Тагови Вести таговане са "ЕУ"

ЕУ

1. Европска унија из перспективе „деведесетих”

Када поборници идеје „Европа (=ЕУ) нема алтернативу” хоће да обичном свету приближе све „бенефите” које ће наш народ и држава имати од прикључења овом земаљском рају, најбољем од свих до сада обећаних, онда посегну за аргументима оваквог типа: где су одлазили наши гастарбајтери на рад – у земље ЕУ или у Русију и Кину; где би жели да живите и радите – у Немачкој и Француској или у Русији или Белорусији; да ли је бољи систем социјалне и здравствене заштите у ЕУ или у Русији; где су радничка права боље заштићена у Немачкој, Аустрији и Француској или у Русији, Кини и Казахстану; да ли би више волели да вам деца студирају на универзитетима у ЕУ или у Русији и Кини; и најзад, хоћете ли да Србија буде у заједници са европским или са азијским државама.

Пошто човек своју представу друштвених феномена углавном формира на основу утисака из најскорије прошлости, што посебно важи за човека информатичке ере коме је вертикала сећања и искуства све краћа и оскуднија, навдена аргументација у прилог ЕУ је из угла искуства деведесетих година прошлог века заиста убедљива. Насупрот политичког хаоса, општег безакоња и несигурности, привредног и финансијског краха, колапса социјалног и здравственог система, који су деведесетих година прошлог века задесили све државе Источне Европе и Балкана, Европска заједница је тих година заиста деловала као једна велика „држава благостања”. Стога су Фукујамина прорицања о крају историје и коначном тријумфу западне либералне демократије деловала реалније на ратом захваћеном Балкану и у транзиционо девастираној Источној Европи, него на западној хемисфери. Овај хилијастички утисак, измешан са осећајем сопствене инфериорности, имао је код Балканаца и источних Европљана плодну подлогу у вишедеценијском доживљају Запада као симбола слободе.

Једном речју, Запад који је почетком 20. века извезао комунизам у православно Руско Царство, дочекао је крајем истог века у својим раљама робове-бегунце испражњене свести, који су хрлили у обећани Еденски врт западне цивилизације. Тако је Запад захваљујући извозу комунизма током 20. века, уместо физичке колонијализације свог источног предзиђа, извршио врло успели подухват колонизације (акултурације) свести, пре свега, европских православних народа.

Пошто је код колонијалне вестернизације поистовећивање са западном цивилизацијом акт нужности, а не акт слободног подражавања, не треба да чуди што данашњи предводници позападњачивања међу Србима немају ни делић оног одушевљења за слободу и националност које је надахњивало духове једног Илије Гарашанин и Стојана Новаковића. Наши данашњи западњаци лишени су не само слободарства, већ и сваког вида рационалности. Стасали по надзором Тита и партије, они имају митски и догматски однос према европској стварности, који се најочигледније манифестује у пароли „Европа нема алтернативу”. Митски однос према стварности и стална борба против „слободних духова који сам мит доводе у сумњу”, чине основу свести и деловања данашњих Србијиних ЕУ-ропејаца, па их М. Ломпар с правом назива секуларним свештенством.1) Делом због иностраних апанажа, а делом због сопственог историософског слепила као плода једнодимензионалне догматске свести, Србијини секуларни свештеници имају окамењену представу о Европској унији, која одговара утиску који о Западној Европи из деведесетих година прошлог века носи и наш обичан свет. Зато сазнање о томе где се запутио брод ЕУ тешко да можемо да добијемо од оних чији су политички видици и интереси неповратно колонијално закључани у идеју „Европа нема алтернативу”. Неупоредиво је корисније да чујемо шта о будућности Европске уније говоре припадници њеног наднационалног естаблишмента.

2. Рађање новог лица Европске уније

Не само по годинама, већ по оном што говори, што је урадио током сто дана свог председниковања, а нарочито по ономе што најављује да ће учинити, Емануел Макрон делује као аутентично лице нове Европске уније. С тим у вези, свакако није случајно то што либерали из руске филијале „Карнеги центра” о феномену „макронизације” већ говоре као о „могућем начину обнове Запада”. При томе, подвлаче како ће сам Макрон својим примером показати колико је „макронизација” образац „успешне приче” (success story) за супростављање пробуђеним ултралевим и ултрадесним популистима (овде).2) Своју визију „успешне” француске и европске приче, овај бивши Ротшилдов банкар је подробно представио у опширном интервју који је 1. 9. 2017. дао „Le Point-u” (овде).3) У интервјуу се Макрон дотиче свих на почетку навдених стереотипа на основу којих просечан грађанин Србије гради своју представу о Европској унији као земљаском рају.

2. 1. Ново лице европског радног законодавства

За „мајку” свих својих садашњих и будућих политичких битака, Емануел Макрон је прогласио реформу тржишта рада. Права тема за проверу реалистичности представе једног српског евро-ентузијасте о Европској унији као вечитом рају социјалне сигурности и владавине права.

