понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "Европска унија"

Европска унија

-

Председник Александар Вучић обећава да ће увести земљу у Европску унију и каже да то што Русија наоружава српску војску не угрожава тај циљ.

 „Ми знамо куда идемо, што значи да смо на нашем путу ка ЕУ. То је стратешки циљ наше земље. У исто време, желимо да сачувамо најбоље односе са Русијом, Турском, Кином, САД и свима осталима“, рекао је Вучић у интервјуу Асошијетед пресу.

Александар Вучић

Александар Вучић

Америчка агенција наводи да „Србија, под лидерством бившег ултранационалисте Вучића, формално тежи ка чланству у ЕУ, али истовремено одржава блиске односе са историјским словенским савезником Русијом“.

АП напомиње да Русија снабдева Србију борбеним авионима „миг 29“ и планира да испоручи тенкове и оклопна возила.

Америчка агенција додаје да су неки западни званичници исказали забринутост због тога и позвали Београд да одлучно каже куда иде – ка Истоку или ка Западу.

„Не видим у томе ништа погрешно и то функционише, и функционисаће. То је наша политика и ми смо војно неутрални“, истакао је председник Србије и додаје да наоружавање Србије нема за циљ претњу суседима.

Вучић је, како наводи АП, признао да је његова националистичка прошлост високог члана странке, која се борила за ширење српских граница на Балкану током сукоба са суседима, изазвала извесне сумње у искреност његовог преласка у прозападног реформатора.

„Неко ко је пре 20 година био потпуно против ЕУ, неко ко је био члан Радикалне странке… Знам да многим људима није лако да то прогутају“, рекао је Вучић.

„Сад вам кажем – испунићемо обећање. Завршићемо то, завршићемо посао“, додао је Вучић мислећи на придружење ЕУ.

Председник Србије је у интервјуу америчкој агенцији такође истакао да, по његовом мишљењу, „сваки члан Владе даје све од себе како би се испунили наши циљеви, а један од наших главних циљева јесте пуноправно чланство у ЕУ“.

„Мислим да морамо да будемо део Европске уније. То је мој задатак, то је мој посао и ја ћу то урадити“, закључио је Вучић.

Председник је, наводи АП, умањио значај чињенице да неки чланови Владе Србије и његови блиски сарадници остају проруски и антизападно оријентисани упркос прокламованом правцу државе.

„Има људи који воле Русију мање или више, што је део наше политичке сцене и није ништа чудно нити ново“, рекао је Вучић.

Вучић одговара на питања новинара АП-а

Вучић одговара на питања новинара АП-а

Према његовим речима, највећа препрека на путу Србије ка ЕУ – проналажење решења за Косово, подсећајући да већ годинама имамо замрзнут сукоб.

„Да ли је добро да тај замрзнути сукоб имамо и у наредних 50 или 100 година? Мислим да није. И то је био главни разлог што сам покренуо унутрашњи дијалог“, истакао је Вучић.

АП оцењује да је циљ његове иницијативе био да се јавност у Србији припреми за будући споразум којим би се могао решити етнички спор и наводи да многи Срби и даље Косово сматрају колевком српске државности, те да никада не би пристали ни на шта друго сем на потпуну контролу над Косовом.

„Са Албанцима мислим да нам је потребан дуготрајан мировни споразум за наредних 200 година“, рекао је председник Србије, додавши да ће све стране „морати да направе неке компромисе“.

Асошијетед прес напомиње да су критичари Вучића оптуживали за аутократску владавину, укључујући гушење медија путем застрашивања и финансијског притиска, али истиче да је Вучић у интервјуу те оптужбе негирао, рекавши да је Србија под његовим руководством изменила медијске законе у складу са стандардима ЕУ.

Вучић је указао да Србија има „неку врсту подељене медијске сцене, ту нема једногласности и на то је веома поносан“.

„И немамо ограничења ни на једној друштвеној мрежи, за разлику од многих западноевропских земаља. Друштвене мреже користи 78 до 79 одсто нашег становништва. Људи имају телефоне, а сви на телефонима имају различите вести“, закључио је Вучић.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2903522/vucic-za-ap-uvescu-srbiju-u-eu-saradnja-s-rusijom-ne-ugrozava-taj-cilj.html

-
Већина држава Европске уније подржава да се Европској комисији дозволи мандат за преговоре са Москвом о стварању правне основе за рад Сјеверног тока 2, изјавио је европски комесар за енергетику и климу Мигел Ариас Кањете.
Сјеверни ток 2  Фото: Sputnik/ Igor Zarembo -

Сјеверни ток 2 Фото: Sputnik/ Igor Zarembo

Европска комисија жели да наметне неколико правила Европске уније будућем гасоводу, која сада не важе. Љетос је Европска комисија добила мандат за вођење преговора са Русијом. Тај мандат треба да одобри и Савјет ЕУ.

– У садашњој фази разговора у Савјету могу се издвојити три различита приступа мандату. Први – значајан број држава ЕУ јасно подржава мандат. Други – постоји група држава које су прилично неутралне о тој идеји и још нису саопштиле своје мишљење о њој. И на крају, само мали број држава ЕУ у овој фази је против мандата из различитих разлога: или га сматрају непотребним или приједлог ЕК сматрају недовољно амбициозним – рекао је Кањете у Европском парламенту.

Притом, Европска комисија сматра да Сјеверни ток 2 може негативно да утиче на низ праваца транзита гаса у ЕУ, укључујући украјински, сматра европски комесар.

Сјеверни ток 2 подразумијева изградњу два крака гасовода укупног капацитета 55 милијарди кубних метара гаса годишње од обала Русије, по дну Балтичког мора, до Њемачке.

Извор: Спутњик

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=269415

-

Председник Македоније Ђорђе Иванов изјавио је у Истанбулу да Европска унија, исто као и Титова Југославија, представља пројекат мира, али да ЕУ не успева да пронађе решење у кризним периодима. „Све је перфектно док траје мир. ЕУ, као што је то имала и Југославија, има проблем непостојања метода за кризу“, сматра председник Македоније.Ђорђе Иванов (архивска фотографија)

Ђорђе Иванов је боравио у Истанбулу, где се обратио на Форуму о глобалном лидерству 2017. у организацији Универзитета Бахчешехир.

