субота, новембар 18, 2017

Тагови Вести таговане са "ЕУ"

ЕУ

-

Борис Степанов

Себастијан Курц и Андреј Бабиш су узнемирили читаву Европу. Сада ће Бечом владати нов и сасвим млад Себастијан Курц, а Прагом милијардер Андреј Бабиш. Господин Бабиш је више пута говорио, а после победе и потврдио да су Вишеградској групи потребни и Аустрија и Балкан. И новом аустријском канцелару се више пута омакло па је изговарао да њега узнемирава формирање новог политичког центра са седиштем у Бечу.

Може да се претпостави да се размишља и о томе како да се постепено обнови геополитика Аустроугарске империје. Господин Курц не искључује тесне контакте са антимигрантском  „Слободом“ која је значајно ојачала своје позиције у парламенту. Андреј Бабиш и његова „Акција незадовољних грађана“  („АНО“) је после победе изјавио у Прагу да треба да се престане са причом о Европи са две брзине. У Будимпешти су одмах прихватили позив лидера АНО. Али од Брисела је, због одбијања да прихвата избеглице, највише погођен Орбан. И Курц намерава да се са оним мигрантима који одбијају да се потчине аустријским законима оштро обрачуна. Одмах ће их исељавати из Аустрије. Полиција ће посао да обавља брзо, па ће и мигранте по кратком поступку враћати у историјску отаџбину.

Толеранција је добра, али само донекле. Али када ти за врат седа неколико стотина хиљада „избеглица“ у човеку аутоматски почињу да делују закони елементарне самозаштите. И Курц, и Орбан су то први схватили. Зато их гласачи  и подржавају, и зато их се у Бриселу толико боје. Империја Хабзгурговаца је била снажна и утицајна европска снага и све до данас се тога сећају и стари, и млади. Колико год се коме допало или не допало, на политичком небу су се појавила два снажна и одлучна политичара: Себастијан Курц и Андреј Бабиш. Вероватно ће они међу собом наћи брзо заједнички језик и у своје друштво позвати искусног „мађарског лисца“ Виктора Орбана. Он има не само велико искуство, већ је и политичар са ауторитетом, чије мишљење се труде да чују  у многим европским престоницама. Орбан је успео да помогне немакој канцеларки у тешком послу са мигрантима. Она је после тога победила и на изборима. Ништа није тако једноставно како може да изгледа. Јер – и велики политичари имају мале тајне.

У својој заиста манијачкој тежњи ја супротстављању руским пројектима у области испорука гаса путем гасовода, Европска комисија не само да ставља под претњу енергетску безбедност Европе, него и подрива сопствени имиџ институција која је способна да поштује споразуме. Управо овако треба оцењивати покушаје Брисела не само да унесе хитне измене у „енергетском законодавству ЕУ, него и да указаним изменама да „обрнуту снагу“. А то више није само очигледно кршење насталих правних и бизнис процедура, него и практично отворени сигнал оним земљама које још само теже да постану чланице Европске уније – као, на пример, Србија. Смисао сигнала је јасан: у ЕУ делује примат (гео)политичке сврсисходности, у вези с чим грађани не треба да се уздају у правне процедуре, па чак ни на чисто економске разлоге.

Ужурбано припремање поправки европског законодавства од стране Европске комисије омогућиће јој да регулише све гасоводе којима гас стиже у Европу, па тако и морске. Документ мора да гарантује да ће се „основни принципи енергетског законодавства ЕУ… примењивати у односу на све гасоводе у трећим земљама и из њих, до границе јурисдикције ЕУ“ – саопштила је Европска комисија.

Те исправке је већ требало да потврди Европски парламент и Савет ЕУ. Циљ Европске комисије је – како истиче њен председник Жан-Клод Јункер – да успе да донесе исправке до краја 2018. године. Датум није случајно изабран. Ради се о тежњи да се руски „Газпром“ лиши права да управља извозним гасоводима „Северни ток – 2“ и „Турски ток“, који су у градњи. Поред тога, исправке Европске комисије могу се проширити чак и на гасовод „Северни ток“ који функционише још од 2011. године.

Трећи енергетски пакет који је донет 2009. године и који је и данас на снази, предвиђа поделу функција добављача и транзитера гаса, а такође и обезбеђује доступ цевима и трећим странама. Међутим, ова одредба се не односи на гасоводе који пролазе кроз неутралне воде. Сада Европска комисија намерава да, у суштини, једноставно дезавуише такав концепт.

Карактеристично је да је Брисел већ изјавио да ће важење законодавних исправки мимоићи пројекат изградње Транс-јадранског гасовода. Овај пројекат предвиђа изградњу гасовода из Турске, преко Грчке, Албаније и Јадранског мора, до северне Италије. [https://www.vedomosti.ru/business/articles/2017/11/09/741033-evrokomissiya-gazprom?utm_campaign]

„Европска комисија је предузела нови покушај да узме под своју контролу изградњу и експлоатацију планираног гасовода „Северни ток – 2“. Она жели да тај гасовод потчини европским правилима. У Немачкој то наилази на одлучно противљење“ – указује у вези с тим немачки часопис Handelsblatt и подвлачи да је у резултату иницијативе Европске комисије „спор између бриселског ресора и Немачке ступио у нову фазу“. „Северни ток – 2“ представља својеврсни пројекат приватног бизниса“ – подвлачи с тим у вези Штефан Каалферер, управник за послове федералног савеза енергетске и хидро привреде Немачке (BDEW). Према његовим речима, „сваки нови гасовод који допрема природни гас у Европу, постаје добро дело за поузданог произвођача гасом, зато је нова иницијатива Европске комисије несхватљива“.

