недеља, јун 24, 2018

Тагови Вести таговане са "„геноцид у Сребреници“"

„геноцид у Сребреници“

Кад се одреди циљ и утврди курс, немогуће је промијенити правац, чак и када се непобитно потврди да су сви избори били погрешни и да се срља са народом у амбис. Филозофи и афористичари би то прокоментарисали овако: „Наравно и Одисеј је лутао али није водио цијелу Итаку са собом“!!! Лутање династије Изетбеговић, тај пут на који су повели све Бошњаке, са намјером да воде и цјелу БиХ, представља батргање у политичком блату, из кога се излегла идеја о жртвовању „мира због суверености“. И мир је заувијек изгубљен у једној незрелој, од народа отуђеној политици, чије наслијеђе збуњује савременике и актере збивања, због немогућности да се прецизно утврди гдје у овом злу почиње Бакир а престаје Алија и шта је у свему томе представљало било чији индивудалитет а шта удружену и заједничку, породичну или национална срамоту.

Опљачкана земља, покрадена хуманитарна помоћ, уништена индустрија, општа бесперспективност, масовни и брутални злочини – злочини у рату-злочини у миру – стоје као непрекинута нит основног идентитета те политике, која рушећи међуљудске односе на свим нивоима и паралелама, нужно производи биједу, сиромаштво и спремност на насиље.

Изетбеговићи су радикално промијенили лице Сарајева, а јавност и грађани су као прави заведени слијепци тражили кривце међу собом, по Бакировом тумачењу патриотизма. Медији су се, што од страха, што од корумпираности, трудили да несувисле реченице и пројекције Алије и његовог сина претворе у какву-такву платформу и политичку визију.

У својој краткој и не баш важној политичко-информативној историји, почев од 07.04.1866. године и ћириличног недјељника „Босански вјестник“, до данас, Сарајево је, ипак, имало штампу и друге медије али, готово никада, није имало довољно квалитетне новинаре.

У име и под заставом те елитне интелектуалне дјелатности и професије, у Сарајеву су углавном наступали, скривајући истину, само мале, ситне покварене душе, које никада нису имале свој став о важним друштвеним питањима већ су, чувајући свој социјални статус, по правилу, кукавички, увијек били на страни јачих, на страни владајућих кругова, оних у земљи као и оних у свијету. Ко није, тај иде у притвор.

Мјењали су се људи и генерације, али тај слугански, полтронски и аферашки приступ домаћих, „босанских“ медија у Сарајеву, остао је сталан, носећи на себи печат издаје професије.

На ту срамну историју властољубља и поремећених погледа подсјетио ме, ни крив ни дужан, један, „Осврт, са Америчке веранде“ из дневног листа Аваз од 16.09.2017. аутора који носи познато, старо Бошњачко и муслиманско име Ерол (наравно, Ерол Авдовић), а који је своје ратне извјештаје писао по „гудурама и ратиштима Њујорка“, па као прави „босански патриота“ то нам написао у овом свом осврту под насловом „Геноцид без држављанства“. Иако овај наслов не дјелује смислено, на њега не треба обраћати пажњу, јер је читав осврт бесмислен.

„Осврт“ почиње са подсјећањем на БиХ и „доприносом“ који је Ерол Авдовић дао у „одбрани своје земље“, из које је побјегао довољно брзо и далеко да га не стигне ни једна граната, сањајући тешко оствариви повратак, због рата, па је ту жељу, која треба да нас увјери у његов патриотизам, ипак одбацио и, након што је рат прошао, остао је да живи у Америци а „пати за Босном“. Као прави патриота.

„Јављао сам о томе до краја 1995. године готово свакодневно одавде, с Истривера, на све радио и ТВ програме који су тад емитирали из опкољеног Сарајева! Слао те своје “ратне” извјештаје, преносећи озбиљна упозорења: прво легендарног америчког дипломате, амбасадора Томаса Пикеринга (Thomas Pickering), убрзо тамнопутог и доброћудног Едварда Перкинса (Edward Perkins), а онда и доиста опасне Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) кад је све преузела у своје руке, 27. јануара 1993. године. Али нисам, вјерујте ми, преносио само њихове ријечи, иако сам их дословце цитирао. У себи сам узвикивао: “Зауставите овај проклети рат. Хоћу кући!“, написа Ерол у Авазу.

Политички циљ овог „осврта“ са америчке веранде је углавном двојак: да се Мјанмар (Бурма) и већинско немуслиманско становништво оптуже за геноцид над муслиманима, а затим да се то лансира преко Атлантика са бизарним и бесмисленим поређењима и оптужбама за Сребреницу. Рохинџе су ипак, само одскочна даска за оживљавање мржње према другим, са печатом Сребренице.

„Шеф Вијећа за људска права УН-а, јордански принц Зеид бин Ра’ад ел-Хусеин, ономад је рекао како се у Мјанмару догађа “школски примјер етничког чишћења”. Дакле, још не геноцид?! Враг је овдје опет у бројкама. Али још више у словима. Сјећам се како је венецуелански амбасадор Диего Арија (Arria), када се у својству предсједника делегације Вијећа сигурности 26. априла 1993. вратио из Сарајева и Сребренице, одмах рекао – у Босни је на дјелу “slow motion (успорени) геноцид”! Бројеви су тек онда почели да нас престижу. Код Рохинџа народа је обрнуто, већ их је више од 300.000 протјерано у Бангладеш, а нико од главних да то назове правим именом. Чека ли то свијет нову Сребреницу?“ (Ерол Авдовић, АВАЗ )

Са пуно патетике, за коју Ерол мисли да припада и приличи Бошњацима, исцрпљеним у рату, он пише свој „Рохинџа-Босна“ памфлет и ламент, и у познатом стилу, кроз изјаву званичника УН-а, открива „пројекат геноцид“ још априла 1993. године:

„Кад видим Рохинџа народ који сада успоређују с Босанцима и те колоне налик на сребренички “Марш смрти“ кроз џунглу умјесто босанску прашуму, опет у себи осјетим тај пригушени крик немоћи до бола. И иза њих остаје само згариште. Но, њима је, чини ми се, још горе. Људи моји, ми, Босанци, барем имамо државу, без обзира на то што нам је отимају домаће незналице. Никада, а вјероватно и нико народу Рохинџа неће подићи споменик који заслужују, од бијелог камена попут оног у Поточарима. Додуше, УН ће и њихово страдање ажурно документирати и архивирати, али ће проћи времена док се испостави дијагноза, па тек терапија, а онда – ко жив, ко мртав.“

Да не буде забуне, у овом осврту Ерол Авдовић прозива предсједницу Мјанмара, добитницу Нобелове награде за мир, Аунг Сан, о којој Борис Џонсон, шеф британске дипломатије, мисли да је „једна од најимпресивнијих фигура нашег доба”, која је због насиља над муслиманима данас “суочена с огромним изазовима у модернизацији своје земље”. Ерол је огорчен због такве квалификације прилика, као „процеса модернизација земље“, па са чуђењем пише:

„Ипак, то што нобеловка Аунг не долази у УН, на 72. засједање Генералне скупштине, јер је срамота од шефова држава и влада из 193 земље, или барем неких од њих, јер нису сви исти, као да је зрнце наде, иако је нада највећи непријатељ народа Рохинџа. Добро је што је Аунг стид нас! Али је ужасно што још неопростиво шути док будистичка већина којој она припада наставља с масовним терором над обесправљеним муслиманима Мјанмара.“ (Ерол Авдовић, АВАЗ)

И коначно, на завршетку свога „погледа са Америчке веранде“, Ерол Авдовић нам је открио зашто и чему служи тај наслов, осврта – Геноцид без држављанства.

„Замислите, Рохинџа народи су апатриди – људи без статуса, држављанства и других грађанских права у земљи у којој се овакви рађају и живе од 9. стољећа, кад су им арапски мисионари и трговци донијели ислам! То је њихов гријех? Зато би овај злочин над њима већ сада требало назвати геноцид без држављанства.“ (Ерол Авдовић – АВАЗ)

Да је овај приступ изолован и не тако чест, овакав ограничен, тешко би привукао било чију пажњу али…он је данас у Сарајеву медијско правило. Он је начин на који Изетбеговићеви грађански и исламски фанатици тумаче и агресивно промовишу стварност већ четврт вијека. Ширећи мржњу и пријетњу праве бесмислене паралеле и враћају земљу и народ у страхоте рата, да би мрзили друге и другачије а не њих.

Наслијеђе и тумачење ратова на простору бивше СФРЈ оставило је тешке посљедице и мултиплицира их свакодневно. Поглед на узроке и посљедице рата углавном зависи од тога гдје ко стоји у историји. Српске, хрватске и муслиманске (касније бошњачке) заједнице имале су конкурентске визије и интересе и свака је чувала сјећање на сопствену националну историју, сопствену културу и интерес, посебно преданост вјери и увијек живе, јуначке приче о храбрости, витештву и борби против „невјерника“.

За многе на Западу, то разметање побједом или жртвом, јунаштвом и страдањем, је превазиђена форма испољавања властитог групног идентитета и интереса. Свака вјера и свака нација види ону другу као милитантну, прилично барбарску и фанатичну у својој религиозној ревности, одлучну да подјарми, превјери или искоријени другу и, отуда, као пријетњу и ометање испуњења Божије воље. Њихово спорење се наставило задње двије деценије. Припадност исламу, начин разумијевања своје вјере и њеног практицирања, био је посебан проблем у сложеним односима између три народа.

Мада се ислам у БиХ тумачи као аутохтона „европска верзија“ османског модела и Ханефијског мезхеба, коме треба модерна исламска реформа као одговор на изазове живота у хришћанском окружењу, нужност евро-атлантских интеграција и понашања западних друштава и држава у цјелини.

Иако се коријени потребе за реформом представљају као тренутна потреба и израз актуелног тренутка, оптерећеног ратним искуством, они су, у ствари, дубоко исламски (ревивалистичка, селефијска традиција) али и западни (одговор на европски колонијализам). Ислам посједује богату, дугу традицију обнављања (теџдид) и реформе (ислах). У односу на Запад уобличила су се четири различита муслиманска одговора: одбијање, одступање, секуларизација и позападњачење те исламски модернизам.

Вјековима су појединци (теолози, учени правници, суфије и каризматични проповједници) и организације предузимали обнову заједнице у временима слабљења и опадања, реагујући на очигледан јаз између исламског идеала и стварности муслиманског живота. Као у свим стварима, повратак исламу, то јест, основама – Кур’ану, животу Посланика и раној исламској заједници – понудио је модел исламске реформе која, апсолутно, противрјечи прокламованим политичким циљевима и начину представљања властитог исламског друштва као грађанског и европског. Проблем се јавио у избору средства.

А средство је постао и тероризам: намјерно и систематско убијање, сакаћење и угрожавање невиних људи како би се у њих утјерао страх, ради јасне политичке сврхе. Фанатичне муџахединске и вехабијске групе, државни агенти и шири исламистички покрет, уз подршку јавности, политике и религије, настојали су осмислити и реализовати политичке и војне циљеве које је, по њиховој процјени, немогуће постићи у постдејтонском миру, на редовним политичким форумима. Када су те своје амбиције пренијели на шире бојно поље цијеле Европе, привукли су пажњу и постали позната метафора свјетског тероризма.

Велики број организација иза којих стоји СДА данас су покриће за неконвенционално дјеловање и низ координисаних акција политичког, психолошко-пропагандног, оружаног, економског, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника, хришћанских политичара, друштава и држава у сусједству, углавном ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у шеми функционисања ове структуре, рат без престанка и компромиса не престаје никад и води се стално: на тактичком, оперативном и стратешком нивоу.

Тероризам је увијек политички чин, чак и када показује друге мотиве, као што су вјерски, економски или друштвени. Тероризам није ни филозофија ни покрет. Тероризам је средство.

Опредјељујући се за овај алат, ово средство наводног остварења колективних циљева, Бошњаци су ископали велики јаз између себе и других у начину разумијевања шта су они данас и шта је уопште бошњачки идентитет, којој цивилизацији припадају, шта знају о себи…

Био је то знак да је вријеме неких тема и дилема, које истичу страдање једне стране и фаворизују послушност западним силама заувијек прошло; геополитиичка констелација је промијењена; односи међу великим силама и регионалним лидерима потпуно су другачији.

А војници Алије и Бакира још увијек, на исти начин, истом реториком, грчевито бране пропагандну конструкцију грађену од деведесетих година и срушену као безначајну и непотребну данас, у овим условима. Ти фанатизовани војници, који вјерски радикализам задовољавају и манифестују и на другим континентима, у друштвима којима не припадају и о којима не знају ништа, јуришају, истовремено, на хришћанске симболе и различитост.

Њима још увијек није објављено да је Алија Изетбеговић давно умро и да ово што ради Бакир Изетбеговић није понашање жртве него заједнице која је у оквиру себе допустила развој таквих екстремних процеса којима су уплашили Европу, која је пред дилемом како да ућутка заједницу за коју је властитом пропагандном машинеријом изградила мит жртве, а која се данас претвара у исламски бич над главом цјеле Европе.

У Сарајеву не разумију да Иран више није на оном мјесту на коме је раније био: да је бранећи себе, своју безбједност и државни суверенитет, затражио и добио помоћ од Русије. Уосталом, истим путем, послије покушаја државног удара иза кога су стојале западне владе и службе (САД, Њемачка, Француска и Велика Британија), кренула је и званична Турска, спасавајући Ердоганов и живот и режим.

Зато Бакир Изетбеговић данас има озбиљну дилему: да ли да чува партнерство са Саудијском Арабијом, која је његовој сиромашној породици даровала огромно богатство, кроз хуманитарну помоћ у новцу и роби, или да се окрене Турској, гдје је „династија“ депоновала главнину свог богатства. Иако је везан „пупчаном врпцом“ за Ердогана, ипак одлука о приоритетном партнерству није нимало једноставна.

Ердоган је анатемисан на Западу, чак и Сарајеву, као диктатор, а о диктатури династије Абдулазиз и краљу Селману нико не говори ни ријечи. Ни на истоку – ни на западу.

То што Саудијска Арабија има утицај на Исламску заједницу БиХ не чини ову ситуацију толико тешком колико је чини евидентно партнерство те тоталитарне и примитивне државе са западним силама, посебно на плану заједничке изградње вехабијске и терористичке инфраструктуре у БиХ, која може бити употребљена против самог Бакира и његових слуга. Зато је најважније питање за Бакира, тог бошњачког вођу, како га назва бивши Реис Мустафа еф. Церић: може ли од Запада изоловани Ердоган бити гаранција пред сасвим сигурном одмаздом коју би провела Саудијска Арабија уз помоћ САД на тлу БиХ, када би Бакир покушао ограничити дјеловање и утицај ове злокобне монархије и повео Бошњаке у загрљај Турској. Свакако и у загрљај Русији, а то ову једначину чини много компликованијом и са пуно више непознатих чинилаца у њој, нарочито ако се настави са непријатељством према српском народу и Републици Српској.