Ђорђе Иванов (архивска фотографија)

„Док ЕУ са једне стране, промовише људска права, заштиту властитог идентитета и друга права, та правила за Македонију не важе“, рекао је Иванов, јавља агенција Анадолија, а преноси Н1.

У свом говору осврнуо се на период Османског царства, те навео како су током тог периода различите вере, различити језици и расе вековима живели заједно, но како то Европљани још нису схватили.

Према његовим речима, данас постоји писани траг за последњих 3.000 година историје човечанства, те да је 2.700 година од тога протекло у ратовима.

„Свет је у глобалном смислу у миру живео 300 година. Ту смо суочени са једним парадоксом. Можемо видети да су најдуже године мира забележене на Балкану, Кавказу и Блиском истоку“, истакао је Иванов.

Навео је како Европска унија, исто као и Титова Југославија, представља пројекат мира, но, истакао је, како ЕУ не успева пронаћи решење у кризним периодима.

„Све је перфектно док траје мир. ЕУ, као што је то имала и Југославија, има проблем непостојања метода за кризу“, рекао је председник Македоније, наводећи примере Грчке, Украјине, те проблеме борбе против тероризма.

Истакао је, такође, како је Македонија донела одлуку о приступању ЕУ, но, због ставова Уније, још није успела ући на та врата. Исто тако, нагласио је како његова земља чини све да постане чланица НАТО-а.

„Учинили смо све што су тражили од нас. У Ирак смо 12 пута слали своје мисије у оквиру НАТО-а, у Авганистан чак 24 пута. Ипак, нисмо прихваћени у чланство, јер нам је име Македонија“, рекао је Иванов.

Председник Македоније је навео да су осам пута добили препоруку за почетак разговора али да нису добили и датум.

„До сада је осам пута стигла препорука Европске комисије за почетак преговора, но датума још нема. Јер, име ваше земље је Македонија, ви сте Македонци и језик којим говорите је македонски. Европска унија пада на испиту по питању Македоније. Док ЕУ, са једне стране, промовише људска права, заштиту властитог идентитета и друга права, она за Македонију не важе“.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2725808/ivanov-evropska-unija-pada-na-ispitu-po-pitanju-makedonije.html

-
Италиjа jе основала фонд за помоћ африцким земљама како би оjачале границе и тиме спречиле мигранте да у гуменим чамцима прелазе у Eвропу, а што неретко има кобан исход, рекао jе данас министар спољних послова Aнђелино Aлфано.
Aлфано jе ову изjаву о фонду од 200 милиона евра дао два дана пре састанка лидера Eвропске униjе на Mалти, где ће дискутовати о плановима да се заустави долазак афричких миграната у Eвропу.

-
Једном Европска унија би нешто велико, све је пунила еврима и отварала границе. Данас је она најобичнији популиста који пуни једино новинске наслове

(Гардијан, Лондон, 5. 1. 2017)

Прослава којом је пре пар недеља обележена годишњица споразума у Мастрихту прошла је скоро незапажено. Две и по деценије раније тим историјским споразумом је уведен евро.

Нема више фанфара, нема јубилеја у Европском парламенту нити помена о томе у било којој од европских комисија. Само тмурни говор председника ЕУ Жана Клода Јункера, који је жалио што људи нису довољно поносни због оног што је постигнуто 9. децембра 1991. године.

Био је то одих одступања савршено оличен у Европској унији која се повлачи. Потпуно разбијена, сметена и збуњена низом криза – „Брегзитом“, кризом евра, избеглицама – Унија је остала танких идеја, тања него икада.

У свом јесењем говору о стању у Европској унији протекле јесени, Јункер је могао да се похвали само бесплатним бежичним интернетом у сваком граду и селу ЕУ, али се то тек планира до 2020, па звучи више као намера него као политички циљ.

Такозвани „План из Братиславе“, донет септембра, предлог је напретка Европске уније, пун је тупавих[1] фраза као: „Европска унија није савршена, али је она је најбоље средство којег имамо за превладавање нових изазова са којима се суочавамо“, и „Проширења консензуса у Европској унији о дугорочној политици према мигрантима и прихватању принципа одговорности и солидарности“.

Неколико иницијатива које су привукле пажњу заказане су за 2017. годину, како би се и национално и наднационално усредсредило да се одржи заједнички пројект и заустави труљење.

Даблин: Жене обучене као евро новчићи 31. децембра 2001, дан пре него што ће евро постати званично средство плаћања у Републици Ирској (Photograph: Richard Lewis/AP)

Холандског министра финансија Јероена Дијселблема понеле су емоције[2] док је говорио како је Европска унија угрожена због неуспеха да у потпуности изврши амбициозне промене. „Почели смо пројекте о којима није било изгледа да моћи да буду окончани“, рекао је прошлог лета новинарима Гардијана и других европских гласила.

Популистичка десница је умела да се идејама обрати бирачима, а левица и центар су им се супротставили са тек неколико контра-предлога и то је била јасна лекција из 2016. године. С друге стране, порука националних држава, тако брутално артикулисана референдумом о „Брегзиту“, превазилази [поклич] „мање Европе“[3]. И тако се Европска унија сама сапела[4] у парадоксу[5], распета између истицања великих идеја којима обара демагоге и уздржавања од регулисања сопствених токова. Ова сапетост ће произвести знамените последице по већину пројеката Европске уније који су почети а још нису довршени.

Животна средина

Беше једном „Европска животна средина“, нова велика идеја Европске уније. Европа као мировни пројект више не може да се прода младим генерацијама које током чијег стасавања рат сведен на филмове и историјске књиге.

Деценију раније, лабуристички политичар Дејвид Милибанд је – препоручујући се за будућег британског премијера – закључио како је животна средина средство којим се најбоље могу поново повезати европски лидери са незадовољним грађанима и изградити поверење у институције Европске уније. „Потребе за животном средином иду упоредо са потребама за Европском унијом.“ А 2006. године је писао: „Једно је кад медаља[6] јури свог шампиона, а друго је кад шампион јури своју медаљу.“

Очигледно, била је Европска унија зелени шампион[7]. Јесте био први циљ циљ оборити глобално загревање за два степена целзијуса, што је усвојио Савет за заштиту животне средине ЕУ на наговор тада мало познате немачке министарке Ангеле Меркел. ЕУ је ради тога усвојила бројне законе о чишћењу плажа, ограничењима фабричког загађења и заштити преко 1.500 врста птица, животиња и биљака. Међутим, сни о заштити „животне средине уније“ остадоше у сенци економске кризе и очајне журбе да се спасу радна места. Похабан, сасвим пропаде углед Европске уније суочен с васељенским очекивањима Самита о клими у Копенхагену 2009. године.