„Русија већ сада испоручује 42% природног гаса који увози ЕУ, па је на тај начин најважнији добављач. Иза ње следе Норвешка са 34% и Алжир са 10%“ – подсећа немачко издање. [http://www.handelsblatt.com/my/politik/international/gasversorgung-neuer-angriff-auf-nord-stream-2/20555584.html?ticket=ST-263468-gYbpljaJRbaFpg7O1DVe-ap1]

„Урађено је веома мало за десет година у плану диверсификације гаса у Европу“ – потврђује Марк-Аатуан Ејл-Мазега, директор Центра за енергетику Француског института за међународне односе. Према његовим речима „Русија и даље игра кључну улогу у области испорука гаса у Европу“. Пројекат Nabucco, који је својевремено подигао велику ларму, требало је да замени ПАО „Газпром“ у коме је Азербејџан требало да буде у својству добављача, међутим, на крају се од њега одустало у корист скромнијег Транс-јадранског гасовода капацитета од 10 милијарди кубних метара гаса (наспрам 40-50 колико је предвиђано за «покојни» Nabucco)», – подсећа у вези с тим француско издање Les Echos. [https://www.lesechos.fr/monde/europe/030658661940-europe-limpossible-alternative-au-gaz-russe-2120772.php#jwcbMlgWyYjs5jtW.99]

О томе да грозничави маневри Европске комисије директно противрече економским интересима Европе, сведочи и деловање водећих енергетских компанија на континенту – које се залажу за реализацију руских пројеката и спремне су да активно учествују у њима. Између осталих, шеф компаније IGI Poseidon, Елио Руџери, изјавио је да ће у 2023. години бити могућа изградња гасовода-одвода од „Турског тока“ у Европу. Према његовим речима „коначно инвестиционо решење планирано је да се донесе крајем 2019. године“, а сама изградња ће трајати између три и четири године. У резултату ће бити створен интегрисани јужно-европски систем гасовода који уједињује Русију, Турску, Балкан и Италију. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/11/09/741037-vkrattse?utm_campaign]

Прикључивање ка гасоводу „Турски ток“ у правцу Грчке и Италије, није једина варијанта даље маршруте проласка руског гаса. Још једна варијанта је довођење једне гране гасовода до Бугарске, са каснијим њеним транспортовањем по маршрути Србија, Мађарска-Аустрија. ПАО «Газпром» је већ потписао «возни ред» по развоју националних гасно-транспортних система са профилним министарствима Бугарске, Србије и Мађарске. Према информацијама којима располажемо, ова чињеница је изазвала додатну нервозну реакцију у Бриселу.

Треба подсетити да је Европска комисија не једном раније већ предузимала покушаје да спречи изградњу гасовода „Северни ток – 2“. Између осталог и лета текуће године она је замолила земље-чланице ЕУ за мандат да спроведе преговоре са Русијом, поводом стварања „посебних правних норми“ за овај пројекат. Међутим, правна служба тог самог Савета ЕУ, дошла је до закључка да нема никаквих правних основа за такав захтев.

 

ЕУ се налази у дубокој кризи и покушава да нађе путеве за њено превазилажење. Председник Европске комисије (нека врста владе ЕУ) је 1.марта 2017.године изнео свој виђење пута за превазилажење кризе наводећи пет могућих сценарија[1]. Пре неколико дана придружио му се и француски председник Емануел Макрон идејама о формирању парламента „еврозоне“ и изборима по јединственој процедури и јединственом списку за изборе[2].

Више је него очито да је идеја унитарне ЕУ са центром у Бриселу доживела неуспех и да се траже нови модели за њено даље функционисање. Садашњи модел општег консензуса је довео до блокаде рада и одлучивања али и показао апсурдност опште униформизације прописа у ЕУ[3].  И сам Жан Клод Јункер је признао да се мора „јасно предочити шта Европа (он користи израз Европа уместо ЕУ) може, а шта није у стању да учини“. По његовим речима, ЕУ не треба да се бави претераним прописима и регулативама и да „прописује какви једнообразни морају бити водокотлићи или висина љуљашки“.

У раној фази формирања ЕУ сматрало се да државе кандидати бирају ниво интегрисаности у њене структуре. Неки су желели и политичку и економску и безбедносну интеграцију, неке само економску, неке и фискалну и монетарну…. Свако у складу са својим интересима. Данас је доминантан само један модел који ЕУ од уговорне претвара у принудну организацију. Дуго се говорило да то земље чланице чини равноправним док се и та илузија није распршила у сусрету са реалношћу која показује да је ЕУ у суштини клуб моћних и њима потчињених земаља при чему Немачка има одлучујућу улогу у наметању својих интереса.

Показало се да је упозорење евроскептика да је и постојећа ЕУ већ организована у више „прстенова“ или брзина реалност у којој „богати“ не желе да вуку на грбачи сиромашне и да су времена кад су богате европске земље помагале укључење Грчке или Шпаније прошлост. „Стара Европа“ коју би обухватале Немачка, Француска и земље Бенелукса, жели да се окружи прстеном земаља које ће им бити заштитници и помоћници у стварима које су у њиховом интересу док би трећи круг земаља чиниле „помоћне земље“ осуђене на контролисани развој, експлоатацију природних ресурса и потпуну политичку и безбедносну контролу. Нема потреба да истичемо где би било место Србије.

Па кад је већ тако зашто Србија не спреми своју платформу „приступања“ овако редефинисаној ЕУ.

Овај нови, можемо га назвати, „модуларни приступ“ би пошао од анализе односа према ЕУ кроз три аспекта[4]: система вредности, економског аспекта и политичког аспекта и обухватао би оно што је у ЕУ корисно, пожељно или прихватљиво и оно шта је за нас непожељно, штетно или неприхватљиво[5].

