понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "Игор Додон"

Игор Додон

-

Владимир Фролов

Молдавски председник Додон, забранио је указом учешће молдавских војника у натоовској операцији „Платински орао“ (Platinum Eagle) која се одвија у Румунији, а учетвују трупе из САД, Бугарске, Македоније, Црне Горе, Румуније, Србије, Словеније и Украјине!

Додон образлаже своју одлуку чињеницом да је Молдавија војно неутрална! Званичници Србије упорно казују свом народу да су војно неутрални, али не забрањују учешће у вежбама NATO, изразито непријатељским за руску државу!

Очито неки неутралност погрешно тумаче, а речник страних речи не користе!

У југо-источној Европи поново су се разгореле „обојене револуције“. Масовне антивладине демонстрације у Румунији не само да су довеле земљу на ивицу друштвено-политичке кризе, него су и натерале да се пажљивије осврнемо на све процесе који се одигравају у региону – па тако и по питању могућности реализације планова и сценарија, апробованих у претходне две деценије, између осталог и у Србији.

Поводом за протесте више хиљада људи, који су преплавили Румунију, била је намера социјал-демократске владе премијера Сорина Гриндауа да унесе промене у законодавство по питању борбе против корупције. Ванредни акт владе о декриминализацији низа економских поглавља Кривичног кодекса био је донет у ноћи на 1. фебруар. Није се радило о слабљењу кажњавања за корупцију, као ни о прогласу широке амнестије за осуђене по корупционашким тачкама.

У знак протеста, на улице румунских градова одмах је изашло стотине хиљаада протествујућих. Под паролама са захтевом оставке владиног кабинета премијера Гриндјануа, већ увече 1, фебруара скупило се 250 хиљада људи у више од 50 румунских градова, а највише у Букурешту – 100 хиљада. Премијер је 5. фебруара изјавио да не жели да „дели румунско друштво“ и влада због тога повлачи декрет. Међутим, изјава Сорена Гриндјануа није умирила страсти. Бројност демонстраната у целој Румунији  је увече 5. фебруара премашила 600 хиљада – што је омогућило да се манифестација окарактерише као најмасовнија од времена свргавања режима Николае Чаушескуа крајем 1989. године. [http://www.rbc.ru/politics/05/02/2017/58972db79a7947dff771e7b2]

Таква је стварна скица догађаја. Међутим, она изазива бројна питања шире – па чак и регионалне – особености.

Као прво, сам по себи масовни излазак на улице није реткост у новијој историји Румуније. То се догађало не једном, како под политичким, тако и социјално-економским паролама и носили су како провладин, тако и антивладин карактер. Међутим, они никада за последњих четврт века нису попримили тако муњевите размере као данас. Конкретно, 1990. године су румунски рудари у редовима и у масовном виду боравили у Букурешту, да би изразили подршку тадашњем председнику земље Јону Илијескуу. А у самом жаришту унутар-политичке кризе у Румунији током 2014. године на улице румунске престонице је изашло 70 хиљада демонстраната.

Другим речима – неколико пута мање него у овим фебруарским данима, иако је разлог за протест тада био озбиљнији него што је данас. Довољно је рећи да се у спорном указу говорило о брисању из румунског Кривичног кодекса члана о прекорачењу пуномоћја, ако је штета износила мање од 200 хиљада румунских лева, што износи отприлике 48 хиљада долара – другим речима, веома незначајну суму за истинску корупцију. Поред тога, осуђени по лаким тачкама добијали су шансу на скраћење рока или су потпадали под амнестију која се проширила на осуђене испод пет година, старије људе и трудне жене. Влада је своју намеру објаснила са два циља – неопходност да се Кривични кодекс доведе у сагласност са либералнијим решењима Уставног суда и препуњеношћу затвора. Према рачуници саме владе, под амнестију би могли потпасти 2,5 хиљаде људи, по оцени владиног управљања затворима – 3-7 хиљада људи.

