Тагови Вести таговане са "ХСП"

ХСП

Jасан став Александра Вулина да се на комеморацији „dičnim hrvatskim sinovima“ на блајбуршком пољу, заправо окупља сав шљам неофашиста из ЕU, те да тај број рапидно расте из године у годину, а притом присуствује и службена делегација хрватске државе, изазваo je промптни одговор, тобож повређених „чистунаца“.

„Да се власи не досете“ – како гласи стара изрека, уследио је захтев „удруге хрватских бранитеља“ да се Вулин прогласи за persona non grata у Хрватској, и то под хитно.

Намера је заправо далеко перфиднија од тобожње увреде, због става да се не може присуствовати комеморацији невиним јасеновачким жртвама у априлу, а потом средином маја пожурити у Аустрију, на опште неофашистички дернек који нема карактер комеморације, али има отворено потстицање на фашистичке тезе о расној супериорности и дозвољеном „коначном решењу“ за неке народе, и то на њиховој вековној земљи.

Пракса, да службена делегација владе у Београду присуствује комеморацији у мају на Јадовном, већ одавно жуља загребачке пераче прљаве прошлости, који су постали свесни да се полако али сигурно разодева добро упакована истина, о намери геноцида над Србима у NDH.

Јадовно је заправо темељ леденог брега хрватске геноцидне намере, јер је погром осмишљен и пре настанка NDH, те се јасно повезује са плановима хрватских шовиниста још у време Аустро-Угарске, када се и родила идеја у глави Јозуе Франка вође HSP, о стварању партијске војске кољача, што је аминовано од тадашњих RKC првосвештеника у Загребу и Сарајеву, јер се уклопило у њихове службене тезе са Првог хрватског католичког концила, о коначном решењу „српског питања“, али и државних институција тадашње Земаљске владе у Сарајеву, и надређених у Пешти и Бечу.

Као што су далеке 1908.године предлагали да се одмах покољу сви писмени Срби, па потом редом и остатак народа, чему се тадашња „узорна правна држава“ Аустро-Угарска није уопште супроставила,тако су челници ХСП заправо наметнули став да је клање, једини начин истребљења Срба почетком XX века, док у Европи на сва уста разглабају о култури.

Почетак примене ножа у решењу српског питања, показаће франковци као аустроугарски војници у јединицама хрватских домобрана у Мачви 1914.године, и то убијањем деце, жена, стараца, рањеника и заробљеника, дакле свим елементима геноцида.

Тај злочин није правно санкционисан, нити су починиоци приведени лицу правде након стварања прве заједничке државе, која је Хрватима као народу донела толико жељену слободу и опште право гласа успут, и то од тих примитивних православних Срба.

Идеја општег истребљења Срба, само је ојачала у главама хрватских шовиниста, некажњених за покушај њене примене, те ће припреме за будући срећни тренутак бити скоро полујавне након стварања бановине Хрватске.

Јадовно, тада скоро непознато,чак и у самој покрајини Лици, а камо ли у удаљеним крајевима Срема или Херцеговине, зато је и изабрано да српски интелектуалци из Сремских Карловаца и Мостара буду међу првим посетиоцима тог „хрватског опоравилишта“, како данас хрватски циници систематски називају усташке логоре смрти.

За разлику од нацистичких концентрационих логора, где су ослободиоци и затекли многобројне логораше, у хрватским концлогорима није било радосних који поздрављају своје ослободиоце.

Управо су блајбуршке „nevine hrvatske žrtve“ као кољачи-чувари затрли трагове свога злочина пред планско одступање на Запад, где ће их прихватити као будуће борце против комунистичке немани.

Морална дилема, око стрељања злочинаца без преког суда, јер је још трајао рат, а они су морали положити оружје, капитулацију је потписао њихов врховни наредбодавац, начелник немачког генералштаба, чији су слепи послушници били и припадници усташко-домобранске хрватске војске, не може да аболира од доказане кривице почињеног геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, што без зазора упорно покушава и RKC и наследници политике HSP, уз свесрдну помоћ разних бораца за „истину“, и то из редова фашистичких потомака.

