Тагови Вести таговане са "EУ"

-

Владимир Фролов

Упркос обавезујуће молбе „mutti“ Angele да се спусти лопта за антисрпску фешту у Книну, хрватска NАТО плавушица упутила је честитку за – „dan kada smo pod vođstvom našega prvog predsednika Franje Tuđmana blistavom vojnom pobedom okrunili svoju viševekovnu borbu za nacionalnu slobodu i državnu nezavisnost, potvrdili svoj međunarodni položaj i osigurali demokratski razvoj našem društvu“.

Хрватска НВО „Documenta“, потсећа, да су припадници хрватске војске и специјалне полиције на више локацијa починили окрутна убиства и злочине над ненаоружаним српским цивилима, од којих је преко две трећине било старије од шездесет година, што су документовали и утврдили припадници цивилне камцеларије UNPROFOR! Toлико о војно „блиставој“ победи!

Уместо тиховања по стадионима, београдска влада би морала да организује међународни симпозијум, да се утврде чињенице тога злочина почињеног на теритторији под заштитом ОUN, који је још увек некажњен, макар „mutti“ Angela негледала баш лепо на ту одговорност пред српским народом!

Пре било каквих прича о „реалности на терену“, што тако радо истичу њихови плаћеници на брдовитом Балкану, саучесништво ЕU и NАТО у том злочину, завређује пажњу !

-

Борис Степанов

Новинари једноставно обожавају председника Европске комисије Жан-Клод Јункера. Он се често шали и иронише не само о својим колегама из Брисела, већ и о онима који су из осталих европских престоница. Од господина Јункера су многи „добијали“. Истина је, не може да се искључи да је председник ЕК често припит и зато је њега тешко и задржати. То је, како се каже, права иронија, без које је тешко да се проживи и један дан у озбиљном свету високе политике. Нашалио се и, и себи и својим колегама поправио расположење. После тога је сваки посао лакши. Расположење је опуштеније и то омогућује да се различити проблеми третирају лакше. Али – ја то тако, успут. Желим да подсетим да је он у мају, говорећи на састанку у Бону, објаснио зашто његова постојбина, Луксембург, неће нападати Русију. „Питања одбране нису сфера са којом се премијер Луксембурга често сусретао. Наша армија броји 771 лице, заједно са министром одбране. Увек кажем: знате ли зашто Луксембург није до сада напао Русију? Ми једноставно немамо места да сместимо све заробљенике“ – нашалио је Јункер. А ових дана Јункер је с иронијом прокоментарисао организацију рада нове администрације Беле куће која дрхти због кадровских претурбација.

У новинама Политико, коментаришући отпуштање директора за комуникације Беле куће Ентоннија Скарамучија, Јункер је изјавио: „Ми смо боље организовани од Трампове администрације, зато што при било каквим унутрашњим компликацијама ми то уместо отпуштањем решавамо разговором“.

Последњих недеља у Вашингтону је дошло до серије скандалозних кадровских премештања. 21. јула је објављено да је финансијер Скарамучи постављен за директора за комуникације Беле куће, због чега је морао да буде отпуштен секретар за штампу Беле куће Шон Спајсер и руководилац апарата Беле куће Рајнс Прибас. Прибасову дужност је преузео Џон Кели који је до тада руководио министарством за националну безбедност. Серија премештања је завршена оставком Скарамучија који је нови посао радио укупно 10 дана.

-

Владимир Фролов

Дајући изјаву за „Вечерње Новости“, загребачки политички аналитичар Žarko Puhovski нагласио је, да канцеларка Мerkel покушава да – „hrvatsku institucionalnu prednost, kao članice Evropske unije, smanji u odnosu na Srbiju, koja to nije. Želja joj je da se izjednače pozicije i da se Srbija izvuče iz ruskih ralja. O tome je i Majk Pens govorio u Podgorici, očigledno da je svima njima to sada fiks-ideja“! Он наглашава да је амерички потпредседник у Подгорици изрекао бесмислицу, изјавом „да Русија уноси неку врсту нереда у региону“ , тврдећи –

„To unose SAD, jer Amerika menja sliku regiona, i to je u većini država prihvaćeno, a u Srbiji nije sasvim“!

Puhovski без увијања, децидирано тврди да Србија нема шансе да за десет година уђе у „срећну заједницу“ зато што – „Sada EU nema institucionalnih kapaciteta za primanje novih članica i nije verovatno da bi se postigao konsenzus o prijemu bilo koga, osim Crne Gore“!

Заправо, тако и Žarko директно поручује да за Србију једини пут у Брисел води преко чланства у NАТО, упркос њене прокламоване војне неутралности!

-

„Просто је невероватна количина ноншаланције и државничке неодговорности коју режим показује према чињеници да су још само 24 дана остала до почетка примене оног дела Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ који се односи на слободан приступ странаца српском земљишту и природним ресурсима“, упозорио је у саопштењу председник Инициајтивног одбора Здраве Србије (ЗС) Милан Стаматовић.

Beta

Стаматовић смтра да „нешто више од три недеље пре ступања ССП-а који прети да од грађана Србије створи надничаре на сопственој земљи, министар пољопривреде прича бајке о томе да, до 2027, неће бити продаје земље странцима, истовремено упућујући на ‘наше бриселске обавезе’ из Вучићевог и Брнабићкиног експозеа, а паралелно говори и о томе да ће странац са пребивалиштем од 10 година (да ли се тај период рачуна тек од ступања на снагу измена закона о пољопривредном земљиштву?) у Србији моћи да купи до два хектара земље. Где је ту глава, а где реп, осим уколико министар Недимовић није тај „жртвени јарац“ који је, прихватио нечасну обавезу да, на мала врата, прогура оно што је за Србију највећа опасност: да праве или фантомске стране компаније буду те које ће, за ситне паре, од сиромашне Србије покуповати наше оранице, пашњаке, воде, руднике, некретнине“, пита Стаматовић, упозравајући да, „чим је премало информација и чим се доношење закона, беспотребно, „уводи у хитан поступак“, намера да се нека велика превара сакрије од јавности и грађана“.

Председник Здраве Србије сматра да је „најважније спречити да остатак државне земље покупују тзв. стране компаније и режиму блиски (страни) тајкуни, што је процес који увелико тече и без примене ССП-а, пошто на таква питања министар Недимовић и даље даје немуште одговоре типа „Уставом је дефинисано да је страним фирмама које се не евидентирају овде забрањена куповина земље“.

Стаматовић сумња да „ове законске измене оволико касне управо зато што се измене закона о пољопривредном земљишту пишу по мери разних арапских, германских и сличних будућих велепоседника српске земље који су већ заузели стартне позиције, а у спринту на 100 метара наш ненародни режим им даје још 10 метара форе!“

(Бета, 07.08.2017)

www.naslovi.net/2017-08-07/beta/stamatovic-izmene-zakona-o-zamljistu-po-meri-arapskih-i-germanskih-investitora/20309404

-

Иран је данас саопштио да нове снакције које су Сједињене Америчке Државе усвојиле против те земље, крше нуклеарни споразум из 2015. године и да ће одговорити на њих.


„Верујемо да су нуклеарни споразуми прекршени и реаговаћемо на одговарајући начин“, изјавио је заменик шефа иранске дипломатије Абас Арагачи, пренео је Ројтерс.

Амерички председник Доналд Трамп изјавио је јуче да увођење нових санкција, које је потписао против Русије, Ирана и Северне Кореје, садрже „значајне мане“ и позвао амерички Конгрес да их не користи за ометање напора САД при решавању сукоба у Украјини са својим европским савезницима.

„Иако ја предузимам тешке мере за кажњавање и одвраћање агресивног и дестабилизујућег понашања Ирана, Северне Кореје и Русије, ово законодавство је значајно мањкаво. У журби да усвоји закон, Конгрес је превидео низ неуставних одредби“, навео је Трамп у саопштењу, пренео јеи Ројтерс.

Он је казао да је увео тешке мере за кажњавање и одвраћање лошег понашања режима у Техерану и Пјонгјангу, као и да је њима САД ставила до знања да неће толерисати мешање у демократске процесе.

Пакет јаких финансијских санкција против Русије, усвојио је прошле недеље амерички Конгрес великом већином, а званична Москва је на њих одговорила смањењем чланова америчких дипломата у Русији.

ЕУ: СВЕ СТРАНЕ ПОШТУЈУ ИРАНСКИ НУКЛЕАРНИ ДОГОВОР

Све стране укључене у ирански нуклеарни споразум придржавају се његових одредби, саопштила је данас Европска унија након оптужби Техерана да новоуведене америчке санкције Ирану крше договор.