Јасно је да сличан, веома умерен пропис, тешко да је могао сам по себи изазвати распиривање страсти без преседана чак и по румунским мерилима. Поготово што, како признају локални и међународни стручњаци, корупционашки проблеми у земљи се, мада и не тако брзо, али ипак решавају. Према „Извештају доживљаја корупције“ који је 25. јануара текуће године публиковала организација Transparency International, Румунија је са 48 поена од 100 заузела по резултатима за 2016. годину 57-мо место у свету, нашавши се на истом нивоу са Мађарском. Плус, што је карактеристично, последње три године ситуација са корупцијом у Румунији се постепено побољшава: током 2013-2014 године земља је скупила 43 поена, 2015 – 45 поена. [www.transparency.org/news/feature/corruption_perceptions_index_2016]

Као друго, скреће пажњу на себе муњевити пораст антивладиног расположења у условима када је премијер Сорин Гриндјану ступио на дужност 4. јануара текуће године, а сами парламентарни избори су одржани у децембру 2016. године. На њима је Социјал-деморкатска партија Румуније одржала убедљиву победу, скупивши око 45% гласова и много претекавши десну Национал-либералну партију (око 20% гласова).  [parlamentare2016.bec.ro/wp-content/uploads/2016/12/4_RF.pdf]

Масовне антивладине демонстрације у сличној ситуацији могу се муњевито развијати само у случају драматичног погоршања унутар-политичке или социјално-економске ситуације – чега у овом случају није било – или у условима активног мешања спољашњег фактора.

И тако, спољни фактор је, према расположивим информацијама, у данашњим догађајима у Румунији заиста присутан. То је трећи и најопаснији аспект кризе. Извори у Букурешту повезују добро организоване анти-владине демонстрације у Румунији са страховањима која су се појавила у локалним националистичким круговима и у низу иностраних центара и престоница, на предмет будуће спољно-политичке орјентације кабинета Сорина Гриндјануа у условима победе кандидата Партије социјалиста Игора Додона у новембру 2016. године на председничким изборима у суседној Молдавији. Последњи је већ успео да спроведе први за последњих осам година сусрет са лидером Придњестровља, да посети Москву и наступи са иницијативом о давању Молдавији статуса посматрача у ЕАЕС.

Слична дејства Игора Додона по питању „оздрављења“ спољнополитичке орјентације своје земље и придавања већег економског значаја, у потпуности је у складу са погледима румунских социјал-демократа – но, зато категорички не задовољава прозападне и великорумунске активисте на обе стране румунско-молдавске границе. Управо могућа појава блока Букурешт-Кишињев- Москва (како политичког, тако и економског), према расположивим информацијама је и уплашило организаторе антивладиних наступа – који су се наоружали свим тим методама дестабилизације прилика који су били испробани у Србији још 2000. године. Према признању очевидаца, као покретачка снага протеста у Румунији јесте омладина, а „главно средство мобилизације су социјалне мреже“. [www.rbc.ru/politics/06/02/2017/58983ea99a794731aac385a8}

У насталој ситуацији у својству следеће етапе њеног развоја може се очекивати брзи повратак на активну политичку сцену Румуније у улози „спаситеља отаџбине“ (а уједно и „борца против корупције“) оних политичара на челу са бившим председником земље Трајаном Бесескуом – које су у суштини и смениле садашње румунске социјал-демократске власти. А то, са своје стране, може значити оштру дестабилизацију прилика у читавом региону, пошто ће реанимација националистичких пројеката „Велике Румуније“, неизбежно испровоцирати раст аналогних расположења у другим „заинтересованим“ државама – у првом реду у Мађарској, Бугарској, Словачкој и Србији.

-

НОВИ председник Молдавије – Игор Додон – сменио је министра одбране своје земље Анатола Шаларуа.

          На први поглед: ништа посебно и ништа превише занимљиво. Јер, кад се мења врх власти у некој земљи – падају и министи и целе владе. Само, ово са војним министром Молдавије ипак није гола рутина.

          Додон је сменио Шаларуа – како је сам званично формулисао – због „флертовања са НАТО”!

          Још је указао да је Шалару то радио „добро знајући да је Молдавија неутрална земља”.

          Шалару је непрекидно инсистирао да Русија повуче своје миротворце из Придњестровља и отворено се залагао за кнфронтацију са Русијом и Руским светом.

          На летошњем самиту НАТО у Варшави, Шалару је рекао и ово:

          „Мада је Молдавија, уставно гледано, неутрална држава, то не значи да за њу не постоје отворени фронтови на невојној основи”.

