среда, децембар 13, 2017

Тагови Вести таговане са "„Град“"

„Град“

-
Неопходно да се Влада Србије позабави овим проблемом и да донесе конкретне мере за његово решавање. Од 500 локалних предузећа, 30 „у плусу“. Крагујевачка топлана „у минусу“ 100 милиона евра

 

ГРАДОВИ и општине у Србији грцају у дуговима који премашују милијарду евра! Неплаћене обавезе локалних јавних предузећа једнаке су онима које, на пример, има „Електропривреда Србије“ и достижу готово четири одсто БДП. На то су у уторакуказали чланови Фискалног савета и истакли да је неопходно да се Влада Србије позабави овим проблемом и да донесе конкретне мере за његово решавање.

Од 500 предузећа у којима ради око 64.000 запослених свега 30 позитивно послује, а то су углавном паркинг сервиси и топлане. У Фискалном савету су израчунали да зараде чине 40 одсто њихових расхода и да у локалним државним фирмама има више од 10.000 „прекобројних“.

Павле Петровић, председник Фискалног савета је истакао да је ситуација у четири највећа града драматична, и да њихове јавне финансије захтевају реформе, а да је у најгорој позицији Крагујевац, који је пред – банкротом.

– Министарства финансија и привреде читаву деценију толеришу што овај град не плаћа обавезе, гомила дугове, усваја нереалне буџете, има предузећа која неодрживо послују – истакао је Петровић. – Тако „Енергетика“ која обавља функцију градске топлане има старе дугове према ЕПС и „Србијагасу“ од 12 милијарди динара, односно око 100 милиона евра. То је темпирана бомба која уопште није била предмет разматрања. Они су чак пре неколико година смањили стопу пореза на имовину са 0,3 на 0,2, док је у Београду и Новом Саду 0,4 одсто. Они су великодушно смањили, а сада је то дошло на наплату, јер имају мање приходе. За Крагујевац би влада требало да направи програм мера са јасним циљевима и роковима, попут оног који постоји са ММФ.

Петровић је напоменуо да се и у Београду, Новом Саду и Нишу велика средства, уместо у инвестиције и побољшање квалитета комуналних услуга, одливају нерационално за субвенције локалним јавним предузећима.

– Ово је озбиљан проблем који је потпуно ван радара, јер су субвенције за локална предузећа веће него за Железницу и „Ресавицу“ заједно, а о томе се уопште не говори – упозорио је Петровић. – Највеће губитке стварају ГСП Београд, „Воде Војводине“, „Енергетика“ из Крагујевца, „Спенс“, борска „Топлана“, „Хигијена“ Панчево, Сава центар, ГСП Нови Сад. Они добијају велике субвенције, послују с губитком, задужују се и не инвестирају, а пружају недопустиво лоше комуналне услуге.

Петровић је рекао да Нови Сад има најстабилније финансије, али да и он пати од мањка јавних инвестиција. С друге стране, Ниш има веома озбиљне фискалне проблеме, али још може да их самостално решава уколико предузме мере које би створиле буџетски вишак већи од једне милијарде динара годишње или 15 одсто буџета које би искористио за враћање старих дугова И постепено повећање инвестиција.

Анализа је показала да поред повећања наплате пореза на имовину, простор за повећање прихода постоји и код наплате доприноса за уређивање градског грађевинског земљишта, а уштеде су могуће рационализацијом броја запослених.

ПОВЛАСТИЦЕ

ФИСКАЛНИ савет значајан акценат ставља на цене комуналних услуга и истиче да су оне у већини градова прениске. Тврде да пијемо најјефтинију воду у региону, по цени која је три пута нижа од просека упоредивих земаља. И решење за нагомилане дугове ГСП „Београд“ виде у смањивању повластица за најстарије суграђане, труднице и основце.

– Готово сваки други путник се вози бесплатно, а систем је превише дарежљив, јер има више категорија повлашћених корисника – навео је Владимир Вукчевић, из Фискалног савета. – Годишња карта за пензионере у Београду је 407 динара, а у Нишу 40 пута више – 16.620 динара.

ЛЕСКОВАЧКИ „ВОДОВОД“ ЗАВРНУО СЛАВИНЕ ТАМОШЊИМ ПИЈАЦАМА

ДА опраштања дугова нема ни међу „члановима породице“, показао је недавно случај у Лесковцу. Барем док се не умеша Град. Тамошње градско јавно предузеће „Водовод“ искључило је воду другом локалном предузећу – „Пијацама“, због неплаћеног рачуна од милион динара.

Слично се догодило пре неколико година. „Водовод“ је заврнуо славине „Пијацама“ због дуга који се вуче годинама. Како би се смириле страсти, Град Лесковац је одлучио да се умеша, па су „Пијаце“ добиле воду. Лесковчани верују да ће тако бити и сада.

– Врана врани очи не вади – каже Милорад Б., пензионер из овог града. – Вероватно ће се и овог пута Град умешати и решити проблем. Стварно је незгодно када на 30 и кусур степени пијаце немају воду. Све воће и поврће које остане између тезги трули, а прљавштина се гомила. Посебно је тешко закупцима. Чујем да се за тоалет сналазе како знају и умеју.

