Тагови Вести таговане са "Хрватска"

Хрватска

-
Хрватска се нашла под озбиљним спољнополитичким притиском Брисела, пише хрватски недељник Глобус.
Загреб, Хрватска (Фото: Sputnik/Максим Богодвид) -

Загреб, Хрватска (Фото: Sputnik/Максим Богодвид)

Брисел, какио пише Глобус, тражи примјену пресуде Арбитражног суда о спору о граници између Словеније и Хрватске, амерички Стејт департмент критиковао је Загреб због попуштања филофашистичкој носталгији, док се бивши министар културе Златко Хасанбеговић нашао у редовном годишњем извјештају о вјерским слободама у свијету за 2016. годину.

Хрватски недјељник подсјећа да, док се премијер Андреј Пленковић у Америци сусреће с Доналдом Трампом и држи говор на Главној скупштини Уједињених нација, предсједница Хрватске Колинда Грабар-Китаровић припрема се за пут у Москву и први званични сусрет са руским предсејдником, Владимиром Путином.

Гклобус констатује да су односи са Руском Федерацијом веома лоши, посебно након хрватске улоге у НАТО – у, а уље на ватру долила је и посјета хрватског премијера Пленковића Украјини, од које се КМитаровићка оградила, посебно пред одлазак у Москву. Осим тога неколико хрватских влада годинама није било у стању да именује амбасадора у Москви, што је било дипломатски крајње увредљиво и неодговорно.

Све је, ма како звучало, минорно у односу према комшијама. Са Словенијом се отишло пуно даље од обичног вербалног рата а неки хрватски медији већ одмјеравају снаге Хрватске и Словенске војске. Односи Хрватске и Мађарске већ годинама су затегнути због ИНА-е и МОЛ-а. То је потврдио и мађарски премијер Виктор Орбан, који је отворено рекао Грабар – Китаровић да Мађарска не блокира улазак Хрватске у Организацији за европску безбједност и сарадњу Словенијом, не због солидарности са Љубљаном већ самоиницијативно, и због властитих принципа.

„Најближи, најдражи и вјековни хрватски непријатељ с оне стране Дунава незаслужено је пао у други план. Нестали, избејглице, аде на Дунаву, Олуја…, све је гурнуто под тепих прије првог званичног доласка педсједника Србије Александра Вучића у Загреб“, пише „Глобус“ и подсјећа да веза српског предсједника и хрватске предсједнице сеже још од изненаднога Вучићевог доласка на њену инаугурацију.

И спор око Превлаке, наводи недјељник, могао би завршити на арбитражи, али хрватска помоћ Црној Гори око уласка у НАТО и, што је било потпуно неочекивано, за Подгорицу је непроцјењива, али зато свађа са БиХ око Пељешког моста добија епске размере.

Томе треба, истиче хрватски недјељник, додати препирку Хрватске и БиХ о броју потенцијалних терориста у БиХ који, као спавачи, чекају своје вријеме. Ово је за Бошњаке био разлог због којег је Колинди Грабар Китаровић јавно одузета сребреничка титула ‘краљице Балкана’. Шлаг на торту је и јавна препирка синова двојице првих предсједника, Мирослава Туђмана и Бакира Изетбеговића, закључује хрватски „Глобус“.

Извор: Б92

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=270553

-

Владимир Фролов

Да се посетиоци старог „хрватског краљевског“ града Книна не би осетили исфрустрирани, лику наводног краља Дмитра Звонимира, на табли добродошлице која стоји на улазу у варош, доцртана су два непостојећа прста (као на оригиналу)!

Још од педестих година прошлог века, хрватски шовинисти називају Србе погрдним именом „трофазни“, алудирајући на традиционални покрет крштења при служби божијој!

Несигурни у све порознију причу о својој „тисућљетној повијести“, сусрећу се Хрвати и са контроверзом око судбине Дмитра Звонимира, те су зато и надоградили спорну слику, да се зна што правог Хрвата краси, заправо тако потврђујући став да без RKC њих ни нема!

