недеља, јун 24, 2018

Тагови Вести таговане са "Јелена Милић"

Јелена Милић

-

Владимир Фролов

Директорка CEAS, natousta Јelena Milić, позната по „толеранцији“ у дијалогу када је у питању однос наспрам Русије, изнела је у име CEAS-a виђењe о „позиву на дијалог“ у серији интервјуа aгенције ФОНЕТ, под радним насловом „Европа без рукавица“!

Дајући пуну подршку позиву на дијалог, Јела забринуто пита – „ шта је алтернатива, ако се не искористи могућност за разговор са циљем да се реформишу друштво и држава“, притом одмах дајући и своје виђење „опасности“ – „отвара се све већи простор за недемократски утицај Русије или Кине“, што ЈЕЛУ веома брине! Према њеном ставу, и цивилни сектор и опозиција требало би да искористе подршку коју Србија има од међународне заједнице и да простор за дијалог „попуне идејама“ за које мисле да су добре за земљу.

Зато би она радо да одмах прогута жабе, макар је у свом досадашњем залагању за драги НАТО већ доказано прогутала цео тераријум, те сада може и те страшне међонке, ако се њу пита!

Изгледа да многи другосрбијанци позив на дијалог, схватају као позив на линч!

Тајну дипломатску комуникацију између држава поред осталог карактерише установљавање прецизног чињеничног стања о противничком табору, односно профилисање кадровских капацитета скраћено названо “ко је ко“. Заправо, државе обавезно настоје да персонално идентификују статус појединаца у хијерархијској лествици “противника“. Првенствени циљ свакако јесте установити појединачну моћ и политички утицај, али, ништа мање пажње није посвећено и прикупљању карактерних и професионалних особина и животних навика. Овакве активности су мотивисане са најмање два константна циља: 1.) установљавање могућности за придобијање – врбовање у корист својих агресорских циљева; и 2) за дискредитацију али и за евентуално физичко уклањање у случају процене да дотична особа бескомпромисно штити националне интересе матичне државе и да је такву особу немогуће придобити – врбовати.

Поменути задатак је у искључивој надлежности обавештајних служби заинтересованих држава (агресора), које за ту сврху улажу огромне напоре. Применом разноврсних комбинованих тајних и јавних метода, обавештајне службе настоје да израде обавештајну студију о противничкој држави у оквиру које важан садржај представља поглавље “профила личности“ највиших фукнционера, колоквијално звано “ко је ко“.

Доступна сазнања о српском националном бићу указују и упозоравају на то да су српске патриоте независно од државног и друштвеног уређења биле и јесу константно на нишану обавештајних служби држава које су имале/имају освајачко-поробљивачке намере и планове према српским државама. Нажалост, данас када се јавност Србије практично свакодневно омамљује хвалоспевима о лагодном међународном положају државе, многе чињенице из обавештајно-субверзивне сфере аргументовано демантују оптималност таквог међународног статуса. У вези са наведеним довољно је повезати два периода – један из наше ближе прошлости и други, актуелни. У Краљевини Југославији, која је била свеобухватно нападана до коначног уништења (сматрана је Великом Србијом) од стране обавештајних служби већине западних држава тог периода, укључујући и суседе, специфичан је пример такозваног списка “4000“, односно Књиге потерница за Југославију. Крајем марта 1941. године, у Целовец (Клагенфурт – Аустрија) је стигао врховни командант СС трупа Хајнрих Химлер. Наизглед миран човечуљак са уреднним брчићима, ући ће у историју као један од највећих зликоваца. Долазак Химлера на југословенску границу био је строго наменски. Наиме, приликом агресије на сваку земљу, Гестапо би фомирао “Команде за ликвидацију“ – Einsatzkommando – Einsatzgruppe, а свака армија би добила групу јачине 1000 припадника СС, Гестапоа и Криминалистичке полиције (SS, Gestapo, Krimpo). Химлер је у разговорима са командатом Einsatzkommando и командантима група дао наређење да се мора поступити “брзо и немилосрдно“, чиме би се спречило да побегну “утврђени“. Утврђени су заправо били најнепоколебљивије патриоте (четири хиљаде особа), уредно пописани и евидентирани у посебно израђеној студији кодног назива “Списак 4000 – Књига потерница за Југославију“, коју је израдио Рајнхард Хајдрих, шеф СД – Sicherheitsdienst (СД – обавештајна служба СС) са сарадницима. На том списку су поред највиших државних и војних руководилаца (председник владе, начелник Генералштаба, министри) били и тадашњи Патријарх српски Гаврило Дожић и академик Михајло Константиновић, носилац Албанске споменице, каснији творац устава ФНРЈ. Сви они су били предвиђени за хапшење у року од 72 сата, након чега би били изведени пред “суд“ Гестапоа, односно стрељани.

У актуелном тренутку, засути смо константним изјавама вајних безбедносних и политичких “аналитичара“ који ултимативно поручују да “Србија неминовно мора да одреди на коју ће страну- ЕУ или Москва.“ Ако се то уопште може назвати избором, жртва треба да изабере да ли ће са сопственим џелатом – ЕУ, или са онима који су увек, наравно и сада, уз њу – Москвом. Да би ваљано разумели актуелно стање, зашто су српске патриоте поново на нишану обавештајних служби, као основни оријентир треба имати у виду које државе су отворено и директно против територијалног интегритета и опстанка Републике Србије. Реч је о земљама које су признале лажну државу “Косово“ и улажу огромне напоре да идентификују српске патриоте у свим сферама друштвеног живота, а посебно у политичкој елити, односно у систему политичке власти Србије. Тако идентификоване региструју, и профилишу, правећи спискове за политички, а у датим околностима и физички одстрел.