„За сада сматрамо да све стране примењују своје обавезе по том споразуму“, рекла је Кетриј Реј, портпаролка високе представнице ЕУ Федерике Могерини на конференцији за новинаре у Бриселу.

ЕУ, како је додала, очекује континуирано поштовање споразума, преноси АФП.

Своја очекивања Реј заснива на резултатима састанка Комисије који је одржан 21. јула када су потписнице споразума разговарале о његовој примени.

Међутим, САД су у среду увеле нове санкције Ирану због балистичког ракетног програма, наводног кршења људских права и подршке Хезболаху којег Вашингтон сматра терористичком организацијом.

Нуклеарни споразум, који је Иран 2015. године постигао са шест светских сила међу којима су и САД, довео је до укидања већег дела санкција против Техерана у замену за ограничења његовог нуклеарног програма, подсећа британска агенција.

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:678852-ИРАН-УПОЗОРАВА-Нове-снакције-САД-крше-нуклеарни-споразум-следи-наш-одговор

-

Владимир Фролов

Министарка за ЕU маглу у Београду, коментарисала је за „Вечерње новости“ наручену анкету са циљаним питањима свога министарства, храбро тврдећи да Србију чека вишегодишњи приступни пут, иако званичници у Бриселу нескривено казују о вишедеценијском чекању!

Коментаришући још неотворено поглавље 31, које јасно дефинише услов за увођење санкција Русији, министарка децидирано тврди — „Mi smo Srbi, nismo „mali Rusi“ i nismo „trojanski konj“ za ruske interese u EU“– али то ништа не значи бирократима у Бриселу, још ако каубој ЈI одлучи да се „српски тројанци“ најпре имају фарбати, па потом и лакирати, све док не науче исправно антируски рзати!

Mинистарка може лако променити своју фризуру и боју косе, али вишевековну повезаност Срба и Руса, тешко, погодово што се распадајућа ЕU видљиво круни, те од убрзане каубојске десуре „малих Руса“, тешко да ишта и буде!

Још ако балтички нато-гуштери заједно са драгим Рамом и хрватском плавушицом буду диктирали EU услове, помучиће се министарка на свом путу!

Нил Кларк

Хоће ли нови пакет оштрих санкција против Русије, који је скоро једногласно усвојен од стране америчког конгреса и који чека потпис председника Трампа, за Европску унију бити кап која је прелила чашу?

Тај закон, који је такође уперен против Ирана и Северне Кореје, не само да проширује санкције против Русије и потенцијално озбиљно угрожава гасовод Северни ток 2 између Немачке и Русије, већ и настоји да ограничи председникову моћ да ублажи или укине санкције у будућности. Порука конгреса под доминацијом неокона је јасна: Русија мора да остане у „магарећој клупи“ (наравно, све док неки добри „либерал“ који ће учинити све што јастребови у Вашингтону захтевају не дође на власт у Москви), а економско-пословне везе између Европе и Русије морају да буду прекинуте.

Европски лидери, многи од којих прижељкују ублажавање санкција против Русије, су врло брзо изразили негодовање. Они знају колику су штету њиховим привредама већ нанеле санкције и руске противмере – 4 милијарде евра само у Италији – и да би даље заоштравање финансијског рата против Кремља било катастрофално.

Зашто би европска предузећа и радници требало да испаштају због анти-руске обсесије америчких елита? Да ли стварно мислимо да би САД увеле санкције против неке земље на сопствену економску штету на захтев европских држава? Можемо се кладити да не би.

„Мислим да су америчке санкције апсолутно неприхватљиве. Не можете мешати политичке и економске интересе, на штету европских радних места,“ љутито је реаговао аустријски канцелар Кристијан Керн.

„Санкције против Русије не треба да постану средство индустријске политике у америчком интересу,“ рекао је Мартин Шефер, гласноговорник немачког министарства спољних послова.

„Америка на првом месту не сме да значи да су европски интереси на последњем,“ изјавио је председник ЕУ, Жан Клод Јункер.

Авај, управо се то већ неко време дешава – и то нема никакве везе са Доналдом Трампом.

Жалосна је истина да, од краја ере снажних, независно оријентисаних лидера попут Шарла де Гола, Улофа Палмеа и Бруна Крајског, Европа ЈЕСТЕ подредила своје интересе америчким, односно лобијима који оперишу у САД.

Узмимо пример ЕУ санкција против Ирана из 2012. Испрва се Европа одупирала притисцима из САД (и про-израелског лобија) да уведе нафтни ембарго против Техерана поводом недоказаног иранског програма нуклеарног наоружања. Али су временом попустили – за шта су велику цену платиле ЕУ чланице попут Грчке, Шпаније и Италије, које су имале користи од увоза јефтине иранске нафте.

Исувише су често последњих година Европљани плаћали цех неокон политика.

Хајде да размотримо избегличку кризу, која је већим делом изазвана америчким интервенционистичким ратовима на Блиском истоку и другим местима. Огромна већина избеглица које стижу у Европу долазе из земаља попут Авганистана, Ирака, Либије, Сомалије и Сирије, које су САД или напале, или у њима подржавале прокси војске ради свргавања њихових влада. Наравно, империјалистичке европске земље су, под кукавичким „атлантистичким“ лидерима, такође одиграле кључну улогу, посебно Британија, као и Француска, када је реч о уништењу Либије.

И, док су неке европске земље, попут Немачке, широм отвориле врата избеглицама које беже из ратних зона, САД у том погледу знатно заостају.

„САД прихватају далеко мање сиријских избеглица него друге западне земље,“ приметио је лондонски Гардијан.

Сада би вашингтонски законодавци желели да још јаче ударе по европским џеповима. Амерички конгрес јасно покушава да саботира гасовод Северни ток 2. По предложеном закону, САД би могле да санкционишу било коју компанију која се бави одржавањем или развојем руских гасовода за извоз енергената.

„Ако овај закон ступи на снагу, он би омогућио доношење мера против европских приватних или правних лица за ситуације које немају никакве везе са Сједињеним Државама,“ каже се у саопштењу француског министарства спољних послова.

Наравно, то је апсолутно нечувено. Али, опет, није без преседана. Амерички конгрес је 1996. усвојио закон о санкцијама против Ирана и Либије, дајући право САД да уведу економске санкције против фирми које послују са те две земље. Закон Хелмс-Бертон из 1996. је такође кажњавао стране компаније које су пословале у Куби, тако што им је забрањивао пословање у САД.

Није довољно што САД уводе санкције против земаља које им се не свиђају, већ се и сви други морају придружити. Или…

Апологете империјализма 21. века би то назвале „борбом за демократију и људска права“. Они без длаке на језику би то, пак, назвали правим именом: силеџијство.

Само треба да пратимо траг новца да би увидели ко има корист од овога. Ако би европско-руски енергетски пројекти били прекинути, америчке гасне компаније, које нуде скупљи течни природни гас, би изашле као победници.

Прва испорука америчког природног гаса је у јуну стигла у Пољску. „Сједињене Државе су у позицији да почну са агресивним маркетингом гасног извоза у Европу, због своје ‘фрекинг револуције’… Након више деценија трошења скоро свих енергената које су производиле, сада се очекује да ће Сједињене Државе постати трећи највећи светски извозник гаса до 2020,“ радосно јавља медиј основан новцем ЦИА, Радио Слободна Европа/Радио Слобода.

Ово настојање да се доминира европским енергетским тржиштем, као и детињасто настојање јастребова у америчком конгресу да натерају Доналда Трампа да „докаже“ да није „руски агент“ тако што ће потписати закон који ће убити све наде у боље односе између Вашингтона и Москве, стоје у позадини предлога закона о новим санкцијама.

Ако му се Европа не буде чврсто супротставила, онда ће она фактички потписати сопствену еутаназију. Москва је већ изјавила да не искључује било какве мере које би „САД привеле разуму“ – и, као први корак, наложила је САД да смањи број особља у амабасади у Москви на 455 (са око 1.100) и да престане да користи складишни простор.

Да ли ЕУ лидери желе да се придруже запенушаним америчким неоконима и „либералним јастребовима“ у њиховом финансијском крсташком рату против Русије? Ако би избио рат, који се чини да неки и желе, Европа би била та која би претрпела највећи ударац, а не САД.

Није тешко наћи историјске паралеле. Понизни однос ЕУ према Вашингтону из последњих деценија може се поредити са ситуацијом унутар „Двојне монархије“ Аустро-угарске, која је званично заживела 1867. Мада су Беч и Будимпешта имали „једнак“ статус, било је јасно ко је главни. Када је надвојвода Франц Фердинанд убијен у Сарајеву у јуну 1914, Мађари су саветовали опрез. Мађарски премијер, гроф Иштван Тиса, се противио било каквом војном нападу на Србију без претходне дипломатске акције, и противио се уручивању списка захтева Београду које је било немогуће испунити. На крају је капитулирао – и почео је Велики рат.

