уторак, фебруар 20, 2018

Тагови Вести таговане са "Европа"

Европа

-

У БУДИМПЕШТИ СЕ ОДРЖАВ ШЕСТИ САМИТ ПРЕМИЈЕРА ИНИЦИЈАТИВЕ „16+1”

  • ЛИ: У претходних пет година су инвестиције кинеских компанија у земље Централне и Источне Европе порасле са шест на девет милијарди долара
  • Србија на скупу потписује два нова уговора – један о изградњи топловода Обреновац-Београд, а други о изградњи Коридора 11 од Прељине до Пожеге. Србија и Кина, тренутно имају заједничке пројекте у вредности шест милијарди долара

ШЕФОВИ влада Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе (China-CEE), међу њима и премијерка Србије Ана Брнабић, окупили су се у Будимпешти на 6. самиту Иницијативе „16+1”,

Дан посвећен сарадњи Кине и земаља CEE поче је отварањем Економског, трговинског и финансијског форума, на којем су се обратили премијери Мађарске и Кине, Виктор Орбан и Ли Кећијанг, као и шефови дипломатија две земље, Петер Сијарто и Ван Ји.

Уследила је пленарна седница на којој су наступили шефови делегација, након чега су потписани планирани споразуми са кинеским партнерима.

Билатерална трговинска размена Кине и земаља CEE износила је прошле године 58,7 милијарди долара.

Србија на скупу потписује два нова уговора – један о изградњи топловода Обреновац-Београд, а други о изградњи Коридора 11 од Прељине до Пожеге.

Србија и Кина, тренутно имају заједничке пројекте у вредности шест милијарди долара.

Кина ће обезбедити још три милијарде долара за развој земаља Централне и Источне Европе, најавио је премијер Кине Ли Кећијанг на самиту 16 плус 1 у Будимпешти.

Он је рекао да ће Кинеска банка за развој обезбедити две милијарде долара и да ће у оквиру Фонда за финансирање у оквиру механизма 16 плус један бити обезбеђена још једна милијарда долара.

Сарадња Кине и 16 европских земаља је расла у претходних пет година и, како је навео, инвестиције кинеских компанија су порасле са шест на девет милијарди долара.

Ли је рекао да је број кинеских туриста са CEE регионом повећан са 200.000 на више од 930.000 и да би тај број могао да буде дуплиран наредних година.

Поручио је да је Кина спремна да испоручи више своје квалитетне робе Европи, на пример, месо, мед, воће…, док је истовремено отворена за квалитетне пољопривредне производе из европских земаља.

Нагласио је да је потрошња кључна за привредни раст Кине и да европске земље и ту могу да виде своју шансу.

Ли је изразио очекивање да ће ефекти сарадње у 16 плус један бити повећани 16 пута наредном периоду, након чега је испраћен великим аплаузом.

Танјуг

fakti.org/globotpor/li-kecijang-kina-ce-uloziti-jos-3-milijarde-za-razvoj-zemalja-centralne-i-istocne-evrope

МИТ О ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

Кад Србин  чује реч „унија“, одмах му на памет пада унијаћење његових предака, које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга, приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им, да сачувају свој „гркоисточњачки“ обред. Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру“, макар умро од глади; такође, не можемо ни изговорити ову реч, а да се не сетимо свих лукавстава и подлости којима су се служили латински мисионари да би Србе преверили.

Ни о чему се код нас, од почетка деведесетих година XX века до ове, 2017. године, није толико расправљало као о Европској Унији. Не уђемо ли у Европску Унију, у коју је ушла скоро сва Европа (изузев „сиромашних“ држава попут Норвешке и Швајцарске), чека нас „ледена смрт“ у запећку „Западног  Балкана“.  Нисмо у Европи ако нисмо у Европској Унији. Сви злочини које је Европска Унија, скупа са Сједињеним Америчким Државама, починила приликом распада СФРЈ, протерујући Србе са њихових вековних огњишта, заборављају се да би се „ушло у Европу“. Чак и сада, када ЕУ јасно каже да јој не пада на памет да се даље шири, ЕУ мантра остаје на снази. Приморавају нас на некакву „Балканску Унију“, од које ми нећемо имати никакаве користи, али ће зато Империја Вашингтон – Брисел моћи, преко наших леђа, да решава своје проблеме (попут прихвата миграната са Блиског Истока).

Баш зато, и увек зато, овај мит о ЕУ као јединој Европи вреди преиспитивати.

ПРВОБИТНО ЈЕДИНСТВО ЕВРОПЕ И ВИЗАНТИЈА

Европа је, на својим почецима, била једно, као Римско царство. Римско царство није „испарило“: оно је наставило да постоји кроз Св. равноапостолног цара Константина, који оснива Нови Рим, Цариград. Како каже Георгије Острогорски, говорећи о ситуацији Запада који је, у доба „сеобе народа“, пао под власт варвара: „Цар (у Цариграду, нап. В. Д.) се и даље сматрао поглаваром целог Римског царства и целе хришћанске васељене.“

Земље које су некад биле делови Римске империје сматране су за вечити и неотуђиви посед римског цара у Цариграду. Зато је Св. цар Јустинијан (526–565), по Острогорском, кренуо да „поврати своје римско наслеђе, да ослободи римску земљу од власти варвара и аријанских јеретика и да успостави Империју у њеним старим границама, као једино римско и правоверно царство“. Основа те јединствене Европе било је „римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера“ (при чему овај ред навођења у делу Острогорског треба обрнути: хришћанска вера, грчка култура и римско државно уређење). Зато Византинци себе нису сматрали „Грцима“, него „Римљанима“ – Ромејима, чувајући целокупно европско наслеђе неокрњеним. Као што уочава наш угледни геополитичар Милош Кнежевић: „Византија није могла, нити хтела, да сруши Западно Римско царство, она је била његов одвојени, други и моћнији део. Рим је пао под најездама и услед разарања северних варвара. Римски Запад је реварваризован, дакле, примитизован. Између културе придошлица и римских тековина није било културне непосредности и сабирања, те тековине посредовала је и наследила Византија. Непосредна наследница Византије је касније постала Русија и неке земље и народи источне, тј. југоисточне Европе“.

Али, шта се десило са Византијом?

Она је, на Западу, презрена и одбачена и порекнута као Европа. Хегел целу историју Источног Царства Ромеја своди на „одвратну слику слабости, у којој бедне, штавише, апсурдне страсти нису дале да настану велике мисли, дела и индивидууми“. Милош Кнежевић указује на чињеницу да „Западна Европа прећуткује, потцењује и неподаштава Византију, и то чини веома дуго“, мада је Византија трајала дуже од старог Рима; превиђа се да се „романство за много векова продужило у ромејству“.

МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС СВЕДОЧИ

Угледни грчки теолог, митрополит Јеротеј Влахос, јасно нам то тумачи у свом огледу „Међусобни утицај богословља и политике у Европи“:“Очигледно је да данашњом Европском Унијом углавном владају папаисти и протестанти, јер православци чине мањину. Сигурно, требало би да се подсетимо да, као што кажу многи савремени историчари, главнину Европљана чине потомци старих Римљана које су поробила германска племена, заузевши западни део византијског Царства. Тако данас, главнина Европљана има ромејско порекло, док такозвану владајућу класу чине потомци франачких освајача. Дакле, подизањем здања данашње Европе, поново израња Европа као царство Карла Великог, а он је, узгред буди речено, отац савремене Европе, који је смртно мрзео ромејску традицију. Познато је да француско–немачке снаге данас руководе Европом.