За разлику од прошлости, када су обавештајне службе то радиле тајним методама, данас се поред тог модела, овај задатак извршава и јавно – посредством невладиних организација које стварају и финансирају у Србији (и Републици Српској). Карактеристичан најсвежији пример је “списак за одстрел“ српских патриота који је у облику студије службеног назива ‘‘Јачање руске меке моћи у Србији – циљеви, инструменти и ефекти“ аутора Јелене Милић, директорке “невладине организације“ Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) из Београда представљен маја месеца 2016. године. Милић је објавила списак од 105 покрета, организација и истакнутих појединаца у српским земљама. Према наводима студије, улога наведених је да уз минимална улагања укљученим земљама, Русија буде представљена као старији брат Србије. Подсећања ради, ово није први црни списак за одстрел западне невладине агнтуре. Хелсиншки одбор за људска права, који води Соња Бисерко (чији су чланови породице активно учествовали у терористичким акцијама хрватских усташа током разбијања Југославије) је још пре неколико година објавио списак “неподобних Срба који ометају евроатланстке интеграције“. На том списку, као и пре седамдесет година на СС нацистичким списковима, поново су се нашли истакнути појединци, патриоте, академици, и наравно, Патријарх српски и целокупна СПЦ.

Септембра месеца 2016, Вашингтон пост поткрепљује студију ЦЕАС-а таргетирањем централних руских информативних кућа Раша Тудеј и Спутњик, као преносилаца системских порука о братству Руса и Срба. Да ли икоме разумном има потребе медијски аргументовати братство два народа? Још једна од подмуклих бесмислица западних служби и њихових поданика са ових простора. Само злонамерни или недовољно упућени могу да поверују у “случајност“ историјског понављања “спискова утврђених“. Евидентно је да геополитички положај и неутралност Републике Србије и Републике Српске провоцира ванбалканске центре моћи и њихове европске помагаче да константно опсерирају часне и истрајне припаднике српског народа. Циљеви се већ дуже од столећа не мењају – омаловажавање, дискредтитовање, застрашивање, уцењивање, односно – елиминисање могућности заштите националних интереса Србије. Врло често, за ту сврху, и физичко уклањање. Најупечатљивији пример наведеног јесте, након октобарског пуча 2000. године, изведена отмица председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића, који је утамничен, и на крају убијен у Хагу (у најмању руку убијен нелечењем).

Међутим, бројност и упорност часних Срба која је сваким даном све присутнија, као и њихова непоколебљивост и истрајност у заштити сопствене отаџбине, задаје велике проблеме агресорским службама и њиховим слугама у Србији, Српској, Македонији и Црној Гори. Рађају се нове генерације, наново одлучне да бескомпромисно бране своје. Најбољи доказ наведеног јесте управо старосна структура злогласног списка ЦЕАС-а.

-

Процес приступања Црне Горе НАТО-у оголио је бруталност мијешања Русије у унутрашње ствари независних суверених демократских земаља, оцијенила је директорка Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС), Јелена Милић, поручујући да је улога Русије на Балкану дестабилизујућа.

„Није у питању само улазак Црне Горе у НАТО. Ио је била само показна вјежба и најједноставнија студија случаја. Циљ Русије на Балкану је много већи, а то је да се дестабилизује цијели регион и да се тотално минира концепт и привлачност европских интеграција, прије свега, као нечега што је обострано прихваћено“, казала је Милић.

То је, како је рекла, жеља коју изражава Европска унија (ЕУ) и жеља грађана Балкана, изражена на демократским изборима, давањем гласова владама које су рекле да се залажу за европске или евроатлантске интеграције региона.

„То је нешто што Русија не разумије, у њој нема демократије, јер она нема поштовања за своје сусједство. Њено сусједство је, по њој, њена интересна сфера из бизмарковског периода“, рекла је Милић агенцији МИНА.

Она сматра да је оно што Влада Црне Горе ради кад је у питању чланство у НАТО-у свијетла тачка, наводећи да је „тај процес оголио бруталност мијешања Русије у унутрашње ствари независних суверених демократских земаља“.

„Сви би требало да будемо захвални Влади Црне Горе, ако ни због чега другог, само због тога, што смо видјели како то Русија ради“, казала је Милић.

Она је, кад је у питању процес ратификације Протокола о приступању Црне Горе Алијанси, казала да не жели да спекулише кад ће ратификација у Сједињеним Америчким Државама (САД) бити завршена, наводећи да се надала да ће то бити завршено за вријеме претходне администрације и да ће предсједник Барак Обама раније да пошаље предлог Сенату.

Она је поручила да вјерује у систем „цхецкс анд баланцес“ и да ће угледни сенатори допринијети томе да ратификација Протокола „прође“ и администрацију Доналда Трампа.

Милић је указала да примједбе на то колико поједине земље чланице одвајају за НАТО нијесу дошле само са изјавама Трампа у кампањи и да су се могле чути и од посвећених атлантиста прије тога.