Измаглица од загађења у Паризу (Photograph: Stephane de Sakutin/AFP/Getty Images)

Европски пројект, заснован на индустрији угља и челика, одувек се борио да превазиђе јаз између обећаног и урађеног. Према Климатском акционом програму, напори Европске уније завршили су се обећањима да ће смањити емитовање штетних гасова за чак 40% до 2030. године, а где су тек још захтевнији циљеви који су захтевани оквирима париског споразума о клими из 2016. године.

Док је Јанез Поточник био комесар ЕУ за питања животне средине (2010–2014), сматрао је да су се пречесто личне амбиције уплетене у економију која је расположена за заштиту животне средине. Рекао је: „Ми бранимо неодбрањиво.“ Уместо да све европске ресурсе употребимо „да подрже будућност“, додао је, Европска унија брани прошлост и стечене интересе“.

Чини се да нема бољег примера од Фолксваген скандала, када је једна од најуспешнијих компанија која је основана у Европској унији варала на тестовима о емитовању штетних материја. Још је Поточник упозоравао на проблематичне тестове о индустрији 2011. године, али упркос томе нико није хтео да буде свестан обима преваре. Тек кад се он обратио члановима Парламента ЕУ, посланици су изјавили да су изненађени како се Фолксваген „понашао неодговорно и глупо“.

Иако изгледа да Европска унија наступа корак напред, два корака назад[8], Поточник ипак оспорава оптужбе да јој је понестало идеја. Тврди да оскудност земљишта, воде и других природних ресурса према независној природи савременог живота значи да европски модел подељеног суверенитета мора да успе. „Европској унији је судбина да буде важна (али) то зависи од наше способности да снажно и партнерски управљамо загађењем на сопственој територији.“

Евро

Данас је давна прошлост онај тврдоглави новогодишњи дан кад је дочекана 2002. година, када су сви Европљани, свуда по континенту подигли новчанице од 10, 20 и 50 евра са банкомата. У то доба је ово изгледало као много добра идеја. Међутим, седам година касније нема јасне идеје шта да се да раде са својом јединственом валутом.

Уопште нема иницијативе која би једном и за свагда покренула решавање несагласја које је у срцу „пројекта евро“. Владе су престрављене застрашеним финансијским тржиштем и гласачима. Састанци министара финансија постали су бесциљни низови застоја. Јужне силе желе да погурају свој суверенитет и да њихове цифре покажу економску и фискалну снагу, желе да изолацијом заштите своје угрожене економије. Северњаци томе приговарају пошто се топе њихови биланси осигурања од ризика. Догод постоје два различита доктринарна става, циклуси заосталих исплата дуговања и осигуравања од одговорности ће се понављати.

Марио Драги, као председник Европске централне банке, изложио је план продубљења економске и монетарне уније. Међутим, нема јединствене идеје како да се окупи блок од 19 нација евро-блока у фискалну и финансијску унију и како да сви брзо почну да изгледају интегрисано, пошто су демагози то већ исмејали, а људи одбацили.

Економија

Јункер је врло водио рачуна о обећањима Европске комисије из 2014. године о повећању раста и броја радних места. Међутим, неубедљиви резултати не могу бити кривица великих идеја тврди Гунтрам Волф из Бројгел тинк-танка. Без обзира да ли је реч о стагнацији продуктивности, миграционој кризи или корпорацијском избегавању плаћања пореза, „нема ту листе оних по којима се може звекнути“, већ треба увести велики број правила на микро нивоу за решавање проблема у Европи, проблема које не могу да реше ни националне владе.

Слободан проток радне снаге: румунски берачи грожђа у енглеском винограду (Photograph: Alamy)

У раду којег ће Бројгелови економисти објавити током овог месеца, изнеће да ЕУ мора да се усредсреди на мале техничке измене, отвори трговину услуга и пропише високо технолошке прописе против корпорацијског избегавања плаћања пореза, ако хоће да обезбеди раст. Лако је романтизовати велике идеје из прошлости, али иза идеје јединственог тржишта, која је била водиља политике Европске уније осамдесетих година, има још пуно напорног рада на микро нивоу.

Волф упозорава да институције ЕУ треба да се старају да не обећају више од оног што Брисел може да учини и то у светлу дебате која траје поводом промоције једнакости. „Социјална политика је национална. Прерасподела коју врши социјална политика, национална је. Европска унија скоро да нема инструменте да обезбеди иког поводом неједнакости прихода и (трошкова) образовања. Чињеница је да растућа неједнакост прихода у Великој Британији нема никакве везе са Европском унијом. У вези с тим много може да учини британска Влада. Уместо препуштања политици ’без суштине‘, желео бих да се Европска комисија усредсреди на оно где се не могу правити разлике: Борбу против избегавања плаћања пореза и превара са добротворним делатностима која су проистекла из слободног кретања радне снаге по основу јединствене политике тржишта рада у Европској унији.“

Имиграција

Европска унија би могла остати уточиште напретка, мира и демократије, али утисак трајне кризе узима свој данак у области основних вредности. Можда је Споразум Брисела с Анкаром и оптерећење враћањем избеглица из Грчке назад у Турску произвео терет унутрашње невоље Европске уније који је њу оптеретио много више од „Брегзита“.

То је можда послужило да се заустави прилив миграната, али је цена била велика, узела је данак у области основних вредности – у отворености Европске уније. Како би избегла да преузме народе у избеглиштву од рата, Европска унија ће радије дати милијарде евра влади која силом спречава начело слободе изражавања.

Мигранти седе поред кућа-контејнера, избеглички камп у северном делу Атине, децембра 2016. (Photograph: Louisa Gouliamaki/AFP/Getty Images)

Услед јуначења популистичких влада источно-европских земаља, које су неуморно одбијале да прихвате квоте за пријем избеглица, Европска унија се ипак одлучила за реал-политику.

Проширење

Зна Европска унија и да буде цинична, ако су у питању њени интереси. Ово се тиче политике проширења Европске уније, чак и када је та политика објављена: не доводи се у питање почетак нових приступних процеса са било којом спољном земљом. Унија 28 (ускоро 27) земаља би да застане. Турска, Црна Гора, Србија, Албанија, Македонија, Босна и Косово би се могле суочити са дугим чекањем.