Међутим, с друге стране, много европског света у својој националној подсвести носи сећања и архетипове из јелинства и због тога поштују и цене православну традицију.“

С тим и таквим, пробуђеним Европљанима вредело би сарађивати у покушају да се првобитно једиство духа и културе обнови, на опште добро свих Европљана.

ПЕТ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Исток и Запад су се, по митрополиту Јеротеју,  развијали у различитим правцима, што се види и данас. Позивајући се на професора Мариоса Бегзоса, он указује на те разлике: Запад се определио за материјализам, Исток за личност; Запад је рационализам, Исток апофатизам као надилажење пуке рационалности; Запад је јуридички морализам, Исток етика као исцелитељство душе; Запад је папизам и паполики централизам, Исток је саборност; Запад је почео као расистички феудализам, Исток је знао за државу као јемство правне једнакости грађана. Зато Влахос каже: „Постаје, најзад, очигледно да постоји огромна разлика између западне и источне традиције на свим пољима: мишљења, државног уређења и понашања. Ово је, наравно, последица велике промене која се догодила на Западу, после премештања престонице Византијске државе са запада на исток (Константинопољ) и настанка духовне празнине на Западу.“

Дакле, митрополит Јеротеј Влахос говори  о највећој трагедији Европе: у првом миленијуму, њу обједињује иста вера и благодат Божја, од Северне Африке до Ирске. У другом миленијуму, она је сурово подељена, и та подела траје до данас. Јер, истинско јединство могуће је само у Христу и светима Његовим, којима се Црква Истока и Запада красила у првом хиљадугођу од рођења Господњег.

ПАПА И КАРЛО ВЕЛИКИ КАО ОЦИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Јединство Европе први је нарушио папски Рим, уводећи нове, Истини туђе догмате (попут filioque) и обједињујући франачке варваре у борби против престонице Истока и Запада, Новог Рима, Константинопоља. Папа Лав III крунисао је неписменог франачког владара, Карла Великог, круном Светог Римског царства, да би подигао свој ауторитет и очувао моћ и власт. Жак Ле Гоф, у свом делу „Средњовековна цивилизација Западне Европе“, сматра да је Лав III имао намеру да преко Карла Великог (иначе ревносног борца за јеретичко filioque) искористи да би „успоставио примат римског понтифекса над целом Црквом“. Аустријски социолог Ханес Хафбауер, у својој студији „Проширење Европске Уније на Исток. Од Drang nach Osten до периферије ЕУ интеграције“, истиче да је Карло Велики своје царство „схватао као васкрс Imperium Romanum, а његови поданици су га звали Pater Europae“.

Дакле, римски папа је устао против јединства Римског царства и василевса у Константинопољу, узурпатора Карла Великог прогласио за цара Римске империје и државу предака Немаца и Француза прогласио „Европом“. Зар је случајно да се као „Дан Европе“ у данашњој Европској Унији слави дан крунисања Карла Великог у Ахену, и да се онима који су допринели „евро–интегрисању“ додељује награда „Карло Велики“ (коју је, између осталог, примио и Бил Клинтон)? Зар је онда случајно што је потомак Карлових настављача, Хабзбурга, Ото фон Хабзбург, јасно говорио да „поседујемо европски симбол који подједнако припада свим народима, а то је круна Св. римског царства у којој је отелотворена традиција Карла Великог, владара уједињеног Запада“?       И зар је случајно што италијански евроинтегративац Романо Проди тврдио да су „Европљани трагали за јединством које је изгубљено и никад повраћено после пада велике империје Карла Великог“?

Запамтимо: „Као европска култура у стриктном смислу речи подразумева се, наиме, германо–романски културни конструкт, док се византијска, тј. грчко–словенска синтеза маргинализује и повлачи из европског значења“ (Милош Кнежевић). Наравно, јасно је због чега је онда Византија, како уочава Ернест Бену, развој Запада посматрала као заједничку побуну римског бискупа и западних варварских краљева, који једни другима дају позиције власти и правне титуле на које немају легитимно право.

ЕВРОПСКА УНИЈА: САВЕЗ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА

Суштина данашње Европске Уније јесте у томе да се она представља као права и потпуна Европа, Европа осим које друге нема. У ствари, како је то запазио још кнез Николај Трубецкој, у својој књизи „Европа и човечанство“, Романогермани су своју цивилизацију прогласили најбољом, највишом и једином достојном човека, и почели ту и такву цивилизацију (названу „Европа“). Као што показује Ханес Хофбауер, у својој студији о проширењу ЕУ на Исток, романогерманска европеизација лежи у основи савремене идеје стварања Европске Уније. У ствари, Европска Унија какву данас знамо настаје на основу великог споразума између Сједињених Америчких Држава и Ватикана, постигнутог крајем Другог светског рата, када Рузвелтова Америка добија пристанак папе Пија XII да Ватикан напусти подршку Силама осовине зарад споразума са Вашингтоном. Бела кућа се обавезује да ће гледати кроз прсте римокатоличким клерофашистима и клеронацистима и да ће наставити осовинску борбу против бољшевизма, а Ватикан обећава свесрдну помоћ Белој кући у американизацији европских интеграција после Другог светског рата. Изврсну студију о томе написала је, на основу архивске грађе, Ани Лакроа Риз, француска историчарка (А. Л. Риз: „Ватикан, Европа и Рајх од I светског рата до Хладног рата, Службени гласник, Београд 2006.) Из књиге сазнајемо да се папа Пије одлучно ангажовао у заустављању процеса денацификације у Немачкој, јер је то, наводно, „освета“. Од Пољака, римокатолика, тражио је да опросте Немцима, што треба да учине и други народи које је Хитлерова чизма газила: „Иако су ти народи за време рата претрпели од Немачке сурове и тешке јаде, они треба да буду великодушни, да забораве прошлост и да вам, исто као и остатку Европе и човечанства, пруже наду у једно боље сутра, обележено љубављу“. Познати штићеник папе Пија XII, монсињор Худал, пронацистички „вођа немачке католичке заједнице у Риму“, недвосмислено је подржавао Хитлера у борби против бољшевизма, због чега је добио похвале од самог Алфреда Розенберга. У постхумно објављеном дневнику, под насловом „Животна исповест једног остарелог бискупа“, Худал се дивио немачком народу у борби против бољшевизма и захваљивао Богу што му је омогућио да набави лажне легитимације уз помоћ којих су нацисти бежали у „срећније земље“ (израз самог Худала). Дотични штићеник је спасао, давши му пасош Црвеног крста, и Франца Штангла, управника логора у Собибору и Треблинки. У послу је био и монсињор Мунх, немачко–амерички бискуп, рођен у Висконсину, који је био „свештеник америчких окупационих снага“ у Немачкој. Уз помоћ Ватикана, Американци су обновили рад немачких демохришћанских партија, и ангажовали као државнике нове Немачке (која ће постати „погонска сила“ Европске уније) римокатоличке политичаре, од којих су неки својевремено подржали и нацисте, међу којима су се истицали људи попут Конрада Аденауера, градоначелника Келна, Голбаха, градоначелника Минхена, Зибекеа, градоначелника Марбурга, итд. То је била драгоцена помоћ Вашингтону.