Она је, кад је у питању издвајање за одбрану, навела да је издвајање од два одсто циљ, а не обавеза. „Једна од најугледнијих земаља чланица НАТО-а, чије понашање нико не доводи у питање, Норвешка, нема два одсто издвајања за војни буџет, али начин на који троши новац који има и њена посвећеност НАТО-у је јако битна“.

Милић је поручила да није ово први пут да су земље у кризи и да се свјетски поредак мало динамичније мијења него раније, оцјењујући да ће НАТО и то „преживјети“ са све САД као врло важном земљом чланицом.

Она је поручила да политички, вриједносни, безбједносни аргументи за улазак у НАТО стоје.

„Али сада, друштво у Црној Гори, а тврдим и у осталим земљама Балкана, мора да схвати да је тренутно процес уласка у НАТО, који је игром случаја нешто бржи, али није једноставан, куповање оквира за наставак европских интеграција. Тренутно је тако, јер га са овако агресивном Русијом неће бити ако се убрзаним кораком не приближавамо НАТО-у“, казала је Милић.

Она је подсјетила да је на Самиту НАТО-а у Варшави поручено да Алијанса види проблеме исламске радикализације и руског утицаја на Балкану.

То је, како је рекла, и шеф војног комитета НАТО-а је то поновио прије пар мјесеци у Сплиту, што је „у пропутиновској и провучићевској Србији експлодирало као неки спектакл да НАТО хоће тајно да напада и дестабилзује Балкан“.

„Један од главних закључака НАТО-а и планова за будућност како да се развијају капацитети, да се пројектује стабилност ван НАТО граница. Па Балкан је прво двориште иза НАТО-а, сусједство, као што је и за ЕУ, и зато има мисије на Косову и у Босни и наравно да мора да има припреме и планове у случају тешких криза и фактора нестабилности у региону“, навела је Милић.

Она је поручила да се не треба заваравати и да ово што Русија тренутно ради у Сирији нема никакве везе са заинтересованошћу за сиријске цивиле, него са, како је рекла, борбом за позиционирање у Медитерану.

Према ријечима Милић, једна од ствари о којој се у Србији не говори је колико се истиче значај јачања сарадње ЕУ и НАТО-а.

„На министарском састанку у Бриселу се почела операционализација договора. Хтио то или не западни Балкан, поготово овај дио у Републици Српској, Србији или сјеверу Косова који одбија то да чује, то су процеси који постоје. То је процес који је у интересу НАТО-а и ЕУ“, рекла је она.

Како је навела, Србија је формално-правно војно неутрална и на основу оно мало, што нијесу стратешки документи, нико није изразио политичку вољу за чланством Србије у НАТО-у и апсурдно је о томе причати.

„Оно о чему се може причати је колико је јавност Србије свјесна и упозната, не само јавност, него и стручна јавност, и ова шака јада што себе назива проевропском опозицијом Вучићу, са свим одредбама чињенице да Србија са Алијансом има Индивидуални акциони план партнерства, који је највиши облик сарадње који земља која неће да буде члан може да има са НАТО-ом“, казала је Милић.

Како је додала, Србија је такав План увела на мала врата без велике стручне јавности и много објашњавања јавности, прије свега Владе, и усвојила још у јануару 2015. године, послије врло дугачког процеса усаглашавања.

„Имате формално у парламенту пар странака које негдје на шестој страни, ситним словима, као у оним уговорима у банци, стоји да немају ништа против чланства Србије у НАТО-у, рецимо ЛДП. Али ниједна ријеч о посјети Вучићевој сједишту НАТО-а и сусрету са Столтенбергом, нико од њих нема став ни храбрости да кажу ријеч о томе“, казала је Милић.

Она је оцијенила да „лијена технократска опозиција“ у Србији не схвата значај геополитичког тренутка. „А по мени једино рјешење за све изазове на Балкану је трчање земаља и вучење за рукав земаља да НАТО обрати пажњу на нас, док се ЕУ не сабере шта ће са собом“.

Како је рекла, Србија није на путу за чланство у НАТО-у, Србија је формално земља кандидат за чланство у ЕУ, у којој је подршка чланству у ЕУ сигурно испод 50 одсто.

Милић је казала да ниједно од тих истраживања о подршци НАТО-у није спроведено у нормалним условима, у којим би се опозиција барем залагала за јачу сарадњу са Алијансом, тако да је подршка 13 одсто грађана Србије НАТО-у, како је рекла, била и мања прије четири године.

„Када је на власти била много цивилизованија власт, Демократске странке, и док је руски утицај био много мањи. Тако да та истраживања јавног мњења морају да се узму у контексту да овдје не постоји кампања за чланство у НАТО, да се овдје крије и онај ниво сарадње који Србија има са Алијансом“, навека је она.

Милић је казала да је на 2БС форуму у Црној Гори прије двије године Србија похваљена зато што је прихватила да буде дио глобалне коалиције предвођене САД-ом за борбу против ИСИС-а.

„Ту НАТО није био директан члан, али се НАТО прије двије или три године као организација укључио у ту коалицију, опредјељујући пар својих извиђачких шпијунских авиона Аваx за помоћ коалицији“, казала је она.

Србија се, додала је, није исписала коалиције, значи јача сарадњу са НАТО-ом.