„Тиса се одупирао две недеље,“ пише историчар Петер Ханак. „Међутим, упркос томе, аустријски и немачки политичари, заједно са војском, су га коначно убедили да је сазрело време да Централне силе крену у рат. Било какво одлагање би само ишло на руку интересима Антанте, коју су чинили ‘непријатељи’: Француска, Британија и Русија.“

Резултат је био катастрофа, не само за Мађарску, која је изгубила око две трећине своје територије, него за читаву Европу. А у октобру 1918, Тиса, човек који је попустио под спољним притисцима, противно најбољим интересима сопствене земље, је убијен пошто су љутити војници и радници упали у његову кућу.

Као и 1914, Европа је сада на критичној тачки своје историје. Да ли ће њени лидери капитулирати попут Тисе пред ратним јастребовима, или ће одолети притисцима да пристану или се повинују једној анти-руској, анти-европској политици, за коју знају да није у најбољем интересу њихових земаља? Следећих неколико седмица ће нам све казати.

ПРЕВОД ФСК

Извор: www.rt.com/op-edge/397864-eu-gas-sanctions-russia-us-hawks/

слика https://m.point.md/ru/novosti/v-mire/ssha-i-strani-severnoj-evropi-prizvali-prodlitj-sankcii-protiv-rossii

Вучић је створио привид да балансира између Запада и Русије. Има он много тежи проблем. Балансира између захтева глобалистичког политичког чиниоца који делује из САД и В. Британије и Немачких захтева. Једни хоће реформу, а други ревизију Устава Србије, свако у свом интересу. Вучић је смислио соломонско решење. Његова трупа ће нам европску трагедију српске уставности извести у два чина. У првом чину ће српско правосуђе потчинити утицају атлантистичких глобалиста, а у другом би требао да омогући  Европској унији немачког народа да изврши аншлус Србије!

 

И ако сатана сатану изгони, сам се у себи разделио;

како ће, дакле, опстати царство његово?

(Св. Јевађење по Матеју, 46, 26)

Тешко уочљиви утицај Немачке у српској уставној реформи постао је видљивији тек с пролећа 2015. године.

Немачка посланица важнија од расправе о уставној реформи

Маја 2015. године се о уставној реформи Србије огласила Дорис Пак[1] (из редова владајуће немачке Демохришћанске уније). Она није носилац посебног овлашћења ЕП, а камо ли високи званичник ЕУ, већ тек посланик немачких демохришћана у Европском парламенту. Дорис Пак је дословно поручила да ће разлог промене Устава Србије бити измена преамбуле ради признавања илегалне сецесије Косова и Метохије: „У овом тренутку нико неће инсистирати на изменама Преамбуле уколико за то не постоји спремност. Нисам од оних који сугеришу да то треба сада учинити, али је дефинитивно да се то једном мора учинити. На њима је да пронађу прави тренутак, јер је то неизбежно. (…) У том процесу протећи ће време, а на крају доћи ћемо до тачке када ће Србија морати да призна независност Косова. ЕУ не може прихватити државу чије границе нису прецизно одређене. То једноставно није могуће[2]. Стил овог јавно датог налога је посебно занимљив. Пакова отворено каже да не сугерише, она заповеда! И Дорис Пак и домаћи медији су се веома трудили да овој изјави касније дају другачији смисао.

За ванредни допринос отцепљењу од Југославије, Туђманова Хрватска је одликовала Дорис Пак још 1995. године. Oнa није званичник ЕУ, али је за СНС много важнија од ЕУ. „Блиц“ је тврдио да је управо она контролисала реформе у СНС-у[3]. Дорис Пак се још 2007. године прославила русофобном изјавом: „Русија није заинтересована ни за Kосово, ни за Србију, већ само за то да ослаби Европу. Уопште јој се не допада јака Унија у суседству“[4]. Истом приликом је дала изјаву о проблему  Косова: „То нема везе са међународним правом“. Годину дана касније је српској јавности постало познато чувено писмо Вилија Вимера немачком канцелару Герхарду Шредеру из 2000. године[5]. Суспензију придруженог чланства ДСС Европској народној партији (2008. г) је управо Дорис Пак коментарисала разлогом породично-русофобних вредности ЕУ: „Господин Коштуница се последњих месеци не понаша као неко ко је члан наше породице. Противи се сваком европском приступу и стално криви Европску унију и европске земље за све. Чак више није заинтересован ни за праву интеграцију са Европском унијом, док се истовремено залаже за јаче везе са Русијом. Коштуница треба да схвати да чланови нашег блока треба да имају исте вредности и циљеве“[6].

Дорис Пак је захваљујући немачкој Демохришћанској унији високи функционер Европске народне партије (EPP), па је њен високи значај постао одлучујући за Вучићеву СНС  чим је постигла придружено чланство у Европској народној партији[7]. Без обзира на све, из Министарства правде Р. Србије је 2015. г. поручено да ће до краја 2017. године Србија изменити Устав[8]! Скупштина Р. Србије је одмах формирала Акциону групу за реформу политичког система, изборног законодавства и Устава Србије[9], а учешће у њој су прихватиле Двери и ДСС (коју је пре тога напустио Војислав Коштуница)[10]. Ова група је упутила општи позив јавности за слање предлога реформе политичког система[11]. Дакле, расправа о промени Устава је јавности представљена као нешто друго, да се Власи не досете.

„Евроинтеграције“ као механизам немачке политичке воље за моћ да промене српски Устав 

Александар Вучић је промену Устава, након захтева Дорис Пак, приказао као неопходност због евроинтеграција[12]. Вучићеви епигони су почели да понављају тај став. До данас се притисак немачке посланице из ЕП упорно представља као неопходост за пријем Србије у ЕУ, а правни основ се не наводи. О Немачкој, њеним спољнополитичким сателитима и њеним лобистима за промену Устава Р. Србије међу високим званичницима ЕУ се ћутало. Виолета Беширевић са Универзитета Унион је коментарисала да би се промењеним Уставом статус Косова могао регулисати попут решења којим је Устав СР Немачке „решио“ питање ДР Немачке[13]. У политичком дискурсу промене Устава јављале су се и друге аналогије пореклом из модела немачке уставности, попут избора председника републике у скупштини и слично.

Наметљива политичка природа Немачке се тешко може прикрити аутоцензуром. Председник Бундестага Норберт Ламерт (колега Дорис Пак из немачке Демохришћанске уније) је у Скупштини Р. Србије изрекао да дијалог о уставним променама у Србији треба водити у парламенту[14], али и да Немачка себе види као учесника у том нашем дијалогу. Ламерт је дословно поручио: „Ако сам добро разумео говор новог државног председника, да најави дијалог о конституционалним питањима, онда ја под тиме замислим да заправо најважније место за такав један дијалог је управо овај парламент, где иначе можемо водити такву једну расправу, где и на који начин се треба променити Устав, у интересу развоја земље“. Осим што Председник Бундестага не зна да у Србији од 2013. године Јуком води расправу о промени Устава која није под контролом немачког политичког чиниоца, из његовог говора је јасно да се суверенитета[15] треба одрећи или га делити, на шта ћу се посебно вратити касније.

У правном поретку ЕУ постоје изузећа (optut и друге клаузуле) ради заштите суверенитета појединих чланица попут Данске, Холандије, Шведске, Чешке и В. Британије. Изузећа у ЕУ Балканцима неће бити дозвољена, па то Норберт Ламерт „домаћински“ не помиње. Политички чиниоци нашег десног центра, анестезирани својим креативним политичким мнењем о „суверенизму“ не поимају у шта се Србија уваљује. Ради се о прихватању „Правних тековина“ (aquis communautaire), развијених у оквиру стратегије „Процеса стабилизације и придруживања“ (PSP), усвојених у ЕУ током немачког председавања 1999. године, услову прописаном само за земље „Западног Балкана“. Осим тога, у процесу преговарања уводе се додатни услови. Називају се „мерила“ и њима је претрпана свака фаза процеса евроинтеграција. Мерила за отварање преговора, прелазна мерила, привремена мерила и мерила за затварање преговора… Уводи се тражење „доказа о спровођењу“ што је основ за оцену испуњења услова о чему ће бирократија ЕУ решавати извештајима (screening), након чега ће одлучивати о процесу интеграције. Упркос потпуно арбитрерним овлашћењима евробирократије у погледу постављања услова и оцене њихове испуњености ради интеграција, у односним документима ЕУ уопште нема основа за наметање обавезе Србији да мења свој Устав. Прихватање „правних тековина“ ЕУ уопште не изискује промену Устава.