Ипак, ове се године догодио значајан искорак од вишедеценијске традиције окупљања на Блајбуршком пољу, јер су у самој Аустрији покренули питање моралне одговорности за толерисање неофашистичког окупљања, и то из земаља ЕU, која притом тврди да је настала на темељима антифашистичке победе, само неће да призна да су ту победу донели совјетски победници на свом походу до Берлина, да се заувек искорени зло „коначног решења“ за поједине народе.

Најзад је једна земља у ЕU, тачније део њених савесних грађана, смогао снаге да покрене питање које намеће моралну дилему савременим антифашистима, дозволити или не, окупљање потомака у знак поштовања фашистичким злочинцима, као вид толерисања сећања на зло.

Међутим, кад је у питању хрватско сећање, оно је у последњих четврт века показало и исказало успешно понављање злочина над Србима, крунишући га етничким чишћењем становника Српске Крајине, и то под заштитом и подршком NАТО и ЕU, притом и злоупотребом статуса заштићене зоне ОUN.

Отворио је Вулин сувише крупно питање одговорности ЕU и NАТО, јер је садашња Хрватска чланица и ЕU и NАТО, ставом да се не може истовремено присуствовати комеморацији у Јасеновцу и то видљиво са напором, јер то широке народне масе не одобравају, а недуго потом, пожурити до Блајбурга да се стави рука на хрватско срце, док се свира химна за фашисте. То је заправо иста, јер је у НДХ установљена као химна, пошто је још у краљевини Југославији, прва строфа песме „Лијепа наша домовино“ била друга строфа заједничке химне. 

Да се унапред предупреди неминовно отварање Пандорине кутије хрватског геноцида, лакше је хитно прогласити тог београдског дрзника за persona non grata, те неће моћи ни да привири у нашу хрватску домовину, а камо ли да полаже венац на Јадовном, што се обавезно и објави у штампи и на ТВ, те се тако потсећа на дешавања која ипак треба заборавити, казаће и бројни борци за „срећну заједничку будућност“ са сорошевих јасала, којима врви Београд.

Њима је борба за ту и такву будућност баш и срећна и берићетна, па је и разумљив труд који улажу, али и потомци жртава улажу још и већи труд, и то о свом круву и руву, да се истина не потисне у заборав, напротив.

На Бадњи дан, када се у црквеној порти традиционално праштају размирице међу комшијама, у граду Загребу острвила се група новоусташа да ремети ту атмосферу, онима већ малобројним, који имају снаге и одлучности да у атмосфери вишедеценијског прогона, ипак дођу у саборни храм СПЦ!

Загреб је нажалост варош где су србождерски испади почели још пре два века, јер су прве организоване антисрпске рушилачке демонстрације одржане 1899.године, у организацији HSP!

Анте Старчевић „отац домовине“, иако му је мајка Милица била Српкиња, први је почео да шири лаж о „хрватским православцима“, покушавајући као вођа HSP (Хрватска странка права) да ту лаж натури крајинским Србима, који су тада још „царски људи“ били, те за цивиле Хрвате ни марили нису!

У часу када су Беч и Пешта договорили развојачење Војне крајине и њено припајање Угарском делу Двојне монархије, а не никаквој хрватској бановини, интензивира се ова лаж поново!

Еуген Кватерник, аустријски Немац, један од вођа HSP, покушаће да злоупотреби незадовољство крајинских Срба одлуком да се развојачи Војна крајина, те покреће тзв „Раковичку буну“, за команданта устаника именује капетана Ћујић-а, кога аустријски документи именују као Србина, а не никако „хрватског православца“!

Аустрија је буну лако угушила, и вође по кратком поступку стрељала, те се процес развојачења растегну, да се бунтовни Крајишници некако сами у својој души преломе!

Велики број Срба, који тако постадоше угарски поданици, хрватски шовинисти доживели су као претњу, јер је јака политичка група Срба у Новом Саду већ била артикулисана, и одмах успоставише тесну сарадњу са загребачким Србима, који су представљали јак трговачки и интелектуални слој, уз Жидове који су већ имали своју веома добро организовану ЖОЗ (Жидовска црквена опћина Загреб) ослоњену и на бечку и на пештанску заједницу.

Организована ће политичка борба резултирати чињеницом, да ће у хрватском Сабору Србин обавезно бити подбан, ако је Хрват бан, или обрнуто, што траје до Великог рата!

Однос је пренет и на градско поглаварство (градска влада), те су бројни угледни Срби вршили ту функцију у граду Загребу!