„Тако да имате шизофрену ситуацију у којој тај процес комуникације и сарадње са НАТО-ом очито јача, а са друге стране, анти-НАТО реторика министара и самог премијера, говори о шизофрености ситуације која је по мени неодржива, али за коју није толико крива владајућа коалиција, јер њој се може, већ је крива технократизована НВО сцена и кукавичка такозвана европска опозиција“, казала је Милић.

(Аналитика)

www.nspm.rs/hronika/jelena-milic-srbija-jaca-saradnju-sa-nato-om-iako-ima-anti-nato-retoriku.html

-

Директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић поздравила је састанак премијера Вучића с генералним секретаром НАТО Јенсом Столтенбергом који би требало да се одржи у среду.

А. Чукић
О овоме се ћути

Међутим, како каже, јавност у Србији би требало да буде детаљније обавештена о односима Србије и НАТО и о значају тих односа.

Добро је што се наставља „традиција“ да се премијер састаје са генералним секретаром НАТО, рекла је Милићева за Тањуг, али и приметила да српска јавност нема довољно информација о односу насе државе са Алијансом, јер се та комуникација и њен значај, према њеним речима, „прикривају“.

Да се изјаснимо

Милићева такође примећује да постоји доста простора и да западна међународна заједница буде отворенија и да се, без обзира на сложеност геополитичких дешавања, изјасни конкретније и јасније о томе да ли је Србија поуздан партнер или није.

Она подсећа да су недавно у парламенту усвојени закони који омогућују да српски војници и други припадници државне администрације могу да учествују у мисијама Европске уније, између осталог и Мисији ЕУ у Медитерану за борбу против шверца избеглица и миграната, која ће, наглашава, бити прва мисија ЕУ у коју ће се НАТО директно укључити.

– Да ли јавност зна да Србија шаље трупе у мисију у којој ће учествовати и НАТО? Ми сматрамо да је то изузетно добро, али и да није добро да се о томе не говори – наводи Милићева.

Да ли Србија ово зна?

Подсећа да се пре месец дана НАТО директно укључио, слањем авакса, у борбу глобалне коалиције предвођене САД против ИД, којој се још пре пар година прикључила и Србија.

– Да ли Србија то зна – упитала је Милићева, наводећи да је њена организација, која се залаже за сарадњу са НАТО, изложена критикама, поготово откад је, каже, појачан руски утицај у Србији.

Истиче и да постоји доста простора да западна међународна заједница буде отворенија и конкретније саопшти да ли је Србија поуздан партнер или није.

Наводи да је време да се, 16 година после бомбардовања СРЈ, „померимо од општих места“ које смо чули и од заменика помоћника генералног секретара НАТО за политичка питања и безбедносну политику Џејмса Апатураја приликом посете Београду – да је Србија војно неутрална, да НАТО поштује војну неутралност, да су у Партнерству за мир и Руси…

Милићева каже и да Србија није урадила готово ништа по питању спровођења ИПАП, те наводи да се плаши да је разлог за то руски притисак због статуса руско – српског хуманитарног центра у Нишу.

Четврта београдска НАТО недеља

Све то – односи Србије и НАТО, односи НАТО и ЕУ према све већој претњи које долазе из Русије – биће теме дводневне међународне конференције у оквиру Четврте београдске НАТО недеље, која ће се одржати 28. и 29. новембра у Београду, најављује Милићева.

Биће то, каже директорка ЦЕАС-а, највећи скуп о НАТО у Србији икада одржан, али, представници владе, Министарства одбране и Министарства спољних послова нису до сада потврдили учешће, иако су позвани.

Милићева истиче да не зна да ли је то порука ЦЕАС-у као организацији, или, пре, заокрет у спољној политици и наставак тренда сакривања и негирања значаја постојања комуникације између државних органа Србије и НАТО.

Она каже да се то свакако „региструје“ у НАТО:

– У овако сложеној геополитичкој ситуацији Србија не би требало да буде део проблема, већ да иде у сусрет и да буде део решења са оним структурама за које мисли да су вредније и њених напора да се у њих интегрише – навела је Милићева.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/614976/Srpske-trupe-vec-idu-u-NATO-misije-ali-se-o-tome-cuti

-

 БEOГРAД – Директорка Центра за евроатлантске студиjе (ЦEAС) Jелена Mилић обjавила jе на свом профилу на феjсбуку да озбиљно размишља да се кандидуjе за председника Србиjе, те да веруjе да може да отвори више врата на Западу него Вук Jеремић.

„Да бар у првом кругу отворим теме EУ-НATO сарадње, односа EУ према Русиjи, о томе да ћемо опет остати на супротноj страни историjе. Дакле, теме коjе очито фото робот нестраначког кандидата „опозициjе“ неће смети да отвара“, навела jе Mилићева.

Oна jе истакла да никад ниjе била кандидат, па ни део цивилног друштва у ширем смислу и додала да jоj jе веома смештно што у РEM има „представник цивилног друштва“.

„Умем и могу да отворим на политичком Западу више врата него Вук Jеремић“, истакла jе Mилићева и навела да би на председничким изборима, коjи се одржаваjу следеће године, била „своj кандидат“ и кандидат своjих социолибералних убеђења.