ЕУ не захтева промену Устава Р. Србије

Ипак, од Србије се политички захтева да новим Уставом прихвати „интегративну клаузулу“, то јест да на уставно-правном нивоу прихвати да „правне тековине ЕУ имају јачу правну снагу у односу на домаће правне акте[16]“.  „Правне тековине“ су неодредиви  стандард, може се тумачити бескрајно шире од појма правних аката ЕУ, али нема основа да се њихов домашај односи и на Устав. У објављеним правним документима се увек говори о „усклађивању законодавства“, никад о усклађењу Устава. Истраживање Народне Скупштине Србије[17] тврди да уставна реформа нужно произилази из „примене правних тековина ЕУ“, па то представља као захтев ЕУ према Србији. Уместо навода правног основа, та тврдња се аргуменује ставом да обавеза промене Устава произилази из Копенхагенских критеријума из 1993. г. Међутим, то није тачно, пошто се у том акту правни критеријуми дословно прозивају политичким, а политички су прозвани правним. Копенхагенским критеријумима се политичко проглашава правним да би се правно свело на ниво политичког. Ипак, у Копенхагенским критеријумима нема помена ни о каквој промени Устава[18]. Чини се да су скупштински истраживачи покушали да у овом документу „открију“ оно што се у ССП-у и ПСП-у не може наћи.

Основ за уставну реформу не постоји чак ни у домаћим политичким актима. Усвајањем Националног програма за усвајање правних тековина[19] (NPAA) се изричито предвиђа потреба усклађења законодавства Р. Србије са европским „правним тековинама“, а не и промена Устава. Чак ни у Пројекту за правну реформу се уопште не појављује став да ЕУ очекује промену Устава Србије, иако га је припремило Немачко друштво за међународну сарадњу (GIZ)[20]! Упркос непостојању правног основа промене Устава, министарка правде Нела Кубуровић је изјавила да се Србија обавезала на промену Устава прихватајући ново, 23. поглавље: „Предлог измена Устава биће достављен Венецијанској комисији без чијег позитивног мишљења се не може даље у процедуру[21]“. Из ког акта произилази та обавеза? Да неко није у име Србије потписао нову „Тајну конвенцију[22]“? По ком правном основу  ће позитивно мишљење Венецијанске комисије о предлогу новог Устава бити услов покретања формалног процеса промене Устава? Тај услов није познат домаћем правном поретку, али ни у правном поретку ЕУ. Српска министарка је најавила учешће једног саветодавног тела Савета Европе са одлучујућим овлашћењем, вишим од ма ког тела ЕУ, у процесу уставне реформе Србије ради интеграција у ЕУ. Савет Европе (чије тело је Венецијанска комисија) није установа Европске уније[23]!   Увођење страног тела у одлучујућу улогу процеса промене Устава Р. Србије представља директно кршење члана 2 Устава којим су грађани Р. Србије установили своју сувереност. Илегалан је рад сваког ко прихвата овакву улогу Венецијанске комисије при промени Устава Р. Србије. 

Последица ове тајанствености је скривени став Вучићевог режима да одлучујућа воља грађана Србије и воља Европске уније ab initio треба да се дели са телом неке друге међународне организације која није чак ни спорни субјект међународног права. Можда је то промена њихове правне свести, али ово значи да ће сав будући процес наше уставне реформе бити противан и нашем домаћем праву као и праву Европске уније. Уколико се спроведе, биће то недиректно одрицање од суверенитета Р. Србије. Свега овога нарочито морају да буду свесни чланови Комисије за спровођење Националне стратегије реформе правосуђа за период 2013-2018. г, пошто у Канцеларији за европске интеграције Владе Србије слабо ко има способност да појми у шта су се увалили. Наиме, Норберт Ламет је у Скупштини Р. Србије изричито и директно поручио: „Не ради се ни мање ни више него о спремности да се одрекнемо одређених делова суверенитета које бисмо могли да задржимо за себе, али које у заједници држава делимо са другима у уверењу да ћемо на овај начин остварити већи утицај на историју и на догађања у периоду глобализације.“ Све јасно указује да ће о интеграцији у ЕУ под растућом доминацијом Немачке (без Велике Британије) убудуће одлучивати у установама које се називају европским, нису установе ЕУ, а служе за замајавање Балканаца у резервату званом „Западни Балкан“. Ову „ситницу“ је Европски покрет у Србији у својим дебатама о „ревизији Устава“ пропустио да помене.

Да ли два Запада мењају Устав Р. Србије?

Знамо ми да је историја учитељица живота. Иако историја нарочито није немачка учитељица, нама је показала како су прошли наши сународници у Немачкој. Показала је и да функционери било које демократске државе која није Немачка или њен политички сателит не очекују од Србије да промени Устав.

Шта год мислили о Јукому и НЕД-у, њихов утицај на уставну реформу у Србији сасвим је другачије постављен у односу на Немачки. Документован је, формално демократичан, отворен и јавни. Глобалисти, а за њима САД и В. Британија се труде да поштују демократске форме. Јуком наглашено хоће да представи како је циљ расправе о реформи  Устава унапређење и заштита права људи, нарочито мањина и већа ефикасност правне државе, пре свага правосуђа. Немачку наметљивост српска уставна реформа много више занима са становиштва одрицања Србије од свог суверенитета под дисциплинским надзором ЕУ. Вучићев режим даје две carte blanche страним факторима да промене Устав Р. Србије. Прву даје глобалистичком спољнополитичком чиниоцу, па кад нам они реформишу Устав, онда ће другу дати Немачкој да нам устав ревидира. Све се прикрива флоскулом евроинтеграција, јер нема везе са ЕУ. Доказ је и изјава помоћника министра правде Чедомира Бацковића да ће Србија у процесу евроинтеграција чак два пута мењати Устав: „Први пут, и то су ове промене у области правосуђа, потребно је да омогућимо себи уставним и законодавним оквиром да постигнемо оне резултате који ће нас тек квалификовати за приступање Унији. И када будемо квалификовани за приступање, онда ћемо имати чак један полуформални део у коме ћемо се и формално, као што су и све друге земље чланице ЕУ то урадиле, одрећи делимично суверенитета, односно предати га на заједничке органе и институције ЕУ“[24]. Директно из Министарства правде је најављено да ће се Р. Србија уставном реформом одрећи свог суверенитета! У оваквом процесу Вучићев режим је изнео намеру да статус наше отаџбине сведе на кондоминијум великих Западних сила. Тај процес ће контролисати тела две међународне организације са квази-субјективитетом у међународном праву: Европска унија и Савет Европе, а Венецијанска комисија ће играти улогу супервизора целог процеса.

Где је ту она Западна демократија?

Не заборавимо да су Устав Србије 2006. донели грађани најнепосреднијим средством демократије (директним изјашњавањем) уз претходни консензус свих политичких партија[25]. Како год да буде вршена уставна реформа, она неће постићи онај степен демократског сагласја и подршке коју је добио актуелни Устав. Иако су све чланице НАТО учествовале у агресији на нашу земљу, признале независност тзв. Косова, политичари САД и Велике Британије ипак нису од Србије захтевали да мења свој демократски донет Устав. Британија није озбиљно ни очекивала од Србије да постане чланица ЕУ. Шта више, она управо напушта ту квази-федералну творевину којом све више господари Немачка.

Данас Србијом владају људи који сматрају да имају немачку памет, па су мудрији од Енглеза и способнији од Американаца. Председник Србије је претходно променио свест да би прихватио лутеранске вредности[26], па прогласио Немце домаћинима Србије[27]. Док му апсолутни дух хипердраматизује сопствени значај, Србија треба да мења Устав ради ЕУ, иако та организација са суморном  перспективом[28] ово уопште не захтева. Реформу Устава Србије по свом укусу програмирају глобалисти из САД и В. Британије, а ревизију Устава нам, по свом укусу, кроје немачки политичари Демохришћанске уније и Социјал-демократске партије. Ово друго изричито нема везе с демократијом. Норберт Ламет је српској јавности отворено поручио најбитније: „Сада ви сви знате, поштоване даме и господо, Немачка није извор демократије“.

Вучићева трагедија српске уставности је с почетка личила на посрбу Шекспировог Краља Лира у којој се за његову државу јагме бургундски краљ и франачки војвода. Међутим, у Вучићевој посрби Краља Лира нема, на сцени су се појавили Фауст и Мефисто, а српски режимски политичари пред том двојицом играју улогу публике налик на Бидермана и Буменмајера[29].

