петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Италија"

Италија

-

Борис Степанов

Странци – избеглице, који имају статус субсидијарне заштите (речено једноставније: који добијају новац од државе) мораће да прихвате врло оштре обавезе. Мораће и да добију приступ рејтинзима, и тек после тога ће добити и шансу да имају бесплатан стан и посао. Свим тим ће се бавити централне власти. До скора пословима интегрисања су се бавили комунални и регионални органи. Италијанска влада је одлучила да од сада избегава „импровизована решења“. У Италији има укупно 196 хиљада оних који траже уточиште. А сада се од њих као обавезно даје учење италијанског језика. Биће организовани специјални курсеви. За децу остаје на снази систем обавезног школског образовања, а за одрасле је једноставније „признање квалификације и научних степена који су стечени у земљи порекла“.

У Либији је за време Гадафија образовање било добро, школовање је формирало нимало лоше лекаре, инжењере и техничаре. Доста их је било и међу научницима који су у своје време живели по различитим земљама Европе. Сада Италија може мирно да користи њихово искуство и знања. Пребивалиште ће избеглице да добијају по програму државних станова. Помагаће им се у плаћању најамнине која ће и тако бити врло прихватљива. Министарство унутрашњих послова намерава да помогне и „подршком за предузетништво, приватни рад  и конкретан рад  на радном месту“.

Италијани који су у тешкој економској ситуацији су узнемирени. Народ отворено говори против владе која је подлегла притиску из Брисела, и на себе преузела тешко бреме: да храни и држи скоро 200 хиљада људи из Северне Африке.

Свима је давно јасно да избеглице представљају бизнис – једни зарађују милијарде на омогућавању избеглицама да стигну у Италију, други на миту за стицање докумената, трећи на формирању курсева италијанског језика. Тим бизнисом се бави велики број људи. И сви су запослени. И још једна ствар, која није неважна: из Африке се не довози било ко. Међу Африканцима се бирају здрави, млади и образовани људи. Научници и лекари се бирају према посебним списковима. Италијани су разумели да специјалисту могу да добију бесплатно (у  отаџбини избеглице држава је у њега већ уложила одређени новац, јер је сва знања стекао у њој). А то је значајна уштеда за земљу која га прихвата.

-

Борис Степанов

Између Рима и Париза одавно се води спор о томе ко ће да контролише француску бродоградилишну компанију STX која је градила и путничке и војне бродове. Између осталог и носаче авиона и хеликоптера. Да подсетим да су Италијани добили тендер за куповину банкротираних бродоградилишта у Сен-Назеру. Париз је нудио и да се подели контрола STX-а чак и ако тим бродоградилиштима буде руководила Италија. Али Рим није био задовољан тим предлогом. Италијански бизнисмени су молили да им се дозволи да њихових буде преко 50%. И све се завршило тиме да је Макрон објавио привремену национализацију бродоградилишта.

Италијани су били врло љути. Претерани протекционизам садашњег домаћина Јелисејске палате критиковали су и Рим и Брисел. Новине Wall Street Journal су  тврдиле да је национализација бродоградилишта постала први велики Макронов корак како би подигао свој рејтинг. На 34. самиту лидера Француске и Италије који је ових дана одржан у Лиону, Макрон и Ђентилони су покушали да развежу чвор супротности и дуго су одлучивали како да пронађу избалансирано решење који би одговарало обеим странама.

Кризу у односима међу комшијама не жели нико. Бизнис је подстрекивао политичаре да се потруде да дођу до разумног компромиса. Као резултат састанка у Лиону Макрон и италијански премијер су дошли до споразума по коме италијанска Fincantieri добија 50% STX-а плус 1%, коју француска држава предаје Риму на привремено коришћење од 12 година. Спор је решен задовољавајуће. Fincantieri (FCT.MI) је себи обезбедила контролу STX-а. Италијани су добили што су желели. Рим има 51% акција и право на управљање једног од најбољих бродоградилишта Европе. Како је италијански премијер изјавио у Лиону „побеђују обе стране“, а француски председник није негирао Ђентилонијеву изјаву. Према Ђентилонијевим решима Француску и Италију сада уједињује „заједнички импулс за обнову европског пројекта заједно са главним партнером, односно Немачком“.

Тако је Париз, пошто је Италијанима попустио, себи обезбедио њихову подршку за амбициозни план реформисања „слабе и малоефикасне“ Европске уније, како је нови домаћин Јелисејске палате недавно изговорио у свом говору на Сорбони. И Макрон је свом италијанском госту и многобројним новинарима рекао да до јуна 2018. може да дође до спајања Naval Group са Fincantieri (FCT.MI) Naval Group, пре под називом  DCNS, тако да ће  за Француску пројектовати и производити подморнице и надводне бродове.   Компанија припада француској држави, а француска одбрамбена компанија Thales  (TCFP.PA) поседује 35% учешће у компанији.

-
Зашто се у Италији, као земљи која врви од туриста, још није догодио ниједан једини смртоносни напад џихадиста?