Mилићева jе такође навела своjу кратку биографиjу, рекавши да има 52 године, да jе маjка двоjе деце и ускоро академски грађанин, као и да jе платила све паркинг казне.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/jelena-milic-razmisljam-da-se-kandidujem-na-predsednickim-izborima-mogu-da-otvorim-vise-vrata-nego-vuk-jeremic.html

-

У видео прилогу можете погледати како је Борис Малагурски видео „окршај код Ћирилице“ НАТО пропагатора из Србије Јелене Милић и хрватске књижевнице Ведране Рудан.

(Фејсбук страница Борис Малагурски)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕМИСИЈУ

-

Директорка Центра за евроатлантске студије и главни НАТО лобиста у Србији Јелена Милић тврди да је НАТО агресија на Србију 1999. била оправдана и да су Срби заслужили бомбардовање у коме је погинуло више од 2.500 људи!

Екипа „снова“: Змај од Шипова, Марић и Милићка

Гостујући у емисији „Ћирилица“ на ТВ Хепи, Милићева је свађајући се са осталим гостима – хрватском књижевницом Ведраном Рудан и српским писцима Марком Видојковићем и Владимиром Кецмановићем – оправдање за НАТО злочине покушала да нађе чак и у атомској бомби Северне Кореје и геноциду у Руанди!?!

У жестокој расправи са Рудановом, Милићева је по сваку цену бранила НАТО агресоре и тражила оправдање за њихове злочине над српским народом.

– Треба причати о „Олуји“, али такође десило се још једно етничко чишћење у врло сличном историјском периоду о којем је битно да јавност у Србији зна… А то је протеривање албанских цивила са Косова током бомбардовања, неки ту акцију зову „Потковица“. О томе ништа нисте чули, а стотине хиљада Албанаца су тада протеране преко границе у Албанију и Македонију – галамила је Милићева и онда објаснила како НАТО бомбардовање Србије није било ни изблиза страшно као „српско бомбардовање Сарајева“!?!

– Ја сам живела у Београду и свима је било тешко, али то је трајало 78 дана, повремено… А замислите како је било у Сарајеву, које је било у опсади три и по године нон-стоп. Не могу, додуше, да оспорим ту проклету дужину од 78 дана, али смо страшне злочине над Албанцима највише чинили управо док је трајало бомбардовање – рекла је Милићева, која је у „тренутку инспирације“ страшни НАТО злочин правдала помињући Северну Кореју и Руанду!?!

– Не заборавите да се неколико година пре НАТО интервенције десио страшан геноцид над 800.000 људи у Руанди и да је међународна заједница била јако осетљива… И кад говорите о Американцима као о највећим злочинцима, а што онда не споменете Северну Кореју, која је пре неки дан тестирала атомску бомбу и изазвала земљотрес који се осетио чак и овде у Београду?! – „објаснила“ је лобиста НАТО-а.

Дрецун: „Потковица“ је измишљотина

Шеф скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун истиче да Милићева масно лаже како би своје послодавце, злочинце и НАТО агресоре, представила као спасиоце.

– Фамозна операција „Потковица“, о којој Милићева говори, потпуна је измишљотина, коју су међународна заједница и Албанци искористили да би нас оптужили за етничко чишћење. А истина је потпуно супротна, шиптарски терористи и ОВК спроводили су етничко чишћење над Србима, које су убијали и протеривали. Милићева прећуткује истину и понавља пропагандне лажи, у нади да ће јој бар неко после 17 година поверовати – закључује Дрецун.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/599006/Srbi-su-zasluzili-NATO-bombardovanje

-

Директорка Центар за евроатланске студиjе (ЦEAС) Jелена Mилић изjавила jе данас да ће та организациjа, без обзира на претње, наставити да подржава владавину права и додала да има права да поjединим медиjима ускрати изjаву и покаже политички став о њиховом деловању у jавном простору.

Oдговараjући на питање зашто на данашњу конференциjу за jавност у Mедиjа центру нису позвани поjедини медиjи, Mилић jе истакла да се ради о “онима коjи промовишу Путинов начин деловања у 21. веку“.

“Oни за мене нису медиjи. Oни злоупотребљаваjу концепт отворених медиjа“, рекла jе Mилић додаjући да критериjум ниjе био однос према ЦEAС-у и њоj, већ према владавини права и осталим људским слободама.

„Имам право да некоме ускратим изjаву и покажем своj политички став о његовом деловању у jавном простору. Не могу да кажем – у медиjскоj сфери, jер, по мени, они нису медиjи, они крше основне концепте модерних демократиjа друштва“, рекла jе Mилић и истакла да их сматра Путиновим оружjем или оружjем њихових агената у Србиjи.

Oна jе истакла и да ће ЦEAС наставити да се залаже за евроинтеграциjе и НATO, те да jе поносна што jе jедан од грантова фондациjе америчког бизнисмена Џона Сороша и фондациjе браће Рокфелер додељен тоj организациjи.

Конференција за (подобне) новинаре

Подсетимо, ЦЕАС је на свом порталу објавио најаву конференције на којој ће бити представљени нови чланови и планови, али је истовремено назначено и да поједини медији нису пожељни

На конференцију нису били позвани следећи медији: ТВ Пинк, ТВ Хепи, Информер, Курир, Спутњик, Српски Телеграф, Блиц, Вечерње Новости, Ало, Политика, Правда и њима слични– наведено је у позиву за конференцију.