Никакво опредељивање Србије између Запада и Русије не постоји као проблем овог режима. Све то је Вучићева маскарада за лаковерне. Преглед страних утицаја на српску уставну ревизију показује да режим Александра Вучића трагично раздире крајње опасно опредељивање којег јавност још не схвата. Коме удовољити? Да ли вољи глобалиста или Европској унији немачког народа. New World или Neue Europa? Такво проклето питање отвори се српском политичару који манипулише опредељењем између царства земаљског и царства небеског.

[1] Бета – Дорис Пак: Преамбула Устава Србије је у колизији са тенденцијом чланства у ЕУ, НСПМ, 21. 5. 2015. г.

[2] Бета – Дорис Пак: Преамбула Устава Србије је у колизији са тенденцијом чланства у ЕУ, НСПМ, 21. 5. 2015. г.

[3] Томић, Н – Дорис Пак контролисала реформе у СНС, Блиц, 23. 4. 2015. г.

[4] Танјуг – Дорис Пак: Косово нема везе са међународним правом, Блиц, 14. 12. 2007. г.

[5] Вили Вимер. Писмо Герхарду Шредеру, Новинар.де, 15. 3. 2008. г.

[6] Радичевић, Н – Када Дорис Пак „пакује“, Политика, 14. 3. 2008. г.

[7] СНС постала придружени члан Европске народне партије, Н1, 15. 11. 2016. г; Дорис Пак: Европски народњаци могу да унапреде Вучићеву странку, РСЕ, 16. 11. 2016. г.

[8] Танјуг – Чедомир Бацковић: Устав Србије биће измењен до краја 2017, на то смо обавезани због приступних преговора са ЕУ, НСПМ, 3. 9. 2015. г.

[9] Николић, Маја – Владајућа већина, Преамбула је за сада сигурна, Н1, 20. 5. 2015. г; Танјуг – Грубач: Промена Устава се спроводи неуставно, Вечерње новости, 14. 6. 2015. г.

[10] Павловић, Бранко – Учешће у „радној групи за промену политичког система“ или – како вам није јасно? ФСК, 19. 6.2015. г.

[11] Бета – јавни позив Акционе групе за промену политичког система, Блиц, 12. 6. 2015. г.

[12] Танјуг – Промена Устава због ЕУ, али не без консензуса, РТВ, 2. 10. 2015. г.

[13] Латковић, Наташа – Промена Устава, Блиц, 1. 12. 2016. г.

[14] Осма посебна седница Народне скупштине Републике Србије у Једанаестом сазиву 15.06.2017. г.

[15] О проблему политичких чинилаца десног центра у Србије који поричу суверенитет сопствене отаџбине писао сам раније. Видети: Ковечв, Душан – „Суверенизам“ уместо суверености, ФСК, I и II, 29. 9. 2016. г.

[16] Бећировић, Емир – Промена Устава као услов приступања Србије Европској унији, Правне теме, г. 4. бр. 8. стр. 141.

[17] Промена Устава и процес приступања и чланства у ЕУ, Библиотека Народне Скупштине, бр. 29.01.2015, јануар 2015. г.

[18] Критерији из Копенхагена, Дирекција за европске интеграције, 30. 6. 2010. г.

[19] Национални програм за усвајање правних тековина ЕУ, Канцеларија за европске интеграције, Јул 2014. г.

[20] Односном документу је немогуће приступити преко странице Министарства правде на којој је постављен линк (Преговарачка поглавља 23 и 24 – О чему преговарамо?), пошто су садржаји  блокирани! Ипак, до линка се може доћи заобилазним путем, ради се о „Водичу за новинаре“.

[21] Кубуровић: ПроменаУстава је обавеза преузета поглављем 23, EWB, 12, 7. 2017. г. Europe Western Balkans води Центар савремене политике чији тим чине реформатори повезани са научним установама Немачке, Аустрије и Мађарске. Видети: Центар савремене политике, Наш тим.

[22] Један акт у функцији спровођења уставне реформе заиста је донет кроз шуму аката којима се регулише пакет 23 преговора о придруживању ЕУ. То је Акциони план за спровођење националне стратегије реформе правосуђа за период 2013-2018. године. Политичке је природе, подзаконске форме (стратегија), а њоме се утврђују мере и активности. У чл. 1. 11. 4.  предвиђена је „промена уставног оквира“. Међутим, „промена уставног оквира“ под контролом Комисије за спровођење стратегије је предвиђена искључиво ради реформе домаћег правосудног система. Ни поменути акт не захтева одрицање или  поделу суверенитета са ЕУ или било ким другим. Сем тога да се ради о промени Устава, она не би била названа другим именом.

[23] Због назива њега јавност стално брка са Европским саветом и Саветом ЕУ. Збрци је допринела евро-бирократија која Савет ЕУ редовно назива сименомЕвропска комисија“.

[24] Трнинић, Сузана – Кажипрст: Гост Чеодмир Бацковић, Б92, 14. 7. 2017. г.

[25] Чињеница да је ЛСВ једина гласала против предлога Устава значи да против њега суштински није била политичка организација већ организација лобиста Рокфелеровог капитала у Војводини која се јавности представља као политичка странка, о чему сам већ писао. Видети: Ковачев, Душан – ЛСВ као рокфелеровски политички лоби, ФСК, 1. 3. 2016. г. Узнемиријућа је чињеница да је управо тој лобистичкој  организацији политички режим Александра Вучића препустио скупштински Одбор за европске интеграције.

[26] Ковачев, Душан – Лутеранске вредности и дух Александра Вучића, ФСК, 30. 6. 2017. г.

[27] Ковачев, Душан –   Александар Вучић у Бачком Јарку прогласио Немцe домаћинима Србије, ФСК, 31. 5. 2017. г.

[28] Видети радове и предавања др Мирослава Јовановића објављиване на НСПМ од 2008. г, до данас.

[29] Измишљени ликови из хуморески минхенског часописа „Летеће странице“ (Fliegende Blätter) на основу којих је немачки књижевник Јозеф Виктор фон Шлефел једну врсту животног стила прве половине XIX века прозвао „Бидермајер“.

Глобалистички центри моћи воде уставну реформу Србије кроз „цивилно друштво“ иза којег стоје установе из САД, а на одлучујућим местима се налазе британски кадрови. Они хоће да променом Устава постигну контролу нашег правосудног система. Пре њих је Немачка почела да нам кроји „ревизију Устава“ којом би се Србија одрекла суверенитета ради аншлуса у Европску унију немачког народа. Приређује се европска трагедија српске уставности у драматизацији Александра Вучића.

 

Свако царство које се раздели само у себи, опустеће;

и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати.

(Св. Јевађење по Матеју, 46, 26)

 „У овом тренутку у Србији постоје три, споља посматрано, одвојена, различита и независна процеса који се односе на промене Устава[1]“. Смисао наведеног коментара Владана Култешића је лако продро до двоструког дуплог дна уставне реформе. Професор је збуњеној јавности приказао расцепкану драму уставне реформе која се води у државним установама, па чак и владајућој СНС. Збркана јавна расправа о уставној реформи је последица продора Западног политичког чиниоца. Некад је био јединствен, а временом постаје све раздробљенији. Подсећа ли на страни фактор Кутлешићева фраза: „Споља посматрано“? Он је изложио преглед тог процеса кроз чиниоце домаћег политичког система.

Прегледајмо утицај још спољнијих, страних чинилаца који су се одомаћили у дебати о уставној реформи дужој од деценије. Питање промене Устава Р. Србије први пут је покренуто у Фондацији Конрад Аденауер где је формиран тим за рад на измени Устава Србије исте године када је наш народ усвојио свој Устав! О томе постоји само једно сведочанство. На свом профилу мреже Линкедин[2] Александра Поповић оставила је податак да је она још 2006. г. постала чланица тима за уставну реформу Србије са Штефанијом Рикардом Рус, Маријаном  Пајванчић, Љубицом Павловић и Торстеном Гајзлером.

Чудан Извештај Венецијанске комисије о Уставу 

Доношењу Устава Р. Србије 2006. г. спољнополитички фактори се уопше нису противили. Када су Владан Батић и Ненад Чанак (ЛСВ), као носиоци овлашћења Р. Србије, представили Венецијанској комисији[3] предлог Устава Р. Србије, ни она није уопште имала примедби на његов садржај[4], као ни Савет Европе, чији је она орган.