  • Постојећи систем вредности у Србији је, и поред снажних утицаја са запада, и даље доминантно дефинисан припадништвом словенско-православној цивилизацији и заснива се на тежњама ка одређеним вредностима доминантно духовне природе (храброст, верност, искреност, солидарнос…). Доминантни систем вредности у земљама ЕУ је утилитарни морал са основном премисом да „вредиш онолико колико материјалних добара поседујеш“. Морални систем у Србији је доминантно заснован на традицији а на западу на строгим прописима. Запад сматра да је унутар друштвена борба позитивна јер тера друштво напред а наш систем би требало да буде заснован на борби сваког појединца да унапреди себе. Са становишта система вредности Србија и Срби као народ у ЕУ могу доћи само по цену одрицања од своје традиције и свог система вредности[6].
  • У економској сфери нема показатеља који доводе у директну везу степен привредног развоја и чланство у овој организацији. Напросто неке земље су биле богате и развијене и пре чланства у ЕУ, такве су и док су чланови ЕУ а биће такве и након изласка из ЕУ. Напросто, ради се о вековним процесима који немају директне везе са чланством у ЕУ. Прави показатељ је стање посткомунистичких држава у којима су сви показатељи (незапосленост, индустријска производња, степен сиромаштва…) неповољнији него пре уласка у ЕУ[7]. Улазак у ЕУ би представљао одустајање од повлађћеног положаја на другим тржиштима (посебно РФ). Према економским показатељима Србија може ући у ЕУ само по цену распродаје природних ресурса, прихватања полуколонијалног статуса и пораста друштвене неједнакости услед неолибералног модела привреде који фаворизује уски круг „супербогаташа“[8];
  • Са политичког аспекта приступање ЕУ је практично одрицање не само од суверености и независности већ и демократије. Бриселска бирократија коју нису изабрали грађани на изборима доноси прописе који имају надмоћ над законима држава чланица. На тај начин се интереси уског круга „моћних“ намећу као заједнички интерес. У безбедносној сфери се потецира теза да „ни једна нова чланица није ушла у ЕУ а да пре тога није ушла у НАТО“. За Србе и све грађане Србије, НАТО није одбрамбени савез већ злочиначка организација и било какво стављање сопствене одбране у руке главних спонзора „косовске војске“ за нас мора бити неприхватљиво.

Једноставном и логичном анализом позитивног (владавина права, радно законодавство, екологија, слобода кретања….) и негативног (наметање идеологије хомосексуалности, укључивање у НАТО[9], неприхватање територијалне целовитости Србије, прихватање генетски модификованих организмизама као генетски  једнаких, продаја природних ресурса странцима…) лако би се могли дефинисати наши интереси а потом и и платформа за преговоре или договарање са ЕУ који у коначном и не морају а вероватно и не треба да буду везани за формално чланство, које уосталом већина грађана Србије и не жели, већ за облик патнерства на које нас упућују не само географска близина већ и сличности у културној и делом вредносној сфери.

Стара констатација да ЕУ није самопослуга у којој узмеш шта желиш сада више не важи. ЕУ заиста треба да постане организација са којом се сарађује, не на основу наметања и присиле[10] већ на основама међусобних интереса и користи.

Србија треба да на почетку јасно дефинише шта је за њу неприхватљиво и уколико је то ограничење за пријем у ЕУ да се то зна одмах на почетку а не један дан пре формалног пријема. Уместо 35 поглавља треба отворити само она за која смо обострано заинтересовани. Уколико се не може сарађивати са ЕУ као целином треба сарађивати са земљама чланицама ЕУ појединачно и то на бази међусобних интереса. Није наш подједнак интерес да сарађујемо са Литванијом и Италијом и није наш подједнак интерес да сарађујемо са земљама које прихватају ГМО или не прихватају, није наш интерес да тргујемо са земљама које нам под фирмом високог квалитета продају другоразредне производе и код нас развијају само „прљаве технологије“.

Сунце Брисела не мора више имати тако привлачну гравитацију да усиса све државе и народе и поништи њихову самосталност и индивидуалност. Не само да ће се државе Европе кретати у више брзина већ и у више праваца сагледавајући властите интересе.

Не треба допустити да будемо залуђеници који се последњи укрцавају на брод који већ увелико тоне само да бисмо помогли старим путницима да се конфорније укрцају у чамце за спасавање и махну нам за поздрав односећи са брода све што могу да понесу. И наравно, треба да схватимо да интерес наших владајућих елита које већ меркају места по енормно плаћеним европским институцијама не мора бити и интерес целог народа.

Када за неколико година нови талас економске кризе протресе планету све илузије о једнакости и солидарности ће нестати а међусобно ће се држати само они народи које повезује заједнички дугорочни интерес или вишевековно савезништво и припадништво истом цивилизацијском „клубу“[11]. Када запрети рецесија илузија је да ће немачки порески обвезници подржавати Бугарску или Естонију нестаће у трену.

У српском народу постоји изрека: „У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“. Све то вреди и за ЕУ. Лако је делити лекције и обећања у време општег напретка и илузије о крају историје. Савремена цивилизација која почива искључиво на неолибералној преваги финансијског капитала над свим другим облицима власништва крупним корацима граби ка свом суноврату. Економски балон је пред пуцањем а истовремено га доводи до пуцања и привремено одржавају само „штампарије долара и евра“…..

И само да подсетимо, Европа у више брзина подразумева, што би Немци рекли, и „риверц“ као једну од брзина, односно да све што ЕУ наметне својим чланицама и кандидатима данас није заповест за сва времена и да неке ствари попут једностраног признања квазидржаве Косова или ГМО не мора бити пресуда за сва времена већ само међуфаза у процесима дугог трајања.

_______________________________________________________________________________________________________

[1]www.blic.rs/vesti/svet/eu-sa-vise-brzina-unija-kakvu-poznajemo-se-menja-a-najgore-ce-proci-zemlje-istocne/vqtzcn7 Наравно постоји и шести а то је институционални распад ЕУ

[2] rs.sputniknews.com/evropa/201709081112590793-Makron-Francuska-EU-/

[3] Присиљавање Данске да донесе прописе о „жичарама“ за успон на планине или чињеница да прописи о узгоју купуса имају обим од преко 27.000 речи служе као  тема за подсмех а не поштовање према институцијама ЕУ.

[4] Детаљније је о овим питањима писао млади аутор Димитрије Марковић у својој књизи „Европска унија – највећа превара 21.века“, бајина башта 2015.