Послушност према Ердогану, уз сарадњу са Ираном, може представљати стабилност само ако Бошњаци буду имали подршку и пријатељство Републике Српске. Само заједнички наступ Срба и Бошњака уводи у компликовану једначину нестабилног Балкана и Србију и Русију, а тиме утиче на способност „назор државе“ да гарантује мир и стабилност упркос свим геополитичким потресима и плановима НАТО пакта да за своје потребе покрене сукобе па чак и рат на Балкану. Наравно, и договор са Хрватима те јасно увјерење да бошњачко-српски договор није направљен на штету њих и било кога.

Уз финансијско присуство и подршку Кине, то може представљати једини пут у стабилност.

Да не разумије у каквој се ситуацији налазе Босна и Херцеговина, Бошњаци и он сам, Бакир је показао агресивним обавјештајним операцијама против Србије а затим и против Хрватске. Наставио је са бахатим приговорима упућеним Аустрији и Себастијану Курцу, затим Милошу Земану, да би завршио заоштравањем сукоба са Хрватском око Пељешког моста, на исти начин на који су његови незрели национални бојовници отворили сукоб са Црном Гором око границе и покушали да освоје и присвоје Суторину.

И ево нас поново на терену разумијевања самих себе и својих интереса.

Њих не могу тумачити ни реализовати приземни демагози и паразити, иза којих стоји наслијеђе Алије Изетбеговића и СДА као радикални вјерски покрет са политичким циљевима, који још увијек није постао странка нити ће у догледно вријеме то постати.

У покушају да прикрију свој вјерски екстремизам, разни теоретичари који вире испод кишобрана давно формулисане политике СДА, чак и када раде за политичког противника, упорно покушавају, из привидног грађанског дискурса, тумачити међународне прилике и појаве, забринути из сасвим „људских разлога“ за муслиманску браћу Рохинџе.

Ко је уосталом икада од Бошњака у своме животу видио како изгледа један Рохинџа?! Шта више, не постоји дилема да ли треба дићи глас против страдања невиних људи, становника Мјанмара – наравно да треба. Оштро и јасно, до те мјере да се затражи одузимање Нобелове награде за мир предсједници те земље, или да се коначно схвати да је та награда често долазила у руке безначајних људи а понекад и стварних злочинаца према миру. И да је та награда: политика.

Али како то да квази-муслимански интелектуалци и новинари увијек бране муслимане нападајући немуслимане?! Гдје је био „Босанац Ерол“ када су радикални исламисти разарали Авганистан и иселили два милиона људи, и Талибана и Паштуна или… када су радикални исламисти, са једне стране шиитске милиције а са друге Ал Каида Ирака, све уз помоћ Американаца, разарали Ирак и протјерали три милиона Ирачана, па то наставили у Сирији, гдје су припадници Ал Каиде, Исламске државе и Нусра фронта убијали невини народ, уз помоћ Американаца, Британаца и Израела, те истјерали више од осам милиона људи, што чини готово трећину становништва те земље. А злочини Саудијске Арабије у Јемену… злочини Исламске државе у Нигерији, Либији, Малију… са хиљадама мртвих и милионима протјераних.

Запита ли се ико, на страницама пропагандних и обавјештајних билтена запада и Турске који се штампају и објављују у Сарајеву, МОЖЕ ЛИ СЕ И ТО НАЗВАТИ ГЕНОЦИДОМ?! Геноцид муслимана над муслиманима можда није упутно помињати, јер је то срамота.

Ови јадни „мислиоци“, наводни Бошњаци, тако радо користе ријеч геноцид да су га открили у Мјанмару прије било кога и претворили у квалификацију за општу политичку употребу, срачунату да оживи дисквалификације блиских народа и изнуде у БиХ низ политичких уступака који теже унитаризацији земље и наставку њене тихе и агресивне исламизације.

Зато ови лажни Бошњаци, та „патриотска дијаспора“, требају и Рохинџе и Мјанмар (Бурму), како би сакрили своје незнање о властитом идентитету и да га наставе истицати као Алијину агенду: Исламска Република БиХ: Република али и Исламска.

Бошњачки идентитет, у сваком смислу, представља посебност тј. различитост и треба га узети у обзир као историјски лик, упркос снажној манифестацији само вјерских осјећања, јер нико га данас не оспорава осим вехабија, радикалних исламиста који национална осјећања и националну свијест одбацују као нешто што није својствено муслиманима. За исламисте не постоји бошњачки национални дух ни бошњачки национални идентитет.

Управо зато „Бошњаштво“ као и друге форме испољавања националне свијести они осуђују и одбацују, јер су њихови ментори и газде свјесни да та форма идентитета није „поуздана“, јер није нешто што сваки декларисани Бошњак има у себи јасно дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено, већ представља развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и према другима. Многе, видљиве, смјене и промјене.

У стварности, ниједан национални идентитет не представља нешто што може бити створено, а поготово не представља вриједност која се наслијеђује. Национални идентитет, као сублимација индивидуалног и друштвеног искуства, представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи уз неизбјежне компромисе. Он има своју свјесну и несвјесну димензију али појединачна перцепција припадника заједнице је ипак промијењива.

Разумијевање себе у заједници, иначе, мора се тумачити као процес у којем се личност постепено али стално изграђује у настојању да буде и разумије своју друштвену посебност у односу на шире заједнице народа и држава тј. човјечанство у цјелини.

Данашњи Бошњаци као народна заједница представљају идентитет који се обликује у многим процесима које диктирају и дјелимично управљају њима: вјерска хијерархија моћних диктаторских, исламистичких друштава и држава (Саудијска Арабија, Турска и Иран), затим дипломатска машинерија Запада (САД, Велика Британија и Њемачка) и на крају унутрашњи вјерски и политички фактор (породица Изетбеговић, СДА, Исламска заједница). На унутрашњем плану, СДА представља најмоћнији инструменат обликовања колективног идентитета Бошњака.

Цјели народни морал заснива се на вриједностима које су од користи стаду: просијечан Бошњак, као и маса, не мучи се много питањима савјести. Он слиједи вођу јадном логиком оданости и реагује познато – што се нека особина чини опаснија по стадо, то је стадо жешће осуђује. Мржња према супериорнијим користи пропагандна оруђа осуде као што су: сумњичење за наводну издају свега и свачега, негирање заслуга, креирање тезе о опасности која је огромна; „човјек мора стријепити и осјећати се лоше“.

Криза бошњачке националне свијести као такве је толика, да је о њој забрањено озбиљно, аргументовано говорити, уз ризик да доведе у питање њену стварну утемељеност, цјелокупан начин на који је она дефинисала и схватила себе или одредила свој задатак у историји. То важи за све форме и манифестације воље тог идентитета, који је данас евидентно огрезао у дефетизму, кукавичлуку, мржњи и сасвим екстремној, ирационалној и мистичној форми властите вјерске праксе.

Шта творци и носиоци те свијести могу да кажу о људима као субјектима слободе, који су игром случаја и сплетом историјских околности постали Бошњаци?!

Пука просјечност као слика странке и њој лојалног народа, као слика о опстанку и напретку, не може рећи ништа ново или битно, пошто она апстрахује само из себе и за себе од свога примитивног себства. Зато упорно тражи савезнике у рушењу или дестабилизацији Републике Српске, приређујући свом народу осјећај незадовољства што Република Српска функционише као једини стабилни државно-правни субјект у земљи. Кроз овакву политику, ни народ ни странка нису свјесни једине констелације која би их начинила побједницима. Без јасног партнерства са Србима, које подразумијева прихватање руке помирења из Београда и Бањалуке и одбацивање азијатске мржње, Бошњаци ће, и овај пут, остати историјски и политички губитници у новој епохи промијена.

Њихови савезници, политички лилипутанци, сада већ схватају: Република Српска их је поразила јасним циљевима и снажном политичком визијом предсједника Додика.

На крају свега ипак остаје ружна слика БиХ као политичке мочваре коју су за себе изградили Изетбеговићи, понашајући се као крокодили који су успјели прогутати властити народ али су изневјерили обећање дато радикализираној бошњачкој сиротињи, да ће њихова жртва бити уграђена у темеље нове Босне и Херцеговине: Без Срба, без Хрвата… и без било које друштвене групе способне да поквари хармонију стварања Исламске државе. Тај опасни пројекат је пропао; то виде разумни, али још увијек не признају злонамјерни.

 

-

Владимир Фролов

Интересна група названа NVO „Majke Srebrenice“, која је избор хрватске NАТО плавушице раздрагано поздравила тепајући јој „kraljicа Balkana“, упутила је отворено писмо у ком је оптужује да блати Бошњаке, јер их назива терористима, екстремистима и исламском претњом Европи!

Агилне „мајке“, анимирале су још неколико сличних NVО, које заједно већ више од две деценије упорно доказују „српски геноцид“!

Све наводне чланице -потписнице отвореног писма, плаћене су управо од спонзора исламских терористичких организација, које јесу отворена претња Европи, која их је отворено подржала док су вршили ратне злочине и етничко чишћење српског народа у деловима БиХ!

Хрватска NАТО плавушица их је прозвала некако баш после објављене америчке анализе о угрожавању људских права на просторима бивше Југославије,те се тако јасно види ко јој је стварни газда, иако се размеђе суверенизмом као vrhovnica!

 

____________________________________________________________

Vrhovnik – новохрватски склепани израз за председник.

-

Владимир Фролов

Dubravka Stojanović, прво перо у писању ЕUropskih „заједничких“ приручника за историју Балкана, са садржајима на изразито антисрпским основама, дала је интервју листу Danas, у ком анализира разлоге неодласка службене делегације из Србије на комеморацију у Поточарима. Иако историчар(ка) по образовању, упустила се у ширу „психоанализу“ српског друштва, притом га оптужујући за упорно непризнавање „геноцида“ у Сребреници! Омиљена другосрбијанска историчарка за тумачење „српских заблуда и погрешака“, безобразно тврди, како је стварни геноцид над Србима у НДХ злоупотребљен за изазивање страха, и потом за нови српско-хрватски сукоб (који су Хрвати и почели, што је јавно тврдио Фрањо Туђман)! Историчарка притом тенденциозно превиђа истину, да је странка ХДЗ укинула статус народа Србима у Хрватској, насилно их преводећи у националну мањину, што су одмах подржали из распадајуће ЕU и NАТО!

Ситницу, да је антифашистички ЗАВНОХ још у току народноослободилачке борбе донео ослуку о статусу конститутивног народа Србима, и то после њихове антифашистичке борбе која је и Хрватима омогућила да се у завршници рата нађу на победничкој страни, ни та историчарка, ни та антифашистичка ЕU, упорно неће да виде, али „страшни српски геноцид у Сребреници“ нарочито јасно „виде“!

-

Владимир Фролов

Лидер LSV, Nenad Čanak, који се патолошки плаши да не сломи ногу ако случајно залута на комеморацију српским жртвама у Р Српској, одлепршао је срећан у Поточаре, на тамошњу комеморацију.

Савесни Neša, изјавио је како је преко потребно да деца у Србији уче о том „српском геноциду“, превиђајући притом детаљчић, да су многи од тих којима се он поклонио, починили страшне злочине над српским женама, децом, старцима и рањеницима у Подрињу! По Nešinoj „савести“, о том злочину, српска деца не треба да уче, да неоптерећују своје паметне главице мрачном шрошлошћу, док корачају у светлу будућност!

Учитељ Neša у својој породици има сећање на стварни геноцид над Србима, али је нешто побркао лончиће док упорно жури у толико жељену ЕU, те му ни натурени „геноцид“ неће покварити то радосно путовање, на ком му савест неће ни бити потребна, нарочито ако има „војвођанске“ новце за џепарац!

-

Преносимо писмо једног суграђанина који је због безбедносних разлога тражио да му сачувамо идентитет, а писмо ћемо објавити у целости, јер је у потпуности аргументовано писаним и материјалним доказима који до сад нису јавно објављени.

Данас је свима који живе на овим просторима тежак дан. Некима јер испраћају у Поточарима своје нестале па идентификоване ближе и даљње чланове породице, комшије, припаднике свог народа или вере, некима јер осећају да њихове најближе, комшије, припаднике свог народа или вере нико у БиХ, региону или шире, не жели да прихвати као жртве, да ода поштовање и потребни пијетет и тако покаже поштовање и припадницима народа из којег долазе ове жртве. Сложићемо се да је свака жртва увек жртва и да као народ Растка Немањића и Николе Тесле, немамо проблем да искажемо поштовање свакој жртви.

Међутим, са друге стране, имамо обавезу, цивилизацијску и патриотску да укажемо на све злоупотребе било чијег страдања па тако и припадника 28. дивизије муслиманских снага Армије БиХ, који су оставивши своје родитеље, жене и децу Војсци Републике Српске, те одлучили да са својим активним и резервним саставом крену у војну акцију пробоја из окружења у Сребреници.

У својој изјави органима војне безбедности 2. Корпуса муслиманске војске након овог пробоја, Смајић Мирзет, припадник 282. бригаде 28. Дивизије буквално говори:

„Дана 10.07.1995. године на наредбу војних и цивилних власти у Сребреници, војни обвезници и остало војно способно становништво се окупило на мјесту зв. Буљим, те је донесена одлука да се покушамо пробити…“

Ово је само једна од стотина изјава преживелих припадника 28. дивизије које су давали својим органима безбедности, где сведоче да су по команди сви они као војни обвезници били обавезни да се окупе у Шушњару (Буљим) и крену формацијски у пробој из окружења. Ко су били најмлађи војни обвезници говори између осталих и овај документ:

Из сведочења у предмету генерал Ратко Младић, и докумената који су тада предочени, видљиво је да је 4-5 хиљада припадника 28. дивизије погинуло током пробоја, како у борбама са ВРС тако и у међусобним борбама.

Из ових сведочења јасно је да су тела погинулих муслиманских војника купљена и сахрањивана по многим гробницама, и да су након ексхумација сахрањени у Поточаре поред заробљених и накнадно стрељаних припадника 28. дивизије. Међу оним војницима који су погинули током пробоја и сахрањени у Поточарима, постоји и одређен број оних који су 92. и 93. године извршили стравичне злочине над Србима у Подрињу или учествовали у њима. Они данас леже у Поточарима и многи политички и дипломатски представици из региона и света им се клањају и полажу венце. Они су данас добили статус жртава „геноцида“ са једне стране, а са друге шехидски нишан да су погинули на алаховом путу, тј. као исламски борци.