Тек у Извештају Венецијанске комисије из 2007. године, покренутом по основу накнадног захтева за мониторинг који је поднео Савет Европе[5], изнети су  одређени критички ставови. Међутим, „откривени“ недостаци нашег Устава показују одсуство познавања права и демократичности састављача документа Извештаја. Извештајем доминирају ставови о нејасноћама и уопштеностима (!?) текста Устава. Састављач је записао много своје забринутости за будућу праксу спровођења уставних одредаба (ово се тиче законодавне, извршне и управне власти, а не Устава). Своје неразумевање апстрактне природе Уставног права састављач документа је приписао нашем Уставу, па је писао о потреби „додатног прецизирања“, „појашњења“ и „бољег дефинисања“ као проблему Устава. Овакве поштапалице у тексту документа су више језичке него логичке, показују правно незнање састављача и доказују да он у најмању руку не познаје основе Теорије државе и права и Уставног права, као и да не разликује Уставно од других грана права. Ово је акт комисије која влада европским стандардима, а њен документ је пун фразирања. Из текста је упадљиво јасна воља да се нађе мана уставним одредбама, али и да састављач не уме да је нађе. Уз то, састављач документа је јавности остао сасвим непознат. Зна се само да је он уотребио мишљења петоро правних стручњака као „основ“ Извештаја. Њихова стручна мишљења је састављач документа представио као грађу по којој је снатрећи пабирчио без успеха ловећи грешке у Уставу. У материјалном смислу тај документ садржи мнење састављача о Уставу Р. Србије писано у малициозном циљу. У формалном смислу то је post hoc Извештај тела једне регионалне међународне организације која није ЕУ, али је јако пуно европска. У смислу циља акта, он је документ покушаја да се накнадно делегитимише Устав Србије од стране исте установе која га је предходно легитимисала као ваљаног. Пошто је циљ легитимизација, то није правни већ политички циљ.

Текст Извештаја је превела Канцеларија Савета Европе у Беогаду, назначивши петорицу стручних страних правника и сугеришући да је њихов рад освнов Извештаја. Њих приређивач документа сматра „коментаторима“. „Коментари“ петорице који су „основа“ састављачевог документа нису никад преведени на српски ни публиковани. На челу Канцеларије Савета Европе у Београду која је превела овај документ данас се налази Тим Картрајт[6].

Ипак, такав какав је, Извештај признаје да су у Уставу усвојене критике Венецијанске комисије из 2005. г[7]. Морамо знати да Извештај нема мериторни карактер, па да чак и његов састављач није испољио намеру за овим. Не смемо заборавити да је Савет Европе (Council of Europe), чије је тело Венецијанска комисија, тек регионална међународна организација. Да Савет Европе није установа ЕУ, мада је смештена у Палати Европе у Стразбуру, употребљава европске флоскуле, користи заставу ЕУ као своју, а златне звезде са симбола ЕУ око своје фрћке на логу. Морамо увек имати на уму да демагогија евроинтегролога истиче само „идејну повезаност“ Савета Европе са ЕУ јер ван политике њихова веза не постоји. Идејна  повезаност није правна.

Колико год правно смушен, Извештај Венецијанске комисије из 2007. г. Преамбулу нашег Устава уопште не сматра проблематичном. Он, шта више, проблемом сматра само то што Устав недовољно прецизно одређује аутономију Косова као српске покрајине! Извештај изричито поздравља решења питања покрајинске аутономије и локалне самоуправе у Р. Србији! Зачуђујуће је, међутим, што Извештај критикује уставно решење по коме чланове Високог савета судства бира Народне скупштина Р. Србије, игноришући чињеницу да је она највише демократски изабрано тело. Срамно за демократске европске тековине, он улогу Народне скупштине у установљењу правосудног система назива „привидом плурализма“ и „рецептом за политизацијом судства“ (sic). Наравно, Извештај не наводи које демократскије тело од Народне скупштине треба да бира судије и тужиоце, пошто демократскијег тела од Народне скупштине нема. Шта више, састављачу је „веома широка“ (…) „листа уставних надлежности Скупштине“ у нашем правном  систему. Главна општа критичка замерка Извештаја о Уставу Р. Србије није суштинска, чак ни правно формална, већ стилска. Он тврди да је Устав „претерано крут“ због „исхитреног писања“.

Дојче Веле (медиј у власништву немачке државе) је одмах објавио лаж да Извештај Венецијанске комисије тврди како ће Устав Србије бити извор нестабилности на Балкану[8]. Истина је да је Устав темељ српске демократске правне државе и  главна брана нејединству Републике и успостављању лажне државе „Косово“. До данас је немачка лаж о Извештају Венецијанске комисије основни и једини „темељ“ тврдњи да се „међународна заједница“ противила доношењу Устава Србије из 2006. г. Ова лаж је гебелсовски понављана много хиљада пута како би пред јавним мњењем заузела место истине.

Регионализација као првобитни изговор захтевања уставне реформе

Србија је по основу Устава из 2006. године почела да развија стварну децентрализацију. Међутим, овај процес се 2009. г. изопачио претворивши се у своју супротност[9] управо захваљујући политичарима режима Бориса Тадића у чијој демагогији су „децентрализација“ и „евроинтеграција“ заузимале најбитнија места. Тај режим, наклоњени му медији, НВО и Западни политички чиниоци су одговорност за сопствене неуспехе радо сваљивали на Устав Р. Србије. Непосредно пре него што је његов режим почео да децентрализацију Србије финансијски, фискално и политички централизује, Борис Тадић је у Немачкој добио награду „за визионарство, храброст, одговорност и ангажман којим свет постаје бољи“ – Квадригу[10].

Фондација Конрад Аденауер је 2009. г. објавила „Коментар Устава Србије[11]“ Маријане Пајванчић којег је јавности представила Ирена Пејић[12]. Немачки Дојче веле је одмах почео да пропагира идеју о неизбежности промене Устава Р. Србије, т.ј. о промени Устава је у форми новинарских извештаја са Дојче Веле јавност обавештавао њихов стални дописник и стварни господар медијског дискурса аутономашког режима у Војводини, Динко Грухоњић: „Србија ће морати да мења Устав!“ (24. 11. 2009. г), „Устав Србије треба мењати, али како?“ (2. 11. 2011. г), „Уставу Србије истекао рок трајања?“ (8. 11. 2012. г). Овај стални дописник Дојче веле је у домаћим медијима био много експресивнији: „Ко са Уставом спава, упишан се буди“ (Е-новине, 12. 11. 2009. г), а под његовим уредништвом је Аутономија.инфо објавила и да је „Војводина жртва уставног силовања“ (31. 12. 2012. г). У свим овим чланцима је Устав представљан као проблем искључиво због неуставног положаја Војводине, никад због евроинтеграција.

Док је вршена фактичка централизација Србије у корист владара републичког и покрајинског нивоа власти, Србијом је ширена фама о регионализацији којом ће се од ЕУ добијати огромне финансијске донације. Било је то доба када су српски бирачи још увек веровали у Деда Мраза из Брисела. У доба када је аутономашки режим Бојана Пајтића Војводину покушао да одведе у противуставно стање под демагогијом децентрализације, у Војводини је био активан аустријски Институт европских региона (IRE) из Салцбурга под руководством Франца Шаусбергера[13]. Иначе, Шаусбергер је аустријски политичар Народне партије (ÖVP), веома блиске немачкој Демохришћанској унији. Пробни балони партикуларизације Србије пуштани су из Аустрије. Брижљиво је скривано да Пајтићева илегална „европска регија“ уопште не испуњава чак ни статистичке критеријуме регије према стандардима ЕУ[14]. АПВ је ипак потписала споразум са Штајерском[15] која је федерална јединица Аустрије. Тек потом су развијани односи „европске регије“ са федералним јединицама Немачке. Међутим, „регионализација Европе“ је изворно немачки пројекaт, на шта је упозоравао Борис Алексић[16]. Под притиском нагомиланих пртивуставних аката, злоупотребама,  финансијским упропашћењем локалних самоуправа и АПВ, идеолошки конструкт о „регионализацији“ Србије као разлогу уставне реформе срушио се као кула од карата.

Децентрализација, као разлог уставне реформе, се данас ређе помиње пред јавношћу, али идеја није напуштена. Европски покрет у Србији (ЕПуС) се 2012. г. укључио у јавну расправу о реформи Устава, коју је назвао „уставном ревизијом“[17], о  чему је организована јавна конференција[18]Преко ЕПуС се 2015. г. у „ревизију“ Устава директно укључила немачка Фондација Конрад Аденауер[19] кроз заједнички програм са ЕПуС „Уставна ревизија и редефинисање покрајинске аутономије“. Иако овај програм никад није документовано публикован, Одбору за европске интеграције Скупштине АПВ под председавањем Маје Седларевић (ЛСВ) су крајем 2015. г. презентовани делови програма. У презентацији су учествовали аутори будуће немачке уставне ревизије: Маријана Пајванчић, академик илегалне ВАНУ Јово Комшић и директор Фондације Конрад Аденауер Норберт Бекман Диркес[20]. По њиховом кроју ће бити вршена будућа ревизија српског Устава. Директор Фондације Конрад Аденауер је у међувремену постао шеф тима националних програма београдске канцеларије Фондације у Србији. Ти немачки национални програми за Србију, наравно, нису представљени српској јавности.