У самом граду Книну, подигнут је споменик том бану, војводи или краљу, овисно ко чита који историјски извор, али му нема ни гроба ни трага да је негде стварно укопан, изузев у фрањевачким списима Letopisa popa Dukljanina, као камену темељцу „хрватске повиести“!

Споменик је дело шибенског вајара Александра Губерине, а само то презиме је старо српско крајинско презиме, и то по немачким списима из Бечког Кrigs-аrhivа, где су сачувани писани трагови српске крајинске историје, без мешетарења фрањевачких реформатора!

-

Владимир Фролов

Укључујући се у општу „спонтану бригу о неразумним Србима“, Институт за студије људских права америчког Универзитета Колумбија, истиче у својој студији – „Србија мора да призна независност Косова како би се постигао одрживи мир у региону, а дијалог Београда и Приштине треба да промени формат уз ефикасније посредовање међународне заједнице“!

Након њихове „објективне“ анализе, хрватски премијер је одједном скупио храброст, и уклоњена је спорна плоча из Јасеновца, па се сада очекује и да „фактор мира и стабилности у региону“ скупи храброст, и уклони се српска држава са дела своје територије!

Уосталом, у анализи овог института у делу о стању људских права у Хрватској, помињу се само Жидови а Срби ни не постоје за њих, па вероватно зато и не примећују да је Косово колевка српске државности!
Ако је и од каубојских безобразника, много је вала, а фактора ће од таквих анализа тек да боли глава!

-

Након што је руска Сбербанка поднела суду кривичну пријаву против Ивице Тодорића, прва тужба спремна је и у САЂу, пише „Вечерњи лист“.


Агрокор је на мети још неколико тужби којима Руси желе да наплате раније одобрене кредите, а суду у Њукорку стигла је тужба против Агрокора једног од америцких фондова који је учествовао у кредитирању концерна у време Ивице Тодорића.

– Документација је предата, а Агрокор се тужи због лажног приказивања стања. Тужи се Агрокор, а како је његов власник још увек Тодорић, за оно за што се терети Агрокор одговараће и Тодорић – објаснио је за „Вечерњи лист“ један правник.

После Руса било је јасно да ће и неки од фондова, који нису учествовали у новом кредитном аранжману у јуну, учинити исто, наводи лист и додаје да име фонда који је поднео тужбу није познато и да је у финансирању Агрокора у време Тодорића учествовао велик број, пре свега ризичних, али и пензионих фондова из САЂа, Канаде и Велике Британије.

Од укупног броја фондова који су финансирали Агрокор у време Тодорића, њих око три четвртине, ако се посматра количина обвезница, прихватило је „леx Агрокор“ и учествовало с банкама у новом кредиту вредном 480 милиона евра по тзв. ролл уп моделу. Тај модел им обезбеђује сигуран повраћај новца који је раније дат концерну, у истом износу у којем су учествовали у новом кредиту.

– За Агрокор то значи да ће сигурно морати да им исплати око милијарду евра. Било је за претпоставити да ће се они који нису желели да учествују у том моделу кредитирања одлучити на тужбе због лажног приказивања пословања концерна у време бивше управе. Но, није искључено да ће се те тужбе проширити и против државе – оцењује Вечерњи лист.

www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/665898/Hrvatska-nema-kud-Posle-Rusa-i-Amerikanci-podizu-tuzbu

-
Хрватска је забиљежила највећи пад незапослености у ЕУ – број незапослених спустио се на 189.000 или на 10,6 одсто, али то су алармантни подаци, јер су посљедица масовног исељавања младих, наводе хрватски стручњаци за рад.Хрватска   Фото:thinkstock -

Овај ниво смањења незапослености у Хрватској није забиљежен током посљедње двије деценије, али то изазива велику забринутост.

Иако се број регистрованих незапослених лица у Хрватском заводу за запошљавање у прошлих 12 мјесеци смањио за око 52.000, чињеница је да се број запослених грађана у земљи не повећава.

Напротив, број радно активних становника /расположивих радника/ током посљедњих годину дана смањио се за 76.000 или за 4,6 одсто, уочили су аналитичари.

Од почетка 2014. до краја трећег тромјесечја 2016. године, само се у Њемачку трајно одселило 128.000 хрватских држављана, показују најновији подаци.