Док ће данас дипломате из света да полажу венце у таквим Поточарима и прекорно осуђују зле Србе за геноцид, дотле ће бивши припадници 28. дивизије и њихови сљедбеници стићи у исте Поточаре линијом куда се изводио пробој из окружења, данас познат као „Марш мира“, носећи своје ратне заставе и походећи своје изгинуле ратне другове који су сахрањени на војничком гробљу 28. дивизије, Поточарима. Да, тамо је сахрањено на хиљаде војника ове дивизије који су погинули у борбама у пробоју. Да, тамо је сахрањен уз све почасти и венце разних председника и амбасадора велики број муслиманских војника који су извршили или учествовали у стравичним покољима Срба у Подрињу од 92-95. године.

Данас ће у Поточарима уз сав пијетет као жртва геноцида са списка бити сахрањен и Јусић (Осман) Бајро (1972.), припадник 280. ИБЛБР, погинуо у борбама током пробоја испод Каменице братуначке где је и асаниран са површине крајем новембра 1997. године. Такође и Малагић (Рамо) Шабан (1956.), припадник 28. СББ „Сребреница“, један од многих који су погинули у борбама у пробоју око Каменице братуначке. Он је такође асаниран са површине у априлу 2008. године. Габељић (Ћамил) Џемаил (1972.), припадник диверзантско-извиђачког вода 281. ИБЛБР, погинуо у борбама у пробоју приликом покушаја преласка пута Коњевић Поље – Нова Касаба,  асаниран са површине у месту Свилиле код Коњевић Поља. Могли би овако још набрајати који ће припадници осталих и већ поменутих бригада који су погинули у борбама у пробоју бити сахрањени али биће за то прилике.

Након неколико горе наведених чињеница, а постоји их више него много и довољно, јасно нам је о чему се ради. Поред једног броја лица које је као ратне војне заробљенике у име Срба неко стрељао и развозио около и мешао са онима који су погинули у борбама у пробоју, а који су сахрањену у Поточарима, постоји велики број војника те муслиманске 28. дивизије који су погинули у борбама, а који су сахрањени и данас се сахрањују у Поточарима као њиховом војничком гробљу.

Да не би било дилема, многи од оних који ће данас тамо званично полагати венце, знају доста од овде наведеног. Али, у питању су политичке агенде њихових земаља. Стога, нама остаје да чинимо све што је у нашој моћи да као народ памтимо своје мученике и хероје Отаџбинског рата те истрајавамо у борби за истину уз поштовање свачије истинске жртве.

П.С

studentizaistinu.wordpress.com/2017/07/11/srebrenica-strogo-poverljivo/

Таман помислимо да је „случај Сребреница“ послије више од 20 година и под притиском све нових драматичних догађаја у свјету и код нас, скрајнут на маргину истраживања, а појави се нека нова актуелизација ове теме. Најновији покушаји да се у Спској и Србији законом забрани преиспитивање геноцида у Сребреници, учинили су да зборник радова, управо под насловом „Преиспитивање Сребренице“ постане актуелнији данас него прошле и претпрошле године када су сабраних текстови премијерно изложени на два тематска скупа у Медија центру у Београду.

А и без тога, остало је толико питања без одговора. Зашто се у Дејтону ћутало о геноциду иако се знало за масовни злочин у Сребреници? Зашто је обавјештајни досије Сребреница, смјештен у УН, није био доступан Хашком трибуналу? Зашто се у Хагу није судило извршиоцима масовног злочина него официрима и политичарима „који нису знали, а требало је да знају“ шта се збива на терену? Зашто су игнорисана писана свједочанства локалних команданата Мехољића, Мустафића, Орића о „договореном геноциду“? Зашто је занемарено свједочење да је реис Церић сугерисао Алији Изетбеговићу да аранжира спектакуларна масовна страдања која имају већи медијски ефекат него мноштво мањих? Зашто у Хаг није позван Клинтон, који је тражио 5.000 муслиманских жртава одједном како би добио подршку америчке јавности за оружану интервенцију? Ова и многа друга питања инспирисала су двадесетак стручњака међу којима су Радован Радиновић, Џонатан Руперт, Ања Филимонова, Стефан Каргановић, Вељко Ђурић Мишина, Александар Павић, Немања Девић и Ратко Шкрбић.

Високи западни обавјештајни официри на важним пунктовима Џон Шиндлер и Карлос Мартинс Бранко тврде да је у Сребреници побијено 2.000 Бошњака и исти број Срба у селима око Сребренице. Та црна симетрија жртава у готово у исто вријеме и у истом атару, могла је да постане идеално мјесто заједничког суочавања са прошлошћу, катарзе и међусобног помирења. Нажалост, Сребреница је из године у годину само повод нових раздора.

Са Бошњацима изгледа није могућ рационалан дијалог о Сребреници – о објективним околностима, броју жртава, форензичким налазима, политичком контексту, а прије свега о правној квалификацији овог масовног злочина. Њима је потребно да то буде баш геноцид.

Прво, зато што при релативно једнаком броју жртава у односу на број сународника, геноцид треба да покаже да је њихова жртва ипак била већа и тежа, да су други били гори од њих и да су их зато поразили у грађанском рату. И друго, можда и важније, за Бошњаке је Сребреница постала оснивачка жртва положена у темеље нације. Док су остали народи не само на овом простору постајали нације вјековном борбом за ослобођење, муслимани су од вјерске скупине то званично постали политичком одлуком комунистичке власти. Њихово преувеличано и криво квалификовано страдање у Сребреници треба то симболички да надомјести. За Бошњаке је Сребреница тако постала оно што Хрвати хоће да направе од Крижног пута, а чега Срби имају на претек од Косовског боја, повлачења преко Албаније, Великог и Другог свјетског рата па до одбране од агресије НАТО-а. Стари Изетбеговић у својим Сјећањима и пише да је то жртва коју сви народи морају да плате па иста судбина није могла да мимоиђе ни Бошњаке. Отуда парадокс да, иако је 90 одсто Бошњака страдало на другим локалитетима, преживјели и потомци данас једино говоре о Сребреници и своје покојне преукопавају у национално светилиште у Поточарима. Сарајевски недјељници Дани и Слободна Босна одавно су објавили контраверзне податке о тзв. договореном геноциду и опозиција их је користила у политичким обрачунима са СДА, али у колективној свијести је остало недодирљиво: геноцид са преко 8.000 жртава.

Број жртава, у крајњој линији, и није пресудан, а све је у ствари почело од небулозне хашке редефиниције геноцида, по којој не мора да постоји план за уништење једне расне, вјерске или националне групе на контролисаној територији, па је ето могуће да се починитељи геноцида побрину за жене, дјецу и старце и превезу их до најближе безбједне територије изван ратних дејстава. Индикативно је да су у Сарајеву већ у првим мјесецима рата, када је још важила класична дефиниција геноцида, упоредо са пропагандом о 300.000 муслиманских жртава, формирана чак два центра за истраживање геноцида над Муслиманима. Изгледа да је сцена за геноцид била постављена прије него што је рат и почео. Када је послије рата установљено да је број жртава неупоредиво мањи и реципрочан, Хаг је нашао рјешење у промијени дефиниције геноцида и додао категорију „удружени злочиначки подухват“ која је ранија коришћена једино у суђењу мафији. На основу погрешних премиса било је могуће извести конклузију да је сваки Србин геноцидан. Било је довољно и да се само у једном случају пресуди геноцид, па да исту квалификацију преузме и Међународни суд правде и да за геноцид буде оптужена држава Србија.

Захваљујући Западу, Сребреница је постала и међународно светилиште, на годишњице редовно долазе евро-амерички лидери да се поклоне жртвама геноцида, а за помен истом броју српских жртава у оближњим селима неће да знају. Зашто је геноцид њима потребан? Зато да би оправдали бомбардовање Српске и Србије, заобилажење УН, изолацију Србије, смјену и хапшење Милошевића, изнуђивање извињења, тамничење вођа и генерала, рушење Дејтона, отимање надлежности, бацање бомби са осиромашеним уранијумом на цивиле и трговину људским органима. Геноцид над Бошњацима требало је да буде алиби за сво насиље над Србима.

За Запад међутим није проблем што ће бити ухваћени у лажи. Није ни први ни једини пут.

Али, монтери геноцида у Сребреници свјесни су да њихову конструкцију више неће моћи да заштити недодирљива моћ једине глобалне суперсиле, да је та моћ у опадању, да се рађа мултиполарни свијет са више суверених великих играча који сарађују у војном, економском и политичком отпору њеном монополу. Британско-америчка резолуција у Савјету безбједности којом би УН потврдиле лаж о српској геноцидности био је тај мастер потез који би све одједном и дефинитивно ријешио, а није прошла само захваљујући руском вету.

А онда су дошли на морбидну идеју: ако већ нису успјели да свјетска организација потврди геноцид у Сребреници, да натјерају Србе да то учине сами. Ако неком странцу и падне на ум да то оспори, моћи ће да га залијепе да су Срби сами признали да су геноцидни. У ту сврху послужила су сва она силна извињења из Београда и Бањалуке и поклоњења жртвама геноцида у Поточарима – пургаторијум кроз који је морала да прође свака нова гарнитура српских власти. Ни то им није било доста, јер су ван контроле остали научници, новинари, писци, наспрам мањине унајмљених за буђење националног стида због геноцида који се ниије догодио. Зато нам се сада намеће допуна кривичног закона чланом против оспоравања геноцида. То је у Србији већ условно учињено, а замало и у Српској уз помоћ двојице Срба у Савјету министара БиХ.

Драконским казнама Караџићу и Младићу, Хашки суд ће завршити посао и, како је објављено, Сарајеву уступити дио архиве. Онај други дио у коме стоје сакривене истине о Сребреници смјестиће у трезоре палате на Ист риверу са ембаргом на 50 година. Укратко, на овај или онај начин, близу су циљу да зачепе уста, завежу очи, заглуше уши и затарабе мозак свима који би да још нешто кажу о Сребреници. Мора да их тајне страшно оптужују кад их толико крију.

Тешко је пробити међународне институционалне блокаде које долазе из највиших англо-америчких центара глобалне моћи, али зашто уз подршку Русије да не иницирамо нешто попут Раселовог суда за америчке злочине у Вијетнаму, у коме је својевремно учествовао и наш историчар Владимир Дедијер. Мислим на један неформалан међународни суд састављен од правника, политичара, дипломата, научника, књижевника, новинара – независних интелектуалаца од професионалног и моралног угледа, који су већ јавно изразили сумњу у мит о Сребреници. Таквих је данас мање него у оно вријеме. Али, међу њима видим књижевника Хандкеа, новинара Чивикова, судију Антонетија, редитеље Кустурицу и Михалкова, писце свједоке Џона Шиндлера и Карлоса Бранка и друге. Стручну подршку могао би да им пружи Историјски пројекат Сребреница Стефана Каргановића, са пионирским заслугама у овој области. А обавезна литература био би им зборник „Преиспитивање Сребренице“ који су ове године заједнички објавили Музеј холокауста, Фонд стратешке културе и Предсједништво РС у Београду, уз ризик затвора до пет година.

_______________________________________________________________________________________________________

* Излагање на промоцији зборника „Преиспитивање Сребренице: Зборник радова са научно-стручних скупова о Сребреници 2015. и 2016.“ у Медија центру у Београду, 10.7.2017.

Бакир Изетбеговић нема избора. Он мора да се држи, као пијан плота, једне те исте лажне приче о Сребреници. Шта ће друго да ради?

Он мора да виче, што гласније, не само сваког јула, него кад год му се пружи прилика, да се у Сребреници десио „геноцид“ који су починили, како је рекао ове, 2017. године на комеморацији у Поточарима, „одреди смрти Младића и Караџића“.

И он мора, како је такође том приликом рекао, да непрестано упућује „позив српском народу, лидерима и интелектуалним елитама да прихвате истину и престану порицати геноцид који је овдје почињен“.

Јер, шта му друго остаје? Да призна, после више од 20 година, да нема, као што нема, доказа за то што он све време тврди? Да скочи себи у уста и каже да геноцида, ипак није било? Да призна да су у Поточарима укопано на хиљаде тела за која нема независно верификованих доказа о узроцима смрти, а негде чак ни о идентитету? Да открије колико је хиљада муслиманских бораца који су се повукли из Сребренице пред знатно инфериорнијим српским снагама, погинуло у борбама, при повлачењу, или међусобном (само)убијању? Да призна да су право циљано, масовно, зверско убијање у Подрињу покренуле муслиманске снаге, још 1992?
Или, још горе, да се позабави улогом свог оца, без ког он никад не би постао то што јесте, у започињању рата у Босни и Херцеговини? Да говори о неуставној мајоризацији и прегласавању Срба од стране Хрвата и Муслимана у Скупштини БиХ у јесен 1991? О незаконито расписаном референдуму за отцепљење БиХ из СФРЈ, без сагласности Срба? О незаконитом прихватању резултата тог незаконитог гласања, од 29. фебруара и 1. марта 1992. с обзиром да је мање од две трећине грађана изашло на гласање? О убиству старог свата у Сарајеву тог истог 1. марта од стране сарајевских криминалаца у служби муслиманског руководства? О повлачењу Алијиног потписа са тзв. Кутиљеровог плана у марту 1992, када су чак и Срби из БиХ тешка срца пристали на независну БиХ и када је, по речима португалског дипломате по којем је именован, „рат могао бити спречен“? О Алијиној чувеној изјави да би жртвовао мир за сувереност – коју је затим и спровео у дело?

Ово последње, он зна, не би му дали његови покровитељи и спонзори. Исти они који су се потрудили да из Статута Међународног кривичног трибунала за Југославију изоставе кључну ставку о злочину против мира, који надилази све друге злочине.

Јер, из послератних суђења главним нацистичким злочинцима (1945-1946), такозваних Нирнбуршких процеса, произашла су и такозвана Нирнбуршка начела, која је 1950. кодификовала Комисија за међународно право, на основу Резолуције 177 Генералне скупштине Уједињених Нација, као „Начела међународног права призната у Повељи Нирнбершког трибунала и пресудама Трибунала“. У Начелу VI Нирнбершких начела, дефинисани су „злочини који су кажњиви према међународном праву“. На првом месту, под (а), наведени су „злочини против мира“:

“(i) Планирање, припрема, започињање или вођење рата агресије или рата који крши међународне уговоре, споразуме или гаранције;

(ii) Учешће у заједничком плану или завери ради извршавања било ког од аката поменутих под (i).“

А Нирнбершка начела не би била непријатна само за оне који су предводили акцију растурања Југославије, већ и за све земље-чланице НАТО, због провокативног ширења те алијансе на Исток чак и после нестанка његовог блоковског противника, Варшавског уговора, као и због агресије на СЈР 1999, а затим и друге земље.