           Шалару није престајао да понавља: Русија је главна спољна претња за Молдавију.

          Додон, наравно, за све ово зна.

          Нема сумње, управо зато је Анатол Шалару сада већ екс-министар одбране.

          Додон је на председничким изборима победио на обећању да ће успоставити стратешко партнерство са Русијом и произвођачима из своје земље „поново отворити руско тржиште”.

          И, он засад реализује своја обећања.

          Пре два дана је – да подсетимо – наредио да се застава Европске уније скине са његове резиденције.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/presednik-moldavije-igor-dodon-smenio-ministra-odbrane-zbog-flertovanja-sa-nato

-
НАРЕДИО И ДА САЈТ ШЕФА ДРЖАВЕ ВИШЕ НЕ БУДЕ НА РУМУНСКОМ, ВЕЋ НА – МОЛДАВСКОМ ЈЕЗИКУ

Игор Додон

НОВИ председник Молдавије – Игор Додон – наредио је да се са његове резиденције скине застава Европске уније.

Поред државне, над парламентом и владом Молдавије још се вијори и застава ЕУ.

Додон је истовремено наредио да се верзија сајта шефа државе на румунском језику замени – верзијом на молдавском који се не разликује много од румунског, али се разликује.

Кабинет Додона је објавио да он само поштује Устав Молдавије и да „позива све да чине то исто“.

У Уставу Молдавије је записано да је државни језик земље „молдавски на бази латинице“.

Међутим, Уставни суд Молдавије је 5. децембра 2013-те за државни језик прогласио – румунски. Притом се позвао на Декларацију о независности Молдавије у којој је записано да је језик на којем се говори у Молдавији – румунски.

Додон је за време председничке кампање обећавао да ће успоставити стратешко партнерство са Русијом и вратити њене производе на руско тржиште.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/predsednik-moldavije-igor-dodon-naredio-da-se-sa-njegove-rezidencije-skine-zastava-eu

-
MOСKВA – Новоизабрани председник Mолдавиjе Игор Додон ће у оквиру своjе прве посете некоj страноj земљи на новоj функциjи допутовати у Русиjу, изjавио jе данас шеф његовог предизборног штаба Jон Чебан.
Oн jе прецизирао да ће посета уследити убрзо након што буду спроведене све правне процедуре, преноси Спутњик.
Након преброjаних 99,95 одсто гласова, Додон jе победник на изборима у Mолдавиjи са 52,27 одсто гласова.
Главна борба на председничким изборима била jе између присталица приближавања са Русиjом и присталица европских интеграциjа.
За наставак сарадње и jачање веза са Русиjом су лидер социjалиста Игор Додон и кандидат коалициjе Наше партиjе Дмитриj Чубашенко, док остали учесници у председничкоj трци подржаваjу европске интеграциjе.

Баш у време настајања овог писанија, пронела се вест да после првог круга председничких избора у Молдавији води Игор Додон, кандидат тамошњих социјалиста и заговорник окретања ка Русији, уместо наставка досадашњих европских интеграција. С обзиром на то да сам пре тачно два месеца боравио у Придњестровљу, осамостаљеном делу Молдавије чију независност Кишињев одбија да призна већ четврт века, не могу да кажем да је ова вест, мада свакако неочекивана, у мени изазвала некакво претерано изненађење.

И наравно да Додону бирачи нису указали поверење због тога што је социјалиста, већ због тога што је проруски опредељен.

Становници Молдавије могу да се увере колико је благородно бити близак са Русијом ако само погледају преко реке. Вода Дњистра је све што их дели од републике Придњестровље, огледног примера државотворности о којој, поређења ради, косметски Шиптари могу само да сањају.

Придњестровље је, да се подсетимо, своју самосталност одбранило оружјем у краткотрајном, али крвавом рату 1992. године, на који ми у Србији и уопште српским крајевима нисмо превише обраћали пажњу, зато што смо у то доба били заокупљени нашим војевањима. Значај тог рата, својеврсног устанка за слободу, напросто је огроман. Придњестровци су били први народ са постсовјетског простора који се успротивио Новом светском поретку, том невешто преобученом фашизму чије се противруске основе више не дају сакрити.