БЕДЕМ ПРЕМА РУСИЈИ

Генерал војске САД, Двајт Ајзенхауер, посетио је папу Пија XII и изразио жељу да Америка своју политику у Немачкој изгради на сарадњи с Ватиканом, чиме се испунио папин план: „рехристијанизација немачких маса, учешће католика у политичком животу, консолидација онога што је остало од немачког организма, кога је Ватикан сматрао бедемом пред совјетским продором, и одбрана јединства Немачке“.

Чувени обавештајац Хувер долази код папе Пија XII 1946. и 1947, по задужењу банкара са Вол Стрита, да се распита о могућностима улагања у немачку привреду. Затим је учињено све да се створи мит о тобожњем отпору римокатоличких бискупа Хитлеровој политици. Немачка није остала дужна: рецимо, око 1965. исплаћивала је Ватикану триста милиона долара годишње, у знак захвалности.

Папа је радио на уједињењу Европе под америчким протекторатом. Руска историчарка Ана Филимонова каже: „У послератном периоду Пије XII настојао је да консилудују католичку Европу као противтежу комунистичком систему, путем уједињавања земаља – агресора (из Другог светског рата, нап. В. Д.) са другим европским земљама у разним савезима. Није случајно договор о Европском економском савезу био потписан у Риму 25. марта 1957, с благословом папе Пија XII. Штавише, понтифекс је у Ватикану сабрао много угледних економиста, који су разрадили програм економског развоја, чија је главна тачка била широка експанзија економије католичких земаља. Папина иницијатива наишла је на подршку у САД: председник Труман и два највећа ауторитета америчке политике –  Далес и Дејвид Рокфелер изразили су спремност да учествују у финансирању поменутог пројекта и одобрили су идеју комбиновања религије и политике“.

Средином осамдесетих година XX века, папа Иван Павао II и председник САД Реган наставили су сарадњу у области „евроатлантских интеграција“: договарали су рушење комунизма у Источној Европи. Рушење комунизма подразумевало је и разарање Југославије, у којој су Срби живели са надом да ће моћи да сачувају државу која их је, први пут у историји, објединила.

Европска Унија је, већ поодавно, тоталитарни пројекат, који државама и народима одузима слободу. Није случајно: видимо како је настала. Оставимо по страни чињеницу да, данас и овде, масонски Брисел ипак више слуша масонски Вашингтон него папску државу. Али, Ватикан ЈЕСТЕ држава, и, мада бриселска врхушка ради све што може на потискивању било каквог хришћанства из Европске уније, ипак се папина реч слуша, а Ватикан, Вашингтон и Брисел се удружују кад се треба борити против заједничког непријатеља – пре свега, православног Истока.

 УНИЈА НЕКАД И САД

Ако је тако, шта онда Европска Унија оставља државама и народима? Привид слободе и различитости. А то и јесте секуларна верзија уније са папским Римом. Јер, Унија је увек била: признај папу, а задржи своје обреде и обичаје. Довољно је погледати документ Уније у Бресту (1595.), који су потписали негда православни јерарси. Они захтевају да сва богослужења и Св. Тајне задрже своје „православне форме“: причешћивање треба обављати под оба вида (хлеба и вина), крштење мора остати исто, не прихвата се учење о чистилишту, нити литије посвећене специфично римском обреду поклонења Телу Христовом (Corpus Christi.) Свештеници морају да се жене, Руси и Грци се бирају за владике, православне литије се и даље врше. Нови календар се усваја, али да Пасхалија остане православна. А зашто све? Бивши православни епископи веле: „Све ове ствари потписасмо, желећи свето јединство у прослављању Божјег Имена због мира Свете Цркве Христове“. Све је, код унијата, „исто“ – само је папа глава Цркве, а не Христос. Све је „исто“, само ће благодат Божја одступити од издајника вере…

ПРИМЕР ИЗ ИСТОРИЈЕ ВИЗАНТИЈЕ

Просто је запањујуће колико се историја понавља, и колико наши евроунијати–екуменисти то не виде (или неће да виде.) Увек је Православље требало подредити земаљским интересима – јер, забога, то „није ништа“, то је „ситница“!

Тако је потписник Лионске уније, Михаил Палеолог, у 13. веку, по речима Георгија Пахимера, овако убеђивао епископе Византије да унију прихвате: „Сва ствар сједињења с Римском црквом састоји се само од три тачке: признавања првенства папи, апелације на његово име и произношења његовог имена на богослужењу. Ако се пажљиво размотри, сва та преимућства су само празне речи. Хоће ли папа доћи овамо да председава другима? Ко ће од оних који се суде хтети да плови тамо и назад по огромном морском пространству да би само добио пресуду од људи којима је дато право првенства? Помињати папу у нашој првој цркви и у другој вашој – великој, приликом служења патријарховог – шта је у томе противзаконито? Зар се нису оци благоразумно прилагођавали околностима, кад је корист то захтевала? На то нас побуђује пример Самога Бога, Који је постао човек и претрпео распеће и смрт. Мада је Богу било неприлично да на Себе прими тело, ипак је Он, по највишем Домостроју, постао човек; а кроз то је, упркос ономе што приличи, кроз Бога телоносца, спасење примила сва васељена. Тако је чудесан Домострој! Ако и ми, кроз благоразумну икономију (снисхођење), избегнемо опасност која нам прети, то не само да нам се неће узети за грех, него ће послужити као доказ да умемо да постижемо своје циљеве“.

Емисари цара Михаила потписали су 1274. године Лионску унију из политичких разлога – василевс је хтео да избегне сукобе с Латинима, који су дуго држали царство Ромеја под окупацијом. Михаил Палеолог је тврдио да је једини циљ његов да „избегне крваве ратове“ и сачува своје поданике од проливања крви (мир, као и увек – мир, брате, мир! Give peace a chanсe!)

Међутим, настала је велика пометња и подела у народу Божјем. По речима Пахимера, од када је потписана Лионска унија, „црквени послови дођоше до потпуног хаоса; људи се почеше туђити један од другога, и, мада су једни желели општење на Божанским сабрањима, други су говорили: „Не додирни, не опипај“, и отуђење се простирало дотле да нису хтели ни из исте посуде да пију, ни да узајамно разговарају. Подела се свакодневно увећавала, и с ким је неко јуче разговарао, сутрадан се од њега одвраћао“.

Сам цар је почео да гони противнике уније, да их хапси и да им одузима имања. Доводи на патријаршијски престо латиномудрујућег Јована Века. На Светој Гори ревнитељи Предања трпе прогоне. Храбри исповедници се суспротстављају цару. Када је пред цара стао Свети Теолипт Филаделфијски, и кад га је цар питао зашто га овај подвижник осуђује, Теолипт му је одговорио да то чини јер цар изврће Свето Писмо, на шта је император одговорио: „Свето Писмо! Свештени смо – ми“ (мислећи на себе)! Затим је Свети Теолипт претучен.