Даље, зашто би сада Бакирови (и Алијини) покровитељи дозволили „ревизију историје“, односно враћање уназад у предвечерје ужасног грађанског рата у бившој СФРЈ, и преиспитивање тога ко је од моћних западних – и муслиманских – држава и државника једнострано признао сецесију од једне од земаља-чланица УН, ко је претходно на то хушкао, а ко су им били локални (под)извођачи?

Зашто би се поново отварала „Пандорина кутија“ истине о томе да се Милошевић својски залагао за мирно решење уочи избијања сукоба, да је активно подржавао тзв. “историјски споразум“ на којем се са Зулфикарпашићем и Филиповићем радило у лето 1991, само да би се, по сведочењу Мухамеда Филиповића, Алија „предомислио“ и бахато бацио могућност мира под ноге.

Има још много тих „зашто“. Није их потребно све набрајати да би било очигледно да је Бакир Изетбеговић заробљеник сопственог породичног и ратног педигреа, својих моћних покровитеља, којима истина такође нимало не одговара, и својих исламистичких савезника, који имају сопствене агресивне планове за наше просторе.

Зашто онда повлађивати Бакиру и његовом искривљеном тумачењу прошлости? Зашто хранити његову непомирљивост са истином и истинским помирењем?

Ако треба икоме дати важност сваког 11. јула, то треба да буду људи попут Хаше Омеровић, која јасно и гласно каже да је „Изетбеговић злоупотријебио Сребреничане да би утврдио своју власт и побједу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД Билом Клинтоном ‘да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА’. У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице`. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења“.

Али људи попут Хаше Омеровић, Хакије Мехољића, Ибрана Мустафића нису потребни трговцима истином и људском трагедијом. О Џеваду Галијашевићу и да не говоримо За њих немају времена ни разумевања ни Изетбеговић, ни Јанковић, ни Јовановић, ни Чанак, ни „Иницијативе младих“, ни „Жене у црном“.

Они више воле Бакирове лажи да су „одреди смрти Младића и Караџића сломили отпор хиљада бранилаца желећи на овом простору да затру постојање једног народа“, него да се позову на војног дописника лондонског Тајмса, Мајкла Еванса, који је написао: „Постоје извештаји да је до 1500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оценили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова“, док његов колега са Би-Би-Си-ја, Џонатан Рупер каже: „По свим сведочењима, било је најмање 5.000 наоружаних војника Армије БиХ у Сребреници – а вероватно и много више. По тврдњама снага УН које су се налазиле у самој заштићеној зони, Армија БиХ у Сребреници била је добро наоружана – штавише, припадници Холандског батаљона забележили су прилив најмодернијег наоружања и комуникационе опреме у Сребреницу током 1995.“

Они више воле ничим поткрепљену цифу на каменој плочи у Поточарима од 8.372, него да поставе питање зашто Американац Филип Корвин, највише рангирани цивилни званичник УН на терену у јулу 1995. никад није одступио од тврдње да је у околини Сребренице погубљено „700-800“ људи. Или зашто португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, у недавно објављеним мемоарима, остаје при тврдњи о око 2000 погубљених, од којих су „већина били војници“. Њима су већи ауторитет Бакир Изетбеговић и ИСИС, него директор центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф, за кога „оно што се тамо (у Сребреници) десило није опис или дефиниција геноцида“, већ да сматра „да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога“.

Имали смо већ довољно искуства са „братством и јединством“ заснованом на прећуткивању истине, и знамо како се то завршило. Једноставно са лажима не може да буде помирења. А ни са онима који их свесно сеју.

Конфузна судска одлука. Уочи обележавања 22. годишњице масовног ратног злочина у Сребреници, холандски Апелациони суд одлучио је (крајем јуна 2017) да је Холандија „делимично одговорна“ (30 одсто) за смрт око три стотине Сребреничана који су у јулу 1995. спас од ратних дејстава у збегу покушали пронаћи у бази Уједињних нација  у Поточарима поред Сребренице, која је била под окриљем холандског батаљона, а из које су 13. јула истерани. Реч је о својеврсном међународном судском изузетку да је нека држава окривљена  због деловања (чињења или нечињења?) својих држављана у мировној мисији ОУН, који уживају имунитет од кривичног гоњења (Удружења жртава тужила су по истом основу и ОУН, али су судови утврдили да ту постоји имунитет). Коментаришући поменути судски изузетак, бивши посланик немачких демохришћана (ЦДУ) Штефан Шварц изјавио је: „Одговорност за Сребреницу сноси цела Европа, па и Немачка, као и немачка влада, а стално сваљивање кривице на Холанђане је јевтин изговор. Најкасније након Горажда, које је нападнуто годину дана раније…, међународна заједница је морала да зна да може да дође до злочина“ (“Српски телеграф“, Београд, 27. јун 2017, стр. 13.).  У вези с наведеним, подсетимо се да почетком марта (2017) док је трајао дипломатски „рат“ између Холандије и Турске због одбијања холандске владе да турским званичницима дозволи да митингују у Ротердаму, шеф дописништва турске државне телевизије (ТРТ) из Њујорка Кахраман Халишчелик на твитеру  написао да се злочин у Сребреници догодио зато што су „Холанђани желели да очисте Европу од муслимана“, а председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је оптужио Холандију да холандски батаљон мировних снага ОУН није успео да заштити “хиљаде муслимана“ убијених у Сребреници. Холандски премијер Марк Руте је одбацио такву оптужбу, рекавши: “То је одвратна историјска лаж“ (С.Р.: Улога Сребренице у „рату“ Холандије и Турске, „Политика“, Београд, 13. март 2017, стр. 3.).

Дилема. Евидентно, поменуте чињенице изазивају многе недоумице. Њихово  извориште пре свега је по основу недовољно јасне одговорности припадника и снага одређене државе који под заставом ОУН извршавају одређену мировну операцију. Као и у унутрашњем праву, тако и у међународном кривичном праву је општеприхваћено начело индивидуалне (личне) кривичне одговорности за учињено кривично дело. Међутим, у теорији су опречни ставови о томе да ли за учињена међународна кривична дела треба да одговара и држава – као колективитет (Сершић. М.: Међународни злочини држава, Зборник Правног факултета у Загребу, 6, 1999, стр. 731-750.). Реч је о спорном питању, јер се међународна кривична дела најчешће врше за време рата, оружаног сукоба или окупације који се предузимају у име  и за рачун неке државе. Ради ефикасног суочавања са могућим злочиначким деловањем неке државе или недржавног актера у конкретној конфликтној ситуацији,  ОУН има релативно широка овлашћења, укључујући и предузимање мирових операција ради очувања мира, спречавања сукоба, успостављања мира, наметања мира или послератне изградње мира.. У ту сврху, Савет безбедности (СБ) ОУН може одлучити (усвојити Резолуцију)  да формира и ангажује војне ефективе под заставом УН (тзв. плави шлемови), чију организацију (јачина и командовање) и надлежности (мандат) прецизно регулише. Војне снаге у мировним операцијама ОУН могу бити организоване као војни посматрачи и војне јединице и да извршавају  разноврсне задатке: посматрање и надгледање…, надгледање поштовања људских права… заштита цивила (када једна или више страна у сукобу крше договор и угрожавају безбедност људи на контролисаном терену) и др. Војне јединице су специфична врста наоружаних људи које се формирају од националних контингената држава и које се, по Резолуцији СБ ОУН, упућују у мировне мисије. Њихова величина, састав и потенцијална ефикасност зависе од врсте задатка на који се упућују. Посебно је важно да њихово командовање карактерише неутралност у односу на сукобљене стране,  објективност, поштовање међународног хуманитарног права  и одговорност за чињење и нечињење. Генерални секретар ОУН надзире рад снага мировних мисија и према потреби, предлаже корекцију њиховог мандата.

Мировна операција ОУН  за Југославију. У Уједињеним нацијама „случај Југославије“ стављен је први ут на дневни ред  Савета безбедности, 25. септембра 1991. године. Од тада је он разматран у више наврата,  на основу глава  VI, VII и VIII Повеље ОУН, односно СБ донео је бројне резолуције ради стварања услова за мир и безбедност. Резолуцијом 743, 21. фебруара 1992, одлучио је да оснује, снаге за заштиту УН (УНПРОФОР) за Југославију,  Резолуцијом 762, 30. јуна 1992, успоставио је „ружичасте (заштићене) зоне„  у Хрватској, Резолуцијом 770, 13. августа 1992,  проширио је хуманитарне надлежности УНПРОФОР-а на територији Босне и Херцеговине (БиХ), Резолуцијом 776, 19. септембра 1992, проширио је мандат и снаге УНПРОФОР-а у БиХ, Резолуцијом 824, 6. маја 1993, успоставио  је безбедносне зоне (Сарајево, Тузла, Жепа, Горажде, Бихаћ и Сребреница)  у БиХ под заштитом УНПРОФОР-а итд.

У Резолуцији о успостављању „безбедности у заштитним зонама БиХ“, између осталог, наложено је да „све инволвиране стране треба да  третирају зоне безбедности без оружаних напада и других непријатељских аката“, што је, у крајњем, подразумевало да те зоне буду демилитаризоване. Смишљено или случајно, успостављању поменутих „зона“ у БиХ, претходила је одлука СБ ОУН, односно Резолуцијом 808, 22. фебруара 1993, основан је Међународни суд за кривично гоњење лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуманитарног права извршених на територији бивше Југославије од 1991. године. Овим, створени су услови да буде санкционисан  сваки учинилац кривичног дела – држављанин бивше Југославије или новоуспостављених држава на тлу Југославије или страни држављанин, независно од тога да ли се приватно или службено нашао на том простору или је деловао са извесне удаљености из ваздушног, поморског или копненог простора ка (на) том простору. Имајући у виду констатовано, не би смела да постоји никаква дилема о кривичној одговорности припадника и састава мировне мисије на тлу Југославије, наравно, уколико су чињењем или нечињењем извршили или саучествовали у извршењу кривичног дела. Насупрот томе, догодило се да су пред поменутим Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу искључиво санкционисани некадашњи Југословени, док је изостала  командна одговорност тзв. плавих шлемова за многа дешавања. Парадокс је утолико већи, што су поједине особе у ланцу њиховог командовања биле сведоци оптужбе/одбране осумњиченим лицима за ратне злочине на тлу бивше Југославије.

Сребреница – не безбедносна, већ ратна зона. „Пошто су Срби без тешкоћа (11. јула 1995.) освојили Сребреницу, муслиманску енклаву под заштитом трупа УН, о чему је Запад унапред био обавештен, холандски плави шлемови збратимили су се са Србима, те су мирно посматрали како затечене мушкарце одвајају од осталог становништва Сребренице. Тврди се да су их Срби, нешто касније, скоро све стрељали, њих неколико хиљада“ (Der Spiegel, 2. jul 2001, 136). Као доказ послужила је фотографија масовне гробнице у Сребреници коју су 13. марта 2000. године показали српском генералу Крстићу, а затим га оптужили за смрт 8.000 људи. Генерал Крстић осуђен је у Хагу на 46 година затвора.

Међутим, многи докази демантују верзију догађаја у Сребреници. Због ограниченог простора, осврћемо се само на сазнања која је изнео португалски генерал  Карлос Мартинс Бранко, који  од 1994. до 1996. године је обављао дужност заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (Global Research, ca, 20. April 2004, Courtesu Nico Varkevisser  и мемоари „Рат на Балкану“, 2007). Мартинс Бранку су чињенице са терена достављали  компетентни обавештајни органи, које је он прослеђивао команди Посматрачке мисије УН  у Загребу. На основу тих доказа, он сматра да нема сумње да се у Сребреници није догодио геноцид  јер није постојао предумишљај.

„Мислим да су Срби желели да освоје Сребреницу и да натерају босанске муслимане да је напусте, а не да их масакрирају. Нема места сумњи да је најмање 2.000 муслимана погинуло у борби против српске војске која се одликовала бољом борбеном спремношћу и бољом командом. Међутим, важно је одговорити на питање: КАДА се то догодило?“, констатује Бранко и још наводи да се расправа о Сребреници не може се ограничити на геноцид и масовне гробнице, и, да с тим у вези треба имати у виду историјску позадину која је до тога довела „Безбедносне зоне не само да нису биле демилитаризоване, како се тврдило, већ су биле пуне тешко наоружаних војника. Сребреница није била демилитаризована, муслимани су редовно нападали околна српска села; последица тих напада је велики број жртава међу српским становништвом итд.“.  Овај високопозиционирани члан војних посматрача УН за БиХ истиче да је код Војске Републике Српске постојала геноцидна намера, затворила би сребреничку енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, нападом из два правца, оставила је коридоре за повлачење и наглашава да не би испланирала превоз за 17.000 жена, деце и стараца, 12. и 13. јула, од којих су многи отишли на територију коју је контролисала тзв. Армија БиХ, али и у Србију, где су провели неколико година као избеглице.

Одговорност холандског батаљона УНПРОФОР-а?  Констатација немачког посланика Штефана Шварца да  одговорност за Сребреницу сноси цела Европа и међународна заједница аргументовано указује на  могуће правце трагања за идентификацију истинског кривца за оно што се догађало пре и после 11. јула 1995. године  у тој безбедносној зони ОУН у БиХ. На такав правац истраживања (трагање за кривцем) указује и писање холандског листа „Алгемајне дагблад“ након првостепене пресуде холандског суда 2014. године, који, у оквиру наслова „Холандија мора позвати САД на разјашњење“,  између осталог, навео да су САД, Француска и Велика Британија, у лето 1995. тајним споразумом ускратили обећану ваздушну подршку холандском батаљону у Сребреници, која је од 1993. била заштићена зона ОУН, поверена Холандији, као демилитаризована зона. „Речено им је да долазе у безбедну зону, а зона не само да није била демилитаризована, него су стално долазили и нови контингенти оружја… Муслиманска војска је редовно провоцирала српске снаге, нападали су њихова места и убијали српске цивиле и често се дешавало да нападају са положаја у непосредној близини холандских војника како Срби не би могли да одговоре“, пише у извештају професора Ханса Бломе направљеном по захтеву холандске владе.