Суштина Макронове реформе у области рада своди се на дерегулацију радних односа, минимизирање улоге гранских синдиката и гранских колективних уговора (овде).4) Намера је да се неки од кључних елемента уговора о раду, као што су минимална надница, дужина радног дана и радне недеље, износ накнаде за прековремени рад, више не уговарају на националном нивоу кроз гранске колективне уговоре, већ на нивоу предузећа или директно између радника и послодавца. Макрон у наведеном интервјуу истиче како ће према прописима измењеног Законика о раду, отпуштени радник моћи само једном у пет година да се користи правом на материјално обезбеђење за случај незапослености (овде).5) У измењену радном законодавству своје место неће наћи место ни мировне судије у радним односима, које су до сада, заједно са представницима предузећа и инспекторима Министарства за социјална питања, решавале спорна питања у вези са отпуштањем радника, а пре свега спорове у вези са тим да ли је до отказа дошло услед кривице радника или економских разлога. У овом другом случају они су заједно одлучивали нпр. о дужини периода у коме је отпуштени радник примао накнаду, његовој преквалификацији, и све те обавезе су до сада падале на терет предузећа (овде).6) У случају противзаконитог отказа Макрон предлаже да минимални износ накнаде штете досуђене од стране суда буде у висини три плате после двогодишњег рада, а да максимални износ буде у висини двадесет плата за преко двадесетдевет година стажа. Према постојећим прописима висина минималне накнаде штете износи шест плата, док максимални износ није законски одређен, па су до сада француски судови досуђивали противзаконито отпуштеним радницима високе износе накнаде штете. Предлаже се ослобађање послодавца од плаћања новчане казне држави када прекрши процедуру приликом давања отказа, под условом да је сам разлог за давање отказа био законит (овде).7) После другог отказа, радник не само да би губио право на материјално обезбеђење, већ би се дотадашња његова стручна спрема и радно искуство проглашавали „ирелевантним” и он би био дужан да прође неки од облика професионалне преквалификације. При том се због отвореног Макроновог подозрења према синдикатима планира да држава престане са досадашњом праксом финансирања додатног образовања у организацији синдикалних организација (овде).8) Слабљење улоге синдиката у конфликтним ситуацијама видљиво је и у предлогу да се досадашња најмање четири различита комитета на нивоу предузећа – представници свих запослених, синдикалног руководства, испекције за контролу услова рада и конфликтне комисије, споје у једно и да тако преговарају са послодавцем (овде).9) Уз то, Макрон предлаже да „средњи и мали бизнис добије могућност да колективне уговоре претреса и утврђује без учешћа гранских синдиката, директно са представницима запослених или чак са радницима непосредно” (овде).10) Да није реч само о радикалном смањењу права радника и незапослених, већ да Макрон има намеру да озбиљно умањи и финансијску страну оних социјалних права која ће преживети реформу, најјасније се види из предлога да се помоћ државе за отплату стана за сиромашне и студенте смањи на износ од пет евра месечно (овде).11)

Реформу која ће слободу уговарања између радника и послодавца оставити скоро без икакве нормативне и контролне стеге Законика о раду, гранског колективног уговора и националног гранског синдиката, Макрон је с правом назвао „коперниканском” (овде),12) јер у Француску, како примећује научни сарадник РАН, Јелена Филипова, уводи амерички либерални модел уређења радних односа, који укида евро-континентални концепт права на рад (овде).13) Посматран из угла двестогодишње еволуције француског радног права, Макронов предлог делује још „коперниканскије”, јер радноправну заштиту суштински враћа на оквире Наполеоновог грађанског законика од 1804. године. Према чл. 1781. ове кодификације код усменог уговора о најму радне снаге се у случају спора веровало на реч послодавцу и то када је у питању висина наднице и друге годишње премије.14)

У дерегулацији радних односа нови француски председник тражи лек за смањење садашње укупне незапослености од 9,6%, односно 25% у младој популацији. Имајући у виду високу незапосленост и буџетски дефицит од 3%, Макрон постојећи систем оцењује као неефикасан, а онда у духу утилитаризма додаје да је „неправичан зато што је неефикасан, и неефикасан зато што је неправичан” (овде).15) Дакле, по Макрону испада да ће „ефикасност и правичност” бити достигнути тек онда када се у условима дуготрајне и изузетно високе незапослености радник буде оставио сам, без икаквих гарантија законских императивних норми и колективних уговора, да са послодавцем уговора надницу, премије, радно време.

При томе, Макрон у складу са својим схватање социјалне правичности најављује после реформе тржишта рада и реформу пореског система, која треба послодавцима да смањи порески терет. Овакав предлог реформе новог француског председника показује сву исправност оцене Н. Катића да „када се уведе режим радикалне штедње на свему, поготову на трошењу за социјалне функције или за државне инвестиције, почиње неповратни процес демонтирања социјалне државе. Ова криза и њено пролонгирање није ништа друго до тихо убијање модерне социјалне државе и смрт кроз хиљаду резова”.16)

2. 2. Ново лице европске правне државе

Да има намеру да потпуно, Катићевом речју, „демонтира” постојећу социјалну државу, Макрон и не крије. „Ја не припадам свету старих положаја. Ја сам кренуо против њега”, вели млади француски председник (овде).17) Овим жели да укаже не само на своје чиновничко порекло, које га не везује за политичку Француску, већ и на своју намеру да кроз рушење постојећег поретка, створи „нови врли свет”. Цитирајући економсту Ј. Шумпетера, Макрон истиче како је његов задатак да ослободи процес „креативне деструкције”. Да ће жртва овог процеса бити не само социјална држава, већ и владавина права, показује начин на који ће бити извршене измене важећег Законика о раду. Иако има сигурну већину у Народној скупштини и Сенату, која је на претходним парламентарним изборима измајсторисана захваљујући већинском двокружном систему, рекордно ниској излазности (38,3%), притиску тек завршених председничких избора и Ротшилдовим донацијама у нову Макронову партију, француски председник се одлучио да радно законодавство измени путем уредби Владе (овде).18) Парламент је на основу чл. 38. Устава овластио Владу да ова може у форми ордонанси да измени Законик о раду (према чл. 34. материја радног права спада у искључиву надлежност Парламента)19), у циљу спровођења свог програма. Председник и Влада су се одлучили да заобиђу редовну законодавну процедуру у Парламенту, како би избегли пролонгирање законодавног поступка због могућег подношења бројних амандмана од стране опозиције, али и незадовољних посланика владајуће већине. Јер, реформи радног законодавства се противи чак 63% француских грађана, у оквиру њих су најбројнији гласачи странака које предводе Ле Пенова и Меланшон, али и 59% гласача републиканаца и 71% гласача социјалиста (овде).20) Тумачећи изузетак са ордонансама као правило, а у праву важи начело да се изузетак увек рестриктивно тумачи, француска Влада је de facto преузела законодавну власт од Парламента. Пишући о владавини уредбама у Краљевини СХС, Слободан Јовановић је истицао следеће: „Од када је уредба заменила закон, правни поредак је изгубио сваку стабилност, и ми у погледу правних прописа живимо од данас до сутра, у вечитом провизоријуму”.21) Оно што је важило као дијагноза за Краљевину СХС, мора да важи и за једну Француску.

Ако је подела власти минимални услов да би за једну државу рекли да у њој постоји владавина права, онда је француска држава због владавине уредбама на добром путу да изгуби овај атрибут. Ствари изгледају још озбиљније ако се узме у обзир чињеница да се измене Законика о раду путем уредби Владе спроводе у условима ванредног стања. Јер, масовни улични протести које су најавили други по величини француски синдикат, као и странка Жан Лик Меланшона, увек могу бити забрањени из разлога безбедности, односно терористичких претњи. Уз поделу власти, „слобода појединца да се потчини само оном закону за који је дао слободан пристанак”, чини други нужни елемент владавине права.22) Без владавине права Макронова власт може бити легална, али не и легитимна.