Али, шта је Михаил Палеолог постигао? Ништа. Папа Мартин Четврти се разочарао у василевсову унијатску политику, искључио га из римокатолицизма као јересијарха и забранио свим западним владарима да с царем Истока имају било какво општење. Кад је цар сазнао за то, спречио је ђакона да помене папу на Литургији, и с горчином рекао: „Ето шта сам добио шта сам и тражио мир с Латинима и ратовао против својих ближњих“. Ускоро је Палеолог скончао и сахрањен је без царских почасти. А све је почело од приче о миру и „европским интеграцијама“. Средњовековним, додуше, и то после Четвртог крижарског рата, када је Византији заиста био неопходан предах од ратовања с Латинима. Али, Свети Григорије Богослов је говорио да је мир који одваја од Бога опаснији од рата.

ЕКУМЕНИЗАМ И „ЕУ ИНТЕГРАЦИЈЕ“

Почетком XXI века, Европа је видела усвајање „Екуменске повеље“, коју су потписале готово све Помесне Православне Цркве, протестантске, англиканске, старокатоличке и друге групације, као и Савет европских бискупских конференција. „Екуменска повеља“ састоји се од три дела: „Верујемо у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву; 2. На путу ка видљивом заједништву цркава Европе; 3. Наша заједничка одговорност у Европи“.

У „Екуменској повељи“ се тврди да потписнице документа имају заједничку веру: „Са Еванђељем Исуса Христа, према сведочењу Светога Писма, и као што је изражено у васељенском Никео–цариградском Символу 381. године ми верујемо у Тројичнога Бога: Оца и Сина и Светога Духа“. У повељи се тврди да смо „у Светоме Писму позвани да исповедамо нашу заједничку веру и да заједно деламо у скалду са истином…“ Један од задатака је изражен оваквом формулацијом: „У духу јеванђеља, морамо заједно преиспитати историју хришћанских Цркава, која је обележена многим благотворним искуствима, али и расколима, непријатељствима, па чак и оружаним сукобима. Људски грех, мањак љубави и честа злоупотреба вере и Цркве за политичке интересе озбиљно су пољуљали углед хришћанског сведочења. Отуда, за хришћане, екуменизам почиње обновом наших срца и спреченошћу да се покајемо и да продубимо наш начин живота… Важно једа се овде уочавају духовна блага различитих хришћанских предања, да учимо једни од других, и да тако примимо ове дарове“.

Основни став „Екуменске повеље“ да је „заједничка молитва хришћана срце екуменизма“; такође, каже се: „Ми се обавезујемо, да се молимо једни за друге и з хришћанско јединство; да учимо да упознамо и поштујемо богослужење и друге видове духовног живота који се практикују код других Цркава, да стремимо према циљу евхаристијског општења“.

У овој „Повељи“ најважнији је став да „Цркве подржавају интеграцију европског континента“, при чему јединство не може опстати без „заједничких вредности“. Све потписнице документа нуде „духовно наслеђе хришћанства“ као „сопствени извор надахнућа и обогаћења за Европу“, што треба да буде „извор наде за моралност и етику, за образовање и културу, и за политички и привредни живот. Све „Цркве“ су дужне и „позване да заједно служе у делу помирења међу народима и културама“, за шта је „мир међу Црквама важан предуслов“. Све „Цркве“ треба да раде на „унапређивању процеса демократизације у Европи“, да раде на „миротворству“, „друштвеној правди“, супротстављању национализму и борби за људска права, нарочито права жена.

ДА ЛИ ЈЕ „ЕКУМЕНСКА ПОВЕЉА“ ПРИХВАТЉИВА ЗА ПРАВОВЕРНЕ?

Иако званична ЕУ настоји да из своје свести уклони сваки помен хришћанства, позивајући се на сваки могући паганизам, од античког до просветитељског, врхушки евроглобализма очито је врло стало да се све „Цркве“ построје и дисциплинују да би радиле на остваривању циљева евроунијатске идеологије, од интеграције до људских права. Зато је наш канониста, Жељко Которанин, у свом тексту „Екуменска Повеља – Свето предање о њој“, јасно рекао: „Шта значи то у Повељи да „Цркве“ подржавају интеграцију Европе у политичком, економском, културном, етичком и образовном смислу; да удружују снаге у унапређивању процеса демократизације Европе; да се супротстављају свакој врсти национализма? Да ли је то у духу политике? Јесте. То подржавање сваковрсне интеграције Европе захтева мир међу „Црквама“, односно заједничарење „Цркава“ без обзира на основне разлике у вери, и захтева међусобно црквено општење православних са јеретицима без обзира на утврђене границе црквеног општења. Да ли је овакав мир у Духу Цркве? Није. То је чисти политичко–демократски мир. Мир је то без Христа. Мир је то, који се уводи уценама, санкцијама, изопштењем. Такав је мир Европске уније и Екуменског покрета. У Српској Цркви многи му подлегоше. „Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова“ (Приче Сол. 1, 32). – Мир њихов, а не Христов, и срећа њихова, а не блаженство Царства Божијег. Због повиновања духу времена, због подржавања једне од политичких опција (демократије), због залагања за један пројекат уједињења Европе, због саображавања еклисиологије свему овоме, Екуменска Повеља је потпуно неприхватљива за Православне. Питамо се да ли састављачи и потписници њени Цркву сматрају политичком и културном институцијом, која се бори за остваривање не божанске, већ световне правде?“

ПОУКА ЗА КРАЈ

Тако је у области мистичког евроунијаћења. А у области политичког (које је, наравно, увек повезано с мистиком)? Ту се од Срба очекује заборав. Да бисмо постали „Еуропејци“, морамо да заборавимо све злочине Евроамериканаца према нама, почев од кроатопапистичких. Јер, сећајући се, нећемо стићи у Европу. Потребна нам је и „хигијена несећања“ (Сима Пандуровић).

Баш зато се треба сећати. Рецимо, овога.

Прва масонска ложа у Војној граници основана је 1754. године у Глини. У њој су били и православни и римокатолици. Они су причали о братству без обзира на конфесије. Данашња химна Хрватске, „Лијепа наша домовино“, први пут је изведена 1846. године у глинској православној цркви. На речи Антуна Михановића, компоновао ју је Глињанин – Србин Јосиф Руњанин, а отпевао ју је србски православни хор из овог места.

Године 1941, у србском православном храму у Глини поклано је 1200 Срба, којима је један усташа, после толиких година живота под паролом „Брат је мио које вере био“, рекао:“На ово сте осуђени 1918. године!“

Тако је, дакле, плаћен рани србски екуменизам.

Дакле, памет у главу и Христа у срце. Нема никакве потребе да журимо у трулеж Европе који за себе тврди да је прва и последња Европа. Једну Европску Унију смо имали – звала се Социјалистичка Федеративна Република Југославија, била је интегрисана више но што ће бриселска творевина икад бити, имала је и свој културни и привредни простор, и комунизам и екуменизам – и распала се, у крви и ужасу. А зашто? Зато што је, по Светом Николају Жичком, била „пркос Богу и Светоме Сави“. Хоћемо ли, журећи у Европу без Христа, а са „намесником Христовим“ у Риму, опет да пркосимо Богу и Светом Сави? Ако хоћемо, онда је наш нестанак неминован. И нико, па ни Бог, Који нам је дао слободу да бирамо, неће моћи да нам помогне и спасе нас од нас самих.