Пошто је Европска унија изгледа мање способна да брани демократију и људска права, какву поруку она шаље ван својих граница? Чему она? Штити ли она само своја друштва од опасности спољног света? Ако јесте, да ли је кратковида? Након свега, опасности по ЕУ нису само спољне, што су „Брегзит“ и укидање слобода по Источној Европи то обилно показали.

 

Аутори: Џенифер Ранкин (дописница Гардијана из Брисела), Томас Кирхнер, Александар Милхауер (Зидојче цајтунг) и Сесил Дукуртије (Ле монд)

Са енглеског посрбио и објашњења написао: Душан Ковачев

 

facebookreporter.org/2017/01/21/%D0%B3%D0%B0%D1%80%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF/

 

-

Брифинг који су уочи прошлог викенда представници америчке обавештајне заједнице одржали за долазећег председника Трампа изоштрио је фокус европских јавности на три тематска блока: какву слику света поседују америчке државне агенције, на шта су спремне ако се њихове процене не схвате озбиљно и какав се ефекат у посредовању такве слике света може очекивати унутар ЕУ.

Тајност је „пасе“. Шпијунски синдикат коначно жели јавну потврду свог доприноса светским односима.Главни координатор Националног обавештајног савета Џејмс Клепер

Брифинг су за Трампа одржали представници 17 државних агенција. Оне су међусобно повезане унутар организационог оквира Информативне заједнице (ИЦ). Као организациони конгломерат, Информативна заједница поседује једну институцију чије услуге деле сви: Национални обавештајни савет (НИЦ).

НИЦ је саветодавно тело за 16 служби и за главног координатора (још пет дана: Џејмс Клепер), чија је канцеларија 17. члан те федералне мреже.

Управо у време споменутог брифинга, НИЦ је објавио своју дугорочну прогнозу о глобалним трендовима до 2035. године.

Порука је: Свету прети мрачна будућност. Ризик ратних сукоба рапидно расте. Иде на лоше.

Како за неке ни до сада није било добро, овај извештај саветодавног тела америчке државне координације обавештајних служби аутоматски провоцира питање: За које то политичке актере, за које стратешке политичке правце, иде на лошије?

Русија, Русија, између осталог

За Русију ће бити боље. Не конкретно за руског грађанина и његов животни стандард. Биће боље за руску колективну националну свест, за пораст руског стратешког утицаја у свету, за јачање пројекције о Русији као алтернативном, високо функционалном пројекту унутар глобалног оквира.

НИЦ: У следећим годинама руско вођство ће интензивно радити на томе да земљи врати статус велике силе, тако што ће „модернизовати свој војни потенцијал и спроводити оне интервенције које имају потенцијал да шире руски и ограничавају западни утицај“.

„Поглед Москве на свет остаје непредвидљив, због чега ће она кретати у акцију када год верује да постоји потреба да се заштите руски национални интереси, као у Украјини 2014. или Сирији 2016. (…) Руска несигурност, разочарење и неповерење у либерални глобални поредак су чврсто укорењени у процес симултаног проширења НАТО и ЕУ“, пише у прогнози НИЦ-а.

Тек додатна интерпретација ових неколико изабраних реченица показује сву драматичну природу порука које саветодавни НИЦ преноси активном удружењу ИЦ, а оно долазећем председнику Трампу.

Прво, Русија ће пажљиво бирати кад и где ће се ангажовати.

Тамо где није спремна да изгуби, неће улазити. Тамо где она није веродостојна, а Запад јесте, неће улазити. Тамо где је цена по националне интересе превелика, неће улазити.

Авантуре неизвесног исхода, као она из Авганистана 1981. године су искључене.

Друго, у корену руског незадовољства Западом лежи суптилна постхладноратовска манипулација којом су ЕУ проширење и НАТО проширење постали једна те иста ствар.

НАТО се мимикријски преобукао у одећу Европске уније и одбија да врбује сам за себе.

Како је ЕУ у принципу популарнија од НАТО-а, имамо посла са формулом „згодна риба“ плус „лоша риба“.

Кремљ

Кремљ

Свако ко је у ишао на београдске журке зна како тај дублет функционише у пракси.

Треће, да је Запад правовремено одлучио да стави тачку на НАТО мимикрију, да је НАТО проширење раздвојио од директне ЕУ механике, до тренутне ситуације с Украјином не би дошло. Или до интервенције у Грузији.

То се чак на више места у извештају и отворено каже, да Русија „реагује на НАТО“, да њен модус није акција, већ углавном реакција.

Сад се долази до праве контроверзе: НИЦ из свега тога закључује да Русија остаје непредвидљива.

Иако све до сада цитирано или интерпретирано показује да Москва у међународним односима игра „студ“ покер, игру (делимично) отворених карата, НИЦ саветује своје обавештајне комитенте да су циљеви Москве „несигурни“.

Те термине – непредвидљиво, несигурно – је делегација информативних служби уочи прошлог викенда пренела Трампу.

Само четири дана након тога, Трампов државни секретар за спољне послове Тилерсон је током парламентарног саслушања изјавио да је Москва предвидљива.

Тачније, да је Москва реаговала „без уважавања наших интереса“, али да „није непредвидива“.

НИЦ-ов закључак показује да ће дистинкција предвидљиво/непредвидљиво владати у годинама које долазе.

Она је овог момента пресудна категорија која стоји између човечанства и рата.

Ако америчка обавештајна заједница стоји на становишту да је Москва „непредвидива“, онда ће нову администрацију гурати у смеру даљег заоштравања с Русијом.

Ако нова администрација остане на стајалишту да су Руси „предвидиви“, онда ће ИЦ бити присиљен да ублажава антируски фокус.

Долазе ратови – тражите свој бесплатни примерак

Прогнозирајући да ће до 2035. светом владати све више ратова, НИЦ закључује да њихов темпо зависи од тога колико је Русија спремна да иде далеко у промовисању специфично руских цивилизацијских вредности и одбијању западних либералних.

Специфично руске вредности би биле „амалгам ауторитаризма, корупције и национализма“ (НИЦ).

Интерпретација: Федерација обавештајних служби највеће западне силе сугерише новој политичкој гарнитури да њена позиција треба/мора остати иста као и она свих претходних администрација од окончања Хладног рата – да рат зависи од Русије, а мир од Сједињених Америчких Држава.