Из интервјуа Le Point-u се види да млађаном банкару Макрону није приоритет владавина права, а у оквиру ње ни подела власти и слобода, већ сувереност, као највиша и недељива власт. При томе у уставном систему Пете Републике он види у председнику „основу политичког живота и гаранта државног устројства” (овде).23) Истовремено, даје предност чиновничкој у односу на политичку владу, што заједно са бившим чиновницима који су као политички анонимуси убачени у парламент, показује да је Макрон изразити поборник јаке извршне власти и слабог парламента. Ако се овоме дода његово цитирање поуке утемељивача француске апсолутне монархије, Луја XIV, „не дозволите да руководе вама, будите домаћин, радите без миљеника и премијера” (овде),24) онда је јасно да Макрон жели да до крајњих граница ојача улогу председника Републике, који треба буде отелотворење суверене, односно највише и недељиве власти. Оправдање за овакав поглед на председничку власт Макрон налази у томе што су у Француској, као колевци европске апсолутне монархије, и данас итекако „живе монархијске представе”. Да не би било заблуде да овај његов квазимонархизам значи некаво враћање вредностима француске средњовековне монархије, Макрон истиче како се сва поређења „завршавају на томе” (овде).25) Суверену власт нови француски председник мисли да дели само са бриселским наднационални структурама и ту се представља као снажан заговорник концепта ЕУ као наддржаве, јер према Макроновом тумачењу стварности испада да сви грађани чланица ЕУ очекују да их заштити овај, његовом речју, „Левијатан”.

Најавом реформисања локалне управа, под видом финансијске штедње, која треба да доводе до укидања традиционалног француског локалног устројства са департманима и општина (овде), Макрон жели да заврши посао на остварењу, речју Х. Шулцеа, „апсолутистичке идеје државе”, коју је започо француски апсолутизам, а наставила Француска револуција, „тако што је ратом и масовним терором принудно успоставила револуционарно јединство”.26) Таква држава је према грађанима свепрождиружћи (реформа радног права) и свеуједначавајући (реформа локалне управе) „Левијатан”, док се према глобалној плутократији показује као пуки пион. Једном речју, садржина и начин на који француски председник намерава да спроведе наведене реформе показују да „макронизам” значи успостављање снажне и бирократизоване извршне власти, ослобођене у име ефикасности „стега” демократског легитимитета и владавине права.

2. 3. Ново лице европског образовања

Тврдња да у Макроновом концепту држава представља пуки инструмент за реализацију интереса глобалне плутократије, делује на први поглед превише „завренички”. Међутим, сам Макрон је у наведеном интервјуу показао да његове реформе радног, социјалног и фискалног система Француске полазе од визије Европе светске финансијске псеудоелите која нема своју Отаџбину.

Суштину Француске и француске цивилизације Макрон види у ономе што је Ф. Бродел назвао „амалгам”, расна, верска и културолошка мешавина (овде).27) Сходно таквом карактеру, највећа опасност савременог француског друштва је по Макрону грађански рат. Исламски тероризам је никао на периферији француских градова, зато што француско друштво и држава нису успели да културолошки, социјално и економски апсорбују муслимане из азијских и афричких земаља. Истичући како су главне жртве садашњег „неефикасног” радно-правног, социјалног, али и образовног система, млади и нискоквалификовани кадрови, Макрон заправо указује да би директну корист од најављених реформи требали да имају мигранти са периферије француских градова. Исту социјалну групу има у виду и Макронов предлог да области Париза, Лиона, Провансе и Марсеја добију статус грађевинских зона са посебним приоритетом, у којима треба либерализовати градњу и снизити цену квадратног метра. Реч је о регионима у којима је и највећа концентрација миграната.

Да је целокупна реформа усмерена тако да у њој главну жртву треба поднесу демографски истрошени, а политички и економски немоћни средњи слојеви аутентичног француског друштва, најасније показује следећа Макронова реченица: „Данас човек из сиромашне породице, посебно ако родитељи немају високо образовање, мало има шанси за успех, макар он добио и диплому основних студија (према болоњском систему)” (овде).28) Да би повећао социјалну покретљивост француског друштва, која треба да омогући друштвену адаптацију и успон миграната, Макрон планира да на јесен и следеће године покрене „револуцију у образовању”. Први њен циљ је да школовање на универзитету изгуби ону популарност коју има данас. У центру пажње треба да буду струковне студије, као и различити облици преквалификација и доквалификација, јер образовање мора, по Макрону, да прати потребе и интересе бизниса (овде).29) Када се одбаце „болоњске” идеолошке флоскуле, као што су оне о подизању практичних знања, већој транспарентности и проходности образовног процеса, онда се види јасна Макронова намера да заједно са ликвидацијом социјалне државе и владавине права, изврши и егзекуцију над преживелим остацима традиционалног европског образовања у Француској.

2. 4. „Макронизам” и мигранти

Предложене реформе показују да је суштина идеје „макронизма” да се изгради модел државе и друштва који ће моћи да апсорбује и држи под контролом ону радну снагу и пореске обвезнике који из Азије и Африке буду плански пристизали у демографски исцрпљену „стару” ЕУ. У тој тачки се „макронизам” показује као политички феномен који је итекако повезан са феноменом миграција из афричких и азијских земаља. Тврдњу, по којој су остарелој Европи мигранти једини спас за очување њене привреде и социјалних и пензионих фондова, није изрекао ни један поборник „теорије завере”, већ на Радио Београду добро обавештена Соња Лихт (овде).29)

Српски евро-ентузијасти добро дошли у европски „котао за претапање”, у коме су образовање, наднице, радничка права и владавина права прилагођени навикама становника Малија и Авганистана! И нека вас при томе не радује притајена осветничка помисао да ће афрички образовни и здравствено-социјални ниво права и услуга у ЕУ подједнако погодити и некадашње „беле” колонизаторе, јер европско „црно племство” никада није живело тамо где је живео обичан свет. Уосталом, Емануел Макрон само спроводи планове тог „црног племства”, јер је његов план реформе радног и пореског права и образовног система преписан из извештаја који је 2008. године сачинила Комисија за стимулисање економског раста, којом је руководио, ни мање ни више, познати банкар и масон високог степена – Жак Атали, а у којој је Макрон био помоћник генералног секретара (овде).30)