-

Они су били и већинска војска у Лаудоновој регименти која је освојила Београд од Турака у последњем рату између два царства

Време Хабзбуршке и Аустроугарске монархије свакако спада и у српску историју, али онај део који је био скрајнут у нашој новијој историографији. Околности се ипак мењају и све се више схвата да је реч и о положају знатног дела Срба, а томе важан допринос даје и Историјски архив Зрењанин. Поред изузетно успеле изложбе „Торонталска жупанија и њено наслеђе” прошле године, ова установа је недавно промовисала и књигу „Лаудонова регимента”. Аутор изложбе и писац дела је млади историчар Филип Крчмар.

Ернест Гидеон фон Лаудон рођен је 1717. у данашњој Летонији, а као сиромашни племић и странац ступио је у војну службу Аустрије и за рачун Беча војевао у Рату за аустријско наслеђе и Седмогодишњем рату. Ту је изградио завидну репутацију и стекао надимак „војнички отац”. Његова пола века дуга ратничка каријера достигла је врхунац када је 8. октобра 1789, већ као седи старац, освојио Београд од Турака у последњем рату између Хабзбуршке империје и Османског царства. Овај рат, код Срба упамћен као Кочина крајина, био је најава Првог српског устанка: у њему су се, под вођством Коче Анђелковића, борили српски добровољци, такозвани фрајкори, међу којима је био и Карађорђе.

– Лаудонов јуначки подвиг, за који су савременици говорили да је уздрмао темеље Цариграда, силно је одјекнуо у хришћанској Европи и пробудио наде у обнову изгубљене српске државности. Отуда су га у својим делима опевали и славили најумнији Срби оног времена – Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и још неки. Лаудон је пред смрт био награђен титулом генералисимуса, врховног команданта целокупне хабзбуршке оружане силе – наглашава Крчмар.

У својој књизи он подсећа да је Лаудон, осим по заузећу Београда, остао упамћен и по 29. царском и краљевском пешадијском пуку аустријске војске, који је носио његово име и учествовао у свим важнијим оружаним сукобима у Европи од почетка 18. века до распада Аустроугарске монархије: борио се у ратовима за шпанско, пољско, аустријско и баварско наслеђе, Седмогодишњем рату, три аустро-турска рата… Тукао је Наполеона у биткама код Асперна и Лајпцига, учествовао у гушењу Револуције 1848/49. године. Од средине 19. века његова база и извор регрута били су у Банату – најпре у Великој Кикинди, а затим у Великом Бечкереку. Окосницу Пука чинили су банатски Срби, међу којима је најзвучније име Милоша Црњанског, једног од највећих српских књижевника. Црњански је Први светски рат провео као војник Лаудонове регименте и оставио занимљива сећања на Велики Бечкерек на самом почетку рата.

На основу тешко доступне литературе и богате грађе сачуване у Историјском архиву Зрењанина, Крчмар је у својој књизи детаљно писао о војевању Банаћана у ратовима за независност и уједињење Италије, као и о њиховом учешћу у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине. Многи од њих за храброст исказану у тим приликама били су награђени високим војним одликовањима. Најславнија победа Пука била је 1866. године у бици код Кустоце, у оквиру Трећег рата за независност и уједињење Италије. У то време Пуком је командовао Србин пореклом из Панчева: Давид Ђурић од Витез-Соколграда.

Истраживање даљих веза Лаудона са данашњим Зрењанином изнело је на светлост дана нове, до сада непознате чињенице из прошлости овог града. У Лаудоновој регименти војни рок су служиле генерације Великобечкеречана, међу којима и најугледнији овдашњи адвокати, новинари, лекари, па чак и неколико потоњих градоначелника.

– Данашња Улица Ђурђа Смедеревца у прошлости је носила Лаудоново име – каже Крчмар, наводећи да је у граду постојала и кафана под именом „Код фелдмаршала Лаудона”. До сада је било уврежено мишљење да је први познати почасни грађанин Великог Бечкерека био мађарски писац Мор Јокаи, али је то нетачно, јер је 30 година пре њега ова почаст указана мајору 29. пука, италијанском племићу који се звао Антонио Ањели-Монти. Присуство војске у граду утицало је и на урбану географију. Војници Лаудонове регименте у почетку су били смештени у данас непостојећу касарну „Колет”. Касарна се налазила на углу Македонске и Улице Николе Тесле, али је била премала, због чега је овдашња болница „Царевић Рудолф” била адаптирана, проширена и претворена у касарну. Она је и данас активна, али под именом „Светозар Марковић Тоза”.

– По сврси је очигледно надживела војску, за чије је потребе подигнута, али свеједно, остаје сведочанство о везама освајача Београда с градом на Бегеју – истиче Крчмар, кога су на промоцији књиге назвали најперспективнијим и најмарљивијим младим историчарем с ових простора.

Ђ. Ђукић

Извор: Политика

 

-
ТРАДИЦИОНАЛНИ МАРШ НА 99. ГОДИШЊИЦУ ОБНАВЉАЊА НЕЗАВИСНОСТИ ПОЉСКЕ

 

  • И гости из Словачке и Италије, позвали из Варшаве Европљане да се удруже против неомарксиста из Европске уније и исламиста наводећи да „Европа мора бити хришћанска и бела или ће пропасти”
  • На улице главног града Пољске – на антифашистички Марш слободе и равноправности – изашле другом трасом, такође центром града, хиљаде људи са транспарентима: „За вашу и нашу слободу” и „Пољска бела само зими” – са заставама Европске уније а њихов Марш уз звуке музике и весело скандирање подсећао је на карневале

        ДЕСЕТИНЕ хиљада радикалних националиста прошле су Варшавом у традиционалном Маршу независности на 99. годишњицу обнављања независности Пољске. Марш се ове године одржава под паролом „Ми хоћемо Бога”, уз транспаренте „Бела Европа братских народа”, „Европа ће бити бела или без људи” уз скандирање „Наш пут је национализам, удри удри у либерализам”, „Бог, част, отаџбина”, „Смрт непријатељима отаџбине”, „Пољска бела католичка”.

        У атмосфери као на фудбалским утакмицама, уз упаљене бакље, петарде и ватромет пред почетак Марша независности, гости истомишљеника пољског екстремистичког Народног радикалног блока који организује марш, који су дошли из Словачке и Италије, позвали су Европљане да се удруже против, како су рекли, неомарксиста из Европске уније и исламиста наводећи да „Европа мора бити хришћанска и бела или ће пропасти”.

 

   „Примитивна култура и вера исламиста не може да се равна са нашом европском хришћанском културом. Ви сте предводница целе Европе, браћо. Сви исламисти нека виде да овде нису добро дошли. Бранићемо наше словенске жене и децу. Бранићемо нашу хришћанску веру. Бог, част и домовина”, казао је маси пред почетак марша Мило Мазурек из неофашистичке Народне странке Наша Словачка, која је доживела пре недељу дана потпуни дебакл на регионалним изборима и сада има само два регионална посланика.

        У Маршу независности, коме су конзервативне пољске власти странке Право и Правда ове године одобриле привилеговани статус тзв. цикличне манифестације за наредне четири године током које су према закону забрањене све контраманифестације на раздаљини од 100 метара, чуле су се пароле против левице и скандирање „На дрвећу уместо лишћа висиће тела комуниста”, против припадника LGBT а ове године први пут и радикалне антиукрајинске пароле.

        На улице су у антифашистички Марш слободе и равноправности, супротно екстремистима, изашле данас другом трасом, такође центром града, хиљаде Варшављана са транспарентима: „За вашу и нашу слободу” или „Пољска бела само зими” са заставама Европске уније а њихов Марш уз звуке музике и весело скандирање подсећао је на карневале.