Иако говори о „мрачним временима“, НИЦ је спреман да уплашеним људима широм света удели једну милост, а то је да великог, одлучујућег, свеуништавајућег рата Америке и Русије неће бити. Барем не до 2035.

Још се дакле можемо смејати на ненамерне вицеве с апокалиптичном тематиком, као на пример рекламу којом часопис Форин аферс нуди свој најновији број „Свет у рату – тражите свој бесплатни примерак“ („World at War“. Get your free copy“).

Колико је НИЦ – основан, успут речено 1979, две године пре него што је Реган окупио шеснаесторицу у ИЦ и као седамнаестог им поставио директора-координатора – веродостојан и уверљив, који му перформативни индекс?

Он се већ шести пут окушава у прорицању будућности, колико пута је погодио?

На пример, НИЦ-ов први извештај, писан 1997. за 2010. годину, каже да ће на Америку расти притисак либералног света и угњетених народа за „хуманитарне интервенције“. Статус: Тачно.

Ако је тада у Београду седео неки саветник за националну безбедност чији је задатак било читање свега и свачега (што је уствари врло озбиљан посао!), прва би му дужност била да политичко руководство Србије упозори на опрезну игру у Рамбујеу.

НАТО интервенција у Босни 1995, службена најава „даљих хуманитарних интервенција“, случај Рачак у западним медијима, Русија гласала у УН за антисрпске санкције – јасније од тога ти ниједна обавештајна агенција неће саопштити шта те чека.

Друга прогноза из 1997. била је да Русија остаје слаба „до 2010. и после“.

„Ако би се којим случајем и нашао неки лидер који би је извукао из стања хаоса, трајало би годинама да само направи план, а да почне да га спроводи и много дуже“, прогнозирао је НИЦ.

Статус пророчанства: „фифти-фифти“. То би вероватно било делимично тачно да Запад није увео антируске санкције и провоцирао брзу обнову руског утицаја.

Трећа прогноза из 1997: Немачка ће све мање бити заинтересована да продубљује европско јединство. Статус: потпуни промашај.

Немачка је данас практично још једина држава која инсистира на европском јединству. Под својим условима, због својих националних разлога, некад са катастрофалним последицама по европску будућност, али свеједно – Берлин је тај који Унији утерује дисциплину.

Од обавештене демократије до обавештајне демократије и натраг

Прогноза НИЦ-а за период до 2035. полази од борбе либералне и нелибералне демократије, при чему либерална има слабије карте.

Дистинкција либерално/нелиберално нема данас више такву снагу примера као предвидиво/непредвидиво.

Седамдесетих-осамдесетих година прошлог века у моди је била демократија „а ла Хабермас“:

С једне стране свет система, с друге стране свет живих људи с малом децом и кредитом за стан. Људи су добро информисани, читају и прате политику све у шеснаест (тајних служби), повремено се окупе у слободном, „неколонизованом“ простору и договарају како „систем“ спречити да им уништи живот.

У ироничном одмаку, дозвољено је Хабермасову утопију назвати „обавештеном демократијом“.

Ове две недеље гледамо како у пракси изгледа „обавештајна демократија“, и то након што смо кроз читаву годину америчке изборне кампање, плус два месеца чекања на смену доживели рађање „инфантилне демократије“.

Логика оног што се догађа иза сцене је јасна: обавештајна заједница Сједињених Америчких Држава користи последњих двадесет дана уочи примопредаје за беспризорни притисак на нову администрацију да све остане по старом. У то је име чак била спремна да изађе на сцену.

У питању је својеврсна уцена: Или нам дајте макар мали рат с Русијом, или ће се слободним светом раширити деморализовани агенти у раној пензији и у новинама објављивати огласе следећег типа: „Алекса Жунић, у најбољим годинама, нуди своје услуге финансијски и ментално стабилном послодавцу. Понуђач поседује велико искуство у изградњи либералних демократија у Авганистану, Ираку, Либији, Косову, као и демократској транзицији земаља северне Африке. Шифра: shaken, not stirred“.

Или колективни оглас: „Ако вам је досадило да на песку подижете хотеле, пробајте са револуцијама! Мали изабрани тим, навикао на рад у камерним условима, поуздан, дискретан и високо мотивисан, нуди своје услуге заинтересованима. Шифра: Од Паштуна правимо Талибане, од Талибана Исламску државу“.

Глобализам одлази у илегалу

Најважније прогнозе НИЦ-овог оракла за период до 2035: Време унилатералне безбедносне архитектуре света је завршено. Глобални геополитички пејзаж који полако израња окончао је еру америчке доминације.

Графички приказ

Графички приказ „острва“, „орбита“ и „заједница“, кроз које се гради нови међународни поредак

„Вето-играча“ (у смислу утицајних актера, а не вето-сила у Савету безбедности) је све више и ускоро ће се свет кретати напред мишјим корацима.

Глобализам одлази у илегалу. „Ехо-коморе“ (мисли се на fake-news и постфактични принцип владавине) ће створити безбројне компетитивне реалности.

НИЦ, наставак: Оно што на први поглед изгледа као хаос, у суштини је само рађање новог међународног поретка. Зато је боље уздржати се покушаја савладавања „хаоса“, јер је то „на кратки рок скупо, на дуги осуђено на пропаст“.

Нови поредак се гради кроз архитектуру „острва“, „орбита“ и „заједница“ које поступно замењују постојећу безбедносну структуру.

Први случај је јасан, свако за себе, средњи век, па ко дуже издржи.

Други, „орбите“, значи нешто као повратак интересних сфера.

Трећи, да ће и владавина на националним нивоима постати све тежа за номиналне носиоце власти: Национална држава ће бити као сир избушена регионалним и партикуларним интересима, чији ће се носиоци повезивати преко државних граница.

НИЦ-ове „заједнице“ би отприлике одговарале ономе што су Словенци недавно предложили, регионализација ЕУ.

Са сигурности се може рећи да се у Љубљани читају прогнозе прекоокеанске обавештајне заједнице.

Плус, ту је и велико искуство: После историјских збирки „Како растурити Аустроугарску“, „Како растурити Југославију“, Љубљана сад ради на трећем тому „Како растурити ЕУ“.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2594083/slatke-zamke-obavestajne-demokratije.html

-

    ЕВРОПУ у 2017-ој може задесити политичка апокалипса – оценио је The Guardian.