 

____________________________________________________________________________________________

1) М. Ломпар, Дух самопорицања: прилог критици српске културне политке, Нови Сад, 2012, стр. 14-17.
2)
carnegie.ru/2017/08/22/ru-pub-72892
3)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
4)
www.bbc.com/russian/features-41116560
5)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
6)
www.bbc.com/russian/features-41116560
7)
amarok-man.livejournal.com/2458403.html
8)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
9) www.bbc.com/russian/features-41116560
10) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
11) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
12) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
13)
www.bbc.com/russian/features-41116560
14) История государства и права зарубежных стран, т. 2, отв. ред. Н. А. Крашенинникова, Москва, 2008, стр. 660.
15)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
16) Н. Катић, Из другог угла, Београд, 2015, стр. 139.
17)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
18) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
19) M. Jovičić, Veliki ustavni sistemi, Beograd, 1984, str. 481.
20) tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/4511469
21) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 637.
22) К. Чавошки, Право као умеће слободе, Београд, 2005, стр. 192.
23) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
24) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
25)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
26) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd, 2002, str. 52; pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron.
27) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
28)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
29)
www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/2801554/talasanje.html
30) pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Само пет дана након формирања Владе Републике Србије (формирана 29.07.2017), упркос објави председника републике Александра Вучића да ће премијерка Ана Брнабић бити задужена за економску политику, а министар спољних послова Ивица Дачић водити спољну политику, премијерка Брнабић је 3. јула дала интервју америчкој агенцији “Блумберг“, чији је преовлађујући садржај спољнополитички. Медији су се фокусирали на наслов дотичног интервјуа “Ако Србија буде морала да се определи између Русије и ЕУ, изабраће ЕУ“ (“Serbia Will Choose EU Over Russia If Forced“, July 3, 2017, 11:00 PM GMT, Bloomberg), објављеног у агенцијским вестима позивајући се на агенцију Блумберг, за који је накнадно установљено да је злонамерно и тендециозно лансиран. Циљ је као и небројено пута до сада био – бацање зле крви (нажалост, аутори овог “интервјуа“ су макар именом српског порекла – Миша Савић и Гордана Филиповић).

Реакције српске јавности на поменути наслов интервјуа премијерке Ане Брнабић биле су двојаке, потпуно поларизоване: оправдано осуђујуће, патриотске и жестоке, са једне стране, и одобравајуће и снисходљиве, од стране НАТО пешадије. Из спектра изјава јавних личности овим поводом наводимо само неке (искључујући најекстремније): “Брнабићева никако не би смела да остане на нивоу лепих жеља и пожељних изјава“– изјавио је Бојан Костреш; “изјава Брнабићеве оголила политику по којој, па и изнад саме Србије, стоји ЕУ“– Милош Јовановић;  “руско – српски односи нису претња било коме“– министар одбране РС Александар Вулин; “суштина мудре политике је да не дођемо у дилему“– министар спољних послова РС Ивица Дачић; “ на европском смо путу, али имамо став“– председник републике Александар Вучић.

Кампања овим поводом је своју кулминацију доживела након сусрета премијерке Ане Брнабић са амбасадором Руске Федерације у Београду, г.Чепурином (6.јула ове године), приликом које је премијерка усмено образложила амбасадору Чепурину комплетну новонасталу ситуацију, и у прилог томе лично предала стенограм поменутог “интервјуа“ (“Захарова: Брнабићева тврди да је њена изјава погрешно пренета, Чепурину предала транскрипт интервјуа“, дневни лист Политика, 7.7.2017).

Након пријатељског дипломатског сусрета на највишем нивоу, чија сврха је била разјашњење недоумица које је изазвао тенденциозни интервју, уследила је лавина негативних критика на рачун премијерке Брнабић. Стављена је на стуб срама само због  жеље да не дозволи да се уруши нешто што је стварано вековима – коректне и братске односе Руског и Српског народа. Издвајамо две критике, велике специфичне тежине. “Не схватам тај чин да се она (премијерка Ана Брнабић) некоме правда“- изјавио је новопечени министар у влади Бранко Ружић (“Завршена прича – није потребан стенограм“– дневни лист Курир, 11.07.2017).  “Потпредседница Владе РС Зорана Михајловић очитала је лекцију председнику владе РС Ани Брнабић“, искритиковавши је због правдања руском амбасадору уместо достављања садржаја интервјуа Влади Србије – истог дана након изјаве министра Ружића (“Рат-Зорана ударила на Ану“– дневни лист Курир, 11.07.2017).

Да ли је потребно посебно коментарисати релацију у којој потпредседник Владе критикује и “очитава лекцију“ председнику Владе Републике Србије??

Анализа овог интервјуа поново упозорава на то да се подмукла субверзивна политика Запада према Србији није уопште променила и да се не мења, упркос томе што након петооктобарског преокрета Србију предводе “демократизовани“ кадрови, чије једно ухо слуша Вашингтон, а друго Брисел. Евидентно је да је и такво дванаестогодишње подаништво према Западу под сумњом и Вашингтона и Брисела и последњих пет година, уз салве константних провокација чији је смисао омаловажавање крајње транспарентних и коректних  српско-руских билатералних односа који су у успону.

Објашњење наведеног неповерења и злурадог подметања можда лежи у чињеници што је актуелна власт Републике Србије знатно унапредила намерно атрофирану сарадњу Србије са Руском Федерацијом (период 2000. – 2012.). Посебно треба похвалити то што Србија упорно одбија “препоруке“, односно ултимативне захтеве Запада који се тичу увођењу санкција Руској Федерацији. Ојачана сарадња између Републике Србије и Руске Федерације, између осталог снажно доприноси јачању одбрамбене моћи и способности Србије, која у условима војне неутралности треба и мора да одговори постојећим и могућим спољним, али и унутрашњим изазовима и претњама сопственој безбедности. Само неко ко је непријатељ Србије може бити против нарастајуће разноврсне сарадње Србије и Русије, јер Србија оснажује своју оружану силу са искључивим циљем да брани и одбрани сопствено становништво и сопствену територију.