Од првог хрватског католичког концила (1900.године), почиње систематско лагање о „православним Хрватима“, које су тобож агресивни СПЦ свештеници убедили да су они Срби!

Зачетник ове кампање је угарски земаљски управник у БиХ, Kalaj, који ће најближег сарадника у овом пројекту наћи у RKC надбискупу Врхбосанском, Štadleru!

Истовремено је покренуо кампању за укрупњавање разједињених шиптарских фисова, које уз помоћ дуката и пушака „албанизују“, стварајући тако подлогу за каснију причу о „природним албанским земљама“, преко којих би имала проћи већ пројектована железница „Беч-Солун“!

Сви покушаји да убеде Србе да су „православни Хрвати“ нису дали жељене резултате, те чак ни у Великом рату нису успевали да то наметну, упркос злочиначког прогона и терања у концлагере писмених и мислећих.

У заједничкој држави, пројекат је приремено гурнут у каптолску фијоку, јер су Срби слободно исповедали своју православну веру, притом се не светећи католичким челницима за прогон и злодела у Двојној монархији.

Када хрватски фашисти почеше системско истребљење Срба у НДХ, српски народ се лати оружја и загребачки челници се нађоше на удару нацистичке власти у Берлину, пошто је устанак угрозио снабдевање немачке армије у Северној Африци, преко Солуна!

Да донекле смире српско становништво a угоде Немцима, сетише се усташе пројекта о „hrvatskim pravoslavcima“ и потражише „погодне“ ретке претекавше православне свештенике!

Тако унапредише калуђера фрушкогорског манастира Хопово, Grigorijа Ivanovičа Maksimovа, избеглог пред црвенима, проглашавајући га mitropolitom zagrebačkim Germogemon и првосвештеником HPC („Хрватска православна црква“), одлуком поглавника Павелића!

Успеше и да сакупе неколико отпадника за верске службенике, јер су јереји и архијереји СПЦ већ били зверски затучени на бројним губилиштима, међу првим жртвама хрватског геноцида! Неколико дотадашњих конвертита, поврати се у крило новостворене HPC, што су пропагандисти „hrvatskih slikopisnih zapisa“ ревносно овековечили на филмској траци, склањајући и тај примерак у Немачку, где су га „случајно открили“ пре неку годину, као „вредну архивску грађу“ и одмах умножили за знанствену (стручну) употребу!

Пропаст NDH, била је истовремено и пропаст такве HPC (нажалост, изгледа привремено!).

Када је деведесетих година прошлог века разбијена тадашња заједничка држава и настале лилипут „NАТО државице“, појави се проблем у лику и делу СПЦ, која обједињава српски етнички простор и даје осећај свим Србима да су јединствена целина, без обзира у којој држави тренутно живе!

Решење овог тешког „проблема“ је већ постојало, почетни пројекат урадио је Савић Марковић-Штедимлија, близак сарадник Мирослава-Фриц Крлеже, који је још касних тридесетих прошлог века у Загребу урадио модел „црногорске православне цркве“, у оквиру будућег пројекта „Независна Црна Гора“ Секуле Дрљевића. 

Користећи Штедимлијин пројекат, касних педесетих година прошлог века, урадили су комунисти свој пројекат МПЦ („Македонска православна црква“), насилно отимајући српске средњевековне манастире и цркве из времена Немањића, у Македонији.

Штедимлијин пројекат обновио је и „дон Мило“, уписујући „васкрслу“ ЦПЦ („Црногорска православна црква“) у регистар невладиних организација.

Додуше, „Црногорска православна црква“ још упорно покушава да приграби имовину СПЦ у Црној Гори „демократским“ методама, уз помоћ „правне државе“.

При покушају да их приме у UNESCO, и шиптарски „научници“ су помињали постојање „косовске православне цркве“, a манастире српске по Косову „експерти“ UNESCO не воде као српску баштину.

Тако је не случајно, пре неколико година у Задру покренут поновни пројекат HPC, и то од активиста НВО „Hrvatski domobran“, који су агитујући успели да у попису становништва у рубрику вероисповест, натуре и непостојећу категорију „hrvatski pravoslavci“!

По важећем закону, припадници удружења грађана „Hrvatska pravoslavna crkva“, могу после пет година да траже упис новостворене цркве уколико имају потребан број „верника“, што утврђује хрватско министарство културе.