        Полиција је привела групу од преко 40 антифашистичких активиста из покрета Грађани Републике која је активна на демонстрацијама против пољске владе зато што су се окупили на траси Марша независности да дочекају националисте протестним транспарентима.

        Од екстремистичког родољубља дистанцирала се ове године утицајна Пољска католичка црква, посебно због главне овогодишње пароле „Хоћемо Бога” а пољски великодостојници више пута су у данима пред Дан независности упозоравали да патриотизам не значи национализам.

        Бета

 

fakti.org/globotpor/demnstranti-u-varsavi-mi-hocemo-boga-evropa-ce-biti-bela-ili-bez-ljudi

-
Европи није потребан гасовод „Северни ток 2“ јер ће се у будућности потребе за „плавим горивом“ у ЕУ смањити, наводи се у материјалима Европске комисије.

 

ЕУ, Брисел

 

 

Европска комисија је уверена да ће због смањења унутрашње производње и потреба за горивом увоз гаса у ЕУ до 2030. године бити стабилан. Уз сву постојећу инфраструктуру за увоз гаса и раст конкурентности за испоруке течног гаса чини бесмисленим изградњу система попут „Северног тока 2“, објаснили су у Влади ЕУ.

Осим тога, Брисел и даље подржава транзит руског гаса преко Украјине.

Данас је Европска комисија договорила амандмане на гасне директиве ЕУ. Оне треба да прошире кључне принципе енергетског законодавства ЕУ на гасовод који га повезује са трећим државама.

У пракси, правне измене ће се тицати само гасовода који долазе у ЕУ преко морске границе. Пошто ће „Северни ток 2“ проћи преко мора, на њега се сада проширују сва правила унутрашњег тржишта ЕУ и трећег енергетског пакета. Европска комисија жели да промени ову ситуацију. Њене предлоге треба да прихвате Савет ЕУ и Европски парламент.

rs.sputniknews.com/evropa/201711081113366452-Severni-tok-gas-Rusija/

-

Београд — Украјински амбасадор у Београду Олександр Александрович изјавио је да Русија користи Србију како би створила хаос и изазвала нови рат на Балкану.

Он је навео и да руски председник Владимир Путин „не мари за Србију“, већ да нашу земљу користи као „још један инструмент за уништење Европе“. 

„Русија обучава српске најамнике да убијају Украјинце. Русија је користила српске екстремисте да изведу државни удар у Црној Гори. Русија охрабрује српски сепаратизам у Републици Српској како би дестабилизовала Босну и Херцеговину“, рекао је Александрович у данас објављеном интервјуу за БИРН, у којем је изнео како Кијев види политику Русије, али и примедбе на рачун Србије, њених званичника и грађана.

Набрајајући оно што сматра низом дестабилизујућих акција Русије на Балкану, он тврди да Русија „користи српски фактор да дестабилизује Македонију, има активну улогу у окретању косовских Срба против косовских Албанаца и продаје своје авионе Србији, како би створила тензије са Хрватском“.

Путин „не мари за Србију“, већ Србију само користи као „још један инструмент за уништење Европе“, каже Александрович и пита:

„Да ли је то оно што српски народ заиста жели? Дозвољавате Русији да вас користи како би уништила Европу у којој желите да студирате и радите. То нема никаквог смисла“, изјавио је украјински амбасадор.

Он додаје да западни званичници зато траже од Србије да „не седи на две столице“.

Каже и да је имиџ Србије у Украјини лош, упркос повезаности два православна словенска народа и дугој традицији културних веза и сарадње.

„Када имате српске политиче који путују на Крим и честитају Путину на ‘мудрој и снажној политици’, када имате српске најамнике, када Србија гласа у УН против Украјине – све то наравно ствара негативну слику о Србији у Украјини“, каже украјински амбасадор.

Поновио је да Србија „не чини ништа како би спречила своје држављане да се боре у источној Украјини“, где је тренутно око 300 Срба, мада је донела закон којим забрањује својим држављанима да се боре на страним бојиштима.

„Ти српски најамници дискредитују српску нацију у очима пријатељског украјинског народа, који никада ништа лоше није учинио Србима“, истакао је Александрович.

У том контексту, он напомиње да украјински парламентарци не путују на Косово.

„Ми играмо фудбалске или кошаркашке утакмице против Косова на неутралним теренима, јер не признајемо косовске пасоше. И Украјинци не долазе у Србију да убијају Србе“, истиче Александрович.

 

www.nspm.rs/hronika/ukrajinski-ambasador-u-beogradu-putin-ne-mari-za-srbiju-koristi-je-kao-jos-jedan-instrument-za-unistenje-evrope-i-da-izazove-novi-rat-na-balkanu.html

-

Исповест из самртничке постеље расветлила је, изгледа, идентитет насилне криминалне банде која је терорисала Белгију током ’80-их година.

Независни истраживач Том Секер каже за Спутњик да је група вероватно била повезана са „Операцијом Гладио“ — напорима НАТО-а у организовању тајних група за извршавање „фолс флег“ напада у европским земљама током Хладног рата.

Мистерија убистава која су три деценије дрмала Белгију могла би бити на ивици револуционарног преокрета, након што је бивши полицајац признао на самртничкој постељи да је био један од чланова „Крејзи Брабант килерс“ — насилне криминалне банде која је убила 28 и ранила још 40 особа у низу пљачки које су се десиле током раних осамдесетих

Током трогодишњег постојања групе „Брабант Килерс“ тројица прерушених мушкараца са маскама, који су говорили француски, викали су на жртве током напада и били познати као „Џин“, „Убица“ и „Старац“. Извршили су преко десет напада. Мета су били супермаркети и хостели, пуцали су на купце и особље, па чак и децу, често само у потрази за ситном готовином и јефтином робом. Последњи напад десио се у новембру 1985. године када су пумпарицама запуцали у супермаркету у Алсту. Убијено је осам особа, укључујући и људе који су полегали по поду и деветогодишњу девојчицу која је чекала у паркираном аутомобилу.

Фотографија снимљена 9. новембра 1985. године приказује белгијске полицајце и истражитеље у супермаркету Делез у Алсту у Фландрији, након напада банде Брабант убицеФотографија снимљена 9. новембра 1985. године приказује белгијске полицајце и истражитеље у супермаркету Делез у Алсту у Фландрији, након напада банде Брабант убице
© AP Photo/ Stringer
Увиђај у супермаркету „Делез“ у Алсту у Фландрији, након напада банде „Брабант убице“

Њихове активности су тада мистериозно престале, али се сећање на жестоке нападе до данас задржало у белгијској јавности.
Сада брат пензионисаног полицајца из Алста, који се налази недалеко од Брисела, тврди да је његов брат 2015. године на самрти признао ко је осумњичен да је вођа банде са надимком „Џин“. Осумњичени Кристијан Бонкофски био je члан елитне полицијске јединице „Група Дијана“, а дужности је разрешен током 1981. године.

Операција Гладио

Теорија да је постојала потенцијална веза између „Лудих брабантских убица“ и белгијске државе била је предмет размишљања скоро од првог напада који је група извршила. Једна од њих је и да је толико познавање оружја од стране убица морало да буде последица стручне и добре обуке. Чињеница да је група толико дуго деловала недодирљиво, упркос својој бруталности, изазивала је сумњу да је банда, на неки начин и од некога заштићена.