Држава Србија то чини руковођена богатим искуством о томе да оружани сукоби наносе максималну штету њеном одрживом развоју, а будући да такву могућност жели и свим земљама региона на тај начин доприноси очувању регионалног мира и безбедности. Имајући у виду наведене чињенице запрепашћује захтев америчког Конгреса, који је усвајањем посебне мере наложио Министарству одбране САД да му достави извештаје у руско-српској војној сарадњи. Медијима је то саопштио високи члан Комеитета за спољна питања Представничког дома Конгреса, Елиот Енџел (Танјуг, Спутњик, Новости, 15.07.2017). Енџел у наставку обајшњава да је “мера коју је Представнички дом Конгреса  усвојио део Закона о националној одбрани 2018.“. Он даље наводи да је “Русија недавно поклонила Србији оружје вредно 600 милиона долара, укључујући шест авиона МиГ-29 Фулкрум, 30 тенкова Т-72 и 30 оклопних извиђачких возила БРДМ-2“. Посебну забринутост њујоркшког конгресмена изазива чињеница да Србија сада поручује системе противваздохопловне одбране С-300, али и долазеће политичке одлуке. „Искрено, све ме више брину избори које Београд прави кад је реч о војним и безбедносним питањима. Зато сам и написао данашњи амандман“, прецизирао је Енџел. (Танјуг, Спутњик, Новости, 15.07.2017).

Коментаришући поменуте мере Конгреса и период српског доношења неких стратешких одлука, бивши амерички амбасадор у Београду Монтгомери, изнео је отворену претњу:  “Јер, импликације те одлуке сносиће народ Србије а не САД! “,  која је у контексту недавне оцене вашингтонске администрације да се Србија налази на линији ватре.

Да ли претходно наведени догађаји значе да САД, уз пример малигне манипулације агенције “Блумберг“, сматрају државу Србију својим двориштем у коме треба спроводити хирове, тако лечећи сопствене глобалне страхове? Очигледно није довољно што упорно покушавају да направе другу лажну албанску терористичку државу на српској земљи –  тзв. “Косово“. И тај процес им касни.

-

Владимир Фролов

Изгледа да је министар-певач Ивица малко прозрикио у маглуштини бриселских обећања, после мршавог европског доручка, који су шкрти Словенци послужили на Бледском форуму!

Можда се најзад и сетио оне народне – Обећање, луду радовање – па проговорио да ће се ЕU распасти ако не прима нове, наводно нестрпљиве чланице!

Ивица је забринуто истакао да у октобру у Београд стиже делегација европске службе за спољње послове на челу са драгом Federikom, што народски речено значи — „држ гаће“, јер стиже „решето“! Они ће почети разговоре о приступном поглављу 31– Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika!

Eтo, после понуђене Hojt Јieve „кошаре за јаја“, стижу европски теренски хигијеничари, па певачу неће пријати ни српски доручак, који ће као домаћин спремити за драге госте.

А, метеоролози међутим најављују баш благу јесен …..!

-
Emmanuel Macron is the French Minister of Economy, Industry and Digital Affairs in the Second Valls Government. He was appointed on 26 August 2014. He was previously a senior official, politician and former investment banker. Photographed in his office in Bercy, a few days after having shaved his headline-making beard. Photo (c) Ed Alcock / M.Y.O.P. 18/1/2016

Борис Степанов

Три месеца пошто се нашао у Јелисејској палати Макрон је детаљно осликао виђење своје земље и њене будућности. Журнал „Le Point“ је био удостојен чашћу да буде његов саговорник. Па шта је то важно Емануел Макрон рекао новинарима „Le Point“-а и становницима Француске? И оним који су гласали за њега, и оним који су били против његовог избора за председника Француске. Француски лидер је подвукао да, као и пре,  сматра да је тероризам један од његових највећих непријатеља и да на њега мора да се одговара моментално, и истовремено на више нивоа: „Наша земља, у суштини, више не нуди хероје. Зашто  млади из наших предграђа одлазе за Сирију? Зато што пропагандни видео, који су они гледали преко интернета, у њиховим  очима терористе претвара у јунаке. Зато што су уз помоћ те пропаганде  осетили да су открили нешто што одговара њиховој жељи да  и они буду делови тога“ – објаснио је Макрон.

Управо зато Макрон сматра да Француска мора да се мења. „Ми морамо да поново постанемо  поносна земља“ – изјавио је. – Како би се то догодило ми треба  да одредимо шта су наше перспективе, циљеви и средства,  како бисмо се померили од осећања поражености које смо  пречесто  доживљавали, како бисмо прекинули са политиком жртвовања“. Емануел Макрон је са новинарима продискутовао  своје виђење улоге председника, вођења буџета земље, као и унутрашњих реформи, између осталог и реформе радног законодавства која је у земљи изазвала различите реакције. Говорећи о буџету он је посебну пажњу поклонио армији. „И мада не треба да наседамо општој паници милитаризације, модернизација и војно јачање земље  је неопходно“ – на томе инсистира председник Пете Републике. „Хоћу  да наша армија остане посебна војна снага са реалним могућностима да се уздржава. Она ће наставити да буде прва армија Европе  и друга армија слободног света“ – прокоментарисао је он. У вези са Европом  Макрон је констатовао: „Европа данас лоше функционише, понекад и горе него што изгледа, зато што смо још пре 10 година  изгубили нит развоја.  2005.године смо били сведоци краја Европе која је могла да се гради тако  да буде уточиште народа. И брексит је постао само  још један пример тог феномена“.  Европа мора да се мења и данас. Према речима француског председника, он лично жели  да  европски утицај постане поново упоредив  са утицајем  САД или Кине, како би могла да заштити себе не само војно, већ и економски.

-

Владимир Фролов

Kajl Skot, aмерички амбасадор у Београду, учествујући у раду међународне конференцијеZapadna bezbednosna arhitektura i Srbija – izazov i dileme“, на сва уста је образлагао да NАТО никако не присиљава Србију да постане чланица тог злочиначког удружења, које ето баш изразито поштује одлуку Србије о војној неутралности!

Иако је изразио подршку Америке европском путу Србије, драги Kajl није пропустио да без устезања нагласи, да je „EU zajednica vrednosti koje se ne mogu birati“!

Чисто да се Срби не поасе о свом значају за распадајућу ЕU, која је из петних жила баш запела да изврши каубојски налог, да натера Србе да забораве вишевековну руску подршку!

Амбасадор је навео и светле примере неутралних земаља Шведске и Финске, које свако мало упуте отворену забринутост „ општеевропској опасности од разгоропађене Русије“, па ето тако, он се радосно нада …

Иначе, скуп у Београду је у организацији београдске NVO „Centаr za spoljnu politiku“, најдражег теренског сарадника америчке амбасаде, и корисника обилате финансијске подршке фондова USAID!