Намера је јасна, створити „критичну масу“, која ће затим захтевати своја „легитимна верска права “, још само да се „покрадене“ црквене драгоцености врате из агресорске Србије, па може почети борба за повратак „старохрватских цркава и манастира“, које су још ти агресори из династије Немањића отели на силу „збуњеним hrvatskim pravoslavcima“, који тада нису послушали добронамерне фрањевачке фратре, који су о томе вероватно оставили записе, који увек могу волшебно изронити из богате ватиканске збирке.

Тако се не би ни могло догодити, да православни свештеник у Шибенику, забрани да на српској парцели гробља, где се сахрањује Србин али „хрватски ветеран – домољуб“, почасни плотун испуцају припадници ХВ, док је сандук прекривен „шаховницом“.

Тај су инцидент, управо искористили чланови НВО „Hrvatski domobran“ из Задра, да обнове причу о неопходном обнављању HPC, па неће више ти страни попови ширити „четнишво“ по етнички чистој „лијепој нашој“!

По самој својој замисли, HPC јесте проблем за СПЦ, те изјава митрополита Загребачко-љубљанског да за СПЦ она не постоји, није никако трајно решење, али јесте избегавање суштине проблема односа између RKC и СПЦ на српским етничким просторима, који није настао од „јуче“, а сам од себе сигурно неће ни нестати!

слика http://www.novinar.de/2009/12/22/osniva-se-hrvatska-pravoslavna-zajednica-cilj-autokefalnost.html

-
Обележавање 75. годишњице антифашистичког устанка у напетој атмосфери. Повици „За дом спремни“, Томпсон, називање антифашиста четницима.

 Фото Pixsell

ЗАГРЕБ – ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

У наелектрисаној атмосфери, препуној инцидената, уз дивљање црнокошуљаша обучених у мајице са натписом „За дом спремни“, с једне стране, и певање партизанских песама посвећених Јосипу Брозу Титу, с друге, у Србу је обележена 75. годишњица антифашистичког устанка.

Иако је суд забранио председнику опскурне странке Аутохтоног ХСП долазак у Срб, он није поштовао судску одлуку. Поручујући да му нико не може забранити да дође у било који део Хрватске, он је са присташама узвикивао: „За дом спремни!“

Полиција је оградила место око партизанског споменика испод ког су говорили представници антифашистичких удружења. Говор бившег хрватског председника Стјепана Месића прекинуло је петнаестак жена које су носиле хрватске заставе и гласно певале Томпсонову песму: „Лијепа ли си“.

Док су представници антифашиста оптуживали хрватску председницу Колинду Грабар Китаровић што је избацила са Пантовчака Титову скулптуру и подржавала „усташког барјактара“ Томислава Карамарка, чланови Аутохтоног ХСП извикивали су увреде и антифашисте прогласили – четницима.

Вербално су се сукобили и председник Антифашистичке лиге Зоран Пусић и посланик ХДЗ у Сабору генерал Жељко Гласновић који га је назвао „моралном наказом“. За време Пусићевог говора ултранационалисти су викали: „Дају ти наше паре, а ниси се борио за Хрватску“. Гласновић је рекао да се у Србу обележава великочетнички празник и да се фалсификује историја тврдњама да је у том месту покренут устанак Срба и Хрвата против усташа и Немаца. Пусић је одговорио да „нико не негира четничке злочине, па и оне у Лици, али је чињеница да се народ дигао против окупатора 1941.“

Представник задарских антифашиста Никола Будија:

– Ја сам Хрват, али нисам усташа, ја сам Титов борац.

Милорад Пуповац, председник СНВ-а, на скупу коме је присуствовала и амбасадорка Србије у Хрватској Мира Николић, поручио је:

– Већина српског становништва није се определила за четнике, већ за партизане.Сасвим је јасно да су партизани били покретачи и главна снага устанка и да је устанак био једини излаз за српско становништво Лике, којем је претило уништење. Устанак у Србу поставио је темеље антифашистичке борбе у Хрватској.

извор: www.novosti.rs/вести/планета.480.html:617097-Обележавање-Дана-устанка-у-Србу-уз-инциденте-и-провокације-Месићев-говор-прекинут-Томпсоновом-песмом