 

Италијанска полиција

 

Све веће европске земље већ су биле мете напада: Британија, Француска, Немачка и Шпанија, иако је у тим земљама забележен мањи број илегалних имиграната. Примера ради, у првој половини 2017. године само у Италију ушло је 82 одсто илегалних имиграната, од свеукупног броја илегалних имиграната који су ушли у Европу.

Најзанимљивије објашњење јесте оно које заступа тезу да је Италија изузетак, јер је италијанска мафија успела да спречи џихадисте да се групишу и организују нападе. Ту тезу су засновали на једном примеру.

„Приметили смо да да италијански мафијаши имају већу контролу јужног дела земље, а већина муслимана живи на северу земље, а чак ни тамо нису оформили своја гета нити живе у већ постојећим“, рекао је Артуро Варвели са Међународног факултета за политичке науке у Милану.

„Једним делом, то мора да буде под контролом мафије“, слаже се и локални полицијски командант, али додаје и да велику улогу у сузбијању тероризма има полиција, која у томе има велико искуство.

„Борба против организованог криминала је нашим службама дала велико искуство и то баш у надзирању чврсто повезаних мањих група. Такође, имамо искуство из процеса надзирања левих и десних терористичких ћелија које су деловале у Италији током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века“, испричао је за „Економист“.

Тамошњи судови такође немају проблема са издавањем налога за надзирање и прислушкивање. У осталим земљама то иде мало теже.

Када је 24. августа Боинг 737 с аеродрома у Болоњи полетео за Тирану, главни град Албаније, у њему је било 209 особа које су протеране из Италије због „верског ектремизма“. Само дан раније из притвора је пуштен 22-годишњи муслиман, а ухапшен је зато што је на улазу у цркву једну особу покушао да одговори од те намере. Он је под константним полицијским надзором откад је први пут приведен, почетком 2016. године.

Али постоји још један разлог зашто је Италија сигурнија од других земаља. Они и немају тако велики број људи које би надзирали, јер их већим делом изручују трећим земљама, или враћају у земље одакле су дошли.

rs.sputniknews.com/evropa/201710031112894333-italija-islamisti-terorizam/

-

Први познати ковани новац настао је у 7. веку пре наше ере у грчким колонијама Лидији или Фригији (данашњој Турској), а двадесет векова касније први ковани новац искован је и у Србији за време Немањића.

Та традиција се, са извесним прекидима, негује све до данас. Новац је, попут заставе, био главно обележје једне државе и доказ њеног суверенитета, а у време Немањића српска држава је, преко своје монетарне политике, заузимала веома угледно место.

ТРАХЕЈИ КРАЉА РАДОСЛАВА (1228 -1234)

ПРВИ СРПСКИ НОВАЦ

Почеци кованог новца у Србији везују се за краља Радослава, сина Стефана Првовенчаног, и његове сребрне и бакарне трахеје који се датирају у период око 1230. године.

Радослављеви новчићи били су израз владареве духове и политичке повезаности са грчким (и византијским) светом, тачније били су под утицајем савременог епирског ковања Теодора Анђела, владара Епира и Солуна и Радослављевог таста.

Били су неравног, чанкастог облика, са ликом арханђела Михаила на једној страни и представом Христа или Богородице како крунише владара на другој страни.

Натпис је на грчком језику, са истим легендама као и у Солунском царству тог периода.

Дванаестак новчића преживелих из тог времена израђено је од електрума (мешавине сребра и злата) остали су бакарни.

Јединствен налаз у Европи

Налаз ковнице у Расу (детаљ): Градина изнад Пазаришта код Новог Пазара 26 примерка бакарног новца краља Радослава, 9 неистањених плочица за откивање новца, 9 плочица за ковање новца, 2 слитка

Радослављеви трахеји ковани су у творници новца у тврђави Рас у којој је пронађен и очуван цео поступак израде новца, што је јединствен налаз у Европи; ни византијски новац нема сачуван остатак целог процеса.

Пре него што се новац кује, он се излива у кружне шипке, сече се на дебље плочице па се оне потом тање и на крају се на њих урезују представе. У Расу су пронађени полуотковани бакарни примерци, неистањене плочице и слитци.

ДРАГУТИН (1276-1282/1316) И МИЛУТИН (1282-1321)

ПРВИ РАШКИ ДИНАР ОД МЕДИТЕРАНА ДО ЦРНОГ МОРА

После Радослава настаје период од четрдесетак година кад се новац у Србији није ковао (за владавине Драгутинове браће Владислава и Уроша), односно не постоје материјални докази за то.

Динар Стефана Драгутина, Фото: Народни музеј

Први следећи познати новац изашао је 1276. из ковнице Брсково (у долини Таре код Мојковца), у време краља Драгутина, Радослављевог братанца. То је био први српски динар, рађен по узору на венецијански грош.

Грош је био монтерани суверен на целокупном средоземном тржишту, све време се веома водило рачуна о његовој тежини, квалитету и саставу материјала, а краљ Драгутин је ковао баш по узору на њега јер је српска држава веома напредовала у то време: Саси су крајем 13. века отворили Рудник (северозападно од Крагујевца) одакле су почеле да се ваде велике количине сребра и било је природно да се краљ веже за најјачу монету у том тренутку.

Један од најранијих примерака Драгутиновог новца је динар са заставом коју Св. Стефан (заштитник престола Немањића) предаје владару (без круне).