Према неким другим домаћим процјенама, број исељених из Хрватске током прошле четири године већи је од 200.000, па није чудно да је на хрватској радној берзи све мање пријављених.

С друге стране, број запослених у земљи је већ годинама на истом нивоу и износи око 1,5 милиона, преносе хрватски портали.

Извор: Срна

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=267924

-

Москва је изразила забринутост због контаката између украјинских и хрватских званичника у вези „поврата неконтролисаних подручја“ на истоку Украјине, што је, како тврди руска страна, супротно мировним споразумима из Минска, преносе руски медији саопштење РУСКОГ министарства спољних послова

Како јавља ТАСС, Кијев је крајем августа угостио бившу хрватску министарку правосуђа Весну Шкаре-Ожболт, бившег министра унутрашњих послова Јошка Морића и бившег водитеља Уреда хрватске владе за прогнане и избеглице Ловру Пејковића.

– Према тренутним информацијама објављеним у медијима, на састанцима се расправљало о питању ‘поврата неконтролисаних подручја’ на основу искуства Хрватске из 90-их година – стоји у саопштењу руског министарства.

Ради се о „негативном искуству“ с обзиром да су хрватске војне операције 1995. резултирале с 250.000 српских избеглица и бројним погинулим, додаје се у руском саопштењу у којем се алудира на војну операцију „Олују“.

– Било какво спомињање војних сценарија према Донбасу посебно се чини погрешним и неморалним у тренутку када је у првим данима школе ‘нормандијска контактна група’ успела договорити прекид ватре – наставља се у саопштењу.

‘Нормандијска четворка’ је група коју чине представници Немачке, Русије, Украјине и Француске и која покушава разријешити стање на истоку Украјине.


Руски МИП истиче да Москва жели неговати пријатељске односе с Хрватском и позива Загреб да „употреби све могућности и постакне Кијев на устрајну и потпуну примену споразума из Минска како би се на мирољубив начин и уз стварање услова за одрживу стабилизацију стања на украјинском југоистоку што прије решила унутрашња украјинска криза“.

Весна Шкаре-Ожболт, Јошко Морић, Здравка Бушић и Ловро Пејковић су чланови радне групе хрватске владе за сарадњу Хрватске и Украјине који су током дводневног радног посета Кијеву представили хрватски модел „успешне и мирне реинтеграције украјинског територија, по узору на мирну реинтеграцију хрватског Подунавља“.

-

Најновије статистике на нивоу Европске уније откривају поражавајуће последице слабе политике плата и односа према радним правима у Хрватској. Протест радника у Хрватској, Фото pixsell Протест радника у Хрватској, Фото pixsell

Сагледан је период након кризне 2008. године, па све до данас.

Хрватска, према подацима Европског синдикалног института (ЕТУИ), бележи највећи пад плата у источним земљама Европске уније од глобално-кризне 2008. године до данас. Као параметар је узето у обзир кретање просечне плате у односу на просек плата у западним ЕУ-државама, односно унутар тзв. ЕУ15. У наведеном периоду, просечан хрватски лични доходак пао је са 43 процента западноевропског просека на само 37 одсто. Распон у осталим државама истока Европске уније креће се данас од најниже рангиране Бугарске са 18 одсто, до Естоније са 42 процента, а преко половине просека у ЕУ15 скочила је једино Словенија, са око 60 одсто.

Према мишљењу Европске конфедерације синдиката (ЕТУЦ), разлог за генерално повећан јаз између истока и запада у ЕУ лежи у већем резању радничких права на истоку током кризе. Такође, та права су се на западу Европе, у каснијим годинама, брже и лакше враћала на раније вредности, што је додатно поспешило увећавање разлика. О томе се у Хрватској протеклих дана изјаснио само Младен Новосел, председник Савеза самосталних синдиката Хрватске, и то речима да тој држави прети озбиљан ризик да у европском врху буде само по бројкама о исељавању. „Док слушамо о туристичким рекордима и расту БДП, не можемо више да прихватамо тврдње да још није дошло време за повећање плата и опоравак радника.“