Тачније, Придњестровци су устали против политичког и културног угњетавања којем је молдавска престоница Кишињев била почела да прибегава, по рецепту који ће недуго потом бити примењиван и у руским крајевима Украјине. Молдавске власти су ономад биле донеле неколико јасно противруских мера, које су се првенствено односиле на руски језик, односно ограничавање његове употребе. Придњестровље је најпре било одговорило проглашавањем самосталне републике, а затим и оружјем, када је Кишињев послао војску да угуши побуну. Рат је завршен убедљивом победом Придњестровља, које се одбранило између осталог и зато што је могло да рачуна на помоћ из саме Русије, пристиглу захваљујући пре свега залагању руског генерала Александра Лебеда.

После тога, Молдавија није упућивала своје војне снаге преко Дњистра. Разлог? Вероватно то што на линији раздвајања, успостављеној мировним споразумом, већ 24 године стоје војници Руске Федерације.

Када сам последњег августовског дана, заједно са својим домаћинима који су ме сачекали на кишињевском аеродрому, прелазио границу и улазио у Придњестровље, нисам могао да не осетим дивљење према руским војницима поред којих смо прошли. Упадљиво су одударали од свега што их је окруживало.

Молдавија је, најблаже речено, изузетно запуштена. И то се види буквално на први поглед. То да се налазите у најсиромашнијој држави Европе, што Молдавија и званично јесте, ако ни по чему другом схватићете по несхватљиво разрованом коловозу – молдавске саобраћајнице су, наиме, нешто најгоре што може да снађе несрећне точкове. Или кости путника. То је најочигледније огледало пустошеће корупције која потреса ову државу, мада није и једино, јер се пропадање очитава на баш сваком кораку и у сваком погледу.

У таквом окружењу, беспрекорно опремљени, повереном задатку потпуно посвећени, а млади, скоро па голобради, руски војници неминовно делују као страна тела. Несклад између њих и свега около заиста је вриштећи. Па ипак, они стоје тамо, будни и опрезни као да ће сваког часа да надре опасност.

Свакако да они сами по себи не би били у стању да одбију какву изненадну најезду молдавске војске. Просто их је премало. На пункту који смо ми прошли, стајало их је свега двојица. Могуће да их је било још у кућици иза рампе. Али то је то.

Они, дакле, тај мир не одржавају бројношћу, већ угледом установе коју представљају – руске војске.

У данашњем свету, кројеном почетком деведесетих по укусу Запада и првенствено Америке, та снага руског војника вероватно је једино што заиста и може да јемчи мир. Осим руске војске, нема друге силе која се показала способном да заустави империјалистичке походе Вашингтона и његових сателита. Придњестровље је најбољи доказ те тврдње. И утолико ми је несхватљивија она фамозна „војна неутралност“ на коју се Србија тако гордо позива.

Прво и прво, наравно да је та „неутралност“ преварна. О каквој неутралности можемо да говоримо, када Војска Србије годишње има двадесетак заједничких вежби са НАТО снагама, а једну или највише две са руским колегама? Каква је то неутралност када НАТО и само НАТО има своју канцеларију у нашем министарству одбране? Од када се то неутралност гради тајним обећањима српских властодржаца, разоткривених у депешама које је објавио Викиликс, да ће тихо и што неприметније приближавати Србију НАТО-у, све док не дође време да државу на брзину и на кварно утерају у злочиначку алијансу?

Али, друго и друго, чак и да је искрена, војна неутралност била би несувисла. Ако је ико на својој кожи осетио крволочност распомамљеног НАТО-а, онда су то Срби, и то са обе стране Дрине. А руска војска је, као што се види широм света па и у Придњестровљу, једино што може да вас сачува од таквих настраја. И, после свега, ми смо – војно неутрални?!

Због чега? Да се не увреди Јелена Милић? Да не закука Теофил Панчић? Да се случајно не потресе Никола Ђуричко?!

Збиља је необјашњива та потреба савремене српске државе да заузима тобоже једнаку удаљеност у односу на Запад и на Русију. То је још један од погубних остатака Брозове „политике несврстаности“, која је, као и све Брозово, била ем лажна ем противруска (што, наравно, не значи да би требало да се одрекнемо оних малобројних повољности које нам је донела, као што је углед званичног Београда у арапском свету).