Постепено је застава замењена крстом а гологлави владар крунисаним; тај „крстати грош“ кован је од 1310. све до Душана.

Динар Стефана Уроша II Милутина сребро, ковање. Аверс: Христ са нимбом, седи на престолу, десном руком благосиља, левом држи јеванђеље. Лево и десно, крин. Реверс: Краљ са круном, лево, и Св. Стефан с нимбом, десно, држе двоструки крст. Краљ држи акакију, Св. Стефан држи јеванђеље.

Када је Драгутин 1282. предао српски престо брату Милутину, наводно због пада с коња, наставио је да влада територијом од Рудника до Требиња.

У првој деценији 14. века тако су успостављена су два монетарна система у држави, за двојицу Немањића: Милутин је у Брскову ковао „крстати“ грош а Драгутин у Руднику свој динар.

Драгутинов „рударски динар“ не само да је био веће финоће и тежине од Милутиновог брсковског, већ је унео и иконографске новине: на њему је представљен стојећи краљ Драгутин, без владарске титуле, кога одређује само династичко име у легенди, први пут исписаној ћириличким писмом.

Динар Стефана Драгутина (1276-1282/1316)- аверс: Христ седи на престолу, има крстолики ореол и држи јеванђеље. Реверс: Стојећа фигура брадатог Стефана Драгутина с круном, у десној руци држи жезло са крстом на врху. Две звездице са стране.

Око три деценије су Милутин и Драгутин упоредо ковали новац. Кован је у великим количинама и био је врло распрострањен. Примерци су пронађени на широкој територији од обала Медитерана до далеких обала Црног мора.

У том тренутку новац није био толико у употреби у домаћој привреди, није циркулисао између села и градова у Србији, већ је кован ради спољашње трговине и преко Дубровника и Котора одлазио је у Венецију.

Занимљив је податак да је 1305. Милунтинов новац потпуно преплавио монетарно тржиште града Болоње, истиснувши њихову валуту. Трговало се српским новцем све док болоњска власт није реаговала и вратила сопствени новац у своје руке.

Динар Стефана Уроша II Милутина (1282-1321) – аверс: Христ седи на престолу и држи јеванђеље. Са леве и десне стране два крина. Реверс: Краљ с круном седи на престолу и држи шар и дијадему.

Како је „рашки краљ“ завршио код Дантеа у паклу?

Прве емисије брсковског новца биле су по квалитету равне венецијанском грошу. Има података да су биле и вредније тј. имале мало већу тежину од венецијанског. Све док је српски новац Драгутина и Милутина имао те карактеристике, Венеција га је радо примала.

Но, кад је дошло до пада његове вредности, додуше минималног, и на тежини и на квалитету ковине, Венеција је зауставила његов пријем. У то време, Данте Алигијери у 6. кругу пакла своје „Божанствене комедије“ (1308-20) пише следеће стихове:

„… и онај из Норвешке и Португала/ ту ће се зрет, и тај ком Рашка служи/ што у зло виђе жиг млетског метала“ (XIX певање, стих 139-141).

Краљ Милутин, Фото: Википедија

Не зна се тачно на ког је краља Рашке Данте мислио, али неки историчари су склонији идеји да је реч о Милутину. Било како било, чињеница да је наш владар поменут у Рају а не у Паклу (како погрешно тврде неки извори) већ је доказ да се не ради о фалсификованом новцу (такође једна од заблуда) већ му је Данте замерио што је правио новац по венецијанском узору, али га је правио лоше.

Уосталом, рашки краљ уопште није у лошем друштву; у Шестом кругу Раја (намењеном душама праведника) нашли су се и Давид, Константин, Карло Велики, Трајан, пророк Језекиљ…

ЦАР ДУШАН (1331-1345)

У ИНАТ ВИЗАНТИЈИ

Динар Стефана Душана – Аверс: Христ са нимбом седи на престолу, десном руком благосиља, левом држи јеванђеље. Реверс: Цар са круном стоји, крунишу га два анђела. У десној руци држи скиптар са крстом, у левој акакију.

Најсјајнији период у ковању Немањића био је за време краља, потом цара Душана. Огромне количине његовог новца кују четири ковнице: Брсково, Ново Брдо, Рудник и Котор.

Душанов новац био је врхунац нашег новчарства у техничком, уметничком и нумизматичком погледу.

То се нарочито односи на крунидбени динар, који је издат поводом Душановог крунисања за цара у Скопљу 1346. године. Тај новац био је много више од обичног платежног средства, представљао је одраз једне идеологије и слао нескривену политичку поруку.

Динар Стефана Душана – Аверс: Попрсје Христа с нимбом. Десном руком благосиља, левом држи акакију. Реверс: Цар са круном на коњу јаше на десно. У десној руци држи скиптар са крстом, у левој акакију.

Наиме, Душан се самопрогласио за цара Срба и Грка, без дозволе византијског цара и византијског патријарха и преко новца је све време показивао свој суверенитет и легитимитет своје титуле. На крунидбеном динару представио је, врло смело, себе у одежди византијских царева, док му два анђела на главу стављају круну византијског типа, дакле он добија власт директно од Бога (што је тада било дозвољено само византијским царевима који су сматрани божанским изасланицима на земљи), величајући себе као византијског василевса и моћ своје нове Царевине.