У „Пијацама“ не негирају дуг и уверавају да је та „обавеза“ наслеђена, али да све своје текуће рачуне редовно подмирују. Љуте се, међутим, на колеге из „Водовода“ јер не разумеју како су могли да их на високим температурама оставе без воде. Лесковачке пијаце имају око 1.000 закупаца тезги, а они дневно услуже око 15.000 купаца.

С друге стране, у лесковачком „Водоводу“ кажу да сваки дуг мора да се плати без обзира на то да ли је наслеђен или не. Тако да, тврде, опраштања – нема.

ЦЕО БУЏЕТ

КОРЕНИ крагујевачког дуга су дубоки читаву деценију, а председник Фискалног савета, због недомаћинског пословања је прозвао бившег градоначелника Верољуба Стевановића. Савет је израчунао да грађани Крагујевцу за порез на имовину дугују цео један годишњи буџет, што представља илустрацију дугогодишњег неодговорног односа Града према својим финансијама, јер нису предузимана утужења и принудне наплате.

– У претходних годину дана Крагујевац улаже напоре за своју финансијску консолидацију, па је крајем прошле године узет дугорочни кредит за враћање дела неплаћених обавеза – рекао је Павле Петровић. – Држава би ипак морала да формализује свој однос са Крагујевцем.

ГСП „ГУШИ“ ПРЕСТОНИЦУ ФИНАНСИЈЕ Београда су стабилизоване и тренутно главни град Србије има уравнотежене приходе и расходе буџета и не касни у плаћању својих обавеза, али престоница даје огромне субвенције за Градско саобраћајно предузеће „Београд“. – Чак 15 одсто годишњих расхода, односно више од 100 милиона евра Београд троши на покривање губитака ГСП – навео је Петровић. – Овако нерационалан систем Граду не оставља довољно средстава за инвестирање, па је на инвестиције у претходне три године одлазило свега око 80 милиона евра, а требало би бар двоструко више.

www.novosti.rs/

-

У Оренбуршкој области одржане су велике артиљеријске вежбе. Коришц́ени су ракетни лансери „Град“ и „Ураган“, самоходне хаубице 2С19.

вежби је учествовало више од хиљаду војника и око 300 јединица војне технике.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/641838/Ovako-gruvaju-raketni-sistemi-Grad-i-Uragan

-

     БЕЛГИЈСКИ биро међународне истраживачке групе Ivox објавио је податке анкете међу муслиманима – поданицима краљевине.

        Показало се да од 500 људи, који су учествовали у анкети, 20% подржава методе терористичке групације Исламска држава.

        Сем тога, они су признали да неће пријавити ни предати властима своје истовернике ако сазнају да припремају терористички напад.

        На социологе се одмах обрушила паљба критике, јер су наводно, користили погрешне методе и постављали неодговарајућа питања погрешним људима. Јер, у цивилизованој Белгији тако нешто није могуће.

        Ипак, истраживачи су постигли свој циљ, осликали су ситуацију и изазвали јавну дискусију која се води и у другим европским земљама.

Белгијска трансформација

        У Белгији је 2011. изашла књига социолога Феличе Дасета „Ирис и полумесец“. Аутор је још тада констатовао: у нашој земљи живи 700.000 муслимана од којих половина у Бриселу, што је белгијску престоницу претворило у главни град „Еврабије“ (тј. Европске уније која је подвргнута исламизацији).

        Према прорачунима овог научника, до 2030. већина становника Брисела биће муслимани. На нивоу читаве земље удео муслиманског становништва повећаће се за 10%.

        Годину дана након објављивања тих истраживања, у регионални Савет бриселске општине Андерлехт изабрана су два представника партије „Ислам“. Један од њих, Редуан Аруш, отворено је изнео своје циљеве:

        „У дужем периоду, кад људи постану свесни да су исламски закони повољни за белгијски народ, отпочеће пут ка исламској држави“.

        Власти Брисела су 2012. одустале од давне традиције да на централни трг града ставе живу јелку – симбол хришћанског Божића. Уместо ње ставили су некакав арт-објекат који издалека подсећа на јелку.

        Администрација није крила: тако је поступила да не би вређала верска осећања муслимана. Критичари такве одлуке нагласили су њен карактеристичан симбол – божићна јелка истерана је из града у којем се налазе седишта ЕУ и NATO.

        Иначе, према подацима власти белгијске престонице, почев од 2008. Мухамед је најпопуларније име за новорођене дечаке у Бриселу.

Британски муслимани – клањање и на улици

Социјалне супротности

        Према информацији IFOP (Француски институт за истраживање јавног мњења), 28% муслимана који имају француско држављанство исповеда такозвани „ауторитарни“ ислам. У апсолутним вредностима њихов број може да достигне 1,5 милион људи. То су углавном млади, не нарочито образовани људи који живе од различитих врста новчане помоћи на периферијама великих градова.