[5] На једноставан начин као што се очекује од сваког малог предузетника да изврши тзв. SWOT анализу (енгл. SWOT analysis, акроним од енглеских речи: Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats – снаге, слабости, прилике, претње) је техника стратегијског менаџмента путем које се уочавају стратегијски избори довођењем у везу снага и слабости предузећа са шансама и претњама у екстерном окружењу.

[6] За Србе је од посебног значаја однос према породици и деци. У ЕУ се деца све више сматрају „државном својином“ јер се родитељима ускраћују традиционална права а држави даје моћ да утиче на приварност.

[7] Чак се и за потребе охрабривања придруживања ЕУ у нарученој анализи израђеној 2003.године наводи да ће трошкови придруживања бити огромни због:  Отежаних услова пословања услед јаче конкуренције уз затварање одређеног броја предузећа; Смањивање плата у мање конкурентним секторима; Раст незапослености услед ликвидације неконкурентних фирми; смањивање буџетских прихода услед смањивања царина; негативни ефекти на текући биланс услед повећаног увоза….

[8] У свим земљама чланицама примљеним 2004.године економски показатељи су неповољнији него пре пријема у унију.

[9] На самиту НАТО-а у Варшави у јулу 2016. године, двије организације су представиле подручја за ојачану сарадњу у светлу заједничких изазова на истоку и југу, укључујући борбу против хибридних пријетњи, повећање отпорности, изградњу одбрамбених капацитета, сајбер одбрану, поморску сигурност и вежбе. Више од 40 мера за унапређење сарадње између НАТО и ЕУ у договореним областима одобрили су министри иностраних послова НАТО у децембру 2016. године.

[10] Најновији прмер отворене присиле је одлука Европског суда којим се намећу квоте илегалних миграната земљма источне Европе.

[11] Примера ради неформално је већ формирана безбедносна заједница англофонских држава (Велика Британија, Каданад, САД, Аустралија и Нови Зеланд) која међусобно размењује поверљиве информације на које немајуправо Француска или Немачка.

 

 

слика https://smspudilj.livejournal.com/224823.html

-

Шеф Војног представништва при НАТО и ЕУ, бригадни-генерал Предраг Бандић, предао је данас представницима Војног штаба ЕУ номинацију првог националног официра за везу са Војним штабом ЕУ – капетана фрегате Владана Станића.

  Предраг Бандић, Фото Танјуг

Номинација националног официра за везу представља даљи напредак у јачању односа, продубљивању сарадње и успостављању ефикасније комуникације у области Заједничке безбедносне и одбрамбене политике Европске уније, што је у складу са напорима које Србија предузима ка пуноправном чланству у ЕУ, саопштило је Министарство одбране.

Предлог Војног штаба ЕУ да Србија номинује официра за везу израз је признања за досадашње учешће Републике Србије у операцијама и мисијама Европске уније.

На састанку Војног комитета ЕУ у Бриселу, на којем је учествовао и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, истакнуто је да Србија даје допринос са 35 припадника Министарства одбране и Војске Србије у четири мултинационалне операције ЕУ – у Сомалији, Малију и Централноафричкој Републици, као и у борбеној групи EU – HELBROC.

На састанку су разматране теме из области Заједничке безбедносне и одбрамбене политике Европске уније, попут операција и мисија ЕУ и борбе против тероризма.

На маргинама састанка, генерал Диковић се састао са генералним директором Војног штаба ЕУ генерал-потпуковником Есом Пулкиненом.

Током разговора истакнут је допринос Србије, која тренутно учествује у четири мултинационалне операције ЕУ – у Сомалији (EUNAVFOR ATALANTA i EUTM Somalia), Малију (EUTM Mali) и Централноафричкој Републици (EUTM RCA), као и недавни пријем Србије у пуноправно чланство борбене групе ЕУ – HELBROC (Румунија, Бугарска, Кипар, Грчка и Украјина).

Свечаној примопредаји номинације присуствовала је и амбасадор шеф Мисије Републике Србије при ЕУ Ана Хрустановић

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:694632-Србија-номиновала-официра-за-везу-са-Војним-штабом-ЕУ

Очигледно у жељи да удахне нов живот у планове Европске уније по питању даљег проширења на исток, премијер Бугарске Бојко Борисов је приликом званичне посете Босни и Херцеговини дао једну изјаву која се може сматрати апсолутно програмском. Његова кључна теза своди се на то, да балканске државе које желе да приступе Европској унији морају да оставе прошлост и да за почетак почну решавати своје узајамне проблеме.

У скорије време ситуација око перспектива приступа балканских земаља у ЕУ заиста може да се заоштри. По принципу ротације, следећи председавајући су Бугарска, па Аустрија и Румунија – другим речима, државе које су историјски повезане са регионом Балкана и које истовремено тамо имају, као и у целој Европи, своје сопствене геополитичке интересе.

Међутим, и у томе је могућно потпуно се сагласити са бугарским премијером – ова околност сама по себи уопште неће бити „пропусница“ за ЕУ. „Кључ за напредак“ ће бити компромис од стране њихових политичких елита, „нико не може помоћи ако ми не схватимо да се прошлост мора оставити прошлости и да се морамо кретати напред“ – истакао је Бојко Борисов. „Нерешена питања морају бити решена данас, заједно са свим политичким жртвама на које је неопходно поћи“ – изјавио је он и подвукао: „То не може решити Европа, која има своје проблеме и бојазни“.