Баш необично, зар не?!

 

У напредном европском друштву још један празник – несебични борац за људска права Рамуш Харадинај постао је премијер Косова. Није важно што је та «република» полупризната, и у складу са тим је и Рамуш Харадинај полупремијер. Свеједно је празник, јер то именовање има очигледан облик «шипка» који је гурнут под нос Србији и српском руоводству посебно. Јер су Срби против Харадинаја подигли оптужницу у 108 тачака за тероризам, убиства цивила и друго. Без обзира на то што Хашки трибунал није потврдио те оптужбе (баш би било смешно да је то он урадио), Београд своје оптужбе није скинуо, јер је Београду вема добро познато какво чудовиште представља тај, ако смем рећи, «човек».
Именовање Рамуша Харадинаја за премијера (била је то акција Запада, а никако косовских власти) треба да веома јасно покаже Београду да ће његов пут у Европу пролазити кроз чистилиште, у коме ће се Срби одучити од сопственог мишљења, од сопственог националног поноса и од сопствених претензија на достојанствен живот.

Треба веома добро запамтити да у очима Запада српски народ представља обрађени материјал који се не може искористити у глобалистичке сврхе. Он није подвргнут потпуном бандитизму, сачувао је православну веру и старо историјско памћење. Послаће га да клошари на отпаду историје, а «косовари» треба да постану инструмент глобализације. И они то већ постају.

Ти политичари који сматрају да Запад реализује пројекат Велике Албаније ради прекрајања Балкана, не обухватају својом мисли сву ширину те замисли.

Да, Велика Албанија на челу са главосечама и нарко-дилерима мора се појавити већ у догледној будућности. У то може сумњати само човек који верује у напредну мисију САД. Сви остали који не схватају како се рат против других народа може сматрати напредном мисијом, тешко да сумњају да је Велика Албанија – батина против Европљана. И њена улога ће се огледати у одлукама веома широких задатака.

Посебност албанске дијаспоре у Европи огледа се у томе што су они у потпуности криминализовани, а то је велика сила. По команди из ЦИЕ, албанска дијаспора може организовано да приступи дестабилизацији Европе у било ком потребном тренутку и то нису празне речи.

Одважни лондонски полицајци се већ одавно не усуђују да подигну руку на албанску мафију, јер је њен одговор бескрајно окрутан и крвав. Пре пет година лично сам био сведок сцене у Лондону, када су двојица мушкараца унаказили челичним шипкама раскошни кабриолет, који је лагано ударио у њихов пикап приликом кочења на семафору. Да, момци у живописним мајицама, по изгледу наркодилери са Јамајке, седели су у кабриолету сагнувши главе на колена и нису ни мрднули. А у скупљеној маси шапатом се преносило: «То су Албанци». Увек будни лондонски «бобији» се из неког разлога нису појавили.

Велика Албанија ће плански повећавати своју дијаспору у Европи, иако је она и данас респектабилна. А за неколико година њени руководиоци могу створити мафијашку организацију од десетине хиљада бораца. То је такав инструмент терористичког, корупционашког и лобистичког утицаја на унутрашњу политику европских влада, о каквом може да машта било који брендирани аутор фантастичних детективских романа.

У овом случају, реалност може постази много страшнија од било какве наше фантазије.
А Рамуш Харадинај је прилично погодан за улогу исчадија пакла – владара у таквој тајној држави. Јер ЦИА не ствара просто мафију. Она ствара мафију-државу.

На чему можемо честитати свима вама и влади Србије посебно. Јер, зближавајући се са Косовом, она корак по корак омогућава упрво ову изградњу века.

-

Владимир Фролов

Kajl Skot, aмерички амбасадор у Београду, учествујући у раду међународне конференције „Zapadna bezbednosna arhitektura i Srbija – izazov i dileme“, на сва уста је образлагао да NАТО никако не присиљава Србију да постане чланица тог злочиначког удружења, које ето баш изразито поштује одлуку Србије о војној неутралности!

Иако је изразио подршку Америке европском путу Србије, драги Kајл није пропустио да без устезања нагласи, да je „EU zajednica vrednosti koje se ne mogu birati“!

Чисто да се Срби не поасе о свом значају за распадајућу ЕU, која је из петних жила баш запела да изврши каубојски налог, да натера Србе да забораве вишевековну руску подршку!

Амбасадор је навео и светле примере неутралних земаља Шведске и Финске, које свако мало упуте отворену забринутост „ општеевропској опасности од разгоропађене Русије“, па ето тако, он се радосно нада… 

Иначе, скуп у Београду је у организацији београдске NVO „Centаr za spoljnu politiku“, најдражег теренског сарадника америчке амбасаде, и корисника обилате финансијске подршке фондова USAID!

Баш необично, зар не?!

-

Драган Милашиновић

Сходно “Оквирном споразуму о односима између Европског парламента и Европске комисије” из 2010. године, председник Европске комисије Жан Клод Јункер упутио је писмо о намерама председнику Европског парламента и председавајућем Савета ЕУ о стратегији ширења ЕУ, у којем је најавио да комисија планира да до краја наредне године изради Стратегију за успешно приступање Србије и Црне Горе ЕУ, са перспективом приступања 2025.

На тај начин Јункер је прецизирао свој став изнет пре пар дана у годишњем излагању о „стању Уније“ када је рекао „услови за улазак неке нове чланице у ЕУ са Западног Балкана неће моћи да буду испуњени до краја мандата садашње Европске комисије“ 2019. године(1), што је код неких медија у Србији изазвало шпеклације да би то могло да буде већ 2020 или 2021. године.

Наравно, и 2025. година није безусловна. Како наводи портал „Јуропијен вестерн Балканс“, Јункер у свом писму о намерама истиче да ће свака нова држава чланица морати да у потпуности успостави правну државу и испоштује темељне вредности ЕУ, при чему:

“Посебан нагласак ставља се на области владавине права, основних права и борби против корупције и комплетну стабилност читавог региона“.(2)

Свакоме је јасно да се и ово прво, а нарочито ово последње (о “стабилности читавог региона”) може, према вољи ЕУ моћника, развлачити и до судњег дана а не, рецимо, до 2035. или 2055. године.