Како можете бити неутрални према непријатељу? Како можете бити неутрални према једином спасењу од дотичног непријатеља?

Како можете бити неутрални према злочину?

Да, оно што је снашло придњестровско становништво пре четврт века био је злочин. Оно што се данас сручује на главу народу Донбаса још је већи злочин. Живо би ме занимало да сазнам како то Александар Вучић успева да се раздвоји од основне људскости и остане неутралан док прати извештаје о ноћним бомбардовањима стамбених насеља око Доњецка или Горловке.

Русија није неутрална у погледу злочина који су почињени над нама. Тачно је да нам 1999. није помогла колико смо и ми и они очекивали. Први Руси причају о томе као о срамоти. Али барем никада нису били неутрални према српским страдањима. Или пак према српским интересима. Када је реч о Косову и Метохији, јасно подржавају Србију. Када је реч о референдуму у Републици Српској, јасно подрже Бања Луку. Када Британци предложе да се цела српска нација жигоше као геноцидна једном за свагда, Руси су ти који преузму на себе обавезу да спрече такву бруку.

А ми смо неутрални у поглед Донбаса?! Или Придњестровља?!

Баш нам је добра донела та неутралност, толико да грабимо ка оном истом друштвеном и привредном дну на којем тавори описана Молдавија. Чак ни на то дно не можемо да се стропоштамо онако како бисмо ми то извели, него нам суноврат диктира ММФ!

Јасна ствар, заштита руске војске доноси мир. Не нужно и благостање. Шта ће овај или онај народ да уради са миром који му јемчи руско оружје – а све је више нација широм планете које се добровољно пријављују за ту помоћ – то првенствено зависи од тог народа.

Ни у Придњестровљу, на пример, не цветају само руже. Одлазећег председника ове државе, Јевгенија Шевчука, који је на власт дошао пре пет година изненађујућом победом на изборима, вероватно неће упамтити по добру, с обзиром на његове мере којима је гушио привреду. Вероватно најпогубнија од тих мера је она о обавезном намету од хиљаду долара месечно свакој фирми, без обзира на то да ли је фирма у тих месец дана имала икакав приход или није. Ради поређења, просечна плата у Придњестровљу износи око 300 долара.

„Ја сам због тог закона морао да затворим своју фирму“, прича нам један таксиста, који се волана и латио због тога што није могао да одржава свој првотибни посао. „Како да платим хиљаду долара, ако ми је промет био нула?! А посао ми јесте био сезонски, као и приходи. Али порезнике то није било брига. Захтевали су да плажам дажбине без обзира на све. И, пошто више нисам могао то да издржим, морао сам да затворим фирму. Зато таксирам.“

Шевчукова катастрофална економска политика заиста је оставила озбиљне последице, али упркос томе, Придњестровље и даље стоји боље него Молдавија од које се отцепило. Разлика је толико велика, да у Придњестровље редовно пристижу исељеници из Молдавије, у потрази за бољим животом!

Таксиста којег смо малопре цитирали један је од таквих. Додуше, он се са својом породицом (жена и три сина) доселио из Кишињева пре десетак година, дакле пре него што је Јевгениј Шевчук кренуо да сахрањује придњестровску привреду. Али се зато Емина породица доселила пре три године – и не пада им на памет да се враћају.

„Овде се далеко лепше и удобније живи него у Молдавији“, каже двадесетогодишња Ема, која ми је иначе била преводилац док сам боравио у Придњестровљу. „Наравно да и овде има тешкоћа, али је у Молдавији далеко теже. Тамо је готово немогуће наћи пристојно плаћен посао, људи су очајни.“

За то што још више људи не хрли ка Придњестровљу из привредно разорене Молдавије, крива је пропаганда. Гласила у Молдавији редовно описују Придњестровље као језгро криминала, руског хегемонизма, насиља над другим националностима а поготово над Молдавцима… А да је то пука пропаганда, односно, у преводу на народски језик, чиста лаж, види се већ и на први поглед, што и моја маленкост може радо да посведочи.