Најзад,  с тим у вези, врло важно је имати на уму извештај обима 200 страница под насловом „Сребреница и политика ратних злочина“ (Srebrenica and Politics of Wars Crimes) истраживачке групе Srebrenica Research Group презентованог 11. јула 2005. у згради ОУН у Њујорку, који су поднели Фили Корвин, главни стручњак ОУН за координацију и цивилна питања, и Карлос Мартинс Бранко, који је испитивао војне посматраче ОУН  из Сребренице. Реч је о извештају који потпуно побија званичну верзију догађаја у случају Сребреница и износи непобитне доказе да се она заснива на дезинформацијама и манипулацији. Тако, на пример, наводи се да Сребреница није била демилитаризована;  Насер Орић, командант муслиманских снага (5.500 војника 28. дивизије) показао је Џону Помфрету, извештачу за The Washington Post, и Билу Шилеру, извештачу за Toronto Star, видео траке које приказују како његови војници масакрирају становништво околних српских села; изјава команданта УНПРОФОР-а, генерала Филипа Моријона да је Насер Орић „радио према политичким инструкцијама из Сарајева“; поставља питање зашто ad hoc Трибунал за бившу Југославију и поред тако  детаљних доказа којима су располагале ОУН већ 1993, оптужио Насера Орића тек 2002. године, и то само за малтретирање затвореника, односно тврди да се систематско масакрирање српског становништва у пределу западно од Дрине, очигледно не сматра „злочином против човечности“ и низ других чињеница.

Преиспитивање командне одговорности мировних мисија ОУН. Довођењем у везу консултованих чињеница и недавне правоснажне пресуде холандског суда  о поступању холандског батаљона УНПРОФОР-а у Сребреници,  основано је тврдити да постоји неодложна потреба  за преиспитивањем  мандата и посебно, командне одговорности мировних мисија ОУН. С тим у вези, пре свега треба поћи од чињенице да постојање  политичке и грађанске одговорности државе произилази из незаконитог деловања њених органа и појединаца (логично је да ту спадају и њене снаге ангажоване под заставом ОУН, нап.аут.). Стога, у правној теорији се помиње низ разлога који оправдавају  увођење кривичне одговорности државе за међународна кривична дела (злочин против мира, ратни злочин, геноцид и злочин против човечности), међутим, на данашњем степену развоја међународне заједнице, такав облик одговорности није прихваћен.  Основне карактеристике међународних кривичних дела у ужем смислу у правној теорији су следеће: „1) њихово извршење повлачи кривичну одговорност појединаца као њихових извршилаца или саучесника, односно  надређених лица (по основу командне одговорности) и међународноправну одговорност државе; 2) међународним злочинима се крше основна (темељна) људска права…; 3) међународни злочини у погледу кривичног гоњења и кажњавања не застаревају и 4) опште међународно право намеће обавезу државама да не крше основне норме које забрањују њихово вршење као обавезу erga omnes (Деган,Ђ.В. и Павишић, Б.: Међународно казнено право, Загреб, 2005, стр. 186-187.).

Римски статут Међународног кривичног суда (Сјекавица, М.: Стални међународни казнени суд, Правник, Загреб, број 1/20002, стр. 73-87) посвећује читав члан 28. одговорности командујућих и других претпостављених лица. У том смислу, војни командант или лице које руководи неким саставом (војни, цивилни, паравојни) кривично одговара за међународна кривична дела која су извршиле снаге под његовом командом и контролом због његове грешке у спровођењу контроле над тим снагама (1) када је знао или, захваљујући околностима, требало да зна да његове снаге извршавају или су спремне да започну са извршавањем таквог злочина или (2)  када није предузео све неопходне и разумне мере у својој могућности да спречи извршење тих злочина или да преда ствар властима надлежним за вођење кривичног поступка.

Без намере да се опредељујемо за утврђену „делимичну одговорност“ холандског батаљона УНПРОФОР-а, односно Холандије  за смрт 300 Сребреничана 1995. године, узимањем у обзир операционализоване командне одговорности, потенцирамо само нека питања и чињенице. Прво, треба имати на уму да је командант  УНПРОФОР-а за бившу Југославију био први надређени команданту  холандског батаљона, од кога је примао наређења за извршење задатака (заштита безбедносне зоне Сребреница). Истовремено, командант холандског батаљона је несумњиво одржавао везу са начелником Генералштаба холандске војске, којег је извештавао о додељеној мисији. Друго, командант холандског батаљона је према уобичајеној процедури дневно и периодично извештавао команданта УНПРОФОР-а о догађајима и стању у Сребреници (дотични извештаји се свакако налазе у архивском фонду ОУН). Анализом садржаја тих извештаја могло би се установити да ли је објективно извештавао, односно да ли је на пример, упозораво да Сребреница није демилитаризована, да муслиманске снаге врше систематске нападе на српске снаге и убијау српске цивиле у околини Сребренице итд. Уколико није о томе извештавао (прикривао постојеће стање), у том случају, несумњива је  његова командна одговорност. Уколико је пак објективно извештавао, важно је установити шта је предлагао команданту УНПРОФОР-а ради демилитаризације Сребренице и какве је одговоре добијао. На основу тога, такође би могла  бити утврђена његова одговорност. Треће, анализом укупне комуникације између команданта холандског батаљона у Сребреници и команданта УНПРОФОР.а, могло би се утврдити да ли је холандски командант  предвиђао да ће наступити критичан тренутак опстанка Сребренице као зоне под заштитом ОУН и како је објашњавао ангажовање његовог батаљона у таквој ситуацији. Уколико је због неспособности или свесно прецењивао могућности сопствених снага, али упркос томе није захтевао ојачавање или повлачење  батаљона из Сребренице, биће несумњива његова одговорност. Четврто, командант УНПРОФОР-а је осим извештаја команданта холандског батаљона у Сребреници, примао извештаје и од других састава УНПРОФОР-а, посебно обавештајне извештаје и извешатје војних посматрача.  То значи да је имао далеко веће могућности за остваривање увида  у стање  свих безбедносних зона БиХ  под заштитом ОУН и следствено томе, да предузима адекватне мере. Уколико, у вези с наведеним није био неутралан и објективан, несумњива је његова командна одговорност, наравно, не само за оно што се догодило у Сребреници после 11. јула 1995, него за сва догађања претходних  година.   Пето, командант УНПРОФОР-а је уобичајено извештавао Генералног секретара ОУН о стању на терену (активностима сукобљених страна у БиХ). Стога, анализом дотичних извештаја могла би бити установљена његова и/или одговорност   Генералног секретара ОУН за догађаје у Сребреници. Шесто,  с обзиром на то да је ad hoc Трибунал за бившу Југославију овлашћен да кривично гони сва лица која су прекршила  међународно хуманитарно право на територији бивше Југославије, уколико је неки припадник  УНПРОФОР-а учинио међународно кривично дело, искрсава логично питање: зашто такво лице не може бити процесуирано пред овим међународним судом? У ствари, ово питање, с једне стране, указује на  правну конфузију процеса доношења одлука о мировним операцијама ОУН, и са друге стране, сумњичаво превентивно амнестирање припадника и састава мировних мисија под заставом ОУН за извршено међународнмо кривично дело на терену. Без обзира на то што евентуални извршилац (појединац или контингент снага ОУН) кривичног дела на терену подлеже кривичној одговорности у  матичној држави, питање одговорности за стање на терену где се одвија мировна мисија ОУН није адекватно регулисано. Зато, неопходно је његово темељно преиспитивање. Наиме, холандски суд је  утврдио „делимичну одговорност“ Холандије за смрт 300 Сребреничана  1995. године, међутим, из непознатих разлога, није истражио врсту одговорности Холандије за смрт (масакрирање) више стотина српских цивила у околини Сребренице од стране муслиманских снага, а њен батаљон имао је обавезу да спречи њихово убијање.

-
Стефан Каргановић

Трећа битна димензија сребреничког питања, без чега је сагледавање чињеница немогуће, односи се на легитимне губитке које је мешовита војно-цивилна колона 28. дивизије Армије БиХ, у јачини од 12,000 до 15,000 људи, претрпела током пробоја из енклаве. После пада енклаве 11. јула 1995, пробој према територији под муслиманском контролом у Тузли био је предузет преко неприступачног терена и водио је кроз минска поља и честе борбе на заседама које су постављале српске снаге. Велики део јавности никада није ни чуо за ову кључну епизоду, нити располаже специфичним сазнањима о њој. За то заташкавање постоје врло јаки разлози практичне природе, који се своде на политички интерес. У односу на званични наратив питање колоне је крајње експлозивно. Ево зашто.

Легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. Наша невладина организација, „Историјски пројекат Сребреница,“ објавила је податке из 33 изјаве које су дали преживели учесници пробоја 28. дивизије. (Одбрана генерала Ратка Младића на суђењу је приложила око шездесет таквих изјава.) У тим изјавама наводи се 19 локација дуж путање пробоја колоне где су се одиграли борбени судари са српском војском и где је, по исказима које су ти очевици накнадно дали муслиманским властима у Тузли, колона из Сребренице претрпела огромне људске губитке. Чињеницу да је „значајан број Муслимана погинуо у борбама“ потврдио је бивши главни истражитељ тужилаштва Хашког трибунала, Жан-Рене Руез. (Интервју у листу “Монитор,” 19 април, 2001) Руез је тамо још појаснио и то да „што се тиче оних који су погинули у шуми, ми стојимо на становишту да су они живот изгубили у борби.” То значи да се по међународном праву у вези са њиховом погибијом уопште не поставља питање кривичне одговорности. Војни вештак Хашког трибунала, Ричард Батлер, изјавио је под унакрсним испитивањем на суђењу Поповићу и осталима да је по његовој професионалној процени до 2,000 сребреничких Муслимана из колоне могло настрадати у борбеним дејствима током пробоја. (МКТБЈ, Суђење „Поповићу и осталима“, 23 јануар, 2008, Транскрипт, стр. 20251) Постоје и друге процене, од којих можемо навести неколико. Начелник штаба Армије БиХ, Енвер Хаџихасановић посведочио је у Хагу да је 28. дивизија из Сребренице током пробоја имала 2,628 погинулих у борбеним дејствима (МКТБЈ, Тужилац против Крстића, 6 април, 2001, Транскрипт, стр. 9532 ), а мировни преговарач Карл Билт у својим мемоарима тврди да укупни губици муслиманске стране у пробоју износе „више од четири хиљаде.” (Carl Bildt, Peace Journey: The struggle for peace in Bosnia, 1998., стр. 66) Најзад, у недавно емитованом норвешком документарцу о Сребреници редитеља Оле Флиума интервјуисани амерички обавештајац, а до недавно професор на катедри националне безбедности на Морнаричком колеџу САД (US Naval War College), Џон Шиндлер, износи своје сазнање да је у борбама током пробоја из сребреничке колоне погинуло око 5,000 људи, док је стрељаних заробљеника било „око 2,000.“ (Видети документарни филм „Сребреница: издани град“, на 51:14 до 52:02 минута.)

Тачан број борбених губитака колоне вероватно никада неће бити утврђен али укупан закључак који произилази из пресека сведочанстава очевидаца и процена особа који су са стручног или званичног становишта о томе могли да се компетентно изјасне гласи да су ти губици били огромни.

То покреће нека врло акутна питања. Да ли се јавност намерно доводи у заблуду када се посмртни остаци људи који су погинули у борби приказују као да припадају жртвама погубљења? Какав механизам постоји, ако га уопште има, да се у пресудама Хашког трибунала и осталих судова који су се бавили сребреничким предметима повуче разлика између ове две правно потпуно различите категорије? Ако се разликовање овакве врсте не прави зато што и борбени губици представљају кривична дела, како се онда објашњава чињеница да ни пред МКТБЈ у Хагу, нити пред Судом за ратне злочине у Сарајеву, нико до сада није био позван на одговорност за наношење људских губитака колони? А ако се ту не ради о кривичном делу, како у појединачним случајевима (са изузетком оних где се појављују повези преко очију и лигатуре) можемо бити сигурни да је смртни исход био проузрокован противправно, стрељањем заробљеника, а не легитимно, током борбених дејстава? Да потсетимо, терет доказивања увек је на тужилаштву, или у сваком случају на страни која нешто тврди.

Чињеница је да су, поред погубљења, легитимна борбена дејства други значајан узрок смрти и изобилан извор људских посмртних остатака на подручју Сребренице у јулу 1995. На основу доказне грађе тужилаштва Хашког трибунала, сарадник „Историјског пројекта Сребреница“ Енди Вилкоксон припремио је мапу која то убедљиво приказује. Ослањајући се искључиво на доказни материјал тужилаштва, Вилкоксон је утврдио да се огромна већина гробница, везаних за догађаје на подручју Сребренице у јулу 1995, налази на растојању од највише петсто метара од путање повлачења колоне и борбених дејстава између колоне и српских снага.

Мапа положаја масовних гробница у односу на путању пробоја колоне

У свом објашњењу мапе коју је сачинио обједињујући доказну грађу коју је у разним предметима приложило тужилаштво Хашког трибунала, Вилкоксон каже:

„Жути маркери означавају секундарне гробнице, а пламенови означавају места где су се водиле борбе. Црвени маркери означавају примарне гробнице из којих су узети остаци, а бели маркери означавају нетакнуте примарне гробнице, из којих нису узети остаци. Црвене линије показују пут којим су ишле колоне. Плаве линије показују границу енклаве и положаје босанске војске у околини Тузле. Наранџасте линије показују позиције које је држала војска босанских Срба. Засенчена црвена места су подручја где су пронађени остаци на површини.

„Као што се види из карте, секундарне гробнице се налазе у непосредној близини границе енклаве, где су се одигравале борбе између 6. јула, када је војска босанских Срба прво напала енклаву, до 11. јула, када је пала Сребреница или у областима за које је било познато да се колона борила са војском босанских Срба на путу према Тузли.

„Једноставно речено, ‘секундарне’ гробнице се налазе управо у том подручју, где би се очекивало да се пронађу погинули у борбеним дејствима повезаним са Сребреницом.“

Закључак је очигледан: најлогичније објашњење за те гробнице је то да су настале као последица асанације терена после борби и да се у њима налазе посмртни остаци погинулих, а не погубљених. Разумно објашњење за присуство и положај тих посмртних остатака, наводно жртава „геноцида“ али у непосредној близини места где су се водиле оружане борбе – сребренички лоби мора да пружи. У противном, наратив за који се тврди да одражава ставове угледних међународних судских установа и одговорну научну анализу врхунских правних умова, једноставно ће се урушити и показаће се као ништа више од сирове политичке пропаганде.

Ако заиста постоји потреба за „позајмљивањем“ посмртних остатака са места погибије – где су се одвијале борбене операције – да би се на такав начин количински попунили експонати у галерији геноцида, онда је званична сребреничка мантра, која се ритуално понавља већ две деценије, зрела за систематско и свеобухватно преиспитивање.