          Утицајни лондонски дневни лист признао је да под „поклипсом“ има у виду могућност да у ЕУ дође до краха владајућих елита, низ нових терористичких аката и нови миграциони талас. А све то заједно ће Европску унију увести у кризу коју Брисел тешко да ће моћи да савлада.

          Почетак „апокалиптичког сценарија“ The Guardian описује овако: специјалне службе земаља ЕУ почетком 2017-те поново ће „преспавати“ велики терористички акт у једном од главних градова ЕУ; то ће додатно појачати осећање беспомоћности што ће први искористити холандски десни политичар Герт Вилдерс, чијя партија ће са великом вероватноћом одржати победу на парламентарним изборима у марту.

          Уследиће криза у односима ЕУ и Турске која ће се завршити отварњем „капија“ мигрантима и избеглицама према ЕУ и Западу. А то – упозорава британски лист – може радикално променити политички пејзаж Европске уније. Јер, у ЕУ ће кренути три милиона избеглица уочи „пресудних избора“ у Француској и Италији, а то ће само појачати позиције противника ЕУ…

          Уколико та три милиона заиста крену – у Француској, Италији и Немачкој на власт могу доћи евроскептици, а Марин Ле Пен је већ објавила да ће – ако постане председник државе – организовати референдум о изласку Француске из ЕУ. Холандија ће највероватније кренути истим путем, а у Италији ће Покрет Пет звезда почети са референдумом о враћању лире.

          The Guardian закључује: „Биће добро ако се све ово не догоди. Али, тешко да ће Европа избећи потресе. Над њом дувају ветрови промена и биће чудо ако не будемо гледали како падају нове жртве из редова политичких елита ЕУ“.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/the-guardian-evropsku-uniju-2017-moze-zadesiti-politicka-apokalipsa

-
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО
 У ПРОШЛУ недељу председник Турске Реџеп Тајип Ердоган дао је изјаву о намери придружења шангајској организацији за сарадњу (ШОС), којом је отворио нову политичку недељу.

        Није, међутим, искључено, да је Ердоган отворио и нову политичку еру.

        Турски лидер је изнео претпоставку да би улазак Турске у ШОС могао да буде одлична алтернатива неуспешној „љубавној вези“ Анкаре и Европске уније. Турска је више од 50 година чекала пријем у ЕУ, али је не пуштају даље од бриселске чекаонице, и очигледно је неће ни пустити.

        Интересантно је да Ердоган није образложио окретање Турске ка ШОС љутњом на ЕУ, већ тиме што би „у Европи после Brexit-а могло да дође до сличних догађаја и у другим земљама, у Француској се говори о томе, а и у Италији. А ја кажем, зашто Турска не би заузела место у Шангајској шесторки?“. То јест, Турска губи интересовање за ЕУ, јер не верује у њену будућност.

        Колико је утемељен Ердоганов евроскептицизам? Јер, ЕУ је до сада показивала прилично велику жилавост.

        Штавише, ма колико земље ЕУ биле незадовољне утицајем европске бирократије, доминацијом Немачке у унији и америчким војно-политичким патронатом над њом – данас нико у Европи не може да предложи јасну алтернативу Европској унији.

        Највећи страх Европљана чак није тај да ће се ЕУ распасти, већ да ће распад довести до оживљавања старих размирица: територијалних претензија, историјских рана, претензија на лидерство.

        Европа се плаши политичког повратка на крај XIX – почетак ХХ века.

        У том светлу, значајна је недавна изјава Ангеле Меркел да намерава да се поново бори за функцију савезног канцелара. Том изјавом она је практично означила почетак изборне кампање (иако би избори у Немачкој требало да се одрже тек у јесен 2017. године).

        Изјава Меркелове је дата у условима константних пораза њене партије – Хришћанско-демократске уније – на покрајинским изборима у последње две године. Након чега је у CDUпочело да се говори о могућој смени Меркелове са места председника.

        Међутим, истраживања јавног мњења у Немачкој показују да је, упркос паду популарности CDU и лично канцеларке, Меркелова и даље најпопуларнији политичар у Немачкој и да би већина Немаца желела да она остане на функцији канцелара. То сведочи да су бирачи у Немачкој хтели наставак политике структурирања ЕУ и јачање немачке доминације у њој.

        Ту политику је спроводила и спроводи Меркелова. Притом, да би се смањио утицај проамеричког источноевропског лобија у ЕУ, канцеларка је морала да учини Берлин најближим савезником САД.

        Немачка је фактички предлагала Вашингтону да се не расплињава на источноевропске државице, већ да се ослони директно на Берлин, који би онда самостално постројавао остатак ЕУ и уводио га у јединствену бразду америчко-немачке глобалне политике. У суштини, концепција Меркелове је подразумевала да Немачка постане овлашћени млађи партнер САД за надзор над Европском унијом.

        Вашингтон се слаже са принципом „вазал мог вазала није мој вазал“, Берлин добија свој (мањи) део бонуса од пљачкања ЕУ, гарантујући у замену апсолутну послушност Европе.

        Зато је Меркелова наступала као активан партнер Обамине администрације и кладила се на победу Клинтонове, која је требало да настави политику глобализације у интересу транснационалних корпорација помоћу ресурса САД, Европе и света.

        Немачким бирачима је у принципу одговарало и одговара место њихове земље у светској хијерархији које је предвиђала концепција Меркелове. Њима нису одговарале тешкоће везане за реализацију те концепције. Осим тога, као и у САД, где се национални бизнис, угњетаван од стране транснационалних корпорација, кладио на Трампа, национални бизнис Немачке такође не жели да умре због политичких концепција Меркелове, и активно јој се супротставља.

        Међутим, канцеларкиним опонентима за сада не успева да је избаце из игре (као што је у Француској избачен њен партер Оланд). Ипак, до избора је остало безмало годину дана, и свашта може да се догоди.

        Рекло би се да наведено сведочи о томе да је Ердоган погрешио у процени перспективности ЕУ. Меркелова наставља да се активно бори за унификовану немачку Европу у служби САД, и за сада је немачки бирачи подржавају. Наравно, Турској можда не одговара потчињен положај у немачкој Европи која се гради, али он не говори о немачкој доминацији у ЕУ, већ о распаду ЕУ.