Душан се на новцу потписује као Rex Rascie Stef. imp. Romanie – Стефан краљ Рашке цар Византије – из чега је недвосмислено јасно шта је желео другима да поручи.

Динар Стефана Душана – аверс: Христ с нимбом седи на престолу. Десном руком благосиља, левом држи јеванђеље. Реверс: Цар са круном, лево, и царица са круном, десно, стоје и држе двоструки крст. Цар у десној руци, а царица у левој, држе по скиптар са крстом.

Иконографија његовог новца била је мешавина елемената запада и византијског новчарства, уз унете новине: представе цара и царице који између себе држе крст, представљање цара на коњу и вишередни потписи.

Новчићи су урађени и у латиничним и ћириличним издањима.

Ковање новца уређено је законом који је цар Душан донео на сабору у Серу 1354. чиме се први пут у историји Србије емисија новца увела у правне оквире.

Цар Душан

Вредност српског новца у 14. веку

Наш новац је имао прилично велику вредност у односу на регион. Све време смо ковали сопственим ресурсима, што говори и о великом богатству државе и владара.

Курс:

1294. за 1 венецијански грош добили бисте 1,14 српских динара

1303. 1:1,11

1333. 1:1,25

1336. 1:1,5

1341. 1:1,45

После гашења династије Немањића 1371. обласни господари наставили су да кују новац али он никада више није достигао ни циркулацију коју је имао за време Душана нити тај квалитет и распрострањеност. Било је то новчарство другог реда све док није дошло до успона отварањем нових рудника крајем 14. и у 15. веку када српски деспоти подижу монетарну слику Србије на виши ниво. Новац добја на тежини, квалитету и представама.

У време Вука Бранковића (1375-1396) први пут у историји ковања назив динар био је исписан на новцу једног средњовековног владара.

ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ (1427-1456)

НАЈБОГАТИЈИ ВЛАДАР И НАЈЛЕПШИ ДИНАР

Динар Деспота Ђурађа Бранковића – аверс: Владар седи на престолу с круном. У левој руци држи мач. Реверс: Лав као симбол јеванђелисте Марка.

Захваљујући монетарној реформи и богатим рудницима из којих се сребрна руда извозила и у суседне земље, Ђурађ Бранковић је био један од најбогатијих владара свог периода.

Он је ковао новац мањег пречника често исписан вишередним натписом. На неким примерцима уместо тога јавља се монограм или представа лава а наводи се и Смедерево које је подигнуто за време његове владавине.

Владарев лик био је врло реалистички урађен, као да је насликан, а не шематизована, „безлична“ представа која је до тада преовлађивала.

Миона Ковачевић

(Стручни сарадник на тексту: Весна Радић, музејски саветник Народног музеја у Београду)

Извор: Блиц

-

Борис  Степанов

Рим звони у највећа звона. Власти не могу да изађу на крај са избегличким таласом  и није немогуће да ове године тај талас дође до 200 хиљада људи. Врло је вероватно да ће још неколико стотина хиљада миграната да се из Либије пребаци у Италију.

Опасан прелаз преко Средоземног мора  је и даље активан. Граничари чине све како би контролисали ситуацију – узимају отиске прстију код сваког ко стигне у Италију, затворили су све границе са суседним земљама. Осим тога они непрекидно плове Средоземним морем како би спасавали људе које трговци живом робом превозе баш свим средствима која могу да плутају на води. Италијанске власти су успеле да покрију  копнену маршруту, али поморска функционише без прекида. Министар унутрашњих послова Италије Анђелино Алфано сматра да Италијани осећају да их је Европска унија одбацила. По његовом мишљењу програм за расподелу избеглица уопште се не спроводи како треба, тако да произилази да све избеглице остају на Апенинском полуострву.

Са таквим оптерећењем Рима Италија не може сама да изађе на крај. Време од средине лета до средине јесени сматра се најтежим за граничаре и за службе спасавања  које раде с избеглицама. До краја јула број миграната који су се од почетка године нашли у Европској унији  изнео је 120 хиљада људи. Од њих је 80 процената успело да уђе у Италију. Зато италијанско руководство моли Брисел за помоћ. Буџет земље пуца по шавовима, новца нема ни за сопствене незапослене и болесне, а сада морају да се брину и за Либијце, Тунижане, Алжирце.

Практично за све кога међународна мафија сакупља на Северу Африке ради пребацивања преко Средоземног мора, што ближе богатим земљама Европске уније. Али Италија све више тоне у  системску кризу – финансијску, економску, демографску и социјалну. Посматрачи констатују да сада Италија представља најслабију карику зоне евра и да потенцијално носи много већу претњу од Грчке, о којој се највише говори. И још једна ситница коју Брисел радо прећуткује: на данашњи дан само државни дуг Италије премашује 2 билиона долара. У било ком тренутку банкрот може да се обруши не само на европски, већ и на светски финансијски систем. И што више на Апенинима буде избеглица, то је шанса да ће до тога ускоро доћи све реалнија.