Студија случаја: политички исфорсирано суђење. Предмет који се тренутно налази пред Специјалним судом у Београду и односи се на инцидент који се одиграо у хангару Земљорадничке задруге Кравица 13. јула, 1995 парадигматичан је за лажно приказивање чињеница везано за Сребреницу. Позадину и појединости овог случаја изнели смо у “Печату“ од 17. 2. 2017. Инцидент је био изазван тако што је један од затвореника отео пушку једном од стражара па затим пуцао и убио и ранио неколико њих. Преостали стражари су реаговали прекомерно и, уместо да ситуацију ставе под контролу, припуцали су неразликујући у кога. Када се све завршило, већина заробљеника била је убијена. Једно од кључних нерешених питања за инцидент у Кравици је: колико? Друго кључно питање је постоји ли веза између тог, по свему судећи, спонтаног догађаја и истовремених погубљења заробљеника на ширем подручју Сребренице? Најзад, поставља се и питање евентуалне личне одговорности оптужених, али то је изван оквира нашег разматрања.

Ни после више од двадесет година и неколико суђења специфично фокусираних на убијање заробљеника у Кравици, није показан ниједан доказ да је инцидент био саставни део ширег плана да се изврши погубљење муслиманских заробљеника или геноцид, чак и под претпоставком да је такав план постојао. Међутим, управо чињеница да не постоје јасни докази о броју заробљеника који су били погубљени у хангару Задруге, са становишта промотера сценарија о „8,000 жртава стрељања“ и „геноциду,“ тај по свему судећи спонтани инцидент чини – идеалним. У одсуству чврстих доказа, измишљају се и у причу уграђују произвољно импровизовани „докази.“ Разглашава се цифра жртава у Кравици која сребреничком лобију одговара (на разним кравичким суђењима, она је варирала између 1,100 и 1,500), и све то без обзира на непостојање икаквих поузданих доказа. На такав начин, и у комбинацији са сумњивим тврдњама сличне врсте везаним за Пилицу, где се барата са цифром од око 1,700 жртава, решава се питање око половине укупног броја од 8,000 наводно стрељаних жртава „геноцида“.

Шта се догодило у Кравици? На суђењу које је у току пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду, предмет К-ПО2 8/2015, оптужени се терете за насилну смрт 14. јула 1995. 1,313 лица у хангару Земљорадничке задруге у Кравици. Др Ведо Туцо, форензички вештак тужилаштва, позван за ову прилику из Тузле, има задатак да ту тачку оптужнице стручно образложи.

Тачност закључака и професионална валидност методологије вештака Туце могу се оценити на основу његовог учешћа на другим сребреничким суђењима. По том критеријуму они су крајње упитни.

Пре свега кратак увод у форензички контекст дешавања. Приближно истовремено када се догодио масакр заробљеника у земљорадничкој задрузи Кравица, у непосредној близини одвијали су се други, форензички релевантни догађаји. Само неколико часова пре инцидента на које се односи суђење пред Специјалним судом у Београду, 12. јула 1995, на два километра паралелно цести Братунац – Коњевић Поље прошла је мешовита војно-цивилна колона 28. дивизије Армије БиХ, која је вршила пробој из већ заузете сребреничке енклаве према Тузли. Цеста пролази кроз село Кравицу. Земљорадничка задруга налази се на само неколико метара јужно од ње. Док је колона пролазила на врло кратком растојању од села Кравице и земљорадничке задруге, имала је борбени судар са Војском Републике Српске (ВРС). Као што је већ поменуто, уопште није спорно да је колона легитимна војна мета и да сви њени припадници који су погинули током вођења војних операција представљају легитимне борбене губитке, за које нико не сноси кривичну одговорност.

Зашто је ово важно? Зато што ови докази убедљиво сугеришу да се приближно истовремено, и у близини места где су противзаконито били смакнути заробљеници смештени у Земљорадничкој задрузи Кравица, одвијала и војна операција, која је произвела погибију значајних размера. Та чињеница се мора узети у обзир када се врши форензичка анализа гробница на локалитету Кравица. У правном смислу, та операција мора се сматрати легитимном и њене последице не могу бити предмет разматрања у оквиру кривичног поступка за противправно убијање.

Како, између ове две групе – погинули и стрељани, повући разлику? Међутим, то се мора учинити јер у противном немогуће је извршити реалну процену броја жртава кривичног дела стрељања ратних заробљеника, за шта се оптуженима у Београду суди.

Вештак тужилаштва Ведо Туцо (Кравица – приказ Веде Туце међусобног односа масовних гробница) предлаже форензички неодржив одговор на ово питање који, узгред, драстично повећава број мртвачких тела која тужилаштво проглашава за жртве стрељања и геноцида, да би се, затим, кривична одговорност могла свалити на оптужене. Туцо у потпуности занемарује вероватноћу – једва спорну у светлу наведених специфичних околности – да су жртве погубљења и погинули у борбеним дејствима највероватније били покопани и измешани у истим масовним гробницама. Његова бизарна теза, која је без упоришта у форензичој пракси било где у свету, гласи да је довољно само једно ДНК упаривање фрагмента из неке од секундарних гробница са остацима у некој примарној гробници да би се закључило да на основу тога целокупан садржај секундарне гробнице, без обзира колико се тамо налазило тела која преко ДНК уопште нису повезана са неком примарном гробницом, ипак потиче из примарне гробнице. Врзино коло Туциног шематског приказа „међусобне повезаности масовних гробница утврђених ДНК анализом,“ који је приложио када је сведочио у кравичком предмету „Јевић“ у Сарајеву 2011. године, савршено илуструје конфузност његове теорије. По њему, сви обухваћени посмртни остаци, по дефиницији, припадају жртвама погубљења, а то се без икаквих посебних доказа аутоматски поистовећује са – геноцидом.

Такав методолошки приступ је крајње произвољан. Утолико пре што у конкретном случају располажемо такође и изјавом сведока Муминовић Бехудина (изјава у архиву Трибунала бр. 00464352), који је у саставу колоне прешао терен у време дешавања ових догађаја. Муминовић износи да су он и остали припадници његове групе пролазили мимо села Сандићи, на растојању од непуна три километра од села Кравица, када су приметили српске снаге како укопавају „око 500 лешева“. Пошто је колона туда прошла свега неколико часова пре инцидента у Земљорадничкој задрузи у Кравици, огроман број лешева за које Муминовић тврди да је посматрао како се укопавају нису могли бити од заробљеника који су настрадали као жртве разјарених стражара. Али они се ипак налазе ту, у разним „примарним и секундарним гробницама,“ у непосредној близини и на подручју Кравице. То је чињеница која захтева објашњење.

Зато је неопходно поставити питање да ли сви лешеви у оближњим масовним гробницама, које се повезују са Земљорадничком задругом у Кравици, потичу од стрељаних заробљеника? Зар не би било разумно предпоставити да масовне гробнице у околини, чији садржај вештак тужилаштва Ведо Туцо увек када сведочи једнозначно приказује као жртве геноцида, садрже и велику количину посмртних остатака погинулих током борбених дејстава, за која знамо су се одиграла у непосредној близини и на кратко пре инцидента у Задрузи? Присуство у некој гробници једног или више фрагмената тела упарених помоћу ДНК са неком другом гробницом само по себи нема никакав значај у односу на порекло већине посмртних остатака који се налазе у тој гробници. Подједнако је могуће да воде порекло од борбених дејстава, као и од стрељања. Измешаност услед асанације терена много је рационалније објашњење од натегнуте теорије Веде Туце.

Убедљиви докази које смо навели, који указују на вероватноћу измешаног присуства људских посмртних остатака обе категорије, погинулих у борбеним дејствима и стрељаних, илуструју у коликој мери је сребреничка доказна грађа подложна политичкој манипулацији, нарочито под условима где једна страна, покретана агресивном агендом, врши доминантну контролу над јавним дискурсом. Истовремено, то илуструје и преку потребу да се у проучавању људских губитака везано за Сребреницу између релевантних категорија (погинули/погубљен) доследно увек повуче јасна разлика, уколико је циљ да се дође до валидних закључака. Оваквом приступу супроставиће се само они чији политички интерес диктира да се погинули у легитимним борбеним дејствима, који су вишеструко бројнији, приказују лажно као жртве геноцида, а то је сребренички лоби.

Службена верзија догађаја на подручју Сребренице почива на фалсификатима. Та чињеница намеће још један изузетно важан закључак. Потребна су отворена истраживања најширег обима да би се разоткриле чињенице и фактори који су од кључног значаја за разумевање Сребренице, а којих се банални пропагандни сценарио о „три геноцидна дана у јулу 1995“ циљано не дотиче. У противном, мимо оквира политичке пропаганде, о тим догађајима нећемо доћи до валидних сазнања – никад.

АНТРФИЛЕ

Према изјавама најмање шест преживелих учесника у пробоју колоне (у заградама су бројеви њихових изјава у архиву МКТБЈ), Адемовић Шевала (01008095), Хусић Рамиза (00813498), Кадрић Мидхата (00371768), Мемишевић Нурифа (00396028), Мустафић Хусејна (00401647) и Орић Фадила (03052972), Кравица је била један од локалитета где су се водиле интензивне борбе између колоне и ВРС и где је колона претрпела значајне људске губитке. Адемовић у својој изјави говори о „много мртвих и рањених,“ Кадрић о „много погинулих,“ Мемишевић помиње „много“ убијених и рањених у артиљеријском нападу који је извела ВРС, а Орић сведочи о „неколико стотина погинулих.“ Сви сведоци дали су своје изјаве муслиманским властима након што су безбедно стигли у Тузлу. Они су сви сагласни да су се борбена дејства између ВРС и колоне, са великим губицима ове последње, одиграла просторно и временски врло близу инциденту са заробљеницима у Земљорадничкој задрузи у Кравици.

Свих шест изјава носе архивску ознаку Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТБЈ), и њихова садржина се може проверити у архиви Трибунала.

ИЗВОР: „ПЕЧАТ“, 30. јун 2017.

Један од најважнијих увида до којег се долази бављењем крајње осетљивим и емотивним питањем као што је Сребреница је то да се треба бескомпромисно држати само расположивих и проверљивих података. Сваки искорак из тих безбедних оквира рискантан је по репутацију онога ко то чини. Кредибилитет се мукотрпно стиче а релативно лако губи.

I Слојеви информација о Сребреници

Када је у питању тема која се налази у средишту међуигре моћних интереса као што је Сребреница, суочавамо се са ограничењима, негде већим, негде мањим, у односу на количину и квалитет података. За истраживања посебне сложености и политичке осетљивости проф. Антони Сатон (Anthony Sutton) је предложио типологију од три нивоа информације који регулишу приближавање поузданим чињеницама. Његова типологија се може применити на истраживање догађаја у Сребреници.

Први ниво који наводи проф. Сатон је службена верзија, или званична прича. То је приказ чињеница и догађаја који је највише у складу са интересима моћних или утицајних чинилаца који ширењем одређене перцепције догађаја било извлаче корист, било штету своде на најмању могућу меру. Службена верзија обично се састоји из пажљиво филтрираног избора чињеница и неколико упрошћених теза (у случају Сребренице, то је непрестано понављање мантри  „геноцид“ и „8.000 стрељаних мушкараца и дечака“) углавном усмерених на емоције и формирање утисака, али лишено критичке компоненте. Задатак овакве приче није да пружи објективну и свеобухватну слику него да управља перцепцијом догађаја, у функцији одређеног интереса.

Први ниво се своди на оно што су центри моћи који контролишу информативне токове одлучили да је, гледано са њиховог становишта, корисно да јавност сазна. Свака подударност са истином је – ненамерна.

Други ниво приближавања истини односи се на критички отклон према службеном наративу. Констатације са првог нивоа се доводе у питање, али то се још увек одвија у фактографским оквирима које прописују творци наратива. Сразмерно сложености и контроверзности предмета истраживања, да би се званичном наративу са првог нивоа прибавила фасада веродостојности, пред јавност се nolens volens износи и одређена количина релевантне и веродостојне грађе, макар селективно припремљене и тенденциозно обрађене. На овом стадијуму критичко разматрање доказног материјала носи првенствено карактер иманентне критике. Одрживост званичних закључака се проверава у односу на доказе, или премисе, које нам исти извор, по свом нахођењу, чини доступним. Недоследности, празнине и раскораци између службених закључака и доказне грађе на којој наводно почивају за критички пројекат могу бити врло информативни и могу имати веома озбиљне импликације по кредибилитет званичних „истина. “ И увиди стечени коришћењем овакве методологије – једине могуће под датим околностима, иако је принуђена да функционише под значајним ограничењима – ипак могу бити значајни. Међутим, они чешће пружају одговор на питање „шта се није, или није могло, у даном случају догодити? “ него што осветљавају важнија питања, на пример „шта се догодило, како и зашто?“ Иманентна критика службени наратив ставља под разбориту сумњу, па чак могла би послужити и као довољан разлог за његово одбацивање. Али то ипак не може бити крајњи циљ истраживачког подухвата само по себи зато што не задовољава нашу тежњу да сазнамо коначну и свеобухватну истину.

Трећи ниво је најсложенији. Што је тема осетљивија, он дуже остаје недоступан онима који трагају за исцрпним објашњењима и коначним одговорима. Састоји се из широког и нефилтрираног спектра нових, изворних и релевантних података помоћу којих се постиже много више од негативне критике. Разјашњавају се позадина, околности и мотиви разматраног сплета догађаја, празнине из другог нивоа се попуњавају, а противуречности фрагментарних података се – разрешавају. Овде се ради о квалитативно новој врсти чињеница које се не објављују селективно, по избору и вољи оних који су заинтересовани за доношење унапред конципираних закључака. Самим тим, долази се до дубљих увида који се на формирају на темељу широке чињеничне матрице. Зато подаци ове врсте, који би могли не само да компромитују службени наратив него (а то је потенцијално много опасније) да га објасне и замене, обично се налазе под дугорочним ембаргом. Подаци на којима би био заснован овај трећи ниво наратива тешко су доступни, као и сама обавештења где би се могли пронаћи у архивској грађи, и да ли уопште постоје.

Карактеристика информације са трећег нивоа је да најчешће радикално мења слику која се пројектује на првом нивоу, а увиде стечене на другом нивоу у знатној мери допуњава и контекстуализује.