        Управо је та група навела да ставља верске принципе и уверења изнад вредности Француске Републике. Чак 80% свих испитаника изјавило је да деца из муслиманских породица треба у школама да добијају „халал“ храну (без намирница које су у исламу строго забрањене), 60% се изјаснило да подржава да се у образовним установама носе фереџе и бурке. Анкета је спроведена 2016.

        Управо тада, после терористичког напада у Ници и убиства католичког свештеника у цркви, које су починили исламски екстремисти, власти су почеле да предузимају неке мере – затворено је 20 џамија (од више од 2.000 активних у земљи), у којима су проповедане екстремистичке идеје, а такође су почели да размишљају о забрани финансирања џамија и верских објеката из иностранства.

        Међутим, ти поступци који су предузети пост-фактум, сувише су закаснили, сматра оснивач „Покрета за Француску“, бивши кандидат за председника земље на изборима 2007. Филип де Виље.

        „Француску убија тероризам. Још озбиљнији је проблем то што – губимо идентитет“ – написао је у књизи „Да ли ће сутра звона зазвонити“.

        По његовом мишљењу то што су током много година власти затварале очи на исламизацију земље може да доведе до грађанског рата.

        Тај рат се већ води на социјалном нивоу и стално се појачава. Французи пале прихватилишта која су намењена за пријем миграната и исписују увреде на зидовима џамија и верских објеката.

Немачки шеријат

На улазу у једну исламску банку у Немачкој

        После анкетирања Турака који живе у Немачкој (грађани СРН), у јуну ове године социолози са универзитета у Минстеру (Немачка) закључили су да се скоро половина њих (47%) слаже са тврдњом: „За мене је важније да следим постулате моје вере него да следим законе земље у којој живим“.

        Отприлике исто толико учесника анкете изјавило је да је ислам – једина права религија, а 36% сматра да само ислам може да реши проблеме који постоје у друштву.

        Још 2014., пре миграционе кризе у немачком граду Вуперталу (земља Северна Рајна-Вестфалија) са 350.000 становника појавила се „шеријатска полиција“. Одред младих „добровољаца“ патролирао је градом контролишући верски живот муслимана (у том тренутку градска општина је бројала око 30.000 следбеника ислама).

        На челу активиста био је Немац Свен Лау који је примио ислам и узео име Абу Адам. Учесници патроле разговарали су са омладином на улици покушавајући да утврде да ли употребљавају алкохол или дуван и упорно објашњавали локалном становништву да треба да се одрекну „штетних навика“ – одлазака на концерте, у барове, ноћне клубове и дискотеке. Исламисти су постављали на интернет извештаје о урађеном послу.

        Скандал је стигао до државног нивоа.

        Министар унутрашњих послова, Томас де Мезер, подсетио је да власт неће трпети на немачкој земљи законе шеријата и никоме неће дозволити да клевеће репутацију полиције. После тога енергични млади муслимани прекинули су своје патролирање. Или су престали да то отворено чине.

        После тог случаја експерт за ислам, Матиас Рое, у интервју за DW изјавио је да се већина Немаца односи са дубоким неповерењем, чак не према муслиманима који живе у Немачкој, него према исламу као таквом. Међутим, настављена је тиха исламизација Немачке.

        У лето ове године суд у граду Бамберг (Баварска) разматрао је предмет незаконитог (са становишта немачких закона) склапања брака између одраслог мигранта-Сиријца и 15-годишње девојчице-избеглице из исте земље. На крају је суд донео одлуку да је пар ступио у брак уз потпуно поштовање сиријских закона после обављеног сунитског обреда и да се стога њихова заједница сматра легалном.

        Постоји још једно обележје садашњости у Немачкој – муслиманске заједнице купују бивше хришћанске цркве и катедрале. То се десило у Берлину, Дизелдорфу, Хамбургу, Келну и низу других градова. Ако објекат има историјску вредност укључујући и култну, онда по немачким законима, његов спољни изглед не сме да се мења. Крстови се само замењују полумесецима. У вези с тим епископ Ханс-Јохан Јашке изјавио је: „То је… директно апсорбовање хришћанства од стране ислама“.

        Активисти из покрета Pegida (патриотски Европљани против исламизације Запада) покушавају да се супротстављају исламизацији. Ипак, чак најмасовнија анти-исламска акција која је организована 13. децембра 2015. у Дрездену окупила је највише 25.000 људи.

Нова британска реалност

        Док су у Немачкој успели да пресеку покушај увођења норми шеријата, у Великој Британији је обрнуто, шеријат се све више уводи у правни и државни систем. У марту 2014. издато је ново званично упутство за адвокате које одређује, на пример, како треба састављати завештања да би била у складу са традицијом ислама и да не противрече важећем британском законодавству.

        Недељник Sunday Times саопштио је да је у муслиманским заједницама у земљи настала мрежа шеријатских судова (укупно их има 85), који представљају систем паралелан са световним правосуђем. Фактички се остварило предвиђање које је још 2008. изрекао архиепископ Кентерберијски, Роуен Вилијамс, о неизбежном уношењу одређених норми шеријатског права у британско законодавство.