Под један, скоро половина становника Придњестровља сматра себе етничким Молдавцима. Не само то, него и отворено, без икаквог спутавања, проносе и поштују молдавску културу. На пример, у сваком другом ресторану или кафићу у који смо крочили може да се чује предивна народна молдавска музика – одиста очаравајући склад звука и гласова из давнина, као подсећање на то да молдавска нација памти и срећнија времена, у којима, наравно, није безглаво хрлила ка европским унијама. Исто је и са јеловницима, са којих се поносно препоручују специјалитети молдавске кухиње. У најпознатијим тираспољским ресторанима конобарице служе обучене у молдавску народну ношњу. На Тираспољском универзитету све ово време постоји и ради катедра за молдавски језик.

„Тако нешто би било незамисливо у Молдавији“, уверавају ме домаћини. „Тамо одбијају и да причају о Придњестровљу, осим када шире лажи о нама.“

У Придњестровљу се, као и у осталим руским крајевима, нико не осуђује због припадности овом или оном народу. Таксиста Сергеј се, рецимо, отворено изјашњава као Украјинац. Ема је са друге стране Гагауз, што је народ отоманског порекла, мада православан од памтивека. Гагаузи су још деведесетих, када је и Придњестровље устало на оружје у одбрану своје слободе, успели да у преговорима са Кишињевом издејствују аутономију на југу државе – али ипак, као што и случај Емине породице показује, Тираспољ им често делује привлачније него њихова аутономна покрајина, па се одлучују на пресељење преко Дњистра.

„Русе многи доживљавају потпуно другачије зато што их не познају, али они су врло весео и мирољубив народ“, одговорила ми је Ема на питање шта њу највише привлачи у Придњестровљу. И то је нешто са чиме у потпуности могу да се сложим. Просто је невероватно да нација која је победила у онолико пресудних ратова за субину човечанства, и у тим победама сносила огромне жртве, према другима и даље гаји изузетно добронамеран однос.

НАСТАВИЋЕ СЕ

-

На основу пребројаних 90 одсто гласова на данашњим председничким изборима у Молдавији, могуће је да ће председник бити изабран у другом кругу, јер проруски кандидат, социјалиста Игор Додон води, али није извесно да ће имати 50 одсто гласова потребних за победу у првом кругу.

Додон је након 90 одсто пребројаних гласова освојио 49,91 одсто гласова, а на другом месту је про-европски оријентисана Маја Санду, бивша економисткиња Светске банке, са 36,7 одсто гласова, саопштиле су изборне власти.

За победу у првом кругу потребно је 50 одсто гласова или се иде на други круг 13. новембра.

Победа Игора Додона била би велики ударац за прозападну владу на чије је водеће чланове пала сенка оптужби за корупцију, наводе агенције.

Становници Молдавије, некадашње совјетске републике, гласали су на првим председничким изборима на којима директно бирају шефа државе још од 90-их година прошлог века.

АФП наводи да су ови избори у Молдавији видјени као борба присталица ближих односа са Русијом и оних који траже придруживање ЕУ.

Агенција подсећа да Молдавија са 3,5 милиона становника, најсиромашнија земља у Европи и да се носила са низом коруптивних скандала на високом нивоу који су засенили данашње гласање.

Додон и Санду су представили дијаметрално супротстављене визије будућности земље: он је за дубље везе и јачање трговине са Москвом, док она обећава пут који води ка Европи.

Молдавија: На председничким изборима води проруски кандидат Игор Додон са 49,94 % гласова, на корак од победе у првом кругу

Према последњим подацима Централне изборне комисије (ЦИК), на председничким изборима у Молдавији након 88,6 одсто пребројених гласачких листића води лидер социјалиста Игор Додон са 49,94 одсто гласова.

Завршени председнички избори у Молдавији, излазност 48,73 одсто Како се наводи, друга на листи је лидерка партије Акција и солидарност Маја Санду са 36,85 процената гласова. „Игор Додон је добио 589.980, док је Маја Санду освојила 435.411 гласова“, наводи ЦИК.

Додон се, заједно са представником коалиције Наше партије Дмитријем Чубашенком, залаже за сарадњу и јачање веза са Русијом, док остали учесници у председничкој трци подржавају европске интеграције.

За победу у првом кругу избора неопходно је да кандидат освоји 50 одсто плус један глас.

www.nspm.rs/hronika/moldavija-na-predsednickim-izborima-vodi-proruski-kandidat-igor-dodon-sa-4994-glasova.html