Па, ипак, министарка задужена за европске интеграције Јадранка Јоксимовић, као да је задовољна Јункеровим ставом и оценила је његове прогнозе као реалне. Тачније, рекла је „то није драматично другачије од оног што ми мислимо да су реални оквири”.(3)

Ако није другачије, логично је запитати министарку, зашто то српска власт није отворено објавила много раније, него нас је десетак година замајавала Датумима, условима, поглављима и сличним глупостима? Па и сам Вучић нам је недавно “објаснио” како су кључни услови “Косово” и “санкције Русији”.

Да и не помињемо она фундаментална питања, којих се ових дана присећа и чак и тако велики “европејац” као што је Ивица Дачић. Да ли ће ЕУ до тада уопште постојати, како ће изгледати итд.?

Све у свему, после најновијег Јункеровог “писма о намерама”, тешко је не присетити се народне изреке “не липши магарче до зелене траве”, док би Црногорци, које Јункер такође наводи у свом писму, могли да се присете назива своје познате хумористичке серије “Ђекна још није умрла, а ка’ће не знамо“…

А што се тиче разлога што наше власти око ЕУ стално нешто бушуре, лажу и изврћу довољно је погледати слику министарке Јоксимовић и видети како је изгледала пре почетка еу-мандатовања, а како изгледа данас. Видећете да је она већ давно и дубоко ушла у ЕУ. Као и сви ОНИ…

А народ може да чека. Докле год кажу ЕУ-Јункери …

 

_____________________________________

 

  1. www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=09&dd=13&nav_category=1262&nav_id=1303185
  2. www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/38750-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%BA%D0%B5%D1%80-%D0%B6%D0%B5%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%B5%D1%83-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-2025-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5
  3. www.politika.rs/scc/clanak/388842/Junker-Srbija-ne-moze-u-EU-pre-2025-godine

-
Већина држава Европске уније подржава да се Европској комисији дозволи мандат за преговоре са Москвом о стварању правне основе за рад Сјеверног тока 2, изјавио је европски комесар за енергетику и климу Мигел Ариас Кањете.
Сјеверни ток 2  Фото: Sputnik/ Igor Zarembo -

Сјеверни ток 2 Фото: Sputnik/ Igor Zarembo

Европска комисија жели да наметне неколико правила Европске уније будућем гасоводу, која сада не важе. Љетос је Европска комисија добила мандат за вођење преговора са Русијом. Тај мандат треба да одобри и Савјет ЕУ.

– У садашњој фази разговора у Савјету могу се издвојити три различита приступа мандату. Први – значајан број држава ЕУ јасно подржава мандат. Други – постоји група држава које су прилично неутралне о тој идеји и још нису саопштиле своје мишљење о њој. И на крају, само мали број држава ЕУ у овој фази је против мандата из различитих разлога: или га сматрају непотребним или приједлог ЕК сматрају недовољно амбициозним – рекао је Кањете у Европском парламенту.

Притом, Европска комисија сматра да Сјеверни ток 2 може негативно да утиче на низ праваца транзита гаса у ЕУ, укључујући украјински, сматра европски комесар.

Сјеверни ток 2 подразумијева изградњу два крака гасовода укупног капацитета 55 милијарди кубних метара гаса годишње од обала Русије, по дну Балтичког мора, до Њемачке.

Извор: Спутњик

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=269415

Кроз историју је познато да су збивања на Балкану била извор регионалних и светских сукоба. Стога је Балкан био изазов за многе историчаре, аналитичаре, истраживаче. Америчка, али и европска русофобија, разлог су што је Балкан и данас у жижи светског интересовања. Балкан је оцењен као капија према Истоку, али и као стратешко место са којег се могу контролисати утицаји, везе и активности који са Истока допиру у ЕУ, која, очито, нема капацитет да тај простор пацификује нити жељу да га инкорпорира. Иначе, ЕУ је пуна проблема, а они постају све сложенији.

У ЕУ се појављује снажна опозиција у виду тзв. Источног блока, који се не слаже са политиком и вођством Немачке и Француске. Политичка звезда Меркелове се гаси. Немачка канцеларка не успева да сакрије забринутост. Њена основна брига јесу избори, али је то и притисак Американаца који по обичају знају постављати ирационалне захтеве. Притисак долази и из другог смера, од немачких индустријалаца којима су неопходни руски енергенти. Отворено неслагање са политиком Француске и Немачке у ЕУ изразила је Грчка, али и „љубимци ЕУ“ – Пољска, Мађарска, Бугарска и Румунија, земље које чине језгро поменутог опозиционог блока. Чак је и Иницијатива три мора проистекла из независних планова Пољске, чија је политика компатибилна са америчким интересима у југоисточном делу ЕУ.

У сагледавању ситуације на Балкану, наравно, треба имати у виду и руски фактор. Оно што је уочљиво јесте да Русија није показала довољно снажну жељу да свој утицај шири на регион. Економски параметри указују да је економска размјена више него скромна, чак и са српским земљама. Разлога има више. Руска привреда је технолошки напредовала. Сем тога, Русија има развијену и равноправну сарадњу са Кином, Индијом и другим тзв. „економским тигровима Азије“. Недостатак стандарда и мали обим производње балканских земаља, такође су лимитирајући фактор. Ограничења је стварала и политика. Нејасне политичке платформе балканских држава постојале су само за једнократну „изборну трку“. Уједно, недовршена и неуспешна транзиција довела је Балкан у безизлазну ситуацију. Тако је Балкан постао „огледна парцела“ за активности које Запад, пре свега САД и НАТО, намеравају применити према Русији.

Постало је јасно да Балкан није приоритет у званичним руским стратегијама. Томе су, свакако, допринеле и владајуће гарнитуре које су се смењивале у Србији, од којих нити једна није показала склоности за искрену сарадњу са Русијом. Русију су власти у Србији скоро биле заборавиле све до активирања Јужног тока, и до периода када је дошао у питање опстанак Срба на простору који им вековима припада. Власт у Србији данас не види инструментализацију тероризма, не само на Блиском истоку већ и у ЕУ. У међувремену, џихадистичке групе се распоређују по Балкану где имају помоћ дела локалног становништва и политичких структура, уз прикривену активност главног режисера, Сједињених Држава и њима блиских земаља ЕУ. Није искључено да се питање Србије и Срба покуша „решити“ једним прокси ратом. Не само у Србији, већ и на скоро целом Балкану, политичке елите су до неукуса снисходљиве према странцима. Такви политичари, потпуно окренути Западу и личним интересима, нису имали ни жеље ни времена да путем дипломатских канала представе челницима Русије значај Балкана, пре свега за Русију.