„Не дајем изјаве за Спутњик, не дајем изјаве за Спутњик, не дајем изјаве за Спутњик!“, тако је Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС), реаговала када ју је новинар редакције Спутњика позвао с намером да је пита за разлоге због којих је већини српских медија, међу којима се налази и Спутњик, забранила да присуствују њеној конференцији за новинаре.

Председница Удружења новинара Србије (УНС) и бивша главна уредница листа „Политика“Љиљана Смајловић каже да јој је забавно што Јелена Милић неком забрањује долазак на њену конференцију за штампу као „пропагандном органу“, због тога што је управо пропаганда њена основна делатност.

„Мислим само да овде, ниподаштавајући највећи број српских медија, она ради у корист сопствене штете. Питам се — да ли су јој то финансијери наложили? Ово ми делује као њена лична памет. Иначе, то је, наравно, један арогантан, свадљив, агресиван начин поступања на јавној сцени, и мислим да њој и није циљ да неког придобије, него јој је циљ да неког увреди. Такође, чини ми се да госпођа Милић овде не само што не промовише никакве демократске вредности и што показује нетолеранцију, него се представља и као апсолутна копија свега што, тобоже, критикује“, каже Љиљана Смајловић.

Слично размишља и председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Вукашин Обрадовић. Према његовим речима, потез Јелене Милић нити је у демократском маниру, нити је на адекватном цивилизацијском нивоу. „Право је свих медија да присуствују догађајима, а обавеза организатора је да им омогуће равноправан и једнак третман. Додуше, не желећи да правдам госпођу Милић, морам да признам да су неки медији грубо злоупотребљавали конференције за медије, што такође представља урушавање, како институције конференције за медије, тако и самог новинарства. Али, понављам, не слажем се са гестом госпође Милић. Мислим да су то штетни потези, и да однос према уређивачкој политици неког медија свакако не треба да се исказује на тај начин — ко ће бити позван, а ко не на конференције за медије“, сматра Обрадовић.

Главни уредник „Вечерњих новости“ Ратко Дмитровић оцењује да је потез Јелене Милић „логичан“ и да му причињава „част и задовољство“. „Она је плаћена за то. Њен циљ је да Србија уђе у НАТО, да се максимално дистанцира од било каквих контаката са Русијом. Јелена Милић је ту, за разлику од других, бар искрена. Дакле, од ње и не очекујем ништа другачије од тога што је урадила“, објашњава Дмитровић.

То што се на списку непожељних налазе сви медији који у Србији нешто значе, за главногуредника листа „Информер“ Драгана Ј. Вучићевића доказује „политичку безначајност“ Јелене Милић. „Она жели да привуче пажњу на себе и зато на списак непожељних медија ставља медије који имају потпуно различите уређивачке политике“, каже Вучићевић.

Горан Гмитрић, главни уредник телевизије „Пинк“, изненађен је дискриминацијом коју према медијима спроводе Јелена Милић и њена организација. „Не знам коме је то у интересу, ако промовише неку идеју или расправља о нечему. Ако неко искључи из извештавања половину српских медија, онда је самог себе оштетио, а не те медије. Не знам ни на основу ког критеријума се медији позивају — да ли их то неко дели на подобне и неподобне? То је заиста нечувено“, закључује Гмитрић.

(Танјуг, Спутњик)

Уважено тужилаштво,

моћ коју сте добили увођењем тужилачких истрага и осталим прозападним „реформама“ српског правосуђа, а које већина грађана Србије тек постаје свесна гледајући како црвено светло на семафору очас постане зелено када то некоме треба, а камера која грађанина лако препозна када направи саобраћајни прекршај не може идентификовати ауто који је починио убиство, чини Вас битном друштвеном полугом од чијег функционисања умногоме зависи стањe у држави. Верујем да сте тога свесни. Посебно је значајан онај сегмент због којег се госпођица Јустициа од памтивека приказује са повезом преко очију – једнакост пред Вашим мачем!

Када сте, ономад, против извесног господина Ивана Ивановића, лидера СНП „Наши“, подигли оптужницу зато што је објавио некакав списак „издајника и србомрзаца“, чак и кад апстрахујем чињеницу да сте својом реакцијом мултипликовали медијски значај поменутог „списка“, био сам сигуран да правите огромну грешку из најмање два капитална разлога:

  • Свима сте отворено ставили до знања да вирите испод поменутог Јустициног повеза и то увек на исту страну, страну где миришу власт и/или новац
  • Улазите у процес који ће или прерасти у отворену диктатуру или се претворити у друштвени циркус, а не зна се шта је од тога горе.

Моје мишљење базирало се на познатој чињеници да су квалификације „издајник“ и „србомрзац“ толико рабаћене и одомаћене у нашем политичком вокабулару да тај господин Ивановић није рекао баш ништа што у појединим фазама своје политичке метаморфозе већ нису изговорили председник Николић, премијер Вучић, министри Дачић и Илић, разуларени Чанак и многи други, куси и репати, на нашој политичкој сцени. Зашто се, онда, њему суди а њима не? – питање је које се логично наметало сваком грађанину Србије који ријалити програме гледа мање од три сата дневно.

Одговор на ово питање постоји и понудио га је сам ток судског процеса господину Ивановићу, али на то бих се вратио нешто касније. Хајде да прво видимо на шта личи, односно куда се креће тај процес пред Вишим судом (!!) а по Вашој оптужници за „расну и другу дискриминацију“ против господина Ивановића? Ка диктатури или ка циркусу?