Неки познаваоци су сугерисали да је група повезана са „Операцијом Гладио“ — тајном операцијом НАТО-а спровођеном током Хладног рата, у којој су десничарске групе у многим европским земљама тајно финансиране, обучаване и наоружаване као мини-војне јединице да би вршиле „фолс флег“, терористичке нападе као део „стратегије напетости“ и дискредитације левице. Током 1990. године Европски парламент је оштро осудио НАТО и САД због манипулације европском политиком уз помоћ оваквих мрежа.

Веза између Брабантске банде и „Гладија“ ипак никада није неоспорно доказана, али за независног истраживача Тома Секера то се догодило „углавном због државне тајне“.

„Питање да ли је мрежа „Гладио“ укључена у масакр у Брабанту покренуто је као део белгијске парламентарне истраге која је у суштини пропала, јер службе безбедности одбијају да објаве имена чланова СДРА8 и СТЦ / Моб, два одељења која су била део армије протекле три деценије. Две фигуре су од посебног значаја — М. Раес, који је био задужен за комуникацијску групу СТЦ / Моб и потпуковник Бернард Легранд, шеф војне тајне службе задужен и за СДРА8, део белгијске групе „Гладио“ одговорне за обавештајне послове, документацију и акцију, то јест шпијунирање и борбу“, рекао је Секер за Спутњик.

Иако је белгијска Влада више пута наредила службама безбедности да сарађују са истрагом, они су то сваки пут одбили, што господин Секер назива „класичним примером“ обавештајних и безбедносних служби „које раде ван контроле демократски изабраних влада“.

„Појавио се још један план — имена је требало да буду објављена на одабраном панелу више од три судије, а сама имена умешаних у нападе Брабанта била би на располагању комисији Сената. Тако би се одржала поверљивост, осим у могућим случајевима у које је била укључена белгијска тајна војска, али је таква могућност одбачена. Постојала је још једна сугестија — да се открију само датуми рођења, али Маес и Легранд су поднели оставке одмах након што је све изврнуто руглу у белгијском листу ’Ле Суар‘. Покушај комисије да ипак сазна имена је пропао, јер је на све стављена забрана по наређењу вишег званичника обавештајне службе, вероватно самог Легранда“, објаснио је он.

Мајстори обмане

Према Секеровом мишљењу „најинтересантнија“ епизода у историји белгијског крила „Гладио“ била је инцидент у Вилсалму који се догодио 1984. године. Према истрази белгијског Сената, група америчких маринаца полетела је са аеродрома у близини Лондона и спустила се падобранима у Белгију, где их је дочекао агент СДРА8.

„Њихова мисија била је напад на касарну жандармерије у Вилсалму под окриљем годишње вежбе НАТО-а са именом Ослинг, која се одржавала у то време. По књизи Данијеле Гансер о операцији ’Гладио‘ (Тајне НАТО формације), маринци су током две недеље боравка у Белгији изазивали велике невоље, укључујући и испаљивање гранате на канцеларију државног тужиоца. Напад на касарну у Вилсалму званично је отказан, али се инцидент ипак десио, јер је убијен један од стражара. Оружје које је украдено из касарне касније се појавило у сигурној кући за белгијске и француске комунистичке банде, којима су спочитавани насиље и злочини“, наставио је он.

Упркос свим поменутим контекстима, у свакодневном медијском извештавању о овом признању на самрти избегава се помињање „Операције Гладио“, па чак и СДРА8, упорно инсистирајући на томе да су у питању „политички мотивисани злочини, представљени као дела лудих насилних банди“.

„И заиста, Гардијан у својој причи на ову тему иде тако далеко, па каже да су ’радикално леви или десни‘ покушавали дестабилизацију белгијске државе, као да је држава та која је овде била жртва, а не прави починилац. То је ремек дело обмане“, закључио је Секер.

rs.sputniknews.com/analize/201710261113206700-NATO-Belgija-ubistva-tajne-sluzbe-gladio-/

-

На самом крају европског континента, у најмлађој држави на свету, Абхазији, налази се један од највећих зидова. У питању је Велики абхазијски зид. О њему се не зна ни ко га је подигао, ни када, ни због чега… Уопште, мало људи и зна да постоји.

Остаци Абхазијског зида
© Sputnik/ Томас Тхајцукl
Остаци Абхазијског зида

У свету постоје три велика зида. Највећи је у Кини, дуг 21.000 километара, други је Горгански у Ирану, са 200 километара, док је трећи Велики абхазијски зид са 160 километара. Научници су одавно открили ко је изградио велике зидове у Кини и Ирану, док је зид у Абхазији још увек мистерија.

Абхазијски зид, који се још назива и Келасурски, полукружног је облика, простирао се (пошто су данас остале само рушевине) од делте реке Келасур, преко планинских клисура, до делте реке Ингур. Зид није био у потпуности повезан. Прекидао се на местима где је природа сама направила непремостиве препреке. Зид је имао око 2.000 кула, висине шест метара, док је сам зид био висок четири метра, а широк између 0,5 и 1,5 метара.

Остаци Великог абхазијског зида које личе на врата
CC BY 3.0 / Mazzoniguide / Great Abkhazian Wall (Cropped photo)
Остаци Великог абхазијског зида које личе на врата

Зид је кроз своју историју дограђиван и мењан више пута, мењали су се народи који су га користили за одбрану својих територија. До данас су најбоље сачуване источне зидине, са око 200 кула, од којих је половина у добром стању, на 60 километара.

Постоји неколико претпоставки о настанку Великог абхазијског зида: античка, византијска, персијска. Према првој — зид су подигли стари Грци, односно грчки колонисти ради одбране од северних народа, према византијској — зид је изградио византијски цар Јустинијан (527-565) за време рата против Персијанаца за превласт над Кавказом, док су према трећој Персијанци били ти који су изградили ово утврђење у VI веку.

Остаци куле Великог абхазијског зида
CC BY 3.0 / Mazzoniguide / Great Abkhazian Wall (Cropped photo)
Остаци куле Великог абхазијског зида

Међутим, постоји још једна теорија која је изазвала прави рат између абхазијских и грузијских научника. Пошто су односи између Абхазије и Грузије веома затегнути већ скоро 10 година, након рата 2008. године и проглашења независности Сухума од Тбилисија, у току је права борба и за културно наслеђе региона. Тако Абхази тврде да су њихови преци подигли зид, док Грузијци инсистирају да су га направили они ради одбране од инвазије са запада и севера у XVII веку.

Остаци куле Великог абхазијског зида
CC BY 3.0 / Mazzoniguide / Great Abkhazian Wall (Cropped photo)
Остаци куле Великог абхазијског зида

Истина, у XVII веку је заиста вођен рат између грузијске кнежевине Мегрелије, на чијем челу се налазио кнез Леван II Дидијани (1640-1657), и абхазијског кнежевства. Према тој причи, зид је подигнут 40-их и 50-их година XVII века, за одбрану од напада бивших вазала — владара Абхазије.