Русија није успела пронаћи кредибилног преговарача ни партнера у Србији. Ипак, Русија неће дозволити нападе на Србију и Републику Српску, и снажно ће стати у одбрану српских држава, не само због пројекта Јужног или Турског тока, већ и због вековних веза братских народа. Јер, очито је да амерички каубоји користе русофобију како би се вратили на Балкан. Активности Хојт Брајана Јиа и посете више конгресмена и сенатора региону, као и потпредседника Пенса, на то јасно указују. Насилно „угуравање“ Црне Горе у НАТО, реализација дуго планираног сценарија за Косово и Македонију, развој ситуације у БиХ по питању Срба (незаконита инструментализација Дејтонског споразума, институције БиХ се понашају као институције државне владе, понашање судова), такође. Све су прилике да ће се САД на Балкану поново понашати као власник земље, народа, господар живота и смрти. Према Републици Српској ће се вршити притисци, постављати ултиматуми, ствари ће водити ка ескалацији. Хојт Ји већ обавља „рокаде“ у ОХР и ОЕБС, доводи агилније и људе од акције, а који нису склони ни Србима ни Русима. Еклатантан пример је Денис Хирн, заменик амбасадора САД у Авганистану, који треба да постане супервизор за Брчко и нови први заменик Високог представника УН у БиХ, Валентина Инцка. Досадашњи први заменик, Брус Бертон, такође Американац, преузима дужност шефа Мисије Организације за безбедност и сарадњу (ОЕБС) у БиХ од Џонатана Мура. Мур одлази јер је „скренуо с пута“. Схватио је да је решење за БиХ уравнотежен приступ према сва три конститутивна народа, и тако се понашао. То што је Хирн у Авганистану био заменик амбасадора говори да је задужен за операције и спровођење политике САД уз уску сарадњу са ДИА, ЦИА и ФБИ. Он ће и у БиХ имати право да планира, и уз подршку наведених агенција покреће акције.

Иначе, Хирн је већ службовао у БиХ од 1993. до 1996. године као политички саветник првог америчког амбасадора у овој земљи, Виктора Јаковича. Упознат је са ситуацијом током рата, био је учесник стварања перцепције Срба као ратних злочинаца, што је доказао ангажовањем за Хашки трибунал. Хирн је службовао и у Хрватској, говори локалне језике. Пре доласка на место заменика шефа Мисије у Авганистану био је виши саветник Томаса Шанона, подсекретара за политичке послове у Стејт департменту, тренутно трећег човека у америчкој дипломатији, који је позициониран одмах иза секретара Рекса Тилерсона и његовог заменика Џона Саливена. Тако ће се на месту првог заменика Високог представника у БиХ наћи човек који ОХР треба да врати у доба Педи Ешдауна, када је Високи представник наметао законе, мењао устав, изрицао санкције.

Истовремено, реторика челника у Сарајеву постаје идентична оној из деведесетих година. Према очекивањима, Бакир Изетбеговић отворено промовише Исламску декларацију, политичку платформу свог оца Алије. То доказује чињеницу да се он не залаже за БиХ већ за Босански калифат, који Американци не желе да спрече. Бошњаке у БиХ, као и Албанце на Косову и у Македонији, они виде као најверније слуге САД на Балкану, и сигурног опонента било каквог руском утицају у региону. Два су америчка сценарија могућа у БиХ, а да ли ће бити реализована зависиће не само од америчких жеља већ и од ЕУ, Русије и Кине. Према првом, Бошњаци би уз америчку сагласност и уз помоћ опозиције у Српској направили хаос, напали институције. Према другом сценарију, сачекало би се на независност Косова, односно на незванично уједињење Албанаца, уз потпуни нестанак македонског утицаја у Македонији, након чега би се БиХ насилно, попут Црне Горе, придружила НАТО. САД би преко ноћи, по узору на пресвлачење терориста у опозицију на Блиском истоку, Албанце на Косову из полицијских преобукли у НАТО униформе.

Шта Србија може да учини како би спречила непожељне сценарије? Србија има довољно аргумената да прекине Бриселски споразум. Шта је Србији он донео? Србија је непрекидно чинила уступке и испуњавала све што су САД и Меркелова тражили. С обзиром да је сада дијалог између Србије и Косова спуштен на ниво двеју влада, јер је Србија пристала да даље преговоре операционализују и спроведу Ана Брнабић и Иса Мустафа (ускоро Рамуш Харадинај), Србима на Косову судбина је по свој прилици запечаћена. Преговарачки формат је проширен јер се захтева да се у преговоре укључе представници САД и Немачке. Зашто Србија не тражи да се у преговоре укључи Русија? Русија је гарант Дејтонског споразума, амбасадор Иванцов учествује у раду Савета за имплементацију мира (ПИК), па зашто онда Русија не би била укључена и у преговоре о Косову?

Друго, Србија треба да најави и на скупштинском заседању усвоји декларацију да је Косово привремено окупирана територија. Зашто не? САД су тражиле од Владе Молдавије (премијер Павел Филип је проамерички опредељен) а она је успела да од Уставног суда испослује одлуку да је Придњестровље привремено окупирана територија, те су се снаге УН повукле. У Придњестровљу се налази око 300 000 Руса и проруса (различитих нација, чак и Украјинаца) који не желе изаћи из оквира Русије. Јасно је да САД Русију желе увући у сукоб преко Молдавије и Грузије, тим више што је руски председник Путин у добрим односима са председником Молдавије Игором Додоном. Иначе, ситуација у Молдавији подсећа на македонску матрицу, када је македонски председник Иванов након претњи Хојта Јиа ликвидацијом (претња је била увијена у дипломатски речник) попустио и мандат дао Зорану Заеву. Ако може Молдавија део територије прогласити окупираним ради интереса САД и ЕУ, зашто то да не уради Србија ради заштите својих интереса?

Не треба изгубити из вида да се на простору Србије и Македоније ствара Велика Албанија, која не мора тако формално да се зове, али границе између Албанаца неће постојати, а центар одлучивања биће у Тирани. Гомилање снага Исламске државе на том простору биће претња и за ЕУ, а терористички напади ће се креирати и изводити сваки пут када се ЕУ не повинује интересима САД.