Једну од таквих „бојазни“ шеф бугарске владе – очигледно говорећи у име земље-чланице ЕУ – није желео да у Сарајеву непосредно именује. Он је постојање „радикалног ислама“ у Босни и Херцеговини назвао „проблемом“ – и одмах је чуо примедбу од свог увређеног колеге Дениса Звиздића. Он се потрудио да увери сабеседника да „ислам у Босни представља несумњиво једну од најтолерантнијих облика ислама који се практикује у свету и било каква радикализација није дозвољена и неће бити дозвољена“. [http://www.vestifinance.ru/articles/93063]

Што се тиче радикалног ислама – очигледно да је оцена Бојко Борисова много ближа истини, имајући у виду активно проницање у БиХ међународних исламистичких структура и просто терористичког усмерења, које је видљиво у последњих четврт века. У самој ЕУ има много трезвено мислећих политичара који су забринути због претварања те бивше југословенске републике у плацдарм радикалног исламизма, који покушава да проникне дубље у Европу, па у том смислу и путем таласа избеглица.

Управо раст радикалног исламизма у муслиманском делу БиХ, у значајној мери побуђује локалне Хрвате и посебно Србе, да се замисле над сопственим самоопредељењем. Република Српска има „посебну националну историју и идентитет“. Срби у Бих желе да том идентитету придају „политичку компоненту“ – сведочи у вези с тим Жан-Пјер Масиа, професор права на универзитету „По и пеи-де-л’Адур у интервјуу француском часопису Liberation. [http://www.liberation.fr/planete/2017/09/21/catalogne-kurdistan-irakien-cinq-questions-sur-les-referendums-d-independance_1597737]

Међутим, на нешто ширем плану, питања којих се дотакао шеф бугарске владе захтевају критичку анализу. И главна околност се огледа у дефиницији те саме „прошлости“, од које треба по његовом предлогу да откажу босанске стране – и у томе ко ће управо оцењивати указани процес.

У том питању балканске државе и народи треба да пред собом буду кристално јасни: ради се не само и не толико о преодолевању међуетничких противуречности, него пре свега о ревидирању спољнополитичких орјентација и одстајању од својих традиционалних савезника и партнера, а у првом реду Русије. А званичну пресуду о томе да ли су земље Балкана спремне за приступање у ЕУ, донеће не само Брисел, него и Вашингтон.

О томе како ће то изгледати у пракси, може се судити по притиску који у овом тренутку администрација САД врши на Србију. У октобру је Београд посетио Хојт Брајан Ји, сарадник америчког Стејт департмента, одговоран за регионе Европе и Евроазије – и садржина његове изјаве изашла је далеко изван оквира самих билатералних српско-америчких односа, обухвативши у том смислу и узајамне односе Београда са Бриселом.

Главна препрека за приступање Србије Европској унији, према позицији САД, јесу њени конструктивни односи са Русијом. Пре свега – неспремност српских власти да се присаједине антируским санкцијама и делатности Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. „Земље које желе да уђу у ЕУ морају јасно да продемонстрирају своју одлучност. Ви не можете седети на две столице, поготово ако сте отишли толико далеко“ – изјавио је Хојт Брајан Ји и развио своју мисао: „Према нашем мишљењу, пружање дипломатског имунитета особљу Центра у Нишу неће помоћи Србији да достигне циљ – улазак у ЕУ“. [http://www.pecat.co.rs/2017/10/vreme-odluke/]

Амерички изасланик је сматрао да је потребно директно то рећи председнику Србије Александру Вучићу – о чему је пожурила да извести председникова прес-служба: „Ји је изразио забринутост у вези с тим да Србија једном ногом стоји на путу ка ЕУ, а другом – ка савезу са Русијом. Он је такође изразио забринутост руским утицајем у региону“.

Не треба потцењивати чињенице да је Хојт Брајан Ји – један од малобројних представника Стејт департмента САД који је сачувао своје место у кабинету новог председника Доналда Трампа. Управо такви чиновници као он, у ствари су и позвани да обезбеде радну способност и наследност америчке политике у Европи у условима када самог новог домаћина Беле куће више интересују Кина, Блиски исток или светска енергетика. Поготово што је управо Хојт Рајан Ји – који данас тражи од Србије да раскине споразум са Русијом – заузимао дужност директора за европске послове у Савету за националну безбедност САД у периоду агресије НАТО пакта против Југославије 1999. године, а пре тога – заменика директора личне канцеларије генералног секретара Североатланске алијансе Хавијера Солане.

Садашња активизација дискусије око односа САД, ЕУ и Балкана повезана је са још једном околношћу. Године 2019. истиче рок петогодишњег „мораторијума“ на раширење ЕУ, који је Европска комисија објавила још 2014. године на таласу финансијско-економске кризе и раста популарности евроскептика и радикала. И сада, у складу са информацијама којима располажемо, у руководству ЕУ постоје озбиљне противуречности поводом даљих перспектива саме ЕУ.

Слична ситуација неопредељености као да открива широке могућности за разноврсне политичке сценарије и спекулације – укључујући и ултимативни притисак изолован од стварних дејстава и обећања. Може се затражити од тих истих Срба да прекину сарадњу са Русијом, објаснивши то вишим интересима опште-европске солидарности – и истовремено са своје стране ништа не гарантовати. Веома удобна позиција – потпуно у духу „бизнис-приступа“ Доналда Трампа. Само што потпуно реални балкански и опште-европски проблеми од тога неће испарити.

 

Александра Јоксимовић, председник Центра за спољну политику Србије, у интервјуу радију Слобода изјавила је да се главни задатак Србије огледа у – продужетку теме унутрашњег дијалога и проналажењу модела односа између Београда и Приштине, која би омогућио Србији да крене у демократске реформе и спољне стратешке циљеве, а то су европске интеграције.

То је била њена реакција на изјаву америчког председника Хојта Брајана Јиа о томе да Србија не може да седи на две столице.

Генерално је достојан одговор том истом Хојту дао Ивица Дачић, потпредседник владе Србије и министар иностраних послова, који је рекао да Србија већ има сопствену столицу и никакве друге јој нису потребне. Одговор је дат на језику који је јасан сваком човеку и није потребан никакав коментар. Зато је тешко не приметити либералну казуистику српских западњака, међу којима Јоксимовићка заузима ауторитативно место.