Међутим, све ове варијанте приче о настанку зида су слабо поткрепљене историјским изворима. Свака верзија има своје „за“ и „против“, али се сви научници слажу у једном — зид је слабо проучен. Највероватније је зид изградило Персијско царство у VI веку уз помоћ локалних племена, предака Абхазаца. Леван Дидијани је хиљаду година касније за време абхазијско-грузијског рата одлучио да искористи старе зидине за одбрану и обновио зид.

Остаци Великог абхазијског зида
CC BY 3.0 / Mazzoniguide / Great Abkhazian Wall (Cropped photo)
Остаци Великог абхазијског зида

Велики абхазијски зид буди интересовање научника већ два века. Још је француски путник Франсоа Дубоа де Монпере у XIX веку писао о њему, док је археолог Александар Милер почео са првим ископавањима почетком XX века. Међутим, никад није организована ниједна озбиљна истраживачка експедиција ради проучавања овог можда и најзначајнијег културног споменика у том делу света. Све су то били појединачни случајеви који нису донели неке спектакуларне резултате.

Остаци Великог абхазијског зида
CC BY 3.0 / Mazzoniguide / Great Abkhazian Wall (Cropped photo)
Остаци Великог абхазијског зида

Велики абхазијски зид се тренутно налази у веома лошем стању. Река из године у годину полако носи камење. Изгледа да ће због људске небриге природа збрисати оно што је гигантским напорима човек створио пре више од једног миленијума. Ово утврђење није штитило само један град или насеље већ целу државу. Дивимо се Кинезима и њиховом светском чуду, али, треба признати, то је огроман народ и од њега се тако нешто могло и очекивати. А који је народ створио ово чудо на ободу Европе, можда никад нећемо сазнати.

Карта Великог абхазијског зида из XVIII века
CC0 / Public domain
Карта Великог абхазијског зида из XVIII века

rs.sputniknews.com/svet/201710141113057148-Abhazija-zid-veliki-vizantija-Gruzija-Persija-Evropa-/

-

ЗА ПОСЛЕДЊИХ ШЕСТ ГОДИНА КИНА У ЕУ УЛОЖИЛА 100 МИЛИЈАРДИ ЕВРА ДИРЕКТНИХ ИНВЕСТИЦИЈА

Лондонски аеродром Хитроу

  • Кинески бизнис има инструкцију да купује све што стигне. И то: свуда. Најагресивније „напада“ Велику Британију. Пекинг буквално настоји да „смота“ сву британску инфраструктуру. Примера ради, кинеском сувереном фонду China Investment Corporation припада 10 одсто аеродрома Хитроу
  • Кинески бизнис купује – потпуно или делимично – и европске брендове. Потпуно је „прогутао“ компаније Pizza Express, интернет-пројект Travelfusion, Emerald Automotive и компанију Manganese Bronze
  • Активност кинеских компанија у Немачкој у 2016-ој потукла је све рекорде. По подацима консултантске компаније Ernst & Young, Кинези су прошле године купили 68 немачких компанија. Безмало два пута више него током 2015-те.

Пише: Дмитриј МАЈОРОВ, РИА Новости

ТОКОМ последњих шест година – ос 2000. до 2016. – Кина је у земље Европске уније уложила око 100 милијарди евра директних инвестиција.

Ово је објавио берлински Институт за изучавање (MERICS).

А ово значи да је комунистички Пекинг, којем на Западу замерају недовољну „тржишност“, постао највећи сопственик у Европи – колевци капитализма.

Кинеска економија је 2016. први пут претекла економију САД по темпу раста куповина иностраних актива.

Берзански аналитичар Дмитриј Тартас овим поводом указује: „Пред кинеским компанијама је необјављени задатак – куповати све што је на продају и свуда, односно – учвршћивати позиције на свим могућим тржиштима“.

На велику европску тројку – Велику Британију, Немачку и Француску – отпада 59 одсто кинеских инвестиција.

Експерт за берзе Михаил Бељајев указује да кинеске инвестиције „јуришају“ највеће и најперспективније економије, са амбицијом да се у њима „пусти корен“.

Кинески бизнис најагресивније „напада“ Велику Британију. Пекинг буквално настоји да „смота“ сву британску инфраструктуру.

Примера ради, кинеском суверенном фонду China Investment Corporation припада 10 одсто аеродрома Хитроу.

Друга кинеска компанија, Beijing Construction Engineering Group, добила је право учешћа у градњи првог у Великој Британији „града-аеродрома“ Манчестера.

Кинеска грађевинска компанија China Harbor Engineering Company гради електроцентралу у заливу Свонси која ће користити енергију плиме.

Кинески бизнис купује – потпуно или делимично – и европске брендове. Потпуно је „прогутао“ компаније Pizza Express, интернет-пројект Travelfusion, Emerald Automotive и компанију Manganese Bronze.

Већ држе и контролни пакет акција мреже британских робних кућа House of Frazer, највећег произвођача сувих доручака Weetabix и произвођача луксузних јахти Sunseeker Yachts.

Активност кинеских компанија у Немачкој у 2016-ој потукла је све рекорде. По подацима консултантске компаније Ernst & Young, Кинези су прошле године купили 68 немачких компанија. Безмало два пута више него током 2015-те.

Највећу прашину је подигла куповина произвођача индустријских робота Kuka из Аугсбурга за 4,7 милијарде долара.

То је највећа кинеска куповина у Немачкој. То је и укупно највећа куповина у Немачкој.

А Кинези су купили и произвођача машина KraussMaffei из Минхена. За милијарду долара.

Купили су и произвођача агрегата за спаљивање отпадака EEW из Гепингена.

Бум кинеског капитала на немачком тржишту уопште није случајан. Плод је плана на којем је Кина упорно радила.

Шеф Центра за немачке студије Владислав Белов указује:

„Немачка већ оптужује Кину за куповину њених фирми. Штавише: да купује немачке фирме на које је бацила око, а да истовремено немачким фирмама на својој територији поставља препреке. Зигмар Габријел је ради решавања тог проблема путовао крајем 2016-те у Кину. ЕУ управо пооштрава контролу над стратешким фирмама и инвестицијама у њих. Зато ће Кина већ ове године купити мање него претходне“.

Један скандал се већ догодио. Немачко регулаторно тело је забранило кинеском инвестиционом фонду Fujian Grand Chip Investment Fund LP да купи произвођача микрочипова Aixtron SE.

fakti.org/globotpor/kina/kina-i-njene-kompanije-vec-postale-najveci-sopstvenik-u-evropi

-
Владајућа елита у Азербејџану управљала је тајним фондом од 2,8 милијарди долара за исплате европским политичарима и за луксузне куповине, показује истрага коју је спровело удружење европских дневних листова.
Корупција (илустрација) - Фото: РТРС

                                                                                                                Корупција (илустрација)Фото: РТРС

 

Новац је, наводно, усмјераван преко четири компаније са сједиштем у Великој Британији. Мећу лицима која су примала новац су европски политичари који су заузимали повољан став према властима Азербејџана. У извјештају се сугерише да су особе које су примале новац знале одакле он потиче.

Тајни фонд је био у функцији двије године, до 2014. године. У вријеме када је тајни фонд наводно био оперативан, бивша совјетска република, богата нафтом, била је оптужена за систематску корупцију, изборне малверзације, затварње опозиционих политичара, активиста за заштиту људских права и новинара.

Већи дио новца уплаћен је лобистима, новинарима, политичарима и пословним људима, наводи се у извјештају.

Извор: СРНА

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=268092