        Делује да је емотивни турски лидер у праву у конкретном случају. Ствар је у томе да су кључни актер у стварању унитарне немачке ЕУ ипак САД. Европа под управом Берлина има смисла само у случају ако је геополитички инструмент САД. Ако извучемо из те шеме Вашингтон, она ће се срушити као кула од карата.

        Управо зато је глобалистичке европске елите обузела таква хистерија када су сазнале да је за председника САД изабран Трамп. Трампова концепција изолационизма није предвиђала интересовање за тако скупе играчке као што је немачка ЕУ.

        Национално оријентисане европске елите су и пре доласка Трампа успешно саботирале закључивање споразума о трансатлантском трговинском и економском партнерству (TTIP), које је требало да постане трговинско-економски „устав“ немачке ЕУ у служби САД. Међутим, европска бирократија, која се ослањала на елите Европе и САД, није се предавала.

        Новоизабрани председник САД је у почетку изјављивао да не сматра TTIP споразумом који је у складу са државним интересима САД (тј. планирао је да га поништи).

        Трамп још није ступио на дужност, тако да нико не зна које компромисе ће успети да му измами још увек веома утицајна америчка глобалистичка елита. Рекло би се да је још прерано за предају европских елита.

        Али, невоља је дошла оданде одакле је нису очекивали. Прво је Вијентам замрзнуо ратификацију споразума о транспацифичком трговинском партнерству (TTP) – источноазијској верзији TTIP.

        Затим су скепсу у његову будућност изразили председници Перуа и Филипина. И на крају, на самиту Азијско-пацифичке економске сарадње у Перуу министар трговине Аустралије Стивен Чобо је изјавио: „Пошто будућност Транспацифичког партнерства делује лоше, ја и други министри ћемо радити на томе да завршимо истраживање питања о Азијско-пацифичкој зони слободне трговине.

        Азијско-пацифичка зона слободне трговине је кинески пројекат. То значи да чак и најпоузданији амерички савезник у региону – Аустралија – прелази у сферу кинеског утицаја.

        Са TTP је завршено. САД ћуте, што се може тумачити као прећутна сагласност.

        Међутим, TTP и TTIP су нераскидиво повезани. Без једног, и други губи смисао. САД не могу да спроводе политику изолационизма у Азији и политику интервенционизма у Европи.

        Мислим да није случајно што је Ердоганова изјава о окретању Турске од ЕУ ка ШОС дата чим је постала извесна судбина TTP.

        До немачких избора заиста има још безмало годину дана. Меркелова заиста још увек може да победи. Али, испоставило се да је судбина немачког пројекта решена већ данас у Југоисточној Азији.

        А никакав други пројекат Европска унија нема.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/da-li-je-angeli-merkel-sudjeno-da-postane-grobar-evropske-unije

-

Пише: Владимир ДОБРИЊИН

        „БАУК кружи Европом… – почиње дописник шпанског листа El Mundo из Брисела Пабло Суансес до бола познатим речима аналитички материјал посвећен не баш веселој перспективи ЕУ. – Готово 170 година касније, упозорење Маркса и Енгелса не наговештава, истина, крваве револуције, али еволутивни ефекат, који може да уследи после тог упозорења, има шансу да изврши већи утицај него либералне револуције 1848. године, које су се завршиле крахом“.

Актери, којима ускоро на политичкој сцени неће бити до смеха, исти су као и средином XIX века: Француска, Холандија, Немачка. Уз савремени додатак – Италију.

Кључне државе ЕУ, најјаче и најутицајније, чија је улога постала још значајнија након што се са Британијом догодио „брегзит“.

У периоду јесен 2016. – јесен 2017. све би требало да буде решено, сматра Пабло Суанес.

Грађани Италије би 4. децембра 2016. требало да дају одговор на уставно референдумско питање, који је „самоубилачки“, по мишљењу дописника El Mundo, заказао премијер Матео Ренци. Шеф италијанске владе, „громогласно најављујући плебисцит, полушапатом је обећао да ће отићи уколико изгуби“.

У марту 2017-те Холанђани би требало да се изјасне да ли да повере земљу „трезвеном и уравнотеженом Марку Рутеу, актуелном шефу коалиционе владе, или Герту Вилдерсу, који једном ногом стоји на популизму, а другом се ослања на ксенофобију.

Уколико буде изабран овај други, страх и несигурност друштва претвориће се у одбацивање мултикултуралности и уверености у то да у земљи може бити створено мултиконфесионално друштво“.

Иза овог жонглирања речима крије се једноставна формулација: „Престаћемо да се боримо за остварење сна да ће муслимани, који се као река сливају код нас, прихватити европске вредности и да ће поштовати и наставити нашу традицију“.

А у априлу 2017-те следи – „француска турнеја“. Председнички избори у Француској. Аналитичар очекује фијаско социјалиста, чији представник управља из Јелисејског дворца данас, али нема шансе да настави тај процес у будућности.

„За функцију председника постоји седам претендената, али само су двојица способни да победе у трци. То су Никола Саркози и Ален Жипе. Ни Франсоа Оланд, ни његов бивши министар Еманел Макрон немају шансе – то је мишљење шпанског аналитичара.

„И да – додаје он – пола земље се моли да тата Ле Пен неће моћи да засмета сопственој кћерки да победнички заврши председничку трку“.

То су главне болне тачке ЕУ. А још не треба заборавити да се Шпанија већ практично годину дана мучи без праве владе (од 20. децембра 2015. у пиринејском краљевству влада „кабинет вршилаца дужности“, чији је задатак да спроводе све што је усвојено раније, али који нема права да доноси нове законе, чак ни о буџету за 2017. годину).

И у Аустрији се очекују (4. децембра 2016-те, ако се не догоди нешто ванредно) нови председнички избори уместо оних који су проглашени неважећим.

Па још и Чешка, са председником Милошем Земаном који задаје све већу главобољу ЕУ (нови избори у тој земљи – који су после „кључног периода“, падају у 2018. години, али ЕУ због тога није лакше). И Мађарска са „тројанским коњем Москве у Бриселу“ Виктором Орбаном.

А кулминација су парламентарни избори у Немачкој. Чији тачан датум за сада није познат, оријентационо се помињу август или септембар. Вероватније септембар. Ко још у августу, у време годишњих одмора, иде на биралишта?