Само једна фраза ове даме одмах подиже хрпу питања о том ђубрету којим су напуњене главе тих трудбеника на пољу промовисања интереса Запада у Србији.

На пример, да ли је истина да одсуство модела односа са Косовом смета Србији да пређе на демократске реформе? Или, на који начин би замишљени споразум са Косовом помогао Србима да се изнутра промене? Највероватније би, потписавши такав папир, они задобили унутрашње просветљење, узели би се за руке и почели да плешу и говоре једни другима: «Ми смо раније били лоши, ми смо угњетавали косоваре, ми смо били незадовољни њиховим сепаратизмом и тероризмом. Нас се плашила Европа и чак нас је с правом бомбардовала због наших дејстава. Но, ми смо сад потписали споразум и постали смо други људи. Косово се претворило у нашег најбољег пријатеља, ми ћемо заборавити на отуд протеране Србе и разрушене храмове. Сад ћемо ми створити савремено толерантно друштво које ће са радошћу примити у европско братство народа».

Александра Јоксимовић већ одавно није девојка и видимо да мора да схвати да спољни договор нема никаквог директног утицаја на социјално-политичко стање друштва.

Чак и ако неколико представника срског руководства достигне унутрашње просветљење и потпише капитулантски споразум са косовским криминалцима, то уопште не значи да ће сва остала Србија почети да ликује и да ће се због тога моментално преобразити.

Они који воде ствар у правцу потписивања тог споразума, заборављају да одвајање Косова од Србије није резултат унутрашњег развоја нације и да се спроводио по спољањем сценарију. Он је антиисторијски и антинационални. Управо зато иззнуђено зближавање Београда са Приштином народ доживљава без ентузијазма.

Иако је бескорисно убеђивати у очигледне ствари такве као што је Александра Јоксимовић. Они болују од болести коју Немци веома тачно називају der liberale Gehirnvirus либерални вирус мозга.

Друга је ствар што чак и тешко болесни морају себи да одговоре на питање: да ли ће такав споразум зауставити албанску најезду на Балкану? Или ће, напротив, постати нови катализатор те најезде? Јер ће то бити етапна победа у очима оних који сањају о Великој Албанији. И ко ће допринети тој победи, Београд?

Премда, право речено, ја мислим да се бавимо голом реториком. Као у руској пословици, таквим болесницима макар и колац на глави тесао, они ће наставити са својим послом вестернизације словенског пространства Балкана. Циљ те вестернизације је прост као мукање краве: уништити словенски духовни свет заједно са његовим православљем и претворити Србе у толерасте. А онда, ради с њима шта пожелиш.

У закључку ћу само приметити да се проносе гласине о Хојту Брајану Јиу како он увек захтева да се искључи посета зоолошком врту приликом програма посете. Поготово оних зоо-вртова у којима има мајмуна. Они би га прихватили као свога.

 

-

Владимир Фролов

Иако је Brajan Hojt Ji дрско и безобразно поручио Србији да Америка неће трпети седење на две столице, апострофирајући да се Руско-српском хуманитарном центру никако не сме доделити статус какав имају сличне хуманитарне мисије у свету, одмах потом, једна министарка примила га је у службену посету, раздрагано му поклањајући урамљени монограм у златовезу, као културно благо, биће зато да се не срди на неразумне Србе, који ипак искуствено више воле баћушке од разних недобронамерних дресера!

Пошто је већ четврт века сама разапета на атлантистичком мосту („east-west bridge“) у безуспешном покушају преумљивања Срба, она зато даје толики значај гаћама, које доказано успешно штите од промаје!

Додуше, Brajan Hojt Ji је своју претњу-поруку изговорио усред Београда, али на јасном хрватском језику, па га новинари изгледа зато погрешно интерпретирају, али срећом је ту драга Тањица да симултано преведе, да не буде никакве забуне, на клизавом путу за распадајућу ЕU, и то преко министаркиних мостова, где би Ji да одређује мостарину!

-

Шефови дипломатија Европске уније ће размотрити предлоге за сузбијање „све нападнијег настојања спољних чинилаца да шире дезинформације, пропаганду и неверицу у ЕУ“ посебно у Србији и на Западном Балкану, на темељу захтева осам чланица ЕУ, потврдили су званичници ЕУ за агенцију „Бета“.

Званичници ЕУ су навели да би то требало да буде тема заседања министара спољних послова ЕУ посвећеног спољној, безбедносној и одбрамбеној политици Уније, половином новембра, а као главни извор те пропаганде се види Русија.

Седиште ЕУ у Бриселу

Седиште ЕУ у Бриселу

На питање какво то све јаче пропагандно деловање Русије на истоку Европе, Западном Балкану и у Србији препознаје ЕУ, одговор извора у Бриселу је био да се то пре свега уочава у медијима, али и изјавама домаћих и страних званичника.

Министарска расправа ће уследити на темељу захтева осам чланица ЕУ да се знатно снажнијим, савременим високотехнолошким и додатним новчаним средствима ојача већ постојеће деловање радне групе Стратком у Европској служби за спољне послове (ЕЕАС), која је пре две године основана с циљем да „разоткрива и потире неистине о ЕУ, које, како ЕУ верује, шири Русија“.

У писму челници ЕЕАС Федерики Могерини, у које је имала увид агенција Бета, шефови дипломатија Хрватске, Чешке, Летоније, Литваније, Пољске, Румуније, Шведске и Велике Британије наводе да се „у овим временима пуним изазова, ширење дезинформација и пропаганде спроводи вештије и снажније него икада досад“.

„Ми видимо настојања спољних чинилаца да изазову неповерење и незадовољство према демократском поретку, да увреже неверицу у Европску унију, заједницу с обе стране Атлантика и наше партнере, као и да ослабе наше јединство“, кажу министри осам земаља Уније.

Они наводе да је у одговор на тај изазов и следећи одлуке вођа Европске уније из марта 2015, с подршком ЕЕАС почела да ради Источна радна група ЕУ за стратешке комуникације ЕСТФ-Стратком.