Бојим се, да се на крају, свима нама заједно, у овом случају десило оно најгоре што се могло десити – папазјанија диктатуре у покушају и циркуса у најави. Јер, несумњиво због Ваше темељитости, процес Ивановићу се креће одвише споро, док се, опет несумњиво, због премијеровог необичног темперамента, друштвени процеси у Србији одвијају ненормално брзо. Лете. А када је тако све се обесмишљава.

Рецимо, док је чланица тог Ивановићевог „списка“, 83-огодишња госпођа Латинка Перовић, дошла на ред да буде саслушана у суду, Војислав Шешељ не само да се вратио из Хага (где се налазио кад је „списак објављен“), него је стигао и да се пред њом појави у палати правде, помене јој некакав „омашћени конопац“, подржи Ивановића, а представнику тужилаштва добацује и поставља му неприлична питања. Пред више десетина сведока! И ником ништа. Шта је такво понашање према Ивановићевом непотпуном „списку“? Или, усуђујем се да питам, шта је тај несретни „списак“ према квалификацијама које је жртвама савамалског насиља упутио премијер Вучић, а које указују на мотиве и могуће извршиоце? Али нигде оптужнице, ни у једном, ни у другом случају?!

РАЗУМЕМ СТРАХ

Но, цењено тужилаштво,

не бих волео да помислите како ја држим страну господина Ивановића, а противу Вас и Ваше намере да станете у крај онима који плаше другосрбијанце по друштвеним мрежама. Таман посла. Тим пре што ја више и не знам шта значи реч „издајник“ или „србомрзац“. Кунем Вам се.

Од кад нам је Вучић потурио под нос Тонија Блера као пријатеља Срба, а српски народ то прихватио и високо оценио на изборима, некако се у мени све помешало. И сломило. Знам, знам да то нису били избори, већ „избори!“, али ништа друго не разумем. Ни људе, ни време, ни догађаје. Ни господина Ивановића не разумем са тим „списком“, а Вас још мање, даме и господо тужиоци, са Вашом оптужницом.

Али, зато, разумем страх Јелене Милић, Вашег главног сведока и особе која Вас је, како то показује судски процес, увукла у читаву ову фарсу. Она заиста ради један незахвалан и фрустрирајући посао.  Плаћени је лобиста НАТО-а и као таква прима новац да нам објасни како нас је Алијанса убијала за наше добро, и како је осиромашени уранијум здравији од обогаћеног. Како смо ружни, прљави, зли и како су НАТО-бомбе истеривале ђавола у нама. Није то лако. Заиста се труди, али не иде јој најбоље. Превише је мали играч за тако велики клуб, превише фрустрирана за силу која стоји иза ње. Шта год каже или уради НАТО-у популарност опадне за неки степен. А и новац који прима тужно мирише на малу Милицу, живот без најмилијих и редове који чекају зрачење на Онколошком институту. И тако годинама. Разумем њен страх. Страх од сутра. Страх од Бога. Страх од газда који плаћају, а резултата нигде… 

А страх је емоција, флуид. Лако се трансформише. И онда те неко стави на некакав „списак“. У тренутку су се сви њени страхови и евидентне фрустрације слиле у тај један страх, страх од „списка“. И он је за њу реалан баш као нама НАТО бомбе. Имам разумевања за то и заиста сматрам да треба да јој помогну све државне институције надлежне за страх. Па и Ви, даме и господо тужиоци. Сваки грађанин треба да се осећа сигурно и безбедно, без обзира ко је и шта ради. Па и ја. Али, ја се не осећам безбедно и страшно се плашим. Ње, Јелене Милић. И као што прихватам да њу треба заштити од последица онога што је урадио господин Ивановић, тражим да мене заштитите од последица онога шта је урадила она. И зато, као грађанин, подносим ову отворену пријаву…

ТЕЛЕФОН ЈЕЛЕНЕ МИЛИЋ

Поштовано тужилаштво,

Моја пријава није никаква сатира, нити иронија, како би сте, у први мах, због стила писања могли помислити. Она ће садржати место, време и опис учињеног дела, које је у мени изазвало трајни страх од госпође Милић. Што се тиче начина мог изражавања он је такав јер немам новаца за адвоката, а нисам ни правник, већ само аутор Фонда Стратешке Културе (надаље ФСК), најпознатијег руског портала на српском језику. Дакле, непомирљиви идеолошки противник Јелене Милић. Она мисли да Србија има просперитет у НАТО-у, а ја здушно сматрам да се треба окренути ОДКБ-у. Она верује у Новац и Униполарни свет, а ја у Путина и Трећи Рим. И тако ТО. Не смета ми њен посао, а мислио сам да она чак и не зна ко сам ја, али изгледа да зна.

Углавном, било је то овако. Госпођа Милић има велики и скуп мобилни телефон, на чијој је полеђини изгравирана или налепљена америчка застава. Права правцата, са пругама и звездицама. Из те заставе злослутно се уздиже око моћне камере, па читава направа када је усмери према Вама делује не само опасно, него и претеће. Посебно нама, који смо рођени на Космету, и којима су  баш таквом заставом разуларени Шиптари махали док смо у дугим збеговима одлазили са земље на којој смо рођени. Можда и заувек! Али, сигурно да ни другима није пријатно када им справу која личи на дрон уперите у лице. Официрима војске Србије, који су ратовали против НАТО-а, на пример. А управо је то она радила, дана 12.12.2015. године у београдском Медија центру, на Међународној конференцији „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“ коју је организовао ФСК. На самом почетку, устала је и почела да своју скупоцену телефонску справу усмерава у правцу учесника и слика их. Једног по једног, одстрељивала их је својим блицем, све док луцидни пуковник Светозар Радишић није узвратио, па свој телефон усмерио на њу и кликнуо. 

