе кроз неутралне воде. Сада Европска комисија намерава да, у суштини, једноставно дезавуише такав концепт.

Карактеристично је да је Брисел већ изјавио да ће важење законодавних исправки мимоићи пројекат изградње Транс-јадранског гасовода. Овај пројекат предвиђа изградњу гасовода из Турске, преко Грчке, Албаније и Јадранског мора, до северне Италије. [https://www.vedomosti.ru/business/articles/2017/11/09/741033-evrokomissiya-gazprom?utm_campaign]

„Европска комисија је предузела нови покушај да узме под своју контролу изградњу и експлоатацију планираног гасовода „Северни ток – 2“. Она жели да тај гасовод потчини европским правилима. У Немачкој то наилази на одлучно противљење“ – указује у вези с тим немачки часопис Handelsblatt и подвлачи да је у резултату иницијативе Европске комисије „спор између бриселског ресора и Немачке ступио у нову фазу“. „Северни ток – 2“ представља својеврсни пројекат приватног бизниса“ – подвлачи с тим у вези Штефан Каалферер, управник за послове федералног савеза енергетске и хидро привреде Немачке (BDEW). Према његовим речима, „сваки нови гасовод који допрема природни гас у Европу, постаје добро дело за поузданог произвођача гасом, зато је нова иницијатива Европске комисије несхватљива“.

„Русија већ сада испоручује 42% природног гаса који увози ЕУ, па је на тај начин најважнији добављач. Иза ње следе Норвешка са 34% и Алжир са 10%“ – подсећа немачко издање. [http://www.handelsblatt.com/my/politik/international/gasversorgung-neuer-angriff-auf-nord-stream-2/20555584.html?ticket=ST-263468-gYbpljaJRbaFpg7O1DVe-ap1]

„Урађено је веома мало за десет година у плану диверсификације гаса у Европу“ – потврђује Марк-Аатуан Ејл-Мазега, директор Центра за енергетику Француског института за међународне односе. Према његовим речима „Русија и даље игра кључну улогу у области испорука гаса у Европу“. Пројекат Nabucco, који је својевремено подигао велику ларму, требало је да замени ПАО „Газпром“ у коме је Азербејџан требало да буде у својству добављача, међутим, на крају се од њега одустало у корист скромнијег Транс-јадранског гасовода капацитета од 10 милијарди кубних метара гаса (наспрам 40-50 колико је предвиђано за «покојни» Nabucco)», – подсећа у вези с тим француско издање Les Echos. [https://www.lesechos.fr/monde/europe/030658661940-europe-limpossible-alternative-au-gaz-russe-2120772.php#jwcbMlgWyYjs5jtW.99]

О томе да грозничави маневри Европске комисије директно противрече економским интересима Европе, сведочи и деловање водећих енергетских компанија на континенту – које се залажу за реализацију руских пројеката и спремне су да активно учествују у њима. Између осталих, шеф компаније IGI Poseidon, Елио Руџери, изјавио је да ће у 2023. години бити могућа изградња гасовода-одвода од „Турског тока“ у Европу. Према његовим речима „коначно инвестиционо решење планирано је да се донесе крајем 2019. године“, а сама изградња ће трајати између три и четири године. У резултату ће бити створен интегрисани јужно-европски систем гасовода који уједињује Русију, Турску, Балкан и Италију. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/11/09/741037-vkrattse?utm_campaign]

Прикључивање ка гасоводу „Турски ток“ у правцу Грчке и Италије, није једина варијанта даље маршруте проласка руског гаса. Још једна варијанта је довођење једне гране гасовода до Бугарске, са каснијим њеним транспортовањем по маршрути Србија, Мађарска-Аустрија. ПАО «Газпром» је већ потписао «возни ред» по развоју националних гасно-транспортних система са профилним министарствима Бугарске, Србије и Мађарске. Према информацијама којима располажемо, ова чињеница је изазвала додатну нервозну реакцију у Бриселу.

Треба подсетити да је Европска комисија не једном раније већ предузимала покушаје да спречи изградњу гасовода „Северни ток – 2“. Између осталог и лета текуће године она је замолила земље-чланице ЕУ за мандат да спроведе преговоре са Русијом, поводом стварања „посебних правних норми“ за овај пројекат. Међутим, правна служба тог самог Савета ЕУ, дошла је до закључка да нема никаквих правних основа за такав захтев.