        Иначе, према неким подацима тихо и неприметно деловање шеријатских судова у Великој Британији почело је још 1982.

        Буалем Сансал, писац алжирског порекла који живи у Немачкој, изјавио је недавно у једном од интервјуа да је главна снага исламиста и њихових проповедника – стрпљење.

        „Они дугорочно планирају своје деловање. Друго својство је – инвентивност и умеће да користе инструменте које имају на располагању: сателитске канале, интернет, друштвене мреже, маркетинг, пиар, исламске финансије, филм, литература…

        Све то се користи ради постизања максималне ефикасности“ – нагласио је он.

        Овај писац сматра да ће ислам веома брзо „разбити“ европско друштво.

        „Исламисти се храбро боре за оно у шта верују и то треба признати. Нажалост, морам да кажем да Европљани немају мотива. Реч „слобода“ за коју су раније били спремни да иду на крај света и да се боре, постала је празна реч“ – констатује Б. Сансал.

       Михаил КУРАКИН

Превела Ксенија Трајковић

-

Сарајево Ресорт Осеник први је арапски град у Босни и Херцеговини – власници свих кућа у том граду су Арапи, а за време летне сезоне улаз Босанцима у град је забрањен, пише „бизнисинфо.ба“, а преноси хрватски портал „Индекс“.

 Фото: youtube.com

Ради се о првом насељу у БиХ затвореног типа, које је ограђено високом оградом и вратима, а има и своје приватно осигурање.

У њему тренутно има око 160 кућа и бројни пратећих садржаја, а у „центру“ града се налази велико језеро у средини.

За време лета Босанци у град не могу ући, осим ако тамо не раде – као конобари, спремачице, радници обезбеђења или слично.

„Власници кућа су Арапи, и они се не желе да се мешају са локалним становништвом. Они имају своје обичаје када је реч о облачењу, понашању, обављању молитви и слично, и желе да их у томе нико не омета или чудно проматра“, каже извор за босански портал „бизнисинфо.ба“.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.480.html:631232-%D0%92%D0%98%D0%94%D0%95%D0%9E-%D0%90%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B8-%D0%B4%D0%B8%D0%B3%D0%BB%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D0%91%D0%B8%D0%A5-%D0%91%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD-%D1%83%D0%BB%D0%B0%D0%B7

-

ИРАЧКА армија успешно напредује према Мосулу, великом граду своје земље који је Исламска држава прогласила за главни град свог калифата.

          Успела је да преузме контролу нас градом Ал-Кајаеа који се сматра „кључем з капију Мосула“. И: већ га је очистила од екстремста.

          Портпарол ирачке дипломатије, Ахмед Џамал, тим поводом је већ оценио:

          „Ал-Кајара има стратешки значај. Исламска држава га је користила као свој важан логистички центар. Зато је његово заузимање било један од приоритетних задатака. Борбе за тај град су биле веома тешке јер је Исламска држава пружала жесток отпор“.

          Ал-Кајара се налази 350 километара северно од Багдада и 70 јужно од Мосула. ИД није успела да тај град задржи иако  његову одбрану плтила са око 250 погинулих.

          Ирачка армија је истовремено преузела контролу и над оближњим војним аеродромом који ће користити за ударе из ваздуха у операцији ослобађања Мосула.

          Међутим, ирачки војни успеси прате и процеси који их могу озбиљно угрозити.

          Парламент у Багдаду само што је изгласао неповерење минстру одбране Халеду ал-Обејдију. Под оптужбом за махинације приликом склапања уговора о војним поруџбинама.

          „За“ су гласала 142 посланика од 253.

          Ништа није вредело што је ал-Обејди био тај који је испланирао заузимање и Фалуџе и Ал-Кајаре.

          Зато директор ирачког Центра стратегију и безбедност Муатаз Мухи Абдел Хамид указује:

          „Ал-Обједи је врхунски војни стратег. Лично је руководио низом најважнијих ратних операција. А управо је он радио на искорењивању корупције у армији. Изгледа да је због те борбе и платио цех. Пао је као жртва оних у парламенту и око њега који примају мито“.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/iracka-armija-zauzela-grad-al-kajara-koji-se-smatra-kljucem-za-kapiju-mosula

-

Град Сарајево су прије рата чиниле општине Стари Град, Центар, Ново Сарајево, Нови Град, Илиџа, Вогошћа, Пале, Хаџићи, Илијаш и Трново. Територија већег дијела ових општина током рата се налазила у Републици Српској. Дејтонски мировни споразум подразумијевао је повлачење Републике Српске из скоро свих урбаних дијелова Града Сарајева. Према Дејтонском мировном споразуму 43,8 одсто територије предратног Града Сарајева и 1,5 одсто становништва истог припало је Републици Српској. Федерацији БиХ је припало 56,2 одсто територије и 98,5 одсто укупног становништва које је 1991. године живјело на тој територији.