Изостанак систематског приступа економији

Економиста и академик Звонимир Балетић каже за ДW да криза 2008. у Хрватској и није била схваћена систематски, већ је узета здраво за готово, па је и приступ њеном био сасвим у складу с тим. „У међувремену смо се некако – и то само донекле – стабилизовали, али још увек смо далеко од благостања. Не може да буде добро ако у кратком року извезете 200.000 људи, а по броју незапослених и даље нисмо ни близу нули. Зато говорим само о ниском нивоу економске стабилности. На жалост, погодио сам кад сам пре седам-осам година изјавио да се нисмо примакли путу стабилизације, а ни данас не могу да изјавим нешто много боље.“

„Настрадали су првенствено радници“, наставља Балетић, „и пензионери већине категорија. Пала нам је куповна моћ, плате су ионако биле мале, а цене такве какве јесу, и нису могле да надокнаде пад потрошње. Политика није била довољна брана паду домаће производње, осим што се и генерално ишло на руку увозу. Неки слојеви су, наравно, у кризи прошли боље, али хрватско радништво – и не само хрватско, ако посматрамо шире – претрпело је главнину удара и терета. Наши људи зато данас масовно траже посао чак и у земљама које су донедавно биле осетно неразвијеније од нас. А то значи да смо заостали и за већином источноевропских земаља.“

Темпирана бомба сиромаштва

И док је Младен Новосел начелно најавио могућност скорог штрајка, Синдикат пензионера Хрватске већ је заказао велики протест у Загребу за 10. октобар. Положај пензионисаних радника, наиме, још је гори од оних који су и даље у радном односу, а по неким мерилима Хрватска стоји лоше чак и у односу на исток ЕУ. Удео просечне хрватске пензије у просечној хрватској плати тако износи 37,8 одсто и већ неко време је у паду.

„Међутим, то не желе увек да признају у Хрватском заводу за пензионо осигурање“, каже за ДW Јасна Петровић, председница Синдиката пензионера Хрватске. „Ипак не могу да негирам чињеницу да тај однос у БиХ износи 43 одсто, на Косову 47, у Србији 48, у Црној Гори 58, у Словенији 60, у Македонији и Мађарској 62 одсто, а Запад и да не спомињемо.“

Према њеним речима, Хрватска је дотакла европско дно и то је слика укупне политике плата и положаја радника. Притом су, истиче Петровићева, у посебно лошем положају у Хрватској жене, јер је њима пропорционално теже него радницама у осталим земљама ЕУ. „А није нормално ни да је покривеност пензијама у Хрватској само 64 одсто, док у Словенији чак 92 особе од стотину њих који су старији од 65 година, прима пензију. Нема раста стварне радне активности, па ни онда када се чини да запосленост расте. Нема озбиљне политичке подршке раду и зато нека нас не чуди ако ускоро код нас експлодира бомба сиромаштва.“

Извор: Дојче веле

www.novosti.rs/вести/планета.480.html:683847-Хрватска-као-бомба-пред-експлозију-НА-ДНУ-СМО

-
Најновије статистике на нивоу Европске уније откривају поражавајуће последице слабе политике плата и односа према радним правима у Хрватској.

Сагледан је период након кризне 2008. године, па све до данас.

Хрватска, према подацима Европског синдикалног института (ЕТУИ), бележи највећи пад плата у источним земљама Европске уније од глобално-кризне 2008. године до данас. Као параметар је узето у обзир кретање просечне плате у односу на просек плата у западним ЕУ-државама, односно унутар тзв. ЕУ15. У наведеном периоду, просечан хрватски лични доходак пао је са 43 процента западноевропског просека на само 37 одсто. Распон у осталим државама истока Европске уније креће се данас од најниже рангиране Бугарске са 18 одсто, до Естоније са 42 процента, а преко половине просека у ЕУ15 скочила је једино Словенија, са око 60 одсто.