-
Електропривреда Црне Горе спремила програме за све могуће сценарије продаје приватних акција. истрага државног тужилаштва је покренута због сумње у исправност уговора

 

 ПРИПРЕМИЛИ Министарка економије тврди  да има новца за сваку варијанту

           ПРИПРЕМИЛИ Министарка економије тврди да има новца за сваку варијанту

 

О ЖАЛБИ италијанске компанија А2А на одлуку о увођењу привремене мере којом се тој фирми забрањује располагање са 41,7 одсто акција Електропривреде Црне Горе, бавиће се Виши суд у Подгорици 25. августа. Специјално државно тужилаштво је у априлу прошле године донело наредбу о спровођењу истраге против шест особа из Електропривреде због сумње да су злоупотребили службени положај и оштетили компанију за вишемилионски износ у корист италијанских предузећа А2А, „А2А Рети елетрик“ и „Баин Милано“.

Осим бившег финансијског директора Електропривреде Флавија Бјанка, бившег извршног директора те компаније Енрика Малербе и некадашњег финансијског директора Масима Сале, истрагом су обухваћени и главни финансијски директор Слободан Танасијевић, руководилац за финансије и платни промет Винка Јањушевић и извршни руководилац Војка Ћаласан.

Истрага је покренута на основу документације коју је у октобру 2014. године Врховном државном тужилаштву доставио скупштински Одбор за економију, након контролног саслушања о консултантским уговорима енергетске компаније. Према тој документацији, уговори о консултантским услугама које је ЕПЦГ потписала са А2А, „А2А Рети елетрик“ и „Баин Милано“ склопљени су без спровођења поступка јавних набавки и обавезних одлука Одбора директора, поновљено је неколико пута.

У Влади су раније казали да одлука Вишег суда да блокира акције А2А у ЕПЦГ, због поступка који се води против менаџмента италијанске компаније, не доводи у питање излазну опцију која је активирана почетком јула. А2А је кроз ту опцију понудио Влади да откупи њихових 41,7 одсто акција у Електропривреди за 250 милиона евра у седам годишњих рата почевши од 1. маја наредне године.

Огласила се и Драгица Секулић, министарка економије. Она је јуче изјавилада се нови стратешки партнер Владе у ЕПЦГ можетражити на више начина, али то ни у ком случају, навела је, није пука продаја акција А2А трећем лицу, јер те акције више немају управљачка права. Такође, начин финансирања куповине 41,7 одсто акција А2А у ЕПЦГ не може бити проблем, јер ЕПЦГ на својим рачунима има више новца него што је износ трансакције.Поновила једа Рудник угља треба да буде део Електропривреде и подсетила да су у енергетској компанији за то исказали интересовање још док је на њеном челу био италијански менаџмент.

– Показали су заинтересованост за улазак у власничку структуру Рудника угља куповином акција, јер би то значило постизање веће синергије и оптимизације рада субјеката термоенергетског сектора у Црној Гори. Не смемо заборавити значај који Рудник има за енергетски сектор Црне Горе, да од њега креће наша енергетика. Управо свесни тога, заступаћемо став о тесном повезивању ових енергетских субјеката, а уколико о томе не будемо одлучивали сами, већ са евентуалним стратешким партнером, сигурна сам да по овом питању не може бити несугласица – оцена је министарке.

ДРУГИ БЛОК

ДРАГИЦА Секулић, министарка економије, категорична је да држава неће одустати од изградње другог блока Термоелектране.

– То је став Владе који се није променио, нити ће се мењати, без обзира на све промене које се дешавају унутар и ван компаније. ЕПЦГ је довела процес реализације овог пројекга до тачке у којој се траже решења за одређени број питања у вези са финансирањем. Дакле, његова реализација је неупитна, а о начину финансирања ћемо донети одлуку када будемо имали све потребне одговоре у оквиру тренутног статуса пројекта – закључила је Секулићева.

БЕЗ ПРОБЛЕМА – КАДА је у питању финансијска трансакција која подразумева куповину 41,7 одсто акција компаније, номиналне вредности од скоро милијарду евра, а која на својим рачунима има више новца него што сама трансакција износи, потпуно је јасно да начин финансирања не може бити проблем. Иако износ од 35 милиона на годишњем нивоу није мали, он у потпуности одговара профитном потенцијалу ЕПЦГ – казала је Секулићева.

www.novosti.rs

-

Борис Степанов

Пошто је покрет „Пет звезда“ на регионалним изборима у Италији доживео фијаско, поново је почело да се помиње да би можда требало да се у високу политику врати Силвио Берлускони. Бивши премијер је ових дана новинарима изјавио да ће он учинити све што може како се Матео Ренци никада не би вратио у премијерску фотељу. Он је чак рекао и име особе коју би он довео у владин дворац Киџи.

То је Марио Драги. Господин Драги је сада руководилац Европске Централне банке. Он има изванредан CV. Марио Драги је рођен у Rиму 1947.године. Од 2005. до 2011. руководио је Централном банком Италије. У Риму је студирао економију, у САД је одбранио магистарски рад, затим је радио у Фиренци као шеф катедре за економију и монетарну политику. Од 2004. до 2005.године био је извршни директор и потпредседник Goldman Sachs International у Лондону.