Реформа над српским Уставом између Јукома и немачких фондација

Усвајање Споразума о стабилизацији и придруживању[21] показало је да Устав Србије не представља проблем за европске интеграције Србије[22]. Од изузетне важности је чињеница да Србија није склопила споразум са ЕУ као посебном уговорном страном, већ са сваком њеном државом чланицом понаособ, као и са разним европским међународним организацијама. Све оне у уговору са Р. Србијом представљају јединствену уговорну страну јер све заједно чине ЕУ.

Када је Александар Вучић дошао на власт 2013. године, обзнанио је да је промена свести кључни услов за реформе[23]. Тада се још није могло претпоставити да ће кључна етапа  „промене свести“ бити промена српског Устава. Ипак, ту могућност је најавио већ министар правде Никола Селаковић 2013. године[24]. Тада је Јуком објавио свој Извештај о потреби за уставном реформом у Србији позивајући се на Извештај Венецијанске комисије[25] и организовао први округли сто на којем је гостовала једна од судија Уставног суда[26]. Од тада је Јуком почео јавну расправу. Подухват ове „невладине организације“ финансира амерички Национални покрет за демократију (NED). Ту америчку soft power организацију издржавају Конгрес САД и Министарство спољних послова САД, и она транспарентно објављује које пројекте коликим средствима финансира у Србији од 2005. године до данас[27].

Убрзо по формирању напредњачко-социјалистичке Владе у Србији (март 2014. г), Јелко Кацин (известилац Европског парламента за Србију) је путем Дојче веле изјавио да Србија треба да промени свој Устав у процесу евроинтеграција[28]. Подсетимо се, Јелко Кацин је био словеначки министар информисања током краткотрајног рата Словеније против ЈНА.   Два месеца након Кацинове изјаве, домаћи и немачки уставни стручњаци, поводом својих жеља за променом Устава Србије, најављују да ће дебатовати на приватном факултету ФЕППС у Новом Саду, на научном скупу „Шта је потребно мењати у Уставу Србије“ (маја 2014. г). Ни ФЕППС, ни било ко други није издао публикацију поводом научног скупа, једино је РТВ најавио овај догађај: „На скупу ће говорити деканица ФЕППС-а др Маријана Пајванчић, директор Правног програма ЈИЕ Фондације Конрад Аденауер Торстен Гајзлер, Александра Поповић из Фондације Конрад Аденауер, др Гилберт Горниг са Универзитета Марбург у Немачкој, др Маја Настић и др Ирена Пејић са Правног факултета Универзитета у Нишу, др Веран Станчетић са ФЕППС-а и др Момчило Грубач.[29]“ Троје учесника дебате су били чланови тима за уставну реформу који је још 2006. г. формиран у београдској канцеларији Фондације Конрад Аденауер[30]. И Национални савет Мађара је потом организовао научну конференцију војвођанских аутономаша са Немцима[31], пошто се СВМ одлучио да се бори за уставно-законски ниво аутономије Војводине по узору на Тирол, Баскију или Каталонију[32].

Ипак, политички режим је најавио да ће се Устав мењати тек 2018. или чак 2020. године[33], а почетком 2015. године је и тадашњи председник Р. Србије Томислав Николић изјавио да треба мењати Устав[34]. Слично је маја 2015. г. најавио и председник Владе Александар Вучић[35]. И немачка Социјалдемократска партија се појавила у дијалогу о уставној реформи кроз сарадњу Фондације Фридрих Еберт са Фондацијом за развој парламента (ФРП) Драгољуба Мићуновића[36]“. Аутори њихове анализе предлога уставне и политичке реформе су били проф. др Јелена Јеринић са Универзитета Унион[37] и Тијана Кљајевић из ФРП Драгољуба Мићуновића. Обе су касније заузеле водеће место у дијалогу о „ревизији Устава“ у организацији Европског покрета у Србији[38], и за ту организацију припремиле извештај о предлозима промене Устава[39]. Овај извештај је остварен кроз пројекат Фондације Фридрих Еберт уз сарадњу две фондације Драљољуба Мићуновића: Фондације Центар за демократију и Фондације за развој парламента. Сетимо се, кроз дебату Европског покрета за Србију о „ревизији Устава“ се пре тога укључила Фондација  Конрад Аденауер. Од 2017. године главне фондације двеју најмоћнијих немачких политичких партија нам здружено кроје ревизију Устава Србије!

За разлику од Јукома, сви немачки чиниоци и њихови сарадници су врло мало обавештавали јавност о свом учешћу у разматрању уставне реформе у Србији. Јуком је на потребу учешћа јавности у дебати о уставној реформи указао још 2013. године и потом организовао низ скупова у просторијама ОЕБС широм Србије и уз подршку НЕД-а. Већ  септембра 2015. г. Јуком је развио пројекат упознавања студената са могућим уставним амандманима[40]. У пројекту „Мој Устав“ учествовао је низ значајних лица из области уставног и сродних права, научних установа и НВО. Објављивани су њихови ауторски радови, стручни коментари, извештаји, публикације, чак и говори из Скупштине о односној теми. Материјал је јавно и трајно објављен на интернету. Немачких штифтунга, ФЕППС-а и представника Мађарског националног савета није било у дебатама Јукома, иако је стручна јавност била позвана да учествује. Јукомова дебата је тек маја 2017. године допрла до Универзитета Унион, а дебата ЕПуС се тек пре пар година потрудила да изгледа транспарентно.

Немачки „уставни стручњаци“ и њихови домаћи сарадници су дуго оклевали да дебату о потреби промене Устава Србије учине јавном попут Јукома. У њиховој  „расправи“ о промени Устава редовно су учествовали сарадници професионално ангажовани на  приватним правним факултетима у стању власничко-структурне трансформације која тече. Њихове главне расправе са „строго контролисаним учесницима“ ван кулоара немачких штифтунга у Србији су вођене на приватном правном факултету ФЕППС[41], а затим у организацији ЕПуС.

(Наставиће се)

[1] Кутлешић,  Владан – Прилог расправи о промени Устава Србије, Печат, 7. 7. 2017. г; (други део, 4. 7. 2017. г).

[2] Aleksandra Popovic, Projectcoordinator at Fondacija Konrad Adenauer / Konrad-Adenauer-Stiftung / Konrad Adenauer Foundation, Linkedin.

[3] Надлежност Венецијанске комисије је контрола усаглашености правног система државе у процесу придруживања са стандардима Савета Европе који су уједно и стандарди ЕУ. Појам стандарда и однос њихове хијерархије према хијерархији правних аката не може бити изнад начела, сврхе и циља права. У супротном би се то изметнуло у нешто налик на смернице пленума ЦК СКЈ у бившој СФРЈ које су имале већу снагу од било ког правног акта или начела, па чак и политички одређивале циљ и сврху права.

[4] Ненад Чанак о парламентаризму, Дан уживо, Н1, 6. 7. 2017. г.

[5] Мишљење о Уставу Србије, Мишљење бр. 405/2006, CDL/AD(2007)2004, Eвропска комисија за демократију права (Венецијанска комисија), Венеција, 17-18. март 2007. г.

[6] Тим Картрајт је Британац, као и Мајкл Девенпорт (раније амбасадор В. Британије, а од 2013. шеф делегације ЕУ у Србији) и као Верена Тејлор (секретарка Фонда за хуманитарно право Савета Европе и директорка канцеларије за везу Савета Европе са ЕУ). Троје Британаца је почетком 2017. године у Београду представило заједнички програм ЕУ и Савета Европе у области правосуђа, привредног криминала и антидисткриминације Horizontal Facility. Видети: Нови заједнички програме ЕУ и Савета Европе представљен у Србији, Канцеларија савета Европе у Београду, 2. 3. 2017. г.

[7] CDL-AD(2005)023-e, Opinion on the Provisions on the Judiciary in the Draft Constitution of the Republic of Serbia adopted by the Commission at its 64th plenary session (Venice, 21-22 October 2005).

[8] Кризна група: Устав Србије извор нестабилности на Балкану, DW, 9. 11. 2006. г.