Тужне колоне су у зиму 1995. на 1996. годину напуштале Грбавицу, Илиџу, Вогошћу, Илијаш, Хаџиће и кретале се у непознато, према истоку. Са собом су, неријетко, носили и ископане посмртне остатке својих најмилијих, с намјером да их сахране тамо гдје се и они настане. Већина их је отишла у Подриње, Семберију и Србију. У том таласу многи су се задржали на првој станици, у Лукавици и у Палама, гдје су се већ 1992. настанили избјегли из дијелова града који су били под контролом Изетбеговићевих власти и војске.

Поређења ради, Источно Сарајево је 1996. године Сарајеву било исто што су Петлово брдо и Лазаревац Београду; Источно Сарајево је Сарајеву било, а Дејтонским споразумом, исто што су Блок VI, Толоши, Зетаили Даниловград Подгорици. Толико је Република Српска добила од некадашњег Сарајева. Дакле, није добила ништа што би оправдало назив ове административне јединице.

d5591a79-bcfa-4b5d-a9cb-bd3ac1af99dc„Мали град на великом брду“ – био је то ироничан наслов објављен у недјељнику „Дани“, који је био посвећен послијератном Српском Сарајеву. Насљедник, горе поменутог Изетбеговића, Бакир, данас каже да је Источно Сарајево „природни наставак Сарајева и да та два града заједно чине једно исто ткиво, које ће кад-тад бити једна административна цјелина“. Ако се упореде ове двије поруке пристигле из Сарајева у размаку од неких десетак година, долази се до закључка да је Источно Сарајево из поражавајуће статистике с почетка текста, постало поље интереса, не само на локалном, већ и на вишим нивоима.

Некад и сад

Пале су прије рата биле једна од десет општина које су чиниле Град Сарајево. Према Попису становништва из 1991. године на територији општине је живјело око 16.000 становника. Налазиле су се на истоку тадашње територије града, удаљене петнаестак минута вожње од Башчаршије. Због географских одлика терена са Сарајевом не чине једну цјелину, те су важиле за приградску општину.

 У самом насељу прије рата се налазило неколико десетина стамбених зграда ниске градње, куће распоређене кругом око стамбених зграда, Средњошколски центар , Основна школа , Дом здравља, Културни центар, православна црква, католичка црква, џамија и зграде индустријиских постројења као што је „Фамос-Коран“ (који је запошљавао око 2.000 радника) и још неколико фабрика. Највећи ресурс на територији општине је био, што је и данас, ОЦ Јахорина.

 

За разлику од Пала, које су и прије рата биле општина са својим сједиштем, општинским и републичким институцијама и планом развоја и ширења, Лукавица, Добриња (дио који је остао у Српској), Кула, Војковићи, Касиндо и друга мјеста су била само сарајевска приградска насеља, дијелови сарајевских општина. На тим територијама живот је у сваком смислу морао кренути од нуле. Ова насеља, баш као ни Сарајево, с Палама не чине једну цјелину. Природни су, географски и урбани наставак Сарајева на његовом југу и југозападу, мјесто гдје је повучена граница између Српске и Федерације БиХ.

Добриња је олимпијско насеље и крај тролејбуске трасе. У Лукавици се прије рата налазио Електротехнички факултет (и данас је ту). Ту је била и велика касарна и кроз ова мјеста је водио и води пут за Фочу и Црну Гору. Вјероватно не постоји ништа више што би се могло поменути као пријератни садржај ових насеља. На територији ових насеља послије рата су формиране двије општине – Општина Источно Ново Сарајево и Општина Источна Илиџа, које заједно са Општином Пале чине окосницу привредних, финансијских, културних, научних и спортских дешавања. Поред ове три општине у саставу Источног Сарајева налазе се и општине Источни Стари Град, Трново и Соколац.

Људи који су се ту населили и ту остали, заједно с малобројнијим старосједиоцима, показало се, највеће су богатство ових територија.

Према неслужбеним резултатима посљедњег пописа становништва, на територији Источног Сарајева живи 64.966 становника. Ако узмемо у обзир многа оспоравања у вези са злоупотребама пописивања становништва, затим методологију пописа, као и чињеницу о броју студената из других дијелова Српске и региона, о постојању оних који су због личних разлога пребивалиште пријавили у другим општинама и чињеницу о људима који су послом и породично везани за Источно Сарајево, можемо претпоставити да ту живи, обитава и циркулише много већи број људи.

 

На ледининама сарајевских приградских насеља данас се налазе модерни стамбени блокови. Изграђене су хиљаде стамбених јединица, а хиљаде су у изградњи или у плану. Ту су смјештене општинске, градске, републичке и државне институције. Ту је и сједиште Универзитета у Источном Сарајеву у чијем се саставу налази 16 факултета и двије академије, са преко 15.000 редовних студената. Културне дјелатности спроводе Матична библиотека Источно Сарајево са преко 100.000 наслова смјештених у пет одјељења, Народно позориште, Народна библиотека Пале, Кинотека Републике Српске, Галерија „Кућански“, општински културни центри и сада већ бројни организатори многих културно-умјетничких манифестација.