Ето таквог премијера треба да има Италија, сматра Силвио Берлускони, реткост за становништво те земље. Банкар, економиста, научник! А што је најважније – знају га и поштују лидери Европске уније. Сада су на реду велики политички маневри. Није искључено да ће десни центар, а то је Силвио Берлускони (партија „Напред, Италијо“) и Матео Салвини („Лига Севера“) да се договоре да иду удружени на опште парламентарне изборе који треба да се одрже почетком 2018.године. Они могу да добију до 40% гласова и већину у парламенту. У таквој варијанти они ће и добити задатак да изаберу премијера. Берлускони неће сам себе да предложи, али ће поставити свог човека да руководи Италијом. а уколико до тога дође земља ће постепено да се врати у политички систем који је сам себе препоручио, када се на политичкој арени сударају велики савези левих и десних партија.

„Пет звезда“ је млад тим „ефикасних политичких менаџера“ који се показао као не претерано срећан. Њих могу да замене искусни интриганти и преговарачи који ће да затворе уста свакоме, могу да закључе какав год желе савез, а затим, када им то затреба, и да издају своје саборце. Није реткост да тако, на жалост, раде и „силници овог света“. А за сада се запењених уста свађају да ли треба мењати изборни закон. „Немачка шема“ (Италијани покушавају баш њу сада да уведу) предвиђа изборни систем са петопроцентном баријером. Тако на власти могу да остану само политички метузалеми, а различитим новајлијама и случајним пролазницима ће једноставно да затворе кисеоник. Немаш 5% – иди у народ, ради са масама и медијима неколико година а после – изволи – на изборе. Али уз један услов: уколико сакупиш преко пет процената. А ако не успеш – заборави на политику. Бар на неколико година.

-

Борис Степанов

Још пре врло кратког времена покрет „Пет звезда“ је у Италији сматран за главну политичку партију. Она је била спремна за изборе одмах пошто је донет нови закон о гласању. Све је било како треба до 12.јуна. „Петозвездаши“ су били сигурни да ће локалне изборе мирно да прођу. Ти избори се на Апенинима сматрају за главни тест пред основне изборе за парламент који су предвиђени за 2018.годину. Али „Пет звезда“ и њихови кандидати нису прошли у други круг у седам највећих градова Италије. У Ђенови, а то је постојбина оснивача и вође „Пет звезда“, комичара Пепеа Грила, тај покрет је добио испод 20%, у другом граду – Ријети – врло јадно – само пет процената. Чак је и смешно, јер је господин Грил био сигуран да ће бирачи подржати његову партију.

Међутим, он је погрешио и сада са намером да своје снаге прегрупише, он одбија да преговара и да се договара са својим политичким опонентима. 25.јуна је други круг у најбитнијим деловима Италије и Грил са својим покретом не учествује. Ето тако је то било, али је „Пет звезда“ прокрчило пут коалицији и левог и десног центра. Изгубити пет градова у којима се бирају градоначелници, то је ударац који ће добро да се осети и на престижу партије и на њеном оснивачу Грилу.

„Пет звезда“ се појавило док у земљи јача борба за излазак Италије из ЕУ. Сада ће у Верони, Ђенови, Лечеу, Палерму и Парми за дужност градоначелника да се боре и центраши, и десни, и независни кандидати. Грил се сада придсећа да су он и његова партија пре само пет година добили 25 процената гласова. Са таквим резултатом „Пет звезда“ је добило треће место. Али су после тога звезде почеле да се осипају. Заоштрила се борба међу вођама и од Пепеа Грила у парламенту је отишло 9 посланика. Тако је почело. „Звезде“ губе популарност, покрету је престало да се верује. А резултат: изгубљени локални избори.

-

Рим – Ефикасно трошење новца у војне сврхе је важна тема, јер је константни притисак САД апсолутно контрапродуктиван. Грчка уплаћује и више од два одсто свог БДП, а ми сви знамо у каквом се стању налази грчка економија, каже за Спутњик Енрико Повесјана, италијански експерт за одбрану и међународне послове.

НАТО (Фото: Pixabay)

„Као што је познато, НАТО тражи од својих чланица да троше, односно да улажу више, како би достигле чувених 2 одсто од БДП за финансирање Алијансе. Сходно томе, Италија је ове године поново повећала давања из буџета на име војних трошкова. То је неформална политичка одлука, коју Италија није обавезна да реализује, иако о томе ретко говоре италијански медији. Та одлука нема никакву законску снагу све док Парламент не утврди увећање трошкова до 2 одсто од БДП. До тог тренутка ради се само о политичком тренду, али тешко да ће се то догодити у скоријој будућности, имајући у виду да већина европских држава такође то не чини. Конкретно, Италија уплаћује на име чланарине у НАТО 1,4 одсто свог БДП, Немачка 1,2 одсто, док Шпанија, Холандија и Канада уплаћују 1 одсто“, објашњава саговорник Спутњика.

Повесјана објашњава да је ефикасно и рационално трошење новца важна тема, јер је константни притисак САД апсолутно контрапродуктиван. Грчка уплаћује и више од 2 одсто свог БДП, а да ми сви знамо у каквом се стању реално налази грчка економија.