„Отад је Стратком остварио значајан напредак у бележењу и изношењу на видело дезинформација, уз истовремено помагање објављивању позитивних порука ЕУ и доприноса унапређивању њених политика у источном суседству“, наводи се у писму.

Министри осам земаља су оценили да су данас „суочени с несмањеном кампањом дезинформација треће стране и сагласно одлукама Европског савета“, хитно треба да се ојачају капацитети Страткома ЕУ, укључујући успешну Источну радну групу ЕУ за стратешке комуникације, као и радне групе Страткома за Југ и Западни Балкан.

Они су навели да се тим радним групама Страткома у том циљу мора обезбедити „примерено, постојано и независно финансирање“.

Имајући у виду изазове, тим телима се мора зајамчити да ће „моћи да располажу снажнијим средствима и иновативним технологијама, попут медијских анализа, процена претњи и оруђа мегаподатака“, наводи се у писму.

Такође је затражено да се радне групе Страткома снажније уграде у структуру Европске службе за спољно деловање, као и да чланице ЕУ имају учестали увид у њихов рад и делотворност.

Хрватски Вечерњи лист јавио је да је Русија на тај захтев Хрватске и још седам чланица ЕУ реаговала посредством своје амбасаде у Загребу да Москва изражава жаљење „због таквог смера хрватске стране у време активизације билатералне сарадње и након позитивних резултата службене посете хрватске председнице Русији“.

Хрватско министарство спољних послова је навело да се Хрватска унутар ЕУ залаже за политички ангажман с државама југоисточне Европе, као и ширег суседства ЕУ, укључујући безбедност.

Вечерњи лист је пренео и оцену неименованих дипломата да таквим понашањем Хрватска шаље лошу поруку, јер у тренутку кад се покушавају постићи бољи односи с Москвом, тајно сврставање против Русије наводи на закључке да Загреб има две спољне политике – једну коју спроводи председница, и другу коју спроводи Влада, као и да се показује као неверодостојан саговорник.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2918311/eu-razmotricemo-predlog-za-suzbijanje-ruskog-uticaja-u-srbiji.html

-

Препорука за Србију је да, уколико ради на придруживању ЕУ, јасно покаже своје приоритете и политику како би ЕУ разумела њен стратешки избор, рекао је функционер Стејт департмента Брајан Хојт Ји.

Могуће је седети на две столице, али не истовремено, понавља функционер Стејт департмента Брајан Хојт Ји у интервјуу радију Глас Америке током боравка у Приштини.

Брајан Хојт Ји (архивска фотографија)

Брајан Хојт Ји (архивска фотографија)

„Избор је на Србији, Србија је суверена држава и сама доноси одлуке“, рекао је Брајан Хојт Ји и додао да је препорука за Србију да, уколико ради на придруживању у ЕУ, онда треба да се усредсреди на неопходне реформе како би постигла интеграцију у ЕУ, односно да јасно покаже своје приоритете и политику како би ЕУ разумела њен стратешки избор.

„Не треба да буде дилеме, конфузије и то је најбржи начин. Може се седети на две столице и доћи до одредишта, али то је сигурно спорији начин“, поручио је Ји.

Према његовим речима, судећи по процесима кроз које су прошле остале земље које су успеле да учине такав корак, као што су Хрватска и Словенија, то је веома тежак процес, скуп политички процес, скупе кораке треба предузети и, уколико постоје земље, стране организације које су против таквог корака, уколико постоје земље које имају другачију визију за Србију, онда је важно да Србија нема снажне везе са тим земљама.

„Важно је да не постоје покушаји да се задовоље обе стране, јер ће доћи до конфузије о томе у ком смеру иде држава и то ће успорити процес“, навео је Ји.

Указао је да и САД имају везе са Русијом, трговинске везе, политичку сарадњу, те да Вашингтон сарађује са Москвом тамо где су интереси слични, као што је борба против тероризма.

„Желимо да Србија буде у стању да сарађује са Русијом тамо где су интереси исти. Али ми такође верујемо да тамо где се интереси разликују, тамо где тежимо да постигнемо различите ствари, тамо где се наше визије у великој мери разликују, онда ми, САД, морамо да одбранимо наше интересе, вредности и принципе и интересе наших савезника“, нагласио је Ји.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2917964/ji-moguce-sedeti-na-dve-stolice-ali-ne-istovremeno.html

Са приближавањем зимског периода у Европи се појачала активност у области куповине енергетских ресурса – од чијег увоза директно зависи енергетска безбедност Европске уније. Међутим, специфичност њихових садашњих дискусија постала је орјентација на будућност – како с тачке гледишта конкретних обима купљеног природног гаса, тако и на плану дефинисања најугоднијих маршрута транспорта тих енергената за Европљане. И највећу заинтересованост у појашњавању ових питања закономерно пројављују земље Централне и Источне Европе – које имају чврсте традиције сарадње са Русијом по том питању и које желе да сачувају и ојачају сопствене позиције у својству регионалних центара за дистрибуцију гаса.

Посебна активност приметна је у Бечу – где су спремни да купују руски гас, у крајњем случају бар још пола века. „Гас из Русије у Аустрију поуздано се испоручује током 50 година. Ми ћемо се припремати да тај гас стиже у земљу и следећих 50 година, зато што гас има добре перспективе“ – изјавио је Рајнер Зеле, председник управног одбора нафтно-гасне компаније ОМВ, приликом свог наступа на заседању Аустријско-руског друштва пријатељства. Према његовим речима, аустријска страна тежи постизању дугорочних уговора, а испоруке из Русије су се увек одликовале поузданошћу. Аустрија није притом отказивала од перспективних куповина природног гаса из САД, но само уз услове угодних цена у поређењу са руским гасом који стиже гасоводима.