Стадион „Славија“, Градски стадион „Пале“, Спортски центар „Војковићи“, модерне спортске дворане „Пеки“ и „Славија“ само су неки од објеката у којима битишу спортски клубови Источног Сарајева и који су постор за организацију десетина спортских и културних манифестација. На територији града бројна су и представништва свјетских компанија, домаће фирме, многи тржни центри и угоститељски објекти. Јахорина, са десетинама хотела и километрима уређених скијашких стаза, је најзначајнија туристичка дестинација, не само у Српској, већ и у цијелој Босни и Херцеговини.

 

Врхбосна средњевјековних Павловића

Источно Сарајево је прошло свој најтежи период, дане када је имало само избјегле људе и пусто поље.
Посљедњих година, изградњом нових стамбених блокова, новим зградама општинских, градских , републичких и државних институција, изградњом нових културних, школских и привредних објеката, паркова, шеталишта и других садржаја, Источно Сарајево постаје град, барем у домаћем поимању и употреби те ријечи. Несумњиво је да својим географским положајем има стратешки важно мјесто у политичким превирањима у Босни и Херцеговини, те да је стицајем тих околности даљи развој реалан. На исти начин, име ове административне јединице игра важну улогу у данашњим политичким токовима. Међутим, дугорочно и историјски гледано, од непроцјенљивог је значаја буђење свијести да је овом територијом, Врхбосном, у доба средњевјековног феудализма, владала моћна породица Павловић, која је оставила битан траг у нашој историји.
Актуелни предсједник Републике Српске не види важност и спону између данашњег Источног Сарајева и некадашње Врхбосне и старих тврђава које се налазе на територији града, па је због презира који јавно испољава према Сарајеву, предложио да се из имена Источног Сарајева избрише ријеч „Сарајево“.
А тужна је судбина града која име носи по страни свијета, а да притом лежи на сопственој и богатој историји. Поменуту спону, за разлику од предсједника Републике, препознале су локалне власти, па је грб Источног Сарајева настао на мотивима породичног грба врхбосанске властеле.
С обзиром на то да ће у Источном Сарајеву временом бити све мање људи који су рођени у Сарајеву и који Сарајево носе у срцу, и чињеницом да Источно Сарајево осим људи, Олимпијаде, Требевића и Јахорине (које свијет поистовјећује са Сарајевом) нема ништа друго што асоцира на Сарајево, за будућност нам остају Врхбосна и Павловићи, као лингвистички темељ за будуће име града и као једине прикладне опције које неће изазивати ни данашње подсмјехе, а ни забуне код регионалне и свјетске публике заинтересоване за ово подручје.
Пише Предраг Пеђа Ковачевић
Уредио Ђорђе Бојанић

-

Како се жетва хлебног зрна приближава киша све мање погодују усевима пшенице. Пољопривредници из Банатског Новог Села кажу да је само јуче пало 20 литара кише, а невреме које је синоћ задесило Јужни Банат у великој мери нанело штету ратарским усевима, пре свега пшеници, кукурузу и сунцокрету.

Само у последња три дана у просеку је пало 30 литара кише што свакако није погодовало пшеници која је због падавина полегла, а како кажу пољопривредници падавине ће утицати и да жетва хлебног зрна почне касније.

„Раније сорте су почеле већ да зрију, међутим све је то прекинуто јер је претходни дан пало је 20 литара кише и све ће то утицати да жетва крене касније. И за наредне дане се прогнозира да ће бити кишовито, а сада је пшеници најпотребније сунце како би сазрела па очекујемо да ће лепше време бити крајем јуна“, каже Зоран Сефкеринац, пољопривредник из Банатског Новог Села.

Наш домаћин је урадио све потребне агротехноичке мере, као што је густина сетве, прихрана и основно ђубрење, да би имао добар принос а што се тиче цене овогодишњег рода пшенице каже:

„Цену не можемо знати све док комбајни не уђу у њиве, али већ су нам се јавили партнери из Републике Српске који су дали неку оквирну цену од око 16 динара. Видећемо да ли ћемо продати или ћемо сачекати јер ми имамо увек квалитетну робу“, каже Сефкеринац.

Подсетимо, пре ових киша и невремена стручњаци су раније најављивали да се ове године очекује укупан род од 2,8 милиона тона и просечан принос по хектару око 4,5 тоне.

На „торнадо“ и град са пар ракета и 4.000 динара – тако се Србија бори против непогода

Упркос чињеници да је за 30 дана испаљено око 2.500 противградних ракета, град који уз прекиде широм Србије пада већ дуже од два дана нанео је огромну штету.

Надлежни за одбрану од те временске непогоде још једном упозоравају да нема довољно ракета и да су стрелци који раде у готово 1.400 лансирних станица широм земље мизерно плаћени.

Ако држава још не зна, требало би да научи да се против комада леда који с неба терорише српске градове и села не може борити улагањем као да се ради о папирним куглицама.