Према мишљењу Европске конфедерације синдиката (ЕТУЦ), разлог за генерално повећан јаз између истока и запада у ЕУ лежи у већем резању радничких права на истоку током кризе. Такође, та права су се на западу Европе, у каснијим годинама, брже и лакше враћала на раније вредности, што је додатно поспешило увећавање разлика. О томе се у Хрватској протеклих дана изјаснио само Младен Новосел, председник Савеза самосталних синдиката Хрватске, и то речима да тој држави прети озбиљан ризик да у европском врху буде само по бројкама о исељавању. „Док слушамо о туристичким рекордима и расту БДП, не можемо више да прихватамо тврдње да још није дошло време за повећање плата и опоравак радника.“

Изостанак систематског приступа економији

Економиста и академик Звонимир Балетић каже за ДW да криза 2008. у Хрватској и није била схваћена систематски, већ је узета здраво за готово, па је и приступ њеном био сасвим у складу с тим. „У међувремену смо се некако – и то само донекле – стабилизовали, али још увек смо далеко од благостања. Не може да буде добро ако у кратком року извезете 200.000 људи, а по броју незапослених и даље нисмо ни близу нули. Зато говорим само о ниском нивоу економске стабилности. На жалост, погодио сам кад сам пре седам-осам година изјавио да се нисмо примакли путу стабилизације, а ни данас не могу да изјавим нешто много боље.“

„Настрадали су првенствено радници“, наставља Балетић, „и пензионери већине категорија. Пала нам је куповна моћ, плате су ионако биле мале, а цене такве какве јесу, и нису могле да надокнаде пад потрошње. Политика није била довољна брана паду домаће производње, осим што се и генерално ишло на руку увозу. Неки слојеви су, наравно, у кризи прошли боље, али хрватско радништво – и не само хрватско, ако посматрамо шире – претрпело је главнину удара и терета. Наши људи зато данас масовно траже посао чак и у земљама које су донедавно биле осетно неразвијеније од нас. А то значи да смо заостали и за већином источноевропских земаља.“

Темпирана бомба сиромаштва

И док је Младен Новосел начелно најавио могућност скорог штрајка, Синдикат пензионера Хрватске већ је заказао велики протест у Загребу за 10. октобар. Положај пензионисаних радника, наиме, још је гори од оних који су и даље у радном односу, а по неким мерилима Хрватска стоји лоше чак и у односу на исток ЕУ. Удео просечне хрватске пензије у просечној хрватској плати тако износи 37,8 одсто и већ неко време је у паду.

„Међутим, то не желе увек да признају у Хрватском заводу за пензионо осигурање“, каже за ДW Јасна Петровић, председница Синдиката пензионера Хрватске. „Ипак не могу да негирам чињеницу да тај однос у БиХ износи 43 одсто, на Косову 47, у Србији 48, у Црној Гори 58, у Словенији 60, у Македонији и Мађарској 62 одсто, а Запад и да не спомињемо.“

Према њеним речима, Хрватска је дотакла европско дно и то је слика укупне политике плата и положаја радника. Притом су, истиче Петровићева, у посебно лошем положају у Хрватској жене, јер је њима пропорционално теже него радницама у осталим земљама ЕУ. „А није нормално ни да је покривеност пензијама у Хрватској само 64 одсто, док у Словенији чак 92 особе од стотину њих који су старији од 65 година, прима пензију. Нема раста стварне радне активности, па ни онда када се чини да запосленост расте. Нема озбиљне политичке подршке раду и зато нека нас не чуди ако ускоро код нас експлодира бомба сиромаштва.“

Извор: Дојче веле

-

Владимир Фролов

„Демократска“ Хрватска свако мало покаже своје отворено србождерство, као најнегованију националну дисциплину мржње, коју антифашистичка ЕU и мили NАТО никако не „виде“!

У палети већ опробаних рецепата, летос се почиње развијати нова „српска опачина“!

Срби, тобож због мржње према Хрватској која их се успела решити, додуше уз малу помоћ и ЕU и NАТО, упорно пале хрватско грмље, шибље и смеће, на јадранској обали и мало у залеђу, барем тако тврде чувари и хрватски ватрогасци, већ спали с ногу, док тркају са пожаришта на пожариште, а трома еуропска тела за помоћ, у Бриселу ни припремну седницу не заказују.