Тренутни статус истраживања догађаја у Сребреници је да се налази на другом нивоу информације. На пример, прилози Андија Вилкоксона[1] (Andy Wilcoxson) и пук. Ратка Шкрбића[2] у броју 24 бањалучког часописа „Аргументи“ блиставо су професионални и  до крајности успешно исцрпљују истраживачке могућности другог нивоа, али истовремено потврђују и његова ограничења. Појединачно и збирно њихове анализе руше до темеља основне постулате службеног сребреничког наратива са првог нивоа и убедљиво показују његову неодрживост. Ипак, до отварања и доступности најважнијих архива, на шта ћемо по свој прилици имати да причекамо више деценија, мораћемо се задовољити углавном оваквом, емпирички беспрекорном, али и даље ипак претежно негативном сликом. Као што Вилкоксон и Шкрбић показују, анализом доказне грађе којом тренутно располажемо – и то баш заслугом самих заговорника службене тезе – можда се не долази до крајње позадине нити се идентификују све кључне околности које су условиле сребреничке догађаје, али са високим степеном поузданости могло би се установити низ изузетно важних чињеница о томе шта се у Сребреници сигурно није догодило. И то је огроман и врло користан напредак у односу на први ниво.

На питање, ко су интелектуални аутори злочина у Сребреници и какви су заправо били њихови мотиви, вероватно ћемо још дуго бити ускраћени за поуздан одговор.[3] Али и негативни резултати какви нам се данас углавном нуде сасвим су довољни да би констатовали колосално банкротство званичног наратива.

II Политичко коришћење наратива

Поред неспорно значајног питања у вези са позадином масакра у Сребреници, поставља се истовремено и једно друго подједнако интересантно питање, одговор на које би можда допринео барем делимичном расветљавању оног првог. Дајана Џонстон, угледни амерички полититолог у књигама[4] и бројним текстовима зналачки и аналитички суптилно расправља о постмодерним политичким дешавањима на Балкану, укључујући Сребреницу. Ипак, у вези са Сребреницом Џонстонова нагласак не ставља на фактографско питање, које би гласило: „Шта се тамо догодило?“ него на политичко питање, „Како се користи наратив?“ о томе.

На политичко питање Дајане Џонстон могу се понудити најмање два одговора.

(1) Сребреница као полигон политике идентитета. Службена верзија сребреничког наратива, са тежишним нагласком на почињеном геноциду над бошњачким становништвом и страдању око 8.000 невиних жртава у оквиру таквог злочина јединствене врсте, саставни је део мање или више озбиљних напора да се готово ex nihilo произведе целокупна инфраструктура националне припадности, укључујући језик и посебне културне и историјске садржаје. „Исламска декларација“ Алије Изетбеговића наговештава управо такав образац етно-инжењеринга, и то у турско-исламском кључу.

Мада је највероватније првобитно створена да би послужила сасвим различитој сврси,[5] сребреничка афера од јула 1995. и даље се користи опортунистички и игра значајну улогу у процесу изградње националног идентитета. На темељу поставке, која не подлеже ни рационалној расправи ни емпиричкој провери, да је током сукоба муслиманска заједница у Сребреници (чему су накнадно били додати и други локалитети) постала предмет геноцидног истребљења од стране српских суседа, Сребреница је претворена у архетипски симбол[6]преко кога се утиче на свест како  „оштећене“ стране, тако и стране којој је приписана „кривица“. У односу на оштећену муслиманску заједницу, симболички учинак Сребренице је да послужи као мобилизатор (и ово треба подвући, негативан) око једне заједничке, етноцентричне, политичке идеје, са имплицитном егзистенцијалном претњом која се у позадини непрестано надвија, на шта  Сребреница непрестано и драматично треба да опомиње.

На равни која је дубља од дневнополитичке мобилизације, Сребреница служи као механизам за „сатеривање у тор,“ одређена јој је улога интегративног начела бошњачке политике идентитета, и то са недвосмислено  негативним предзнаком. Посматрано кроз призму сребреничког симболизма, посебан идентитет муслиманске заједнице у Босни не пројектује се на одржив начин, позивајући се на позитивне доприносе општој култури и цивилизацији, већ искључиво у уским и негативним оквирима спајања заједнице кроз заједничко, стварно или потенцијално, жртвеништво и психолошки нездраво самоодређивање негирањем Другог.

Ако би се упитали cui bono?, ко профитира из овог облика коришћења Сребренице, то свакако није муслимански народ Босне и Херцеговине него искључиво самонаметнута и самообнављајућа, а поред тога спектакуларно неинтелигентна, манипулативна и кратковида, политичка елита у Сарајеву.

(2) Сребреница као подлога за офанзивне војно-политичке операције. Још један значајан вид коришћења Сребренице настао је такође од тренутка када је у другој половини деведесетих[7] у овом поливалентном геноцидном наративу био примећен потенцијал да послужи још једној важној  сврси: као парадигматично покриће за „хуманитарне“ интервенције широм света. Доктрина о „праву на заштиту“ (R2P) наводно угроженог становништава утемељена је првенствено на пароли спречавања „нове Сребренице“ и смишљена је да закамуфлира праве мотиве иза агресорских напада и разарања суверених држава које одбију да се потчине диктату западне коалиције.

Modus operandi овог деструктивног начела које је наводно настало из превелике моралне бриге да се Сребреница нигде више не понови описује поједностављено, али у целини адекватно, Бруно Вотерфилд (Bruno Waterfield) дописник за Европу и ЕУ лондонског The Daily Telegraph-а:

Убијено је скоро 8.000 Муслимана, мушкараца и дечака. Пропуст међународне заједнице да спречи овај геноцид трауматизовао је европске и западне силе и условио је настанак нове доктрине ‘либералног интервенционизма.’ Већ 1999. када су Срби претили да понове на Косову оно што се догодило у Сребреници, британски премијер Тони Блер је најавио да овог пута Запад неће скрштених руку посматрати кризу за коју је сматрао да претставља ‘први истински морални испит.’ Пошто се Бил Клинтон, амерички председник који није предузео ништа у Босни, опет колебао, Блер је упозорио да је Косово тест да ли цивилизоване нације имају начина да реагују пре него што буде прекасно. ‘Ово није битка за територију; ово је битка за човечанство. Ово је праведна ствар,’ Блер је тврдио. Учешће Велике Британије у успешној војној операцији на Косову представља догађај који је одредио Блерову ‘етички утемељену’ инострану политику. Касније, 2003. године, он се позвао на пример Сребренице да илуструје последице западног нечињења док се трудио да скептичне европске савезнике убеди у неопходност коришћења оружја против ирачког режима. Мада је окупација Ирака дискредитовала г. Блера, 2011. један други британски премијер је искористио призор Запада како стоји по страни док се врши геноцид да мотивише Барака Обаму, тадашњег америчког председника који се опет колебао. Дејвид Камерон је страствено апеловао да док Муамар Гадафи убија цивиле у Либији ‘речи нису довољне; судиће нам се по нашим делима…не смемо остати по страни.’[8]

Камерона би требало потсетити на кинеску пословицу да није увек добро да нам се догоди баш све што смо пожелели. Ако би њему и осталим истакнутим западним руководиоцима заиста, као што каже да прижељкује, било суђено по делима за крвопролића и разарања што су проузроковали позивајући се на Сребреницу, оптужница би обухватила тешка кривична дела масовног убиства неколико стотина хиљада становника у Ираку, око 50.000 у Либији и најмање 300.000 у Сирији.[9]

Непосредну везу између Сребренице и разулареног западног интервенционизма који се Сребреницом оправдава, са свим трагичним резултатима који су виђени током задњег десетлећа, можда нико није потврдио тако убедљиво као један од најбучнијих заговорника  тог процеса, злогласни Бернар-Анри Леви (Bernard-Henri Lévy), када описује своје учешће у доношењу одлуке за напад на Либију:

…Сва четворица имали смо исти разлог за стицање тог убеђења [односи се на наводну потребу за интервенцијом у Либији] – три шефа државе и министра, и ја. Који је то био разлог? То је била Босна. Тајна шифра, прећутни договор који обједињује ту тројицу, Саркозија, Камерона, Клинтона – и мене, је парола ‘никад више Сребреница.’[10]

Да сумаризујемо. И на основу овог врло општег прегледа једна ствар је кристално јасна, када је у питању Сребреница. Када се упорно инсистира да исконструисани сребренички наратив мора да остане заштићен, недодирљив и имун на критику било какве врсте, по сваку цену, у игри је много више од историјских чињеница или интегритета судског поступка.[11] То је зато што је наративу додељена прецизно  дефинисана политичка мисија у оквиру „виших циљева“ којима служи и сваки пут када ти циљеви дођу у сукоб са чињеницама, ове последње морају да се повуку. Још за неко време, док се однос снага у свету не буде променио, мораће да се трпи  „Сребреница“ као платонска државна лаж модерног доба, без обзира на то што сви докази убедљиво потврђују да у савременој „пећини“ та лаж није нимало бенигна, ни по намери која ју је изродила ни по последицама. Од 1995. до данас „Сребреница“ је у светским оквирима више пута послужила као изговор за примену несразмерног насиља, са убиственим последицама које много пута надмашују чак и најпреувеличаније процене њених првобитних жртава.

III Сребренички геноцид: правни концепт у потрази за поткрепљујућим чињеницама

Мало питања од јавног интереса данас изазива толики степен поларизације у ставовима као Сребреница. Ипак, постоји тачка општег слагања: без правног атрибута геноцида, у ратној хроници сукоба у Босни и Херцеговини деведесетих година Сребреница једва да би представљала  јединствену епизоду. Другим речима, престала би да буде корисна. Број убијених и погинулих, њихова судбина и патња њихове родбине сарајевско руководство и западне силе врло мало занимају као што  их уопште не интересују неупоредиво већи људски губици у другим земљама као последица оружаних напада извршених, по отвореном признању Б.-А. Левија, „под тајном шифром Сребренице.“

Суштина „Сребренице“ као политичке операције сажета је у речи „геноцид.“[12] Императив операције је наметање управо те правне квалификације, која се утискује сасвим независно од чињеничног стања. Без „геноцида,“ Сребреница никоме није потребна нити је интересантна.[13]

За одрађивање правног дела посла, главна улога додељена је Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу, ad hoc суду основаном под врло сумњивим околностима и нејасног легитимитета унутар система Уједињених нација. Без обзира на то, мисија МКТБЈ је проста и са јасним, унапред задатим циљем: да правно валидира политички налог да се догађаји у Сребреници у јулу 1995. одреде као геноцид и да се не смеју разматрати из било којег другог угла.

Хашки трибунал  је тај задатак доследно извршио у пет предмета који су у вези са Сребреницом (КрстићБлагојевић и ЈокићПоповић и остали, Толимир и Караџић[14]). Пресуда у предмету Младић још није објављена али у односу на Сребреницу њен садржај је предвидљив.

У Конвенцији о геноциду коју је 2. децембра 1946. резолуцијом 96. изгласала Генерална скупштина Уједињених нација, а која је ступила на снагу у јануару 1951, под геноцидом се подразумева убиство припадника једне од заштићених група, националне, етничке, расне или религиозне, почињено са намером да се потпуно или делимично уништи, као таква.[15] За доказивање деликта геноцида, поред материјалних елемената, неопходно је да буде доказана специјална намера, или dolus specialis, да се једна од заштићених група истреби. Убиство само по себи, чак и када је пропраћено суровошћу и великим бројем жртава, није довољно да би се задовољио правни критеријум за извођење закључка о геноциду.[16]

Компаративна анализа две релативно недавно објављене пресуде, Хашког трибунала у предмету Поповић и остали и Међународног суда правде у предмету Хрватска против Србије, могла би да буде корисна јер сугерише врло интересантне закључке. У ове две пресуде, два различита суда Уједињених нација, у предметима са различитим чињеничким матрицама, из различитих углова разматрају правно тумачење и примену појма геноцид. Разлике у приступу истој материји два суда који делују у оквиру правосудног система исте међународне организације – Уједињених нација – пружају важне увиде у статус правне квалификације која се приписује сребреничкој афери.

(1) Теорија „мозаика“: геноцид по тумачењу Хашког трибунала. Вероватно свесни сложености задатка да расположиве чињенице о Сребреници уклопе у стандардну дефиницију геноцида како је изложена у Конвенцији, судије Хашког трибунала су се довијале на разне начине из предмета у предмет. Делимично су манипулисали чињеницама, узимајући у обзир доказну грађу која би у националним јурисдикцијама скоро сигурно била искључена, а паралелно са тиме експериментисали су са растезањем дефиниције самог кривичног дела, лабављењем оперативних критеријума, како би себи омогућили да пресуђују у складу са добијеним налозима.

Поступајући по политичким мерилима више него по одговорној  професионалној процени, у недостатку конкретних доказа Хашки трибунал је специфично за Сребреницуимпровизовао теорију „мозаика,“ као помоћно средство за запушавање рупа у расположивој доказној грађи. По тој теорији, веће себи присваја право да изведе закључак о постојању посебне намере коришћењем индуктивне методе, али доведене до крајњих граница кредибилитета. Доказни мозаик се може састојати из низа коцкица од којих ниједна сама по себи не мора да одражава „геноцидну намеру“[17] али које наводно, сагледане у свеукупности, по оцени већа, одражавају намеру да се физички уништи заштићена група.

Првостепена пресуда којом располажемо у предмету Толимир претставља синтезу оваквог поступка.  У жалбеној фази ништа битно се у том погледу није променило. Ова пресуда  је релевантна зато што је на тему сребреничког геноцида хронолошки свежа и на изванредан начин сумарно одсликава јуриспруденцију и начин размишљања Трибунала по овом питању.

Пресуда је интересантна и са материјалног и са теоретског становишта. До објављивања пресуде Толимиру, пред Хашким трибуналом је било прихваћено да су у оквиру сребреничке операције српске снаге по преком поступку погубиле „између 7.000 и 8.000 заробљеника“. (Првостепена пресуда у предметуКрстић, пар. 84)  По пресуди генералу Толимиру, међутим, број жртава сада износи 4.970, ако их разматрамо у вези са релевантним тачкама оптужнице (пар. 718), или 5.749 ако се дијапазон разматрања прошири тако да обухвати све за које веће тврди да су били погубљени, што би укључило и лица чије се убиство не помиње у оптужници (пар. 596). У предмету Толимир број жртава Сребренице, које ово Веће признаје, за разлику од процена у другим предметима за око трећину је ниже од стандардних 8.000.[18] Жалбено веће код Толимира ипак је било довољно виспрено да схвати колико би за суд било компромитујуће да допусти да се некоме суди за дела која нису наведена у оптужници, па је избегло бламаж тако што је цифру жртава увећану по том основу у правоснажној пресуди –  одбацило.