Истина, облак који је настао изнад Умке није могао да буде гађан док није прошао Панчево, јер се противградне ракете не испаљују у урбаним срединама, али је питање којем се облаку уопште може запретити када од овог тренутка свака лансирна станица у Србији може да рачуна на по само 4 ракете.

„Наше стручне екипе на 13 радарских центара, верујте, дан и ноћ покушавају да прерасподелом средства одрже ефикасност рада. Ми бисмо волели да имамо 12 ракета по станици, то је број за оперативни рад, а нама само остаје да се трудимо да одржимо ефикасност“, каже начелник у РХМЗ Зоран Бабић.

Бојан Грујовић је стрелац са задатком да сачува земљу и све на њој у неколико чачанских села. Од њега се очекује да 24 сата слуша радио-везу и реагује одмах. Таква улога се никако не може довести у везу са условима у којима ради, тј. у којима се сналази.

Каже – његов овосезонски арсенал је за похвалу у поређењу са оним чиме располажу стрелци из неких других општина.

„Нешто су нам допунили ракета али имамо само за још пар дејстава. Не верујем да ће то бити довољно за ову сезону“, каже он.

Када се каже да стрелаца нема довољно, можда уз то треба додати да им се плата не мења већ пет година, ако се то уопште може назвати платом. Локалне самоуправе имају одрешене руке да им та примања додатно увећају.

„Треба рећи да надокнада месечна за рад стрелаца на нивоу републике и што је из буџета исплаћено је четири хиљаде динара нето по стрелцу. Локалне самоуправе су нам годинама помагале додатно и стимулисале, али дође до неспоразума између локлала и стрелаца. Е онда се одбија да се ради“, каже Грујовић.

Сад и запослени у радарским центрима молећиво гледају у небо јер не крију да им треба предах и време да се обнове, тј. боље припреме за моћ природе – неки нови „српски торнадо“ и град величине лоптице за тенис.

(РТВ-Б92)

извор: www.nspm.rs/hronika/poslednje-kise-u-srbiji-nanela-ogromnu-stetu-psenici-kukurzu-i-suncokretu.html

-

У непосредној близини државне границе са Мађарском, између граничних прелаза Хоргош 1 са српске и Реске са мађарске стране, мигранти су направили импровизовани камп, у коме бораве са намером да потраже азил у земљама Европе.

Тренутно се на том простору налази 328 њих, а простор је потпуно неуслован, будући да нема тоалета, струје и постоји само једна чесма, која служи и за воду за пиће, освежавање, као и прање одеће, јавља извештач Тањуга.

У кампу, направљеном пре 40-ак дана, са педесетак шатора, прекривених ћебадима, без хлада, на потпуној врућини, бораве породице махом из Сирије и Авганистана, а велика већина њих жели да настави пут ка земљама ЕУ.

Са мађарске стране свакодневно пуштају по мали број њих, око десетак и из тих разлога мигранти не желе да напусте импровизовани камп и да оду у прихватни центар, сматрају да ће одатле брже до жељених дестинација у ЕУ.

Камп су данас посетили министар за рад, запошљавње, борачка и социјална питања Александар Вулин, шеф Канцеларије УНХЦР у Србији Ханс Фридрих Ссодер и представници МУП-а.

Ово није Идомени, али да не би то постало, влада Србије хоће да помогне и хоће да тражи решење. Влада Србије, као и до сада, ишла је у сусрет догадјајима и није чекала да се они десе, зато смо и данас овде, да нудимо овим људима могућност смештаја у наше прихватне капацитете, где им је на располагању све што је потребно за достојанствен људски живот”,рекао је Вулин приликом обиласка кампа.

Министар тврди да ће се са тим људима разговарати, да се неће користити сила према њима, те ће им јасно бити објашњено и стављено до знања шта могу да очекују на територији Репубике Србије, какви су центри где могу да буду и да се покуша да се нађе заједничко решење како би наставили кретање, или остварили своја права на територији Србије.

Ми већ разговарамо са колегама из Мађарске, они примају одређени број људи у одредјеном временском периоду на дневном нивоу, то није велики број људи, али, свеједно, примају их у складу са одређеним критеријумима. Ми бисмо желели да установимо и одређене критеријуме и одређене тачке на којима се то може дешавати”, рекао је министар.

Објашњава да, у случају договора, чекање миграната у веома лошим условима, без тоалета, воде, струје би се прекратило, али каже да те услове Србија тешко да може да поправи.

Није ствар наше добре воље да ли хоћемо или нећемо да направимо камп овде, постоје јасни закони где је то могуће, односно где није. Ово је зона државне границе, где није могуће задржавање, није могуће правити камп. Ови људи овде остају, зато што се надају да ће бити пуштени баш овде”, рекао је Вулин.

Уколико се, каже, постигне договор са мађарским колегама да се то пуштање, или непуштање миграната обавља у тачно одређеном времену, по тачно одредјеним критеријумима, онда сматра да би и мигранти разумели да нема потребе да буду овде у неусловним просторима, већ тамо где им је све обезбеђено и где могу да сачекају реализацију својих планова.