Ваљда се зато нарасли хрватски гнев „спонтано“ и каналише на увек дежурне кривце Србе, који су то још од столећа седмог, кад су Хрвати наводно стигли на Јадран (по тврдњама RKC фратара).

У римским хроникама ипак није забележено, да су и тада Срби као домаћини били пиромани!

__________________________________________________________________

Opačina – наводни старохрватски израз за злу намеру!

На ФСК већ је било речи о неподобности Његоша (овде), Андрића (овде) и Ћопића (овде) за хрватску и бошњачку националистичку јавност – доминантну у тамошњим друштвима која се „развијају“ под патронатима Брисела и Вашингтона.

На сличан начин за њих је неподобан и Владан Десница (1905−1967).

Десничин роман Прољећа Ивана Галеба (1959) каткад се сврстава у пет најбољих српских романа 20. века – заједно са Црњансковим Сеобама, Андрићевом Проклетом авлијом, Селимовићевим Дервишом и смрти и Нечистом крви Борисава Станковића (на пример овде). Проблем је, наравно, у атрибуту српски, пошто је писац овог романа, иначе врхунски интелектуалац, био Србин из Далмације који је „свој књижевни рад започео као српски писац, покретач једног од српских регионалних часописа између два рата“ (Ј. Деретић, Историја српске књижевности, овде, стр. 1197).

У потресној монографији Kњигоцид: уништавање књига у Хрватској 1990-их, Анте Лешаја описао је ликвидирање 2,8 милиона неподобних књига из јавних библиотека у најновијој чланици ЕУ (овде). Ту је, између осталог, наведено и да су се Десничине  књиге нашле на списку за ликвидирање јер су њихово присуство у библиотекама хрватски читаоци видели као „доказ српскога културног империјализма“ (овде).

За време операције „Олуја” (1995), хрватски војници одсекли су главу с бисте Владана Деснице у Исламу Грчком, где је овај књижевник − „са широким класичним и модерним образовањем, скептичан, скрупулозан, склон анализи и самоанализи“ (Деретић, исто, 1195) – сахрањен (овде).

Прошле године, „градски комунални редари уклонили су спомен плочу Владану Десници са задарског Народног трга. Спомен плоча отргнута је с фасаде Десничине родне куће на захтијев градоначелника јер није била постављена сукладно `Одлуци о постављању и уклањању споменика, спомен плоча, скулптура и других спомен обиљежја` из вељаче 2009. године“ (овде).

Тако је, наиме, уклоњена пластична табла на којој је писало „У овој кући је рођен Владан Десница, књижевник“. Али, у Задру није уклоњена спомен-плоча којом се величају, како на њој и пише, „усташки син“ Рајко Лоза и НДХ (на табли, између осталог, стоји: „Прогони, оптужбе, мучења, затаје, издаје, нису прекинукле твој животни сан – Независну државу Хрватску. Ми га настављамо и вјерујемо да ће бити стварност!“). Изгледа да по „Одлуци о постављању спомен плоча“ из вељаче 2009. године Лоза може, а Десница не може.

Зашто, заправо, (полу)званични хрватски нацисти мрзе Десницу? Не само зато што је Србин. За хрватске нацисте, уистину, сваки Србин нужно је и четник, па тако и Владан Десница.

У Časopisu za suvremenu povijest (Vol. 48 No. 3, prosinac 2016), који  издаје Хрватски институт за повијест, објављен је „изворни знанствени чланак“ чији је наслов „Владан Десница, против `безбожног комунизма`” (овде). „Насупрот одређеним интерпретацијама које тврде да је Десница тијеком Другога свјетског рата био сурадник НОП-а, те да је крајем рата почео радити у ЗАВНОХ-у“, аутор овог рада сматра „да је Десница у том раздобљу дјелатно сурађивао с талијанским властима у анектираној Далмацији, а након капитулације Италије био дјелатан у четничком покрету“ (стр. 689).

Тако је Десница и у званичној хрватској историографији декларисан као сарадник окупатора и колаборант италијанских фашиста. Не смемо заборавити да у данашњој Хрватској чак и Јуру Францетића покушавају да представе као „усташу-антифашисту” који се заправо „борио против талијанскога и српског фашизма“ (видети овде), а Десница полако постаје баш сарданик тог страшног „талијанскога и српског фашизма“.