„Проблем је у томе што већина наших трошкова, односно улагања у војску, уопште није избалансирана. Готово 60 одсто тог новца, односно око 12 милијарди евра годишње, троши се на плате особља. А њега има веома много, посебно официра, њих је више него обичних војника“, објашњава италијански стручњак.

Додатних 28 одсто од те суме Италија троши на набавку војне технике. То је више него што у просеку троше остале државе ЕУ и САД. Другим речима, Италија купује превише оружја, на пример, ловце Ф-35. Нова морска флота кошта државу 5,4 милијарди евра, 800 нових тенкова ће је коштати 5 милијарди. Количина и квалитет тог оружја не одговара реалним потребама. То само иде на руку лобистима иностраних произвођача војне опреме попут „Локид Мартина“.

„Осим тога, смешно је трошити милијарде на оружје и опрему, а не штитити свој систем од хакера. То је као када би неко купио скупу вилу, која не би имала врата. Из перспективе стратегије, то је апсурдно“, истиче Повесјана.

Нажалост, Италија увек иде у правцу који покаже НАТО, јер у земљи нема политичке снаге која би се супротставила одлукама Алијансе. Али то није толики проблем у Италији, чија Влада не иступа јавно против Русије, колико је проблем у самом НАТО-у, који све агресивније иде ка границама Русије:

„Сведоци смо италијанске дволичности: из перспективе економије и трговине то је једна од ’најмекших‘ држава према Русији међу чланицама НАТО-а, а са друге стране када траже од Италије да пошаље своју војску у балтичке државе како би ’обуздавала‘ Русију, она то и чини“, резигниран је италијански стручњак.

Све анкете које су биле спроведене претходних година, јасно говоре да Италијани апсолутно желе смањивање издавања у војне сврхе. Али то је врло релативна тема, посебно када су у њу укључена и питања безбедности и борбе против тероризма. Многи не схватају да повећање државних давања у војне сврхе, односно у ново наоружање, нове чланове иностраних мировних мисија и нове ратове, могу само да привуку нове терористе.

Спутник.рс

www.vaseljenska.com/vesti-dana/italijani-ne-zele-dodatno-da-finansiraju-nato/

Монтенегринска „независна“ власт, своје будуће официре школује у хрватском војном училишту „dr. Franjo Tuđman“, како се назива војна академија у којој су усташе „борци за ослобођење од великосрпске тираније“, а „Bljesak“ и „Оluja“ изучавају се као пример успешних операција по NАТО стандардима, јер су их и планирали амерички војни саветници!

У току припреме за брзо укључивање у редове непобедивог NАТО, упућена је и група будућих монтенегринских „дочасника“ (назив за подофицире) у хрватско училиште, како би научили натоовске команде али и усвојили хрватску терминологију, да се напокон затре сваки траг тих мрских „српских окупатора“! Хрватски министар одбране, великодушно је понудио „air policing“ (ваздушна заштита) млађој NАТО секи, ако не дај боже надлети неки несташни МИГ, наравно агресорски, само још да се ојача HRZ („хрватско ратно зракопловство“) новим зракопловима!

Традиција заједничке борбе две српске кнежевине против истог окупатора, показана је успешно током устанка српског народа у БиХ 1876.године, када оба кнеза врше исти маневар, шаљу своје регуларне припаднике као добровољце, да се тако избегне жестока кампања аустроугарских медија које подржавају и енглески листови, а ни немачки и француски нису нарочито ради српској подршци, јер су њихове државе већ увелико присутни банкарским пословима и инвестицијама у Отоманској империји, којој тобож помажу да се реформише.

На жалост, већ тада се испољава и нетрпељивост између две народне династије, и врши закулисни покушај да се угњетени Срби унапред определе, за Милана или Николу!

Улазак окупаторске аустроугарске војске решиће ову намеру обају владара, али ће бечки кругови ипак помно пратити односе српских династија, уплашени од њиховог могућег јединства, зарад својих колонијалних намера и дугорочних планова на Балкану.

То ће нарочито бити испољено у активностима пред Балкански рат, да се спречи дипломатска иницијатива српског министра Миловановића, која ће уз свесрдну руску подршку и изродити Балкански савез, што ће потом у ослободилачким ратовима донети слободу Србима окупираним од Отоманске империје.

Заједничка борба у Великом рату, уз свесрдну материјалну помоћ и подршку руске државе, имаће у својој завршници и Мојковачку битку, као круну патриотске пожртвовности Срба из Црне Горе!

Напуштањем народа и земље, бекством у Италију краљ Никола ће брутално прекинути сарадњу две српске државе, и упустити се у политикантске игре са Југословенским одбором у Лондону, свесрдно подржан од тадашњег британског амбасадора у Ватикану.

Када је у јулу 1917.године потписана Крфска декларација и било видљиво да савезници фактички више не признају континуитет окупиране Црне Горе, после пробоја Солунског фронта у завршним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе, приближава се Никола Петровић политичким ставовима хрватских франковаца, који крећу у жестоку политичку антисрпску офанзиву, подржани отворено од Ватикана.