[9] Кмезић, др Сања, Ђулић, др Катарина и аутори – Фискална децентрализација и финансирање локалне самоуправе у Србији и Црној Гори, Универзитет у Београду – Правни факултет, Библ. Монографије, Бг. 2016. г.

[10] Бета – Тадић добитник престижне немачке награде „Квадрига“, Блиц 21. 5. 9, 2008. г.

[11] Пајванчић, Маријана – Коментар Устава Србије, Фондација Конрад Аденауер, Београд, 2009. г.

[12] Бета – Пајванчић: за ревизију Устава, Вечерње новости, 23. 4. 2010. г.

[13] Колунџија, Денис – Франц Шаубергер, директор института европских региона, Дневник, 25. 4. 2009. г.

[14] Досије АПВ, стр. 28-30, Напредни клуб, Београд, 2014. г.

[15] Војводина и Штајерска заједно у Бриселу, РТВ, 26. 5. 2009. г.

[16] Алексић, Борис – После КиМ Брисел ће помоћи Србији да се одрекне и Војводине, Фонд стратешке културе, 2. 6. 2014.

[17] Уставна ревизија у Србији. Аспекти и могућа решења, Истраживачки форум ЕПуС, Београд, Новембар 2012. г.; Извештај, исто.

[18][18] Уставна ревизија у Србији: Аспекти и могућа решења, МЦ, 8. 11. 2012. г.

[19] Живановић, Маја – Симурдић: Актуелни Устав кочи евроинтеграције, РТВ, 15. 1. 2016. г.

[20] На Одбору за европске интеграције представљени текстови из пројекта „Уставна ревизија и редефинисање покрајинске аутономије“, Скупштина АПВ, 9. 12. 2015. г.

[21] Споразум о стабилизацији и  придруживању између европских заједница и њихових држава чланица са једне стране и Републике Србије са друге стране.

[22] Самарџић, Слободан – Уставни идентитет Србије, Печат, 25. 11. 2016. г.

[23] Танјуг – Вучић: Неопходна промена свести, Б 92, 6. 9. 2013. г.

[24] Танјуг – Селаковић: Промена Устава Србије пре уласка у ЕУ, Вечерње новости, 20. 3. 2013. г.

[25] Вујић, Кристина и аутори – Устав Републике Србије – Недостаци и потреба за реформом, Комитет правника за људска права, Београд, 2013. г.

[26] Округли сто на тему „Промена Устава“ Одржан у кући људских права, Мој Устав, 28. 6. 2017. г.

[27] Serbia, NED.

[28] Јелко Кацин: Реформе у функцији приближавања ЕУ укључују и промену Устава Србије , НСПМ, 17. 3. 2014. г.

[29] Научни скуп о Уставу Србије, РТВ, 20. 5. 2014. г.

[30] Aleksandra Popovic, Projectcoordinator at Fondacija Konrad Adenauer / Konrad-Adenauer-Stiftung / Konrad Adenauer Foundation, Linkedin.

[31] Остваривање интереса у изборној години, Мађар со, 8. 6. 2014.г; Аутономија се не постиже упркос некоме, Мађар со, 6. 6. 2014. г; Конференција о аутономијама, VajdasagMA, 5. 6. 2014. г.

[32] СВМ: Већа аутономија Војводине у новом уставу или уставном закону, по угледу на Баскију, Каталонију или Тирол, НСПМ, 31. 12. 2014. г.

[33] Танјуг – Бабић: Промена Устава 2018. или 2020. РТВ, 10. 10. 2014. г.

[34] Томислав Николић: Радује ме парафирање споразума Београда и Приштине у области правосуђа; Треба мењати Устав; Из зграде Председништва никада неће доћи лоша реч о Вучићу, НСПМ, 11. 2. 2015. г.

[35] Вучић: Могуће промене Устава, РТВ, 8. 5. 2015. г.

[36] Анализа стручних и политичких предлога за уставну реформу, у јавности представљени предлози у прериоду 2006-2016, Friedrich Ebert Stiftung и Фондација за развој парламента, 2016. г.

[37] Од лета 2013. године је у Универзитет Унион интегрисан Факултет за правне и пословне студије др Лазар Вркатић, чији оснивач и руководство су наглашено подржавали војвођанско политичко аутономаштво.

[38] Дебата Европског пореета у Србији – промене Устава? ФЦД, 15. 5. 2017. г; Промене Устава неопходне кроз ЕУ интеграције, ЕУ инфо центар, 24. 5. 2017. г.

[39] Јеринић, проф. др Јелена, Кљајевић, Тијана – Анализа стручних и политичких предлога за уставну реформу, ФЦК и Фондација за отворено друштво, Србија, Београд, 2017. г.

[40] Промена Устава, Мој Устав.

[41] Данас је ФЕППС (Факултет за европске правно-политичке студије) интегрисан у приватни универзитет „Едуконс“, који се раније звао „Едукционис“.  Пре тога се ФЕППС звао ФЛВ а још раније ФАБУС, којег  је основало новосадско јавно предузеће „Новосадски сајам“. Низ високих функционера аутономашке покрајинске власти  и републичке власти је на универзитету Едукционис стекао дипломе и највиша стручна звања: Горан Елезовић (ДС), Бојан Костреш (ЛСВ), Јоргованка Табаковић (СНС) је докторирала економију, а на ФАБУС-у је Тамаш Корхец нострификовао звање доктора наука (које је стекао на приватном Централно-европском универзитету у Будимпешти). На овом универзитету  су дипломирали директор РБ Колубара Милорад Грчић и директор Коридора Србије Дмитар Ђуровић (СНС).

-

Д. Р. ЂОРЂЕВИЋ

ПРЕД нама је вишегодишњи пут до чланства у Европској унији на коме ћемо се за спољне и безбедносне изазове често ослањати на помоћ и подршку ЕУ, као што у појединим питањима имамо веома значајну подршку Русије. Ми смо Срби, нисмо „мали Руси“, и нисмо „тројански коњ“ за руске интересе у ЕУ. Али поштујемо подршку и однос према нашим интересима које је Руска Федерација показала и то не кријемо, због тога им нисмо увели санкције.
02Joksimovic-03-2707-2017_620x0

Ово за „Новости“ каже министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић, одговарајући на питање када очекује отварање преговарачког поглавља 31 о спољној политици и може ли ту као први задатак да нас сачека захтев да уведемо санкције Русији.

– Одлука о отварању поглавља 31 доноси се консензусом чланица ЕУ и извесно је да то неће бити ове године, а Србија разуме поруке које су важне појединим чланицама. То поглавље требало би да се третира на исти начин како је било и код других кандидата. Уосталом, видите и сами да су се околности закомликовале, што доводи до померања у односима глобалних сила.

* Да ли ће Србија наићи на отпор балтичких земаља, пошто је Литванија за то да се политика проширивања „преиспита“ јер „неки преговарају о чланству, а учествују у војним вежбама са Русијом“…

– Схватамо да поједине државе, посебно балтичке, имају другачији однос према Русији од нашег, у контексту сопственог сагледавња ближе и даље прошлости. Мислим и да постоји извесно разумевање у великом броју чланица за разлоге наше другачије политике. Иначе, неупоредиво више војних вежби имали смо са земљама ЕУ и са НАТО.

* Да ли вам је неко дефинисао период у ком би Србија могла да уђе у ЕУ?

– Корисна је изјава председика Европског савета Доналда Туска да ће врата за нас бити отворена када будемо у потпуности спремни. То је легитиман одговор, јер значи да проширење није завршена политика, иако многи желе да тако представе ствари. И ЕУ државе имају и те како користи од нових чланица, није то једностран процес где само нова чланица профитира.

* Четвртина испитаних у анкети вашег министарства сматра да улазак Србије у ЕУ успорава политика сталних уцена…

– Нико нас ни на шта не приморава и не морамо ништа, ако је то наш избор. Не мислим да би нам користила политика „нећемо ништа, нећемо нигде, нећемо ни са ким“, имајући у виду да је Србија окружена чланицама ЕУ и онима који то желе да постану, а посебно због економске важности ЕУ за нас.

НЕ ПРЕПОЗНАЈЕМ СЕ У КРИТИЦИ ВУЧИЋА

* ДА ли сте речи председника државе, да су само ретки из СНС јавно стали у његову заштиту од напада у неким таблоидима, осетили као критику и на ваш рачун?

– Не. Напади тог типа на председника су рефлексија ишчашене свести о томе шта значе критика и слобода медија. Многима из медијског света биће потребно времена да се науче професионалној етици, одговорности за јавно изговорену реч и обавезама транспарентног и одговорног пословања. За то су европски стандарди најбољи лек.

www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:678077-Јадранка-Јоксимовић-Нисмо-руски-тројански-коњ-у-Европи