Но, све што је Десница у то доба радио, чинио је како би сачувао (српски) народ од нацистичког геноцида – што је заправо била званична политика тадашње квислиншке хрватске државе – а који је и те како дјелатно спровођен. Тим геноцидом уништено је на стотине хиљада људи, па је у таквим околностима сарадња са Италијанима, или пак са званичним јединицама Југословенске војске у Отаџбини, за Десницу била мање зло него препустити Србе усташком ножу.

Десница је био згрожен што су партизани у његовој кући, у Исламу Грчком, ложили паркет (овде). Но, прихватио је и покрет који је штитио народ од Независне државе Хрватске. „Отишао је у партизане у љето 1944. године, остављајући практично у Исламу Грчком на милост и немилост четника и усташа мајку, супругу с четверо мале дјеце те три сестре“ (овде).

Ипак, ни то није било довољно да Хрвати већ у доба комунизма Десници не спочитавају „сурадњу с четницима“. У једном Удбином елеборату спомиње се да је „Десница у току рата писао у четничким листовима попа Ђујића“, те да је „послије рата остао на таквим позицијама“, јер је „књига за коју је награђен негативна“ (овде, стр. 59).  Реч је, наиме, о Десничином роману Зимско љетовање (1950) који, како књижевна историја оцењује, „нема ничега заједничког с другим романима из НОБ-а с почетка 50-их година“, и у коме „нема ни трунке идеологије, ни револуционарне патетике“ (Деретић, исто, 1196).

Но, тај роман хрватска књижевна критика оштро је политички осудила. Ондашњи председник Друштва писаца Хрватске, Иван Дончевић, оптужио је Десницу да „трује омладину с идејама које немају никакве везе са стварношћу”, а Јоже Хорват, тајник Матице Хрватске, устврдио је да „писац-одвјетник (Десница је по професији био адвокат – С. И.)  исповједа назадњачке идеје које коче напредне снаге да се боре за изградњу социјализма” (овде).

Као континуитет истог процеса који је вођен шовинистичким антисрбизмом, данас нам Златко Бегоња, „запосленик Одјела за повијест Свеучилишта у Задру и запосленик Завода за повијесне знаности ХАЗУ“, објашњава (овде) да је Десница учествовао на састанку у Бенковцу, 23. јула 1941, с представником италијанског префекта у Задру, заједно са Момчилом Ђујићем, те да је Десница „припадао идејама српске Радикалне странке, односно из ње произишлим огранцима Југославенске националне странке и Југославенске радикалне странке“. Смисао састанка био је да се „кнински и грачачки котар сједине под краљевином Италијом“.

Очигледно је да се  Десница у данашњој „хрватској повијести“ жели приказати првенствено као сарадник Италијана који су, најпре, 1941. године, анектирали Далмацију, а онда, наводно, хтели да присаједине и делове НДХ насељене Србима. При томе,  потпуно се прећуткује шта је НДХ чинила са Србима у Лици, Далмацији, на Банији и у другим крајевима, те како су фабрике смрти – Јадовно, Јасеновац, Паг итд. – дневно испоручивале на хиљаде уморених Срба, те да су Срби морали да се довијају сарађујући са Гогом и Магогом, како би се спасили од клања током вишегодишње усташке валпургијске ноћи.

Данас, када се негира да су се неки од највећих хрватских злочина уопште и догодили (овде), Десница је неми сведок хрватског злочинства, притворства и бруталности. Зато га не воле не само Задар, Загреб и Сплит. Не воли га ни другосрбијански Београд.

Но, читаоци који препознају и цене врхунску књижевност уживаће у роману Прољећа Ивана Галеба, „јединственом у југословенској књижвености, једној од оних књига по којима су 50-е године постале велико доба нашег романа и наше књижевности“ (Деретић, исто, 1196).

Десници могу којекакви одсецати главу и уклањати спомен-плочу с његове родне куће. Но, не могу убити његово дело. Друштво које из своје књижевности избацује Десницу све је – јасно и гласно – рекло о себи.