Шта је то значило, ако не застрашивање?! Сви знају да она ради за НАТО и да НАТО убија људе. Свуда по свету. И без разлога, а камоли када умисле да имају неки разлог. Зато, никако није пријатно да Вас неко ко ради за њих слика на анти-натовској конференцији, уперивши у Вас стаклено око које извире из америчке заставе. Ја чак нисам био ни учесник конференције. Стајао сам у ходнику са једним пријатељем, када је она изашла, прошла па застала, а онда се окренула и у мене уперила своју претећу справу. Севнуо је блиц. Ноге су ми се одсекле. Боже, она зна ко сам ја – претрнуо сам. Шта ће њој моја слика? Хоће ли је послати у Брисел или Вашингтон? Аналитичком оделењу или ликвидаторима? Зашто сам се уопште петљао са овим Русима? – муњевито ми је пролазило кроз главу. И шта сада да радим? Да ли да се променим ко Вучић или да потрчим за њом и паднем на колена молећи је да ме избрише из меморије те злолутне справе? Или бар да ми нигде не пошаље слику. Признајем, свашта ми је падало на памет, док сам је гледао како замиче низ степенице… 

Од тада се, цењено тужилаштво, мој живот променио. Смршао сам и онемоћао. Бојим се за себе, бринем за децу. Пишем лошије, а живим од писања. Понекад  је и сањам. Јелену Милић и њен телефон. Не знам шта је горе. Будим се мокар од зноја, уморан од очаја. Стењем и питам се где је моја слика? И сигуран сам да се осећам угроженије него она после Ивановићевог “списка”. Ето …! 

И зато тражим од Вас да детаљно истражите зашто је Јелена Милић, дана 12.12.2015. подизала телефон-америчку заставу на пензионисане официре који су ратовали против НАТО-а и немоћан народ? И зашто је, чим је исликала кога је хтела, отрчала негде? А посебно зашто је, у ходнику, сликала мене, кога никада пре тога није видела и који нисам био ни учесник скупа? Такође, да ли је, и коме, слала тада начињене фотографије? 

Мислим да би истражне радње по овим питањима за Србију биле, ако не већег, а оно барем истог значаја као истражне радње које су предузете у случају Ивана Ивановића. И обавезно да се утврди, да ли је некада и господина Ивановића сликала својим застрашујућим телефоном, па ако јесте да му се то узме као олакшавајућа околност.

-

Конференција „Западни Балкан и НАТО пре и после Варшавског самита“, на којој ће бити речи о процесу евроатлантских интеграција у региону и о сарадњи у суседним државама, биће одржана у Београду 28. јуна, у организацији Центра за евроатлантске студије, на чијем челу је Јелена Милић.

– Надамо се да ће Србија после овога убрзати процесе прикључивања слободном демократском свету, пре свега ЕУ и НАТО, и са њима ићи у сусрет свим глобалним изазовима, уместо да остане мала земља на периферији Европе, погодна за артикулацију интереса других актера – наводи се у саопштењу тог центра.

Конференција се одржава пре самита НАТО-а у Варшави, 8. и 9. јула, на којем ће се, према речима генералног секретара Јенса Столтенберга, донети важне одлуке како би се НАТО прилагодио свету који се мења, а очекује се и усвајање Глобалне стратегије спољне и безбедносне политике, након резултата „Ббрегзита“.

Центар наводи да, у таквој ситуацији, Србија још нема формирану Владу, да се у међувремену мандатар Александар Вучић састао са председником Русије Владимиром Путином, те да Србија одавно нема један од најважнијих стратешких докумената – Стратегију спољне политике.

И док би отварање поглавља 31 које се тиче спољне, безбедносне и одбрамбене политике у оквиру преговора са ЕУ допринело да Србија макар укаже на то у којем правцу планира да иде, руски званичници, попут функционера Јединствене Русије Сергеја Железњака, наводе да ће та земља бити принуђена да преиспита низ споразума са Србијом, уколико се Београд дубоко интегрише у ЕУ, подсећа Центар.

У међувремену, у Србији од 20. до 24. јуна борави тим НАТО-а који ради процене испуњености првог Индивидуалног акционог плана партнерства Србије са НАТО.

Како наводи ЦЕАС, циљ конференције је да јавност Србије детаљније информише о значају тих догађаја и њиховим импликацијама за будућност евроатлантских интеграција региона Западног Балкана, који ће допринети даљем процесу демократизације и стабилизације.

На конференцији ће Центар представити своју процену досадашње имплементације ИПАП-а у Србији и препоруке са посебним освртом на систем управљања кризама и планирање у ванредним ситуацијама и заштиту тајних података, за које сматрају да су у протеклих годину и по дана уместо унапређене, значајно успорене, како ванредним изборима, тако и утицајем руске „меке моћи“ у Србији.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/580789/Raste-paranoja-Milicka-na-Vidovdan-organizuje-skup-o-NATO