Позиција аустријског политичког руководства и бизнис кругова је добро схватљива. Руски гас не само да обезбеђује потребе националне економије и комуналног сектора, него и попуњава дистрибутивне гасне капацитете складишта у Баумгартену – једном од најкрупнијих складишта у Европи. „Сваки други кубни метар који сагори у Аустрији ради добијања енергије, стиже из Русије, и сваки други кубни метар пролази кроз транзитне пунктове – Украјине, Словачке, Чешке у скадиште „Баумгартен“ – сведочи Рајнер Зеле.

Током 2017. године, тражња аустријских потрошача за руским гасом значајно превазилази прошлогодишњи. Од 1. јануара до 15. октобра текуће године, „Газпром“ је извезао у Аустрију 6,4 милијарде кубних метара гаса више него у девет и по месеци 2016. године. Притом је још 4. октобра количина гаса коју је испоручио „Газпром“ у Аустрију од почетка текуће године, превазишла аналогне показатеље за целу 2016. годину. [http://www.gazprom.ru/press/news/2017/october/article370509/]

Говорећи о улози руског гаса у обезбеђењу енергетске безбедности Европе, шеф ОМВ је практично оптужио за лицемерје оне снаге у Европи које покушавају да сруше пројекат изградње другог дела „Северног тока“. Он је поводом тог пројекта рекао да ће он „створити директну везу између европских потрошача и руских извора. Тај пројекат се финансира искључиво из приватног буџета, и ни један евро није био издвојен од стране Брисела на његову изградњу“. И што је карактеристично – против овог пројекта залажу се оне земље које саме хоће да добију руски гас – подвукао је Рајнер Зеле. [http://www.vestifinance.ru/articles/92875]

Пораст тражње за руским гасом у Европи заиста је добио стабилан карактер – посебно ако имамо у виду наставак озбиљног смањења сопствене производње. Као што је било истакнуто на заседању Савета директора ПАО „Газпрома“ које је одржано крајем септембра, у овом тренутку компанија „наставља да јача“ позиције на тржишту ЕУ. Током 2016. године „Газпром“ је извезао у земље изван некадашњег СССР-а рекордних 179,3 милијарде кубних метара гаса, а у текућој години одговарајући показатељ се очекује на нивоу 190 милијарди кубних метара. [http://www.gazprom.ru/press/news/2017/september/article365095/]

„У овој години ми ћемо постићи још један рекорд у испоруци гаса чак и у случају реализације „Северног тока – 2“ и две гране „Турског тока“ неће бити довољне“ – прогнозира заменик председника управног одбора ПАО „Газпром – 2“ Александар Медведев. [http://www.vestifinance.ru/articles/92875]

Према сведочењу министра енергетике Русије Александра Новака, ПАО „Газпром“  и министарство енергетике Турске у овом тренутку разрађују питање о потписивању протокола о изградњи сувоземног дела другог, транзитног крака гасовода „Турски ток“ и завршни документ може бити усаглашен још до краја године. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/10/23/738905-vkrattse?utm_campaign]

Поред Аустрије, посебну заинтересованост за раст сарадње са Русијом у енергетској области, показује суседна Мађарска. На заседању међународног форума „Руска енергетска недеља“ о енергетској ефикасности и развоју енергетике, истакнуто је да мађарска страна наставља да повећава увоз руског гаса. У првих девет месеци текуће године, „Газпром“ је испоручио у Мађарску 5,5 милијарди кубних метара гаса, што је за 26,9% или за 1,2 милијарде кубних метара више него у јануару-септембру 2016. године. Од јула текуће године, Москва и Будимпешта реализују „возни ред“ који су потписали председник Управног одбора ПАО „Газпром“ Алексеј Милер и министар иностраних послова Мађарске Петер Сијарто, који предвиђа јачање билатералне сарадње по питању развоја гасно-транспортног система Мађарске. [http://www.gazprom.ru/press/news/2017/october/article367232/]

У позадини тога, веома двосмислено делује позиција балканских земаља – које очигледно покушавају да одуговлаче време па чак и да играју „двоструку игру“ у тим важним питањима. У првом реду то се тиче Бугарске и Србије. Док се на речима декларише солидарност у развоју сарадње са Русијом у области енергетике, у Софији и Београду се истовремено осврћу на Брисел, покушавајући да нађу могућност прикључка гасно-транспортним пројектима ЕУ,  а такође и куповини америчког природног гаса.

Што се тиче Бугарске, ситуација изгледа јасна. Практично срушивши реализацију пројекта „Јужни ток“ под притиском Европске комисије, бугарска влада сада грозничаво тежи да нађе могућност како би се прикључила инфраструктури „Турског тока“. Министар енергетике Бугарске Теменужка Петкова која је у журби боравила у Москви, покушала је да убеди Аексеја Милера у заинтересованост своје земље за увоз руског гаса и његовог транзита преко бугарске територије „у контексту реализације пројекта „Турски ток“. [http://www.gazprom.ru/press/news/2017/september/article364903/]

Међутим, историја „Јужног тока“ је већ темељно подлокала репутацију Бугарске и сада се она очигледно не налази међу прворазредним транзитним бенефициарима „Турског тока“.

Што се тиче Србије, то је последњих година земља показала неколико противуречности и чак узајамно искључујућих модела узајамне сарадње са Русијом у енергетској области – од потписивања споразума у циљу спасавања од банкрота компаније „Нафтна индустрија Србије“ и проширења гасног складишта „Банатски Двор“, до иницирања истраге против ПАО „Газпром“ од потписивања десетогодишњег уговора за куповину руског гаса потписаног 2013. године, па до покушаја да се руски гас замени испорукама америчког природног гаса са терминала у грчком Александропулосу, који чак још није ни изграђен.

Оваква двосмислена политика у случају Србије изгледа посебно сумњива и лицемерна чак и у поређењу са Бугарском, која је земља-чланица ЕУ и НАТО и зато са чисто формалне тачке гледишта може се бар правдати блоковском дисциплином. А већ српске власти немају могућност да се на то позивају. Но, они су зато одговорни пред сопственим грађанима, који уопште не одобравају сличне „енергетске игре“.