Одакле изненадна уздржаност овог Већа у односу на претходне, када је у питању број жртава? Да би се оценио могући значај нове рачунице треба обратити пажњу на методолошке олакшице које Веће у овом предмету себи  пружа. То му омогућава да податке предочене током суђења тумачи на начин који је најпогоднији за потврђивање тезе о геноциду, чак и да се прихвати релативно мањи број убијених.[19]

У вези са утврђивањем посебне намере, одн. геноцидног умишљаја  оптуженог (mens rea), Веће износи став да „број жртава није битан“ (пар. 726). Појам групе која чини предмет геноцидне радње намерно није строго одређен, већ се по Већу може дефинисати од случаја до случаја, на основу комбинације објективних и субјективних критеријума.  Довољно је да релевантна група, по процени већа, има неки посебан идентитет (пар. 735). Уништени „део“ групе, чак и када је бројчано мали, може подржати закључак о геноциду уколико „представља губитак који ће се одразити на способност групе да преживи“ (пар. 749). Најзад, Веће најављује да је његов „појам умишљаја флуидан“, што се објашњава као могућност састављања и повезивања елемената из разних извора („мозаик“) да би се стекла слика о стању свести оптуженог и других чланова удруженог злочиначког подухвата  (УЗП) који су са њиме деловали (пар. 772).

На таквим основама Веће констатује да је „постојао удружени  злочиначки подухват да се убију војноспособни мушкарци“ Сребренице (пар. 789). Додаје да за то „не постоје непосредни докази“, па набраја индиректне (пар. 790). На темељу таквих елемената, Веће Хашког трибунала стаје на становиште да је постојала геноцидна намера да се убијањем војноспособних мушкараца истреби муслиманска заједница у Источној Босни, у чему је „учествовао оптужени у сарадњи са другим официрима руководећег кадра ВРС“ (пар. 791).

          (2) „Једини могући закључак“: геноцид по тумачењу Међународног суда правде.

Однос већа Међународног суда правде (МСП) према утврђивању геноцида разликује се по књучним тачкама од приступа Хашког  трибунала. У вези са тужбом Хрватске и противтужбом Србије за геноцид[20] МСП је пресудио да хрватска тужба и српска противтужба садрже компоненте које би се хипотетички могле уклопити у материјални аспект кривичног дела геноцида.  Међутим, по МСП, ни тужба ни противтужба не досежу стандард за доказивање посебне намере, или dolus specialis, па зато не задовољавају субјективан услов и одбацују се. Посебна намера је differentia specifica, или суштинско обележје које према Конвенцији геноцид издваја од других облика убиства, без чега није могуће тај деликт на ваљан начин утврдити.

МСП без ограда стаје на становиште да се геноцид утврђује само ако је постојање геноцидне намере „једини могући закључак,“ или „the only possible inference.“ (пар. 148). Ово наговештава врло висок праг доказивања и изузетно је значајно за оцену закључака разних већа МКТБЈ у вези са правном квалификацијом догађаја у Сребреници у јулу 1995.

Раскорак међу становиштима МСП и МКТБЈ у односу на стандард доказивања посебне намере да се изврши геноцид заслужује да буде предмет систематске анализе. По МСП „образац понашања“ би морао „да буде такав (…) да искључиво упућује на постојање таквог умисла“ (пар. 145).  МСП при томе значајно упозорава да је „тешко утврдити умисао на основу изолованих поступака“ (пар. 139) што би се могло протумачити као суптилна алузија на методологију коју је усвојио МКТБЈ. У продужетку пресуде у премету Хрватска против Србије, Веће даље разрађује исту мисао, одбијајући  једну по једну тачку из хрватске тужбе (пар. 161 – 163) зато што није специфично везана за физичко уништење циљне групе већ би се подједнако, или чак убедљивије, могла објаснити и по неком другом основу. Веће МСП стаје на становиште да правно одрживи закључак о геноциду мора бити „необориво доказан,“ или „conclusively proved“[21] (пар. 178).

(3) Компаративни осврт на две пресуде. Пажљиво читање и поређење ова два правна мишљења снажно сугерише постојање значајне разлике у третманима геноцида, што би могло да доведе у питање оцену сребреничких догађаја у јулу 1995. према пресудама Хашког трибунала.[22]

Пре свега, злочин озбиљности и тежине геноцида не би се смео ни површно доказивати ни олако утврђивати. Зато, свако подизање лествице при формулисању стандарда доказивања је благотворно за систем међународне правде и иде у прилог критичком ставу у односу на правну квалификацију догађаја у Сребреници.

Друго, оба суда припадају правосудном систему исте установе, Уједињених нација. Без обзира на то што се један од тих судова бави међудржавним парницама а други утврђивањем међународноправне кривичне одговорности појединаца, када је у питању иста материја – у овом случају геноцид – њихови стандарди би морали бити уједначени, јер у противном ни државе ни појединци у систему међународног правосуђа не би могли рачунати на правну сигурност.[23] У контексту примене међународног права, сви субјекти, и државе и појединци, имају легитимно очекивање да им се суди по истим стандардима. МСП је стални суд УН, МКТБЈ је ad hoc трибунал УН-а. Само та чињеница довољна је да подупре закључак да је МСП референтнији форум, и да се мора третирати као меродавнији извор права од МКТБЈ. У случају раскорака између ове две правосудне установе по било којем суштинском питању, јуриспруденција прве безусловно има право на првенство у односу на праксу друге. 

Ако су претходна разматрања утемељена, у вези са пресудама МКТБЈ за Сребреницу то носи бар следеће импликације. Ретроспективно, тимови одбране свих оптуженика правоснажно осуђених за геноцид или у очекивању такве правоснажне пресуде (предмет Караџић) без одлагања треба да захтевају ревизију стандарда доказивања по тачки која се односи на геноцид, у складу са применом строжијег и прикладнијег критеријумакоји је артикулисао МСП. Проспективно, тим одбране Младића, коме пресуде још није изречена, мора унапред захтевати то исто. 

(Белешка о аутору: председник невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“)


[1] Анди Вилкоксон често објављује критичке осврте на теме Сребренице и судских процеса пред Хашким трибуналом на интернет порталу Global Research и у другим публикацијама.

[2] Пук. Ратко Шкрбић је аутор неколико студија на тему Сребренице, међу којима Сребреница: геноцид над истином (Београд, 2011) и Сребреничка подвала (Београд, 2013).

[3] Наташа Кандић би сигурно могла да понуди низ кандидата, али се жали да ће услед трулих политичких компромиса неки од њих највероватније избећи одговорност. Међутим, она не сумња у то да ће главна политичка мета сребреничке операције ипак бити кажњена, и то на начин који она и њен круг већ дуго времена доследно заговарају: „У нашем случају то значи да ће за геноцид у Сребреници бити оптужена само Република Српска, њена војска и полиција.“ (Дани, 26. март 2015.)

[4] Сулуди крсташи – Југославија, НАТО и обмане Запада, Дајана Џонстон, IGAM, Beograd. 2005.

[5] У јулу и августу 1995. према америчком амбасадору у Хрватској, Питеру Голбрајту, главна функција Сребренице била је потреба да се пропагандно покрије Операција Олуја, која је лансирана непосредно после заузимања енклаве под околностима које су убрзо уздигнуте на ниво крупне повреде међународног ратног права. Галбрајт је то врло отворено признао када је изјавио да напад на Крајину не би био изводљив „да му Сребреница није утрла пут, морално и психолошки“ (Вести, 21. новембар 2012.).

[6] Према једном сарајевском извору, геноцид у Сребреници је толико јединствен да му се више не могу приписивати обичне овоземаљске карактеристике зато што представља “планетарни злочин“ (Дани, бр. 256, 10. мај 2002.).

[7] Тај тренутак се не може установити сасвим поуздано, али је по свој прилици настао знатно после јула 1995. и пре бомбардовања Југославије 1999.

[8] The Age, 28. мај 2011.

[9] И западни намештеник на челу УН-а, донедавни генерални секретар Бан-ки Мун, у говору пред Парламентарном скупштином БиХ позвао се на наводну пасивност његове организације у време геноцида у Сребреници као доказ да овог пута не би смела да затаји и да мора да подржи западну интервенцију „да се заустави покољ у Сирији“ да се не би поновила Сребреница (Reuters, 25. јули 2012.). Што се тиче Либије, Хилари Клинтон је поздравила уништење те државе знаковитим речима: „Спречили смо нову Сребреницу у Либији“ (Free Republic, 16. април 2011.).

[10] Бернар-Анри Леви, интервју на TV 5 Monde, 5. јун 2012.

[11] Лажне невладине организације „Жене у црном“ и „Хелсиншки одбор“ недавно су се опет вратиле на једну од њихових омиљених тема, захтевајући да се у Србији донесе закон о кривичном гоњењу негатора геноцида у Сребреници (Танјуг, 19. март 2015.).  Народна Скупштина Србије им је почетком 2017. изишла у сусрет изгласавањем члана 387 (5) Кривичног законика.

[12] На томе се инсистира са фанатичном упорношћу. Недавно је став по том питању Соња Бисерко артикулисала на следећи начин: „Неће моћи да се избегне контекст обележавања двадесет година  од сребреничког геноцида, јер ће се том темом бавити цео свет. Сребреница је постала парадигма свих великих злочина. Геноцид у Сребреници је први масакр којим се свет бавио на тај начин – међународне резолуције, појединачне декларације…“ Одбацујући коришћење термина “масакр,“ што приписује Томиславу Николићу и београдским академским круговима, Бисерко додаје: „Они исто тврде да се у Сребреници догодио страшан злочин који су починили појединци. Они никада неће признати истину да је ту реч о геноциду.“ (Данас, 26. март 2015.) На типично морално шизофрени начин, само неколико дана пре тога, поводом годишњице агресије на СР Југославију, госпођа Бисерко је негирала да је НАТО бомбардовање 1999. године било злочин, тврдећи, напротив, „да је то било спречавање злочина и то треба да се прихвати“. (Правда, 25. март 2015.) Неко са перверзним смислом за хумор госпођи Бисерко би узвратио да би се њеном логиком и стрељање ратних заробљеника у Сребреници могло протумачити на сличан начин, као спречавање даљег вршења злочина које су припадници 28. дивизије АРБиХ до тада некажњено чинили.

[13] Политичка логика је јасна свакоме ко је способан да политички мисли: без Сребренице пропада оспоравање Републике Српске као „геноцидне творевине“ а пројекат деморализације и потчињавања српског народа наметањем комплекса неискупиве кривице остаје кратког даха.

[14] У првостепеној пресуди у предмету Толимир изванредно је илустрован приступ Хашког трибунала овом важном питању и зато ће бити предмет посебне пажње.

[15] Поред физичког, у члану 2. Конвенције набрајају се још четири кажњива облика покушаја истребљења заштићене групе. За расправу о Сребреници, први наведени облик – убиство – је најрелевантнији. Остале тачке овог члана могле би бити примењене у другим потенцијално геноцидним ситуацијама, као тачка (е), прилислно одузимање и премештање деце заштићене групе. У процесима у Аргентини вођеним против припадника војне хунте који су осумњичени за одузимање деце политичких противника и њихово предавање на одгој присталицама режима 70их и 80их година ова тачка је била у средишту пажње.

[16] Утврђивање присуства посебне намере је кључно за констатовање геноцида. Ако би нацистичко истребљење јеврејског народа током Другог светског рата било узето као референтан пример, разлог за неопходност посебне намере, као differentia specifica геноцида, постаје јаснији.

[17] Хашки трибунал не располаже ниједним директним доказом за постојање геноцидне намере или за припремање масовног убијања неког дела становништва сребреничке енклаве. За преко петнаест година суђења у разним сребреничким предметима, није предочено ниједно наређење или упутство војног или политичког руководства Републике Српске у том смислу. Констатација о постојању посебне намере, без чега правно није могуће извести закључак о геноциду, темељи се у потпуности на субјективном избору и повезивању од стране већа Хашког трибунала разних фрагмената из доказне грађе.

[18] При томе, треба указати на поступак Већа који одражава самовољу и непрофесионалност Хашког трибунала. Нижа цифра утврђених жртава (4,970) односи се на наводе из оптужнице да број погубљених износи „између 7.000 и 8.000“. До веће цифре од 5.749 погубљених Веће је дошло motu propio, самоиницијативно тражећи додатне доказе којима би оптеретило оптуженог. У универзалној судској пракси признат је постулат да суд разматра предмет искључиво у пределима оптужнице и да је у кривичном процесу прикупљање и подношење доказа задатак тужилаштва, а не судећег већа. Изгледа да у Хашком трибуналу то правило цивилизованог правосуђа не важи.

[19] Куриозитет пресуде у предмету Толимир је да је тужилаштво по први пут Сребреници додало и Жепу као локалитет где је у јулу 1995. извршен геноцид. Пошто у Жепи није било никаквог масовног убијања, Веће је налог могло да изврши једино драстичним лабављењем критеријума за геноцид. Закључак да се и у Жепи догодио геноцид темељи се на убиствима три личности из локалне заједнице, за шта се терети српска страна. У образложењу Већа стоји да је уклањање та три кључна функционера у толикој мери дезинтегрисало жепанску заједницу да је, без њих, она изгубила способност опстајања, па отуда закључак да се догодио геноцид.

[20] У тужби Хрватске набрајају се углавном индивидуални примери убијања и прогона хрватских цивила на територији Крајине, док се противтужба Србије позива највећим делом на операцију Олуја и њене последице.

[21] Веће МСП је доследно одбацило аргументе из противтужбе Србије у прилог геноцидном карактеру операције Олуја, уколико су се заснивали на доказивању људских жртава, присилног премештања становништва и разарања приватне својине, са мотивацијом да би се легитимне потребе вођења војне операције могле навести као подједнако убедљиво објашњење ових последица.

[22] Тезу о недодирљивости тих пресуда, сасвим предвидљиво, заступа и председница београдског Хелсиншког одбора Соња Бисерко када каже  да је „Хашки трибунал база података на основу којих ће национални судови да се баве злочинима“. (Правда, 25. март 2015.)

[23] Могући приговор, да је у предмету Босна и Херцеговина против Србије МСП потврдио да се у  Сребреници догодио геноцид не стоји. Судеће веће МСП у том предмету није самостално истраживало чињеничку матрицу сребреничких догађаја, већ је уз изражавање знатних резерви само делимично уважило релевантне закључке већа МКТБЈ, са ослонцем првенствено на пресуде у предметима Крстић и Благојевић. Веће МСП без образложења износи став да чињеничке наводе и правне оцене од стране МКТБЈ у вези са сребреничким сплетом догађаја сматра „убедљивим“ (пар. 223). Међутим, нигде у пресуди се не износе конкретни разлози који подупиру такав утисак. Пресуду МСП у предмету БиХ против Србије карактерише широка критика стандарда и методологије које користи МКТБЈ и одбацивање низа пресуђених чињеница из те јурисдикције на које се позивала босанска тужилачка страна. Зато је домет ове пресуде ограничен на предмет на који се односи и из ње без  велике обазривости не би требало изводити никакве закључке општије природе.