Овде у Суботици, као и у другим прихватним центрима имамо довољно капацитета да све њих збринемо, да њих и њихове породице, у складу са законском процедуром, заштитимо на територији Србије. Наравно, да би наша идеја била успешна и да би све ово што радимо дало резултате, мораћемо да имамо сарадњу наших колега из Мадјарске, а ту мислим и на ЕУ као такву”, рекао је Вулин, који је и председник Радне групе за решавање мешовитих миграционихтокова.

Истиче да ту мисли на успостављање одредјених правила, како би мигранти знали на кога се односи могућност пролаза, пријема, али исто тако, да се и онима који не могу да остваре ту могућност, не даје никаква лажна нада, већ да унапред знају шта могу да очекују.

Држава Србија се енергично бори против кријумчара и против сваког ко би несрећу тих људи искористио. Желим да се захвалим МУП-у, јер је Србија сигурно земља која је извршила највећи број хапшења кријумчара, највећи број одузимања возила и свакако Србија може да буде поносна на своје Министарство унутрашњих послова и начин на који се односимо према том, за нас страшном делу, кријумчарења људи”, рекао је Вулин.

Шеф Канцеларије УНХЦР у Србији Ханс Фридрих Шодер навео је да је у том импровизованом кампу више од 300 људи који су ту са намером да потраже азил у земљама Европе.

Услови за њихов живот су неадекватни, нема тоалета, нема довољно простора за услован живот. Надамо се да ће се постићи договор са представницима мађарских власти и да се нађе адекватније решење, да се они или преместе у боље услове живота, или да се пронађе систематско решење за њихов прихват за даље”, рекао је Шодер.

Истиче да је тренутно потребна и вода и храна, како би се мало побољшало стање и истакао да је УНХЦР ту да да помогне представницима државе Србије, да помогне тим људима заједничким снагама.

Оно што је важно истаћи, Србија наставља свој хумани однос према овим људима и да се пронадје заједнички начин да им се помогне”, рекао је Шодер и додао да је веома важно да сенађе прави начин помоћи тим људима, али сматра да ће их бити веома тешко убедити да оду.

Вероватно неће то желети да ураде и зато је важно направити договор између две земље, као и овде унутар Србије, да се надје адекватан начин, који би њима предочио њихово будуће остајање овде, које би било, у сваком случају, легално”, каже Шодер.

Државни секретар МУП- Милосав Миличковић рекао је да МУП чини све да тим људима олакша тренутни илегални боравак у импровизованом кампу код граничног прелаза Хоргош 1.

Остајемо привржени досадашњој политици према мигрантима и покушаћемо да са колегама из Мадјарске постигнемо договор да што већи број оних који желе да наставе пут да то и учине. МУП се суочава са илегалним рутама, то је још један безбедносни ризик за нашу државу и ми ћемо појачати наше присуство на српско-бугарској и српско-македонској граници, како би спречили илегалан улазак миграната у нашу земљу”, рекао је Миличковић.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/u-horgosu-nikao-ilegalni-migrantski-grad-u-posetu-im-dosao-vulin-i-obecao-bolje-uslove.html

-

СИРИЈСКА регуларна армија уништила у близини Дамаска цео подземни град Исламске државе.

         Реч је о подземном граду испод града Дараја са катакомбама које се супштају и до 25 метара у дубину.

         О „граду” који је имао своје подземне кухиње, чак и мању болницу.

         Дарају је сиријска армија претходно заузимала и губила – два пута. И то: не необјашњив начин.

         Улазила је – после жестоког и вишедневног отпора – у град који је био фактички пуст. Терористи су се спуштали под земљу и притајивали на 3-4 дана, а онда изненада ноћу ударали – изнутра.

         Све се разјаснило после јучерашњег – трећег заузимања Дараје. Након што је у једној од кућа случајно откривен – улаз у подземље.

         Откривен је подземни град површине 5 квадратних километара. Са „спаваћим собама” и ознакама на зидовима – да се не би залутало.

         После десетак сати је подземни град уништен, а половина његових „становника” је била заробљена.

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/asadova-armija-unistila-podzemni-grad-id-ispod-grada-daraja-kod-damaska

-

ПОРЕД Мариупоља – највећег од градова Донбаса који је под контролом украјинске армије – дошло је до ноћне битке.

По традицији, и у овај напад у „сектору М“ (Мариупољ) су кренули Украјинци.

Према једним њиховим изворима, у тим борбама су имали 21 погинулог. А према другим: седам погинулих и 13 рањених.

У ове мање бројске је команда украјинске „антитерористичке операције“ укључила и губитке код Марјинке.

Кијев је прецизирао да су борбе вођене код места Прохоровка и Старогнатовке, а да су „сепаратисти“ и први почели и користиле вишецевне ракетне бацаче „Град“.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ukrajinci-tvrde-da-su-imali-21-ubijenog-u-sektoru-m