Тако ће још те далеке 1918.године, почети сарадња будућих усташа и монтенегринских сепаратиста упркос исказане воље народне већине, на Подгоричкој скупштини.

Због захтева из тајног Лондонског пакта, Италија ће подржати ову хрватско -монтенегринску сарадњу са изразито антисрпским набојем, придодавајући јој и шиптарску компоненту, што је понајбоље видљиво из отворене подршке покушају тзв. „Петровданског устанка“ 1919.године!

Терористичка група која је организована, обучавана, наоружана и опремљена у месту Гаета у Италији, затим бродом превежена до Албаније, те уз шиптарску подршку убачена у краљевину СХС да покуша оружану побуну, добила је отворену подршку хрватских политичара, који то одмах проглашавају „борбом за ослобођење“, иако је реч о класичном терористичком покушају изазивања оружане побуне, и то за стране државне интересе.

Од тада хрватски франковци, а потом и усташе, дају подршку црногорским сепаратистима који заједно са шиптарским качацима и припадницима ВМРО врше терористичке акте у младој држави, која узвраћа легитимним законским мерама.

Тек после Рапалског уговора, смањиће талијанска власт отворену подршку монтенегринским сепаратистима, који ће потом из Гаете мањим делом отићи у Белгију, где ће наставити сарадњу са усташама, али и комунистима, док ће већи део прихватити понуђену краљеву амнестију.

Није стога била случајност да већину комуниста у краљевини СХС чине Хрвати и Црногорци, отворено сарађујући са „хрватским националним борцима“, како у својим текстовима називају усташке терористе.

Тако се још тада зачеше присне везе младих црногорских студената у граду Загребу, као тадашњем најјачем комунистичком центру са изразито антисрпским набојем, а деловање црногорских федералиста уживаће сву потребну логистичку подршку базе ХСС, као политичких истомишљеника.

Није случајност да ће баш у Бановини Хрватској, Савић Марковић-Штедимлија почети припремне радове за формирање ЦПЦ („ црногорска православна црква“), да би се напокон уписала у регистар МУП Црне Горе као невладина организација, која ипак чинодејствује на свечаностима и војске независне Црне Горе.

Зато ће у време трајања НДХ, присутни Црногорци имати статус „белих медведа“ иако су по вероисповести православни, али изузети од геноцида, изузев оних који се декларативно изјасне да су Срби.

После наводног проглашења обновљене „независности“ и то баш на Петровдан 1941.године, и промптног спонтаног опште народног одговора пушком, склониће се њен иницијатор Секула Дрљевић у Загреб, где под заштитом милог савезника Павелића и остаје све до маја 1945.године, да би у колони „антикомунистичких неистомишљеника“ (најновија хрватска измишљотина), кренуо пут жељеног Запада, али ће га успут пресрести осветничка четничка група, да му наплати издају на Лијевче пољу и покушај стварања „независне црногорске војске“.

Већ током оружаног сукоба у Хрватској 91.године, бројни су примери да официри Црногорци покушавају сепаратне договоре са хрватским терористима, иако већина часно врши своју дужност према народу и Отаџбини.

Од петооктобарских промена у Србији, почиње планско деловање монтенегринских кругова из Подгорице за припрему референдума о растави, како би се најзад сахранила заједничка држава.

Поједини монтенегрински партизански хероји у Београду, дали су томе свесрдну подршку, извлачећи из себе дубоко запретану србофобну гаетовштину, која је већ нескривено проклијала током грађанског рата деведесетих година прошлог века. Нарочито су се у томе истакли „загрепчани“, који су предвођени режисером Вељком Булајићем основали друштво „MONTENEGRO“, успостављајући присну сарадњу са завичајним клубовима потомака у Белгији, Аустралији, Канади и Америци, где отворено сарађују са бројним усташким клубовима и удружењима као хрватском дијаспором, водећи антисрпску кампању и то као потомци „ жртава великосрпске хегемоније “. 

Иако су после осамостаљивања задржали своје питомце у војној академији у Београду, па чак ишколовали и класу полазника Школе националне одбране, ипак су монтенегрински прваци одлучили да стекну своје „независне“ официре, што није никакво изненађење.

И Митар Мартиновић и Јанко Вукотић, били су питомци војне академије у Италији, али су најпре били Срби, што су у ослободилачким ратовима и доказали, а потом у заједничкој држави поносно понели знамење своје војске.

Међутим, млади монтенегрински „гојенци хрватског војног училишта“, школују се за страну војску, и то у школи која има изразито антисрпски наступ у традицији и будућој намени, те се то не може никако поредити са некадашњом праксом кнежевине Црне Горе.

Без обзира на њихову малобројност, ипак је то почетак стварања још једне „независне“ војне групације са изразито антисрпским набојем, који свакако неће бити похвално прихваћен у српским круговима који баштине слободарсаку традицију, поносно походећи и Мојковачко бојиште!

______________________________________________________________________________________
„Na mijestu, odstup“ – новохрватска команда „На месту, вољно“!

Gojenac – хрватски назив за питомца некадашње угарске војне академије, где су се Хрвати школовали као будући официри аустро-угарске војске, најчешће службујући у домобранима !