„Ангела Меркел се, вероватно, први пут од када је села у фотељу канцелара осећа неудобно. Може се чак рећи веома некомфорно – истиче Суанес. – Њено опредељење за политику отворених врата за избеглице било је превише ризично и, може се рећи, окренула се против аутора идеје. Фрау канцелар још увек брани своју одлуку, али криза, како у друштву у целини, тако и у њеној партији, због тога само јача“.

Алтернатива за Немачку (AfD) и PEGIDA (Патриотски Европљани против исламизације Западног света) привлаче на своју страну све више „незадовољних умова“, који негодују због тога што влада фактички пушта низ воду све немачко да би угодила придошлицама. Останак Меркелове у фотељи не делује као решена ствар, а то значи да и политика у једној од водећих земаља Европске заједнице (које практично одређују политику Брисела) може да претрпи значајне промене. Недавни избори у држави Мекленбург – Предња Померанија већ су потврдили да Меркелова има разлога да брине за своју будућност.

Томе може да допринесе и Велика Британија, која у марту наредне године, по речима Терезе Меј, намерава да званично започне преговоре о примени члана 50. Лисабонског споразума (члана који одређује поступак иступања из ЕУ).

Ефекат владавине Мејове би у марту могли да појачају парламентарни избори у Холандији (15. марта), где Партија слободе са својим лидером (Вилдерсом) озбиљно намерава да постави питање Nexit-а – холандске верзије Brexit-а. И чак би хтела да стави тачке на i везано за ту тему пре гласања за нови парламент.

ЕУ данас подсећа на брод свима познате трагичне судбине – на „Коста Конкордију“. ЕУ се још увек креће ка првобитно задатом циљу, али сада већ на аутопилоту. Капетан има важније ствари од управљања бродом, мада је то, највероватније, само за јавност. У стварности, он заправо нема представу шта да ради. Или има, али не жели то да ради, јер се то не уклапа у раније прописане каноне.

„Популизам који проповедају Вилдерс и Ле Пен, уколико дођу на власт, наићи ће на страшан одјек у целој ЕУ, барем током неколико година. Још ако се томе придода и Норберт Хофер као лидер Аустрије, а Меркелова изгуби своје изборе, Европска унија ће се потпуно изменити – прориче шпански аналитичар. – Осовина Берлин-Париз ће престати да постоји у облику у којем је постојала до сада, као кичма ЕУ.

Меркелова је била пилот европске „формуле 1“ осам година. Она је постављала црвене заставице и одређивала темпо трке.

Она је одређивала ко смо, чему тежимо и шта нас тамо чека. Ми смо толико навикли на то да смо заборавили захваљујући коме се то догађа – нама се чини да ће се ЕУ, ко год да је капетан, кретати једнаком брзином и у истом правцу. Европа би ускоро могла да се остане без кормила и без једара. Са компасом који сваком члану посаде показује сопствени „север“, који се не поклапа увек са „северима“ других. Политички мејнстрим се мења. Многи очекују пропаст Уније. Неки се надају да ће се то догодити“ – резмира El Mundo.

ЕУ улази у турбулентну зону, њеним „путницима“ се саветује да се чвршће вежу.

fakti.org/globotpor/evroskeptici/el-mundo-evropska-unija-bi-uskoro-mogla-da-ostane-i-bez-kormila-i-bez-jedara

-

Врата ЕУ остају отворена за Западни Балкан, пише у ауторском тексту за Дојче веле Михаел Рот, државни секретар у немачком Министарству спољних послова.

Расположење за проширење Европске уније није најведрије и то није почело референдумом о Брегзиту, навео је Рот.

– Грађанке и грађани у ЕУ очекују да Унија реши сопствене проблеме пре него што прими нове чланице. То изазива забринутост и у државама Западног Балкана. Стога је био важан сигнал са јулске конференције у Паризу у оквиру такозваног Берлинског просеца: европска перспектива је оснажена, улазак у ЕУ ће уследити чим буду испуњени сви неопходни услови – истиче Рот.

Он констатује да људи у земљама Западног Балкана верују да се приближавање ЕУ одвија превише споро.

– Неопходне реформе од њих захтевају много. Баш зато политичарке и политичари имају још већу обавезу да придобију подршку за заједнички циљ – улазак у ЕУ. Он је у обостраном интересу. Државе Западног Балкана профитирају од заједнице која је светски симбол привредног раста, солидарности, слободе и демократије утемељене на непорецивим вредностима. Европска унија с друге стране профитира од једног стабилног и демократског региона – додаје Рот.

Према његовим речима, свака земља сама одређује тренутак приступања ЕУ: што брже спроводе реформе, то је улазак ближи.

– Када ће ЕУ примити нове чланице зависи мање од ЕУ, а више од темпа промене у земљама -кандидатима. Критеријуми су јасно утврђени. Европска унија неће оставити те државе саме, она ће их и даље подржавати на њиховом путу – пише Рот.

Наводи и да развој демократије и правне државе за Немачку има приоритет.

– То је основни критеријум за могући улазак у ЕУ. Унија и Србија су недавно отвориле кључна преговарачка поглавља – то је био важан корак на обострано задовољство. Сада се ради о томе да након речи уследе и дела. Ради се о примени свега онога што је српска Влада конкретно предвидела у акционим плановима за поглавља 23 и 24. Србија је ту на добром путу. ЕУ помно мотри стање медијских слобода, независности правосуђа, основних и људских права – истиче Рот.

Немачки функционер наводи да је јасно да промене које дотичу цело друштво не могу бити изведене преко ноћи.

– Али неопходне реформе нису саме себи циљ нити су уступак Европској унији – напротив, оне треба да користе српским грађанкама и грађанима. Исто важи за помирење у региону и добросуседске односе. Они служе трајној стабилности у региону и требало би да побољшају заједнички живот људи”, каже Рот.

Подсећа да су чланице ЕУ, упркос различитим историјским искуствима и схватањима, усагласиле заједничку позицију према Русији.

– При томе ЕУ своје опхођење према Русији не заснива искључиво на санкцијама већ и на дијалогу. Никако не желимо политику против или без Русије. Зато нико и не тражи од Србије да прекине своје везе са Русијом. У Европској унији се ради о заједничком политичком наступу – и према Русији. Србија је донела одлуку да жели да постане чланица ЕУ потпуно свесна да то значи да ће током приступног процеса морати да континуирано прилагођава своју спољну политику заједничкој спољној политици Европске уније – закључује Рот.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/601904/Ne-trazimo-od-Srbije-da-se-odrekne-Rusije-ali